Lekovito Bilje

Cuo sam vece doze jasmin-parfema mogu izazvati nesvest kod starijih ljudi? Jel neko zna, jeli to istina? Hvala!

Zalfija
ŽALFIJA (Salvia officinalis) Fam. Lamiaceae
Popularni nazivi: kadulja, slavulja, crni kaloper, beli džiger

Opis: Polu-drvenasta, polu-zeljasta biljka sa uspravnim stablom
(30-70 cm). Raste do 70-80 cm, u svojoj osnovi ima jezičaste
izdanke i veoma je razgranata. Stabljika i grane su prekriveni
belim vlaknima. Listovi, koji na stablu rastu u parovima, imaju
zeleno-sivkastu ili srebrnastu boju, ovalno-kopljast oblik i po -
malo su nazubljeni. Imaju aromatičan ukus, blago gorak.
Cvetovi su ujedinjeni u cvast koji ima oblik klasa. Takođe,
cve tovi imaju zaobljenu čašicu koja je zeleno-ljubičaste boje,
zatim dvo-usnenu krunicu koja je duža od čašice. Gornji deo
krunice je prav, dok je donji nešto duži i ima tri režnja, a srednji
je istaknut i savijen na dole. Krunica cveta je plavo-ljubičasta, re -
đe bele boje. Androcel (muški polni aparat), sastoji se od 4 dela
od kojih su samo prva dva prašnici u pravom smislu, dok su dru -
ga dva transformisana u staminodijume (sporedne, neplodne
praš nike). Obično su cvetovi plavi i ljubičasti, ponekad beli i grupisani
(6-12) u vertikalnom nizu.
Cela biljka ima jak miris i oštar, ljut ukus. Žalfija se može kultivisati
samo u bašti. Treba je saditi na sunčanom tlu, ali ipak
zaštićenom od zagrevanja. Cveta u junu-julu.

Sakupljanje: Listovi, krunice, ili cela biljka sa cvetovima.
Listovi se sakupljaju pre cvetanja biljke, u podne, po jakom sun -
cu, dok se cvetovi i biljka sakupljaju u vreme cvetanja. Sa kup -
ljanje se obavlja košenjem, posle čega se odvajaju listovi, cvetne
krunice i drvenasti delovi biljke. Listove treba sakupljati dok su
još zeleni. Sušenje svih delova treba obaviti u senci, u dobro provetrenim
prostorijama, na temperaturi od najviše 40°C.

Aktivna svojstva: Etarsko ulje, tujon, cineol, terpen, gorke
sup stance, estrogene supstance, kalijumove soli, borneolski
kam for, acetat linalila i bornil.
Uslovi za upotrebu: Listovi treba da imaju prirodnu boju, dok
cvetni vrhovi ne smeju imati ništa drugo sem cvetnu dršku, du -
žine do 2 cm.

Farmakološko dejstvo: Antisudorifik (protiv znojenja).
Preporučuje se kod TBC (tuberkuloze) u cilju sprečavanja
noć nog znojenja (pije se hladan čaj). Nije preporučljiv kod dojilja,
jer redukuje količinu mleka tokom laktacije; depurativ (prečišćava
krv), antiinflamator (protiv zapaljenja), antiseptik (protiv
zaraznih klica), karminativ (sprečava nadimanje), sedativ
(umi rujuće dejstvo), hipoglikemijant (smanjuje nivo šećera u kr -
vi), antitermik (smanjuje temperaturu), ekspektorans (za iskašljavanje),
antispastik (protiv grčeva), venotonik, bakteriostatik
(zaustavlja razvoj bakterija), emenagog (pomaže menstrualni
cik lus), afrodizijak.

Terapeutske indikacije: Bilijarna diskinezija (otežano praž -
njenje žučne kese), kolitis (upala debelog creva), hronični bronhitis
(hronična upala bronhija - dušnica), dijabetes (šećerna bo -
lest), variks (proširene vene), atrofični vaginitis (upala vaginalne
sluznice praćena izumiranjem tkiva), reumatizam. Žalfija, zajedno
sa lavandom pomaže kod noćnog znojenja.
Čaj od žalfije i zečje stope (Geum urbanum) se preporučuje
]b]kod oboljenja usne sluzokože i usne duplje (afte)[/b], dentalnog ap -
scesa (zubnog zagnoja), gingivitisa (upala desni), faringitisa
(upala ždrela), tonzilitisa (upale krajnika).
U vidu rastvora za ispiranje: Čaj pomešati sa kamilicom; 5 g
lišća na 100 ml vode.
Kod facijalne seboreje stavljaju se oblozi od čaja.
Čaj od žalfije, ukoliko se često pije, daje energiju, sprečava infarkt
i blagotvorno deluje u slučaju paralize.
Žalfija se koristi kod oboljenja kičmene moždine, poremećaja
endokrinog sistema (žlezda), podrhtavanja udova. Piti 2 šolje
dnevno.
Dekokt od žalfije i žive trave (Geranium robertianum) se koristi
u obliku rastvora za ispiranje (grgorenje) u slučajevima paradentoze
i gingivalnih ulceracija (gnojenja i deformiteta desni).

Način upotrebe:
- Infuzija: 250 ml vrele vode preliti preko 1 kašičice žalfije.
Ostaviti poklopljeno 2 minuta i procediti.
- Sedeća kupka: 2 pune šake lišća ostaviti u hladnoj vodi pre -
ko noći, 12 sati, zatim zagrejati do ključanja i dodati u vodu za
kupanje. Preporučuje se kod nervnih oboljenja.

Da li ima neko bilje koje pomaže sa aftama?

U našem narodu upotreba lekovitog bilja ima veoma dugu, bogatu i neprekidnu tradiciju. O tome svedoče i pisani spomenici kao što su HODOŠKI KODEKS iz XIV veka, koji se smatra za najstariji kodeks srpske svetovne medicine. Tu je I HILANDARSKI MEDICINSKI KODEKS BROJ 517 iz XV ili XVI veka, otkriven 1951, godine. Značajna je i uloga Stefanovića Orfelina, našeg najznamenitijeg pisca i prosvetitelja XVIII veka, nesuđenog lekara i autora VELIKOG SRPSKOG TRAVNIKA koji sadrži oko 500 biljaka. I njegovo delo ISKUSNI PODRUMAR sadrži nekoliko stotina recepata o spravljanju travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. Godine 1883. Objavljeno i delo LEKOVITO BILjE SRBIJE čiji je autor dr Sava Petrović, sanitetski pukovnik iz Beograda kome je čuveni Josif Pančić bio uzor i kome je svoja dela posvetio. Dr Rista Pešić-Gustoški je, nešto kasnije, objavio delo, LEČENJEM LEKOVITIM BILJEM.
Te stare knjige su i najbolje u pogledu orginalnosti recepta, međutim treba čovek da bude u toku sa naučnim saznanjima i dostignićima. Npr Gavez ne sme da se koristi za unutrašnju upotrebu! I uopšte treba biti obazriv kada je u pitanju sam naziv biljke, svako selo ima drugačiji naziv i često postoji isti lil sličan naziv za dve potpuno različite biljke, takve situacije su opasne.
Izvor prvog teksta Lekovito bilje

Matičnjak

Matičnjak je lekovita biljka koja je veoma dobro poznata pčelarima. Naime buketom ove biljke nesavesni pčelari umeli su da namane maticu iz komšijskog roja u svoju košnicu. Pčele naprosto obožavaju sveži, slatki, limunkasti miris matičnjaka. Za ovu privrženost znali su i Stari Grci (latinsko ime melissa potiče od grčkog naziva za pčelu).

Glavni aktivni princip ove biljke je skupoceno esencijalno ulje veoma složenog sastava, koje sadrži citronelal, geraniol, neral, citrol... Upravo ovo esencijalno ulje daje matičnjaku divan miris i veoma prijatan ukus. Matičnjak pore esencijalnog ulja sadrži i flavonoide i tanine.

U narodnoj medicini matičnjak važi za jednu od najmoćnijih biljka za umirenje nervnog sistema, protiv nesanice i nervoze i za sprečavanje simptoma depresije. Matičnjak je takođe dobar izbor u borbi protiv glavobolja, naročito onih izazvanih psihičkim premorom. U vremenu u kom smo svi u manjoj ili većoj meri izloženi stresu, matičnjak je nezaobilazni saveznik u protiv nervoze, anksioznosti i čitavog niza psihosomatskih bolesti koje se mogu javiti kao posledica stresa. Pored delovanja na nervni sistem matičnjak ublažava i digestivne tegobe nadimanja stomaka, loše varenje i dijareje (naroćito ako su psihosomatskog karaktera).

Usled svakodnevne dugotrajne izloženosti stresu strada i srce. I to ne treba preskočiti matičnjak, najbolje u kombinaciji sa cvetom gloga. Svi koji pate od angine pektoris trebalo bi dva puta godišnje u trajanju od četiri meseca da svakog dana piju po dve šolje mešavine matičnjaka, angelike i ruzmarina.

Matičnjak je veoma dobar lek protiv virusnih infekcija. Ako imate grip obavezno pijte dve do tri šolje toplog čaja od matičnjaka i zove. Matičnjak se takođe pokazao delotvornim u borbi protiv virusa herpesa (herpes simplex i herpes zoster). Svima koje muče ovi neverovatni i uporni virusi savetuje se da piju litar jakog čaja od matičnjaka dnevno uz uzimanje tinkture ili kapsula ehinacee i korišćenje melema koji sadrže barem 1% ekstrakta ili još bolje esencijalnog ulja matičnjaka.

Matičnjak pokazuje i blago fitoestrogeno delovanje pa se preporučuje ženama u menopauzi i kao lek za bolne i neredovne menstruacije.
Blagi i ukusni čaj od matičnjaka može se davati i deci koju muče bolovi u stomaku ili mučnina. Takođe ova biljka toplo se preporučuje trudnicama koje pate od mučnine.



Čajan mešavina protiv virusnih infekcija:
Matičnjak (Melissa officinalis) 100g
Zova (Sambucus nigra) 50g
Slatki koren (Glychiriza glabra) 50g

5 supenih kašika mešavine ovih biljka prelijte litrom ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite dvadeset minuta. Procedite i popijte u toku dana. Čaj se može davati i deci starijoj od pet godina (1 do 2 šolje na dan).



Melem protiv heresa:
100ml nevenovog ulja
20g pčelinjeg voska
10g propolisa (smola)
1 ml esencijalog ulja matičnjaka
4 ml esencijalonog ulja čajnog drveta

Na blagoj vatri zagrejte nevenovo ulje sa propolisom i voskom. Mešajte dok se propolis i vosak potpuno ne otope. Skinite sa šporeta i mešajte minut dva, pa dodajte esencijalna ulja matičnjaka i čajnog drveta. Promešajte, sipajte u čistu i suvu teglicu sa poklopcem koji dobro dihtuje i ostavite da se ohladi. Čuvajte u frižideru. Mažite obolele delove kože dva puta na dan. Koža mora biti čista i potpuno suva.



Čajna mešavina za smirenje, protiv nervoze i nesanice:
Matičnjak (Melissa officinalis) 200g
Mirođija (Anethum graveolens) 100g
Lipa (Tilia cordata) 50g
Valerijana (Valeriana officinalis) 50g

Biljke pomešajte pa dve supene kašike prelijte sa 300 ml ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite da odstoji pola sata. Procedite i popijte toplo zaslađeno medom.



Čajna mešavina za jačanje srca, protiv povišenog krvnog pritiska i aritmije:
Matičnjak (Melissa officinalis) 100g
Glog (Crataegus oxyachanta) 100g
Hajdučka trava (Achilea millefolium) 50g

Sve biljke pomešajte pa tri supene kašike smeše prelijte sa pola litra ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite da stoji od 45 minuta do sat.procedite i popijte u toku dana u malim gutljajima.



Čajna mešavina protiv mučnine u trudnoći:
Matičnjak (Melissa officinalis) 250g
Malina list (Rubus idaeus) 50g

Biljke pomešajte pa 4 supene kašike smeše prelijte litrom ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite da stoji pola sata. Procedite i pijte u toku dana.

Momčilo Antonijević
Izvor

Jasmin - kralj cveća

Ako je ruža kraljica cveća, jasmin je kralj. U Indiji cvet jasmina simbol je boga Višne. Sastojak je parfema koji pretenduju da budu vrhunski. Iz Kine se raširila moda spravljanja čaja od njegovih suvih cvetova. Ulje jasmina aromaterapeuti smatraju za jedno od najvrednijih i svakako najskupocenijih esencijalnih ulja.

Kada su , već ostarelog, Nikola Makijavelija pitali da li bi voleo da se vrati u svoju voljenu Firencu on je odgovorio: „Voleo bih samo da još jednom pored mene prođe neka od sestara Gucci, jer zbog njihovog mirisa vredi živeti.“ Taj miris zbog koga vredi živeti bio je jasmin.

Mirisni žbun tamno zelenih listova i blistavo belih cvetova, već hiljadama godina pleni i zaokuplja maštu ljudi od dalekog Orjenta do Mediterana. Njegova postojbina su daleka Kina i Indija. Danas, on se plantažno uzgaja u Alžiru, Maroku, Egiptu, Turskoj, Italiji i Francuskoj gde su plantaže ove plemenite biljke pod kontrolom kompanije Chanel. Tamo se dobija najkvalitetnije i naskuplje ulje jasmina.

Cvetovi se beru samo dva dana u toku godine u vremenskom intervalu od 4:15h do 7:30h. Veruje se da je u tom trenutku energetska i mirisna potencija ulja jasmina najveća. Ono što se tada sakupi predstalja celokupnu godišnju berbu od koje se dobija, posebnom enflerage tehnikom, skupoceno absolut ulje. Stakleni ramovi mažu se masnoćom i posipaju cvetovima, koji se menjaju sve dok se podloga ne zasiti mirisom. Nakon toga posebnim rastvaračem se odstranjuje masnoća i dobija se čisto esencijalno ulje jasmina koje košta oko 60 000 dolara po litru.

Ta enormna cena. za koju možete kupiti stan u centru grada ili skupoceni sportski automobil, načinila je od jasmina statusni simbol, sinonim za raskoš i blagu dekadentnost. Ako želite da i vi osetite veličanstvenost jasmina probajte sa antologijskim Chanel 5 ili čuvenim parfemom Jean Patu-a, Joy. U jednom mililitru ovog parfema nalazi se tačno 10 600 cvetova. Njegov miris, za koga u Indiji smatraju da simbolizuje zabranjenu ljubav na mesečini, zaveo je mnoge. Poslednja egipatska faraonka Kleopatra , potapala je jedra svojih brodova u ulje jasmina, kako bi joj vetar zanosno mirisao dok, sa svojim ljuibavnikom Markom Antonijem, plovi Nilom. Upravo iz egiparske oaze Fajum jasmin će doći u Evropu, gde su ga preneli Maori.

Iako su danas sintetički mirisi potisnuli prirodna ulja iz parfimerske industrije, aromaterapija sve više postaje trend. Ova čudesna tehinka popravljanja fizičkog i emotivnog stanja, koristi isključivo prirodna esencijalna ulja.

Aromaterapeuti ulje jasmina koriste protiv menstualnih grčeva i olakšavanje porođaja. Nekoliko kapi ovog skupocenog ulja rastvorenog u 30 mililitara jojobinog ili bademovog nosećeg ulja, predstavlja jedan od najcenjenijih preparata za negu suve i osetljive kože, naročito one koja je sklona crvenilu. Posebno se preporučuje kada je potrebno koži vratiti elastičnost i mekoću.

Kada 4 kapi ulja jasmina pomešate sa 4 kapi ulja mandarine i 3 kapi ulja sandalovog drveta i sipate ih u svoju kupku to će vas, prema aromaterapeutskim priručnicima, osloboditi inhibicija, probuditi vašu maštu i podstaći kreativnost.

Jasmin ima osobinu da otklanja mračna raspoloženja i oslobađa podsvesne želje. Ovo je ulje optimizma, životne radosti i euforije.

Ako baš jasmin zamiriše iz vaše mirisne lampe-isparivača, vi i vaši prijatelji osećaćete se samouvereno i raspoloženo za druženje. Stučnjaci za aromaterapiju kažu da jasmin sivi dan pretvara u karneval.

Iako mnogima ove tvrdnje izgledaju pomalo luckasto, svi mi znamo da nas miris, baš kao i muzika, može oraspoložiti i učiniti da osetimo zadovoljstvo i samopouzdanje.

Jedna kap jasmina, koju ste urljali na potiljak, ispod kose, učiniće od vas kraljicu zabave. Osećaćete se posebno i jedinstveno, jer ovo ulje na svakoj koži miriše drugačije. Upravo ta činjenica podstakla je Koko Šanel da jasmin odabere kao noseću notu svog čuvenog parfema koji je postao kulturološki fenomen. Ona je tvrdila da žena treba da miriše na sebe, a ne na cveće.


Momčilo Antonijević
Izvor

Komorač - Novopečeni roditelji upoznajte najboljeg prijatelja!



Gospođica Milica Mihajović u trenutku kada pišem ovaj tekst je prava mlada dama od nepune tri godine. Nekoliko meseci nakon rođenja Milicu su mučili jaki grčevi u stomaku - voema česta pojava kod malih beba. Noć je bila posebano problematična, kratki periodi sna smenjivali su se sa plakanjem deteta kog muči stomačić. Milicina mami Jovani savetovao sa da počne da pije litar čaja od komorača (Foeniculum vulgare) na dan. Kada su deca sasvim mala dovoljno je da mama pije čaj, naravno pod uslovom da dete doji. Nakon šest meseci čaj mogu piti i bebe. Tegobe su nestale veoma brzo i Milica, ali i njeni roditelji mogli su da provedu noć u snu.

Neki travari preporučuju mešavinu kamilice, kima i komorača, eventualno uz dodatak matičnjaka. Moje iskustvo je pokazalo da je najdelotvorniji čist komorač. Ova biljka pomaže i odraslima. Tako da ako imate problem sa lošim varenjem, nadimanjem stomaka, lošom probavom i gasovima obavezno kuvajte sei čaj koji sadrži i seme komorača. U fitoterapiji koristi se seme komorača (ili morača kako ga neki nazivaju), a koren i listovi ove biljke koriste se u kuhinji, naročito italijanskoj. Od pre par godina morač se može pronaći i na našim pijacama i velikim supermarketima, ponekad pod italijanskim imenom fennocio kako ga zovu oni koji bi želeli da budu oderni ili ne poznaju svoj jezik dovoljno.

Komorač je prava biljka za lepši pol iz nekoliko razloga. Morač kao i njegov bilski rođak anis sadrži fitoestrogene supstance, biljna jedinjenja sastava i dejstva sličnog ženskom hormonu estrogenu (ne plašite se ovo delovanje je blaže i bezopasno u odnosu na ženkse hormone u raznim sintetičkim lekovima). Zahvaljujući tim supstancama komorač podstiče lučenje mleka, što ga uz moć da otkloni grčeve kod beba čini nezaobilaznim za dojilje. Fitoestrogeni iz komorača korisni su i ženama u menopauzi, pa im se zato preporučuje čaj od mešavine biljaka koje sadrže ove supstance: komorač, anis, matičnjak, žalfija, lucerka. Džejms Djuk savetuje damama koje su nezadovoljne svojom bistomda piju čaj od komorača za povećanje grudi (ne očejujte spektakularne rezultate, ali moglo bi da pomogne a nije štetno). Morač olakšava probavu, podstiče izbacivanje viška tečnosti iz organizma i reguliše apetit pa se obavezno stavlja u čajne mešavine za mršavljenje (opet ne očekujte senzaciju. Iako biljke jesu od pomoći, nećete smršati dok ne počnete da jedete manje, a zdravije). Komorač podsiče procese eliminacije toksina te se često dodaje čajevima protiv celulita i za detoksifikaciju organizma. Preparati za strije koji sadrže ulje morača mogu biti od pomoći.

Muškarci ne treba da izbegavaju komorač. Naprotiv, utvrđeno je da komorač pozitivno utiče na povećanje smanjene seksualne želje i kod žena i kod muškaraca.

Ratki su oni koji ne vole ukus klasičnih Nego bonbona. Taj divni uus detinjstva potiče upravo od esencijalnog ulja morača. Zahvaljujući baš tom ulju morač je voema korisna biljka u lečenju organa za disanje. Smiruje kašalj i podstiče izbacivalje guste sluzi. Savetuje se onima koji pate od bronhitisa, naročito u kombinaciji sa bršljanom, majkinom dušicom, očajnicom i podbelom. Zahvaljući sadržaju alfa-pinena i krezola supstancama kojima je komorač izuzetno bogat ova biljka savetuje se i onima koji pate od astme. Čajna mešavina koja im može pomoći sastoji se od jednakih delova morača, hajdučke trave, kleke i korena sladića (tri supene kašike na pola litra ključale vode, stoji pola sata).



Čajna mešavina protiv grčeva kod beba:
Mamama se sevatuje da dnevno piju dve do tri šolje čaja od morača. Tri supene ašike smena morača prelijte sa pola litra vode i zagrvajte do ključanja. Kada provri kuvajte minut-dva, skinite sa šporeta i ostavite da stoji poklopljeno pola sata. Pijte u malim gutljaima u toku dana. Beba će kroz mleko osetiti blagodet komorača. Ovaj čaj povećava količinu mleka, ali ga nemojte piti pre porođaja. Ako je dete starije od šest meseci čaj od komorača možete davati i detetu. Jednu kafenu kašičicu semena prelijte sa 200ml vode zagrevajte do ključanja, kuvajte inut i ostavite da se prohladi poklopljeno pola sata. Procedite i kada je mlako dajte datetu da pije.



Čajna mešavina za mršavljenje:
Komorač (Foeniculum vulgare) 100g
Laneno seme (Linni semen) 100g
Maslačak (Taraxacum officinale) 100g
Rastavić (Equisetum arvense) 100g
Suručica (Filipendula ulmaria) 50g
Krušina (Rhamus frangula) 50g

Sve biljke pomešajte, pa pet supenih kašika prelijte litrom hladne vode, zagrevajte do ključanja, kuvajte dva, tri minuta, pa skinite sa šporeta, poklopite i ostavite pola sata. Procedite i pite pola sata posle jela.



Čajna mešavina protiv bronhitisa i astme:
Komorač (Foeniculum vulgare) 100g
Hajdučka trava (Achilea millefolium) 100g
Kopriva (Urtica dioica) 100g
Divizma (Verbascum thapsus) 100g
Kleka (Juniperus communis) 50g
Gavez list (Symphitum officinale) 50g

Sve biljke pomešajte pa tri supene kašike smeše prelijte sa pola litra ključale vode, promešajte, poklopite i otavite da stoji pola sata. Proceditie i pijte u toku dana zaslađeno medom, najbolje iz okoline mesta u kom živite.



Čajna mešavina protiv gorušice:
Komorač (Foeniculum vulgare) 100g
Mirođija (Anethum graveolens) 100g
Iđirot (Acorus calamus) 100g

Biljke pomešati pa tri supene kašike smeše prelijte 600 ml ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite pola sata. Procedite i popijte po šolju čaja pola sata polsle jela.

Momčilo Antonijević

Izvor

Jorgovan - mirisni pozdrav iz doline ljubavi

Početkom dvadesetog veka doktor Edvard Bah, zaljubljenik u prirodu, došao je na ideju da rosom koja se skuplja na cvetovima leči ljudske boljke. Alhemijska sinteza moći cvetova i sunčeve svetlosti koja se prelama na kapima vode pokazala se uspešnom prvenstveno u otklanjanju strahova, nesigurnosti i čitavog niza emotivnih problema. Da li se, koristeći tihu snagu cveća, možemo osećati srećnije i zadovoljnije?

Sakupljanje rose s cveća je, priznaćete, poprilično uzaludan posao. Zato je doktor Bah svoje esencije pravio tako što bi rano ujutro, po sunčanom danu, izašao u prirodu, u potpunoj tišini ubrao željene cvetove, recimo jorgovana, stavio ih u staklenu činiju, prelio izvorskom vodom i ostavio na suncu nekoliko sati. Tečnost koja se nakon toga dobija ima svu snagu rose koja se sakuplja na cvetovima jorgovana. Ova esencija posebno se preporučuje onima kojima nedostaje emocionalna i psihička fleksibilnost, dakle onim malo drvenastim, krutim ljudima koji nikada ne prave kompromise. Takođe, prema mišljenju doktora Baha, ta esencija može pomoći i u trivijalnijim situacijama, recimo – korisno je uzeti je pre nameštanja kičmenih pršljenova.

Ukoliko ste otvoreni za nove i alternativne oblike lečenja, obavezno probajte Bahove rose. Ako ste nepoverljivo vrteli glavom čitajući ove redove, izađite u baštu i uživajte u opojnom mirisu jorgovana, raspoloženje će se sigurno popraviti.

Jorgovan (Syringa vulgaris), daleki rođak maslina, iz Istočne Evrope i Centralne Azije proširio se širom planete. Njegovo latinsko ime potiče od grčke reči syrnix – lula, jer je drvo jorgovana veoma cenjena sirovina za pravljenje tog pušačkog alata.

Za ovaj mirisni grm, čiji cvetovi mogu biti bele, roze, plave ili divno tamnoljubičaste boje, vezana je i jedna romantična legenda. Srpski kralj Uroš Nemanjić, pravi srednjovekovni vitez besprekornih manira, naredio je da se u goloj i divljoj klisuri Ibra zasadi jorgovan kako bi se njegova buduća supruga, francuska princeza Jelena Anžujska, osećala kao da je u rodnoj Provansi. I danas se kanjon Ibra naziva Dolina jorgovana.

Ekstrakt jorgovana kozmetička industrija koristi u kremama i tonicima namenjenim osetljivoj koži koja je sklona crvenilu. Mirisna nota jorgovana u parfemima odlično se slaže sa svežim, reskim citrusima, bergamotom, narandžom i nerolijem, gradeći vesele optimistične kompozicije idealne za lepo vreme. Nakon par sati, kada izvetre gornje note, akordi jorgovana mešaju se sa dubokim i toplim tonovima sandalovine i kedra gradeći mirisni eliksir koji lako zavodi maštu.


Momčilo Antonijević

Izvor

Očajnica - biljka koju vole ljudi, mačke i druge biljke



Mračne ’93. godine kada si u Srbiji celu penziju mogao da kupiš 6 jaja, moja nana Novka setila se jedne livade koju je nasledila od svog strica Lazara u selu Tripkova. Iako se moji roditelji nisu oduševili naninom i mojojm idejom da tamo napravimo baštu, jednog prohladnog martovskog jutra radovi su počeli.

Prizor je izgledao pomalo čudno: jedna starija gospođa sa skromnim baštovanskim iskustvom i jedan trinaestogodišnjak koji nikada nije uzeo motiku u ruke posadili su leje crnog i belog luka, šargarepe, peršuna, rotkvica, boranije, krompira i tikvica (na čije ogromno plodove ćemo kroz koji mesec biti toliko ponosni). Nešto kasnije na red je došao rasad kupusa i paradajza. Ipak čitavim prizorom dominirao je impozantni komorač zbog koga su nam seljaci redovno prilazili sa istim pitanjem: Kakva je to mirođija koja izraste dva metra? Iako je naše praktično isustvo bilo vrlo skromno, teoretski bili smo dobro potkovani. U jednom članku u Politici pročitao sam da povrće u bašti mnogo bolje raste ako se pored njega sadi cveće. Malo sam se raspitao i napravio raspored tako da se svako povrće nađe pored svog najboljeg prijatelja. Kupus se divno družio sa nevenom i kadificom, pored boranije rastao je bosiljak, a krompir smo redovno prskali vodom u kojoj je stajala kopriva. Međutim, po mom subjektivnom mišljenju najbolje su se slagali očajnica i paradajz. Oni strukovi koji su rasli pored očajnice bili su snažniji, plodovi veći, a listovi su bili zdravi. Uz pomoć početničke sreće, našeg ogromnog entuzijazma, plodne godinama neobrađivane zemlje naša organska bašta je izgledala divno (izuzev paprika koje su odbijale poslušnost) a mismo beskrajno uživali kada bi nam ljudi govorili da nikada nisu probali tako ukusan paradajz.

Pored paradajza očajnicu obožavaju i mačke (biljka je u našem narodu poznata i kao macina trava). Ove životinje vole da se valjaju u bokorima očajnice, čupaju je i jedu njene listove. Baš kao i miris valerijane i miris ove biljke neodoljivo ih privlači. Ova čudesna biljka zove se još i gorčika, zahvaljujući gorkim jedinjenjima, prvenstveno marubinu. Baš zbog tih gorkih jedinjenja očajnica je dobar lek za poremećenu funkciju jetre, dispepsiju, nedostatak apetita, loše varenje, nadimanje i gasove u crevima. Ona stimuliše rad celokupnog sistema organa za varenje. Pomešana sa iđirotom, hajdučicom i lincurom efikasno otklanja gastritis izazvan manjkom želudačne kiseline. Lekovita jedinjenja očajnice nisu u potpunosti rastvorljiva u vodi, pa se za pripremu lekova od ove biljke često koristi vino (naročito ako su u pitanju recepti za organe za vareje).

Očajnica ima i veoma dobru reputaciju u lečenju organa za disanje. Ona spada u grupu biljnih spazmolitika koji se tradicionalno koriste u lečenju astme i bronhitisa (aktivne supstance su marubin, flavonoidi i derivati kofeinske kiseline.Čaj od očajnice pomaže i kod hroničnog i akutnog bronhitisa, velikog kašlja i katra pluća. Pomešana sa koprivom, dobričicom, hajdučkom travom, rusom i ehinaceom ublažava simptome alergija. Očajnica moće pomoći i kod upornih i teških glavodolja ako su izazvane upalom sinusa ili poremećajem varenja. Neki travari veruju da očajnica pomaže onima koji žele da ostave pušenje. Kada bih bio pušač, i ako bih želeo da prestanem obavezno bih pio dve – tri šolje čaja od majkine dušice, slatkog korena i očajnice.

Svoje neobično ime očajnica duguje narodnom verovanju da pomaže očajnim ženama koje ne mogu da ostanu trudne. Za tu svrhu preporučio bih mešavinu bokvice, očajnice, hajudučke trave i virka.

Marubin i marubinska kiselina normalizuju srčani ritam, pa se zato očajnica dodaje mešavini za normalan srčani rad.


Čajna mešavina za regulisanje srčanog ritma:
Glog (Crataegus oxyachanta) 100g
Valerijala (Valeriana officinalis) 100g
Anđelika (Angelica arhangelica) 100g
Očajnica (Marrubium vulgare) 100g

Sve biljke pomešajte pa četiri supene kašike prelijte sa tri šolje ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite da stoji pola sata. Procedite i pijte po jednu šolju ujutro, u podne i uveče.



Čajna mešavina za žene koje imaju problem da ostanu trudne:
Očajnica (Marrubium vulgare) 200g
Hajdučica (Achilea millefolium) 100g
Virak (Alchemila vulgaris) 100g
Bokvica (Plantago minor) 50g
Zdravac (Geranium macrorhizomum) 50g

Biljke pomešajte, pa pet supenih kašika smeše prelijte litrom ključale vode, promešajte poklopite i ostavite da stoji sat vremena. Procedite i pijte u toku dana u malim gutljajima. Kada zatrudnite ovaj čaj zamenite mešavinom jednakih delova lista maline i matičnjaka (5 supenih kašika na litar ključale vode, stoji pola sata).



Čajna mešavina protiv astme i bronhitisa:
Očajnica (Marrubium vulgare) 200g
Oman (Inula helenium) 200g
Bršljan (Hedera helix) 50g
Anis (Pimpinela anisum) 50g

Sve biljke pomešajte pa četiri supene kašike prelijte sa tri šolje ključale vode, promešajte, poklopite i putite da proključa pa ostavite da stoji pola sata. Procedite i pijte po jednu šolju ujutro, u podne i uveče.



Gorka travarica za lečenje organa za varenje:

Pomešajte po dvadeset grama:
Očajnice (Marrubium vulgaris)
Lincure (Gentiana lutea)
Iđirot (Acorus calamus)
Kičica (Erythrea centaurium)
Trava iva (Teucrium montanum)

Biljke prelijte litrom kvalitetne jake rakije, najbolje šljive ili loze, Zatvorite flašu ili teglu, dobro promućkajte i ostavite da stoji dve nedelje na tamnom mestu uz češće mućkanje. Nakon dve nedelje rakiju procedite, pa dolijte čistom rakijom do litra da nadoknadite ono što su boljke popile. Čašica ove rakije pola sata pre jela stimuliše rad organa za varenje i reguliše rad želuca, podstiče apetit i jača organizam.

Momčilo Antonijević
Izvor

Petrovac – Recite zbogom umoru!

Dobri poznavaoci tajni bilja i narodne tradicije kažu da je ovu čudesnu biljku, koja se još naziva i travom Svetog Pavla, nabolje brati oko 12. jula, dana kada se slavi praznik svetih apostola Petra i Pavla (otud i imena ove biljke). Kada neka biljka nosi ime sveca ili Bogorodice, to je pouzdan znka da narod gaji veliko poverenje u lekovitu moć te biljke. Latinsko ime biljke potiče od poznatog kralja Mitridata Eupatora, veliko poznavaoca bilja. Zamršena veza tradicije, magije, verovanja i stvarne lekovite vrednosti, ponekad može zamagliti činjenice. Međutim to nije slučaj sa petrovcem. Ova biljka opravdava narodno poverenje.

Petrovac je biljka koja ponekad može porasti i preko metar. Dlakave, asimetrično nazubljene listove i sitne žute cvetiće na visokoj stabljici na čijem samom kraju se nalaze malene kuglice nalik na čičak, možete zapaziti dok se šetate po obodima šume, pored nekog zapuštenog seoskog puta ili u nekoj živici. Ova biljka sadrži velike količine tanina (preko 5%), gorke materije, flavonoide i malo esencijalnog ulja koje čaju od petrovca daje blag, prijatan miris.

Kao i sve biljke sa puno tanina, petrovac je veoma efikasan u zaustavljanju proliva. Dve supene kašike petrovca prelijte šoljom ključale vode, promešajte poklopite i ostavite da stoji najmanje 45 minuta. Procedite i popijte u malim gutljajima. Tanini, kada dospeju u naša creva stvaraju neprekinuti film koji praktično imobiliše bakterije izazivače dijareje. Takođe zahvaljujući taninima petrovac se veoma uspešno koristi i protiv upale grla. Ispiranje jakim čajem od petrovca posebno se preporučuje svima koji mnogo naprežu glasne žice: pevačima, predavačima i sl. Za ispiranje grla još je bolja kombinacija petrovca, žalfije i crnog sleza.

U našem narodu petrovac se zove i ranjenik i to zahvaljujući sposobnosti da zaustavlja krvarenje. Baš zato petrovac se dodaje i u čajne mešavine protiv obilnih menstruacija, krvarenja hemoroida obično pomešan sa hajdučkom travom i virkom.

Petrovac deluje stimulativno na organe za varenje. Pojačava stvaranje žuludačnih sokova, pa se preporučuje u lečenju anoreksije (u kombinaciji sa matičnjakom i valerijanom). Takođe petrovac stimuliše jetru i smiruje tegobe u žučnoj kesi, naročito ako svoje lekovite moći udrući sa nanom, maslačkom, kičicom i artičokom.

Kure čajem od petrovca preporučuju se osobama koje pate od hroničnog umora, bezvoljnosti i malaksalosti. Ovakve osobe često pate i od poremećaja u varenju, nadimanja i neformirane stolice. Obično se javlja i nesanica, ali i periodi pospanosti, obično kasno ujutro i u popodnevnim časovima. Osobe koje su u dužem vremenskom periodu izložne intenzivnom stresu predisponirane su na ovaj poremećaj. Primećeno je da od sindroma hroničnog zamora češće pate žene nego muškarci i da se odično javlja kod mlađih osoba. Neki naučnici misle da hroničan umor ima veze sa oslabljenim radom imunološkog sistema i virusima, bakterijskim i gljivičnim infekcijama. Ishrana igra veoma važnu ulogu u borbi protiv ovog veoma neprijatnog poremećaja, čije se posledice više osećaju nego što su vidljive. Najvažnije je drastično smanjiti unos prostog šećera i zameniti ga složenim ugljenim hidratima, a visoko procesuiranu hranu (prvenstveno slatkiše i namirnice sa velikim sadržajem konzervanasa, emulgatora i aditiva: kečap, majonez, viršle, paštete, veštački zaslađene napitke zameniti voćem, svežim povrćem, medom, malteksom, ribom i posnim mesom). Jogurti sa korisnim bakterijskim kulturama takođe su od velike pomoći. Čaj od petrovca u smeši sa matičnjakom, koprivom, slatkim korenom i čičkom preporučuje se svima koji su hronično umorni. Tinktura ehinacee je takođe od velike koristi.



Čajna mešavina protiv hroničnog umora:
Petrovac (Agrimonia eupatoria) 100g
Matičnjak (Melissa officinalis) 100g
Kopriva (Urtica dioica) 100g
Koren čička (Arctium lappa) 50g
Saltki koren (Gycyrrhiza glabra) 50g
Ruzmarina (Rosmarinus officinalis) 50g

Sve biljke pomešati pa 5 supenih kašika smeše preliti litrom ključale vode, promešati, poklopiti i ostaviti da stoji pola sata. Procediti i piti šolju čaja popite ujutro na prazan stomak, a ostatak u toku dana u manjim gutljaima. Čaj piti tri nedelje, napraviti pauzu sedam dana, pa nastaviti još mesec dana sa ovom čajnom mešavinom. Za vreme pauze pijte čaj od zobi (Avena sativa). Šaku neoljuštene zobi operite pod mlazom, prelijte litrom hladne vode, zagevajte do ključanja, pustite da vri dva-tri minuta, pa sklonite sa šporeta, poklopite i ostavite da stoji pola sata. Procedite, zasladite blago medom i pijucjate u toku dana.



Čajna mešavina protiv promuklosti i upale grla:
Petrovac (Agrimonia eupatoria) 100g
Žalfija (Salvia officinalis) 100g
Crni slez (Malva silvestris) 50g

Sve biljke pomešajte, pa tri pupene kašike smeše prelijte sa pola litra ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite da stoji sat vremean. Procedite i koristite za ispiranje grla. Možete i da popijete malo ovog čaja.



Čajna mešavina protiv trombocitopenije:
Petrovac (Agrimonia eupatoria) 100g
Hajdučica (Achilea millefolium) 100g
Virak (Alchemila vulgaris) 100g
Rusomača (Capsela bursa-pastoris) 200g

Sve biljke pomešati pa 5 supenih kašika smeše preliti litrom ključale vode, promešati, poklopiti i ostaviti da stoji sat vremena. Procediti i piti u toku dana u malim gutljaima.

Momčilo Antonijević
Izvor

Žalfija - biljka spasa

Mirišljavi žbunovi žalfije sivozelenkaste boje i ljubičastih cvetova divlje raste u širokom pojasu Mediterana. Smatra se da najbolja žalfija raste iza brda koje je odvaja od mora. Devedeset šeste godine moja porodica letovala je u kući naših rođaka u Mišićima u Crnoj Gori. Na obroncima visokih brda oko kuće rasle su divne mirišljave lekovite biljke. Rano ujutro kretao bih isušenim koritom jednog potočića u potrazi za žalfijom, smiljem i konopljikom.

Nakon sat vremena hoda pojavljivali su se tanki mlazevi vode, a kilometar dalje, visoko u brdu, u potoku su se brčkali slatkovodni rakovi, svedoci da je voda pitka. Pejzaž je svojom divljom lepotom oduzimao dah. Svuda okolo rasle su divlje masline, narovi i smokve. Vrelo julsko sunce je iz vresa, majčine dušice, divljeg majorana, smilja i žalfije izvlačilo esencijalna ulja, tako da je boravak na toj livadi jedno od najlepših aromaterapijskih iskustava u mom životu.

Žalfija je gorka aromatična biljka koja se veoma uspešno koristi protiv upale grla i krajnika, prvenstveno zahvaljujući antiseptičnom delovanju esencijalnog ulja. Čaj od žalfije toplo preporučujem svima koji imaju problem sa bolesnim desnima i aftama u usnoj duplji. Ovaj čaj dobar je i za ljude koji pate od ginigivitisa. Neki fitoterapeuti ne preporučuju čaj od žalfije za piće, već samo za ispiranje, a ako je namenjen unutrašnjoj upotrebi žalfiju treba prokuvati da bi esencijalno ulje isparilo. Lično mislim da je to preterivanje. Istina je da esencijalno ulje žalfije sadrži keton tujon koji je toksičan u velikim dozama (tujon iz esencijalnog ulja pelina je krivac za halucinogeno delovanje apsinta koji su pili Van Gog i Tuluz Lotrek). Međutim dve do tri šolje čaja od žalfije u toku dana nisu nikakva opasnost.

Žalfija je veliki neprijatelj bakterija, ali i gljivica prevashodno kandide. Pomešana sa vranilovkom, bršaljnom i listom oraha preporučuje se svima koji pate od uporne infekcije kandiodom. Kupke od žalfije preporučuju se protiv atletskog stopala i protiv preteranog znojenja nogu. Žalija je jedna od retkih biljka koje smanjuju znojenje. Upravo zato preporučuje se protiv noćnog znojenja i naleta vrućine koji se javljaju u klimakterijumu. Žalfija je odlična biljka za žene u menopauzi, ne samo što ublažava valunge već je i izrstan hormonalni balanser.

Čaj od žalfije preporučuje se i za uređivanje neredovnih, oskudnih i bolnih menstruacija. Žalfija stimuliše matericu, pa se ne preporučuje trudnicama, ali ni dojiljama jer smanjuje količinu mleka.

Ova bilja ima i dugu tradiciju u lečenju oboljenja organa za disanje. Pre otkrića natibiotika žalfija se koristila u lečenju tuberkuloze. Pomešana sa anisom, očajnicom i omanom koristi se protiv astme i bronhitisa.U kombinaciji sa drugim mirišljavim gorkim biljkama žalfija se koristi i za lečenje organa za varenje, podstiče apetit i uotrebljava se protiv gastroenteritisa. U kombinaciji sa pelinom i orahovim listom daje se protiv crevnih parazita.
Čaj od žafije stimuliše, budi koncentraciju i daje energiju, pa se preporučuje osobama koje pate od pospanosti i intelektualnog zamora. S obzirom da stimuliše nervni sistem ne preporučuje se nervoznim osobama. Žalfija je jedan d najmoćnijih biljnih antioksidanata pa se preporučuje protiv oboljenja koja su povezana sa štetnim delovanjem slobodnih radikala. Takva je Alchajmerova bolest koju travari leče biljnom mešavinom ruzmarina, žalfije i vranilove trave.

Žalfija je izuzetan začin, na žalost retko upotrebljavan u našoj kuhinji. Ako želite da svoja jela upotpunite prefinjenom aromom žalfije bolje je da nabavite cele suve listove koje ćete samni usitniti. U kuhinji najviše volim svežu žalfiju koja se odlično slaže sa svinjetinom i jelima od pasulja i drugim ya;inima kao [to su ruymarin i beli luk. Ako spremate pačetinu nemojte preskočiti da dodate nekolko listića žalfije, rezultat je fantastičan. Kada upotrebljavate žalfiju kao začin, budite oprezni jer su sasvim male količine dovoljne. Sa ovim začinom se lako pretera.

Sa travom ivom, iđirotom i matičnakom žalfija ulazi u sastav travarica za jačanje organizma i regulisanje rada organa za varenje.



Čajna mešavina protiv upale grla i krajnika:
Žalfija (Salvia officinalis) 200g
Crni slez (Malva silvestris) 100g
Petrovac (Agrimonia eupatoria) 100g
Biljke pomešajte pa dve supene kašike smeše prelijte sa pola litra ključale vode, promešajte poklopite i ostavitie da stoji pola sata do četrdeset pet minuta. Procedite i polako pijuckajte u malim gutljajima.



Čajna mešavina protiv preteranog znojenja i talasa vrućine:
Žalfija (Salvia officinalis) 300g
Anis (Pimipinela anisum) 100g
Tri supene kašike smeše prelijte sa pola litra vode, promešajte poklopite i ostavite sat vremena. Procedite i pijte u toku dana podeljeno u dve doze. Delovanje čaja je najače dva sata nakon konzumiranja. Izbegavajte biljke koje podstiču znojenje kao što su zova, lipa, kamilica, neven i đumbir.



Čajna mešavina protiv kandide:
Žalfija (Salvia officinalis) 100g
Bršljan (Hedera helix) 100g
Pelin (Artemisia absinthium) 50g
List oraha (Juglans regia) 50g
Biljke pomešajte pa tri supene kašike smeše prelijte sa pola litra vode, promešajte poklopite i ostavite sat vremena. Procedite i pijte u toku dana podeljeno u dve doze. Izbegavajte šećer i proizvode nastale vrenjem ili fermentacijom. Svakodnevno pijte acidofilni jogurt. Ovaj čaj se ne preporučuje osobama koje imaju čir na želucu ili dvanaestopalčnom crevu, kao ni ženama koje su sklone menstrualnim odlivima. Upotrebljava se mesec dana pa se pravi pauza od dve nedelje nakon čega se kura ponavlja.
Čaj protiv opadanja kose:
Žalfija (Salvia officinalis) 100g
Kopriva (Urtica dioica) 100g
List breze (Betula alba) 100g
Billjke pomešajte pa deset supenih kašika prelijte litrom ključale vode, promešajte, poklopite i ostavite sat vremena. Procedite i koristite za ispiranje kose nakon pranja. Ne mojte ispirati kosu nakon toga. Upotrebljavajte dva meseca nakon svakog pranja kose.
Liker od žalfije:

U posudi zagejte 100 ml vode kada provri dodajte tri grančice žalfije, poklopite i ostavite da se prohladi pet minuta, pa dodajte 250ml meda izmešajte i dodajte 750ml lozove rakije, sve sipajte u staklenu flašu dobro promućkajte i ostavite da stoji mesec dana pre upotrebe. Ovaj liker je odličan digestiv.

Momčilo Antonijević
Izvor

Mimoza - stidljiva devojka

Ruža je zavodljiva kraljica, jasmin je, kako ga Indusi zovu, misteriozni zrak mesečine, a mimoza je prava stidljiva devojka koja nakon svakog, pa i najnežnijeg dodira povlači svoje listove ostavljajući zadivljenog posmatrača u oblaku mirisa koji podseća na toplo prolećno jutro...

Već prvih dana februara, kada se primorsko nebo čudesno razvedri, bura utihne i svi odahnu, vazduh postaje ispunjen nežnim, a ipak intenzivnim mirisom mimoza. Dobre vesti o kraju tmurnog kišovitog vremena glavni su razlog što su grmljem mimoza gusto zasađene obale od Kipra do Barselone. Sredinom februara u skoro svakom mediteranskom gradiću održava se festival posvećen mimozi. Najstariji i najpoznatiji je onaj u francuskom gradiću Mandelu la Napul, poznatom po pogačicama punjenim kremom od mimoze čiji se recept vekovima čuva u strogoj tajnosti.

Porodica mimoza veoma je brojna i raznolika. Nama najpoznatija, ona sa žutim cvetovima, ima takođe rođake crvenih i ružičastih cvetova. Sofisticirana, delikatna aroma esencijalnog ulja mimoze, prema rečima aromaterapeuta, pomaže svima koji su ozbiljno zabrinuti ili uplašeni. Nije ni važno da li je to istina ili ne jer je njen topli cvetni miris, koji pomalo podseća na banane, prava poslastica za naše mirisne receptore. Retko i izuzetno skupoceno esencijalno ulje mimoze je gusta, žućkasta tečnost koja se dobija sporom destilacijom vodenom parom na niskim temperaturama (za jedan litar potrebno je od osam do četrnaest hiljada evra). Kao sve skupocene esencije, na tržištu se najčešće nalazi u razblaženom obliku, razređena nekim baznim uljem (obično je u pitanju 1% rastvor).
Ljubitelji prirodne kozmetike znaju da preparati koji sadrže ekstrakte ili ulje mimoze odlično neguju suvu i iritiranu kožu, dajući joj vlažnost i podstičući prirodne mehanizme koji koži obezbeđuju mladalački izgled. Mimoza je i sastojak aromaterapeutskih mešavina za pročišćavanje jetre i žučne kese.

Britanka Krisi Vilvord, čuvena po svojim prirodnim aromaterapeutskim parfemima u kojima se uživa, ali koji i leče, esenciju mimoze koristi u pripravljanju parfema Ljubav u šumi. Evo recepta:
3 kapi esencije nerolija
4 kapi lavande
2 kapi apsoluta mimoze
1 kap apsoluta evernije
3 kapi kedra
10 ml jojobinog ulja

Sve pomešajte u tamnoj staklenoj flašici, dobro promućkajte i ostavite da odstoji 24 sata. U posebnim prilikama kap ovog parfema utrljajte na slepoočnice i pulsne tačke u korenu šaka. Ako niste baš inventivna osoba sa potajnim alhemičarskim predispozicijama, odlučite se za neku od mirisnih kompozicija velikih parfemskih kuća.

Momčilo Antonijević
Izvor

RUMEX ACETOSA L.

VELIKI KISELJAK

velika kiselica, kifsjelica, kiselica, kiselica prava, kiselo zelje, kiselj, kiseljaca, kiseljaca veca, kisjelica, kisjeljaca, konjštrak, obicna kiselica, štavalj, šcav



Nemacki naziv:

Sauerampfer, Grosse Saueranfer

Engleski naziv:

Oseille, Garden sorrel, Sorrel, Spinach dock, Common Sorrel

Francuski naziv:

Oseille, Oseille commune, Oseille des près, Surelle, Aigrette, Patience, Patience acide, Surette,

Italijanski naziv:

Acetosa, Erba brusca, Ossalida, Romice, Saleggiola, Soleggiola,

Spanski naziv:

Aceas, Aceda, Acedera, Agrella, Agreta, Sora, Vinagrella, Azedadas, Vinagreira, Andexere, Belarrgazi, Gazi gaxa, Laxebelarr, Lapaza, Lapazuala, Carabanes, Celda,

Ruski naziv:

Заячья капуста, Кислица, Щавель кислый, Щавель обыкновенный

NACIN UPOTREBE:

Veliki kiseljak je dobra krmna hrana i koristi se u ishrani konja. Ipak prisustvo ove biljke u težinskom delu krme ne sme preci 10%. Ova biljka se ne preporucuje u ishrani krava, jer ometa laktaciju. Listovi lošijeg kvaliteta mogu se koristiti i u ishrani kunica ili pernate zivine. Nadzemni deo biljke može poslužiti i za pravljanje organskog dubriva (kompost). Sveže isceden sok velikog kiseljaka vrlo je efikasno sredstvo za uklanjanje mrlja od mastila, a posebno za cišcenje budi i rde. Listovi ove biljke otpuštaju žutu boju, a rizom crvenu. Cesto se sveže iscedeni sok ove biljke koristi za cišcenje baštenskih garnitura od pletenog pruca. Semenke velikog kiseljaka mogu se samleti u brašno.



ZACIN:

Iako ima vrlo prijatan ukus veliki kiseljak po prehrambenoj vrednosti nije mnogo izdašan. Upravo zbog kiselkastog ukusa u Francuskoj mlade listove velikog kiseljaka koriste kao zacin koji se dodaje svežim salatama, krem-supama i corbama od mešanog povrca. Nemci od velikog kiseljaka danas pripremaju veoma ukusna jela. Najcešce se koristi za spravljanje raznih variva, soseva, kaša, pudinga i kremova. Pored toga oni ga konzerviraju i ostavljaju za zimu pripremljenog na razne nacine. Kao takav veliki kiseljak služi za rešavanje prolecnog deficita u vitaminu C. U Japanu mlade listove sa drškama jedu sirove, ili ih pripremaju kao spanac. Rusi od sitno narezanih mladih izdanka i listova velikog kiseljaka pripremaju zacine, predjela i garnire, a posebno ih koriste za oplemenjivanje ,,boršca" svog nacionalnog jela. Kod nas se sveži listovi velikog kiseljaka najcešce koriste za pripremanje zelenih soseva, koji se kao prilog služe uz ribu, pire i živinsko meso. Mladi listovi se jedu kao salata ili se kao zacin koriste za zakišeljavanje corbica. Suvo lišce velikog kiseljaka se smrvljeno dodaje supama, omletima i topljenim sirevima.



FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:

Veliki kiseljak stimuliše apetit, popravlja probavu i izaziva pojacanu diurezu.

- laksativ - sredstvo za pražnjenje creva bez štetnih posledica

- diuretik - sredstvo za poboljšavanje lucenja mokrace

- depurativ - sredstvo koje cisti

- stomahik - sredstvo za poboljšano varenje hrane

- antiskorbutik - sredstvo protiv skorbuta

- tonik - sredstvo za oporavak oslabljenog organizma

- hemostiptik - sredstvo za zaustavljanje krvarenja

- antidijaroik - sredstvo protiv proliva

- analgetik - sredstvo protiv bolova

- lokalni stiptik - sredstvo koje sakuplja kožu i male krvne sudove (kapilare)



NARODNA MEDICINA:

Najcešce se koristi:

- za prolecne dijetetske kure cišcenja krvi i smanjenja holesterola

- za popravljanje varenja

- za jacanje organizma i njegovo obogacivanje vitaminom C i gvoždem

- protiv srdobolje i jacih proliva

- u lecenju skorbuta

- za lecenje kožnih bolesti i zaštitu od ujeda insekata



OBLIK UPOTREBE:

Sok od velikog kiseljaka: Najbolji je sok dobijen iz mladih listova. Oni se prvo operu u hladnoj vodi a zatim propuste kroz mašinu za mlevenje mesa da ispuste sok. Treba konzumirati 1 kašiku soka 3 puta dnevno kao sredstvo za stimulisanje lucenja žuci kod bolesti jetre.

Dekokt od velikog kiseljaka: 2g suve usitnjene droge listova velikog kiseljaka preliti sa 100 ml hladne vode, zagrevati da prokljuca i kuvati još 5 minuta. Ostaviti da se ohladi 15 minuta, procediti i konzumirati. Uzimati po 1/2 šolje caja ujutru i popodne, a radi osveženja i poboljšane diureze. Za istu namenu moze se koristiti i sok iz svežih listova velikog kiseljaka.

Odvar od semena velikog kiseljaka: 20g suvog semena velikog kiseljaka preliti sa 300 ml kipece vode i kuvati još 15 minuta na tihoj vatri. Ostaviti da se ohladi i kroz 2 sata procediti. Treba konzumirati 1 kašiku soka 3 puta dnevno protiv proliva.

Odvar od korena velikog kiseljaka: 25g suvog korena velikog kiseljaka preliti sa 300 ml kipece vode i kuvati još 15 minuta na tihoj vatri. Ostaviti da se ohladi i kroz 2 sata procediti. Uzimati po 50 ml cetiri puta dnevno pre obroka u velikim gutljajima. Pomaže kod proliva, reumatizma i bolova u lumbalnom delu.

Odvar od listova velikog kiseljaka: 5g suve usitnjene droge listova velikog kiseljaka preliti sa 400 ml kipece vode i kuvati još 15 minuta na tihoj vatri. Ostaviti da se ohladi i kroz 2 sata procediti. Uzimati po 50ml cetiri puta dnevno na 15 minuta pre jela u velikim gutljajima. Pomaže kod krvarenja, bolesti jetre, alergije i svraba kože. Može poslužiti i za ispiranje grla (kod gnojne angine) i desni (kod paradentoze).

Caj od velikog kiseljaka: 1 supenu kašiku iseckanih svežih listova preliti sa 300 ml kipece vode i nastaviti kuvati još 5 minuta. Ostaviti da se ohladi 15 minuta, procediti i konzumirati. Uzimat 3 puta dnevno po kafenu šolju caja.

Sveže listove velikog kiseljaka: dobro oprati hladnom vodom i privijati na gnojne rane koje dugo ne zarastaju.

Jaci odvar od velikog kiseljaka za spoljnu upotrebu: 5g suve usitnjene droge listova velikog kiseljaka preliti sa 100 ml hladne vode, zagrevati da prokljuca i kuvati još 5 minuta. Procediti i u toku dana 3-4 puta ispirati upaljenu sluzokožu ili gingive (zubna mesta).



TOKSICNOST:

Preporucuje se oprezno korišcenje velikog kiseljaka. Nikako ne uzimati prevelike doze. Oksalna kiselina može oštetiti bubrege, jer smanjuje diurezu i nakon resorpcije vezuje Ca, cime mu smanjuje koncentraciju u krvi i neraskidivo se vezuje za hemoglobin. Zabeleženi su mnogi slucajevi trovanja usled prekomernog konzumiranja zelenog lišca velikog kiseljaka. Žrtve su najcešce bila mala deca i cobani. Veliki kiseljak je kontraindikovan i ne sme se uzimati kod: teških bolesti bubrega, jetre, cira na želucu i dvanaestopalacnom crevu u akutnoj fazi, kod metabolickih bolesti, podagre, akutnog gastritisa i kolitisa.

EQUISETUM ARVENSE L.

RASTAVIC

barska jela, barska metlica, borak, borik, boric, vošce, vošcenka potocna, vretenka, vrtenika, zglobara, zukva, konjogriz, konjorep, konjski rep, kositerna trava, kositernica, kreš, hvast, lisicji rep, mali rastavic, njivska preslica, obican rastavic, poljska preslica, poljska pršlika, poljski kreš, poljski rastavic, poljski cinkrot, preslica, prešluga, rastavice, sudoper, hvast, hvost, hrastek poljski, štukavac



Nemacki naziv:

Acker-Schachtelhalm, Bandwisch, Katzenschwanz, Katzenwedel, Pfannebutzer, Pferdeschwanz, Schachtelhalm, Schafheu, Schafstroh, Scheuergras, Scheuerkraut, Zinngras, Zinnkraut,

Engleski naziv:

Common Horsetail, Field horsetail

Francuski naziv:

Prêle des champs, Queue de cheval

Italijanski naziv:

Equiseto dei campi, Coda cavallina dei campi

Spanski naziv:

Cola de caballo, Cua de cavall petita

Ruski naziv:

Елка, Конский хвост, Лускавец, Падиволос, Пестовник, Пряска, Пастиш, Хвойка, Сморчки, Сосенка,Сохатиная трава, Толкачник, Хвощик, Хвощ полевой,





ISTORIJA:

Rastavic je ostatak iz praistorije. Njegovi bliski rodaci rasli su na zemlji u obliku krupnog drveca još pre 270 miliona godina. Njihovi ostaci danas nam služe kao zalihe kamenog uglja. Krhka stabljika rastavica je bogata lekovitim oksidom silicijuma. Rastavic vec vekovima ima reputaciju efikasnog biljnog leka. Cuveni anticki lekar Dioskorid lecio je njime plucne bolesti i zaceljivao rane. Nešto kasnije 77 godine pre naše ere Plinije Stariji slikovito istice njegovu hemostaticku snagu govoreci: ,,Njegov je sadržaj toliko dobar da vec sam dodir zaustavlja pacijentovo krvarenje.'' Pored toga rimljani su ga konzumirali kao povrce. Nešto slicno cinila su i plemena indijanaca sa pacifickog severa Amerike, obogacujuci svoj jelovnik mladim izdancima rastavica. U mnogim svetskim farmakopejama rastavic predstavlja zvanican lek. U SAD propisuju jednu vrstu rastavica zajedno sa digitalisom. U Srbiji se danas smatra samo agresivnim korovom koji treba suzbiti. Služi kao dobar indikator lošeg stanja u oranicnom zemljištu.

ETIMOLOGIJA:

Ime roda dolazi od latinske reci equus = konj i seta = dlaka, cime se naglašava slicnost nadzemnog dela ove biljke sa repom konja. Arvensis znaci poljski ili oranican. Naš naziv ,,rastavic'' nastao je jer se biljka clankovito rastavlja pri povlacenju i cupanju.

OPIS BILJKE:

Rastavic je sporonosna višegodišnja zeljasta biljka, koja može da naraste do 80 cm. Razgranatim clankovitim, rizomom crno-kafene boje, pricvršcuje se za podlogu. Podzemno stablo prostire se na sve strane prodiruci neposredno ispod same površine zemlje. Drugi delovi rizoma, rastu vertikalno i zalaze duboko u tlo (ponekad cak i do 3m). Pupoljci na rizomu javljaju se u obliku kratke guste internodije (gomoljasta zadebljanja) i iz njih se na prolece razvijaju nove biljke. Rastavic ima dve vrste stabla: plodno (fertilno) i neplodno (sterilno). U rano prolece iz zemlje se pomaljaju žuto- mrke stabljike prošarane svetlim prelivima, koje predstavlaju plodno stablo rastavica. One stoje uspravno ili su ustajuce, narastu do 25 cm u visinu a na vrku im se razvija sporonosni klasic dug oko 4 cm. On je izgraden od mnogobrojnih štitastih sporofila. Duž donje strane oboda sporofilnog štita formiraju se 5-10 sporangija sa mnogobrojnim sporama. Okruglaste spore nose po 4 koncasta nastavka, koji ih spiralno obavijaju (haptere). Spore služe za bespolno razmnožavanje rastavica. Kada klijaju jedne od njih daju ženske, a druge muške protalijume. Protalijumi su nadzemni, narastu do 2 cm, zelene su boje, imaju nepravilan krakast oblik i nose organe za polno razmnožavanje. U anteridiji manjeg muškog protalijuma formiraju se spermatozoidi, a u arhegonijama ženskog protalijuma jajne celije. Posle oplodnje, koja se desi u vlažnom prolecnom periodu razvija se bespolna (aseksualna) generacija - saprofit ili pravi rastavic. Fertilna biljka je socna, clankovita, šupljikava izmedu zglobova, a oni su potpuno ispunjeni tkivom. Stabljika je prosta, nerazgranata i debela 3-5 mm. Na fertilnom stablu nalaze se 4-6 rukavca bledomrke boje, trbušasto naduveni sa 8-12 lancetastih zubaca, koji su cesto po 2-3 medusobno srasli. Posle odbacivanja spora ova stabljika se osuši a iz clankovitog podanka se razvija zelena sterilna biljka. Ona naraste do 80 cm, a debela je 3-5 mm. Pošto sadrži silicijumovu kiselinu gruba je na dodir. Stablo je clankovito (može imati cak i 20 segmenata), oštro izbrazdano, cvrsto, jednostruko ili dvostruko pršljenasto razgranato a u centralnom delu šuplje. Dugacki iglicasti listici poredani su u višestrukim pršljenovima oko stabljike. Iduci ka vrhu biljke dimenzije im se smanjuju, pa stabljika dobija piramidalni oblik. Zavisno od položaja na biljci broj listica u pršljenu krece se od 6-19. Najcešce su rebrasto povijeni sa vrhovima okrenutim nagore. Medusobno srasli ljuspasti listici, grade lisni rukavac. Oni su svetlozeleni sa 6-12 zašiljenih, crnih, po obodu belih zubaca.

Rastavic se razmnožava sporama i vegetativno - rizomima. Sporonosi u prolece, od marta do maja. Spore raznosi vetar, voda životinje i covek. Obradom zemljišta rizomi se seku, komadaju i rasturaju na sve strane, te se tako korov vegetativno širi.

STANIŠTE:

Rastavic je cirkumpolarna vrsta. Možemo ga naci po ravnicama a rede i do subplaninskih visina (1500 m nv.) u umereno hladnoj i suptopskoj klimi. Jak je kompetitor. Raste kao korov u velikim gustim zajednicama. Najcešce preferira kisela i vlažna zemljista kojima maticni supstrat cine stene vulkanskog porekla. Ipak možemo ga sresti i na suvom peskovitom zemljištu ili na aluvijalnim nanosima i sprudovima. Najcešce raste pored potoka, reka, i bara. Predstavlja indikator za otkrivanje izvora pitke vode. Može se naci na zapuštenim mestima, uz mede, jarkove i puteve, te po neplodnim, neobradenim oranicama. Ponekad se javlja na vlažnim livadama, po vocnjacima i šikarama, te na rubovima lišcarskih šuma nizijskog i brdskog podrucja.

RASPROSTRANJENOST:

Poreklom je sa severne hemisvere. U Srbiji je rasprostranjena vrsta. Unešen je u Južnu Afriku, u Australiju i Novi Zeland.

Samoniklo raste u: ZAPADNOJ AZIJI: Kipar, Iran, Irak, Liban i Turska; na KAVKAZU: Jermenija, Azerbejdzan, Gruzija i Rusija (Dagestan i Ciscaukazija); RUSIJI (Istocni Sibir, Zapadni Sibir i Daleki istok); ISTOCNOJ AZIJI: Mongolija, Kina, Japan i Koreja; TROPSKOJ AZIJI: Indija, Butan i Nepal; SEVERNOJ EVROPI: Velika Britanija, Island, Danska, Finska, Norveška i Švedska; SREDNJOJ EVROPI: Austrija, Belgija, Ceška, Slovacka, Nemacka, Madarska, Holandija, Švajcarska i Poljska; ISTOCNOJ EVROPI: Belorusija, Estonija, Letonija, Litvanija, Moldavija, evropski deo Rusije i Ukrajina (Krim); JUGOISTOCNOJ EVROPI: Albanija, Bugarska, bivša Jugoslavija i Grcka (sa Kritom); JUGOZAPADNOJ EVROPI: Francuska (sa Korzikom), Portugalija i Španija; SEVERNOJ AMERICI: SAD i Kanada

VARIJABILNOST:

Familija Equisetaceae obuhvata i rod Equisetum koji je zastupljen sa 29 vrsta.

Poljski rastavic svoju raznolikost manifestuje kroz niže taksone. Može se pronaci u obliku dveju podvrsti i nekoliko varijeteta:

Equisetum arvense subsp. riparium (Fr.) Nyman

Equisetum arvense subsp. alpestre (Wahlenb.) Arcang.



Equisetum arvense var. serotinum G.Mey.

Equisetum arvense var. nemorosum A.Br. in Döll

Equisetum arvense var. irriguum Milde

Equisetum arvense var. duffortianum Hy

Equisetum arvense var. alpestre Wahlenb.

Slicnog sastava i dejstva su i neke druge domace vrste roda Equisetum, ali su manje proucene, a neke su i otrovne (za coveka i životinje), pa se zbog rizika da se ne zamene retko ili nikako ne upotrebljavaju. To su Equisetum hiemale L. - kostrika (sudoper, oštri kreš); Equisetum limosum Roth - barski rastavic (žablja preslica, barski kreš, vodeni cinkrot); Equisetum maximum Lam. - veliki rastavic (kosmata žucica); Equisetum palustre L. - žablja preslica (žabnica, konjska žuka, livadski kreš, mocvarna preslica, rastavak)

SADRŽI:

alkaloide [nikotin, ekvizetin (palustrin), dimetilsulfon i 3-metoksipiridin], flavonidna jedinjenja (ekvizetrin, liteolin-7-glikozid, luteolin i izokvercitrin), saponine (ekvizetonin), organske kiseline (akonitnu, jabucnu, linolnu i oksalnu), minerale (kalijum, kalcijum, gvožde, cink, aluminijum, natrijum, sumpor, mangan, magnezijum,bakar...), vitamin C, sistesterol, dimetilsulfon, kremenu (silicijumovu) kiselinu, masna ulja, tanin, smole, gorke supstance, pektin i karotinoide

KORISTI SE:

nadzemni sterilni deo biljke (Herba Equiseti)- DAB)

Proizvodnja:

Sakuplja se vegetativni deo neplodne biljke. Berba se izvodi preko celog leta po lepom i suncanom vremenu. Nadzemni, zeleni delovi bilje odsecaju se srpom ili kosom na visini od 5 cm iznad površine zemlje.Tom prilikom treba obratiti pažnju na vrstu koja se bere. Ostale vrste rastavica se ne sakupljaju jer su nedovoljno proucene, a neke i otrovne. Poželjno je da dužina posecene biljke ne prelazi 30 cm. Posle ubiranja sirovina se suši u tankom, rastresitom sloju debljine do 5 cm na cardacima, potkrovljima, tavanima, ispod lesa ili u sušarama na temperaturi od 40 - 50°C. Kada je vreme lepo može se sušiti i na otvorenom. Treba izabrati dobar hlad sa konstantnom promajom, a preko noci obavezno prekriti sirovinu platnom ili ciradom. Od 5kg. sveže biljke dobija se oko 1 kg. suve sirovine. Droga mora zadržati zelenu boju. Potamnele delove treba odmah odbaciti. Rastavic se plasira kao cela biljka ili seckan. Seckan rastavic se prosejava kroz sita sa otvorima od 7 mm.

Skladištenje se izvodi u suvim i dobro provetrenim prostorijama. Droga se pakuje u jutane vrece ili bale od 50 kg. Rok upotrebe je 4 godine.

UPOZORENJE: Postoji gljiva koja napada rastavic i u njegov vegetativni deo izlucuje jedan toksican alkaloid. Zato se po svaku cenu treba zaštititi od ovog parazita. To je najlakše uciniti tako što zelena stabla sakupljamo dok su još mlada u junu i julu. Posle tog roka na listovima se mogu zapaziti smede mrlje. To je znak da se parazitna gljiva naselila na rastavic i da on više nije za lekovitu upotrebu.

Opis droge:

Osušena droga je sivkasto-zelene boje, slabog mirisa, bljuntavog, blago-kiselog ukusa i pod zubima škripi jer su membrane inkrustrirane silicijumovim solima. Ne sme da sadrži više od 13% vlage, više od 24% pepela, više od 1% ostalog bilja, više od 4% ostalih neotrovnih vrsta roda Equisetum, više od 1% organskih necistoca i više od 0,5% mineralnih necistoca. Sadržaj delova otrovnog bilja nije dozvoljen.

NACIN UPOTREBE:

Galenski preparati rastavica koriste se kao diuretici kod zastoja u srcanom radu (srcane mane i srcana insuficijencija), a takode kod pojave otoka izazvanih kardiopulmonarnom insuficijencijom. U ovim slucajevima povecano izlucivanje mokrace kod pacijenata uocljivo je posle uzimanja samo jedne doze. Ono traje ceo dan, a ako se terapija ponovi sutra ponovo dolazi do diureze, što govori o tome da nema privikavanja organizma na galenske preparate od rastavica.

Glavni galenski preparat od rastavica je diuretski caj. Cesto se droga rastavica primenjuje i u lekovitim cajnim mešavinama. Pri oboljenjima urinarnog trakta (pielit, cistitis i uretritis) rastavic se cesto koristi u sadejstvu sa uvinim cajem i drugim lekovitim biljkama koje imaju diureticna i antiupalna svojstva.

Vodeni galenski preparati rastavica pokazuju dezinfekciona svojstva, pa se koriste za lecenje dugotrajnih cireva i gnojnih rana. U mnoštvu raznih sredstva za remineralizaciju narocito starijih osoba treba istaci odvare i infuzije spravljene od rastavica. U sprezi sa silicijumovim jedinjenjima rastavic se koristi kod arterioskleroze (zakrecenje sprovodnih sudova) srca i velikog mozga, kod upalnih procesa u bubrezima i urinarnom traktu, kod kamena u bubrezima, kod lezija (sitnih oštecenja) krvnih sudova, kod tuberkuloze pluca i kože tokom hemoterapije.

Kvžice na korenskim zadebljanjima i sporonosna (fertilna) stabla sadrže skrob i šecer. U nekim zemljama (Japan, Koreja i Rusija) fertilne stabljike rastavica koriste se za ishranu (kao povrce ili prilog za piroške). Sterilne stabljike nisu jestive.

Rastavic ima fungicidna svojstva. Zato se odvar rastavica (kuvati 20 minuta) preporucuje kao prirodna zaštita vocarskih a narocito povrtarskih kultura (paradajz i paprika). Tretira se folijarno, kao tecno dubrivo. Visok procenat silicijumovih soli jaca celijske strukture biljaka i otežava štetocinama (vaši, insekti i plamenjaca) da oštete spoljašnost tretirane biljke.

Rastavic daje žutu boju, a ona se koristi za poliranje kamena i drveta.

Kao krmna hrana rastavic je kontraverzna biljka. Seno od rastavica predstavlja pravu opasnost za krupne domace životinje. Nasuprot tome njega odlicno podnose jeleni i ostala divljac. U nekim delovima sveta rastavic se koristi kao glavna krmna hrana za tov guski i labudova.

Prašak dobijen mlevenjem suve droge rastavica upotrebljava se u veterini za posipanje otvorenih rana i dugotrajnih cireva na životinjama.

Zbog visokog procenta silicijuma (10%) rastavic se cesto upotrebljava za cišcenje i poliranje mesinga, predmeta od bakra, kalaja i plemenitih metala (kotlovi i posude), te mu odatle dolazi i lokalni naziv ,,sudoper''.

Moris Messege svrstava ga medu svoje omiljene anticeluloitne biljke.

Koriste ga i sportisti za osvežavanje organizma i jacanje tetiva i ligamenata.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:

Mnoge studije dokazale su hemostaticna i antiupalna svojstva preparata nacinjenih od rastavica. Materija estrahovana iz rastavica 5-glukozidluteolin ima antimikrobno svojstvo. Eksperimenti su dokazali da rastavic pokazuje detoksikaciono dejstvo, a narocito je delotvoran u izbacivanju olova iz organizma.

Silicijumova kiselina rastvara se u vodi i obrazuje soli, tako da se lako resorbuje u digestivnom traktu. Silicijumova jedinjenja neophodna su komponenta u funkcionisanju razlicitih organa ljudskog tela, a igraju važnu ulogu u metabolizmu i funkcionalnoj aktivnosti sluzokože, zidova krvnih sudova i vezivnog tkiva. Posebno su važna za razvoj koštanog tkiva. Najnovija ispitivanja pokazala su da rastavic pomaže obolelom organizmu u borbi s bolešcu time što u delu gde se bolest ugnezdi izaziva brži rast tkiva i celija i tako guši zarazu.

Silikatne materije iz rastavica u urinu grade zaštitne koloide, i uticu na kristalizaciju nekih mineralnih komponenti, cime sprecavaju formiranje mokracnog kamenja. Rastavic deluje na diurezu vode, bez promene sadržaja elektrolita. U literaturi se pominje da deluje kao dobar tuberkulostatik, jer silikati stimulišu leukocite.

Rastavic se tretira kao:

- urinarni antiseptik - sredstvo za smirivanje upala mokracnih puteva (ubija patogene bakterije u mokraci)

- diuretik - sredstvo za poboljšavanje lucenja mokrace

- antihemoragik - sredstvo koje sprecava krvarenje

- profilaktik - sredstvo koje štiti od nastanka bolesti

- lokalni stiptik - sredstvo koje sakuplja kožu i male krvne sudove (kapilare)

- epitelizant, - sredstvo koje pospešuje epitelizaciju kože

- tuberkulostatik - sredstvo za lecenje tuberkoloze

- antiseptik - sredstvo koje sprecava razmnožavanje mikroorganizma

- antiflamator - sredstvo protiv zapaljenja

NARODNA MEDICINA:

Najcešce se koristi:

- za lecenje hronicne upale bubrega sa hipertonijom (tinktura)

- za saniranje upala urogenitalnog trakta (pielit, prostatitis, cistitis i uretritis) i bolje izlucivanje mokrace (caj i kupka)

- za jacanje tkiva, hrskavica i kostiju (u obliku svežeg soka iz biljke preporucuje se sportistima i fizickim radnicima)

- kod ekcema, lišaja, rana, cireva, furunkula i drugih kožnih bolesti (obloga u obliku paste sacinjene od praha rastavica)

- kod infekcija usne duplje, herpesa (groznice), upala grla, polipa u nosu, i upale desni ( ekstrakt iz biljke - ispiranje i grgotanje)

- protiv gljivicnih infekcija nogu, zanoktica i promrzlina (kupka i obloga)

- kod krvarenja iz pluca, nosa, debelog creva i materice (u obliku svežeg soka iz biljke - naneti tamponom, irigatorom ili piti)

- kod arterioskleroze, bolesti srca, srcane insuficijencije, emfizema (proširena pluca), dugotrajnog bronhitisa, astme, tuberkuloze i najrazlcitijih tegoba sa disajnim putevima (piti odvar od rastavica)

- kod vodene bolesti - pojacano sakupljanje tecnosti u mekom tkivu (cajne kure i kupke od uvarka rastavica)

- kod reumatizma (mešani caj rastavica i brezovog lista)

- protiv gasova (caj)

- kod oteklih nogu (posledica povreda ili dijabetesa) (cajne kure i kupke od uvarka rastavica)

- kod belog pranja (caj i kupka)

PREPARATI:

,,Equsil", ,,Nephroselect M", ,,Silphascalin", ,,Solvefort" i ,,Czstinol" svi nemacke proizvodnje

OBLIK UPOTREBE:

Odvar rastavica: (Decoetum herbae Equiseti arvensis): 20 g (4 kuhinjske kašike) suve droge staviti u emajliranu posudu, preliti sa 200 ml (1 caša) kipece vode, poklopiti i ostaviti da kljuca 30 minuta. Potom ostaviti da se ohladi 10 minuta do sobne tmperature, procediti i odložiti na hladno mesto. Piti po šolju tecnosti na prazan želudac ujutro i pred spavanje.

Eksrakt rastavica: (Extractum Equiseti arvensis fluidi) Ukuvavanje se izvodi lagano i traje najmanje 3 sata, kako bi se dobila žitka masa, a u njoj ostali izluceni lekoviti sastojci. Upotrebljava se 1/2 cajne kašicice 3-4 puta dnevno. Za ispiranje usta i grgotanje ekstrakt se mora razblažiti.

Caj od rastavica: Dve pune kafene kašicice (2-4 g) suve usitnjene droge rastavica preliti šoljom hladne vode, zagrevati da prokljuca i kuvati još 5 minuta. Ostaviti da se ohladi 15 minuta, procediti i konzumirati. Uzimat po 1/2 šolje caja posle obroka.

Tinktura od rastavica: Deset punih supenih kašika (25 g) suve usitnjene droge rastavica, preliti sa 500 ml 20%-nog alkohola (iz apoteke), ostaviti da stoji na svetlom mestu 8 dana, a potom procediti. Treba cediti kroz gazu i dobro ispresovati talog, kako bi se istisnulo što više lekovitih sastojaka.

Obloga od rastavica: Od praška (samlevene suve droge) pripremiti pastu i njome oblagati bolno mesto.

Sok od rastavica: Najbolji je sok dobijen iz stabljike rastavica. Treba konzumirati 5-10 ml tri puta dnevno.

Kapsule od rastavica: Korišcenje praška od rastavica u kapsulama može biti znatno prijatnije, nego piti sok ili ekstrakt.

TOKSICNOST:

Rastavic je poželjno koristiti uz nadzor strucnjaka. On može biti kontraindikovan kod bolesti jetre i nefritisa, jer zna izazvati razdraženost bubrega. Droga se ne sme kupovati od nadrilekara i ulicnih prodavaca, jer se u njoj mogu naci delovi srodne vrste Equisetum palustre L. - žablja preslica, koja u sebi sadrži veliku kolicinu otrovnog alkaloida. Rastavic ne smemo koristiti duži vremenski period. Povremeno treba praviti pauzu, a narocito moramo biti oprezani kod edema nastalih usled oštecenja srca ili bubrega.

GLYCYRRHIZA GLABRA L.

SLATKI KOREN

glatki konjjed, glatki sladic, gliciriza, glicirica, gospino bilje, gospino zelje, dobar koren, konjega, konjeda, konjoder, kurjakuša, patika, pospana ruža, sladek koren, sladic, sladic, sladic žlezdoviti, sladka korenica, sladka trava, slatki bagrem, slatko bilje, slatko drvce, slatko drvo, slacic, šecerni koren



Nemacki naziv:

Bärendreck, Echtes Süßholz, Lakritze, Lakritzeholz , Lakritzenwurzel , Lakritzpflanze, Spanisches Süßholz, Süßholz, Süßholzstrauch, Süßholzwurzel, Süßwurzel

Engleski naziv:

Black Sugar, Common liquorice, Cultivated licorice, Licorice, Licorice-root, Liquorice, Russian liquorice, Spanish Juice, Spanish liquorice, Sweet licorice, Sweet wood, True licorice

Francuski naziv:

Bois doux, Bois sucré, Racine douce, Réglisse, Réglisse glabre

Italijanski naziv:

Argalizia, Liquiricia, Liquirizia, Liquirizia comune, Regolizia

Spanski naziv:

Agarradera, Alcaçuz, Alcazuz, Alfendoz, Arresú, Arrezuz, Citrasto, Chicote, Gotxerro, Licórice, Melosa, Orozuz, Paloduz, Palodú, Palodul, Palo dulce, Palolú, Palulú, Regalèssia, Regalissi, Regalíssia, Regaliz, Regalizia, Regoliz, Pan duz

Ruski naziv:

Испанская солодка, Итальянская солодка, Китайская солодка, Корень солодки, Лакрица, Лакрица лысая, Лакричник, Лакричник гладкий, Лакричный корень, Ликорайз, Осолодка Персидская солодка, Русская солодка, Сладкий корень, Солодик, Солодка, Солодка гладкая, Солодка голая, Солодка железистая, Солодка обыкновенная, Солодковый корень, Солодок, Турецкая солодка



ISTORIJA

Istorija upotrebe slatkog korena stara je preko 3000 godina.Njegova upotreba u lekovite svrhe zabeležena je prvi put na asirskim tablicama, a nešto kasnije pisani tragovi o njegovoj upotrebi ostavljeni su i na egipatskim papirusima. Ljudi se hiljadama godina obracaju za pomoc ovoj blagorodnoj biljci. Hipokrat ga primenjuje spolja. Teofrast i Dioskorid poznavali su zgusnut sok slatkog korena i koristili ga u lecenju organa za disanje i raznih oboljenja želuca. Galen ga je široko primenjivao u raznim lekarskim pripravcima za mnoge bolesti. Slatki koren je kljucna biljka u kineskoj tradicionalnoj medicini, a njegova se upotreba vezuje za dugovecnost. Slatki koren po kineskim lekarima podmladuje ljudski organizam i tu zauzima drugo mesto odmah iza žen-šena. U Evropu je prvi put stigao sa Arapima i Maorima u IX veku. Oni ga gaje u Španiji i njime snabdevaju nordiske zemlje. Glavno tržište bila je Velika Britanija gde od njega spremaju ,,dumbir kolac" i neke druge poslastice. Vec u XI veku slatki koren se gajio u Nemackoj, dok su ga Italijani prihvatili tek u XIII veku. Kao kulturu u Englesku ga donose fratri Dominikanci sredinom XVI veka, otkada postaje vrlo popularan. Koliko je bila cenjena ova lekovita biljka, govori primer da je celo dvorište cuvene tvrdave Pontefrakt u Jorkširu bilo pokriveno zemljom na kojoj se gajio iskljucivo slatki koren. Interesantan je kuriozitet da je engleski kralj Edvard I, cak naplacivao carinsku taksu za uvoz slatkog korena, kako bi njome pospešio ubrzanu izgradnju poznatog londonskog mosta (Tower Bridge). Slatki koren su u severnoj Americi koristili Indijanci i prvi doseljenici, narocito za tegobe posle porodaja. U vecini evropskih zemalja masovno gajenje slatkog korena pocinje tek 1550 godine. Narocitu primenu nalazi u proizvodnji raznih osvežavajucih napitaka. Otuda na grbu nemackog grada Bamberga još od tog doba stoji ucrtana grancica slatkog korena. Krajem 19 i pocetkom 20 veka sa pojavom prvih sintetskih lekova, slatki koren biva prilicno napušten, i zaboravljen, bar u školskoj medicini. Medutim narodna medicina ili bolje receno ,,varoško stanovništvo" nije napustala ,,fijaker prašak", koji je se pokazao kao efikasno sredstvo za procišcavanje. Godine 1933.g. doktor Leklerk, jedan od najvecih fitoterapeuta XX veka, dokazao je eksperimentalno da slatki koren smanjuje grceve i bolove koji nastaju od lekova upotrebljenih protiv zatvora tzv. purgativna sredstva. Nešto kasnije 1964.god. zahvaljujuci upornom radu nekoliko generacija jedne ugledne apotekarske porodice iz Holandije, slatki koren je vracen u terapiju, jer je primeceno njegovo povoljno delovanje u lecenju cira na želucu.To je bila prekretnica za ovu klasicnu lekovitu biljku i ona se danas sve više koristi za izradu velikog broja patentiranih farmacuetskih preparata. Eto kako je posle više hiljada godina upotrebe slatkog korena, bez poznavanja njegovog hemijskog sastava, najzad dokazano šta u njemu deluje lekovito.



ETIMOLOGIJA:

Latinsko ime dolazi od grckog glykys (γλυκεῖα) = sladak i rrhyza (ῥίζα) = koren, jer je koren biljke veoma sladak. Glabra na latinskom znaci celava-gola i odnosi se na seme koje ima glatku površinu. Druge vrste ovog roda imaju maljava semena. Narodna imena, kod nas i u vecini evropskih naroda, ukazuju na to da narod zna kako je korenje ove biljke slatko i da ona lici na bagrem.



OPIS BILJKE:

Slatki koren je vrlo otporna, višegodišnja, žbunasta (poludrvenasta) listopadna biljka. Poseduje drvenast, izvanredno snažan, razvijen i žilav korenov sistem, koji zalazi duboko u zemlju i tamo obrazuje složenu mrežu ,,žila" (korenja, stalona i rizoma). Iz mnogoglavog, višekrakog, snažnog, odrvenjenog i debelog rizoma, okomito prema zemlji širi se prost, ali vrlo razgranat koren, a vodoravno i koso na sve strane granaju se staloni. Stalona obicno ima 2-5, ali se oni u zemlji dalje granaju i šire. Vodoravne vreže, koje su bliže površini zemlje, na pojedinim mestima se ukorenjuju i iz clankova obrazuju nove biljke. Tako se iz godine u godinu biljka širi na sve strane zakorovljavajuci zemljište u tolikoj meri, da ju je kasnije vrlo teško uništiti. Na korenu se javljaju krtolasta zadebljanja slicno drugim biljkama iz porodice leguminoza. Prema tome i sladic vezuje indiferentni atmosferski azot, te tako obogacuje zemljište azotnim jedinjenjima. Iz rizoma izbija na površinu zemlje nekoliko stabljika visokih 1-2 m. Divlja, a narocito gajena biljka, u gustom sklopu obrazuje zbijen i teško prohodan cestar, koji na prvi pogled lici na mladu bagremovu šumicu. Stabljike su debljine malog prsta, žilave, otporne i imaju belo-sivu boju kore. U gornjem delu su razgranate, a s vremenom im donji deo odrveni. Obrasle su lišcem koje je slicno bagremovom, ali je malo sitnije. Listovi su naspramni, neparno perasto složenii cini ih 4-8 pari listica. Dostišu dušinu od 20 cm i stoje na kratkim peteljkama. Najcešce ima 13 jajasto-elipticnih listica, 2-5 cm dugih, koji su po obodu celi, a pri vrhu suženi u bodlju. Pljoske imaji perastu nervaturu. Lišce je pod prstima grubo i vrlo lepljivo. Cvetovi su sitni (1-1,3 cm) i imaju ljubicasto-plavu do ljubicasto-crvenu boju. Zastavica je ponekad žuckasta. Po 20-30 cvetova formiraju grozdaste cvasti, koje su duge 5-15 cm i smeštene su u pazuhama listova na vrhovima stabljika i bocnih grana. Cašica cveta je cevasta, dvozuba i zupcasta. Pokrivena je žlezdastim dlacicama. Krunicni listici su uzani i bledo-ljubicasti. Ima 10 prašnika, od kojih je jedan slobodan. Iznad prašnika se vidi povijen gornji deo tucka. Cveta u julu i avgustu. Plod je mala do 2,5 cm dugacka i oko 6 mm široka mahuna crveno-mrke boje. Spolja je kožasta, vrlo cvrsta, gruba i rapava pod prstima. Pljosnata je, malo izdužena, sa debelim šavovima i obicno sadrži 3-5 semenki. Seme je mrke boje, bubrežasto, vrlo sitno i teško klija. Masa od 1000 semenki teži oko 10 g. Plodonosi avgusta i septembra. Slatki koren može da doživi starost od 20 godina.



STANIŠTE:

Slatki koren je biljka kojoj treba dosta svetlosti. Raste na peskovitim i glinovitim terenima. Najcešce se javlja u ravnicama duž recnih dolina i po blagim uvalama i depresijama planinskih obronaka. Moše se naci na suvim ili umereno vlažnim livadama, po poljima i šikarama, medu grmljem, uz puteve, pojedinacno ili u homogenoj gustoj zajednici. Kao opasan korov naseljava žitaricna polja, nasade poljoprivrednih kultura i neobradena zemjišta. Na planinama gde koren može doci do podzemnih voda slatki koren raste do 1800 m NV. Sasvim mu odgovara stepsko, a naseljava i polupustinjsko podrucje. Otporan je prema suši, ali ne podnosi duge i vlažne zime.



RASPROSTRANJENOST

Po jednima slatki koren potice iz Kine a po drugima iz jugoisticne Evrope i Bliskog Istoka. Danas autohtono raste u: SEVERNOJ AFRICI (Libija), u ZAPADNOM SIBIRU, u ZAPADNOJ AZIJI (Avganistan, Kipar, Iran, Irak, Izrael, Jordan, Liban, Sirija i Turska), na KAVKAZU (Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija i Dagestan), u SREDNJOJ AZIJI (Kazakstan, Kirgizija, Tadžikistan, Turkmenistan, Uzbekistan i Mongolija), na INDIJSKOM POTKONTINENTU (Indija i Pakistan), u ISTOCNOJ EVROPI (Moldavija, evropski deo Rusije i Ukrajina), u JUGOISTOCNOJ EVROPI (Italija, Albanija, Bugarska, bivša Jugoslavija i Grcka) i u JUGOZAPADNOJ EVROPI (Francuska). Slatki koren se intenzivno gaji u Rusiji, Indiji, Pakistanu, Kini, Japanu, Iranu, Turskoj, Španiji, na Siciliji, na Kalabriji i u južnoj Francuskoj. U Engleskoj i nekim drugim evropskim zemljama, gaji se u znatno manjim kolicinama. U novije vreme na jugu SAD formiran je veliki broj plantaža. Kod nas je slatki koren autohtono rastao uz Dunav, Savu i Tisu. Nekontrolisanim branjem uništen je, pa ga još jedino možemo naci u okolini Cortanovaca u Deliblatskoj pešcari i na Fruškoj Gori. Kao podivljala kultura raste i u Šumadiji. U bližem okruženju raste u Dalmaciji, Makedoniji i Hercegovini. Danas je slatki koren u Srbiji stavljen na listu zašticenih vrsta.



VARIJABILNOST:

Slatki koren pripada familiji bobova (Leguminosae; Fabaceae; Papilionaceae). Ona broji oko 700 rodova i ima blizu 17000 vrsta. U Srbiji i okolini egzistira oko 34 roda. Na našim terenima može se naci podvrsta:

Glycyrrhiza glabra ssp. glandulifera (Waldst. et Kit.) Ponert

Postoji više varijeteta slatkog korena:

Glycyrrhiza glabra L. var. typica Regel & Herder - Španski ili italijanski slatki koren)

Glycyrrhiza glabra L. var. violacea (Boiss. & Noe) Boiss - Persijski ili turski slatki koren

Glycyrrhiza glabra L. var. pallida Boiss. - Iracki slatki koren

U Srbiji možemo sresti sledece varijetete:

Glycyrrhiza glabra L. var. glabra -Vojvodanski slatki koren (samoniklo raste oko Slankamena i na Fruškoj Gori)

Glycyrrhiza glabra L. var. glandulifera (Waldst. & Kit.) Regel & Herder, - Ruski slatki koren (samoniklo raste oko Sremskih Karlovaca, Kamenice i na Petrovaradinu.)

U flori Srbije zastupljena je vrsta Glycyrrhiza echinata L. - konjeda, za koju je utvrdeno da ima slican sastav kao i slatki koren.



GAJENJE:

Zbog nekontrolisanog iskorišcavanja skoro su opustošena pojedina prirodna staništa slatkog korena. Zato je on ukljucen u ,,Crvenu knjigu" pojedinih zemalja i tretira se kao zašticena vrsta. Preporucljivo je uravnotežiti eksplotaciju ove biljke i privesti je kulturi.

Za gajenje su najpogodnija neznatno alkalna, ravnomerno vlažna, duboka peskovita ili peskovito-ilovasta zemljišta. Ne odgovaraju zabarena i previše vlažna zemljišta. Ipak slatki koren može se gajiti i na siromašnijim zemljištima, jer ima dobro razvijen korenov sistem. U suštini treba ga gajiti na manje plodnim zemljištima i zemljištima ugroženim od erozije, na kojima gajenje drugih kultura nije ekonomicno. Od dubine oranja i stepena rastresitosti zemljišta zavise intenzitet razvoja korena i prinos. Slatki koren se može gajiti vegetativnim i generativnim nacinom razmnožavanja. U našim uslovima slatki koren donosi malo semena, koje zbog tvrde semenjace teško klija, pa se generativni nacin razmnožavanja u praksi retko primenjuje. Ipak kad to cinimo seme trebamo posejati pocetkom maja. Optimalna dubina poseva iznosi 1-1,5 cm. Seje se 10-20 semena u kvadratnim odžacima dimenzija 50x50 cm. Klice izdanaka javljaju se vec posle 12-14 dana. Kod vegetativnog nacina razmnožavanja slatki koren se proizvodi delovima korena (reznicama), odnosno stalonima. Smatra se da je za sadnju najbolje upotrebiti reznice od biljaka starih oko 4-5 godina. Sadnja može da se izvede i u prolece, ali je bolja ona jesenja. Reznice su velicine 10-15 cm i cim se naprave odmah se sade na stalnom mestu. U normalnim uslovima gajenja sadi se na 60-80 cm red od reda i 25-30 cm izmedu biljaka u redu. U brazdama na dubini 10 sm polažu se reznice i pokrivaju zemljom. Ako se slatki koren gaji na strmim zemljištima, koja su ugrožena od erozije, tada se sadi u jamicama na manjim rastojanjima. U zasadu slatkog korena treba uništavati korove, a narocito u prvoj godini podizanja. Prihranjivanje treba izvesti odmah cim se formiraju redovi i oko mesec dana posle toga. Slatki koren je podložan napadu bolesti i štetocina, te redovno treba sprovoditi zaštitu. Gljivica iz roda Rhizoctonia može izazvati trulež korena. Napada ga i insekat prugasta pipa (Sitona lineatus L.) koja oštecuje lišce, ali ove štete obicno nisu velike. U magacinima koren može napasti hlebna buba (Stegotium paniceum L.) Koren se vadi preoravanjem, u prolece ili jesen, svake 3-4 godine. Sa 1 ha može se dobiti do 4 t sirovog ili 1-2 t/ha suvog korena. Pošto se slatki koren brzo obnavlja iz glave korena i delova koji ostaju u zemlji, ne treba ga ponovo saditi.



SADRŽI:

masne materije, pektin, kobalt, gvožde, magnezijum, fosfor, kalijum, natrijum, kalcijum, smole, skrob, vlagu, mineralne materije, manitol, asparagin, žuti pigment, askorbinsku kiselinu, gorki cirizin, glukozu, saharozu, kumarine (herniarin i umbeliferon), fitosterole, izoflavonide (formononetin), flavonide (likviricin, glabrin, likoflavonol i likoricin) triterpenski saponizid (glicirizin = b-gliciretinska kiselina + 2 mola glukuronske kiseline) i male kolicine etarskog ulja.

KORISTI SE:

koren -oljušten koren (Liquiritiae radix - Glycyrrhiziae radix mundata) - Eur.3-supp. 2001; JUG.IV; DAB 10.

Proizvodnja: Slatki koren se žanje u tehnološkoj zrelosti. Tada su proizvodni organi potpuno razvijeni i dostižu debljinu i do 3 cm. Koren se obicno vadi u jesen krajem septembra ili oktobra. Može se vaditi plugom, preoravanjem zasada ili rucno. Prvi nacin se primenjuje za vece lokalitete koji su pristupacni za mehanizovanu obradu. Obicno se zaorava na dubini 50-70 cm i sakuplja se samo 75% korena. 25% ostaju u zemlji kako bi omogucili dalje korišcenje kulture. Korenje se cisti od drugih bilaka i od delova koji sadrže crne pege truleži i plesni. Probrano korenje sa koga se otrese zemlja sakuplja se u rastresite plastove (gomile) opere se, a potom isece na odredene dužine i nosi na sušenje. U zavisnosti od potreba tržišta, koren se može sušiti oljušten ili neoljušten. Kad je vreme lepo sušenje se obavlja na otvorenom suncu uz cesto okretanje. U oblastima gde zbog vremenskih prilika nije moguce sušenje na suncu, koren se suši ispod nadstrešnica sa dobrim provetravanjem. ili u sušarama na temperaturi od 60°C. Koren je suv ako se pri savijanju lako lomi. Odnos sveže i suve droge je 3:1. Pre pakovanja odreduje se sadržaj vlage i primesa. Osušena droga se pakuje u jutane vrece i cuva na suvom i promajnom mestu Rok upotrebe je 10 godina.

Opis droge: Neocišceni koren (naturalni) sastoji se iz delova korena i podzemnih izdanaka. Neoljuštena droga je cilindricnog oblika, tvrda, naborane površine i vlaknastog preloma, a oljuštena svetlo-žute boje i glatke površine. Dužine mogu biti razlicite, a debljina komada se krece od 0,5-(5)-15 cm. Droga nema miris, a ukus je slatko-otužan i blago nadražujuci. Dozvoljen sadržaj vlage u neocišcenoj i ocišcenoj sirovini krece se do 14%. Sadržaj ekstraktivnih materija ne sme biti manji od 25%, a glicirinske kiseline od 6%. Suva droga ne sme sadržati strane primese i mineralne materije više od 1%.



NACIN UPOTREBE:

Slatki koren je 50 puta sladi od šecera, a kalorija gotovo i da nema, pa kao zasladivac nalazi primenu u ishrani dijabeticara i gojaznih osoba. Zbog izuzetno slatkog ukusa, treba ga koristiti u kombinaciji s drugim travama. Zvanicna medicina preporucuje slatki koren kao lekovitu biljku, koja ulazi u sastav raznih cajnih mešavina. Obavezan je sastojak plucnih cajeva, a koristi se u mešavinama protiv nadimanja u trbuhu. i kao blago sredstvo za iskašljavanje. Ipak nalazi primenu i kao monokomponentni caj. Utvrdeno je da topla žuta boja slatkog korena nije samo boja, nego i lek, te da potice od flavonskih jedinjenja, koja deluju protiv upala sluzokože i doprinose lecenju cira u želucu. Slatki koren ulazi u sastav raznih lekova namenjenih organima za varenje i disanje. Njegov prašak služi u apotekama za posipanje pilula. Suvi ekstrakt (Exstractum Glycyrrhizae siccum)", upotrebljava se pri izradi mase za pilule (jer ulepšava ukus i miris iste), a u veterinarskoj medicini cak ulazi u sastav nekih lekova. Tecni ekstrat slatkog korena kao sladak korigens koristi se umesto sirupa u lekovitim miksturama. Najveci deo svežeg korena upotrebi se za proizvodmnju ,,glicina" i ,,crnog šecera" (Succi liquiritiae). Slatki koren se može gajiti u vrtu kao ukrasni žbun, ili se pak koristi za zarastanje erozivnih površina. On svojim spletom korenja, stalona i rizoma ucvršcuje obale, odrone, klizišta, bujicnjake, surduke i druge erozijom napadnute terene. Koristi se za zgušcavanje pene kod protivpožarnih aparata, u izradi vodenih boja, tuševa, mastila, voska i paste za obucu. Slatki koren nalazi primenu u tekstilnoj, kožnoj, kozmetickoj i hemijskoj industriji, a takode i u metalurgiji za potiskivanje sulfatne magle u procesu elektrolize. Otpad iz proizvodnje ekstrakta slatkog korena nalazi primenu kao bio-dubrivo. Sem toga može se upotrebiti kao pergament i toplotno-zvucna izolacija. Slatki koren je dobra medonosna biljka, a nadzemna masa se može koristiti kao kvalitetna krmna hrana.



ZACIN:

Na prvi pogled preterana slast ove biljke ne uklapa se ni u slatka ni u pikantna jela. Ipak male kolicine slatkog korena svojstvenim gorkasto-slatkim ukusom oplemenjuju kineski ,,5 zacinski prah" i zajedno sa zvezdastim anisom daju aromu ,,Master souse" Zbog prekomerne slasti slatki koren uglavnom nalazi primenu u industriji kolaca i alkoholnih pica: turski ,,Raki", italijanski liker ,,Sambucca", nekoliko vrsta ,,Džin"-a i skandinavske votke ,,Akvavit". No ipak u Kini slatki koren se pored zacinjavanja vocnih jela i peciva koristi i za spremanje vrlo ukusnnih i aromaticnih živinskih jela (fazan, piletina itd.). Mongoli slatki koren melju i dodaju brašnu, suvim jabukama i kiselom kupusu, što ove namirnice cini vrlo posebnim. Slatki koren služi za maskiranje neprijatnih mirisa i ukusa, a uporedo i kao zasladivac. SAD uvoze na stotine hiljada tona korena ove biljke i koriste ga za razne potrebe. Znatan deo upotrebi se u oplemenjivanju duvanu za žvakanje, jer se tako dobijeni ukus vanredno dobro ceni. Osušen i sitno samleven koren (u obliku praha) lako se rastapa, te se njime slade: pivo, kvas, penušave limunade, cajevi, sokovi i vino. Još vecu primenu nalazi ekstrakt.slatkog korena. U Italiji, jušnoj Francuskoj, Ukrajini i nekim drugim zemljama prvo se izvrši ekstrakcija korena, pa se obavi ugušcivanje ekstrakta i njegovo presovanje u obliku štapica (Succi liquiritiae). Kao palac debeli crni komadi, slicni vosku za pecacenje, odlikuju se vrlo slatkim ukusom. Tzv.,,crni šecer" lako se razmekšava i relativno dobro rastvara u vodi. Koristi se za izradu bonbona protiv kašlja. Cesto ga falsifikuju. U nekim krajevima Francuske pravi se od korena ove biljke vrlo kvalitetno osvežavajuce pice pod nazivom ,,CO-CO". Ono je vrlo cenjeno i pristupacno, jer se lako priprema. U hladnoj vodi se potopi koren, a potom se gnjecenjem iz njega iscede sluz i sokovi. Procedenoj tecnosti dodaju se korijander, anason i limun.



FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:

- ekspektorans - sredstvo za olakšano iskašljavanje i izbacivanje patološkog bronhijalnog sekreta

- demulcent - sredstvo koje ublašava upalu sluzokože grla i sprecava suvi kašalj

- antispazmodik - sredstvo protiv grceva

- antiinflamator - sredstvo protiv upala

- laktans (laksativ) - sredstvo za procišcavanje i pražnjenje creva bez štetnih posledica

- mineralokortikoid - sredstvo koje deluje na nadbubrežnu žlezdu

- antiflogistik - sredstvo protiv lokalnog zapaljenja sluzokože i kože

- spazmolitik- sredstvo koje otklanja grceve glatke muskulature

- diuretik - sredstvo za poboljšavanje lucenja mokrace

- bakteriostatik - sredstvo koje sprecava razmnožavanje bakterija - ne ubija ih

- antivirus - sredstvo protiv virusa

- korigens - sredstvo za popravku ukusa i mirisa

- dermatik - sredstvo protiv zapaljenja kože

- antireumatik - sredstva za ublažavanje reumatskih bolova

- antialergik - sredstvo protiv alergije



NARODNA MEDICINA:

Upotrebljava se:

- za smirenje kašlja i upale grla

- kod upala želudacne sluzokože i gastritisa

- za iskašljavanje kod katara gornjih disajnih puteva.

- kod cira na želucu i dvanaestopalacnom crevu,

- kod artritisa i reumatizma

- kod herpesa (u vidu gela za spoljnu upotrebu)

- kod brojnih virusnih infekcija, ukljucujuci hepatitis, prehladu i grip

- kod atopijskog dermatitisa i ekcema,

- kao blago sredstvo za cišcenje (caj)

- kod bolesti mokracne bešike, prostate i bubrega

- kod Adisonove bolesti

- kod depresije

- kod gljivicnih infekcija

- protiv zatvora, tvrde i neuredne stolice

- kod upale jezika (glositisa)

- kod Lajmske bolesti

- kod psorijaze

- kod problema u menopauzi



PREPARATI:

,,Aspekton"(N), ,,Becopekt"(N), ,,Dorex" (N), ,,Rohasal"(N), ,,Caved S"(E) i ,,Rabro"(E).

Kapsulirani oblici se primenjuju u dozama od 200-600 mg glicirizinske kiseline dnevno. Preporucuje se upotreba samo 4-6 nedelja.

Ostali preparati:,,Ukuvani ekstrakt (Exstractum Glycyrrhizae spissum)", ,,Sirup (Sirupus Glycyrrhizae)", ,, Glycyrramum(Glicirram) - tablete na bazi monosupstituisane amonijumove soli i ,,Elixsir pastorale" - mešavina ekstrakta slatkog korena i drugog bilja.



OBLIK UPOTREBE:

Deglicirizovani slatki koren- DGL (ekstrakt slatkog korena iz koga je izdvojen glicirizin): može produženo da se uzima, jer nema bojazni od neželjenih dejstava glicirizina (supstanca slicna kortikosteroidima). Neki strucnjaci preporucuju istovremenu upotrebu DGL sa aspirinom, diklofenom, brufenom i NSAIL (nesteroidnim antiinflamatornim lekovima), koji dovode do oštecenja želudacne sluzokože i razvoja cira.

Caj od slatkog korena: 2-4 g suve droge slatkog korena prelije se sa 150 ml kipece vode ostavi da odstoji 15 minuta, procedi i pije 2 do 3 puta dnevno posle jela. Caj ne treba sladiti jer je sam po sebi dosta sladak.

Cajna mešavina za lecenje bronhitisa: 1 veliku kašiku cajne mesavine sastavljene od: dva d ela slatkog korena i po jednog dela podbela, bokvice i šipurka, preliti sa 200 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Ohladjeni caj piti 2-3 puta dnevno posle jela. Ovaj caj je vrlo dobrog ukusa, a uz to veoma je koristan za naše zdravlje.

Cajna mešavina za lecenje želudacnih tegoba: 1 veliku kašiku cajne mesavine sastavljene od: po cetiri dela slatkog korena i kamilice i po jednog dela metvice, kicice i maticnjaka, preliti sa 200 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Ohladjeni caj piti 2-3 puta dnevno posle jela.

Oblozi sa slatkim korenom protiv gljivicnih infekcija: 5-7 kašicica usitnjenog slatkog korena (do konzinstencije praha) preliti šoljom vrele (prokljucale) vode, i kuvati u poklopljenom sudu još 20 minuta Posle hladenja procediti i tri puta dnevno nanositi direktno na mesto zahvaceno gljivicama.



TOKSICNOST:

Glicirizinska kiselina pokazuje dejstvo slicno kortikosteroidima, pa ima i njihova neželjena dejstva. Dovodi do pojacanog izlucivanja kalijuma, i zadržavanja natrijuma i vode u organizmu, pa može dovesti do povecanja krvnog pritiska. Upotrebu slatkog korena treba ograniciti:

-osobama sa kardiovaskularnim smetnjama (retencija Na, hipokalemija i hipertenzija),

-osobama sa šecernom bolešcu,

-osobama koje koriste hormonske preparate,

-osobama sa oštecenom jetrom

-osobama sa oboljenjima bubrega

-trudnicama

-dojiljama

Pored gore navedenog slatki koren ne treba da koriste pacijenti koji uzimaju kardiotonicne glikozide (digoksin), diuretike koji dovode do gubitka kalijuma, kortikosteroide, laksative koji dovode do gubitka kalijuma, jer istovremena upotreba može dovesti do hipokalemije. U principu i zdravi ljudi slatki koren ne trebaju upotrebljavati duže od 4-5 meseci iako se ova biljka nalazi na listi ,,Generally recognized as safe (GRAS)".

THYMUS VULGARIS L.

TIMIJAN

bakina dušica, baštenski timjan, vreskovica, vrtna dušica, vrtni timijan, divlji bosiljak, žljezdasta materinka, materka, mala mažurana, manji sanseg, nanina dušica, pitoma majcina dušica, popovac, prava majcina dušica, tamas, tamijan, timas, timljan, timus



Nemacki naziv:

Echter Thymian, Garten-Thymian, Gewürz-thymian, Huhnerkohl, Römischer Quendel, Thymian, Wurstlkraut

Engleski naziv:

Garden thyme, Common thyme, English thyme, French thyme, Thym, Thyme, Summer thyme, Winter thyme

Francuski naziv:

Barigoule, Herbe de thym, Mignotise des Genevois, Pote, Thym, Thym des jardins, Thym farigoule, Thym frigoule, Thym vrai, Thym vulgaire

Italijanski naziv:

Timo, Timo comune, Erbuccia, Pepollino

Spanski naziv:

Tomillo, Tomillo común, Tomillo limonero, Tremoncillo

Ruski naziv:

Тимьян обыкновенный, Чебрець звичайний, Тимьян душистый, Чабрец садовый, Цимбер, Колотовочки, Симиян, Мацержанка.



ISTORIJA:

Sumerci su prvi civilizovan narod, koji je iza sebe ostavio pisane spomenike. ,,Ljudi crnih glava'', kako su sami sebe nazivali, koristili su timijan u terapeutske svrhe 5000 g. pre Hrista. Stari Egipcani, a nešto kasnije i Etrurci koriste timijan pri balsamovanju svojih mrtvih. Dioskoridis ga opisuje kao magijsku biljku. On i Teofrast poznavali su dve vrste timjana. Jedan je beli timijan, koji je vrlo medonosan, a drugi je crni timijan koji pomaže telu da izleci žuc. Rimljani koriste timijan kako bi ocistili vazduh i odagnali insekte daleko od svojih domova. Muškarci bi radi lakšeg sna biljku stavljali pod jastuk, a žene su ga koristile kao dezodorans. Rimski legionari su pak verovali u njegovu snagu, te su pre polaska u rat upražnjavali kupke od timjana. Ovo praznoverje sacuvalo se sve do srednjeg veka, kada su vitezovi iz istog razloga timijan kao heraldicki znak metali na svoje grbove. Uporedo je u obliku toaletne vodice i medikamenata korišcen za održavanje telesne lepote. Rimljani su tokom svojih osvajanja timijan raširili po Evropi. U Srednjem veku ce se uveliko koristiti za prekrivanje mirisa jelima od mesa i riba. Tzv. ,,sveštenicki'' timijan koristio se sve do 11 veka za lecenje gube, paralize i vašljivosti. U 16 veku uloga timijana se proširila na lecenje stomacnih grceva i ugriza otrovnih životinja. U kasnom Srednjem veku timijan se uveliko gajio po celoj Evropi. Verovatno zbog klimatskih razlika opisiju se dve vrste timijana: uskolisni francuski (letnji) timijan, koji je vrlo ukusan, ali se može gajiti samo u toplijim krajevima i širokolisni engleski (zimski) koji se gaji i u Severnoj Americi. 1749 godine botanicar Kalm piše da je pri obilasku Novog sveta primetio da tamo obilno gaje timijan. Njega su doseljenici zajedno sa prtljagom doneli iz Evrope. Kasnije se na tržištu pojavio i timijan sa ukusom limuna, pomorandže i kima, što je kulinarima dalo posebne mogucnosti. Kada je Numan otkrio kanforasti timijan otvorile su se i nove mogucnosti medicinske upotrebe ove biljke.

ETIMOLOGIJA:

Thymus – od grckog thymos ili thymon = tamjan i thyein = dim, zbog slicnosti mirisa paljenih biljaka iz ovog roda korišcenih u obredima, radi isterivanja zlih duhova. Takoder thymos na grckom znaci ,,hrabrost" (snaga), što ukazuje na stimulativno delovanje biljke. Vulgaris znaci obican, opšti, široko rasprostranjen.

OPIS BILJKE:

Timijan je nizak, aromatican, otporan, višegodišnji polugrm, sa jakim i razgranatim korenovim sistemom. Naraste od 30 do 50 cm. Stabljike ne puze po zemlji, vec su uspravne, dosta razgranate, ali ne preguste. Prošlogodišnje grane pri dnu su odrvenele, a ovogodišnje cvetonosne stabljike su delimicno prekrivene dlakama. Boja stabljika je tamno-crvena do žuto-mrka. Lišce timijana je sitno, krto, naspramno, celokrajno, usko-duguljasto, skoro linearno. Donji listovi sedeci i povijeni unazad. Srednji i gornji listovi stoje na kratkim drškama, na licu su goli a na nalicju dlakavi. Lišce je dugo do 12 mm i sa obe strane pokriveno mrkim kvržicama, koje su u stvari utisnute žlezde sa etarskim uljem. Cvetici su sitni, zigomorfni, dugi 3-6 mm i stoje na kratkim drškama. Boja im varira od karmin-crvene preko ružicate do bele. Smešteni su u pazuhama vršnih listova stabljike i poredani u prividne pršljenove. Na taj nacin obrazuju lažne klasaste cvasti, slišne lopticama. Cašica je cevasta (cilindricna) ili zvonasta, kratko maljava i dvousnata. Donja usna ima dva iglicasta, a gornja tri tupa zuba. Krunica je nejasno dvousnata, sa kompaktnom gornjom i trodelmnom donjom usnom. Spolja je pokrivena dlakama. Cašica i krunica gusto su pokrivene svetlucavim žlezdama. Ima 4 prašnika, koji štrce sa strane ispod gornje usne. Plodnik je nadcvetan. Cveta od maja do septembra. Plod se raspada na 4 jajasta orašcica u kojima se nalazi seme. Ono je sitno, smede i zri od juna do oktobra. Masa 1000 semena je od 0,25-0,28 g. Klijavost semena je 98%. Timjan se razmnožava direktnom setvom, pomocu rasada i deobom busenova.

STANIŠTE:

Timjan je gajena biljka. Dobro uspeva na suncanim, toplim, plodnim i rastresitim zemljištima. Prirodno stanište ove biljke predstavljaju suve, stenovite, krecnjacke livade dobro zaklonjene od vetra.

RASPROSTRANJENOST:

Samoniklo raste u: SEVERNOJ AFRICI (Maroko), u SIBIRU, u JUGOISTOCNOJ EVROPI (Italija) i u JUGOZAPADNOJ EVROPI (Francuska i Španija zajedno sa Balearima). Gaji se širom sveta na mestima sa suptropskom i kontinentalnom klimom. Vece površine pod timijanom nalaze se u Rusiji, SAD, Španiji, Francuskoj i Severnoj Africi. U Srbiji se plantažira uglavnom u Vojvodini i retko se može sresti u divljem obliku.

VARIJABILNOST:

Rod Thymus poznaje preko 350 vrsta, razlicitih podvrsta, varijeteta i kultivara. Ovaj rod je jedan od najsloženijih u aromaterapiji upravo zbog velikog broja formi i hemotipova. Divlji timijan ima tendenciju da bude drvenast. Gajeni oblici imaju nežnije stabljike i žbunast oblik. S obzirom na to da se timijan danas u velikim kolicinama koristi u kulinarstvu, ukrštanjem i hibridizacijom selektirano je mnogo oblika, kod kojih se iskljucivo insistira na obogacivanju ukusa. Postoji dosta podvrsta, s tim što svaka ima razlicitu aromu, a sve imaju tendenciju da se ukrštaju:

Thymus vulgaris subsp. aestivus (Willk.)1

Thymus vulgaris subsp. palearensis (O.Bolòs & Vigo)

Thymus vulgaris subsp. vulgaris

Svi timijani su aromaticni i koriste se uglavnom za ukras, ali i kao zacin i lek.

Limunolisni timijan (Thymus 'Doone Valley') pri dodiru odaje finu aromu limuna.

Zlatni timijan (Thymus 'E. B. Anderson') ima drukciji miris, a listovi su mu u prolece zlatnožuti.

S obzirom na to da se timijan danas u velikim kolicinama koristi u kulinarstvu, ukrštanjem i hibridizacijom selektirano je više podvrsta timijana, kod kojih se iskljucivo insistira na obogacivanju ukusa:

Kim timijan (Thymus herba-barona) gotovo savršeno kopira miris kima.

Pomorandžin timijan (Thymus vulgaris var. odoratissimus) ima miris pomorandžine kore.

Limunasti timijan (Thymus citriodorus = Thymus pulegoides x‎ Thymus vulgaris) hibrid koji ima neobican ukus, jer kombinuje aromu timijana i miris limuna. Koristi se uglavnom u svežem obliku.

GAJENJE:

Timijan je biljka toplog podneblja, ali dobro podnosi i niske temperature, pa ga možemo gajati i u kontinentalnim krajevima. U vrtu ili u saksiji na prozorskoj dasci, pa cak i na kamenjaru tražice suncano mjesto i zavetrinu. Najbolje uspijeva u plodnoj neutralnoj, dobro dreniranoj zemlji. Treba izbjegavati vlažnu i kiselu zemlju. U vrtu se može saditi višegodišnji timijan rasadivanjem i deljenjem starih biljki, kao i jednogodišnji timijan koji se sadi na slobodnom prostoru na razdaljini od 20 x 20 cm. Jednogodišnja je oblik aromaticniji, ali svake godine starosti gubi ponešto na aromaticnosti. Timijan se proizvodi iz semena ili deljenjem bokora. Semenu za rast treebaju zemljišta s nešto povišenom vlažnošcu. On raste sporo i ne podnosi zasenu. Plantaže timijana koriste se 4-5 godina. Pošto se zemljište iscrpljuje zahteva dobro dubrenje. Pre jesenjeg oranja treba uneti 20-30 t/ha organskog dubriva, narocito na siromašnim zemljištima (stajnjak i kompost). Posle dubokog oranja na dubini 30-40 cm, objekat se ostavi da prezimi. U prolece se zemljište drlja, a po potrebi i tanjira. Najvecu pažnju treba posvetiti uništavanju korova. Unos mineralnih dubriva odreduje plodnost zemljišta. Fosforna i kalijumova dubriva se unose sa osnovnom obradom, a azotnim se biljke prihranjuju. Razmnožavanje semenom može se obaviti: direktnom setvom i proizvodnjom rasada. Direktna setva se izvodi u prolece (može i u jesen). Seje se sejacicom u redove na rastojanju 30-40 cm red od reda. Za setvu 1 ha potrebno je 5-6 kg semena. Ipak, smatra se da je razmnožavanje rasadom najsigurniji nacin proizvodnje, iako je skuplji. U tople leje seme se seje krajem februara. Kad biljke ojacaju, pikiraju se radi školovanja, na rastojanju 20-30 cm. Dogodine na jesen sadi se plantaža na rastojanju 40-50 cm red od reda, dok je rastojanje medu biljkama 20-30 cm. Za sadnju 1 ha potrebno je 80 000 - 120 000 biljcica. Moguca je proizvodnja sadnica deljenjem starijih bokora. Proces se izvodi u jesen, a potrban je isti broj sadnica po hektaru, kao i kada se sadi rasad. Nega timijana obuhvata: meduredno kultiviranje, okopavanje, prihranjivanje i zaštitu od bolesti i štetocina. Po potrebi biljke se proreduju ili se popunjavaju prazna mesta.

Berba semena obavlja se u 2 ili 3 godini starosti plantaže. Seme je zrelo kada dobije braonkastu boju. Posle vejanja ono se prosuši i upakuje u papirne kese. Sa jednog hektara dobija se 60-80 kg semena.

Timjan se gaji u: Alžiru, Centralnoj Evropi, Kini, Izraelu, Rusiji, Turskoj, Tunisu i SAD -ma.

SADRŽI:

etarsko ulje (timol, karvakol, n-cimol, L-d--pinen, linalol, cineol, kariofilen, L-borneol (a-kamfol), g-terpinen i terpinenol), saponine, tanin, glikozide, smole, nepoznate gorke materije, saponinsku, ursolnu, oleanolnu, kofeinsku, hlorogensku i hinsku kiselinu, gvožde, kalcijum i male kolicine flavonida



KORISTI SE:

nadzemni deo biljke u cvetu (Thymi herba - DAB 10; BHP.1983; Helv.VII; OAB9; JUG II)

Proizvodnja:

Kao lekoviti delovi biljke timijan sakupljaju se mladice pre i u toku cvetanja. Idealno doba dana za berbu je podne. Obavezno je da se pri sakupljanju koristi oštar nož ili vece makaze. Odsecanje se vrši na 10-15 cm od zemlje, da se nebi oštetio drvenasti deo biljke. Mašinsko branje primenjuje se jedino u SAD i to se obavlja specijalnim mašimžnama. U prvoj godini gajenja timijan se žanje samo jedanput i to u leto. U sledecim godinama moguce su dve žetve: u maju i septembru. Požnjeveni materijal se sakupi i suši razastrt u tankom sloju (5-7 cm) u hladu pod nadstrešicama, ili na cardacima sa dobrim provetravanjem. Kad je pogodno vreme, sušenje se završava za 3-5 dana. Znatno kvalitetnija droga, za krace vreme, dobija se sušenjem u sušarama na temperaturi od 35-40 °C. Posle sušenja vrši se uklanjanje necistoca i pristupa pakovanju droge. Prve godine se može dobiti 1,5 t/ha, a u kasnijim godinama 2-4 t/ha. Osušeni timijan cuva se u dobro zatvorenim pakovanjima. Kod velike proizvodnje pakuje se u višeslojne papirne vrece od 15-20 kg ili u bale po 40-50 kg. Rok trajanja droge je 3 godine. Sveža droga ce se održati nedelju dana, ako se upakuje u plasticnu kesicu i stavi u frižider.

Opis droge: Sirovina se sastoji od suvih nadzemnih delova: lišca, stabla i cvetova. Boja stabla je crvenkasta do žuto-mrka. Listovi su zelene boje, a cvetovi ružicaste.. Ima karakteristican miris timola, pomalo topao i biberast. Ukus je slabo gorak i opor sa notama karanfilica, nane i kamfora.

list (Thymi folium - DAB 10; BHP.1983; Helv.VII; OAB9; JUG IV)

Proizvodnja:

Osušeni nadzemni deo biljke u cvetu (Thymi herba) se omlati. Potom se preko rešeta sa otvorima velicine 0,5 cm odvoje listovi i cvetni deo, dok se delovi stabla odbace. Odnos sveže i suve droge je 4(5):1

Opis droge: Rod kojem pripada timijan Thymus, sadži mnogo vrsta. Prava vrsta timijana, Thymus vulgaris, službeno je ljekovita biljka koja se do danas zadržala i u Evropskoj farmakopeji. Osušeni list timijana, koji se stavlja u promet kao: ceo list timijana i kao mleveni list timijana, mora da ispunjava sledece uslove:

- da ne sadrži više od 12,5% vode

- da ne sadrži više od 8% ukupnog pepela ni više od 2% pepela nerastvorljivog u hlorovodonicnoj kiselini

- da list timijana sadrži najmanje 1 ml etarskog ulja timijana u 100 g proizvoda, a mleveni list timijana najmanje 0,5 ml

etarskog ulja timijana u 100 g proizvoda

- da ne sadrži više od 10% delova stabljike timijana ni više od 2% ostalih primesa.

Suvi list je lako lomljiv, kožast, sa istaknutim glavnim nervom na nalicju, aromaticnog mirisa i aromaticno-nagorkog ukusa koji pali.

etarsko ulje (Serpylli aetheroleum - JUS H. H9. 075.)

Proizvodnja: Iz sveže ubrane herbe timijana hidrodestilacijom se dobija etarsko ulje. Herba koja se ekstrahuje treba da sadrži više od 2 % etarskog ulja. Za ekstrakciju 1 kg etarskog ulja potrebno je od 35-50 kg sveže sirovine. Etarsko ulje se odlaže u aluminijumske sudove i cuva u suvim i hladnim prostorijama.

Opis droge: Etarsko ulje timijana je svetlo-žuta do crvenkasto-žuta tecnost, jako prijatnog mirisa na timol i gorko-ljutkastog ukusa. U zavisnosti od staništa (reljefa, nadmorske visene i kolicine svetlosti) i vremena prikupljanja, etarska ulja timjana razlikuju se po organoleptickim, fizickim i hemijskim karakteristikama. One se krecu u odredenim granicama a ponekad zavise i od nacina dobijanja i starosti ulja. Razlikujemo sledece hemotipove:

Timijan hemotip timol je najrašireniji hemotip. Nazivaju ga još i ,,crveni timijan” zbog boje etarskog ulja. On je jak antiseptik i izaziva veliko razdraživanje kože. Gaji se u nizijama i prikuplja u jesen. Sadrži 60-70% timola. Kada ga prikupljamo u prolece gradi drugi hemotip - para-cimen HT, koji se koristi kao lokalni anestetik pri reumi i artritisu. Sakuplja se u prolece, cim se na biljci pojave pupoljci.

Timijan hemotip karvakrol se takode odlikuje jakim antiseptickim svojstvima. Sakupljen u prolece sadrži 30 % karvakrola, a sakupljen u jesen za ili posle vremena cvetanja 60-80%

Timijan hemotip geraniol ima vrlo prijatan miris. Raste na vecim nadmorskim visinama. Sakuplja se u jesen i ima miris limuna. Poseduje antivirusna i kardiotonicna svojstva.

Timijan hemotip linalol je vrlo blag i umirujuci. Raste na vecim nadmorskim visinama. Poseduje fungicidna i antiparazitska svojstva.

Timijan hemotip cineol sadrži 80-90 % cineola. Ima svojstva diuretika i ekspektoransa.

Timijan hemotip trans-tujanol nema sezonske varijante i sadrži 50% tujanola, nezavisno od vremena sakupljanja. On raste samoniklo, jer su se pokušaji njegovog gajenja pokazali neuspešnim. Ima svojstva da stimuliše imuni sistem, povecava tonus materice i reguliše hormone

Timijan hemotip terpineol dobija se od timijana prikupljenog u rano prolece. Ima prijatan miris paprike

Lako se može uociti da nazivi hemotipova poticu od naziva karakteristicnih, odnosno dominantnih hemijskih jedinjenja u pojedinom etericnom ulju.

Za ekstrakciju timola upotrebljavaju se samo one vrste ulja koje imaju mnogo timola. Timol se u ulju izdvaja u obliku bezbojnih kristala karakteristicnog mirisa na timijan, aromaticnog i ljutog ukusa. Antisepticki i antibakterijski efekat timola (Thymolum) prema mnogim mikroorganizmima je oko 30 puta jaci, a cetiri puta manje toksican od efekta fenola ( Phenolum), odnosno karbolne kiseline (Acidum carbolicum).

Oleorezin timijana je ekstrakt aromaticnih materija dobijen ekstrakcijom biljke timijan, koji kad se stavlja u promet, mora da sadrži najmanje 30 ml etarskog ulja timijana u 100 g proizvoda.

Etarska ulja vecine hemotipova timijana mogu se slobodno nabaviti na tržištu.

NACIN UPOTREBE:

Timijan se koristi kao lekovita, ukrasna, medonosna, zacinska i konzervansna biljka. Zbog prijatnog mirisa i ukusa, on se upotrebljava u vodama za usta i pastama za zube. U obliku 5 % -nog alkoholnog rastvora koristi se za dezinfekciju kože i lokalno lecenje gljivicnih obolenja, te za konzervisanje urina u klinickim laboratorijama.

Koristi se kao aromaticni monokomponentni caj ili pak ulazi u sastav raznih cajnih mešavina (npr. grudni caj - Species pektorales) i nekih tinktura (npr. Thymi tinctura)

Sušena droga timjana najcešce se upotrebljava kao zacin za mnoga mediteranska jela. Sveža biljka ili suva droga (ceo ili samleven list) sastavni je deo raznih zacinskih mešavina.

Destilacijom vrhova biljaka se dobija etersko ulje, koje se koristi u kozmetickoj i farmaceutskoj industriji. Od njega se pripremaju razni medikamenti i preparati. Zbog svojih antisepticnih i konzervansnih svojstava, ono je jedno od glavnih ulja u aromaterapiji.

Timijan vole pcele, a njegov med je vrlo cenjen.

ZACIN:

Timijan kao zacin, nalazi široku primenu u kulinarstvu, jer jelima daje prijatan ukus i ujedno omogucuje lagodno varenje hrane. Poželjno je dodavati ga masnoj hrani: krompiru prženom na masti, jajima, mesu za prilog i egzoticnim supama. Timijan je znacajan zacin u vecini zapadnoevropskih i bliskoistocnih kuhinja. Za razliku od vecine zacina, zadržava aromu, cak i ako se kuva dugo i polako, te njegov jak ukus opstaje u kuvanim jelima. U malim kolicinama poboljšava ukus drugih zacina, a da ih pri tom ne potiskuje.

Timijan se dobro kombinuje sa crnim i belim lukom, paradajzom, maslinama, pivom i vinom, pa tako cini podlogu za mediteransku kuhinju. On je neophodan zacin u svim francuskim corbama, kao i u španskim, a samim tim i latinoamerickim jelima, gde se cesto upotrebljava u kombinaciji sa cilijem. Sveže ubrane grancice timijana, vezane u buketicima zajedno sa drugim svežim zacinskim biljem dodaju se u supe, sosove i variva, da ih nadahnu aromom i poprave njihov ukus. Ova zacinska mešavina naziva se ,,bouquet garni", a iz jela se vadi neposredno pre njegovog posluživanja. Sveži timijan je manje intenzivan od suvog, ima mekši ukus i slabije miriše, te se savršeno uklapa s ribom i mediteranskim povrcem (patlidžanom, kupusom, šargarepom, prazilukom, krompirom i paradajzom). Osušeni timijan ne gubi aromu pri sušenju, pa se koristi i zimi. Paradoksalno je da suvi timijan deluje snažnije od svežeg. Njegova aromaticnost povecava se sušenjem. Samo još neke zacinske biljke pokazuju taj fenomen (origano i ruzmarin). Zato se njime zacinjavaju mnoga evropska jela, a posebno ona sa roštilja. To je popularan zacin koga upotrebljavaju u pripremi hladnog mesa (jagnjetina i svinjetina), pecurki, jela od divljaci i sira. U manjim kolicinama se dodaje: prženoj ribi, uznutricama, gušcoj džigerici i teletini. Osušeni timijan je deo ,,herbes de Provence" mešavine usitnjenog zacinskog bilja iz Provanse (južna Francuska).

Popularnost timijana proteže se do Centralne Amerike. Obilno se koristi u karibskoj kuhinji, a vrlo je popularan i na Jamajci. Kao monokomponentni zacin najviše se koristi u kreolskoj kuhinji (Nju Orleans) SAD.

Posebna podvrsta timijana upotrebljava se u neevropskom delu Mediterana i na Bliskom Istoku.

,,Zahtar" je mešavina zacina iz Jordana. Neobican ukus daju mu susam, aromaticni timijan i kiseli ruj. U sastav još ulaze majoran, biber i so. Njime se zacinjavaju pecena ovcetina i jela sa žara. Može da se stavi u maslinovo ulje pa se u to umace hleb.

,,Dukka" (دقه) je zacinska mešavina iz Egipta. Sadrži orašaste plodove (peceni susam, lešnik, badem, jezgra breskve i kajsije), biber, kumin i timijan. Pošto je malo slana njome se zacinjavaju musake od ovcetine.

Timijan se koristi kao zacin u paštetama, a obavezan je dodatak i trajnim suhomesnatim proizvodima. Industrijski timijan u kombinaciji sa majoranom sastavni je deo kobasica.

Timijan se stavlja u neka peciva, a ulje za jelo i vinsko sirce poboljšavaju ukus kad su zacinjeni timijanom. Sastavni je deo mnogih sosova, marinada i priloga. Dobar je dodatak salati od paradajza i krastavca. Timijan naglašava ukus pasulja, graška i sociva.

Cesto se kao mirodija koristi kod kišeljenja krastavca.

Limunov timijan (Thymus x citriodorus) i ostali specijalni varijeteti koriste se za jela od ribe ili jaja i za guste sosove.

Varijetet Thymus herba-barona je obavezan zacin za britanski specijalitet baron of beef (peceni deo juneceg kotleta koji sadrži biftek i ramstek).

Mnoštvo biljnih likera sadrži timijan.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:

- vermifug - sredstvo kojev ubija crevne parazite

- stomahik - sredstvo za poboljšanje varenja hrane

- bronhospazmolitik - sredstvo protiv spasticnog bronhitisa (opušta bronhije)

- ekspektorans - sredstvo za olakšano iskašljavanje i izbacivanje patološkog bronhijalnog sekreta

- antiseptik - sredstvo koje sprecava razmnožavanje mikroorganizma

- hiperemik -sredstvo koje jaca i stimuliše funkciju kože

- rubefacijens - sredstvo za izazivanje crvenila i osecaja topline na koži usled širenja krvnih sudova

- antibakterik - sredstvo protiv štetnih bakterija

- karminativ - sredstvo koje olakšava odstranjivanje gasova iz tela

- baktericid - sredstvo koje ubija bakterije

- anthelmintik - sredstvo protiv crevnih parazita

- adstrigens - sredstvo za površinsko sakupljanje tkiva

- diuretik - sredstvo za poboljšavanje lucenja mokrace

- spazmolitik- sredstvo koje otklanja grceve glatke muskulature

- antidijaroik - sredstvo protiv proliva

- fungicid - sredstvo koje uništava gljivice

NARODNA MEDICINA:

Upotrebljava se:

- za dezinfekciju oralne sluznice usne duplje i ždrela

- kod zubobolje (tecnost Artmana)

- protiv crevnih parazita (ima paralitican efekat na njih)

- protiv gljivicnih infekcija kože (timol)

- kod plucnih bolesti, bronhitisa, astme i velikog kašlja (Složeni timijanov sirup i grudni caj)

- za opuštanje nervne napetosti, kod depresija i preteranog umnog napora, kod glavobolje i nesanice (tinktura)

- protiv akni, masne kože i celuloita (etarsko ulje)

- za stimulisanje apetita, poboljšavanje varenja, uklanjanje nadimanja i oslobadanje od grceva creva (etarsko ulje - timol)

- kod prehlade, upale grla i sinuzitisa (inhalacija)

- kod zarastanja rana, posekotina, opekotina i cireva (etarsko ulje)

- kod ekcema, psorijaze i drugih dermatitisa (etarsko ulje)

PREPARATI:

Timol (u kapsulama), ,,tecnost Hartmana", ,,Extractum Thymifluidum", ,,Sirupus Thymi compositus, ,,Altiprim" (Japan), ,,Thymipin", ,,Tussipect", ,,Bronchicum", ,,Petrussin", ,,Broncholind", ,,Kontratusin", ,,Tusomaltin", ,,Perdiphen" i ,,Equisil".

OBLIK UPOTREBE:

Caj od timijana: 1,5 -2 g osušene i sasitnjene droge timijana preliti sa 150 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Ohladjeni caj zasladiti medom, dodati sok od pola limuna, te uzimati 2-3 puta dnevno u gutljajima.

Inhalacija timijanom: 5 kafenih kašika osušene droge preliti sa 500 ml vrele (prokljucale) vode. Nagnuti se nad posudom i prekriti peškirom. Vodena para koja sadrži lekovite sastojke timijana uspešno ce razgraditi sekret u bronhijama. Posle tretmana obavezno se utopliti.

Protiv crevnih parazita: Ako su paraziti nadeni u stolici, treba popiti (prema starosti) 2-8 grama timola, pomešanog s vocnim sokom, a odmah zatim 2 velike kašike ricinusovog ulja.

Kuvano vino: Jednake delove timijana, korijena slatke paprati (oslada - Polipodium vulgare) i semena moraca (Fructus foeniculi), preliti kuvanim vinom, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Ohladeno vino zasladiti medom i dodati sok od pola limuna. Piti ujutro, natašte.

Grudni caj: 3 velike kašike biljne mešavine: po 2 grama cveta crnog sleza (Malvae silvestris), divljeg maka (Papaver rhoeas), divizme (Verbascum thapsus). Dalje, 4 grama anisa (Fructus anisi), 15 grama korena belog sleza (Radix althaea), 20 grama lista timijana, 25 grama slatkog korena (Radix glycyrrhizae) i 30 grama lišca belog sleza – sve usitnjeno preliti litrom vrele (prokljucale) vode. Ostavi se poklopljeno 2 sata i nakon toga procedi. Ohladjeni caj zasladiti sa 2 velike kašike meda. Pije se svaka 2 sata po 1 velika kašika.

Tinktura (Species pektorales): Spremiti 200 grama lišca timijana, 100 grama glicerola, 320 grama koncentrovanog alkohola, 580 grama precišcene (destilovane) vode. Usitnjeno lišce preliti smešom glicerola i koncentrovanog alkohola. Nakon 8 dana stajanja i cešceg muckanja, tinktura se procedi. Srednja terapijska doza je dva grama tinkture. Najbolje je 20 do 30 kapi nakapati na kocku šecera i uzimati tri puta dnevno.

Složeni timijanov sirup: Potrebno je 15 grama tinkture timijana, pet puta manje natrijum-bromida i destilovane vode, 0,1 gram praška za konzerviranje i 79 grama obicnog sirupa. Narijum-bromid se dobro rastvori u vodi, rastvor se pomeša sa sirupom i tinkturom timijana, u kojoj je prethodno rastvoren konzervans. Srednja pojedinacna terapijska doza je 15 grama. Najbolje je da se 4 x dnevno pije kašicica ovog sirupa.

Rakija od timijana: Staklenu bocu sa širokim grlicem napuniti do vrha suvom drogom (samo listovi) timijana. Pri tom u vise navrata treba izvrsiti sabijanje sadržaja. Potom u istu bocu naliti vocnu rakiju jacine preko 40 stepeni i zatvoriti da nema vazduha. Boca se ostavi da stoji na suncanom mestu (ili pored grejnog tela) uz povremeno muckanje sadržaja. Posle 14 dana otvoriti bocu profiltrirati tecnost i ostaviti na hladno mesto. Koristiti po potrebi.

Lekovito ulje od timijana: Staklenu bocu sa širokim grlicem napuniti do vrha suvom drogom (samo listovi) timijana. Pri tom ne treba sabijati sadržaj. Potom u istu bocu naliti hladno cedeno (devicansko) maslinovo ulje, tako da za dva prsta prelije sadržaj i potom zatvoriti. Boca se ostavi da stoji na suncanom mestu (ili pored grejnog tela) uz povremeno muckanje sadržaja. Posle 14 dana otvoriti bocu profiltrirati ulje, ponovo zatvoriti i ostaviti u frižider. Koristiti po potrebi.

Za lecenje cmicka (jecmenca): Od suve droge timijana se pravi koncentrovani ( jaki ) caj i vatom obloženim štapicem nanosi direktno na cmicak ili se natopi oblog za oko.

Sirup od timijana: Svež, naseckan timijan preliti izvorskom vodom da ogrezne, a zatim dodati limunsku kiselinu (1 kesica ,,limontusa" na litar vode), nekoliko cvetova nevena i 2-3 sveže grancice nane. Sadržaj ostaviti da odstoji 24 casa, a potom procediti i dodati šecer. Na svaki litar tecnosti treba dodati kilogram žutog šecera i sve to dobro razmutiti. Kad se šecer rastopi, treba naliti boce sirupom i ostaviti ih na hladnom mestu.

TOKSICNOST:

Ne preporucuje se dugotrajno korišcenje timjana osobama sa obolelom štitnom žlezdom. Upotreba timola (etarskog ulja) je kontraindikovana kod: akutnih kožnih oboljenja i vecih oštecenja kože, u trudnoci, kod enterokolitisa, visokog krvnog pritiska i srcane insuficijencije. Pripravke od timola ne smeju se nikada utrljavati na leda, nanositi na lice ili ispod nosa maloj deci i dojencadi.

THYMUS SERPYLLUM L.

MAJCINA DUŠICA

babina duša, babina dušica, babja dušica, bablja dušica, bakina dušica, bukovica, vreskovina, vrisak, vušica, geben, divlji bosiljak, divlji timijan, dubcica materina, duša, dušica, dušicina, dušicka, živolak, majkina dušica, mamalija, materina dubcica, materina dušica, materinka, materka, papric, paprica, pepriš, poljska materina dusica, popovac, poponak, poponac, popunac, tamjanika, ticji bosiljak, cabrac, cubrac, cubric



Nemacki naziv:

Feldthymian, Kudelkraut, Sand-Thymian, Quendel, Wiesenthymian, Wilder Thymian

Engleski naziv:

Breckland thyme, Brotherhood, Creeping thyme, Continental wild thyme, Hillwort, Lavender thyme, Mother of thyme, Penny mountain, Wild thyme

Francuski naziv:

Serpolet, Thym sauvage

Italijanski naziv:

Pepolino, Sermollino selvatico, Timo serpillo

Spanski naziv:

Serpillo de jardín, Serpol, Thyme, Tomillo sanjuanero, Tomillo serpol

Ruski naziv:

Богородицина трава, Богородская трава, Боровой перец, Гайбур, Жадобник, Лимонный душок, Мацержанка, Мухопал, Тимьян ползучий, Цебрик ,Чабрец, Чабрец боровой, Чабрец ползучий, Чабрик, Чепчик, Чобр, Щебрик,



ISTORIJA: Ova korisna biljka nazvana milozvucnim imenom u narodu je vrlo omiljenija. Mocna antisepticka i konzervirajuca svojstva majcine dušice bila su poznata još Egipcanima koji su je upotrebljavali za balsamovanje. Dioskorid preporucuje majcinu dušicu protiv zmijskog ujeda. Zato su Stari Grci uljem majcine dušice masirali telo nakon kupanja. Plinije piše o njenoj moci da rasteruje sitne glodare, škorpije i ostalu gamad. Zato je Rimljani dodaju u vodu prilikom pranja i kupanja. Škoti su pili caj od divlje majcine dušice, za snagu, hrabrost i otklanjanje nocnih mora. U srednjem veku plemici su nosili grancice majcine dušice, kako bi se zaštitili od bolesti i neugodnih mirisa. Recept za corbu zabeležen je davne 1663. godine. Majcina dušica nije samo mirisna i zacinska biljka, vec i lekovita biljka sa jakim antiseptickim, antibakterijskim i antifungalnim delovanjem. Evropljanke su u to doba vezle grancicu majcine dušice na predmetima koje su poklanjale lutajucim vitezovima. Zbog svog jakog antiseptickog delovanja majcina dušica važi kao jedno od najvažnijih prirodnih sredstava za dezinfekciju. Vec nakon 40 sekundi ona zaustavlja razvoj mnogih štetnih mikroorganizama, a neke cak i uništava. Zato je u vreme velikih srednjevekovnih zaraza (lepra, kuga, tifus, kolera i td) prosto pucanstvo koristio upravo nju. U svakom slucaju još tad je bila dobro poznata lekovita biljka sa opsežnim podrucjem primene. Majcina dušica je inspirisala i mnoge pesnike. Tako je Kipling napisao: „Vetrom šibana majcina dušica što miriše na jutro u raju”.



ETIMOLOGIJA:

Ime roda izvedeno je od latinske rerci thymus koja izvedene od grcke reci thymos = hrabrost i predstavlja simbol viteštva. Po grckoj mitologiji biljke iz ovog roda nastale su iz suza lepe Helene, koje je ona prolila za vreme trojanskog rata. Grkinje su zato ovu biljku vezle muževima u odecu, spremajuci ih za polazak u rat.

Drugi pak misle da rec dolazi od grckog thyein = dim, a odnosi se na cinjenicu da je ova biljka u obredima paljena kao tamjan, radi proterivanja zlih duhova.

Ime ,,majcina dušica" u našem narodu uživa poštovanje jos iz davnih vremena. Nastalo je od naziva majkina dušica koje beleži Orfelin još krajem 18. veka. Vuk Karadzic navodi ime babina dušica. Nešto kasnije u XIX veku, ime majcina dusica koristi Josif Pancic i to je rezultat pogrešnog tumacenja da se pridev ,,majkina" odnosi na ženu koja nas je rodila. Majka – sa prvim dugouzlaznim ,,a", naše je staro ime (odmila) za babu. Ime biljke zapravo znaci ,,pramajkina dusica", dusica ,,Majke Zemlje". Ono je u stvari povezano sa kultom starog sveslovenskog bozanstva Baba (Majka Zemlja). Ocigledna je povezanost ove biljke sa kultom predaka (osnovnim kultom naše stare paganske religije), i verovanjem da duše umrlih prelaze u biljke.



OPIS BILJKE: Majcina dušica je vicegodišnja, samonikla, zeljasta biljka ili polugrm, koji naraste do 15 cm. On puzi po zemlji i ožiljva se, pa može da se pruži u širinu i do 50 cm. Stabljika je tanka, dugacka, crvenkasto-mrke boje. Pri osnovi je odrvenela a na vrhu se završava sterilnom rozetom listova. Pruža se po zemlji u obliku izduženih, razgranatih, mestimicno poleglih stalona. Tamo gde clankovi dodirnu zemlju biljka se zakorenjuje adventivnim korencicima. Iz stabljike u nizovima izrastaju više-manje uspravni ili uzdižuci cvetonosni lastari (izdanci), koji se završavaju cvašcu. Dostižu dužinu od 4-10 cm, a ravnomerno su obrasli mekanim dlacicama i sitnim, grubim, skoro kožastim listicima. Listovi su unakrsno naspramno postavljeni i posadeni na kratke dršcice. Narastu od 2-6 mm u dužinu i 2-4 mm u širinu. Imaju uzano jajasto-elipticni oblik, na vrhu su zaokruženi, a pri osnovi klinasti. Inace dosta variraju po obliku. Pljoska je celokrajna, skoro gola, sem u osnovi i po obodu gde je trepljasta i ima izrazit srednji nerv. U pazuhu vršnih listica cvetonosnih lastara, formiraju se zbijene (kompaktne) okruglaste ili izdužene, klasaste cvasti. Cvetovi su dugi oko 5 mm i imaju kratku dršku. Cašica i krunica su dvousnate. Cašica je duga 3,5-4 mm i ima valjkastu cašicnu cev, koja nije kraca od cašicnih zubaca. Oni su pokriveni dugim trepljama. Krunica ružicasta, belicasta ili crvena. Ima kracu nepodeljenu gornju usnu sa izrovanim rubom i trodelnu donju usnu, ciji je srednji režanj duži i širi od bocnih. Prašnika ima 4. Plodnik nadcvetan. Prašnici i njuška tucka štrce iz cevi krunice. Kad iscveta biljka ima izgled malog loptastog cilima ružicaste boje. To se dešava u periodu od sredine maja do kraja septembra. Plod se raspada na 4 jajasta orašcica. Orašcici su glatki, jajasti, 6-8 mm dugi. Plodonosi krajem avgusta i pocetkom septembra. Cela biljka odaje jak, veoma prijatan miris. Može se razmnožavati generativno (semenom) i vegetativno (položnicama).



STANIŠTE:

U pogledu izbora tla majcina dušica je vrlo skromna biljka. Raste po siromašnim, peskovitim i krecnjackim zemljištima i za gajenje joj nije potrebno dodatno dubrenje. Preferira suva suncanim mesta, gde se javlja u vecim grupama sve do 3000 m NV. Potrebno joj je mnogo toplote i sunca, pa je zato možemo naci na kamenitim površinama po planinskim suvatima, gde se iz zemlje oslobadja mnogo toplote. Brojne populacije ove složene vrste naseljavaju širom Srbije ekosisteme kserofilnih i mezokserofilnih pašnjaka i livada klasa: Festuco-Brometea i Festucetea vaginatae. Može se naci i po ivicama šuma, pored puteva, na medama i td. Ponekad izrasta na mravinjacima. Izbegava vlažna i senovita mesta.



RASPROSTRANJENOST:

Kosmopolit.Mnogobrojne savrste majcine dušice razvile su se od samonikle biljke, koja raste u: SEVERNOJ AFRICI (Maroko i Kanarska ostrva), u SIBIRU, u SEVERNOJ EVROPI (Velika Britanija, Danska, Finska, Norveška i Švedska), u SREDNJOJ EVROPI (Austrija, Belgija, Ceška, Slovacka, Nemacka, Madarska, Holandija i Poljska), u ISTOCNOJ EVROPI (Belorusija, Estonija, Letonija, Litvanija, evropski deo Rusije i Ukrajina), U JUGOISTOCNOJ EVROPI (Albanija, Bugarska, bivša Jugoslavija i Grcka) i u JUGOZAPADNOJ EVROPI (Francuska). Danas se majcina dušica gaji po kucama i vrtovima u celoj Evropi i SAD.



VARIJABILNOST:

Rod Thymus poznaje preko 350 vrsta, razlicitih podvrsta, varijeteta i kultivara. Jedan je od najsloženijih u aromaterapiji upravo zbog velikog broja formi i hemotipova. Lineovo shvatanje ove vrste veoma je široko i obuhvata veliki broj oblika od kojih su u novije vreme mnogi proglašeni za posebne vrste. Danas na našim prostorima majcina dušica ima oko šezdeset varijanti i formi, koje se razlikuju po obliku grmica i stabljika, velicini i boji listova i cveta, vremenu cvetanja, i nadmorskoj visini na kojoj najcesce rastu, ali su sve biljke priblizno ravnopravnih farmakoloskih svojstava. Ovako veliki broj individua vecina ljudi ne može razlikovati, pa je Thymus serpyllum zapravo zbirno ime za razlicite oblike i vrste, koje su medusobno povezane hibridima i prelaznim oblicima. Danas majcina dušica u užem smislu reci obuhvata samo 2 pdvrste:

Thymus serpyllum L. ssp. angustifolius (Pers.) Arcang. i Thymus serpyllum L. ssp. rigidus (Wimm. et Grab.) Lyka



GAJENJE:

Ova divlja biljka uglavnom raste samoniklo, ali zbog svojih estetskih, mirisnih, zacinskih i lekovitih osobina, mnogi žele da je gaje u svom posedu. Obicno se za tu namenu koriste vrtovi i bašte, ali uz pažljivu negu može dobro da uspeva i u saksiji. U prilog predhodnom ide njena osobina, da mirisom odbija biljne vaši i druge štetne insekte. Rano s proleca majcinu dušicu treba posejati u vece posude, a u martu je rasaditi u saksije. Zemlja treba da bude rastresita, bogata organskim materijama. Biljka voli toplotu i sunce, zato joj odgovara mesto na prozorskoj dasci. Majcinu dušicu treba umereno zalivati. Cveta od maja do oktobra. U periodu cvetanja treba je cešce obrezivati. Majcina dušica je jedna od retkih lekovitih biljaka, koja se ne može plantažirati u ravnici.



SADRŽI: etarsko ulje (monoterpenski fenoli - timol i karvokol, p-cimol, a-pinen, linalol, cineol, borneol, g-terpinen, a-terpineol i cingiberin), nepoznate gorke materije, flavonide (skutelarenin glikozid), fenil-karbonske kiseline, mangan, smolu i vitamin C



KORISTI SE:

nadzemni deo biljke u cvetu (Serpylii herba - DAB 10; BHP.1983; Helv.VI )

Proizvodnja: Prilikom branja majcine dušice treba biti vrlo pažljiv. Nikako se ne sme cupati, jer se tako biljka uništava, a s druge strane ne dobijamo kvalitetnu drogu. Berba se izvodi u periodu cvetanja biljke (sredina maja do kraja avgusta). Odsecanje se vrši oštrim nožem ili malim srpom, a najbolje je to uciniti vecim makazama. Idealno doba dana za berbu je podne. Po prirodi stvari tada svaka biljka izazvana suncem crpe iz korena i stabla najkorisnije materije i usmerava ih u svoje organe za reprodukciju. Listovi onda postaju sjajniji, a cvetovi se jako otvare i opojno zamirišu, kako bi privukli što veci broj oprašivaca. Majcinu dušicu ne treba brati po jutarnjoj rosi i posle kiše. Prikuplja se tako što se odseca samo gornji deo lisnatih grancica u cvetu. U donjim manje više odrvenjenom delu bez listova, nema lekovitih sastojaka. Ubranu sirovinu ne smemo sabirati u vrece i plasticne kese, vec je pažljivo moramo polagati u korpe i u rastresitom stanju odnositi na sušenje. Pre susennja trebaju se ukloniti nešistoce i primese drugih biljaka. Kada želimo da dobijemo kvalitetniju drogu izvodi se postupak odvajanja listova i cvetova od suvih grancica. Za tu svrhu obicno se koriste sita i mreže. Ovako precizna manipulacija toliko je važna, jer su lekoviti sastojci majcine dušice vrlo nestabilna jedinjenja. Pogotovo se to odnosi na etarsko ulje, koje se može potpuno izgubiti, ako se radi nepažljivo. Mirisno etarsko ulje upravo je glavni nosilac lekovitosti ove biljke. Ono je smešteno u mikroskopski sitnim, bradavicastim, žlezdastim dlakama, koje su tako lomljive, da i pri najmanjem dodiru otpadaju i prskaju, a iz njih se izliva i gubi ova dragocena materija. Droga se suši razastrta u tankom sloju (5-7 cm) u hladu pod nadstrešicama, ili na cardacima sa dobrim provetravanjem. Kad je pogodno vreme, sušenje se završava za 3-5 dana. Droga je suva kad listovi i cvetovi postanu lako lomljivi. Isti efekat, ali za krace vreme, postiže se sušenjem u sušarama na temperaturi od 35-40 °C. Prinos suve sirovine iznosi 25-30% u odnosu na svežu. Osušena majcina dušica cuva se u dobro zatvorenim pakovanjima, zašticena od vlage i svetlosti. Kod velike proizvodnje pakuje se u višeslojne papirne vrece od 15-20 kg ili u bale po 40-50 kg. Rok trajanja droge je 2 godine.

Opis droge: Sirovina se sastoji od smeše suvih tankih grancica, listova i cvetova. Listovi su zeleni i dugi do 15 mm. Mrko-crvene cašice cvetova duge su do 4 mm. Krunice cvetova duge su 5-8 mm i imaju plavkasto-ljubicastu boju. Osušena droga ima aromaticno zacinski miris karakteristican za majcinu dušicu i oporo-gorak ukus. Može sadržati do13% vlage, do10% ukupnog pepela, do 4% pepela nerastvorenog u 10% HCl, do 1% organskih materija, do 1% neorganskih materija i do 10% grancica debljine vece od 0,5 mm. Ne sme sadržati izmet glodara i ptica, trulež, plesan i delove otrovnog bilja.

etarsko ulje (Serpylli aetheroleum - JUS H. H9. 075.)

Proizvodnja: Iz sveže ubrane herbe majcine dušice hidrodestilacijom se dobija etarsko ulje. Sveža sirovina sadrši od 0,2 -1,3 % etarskog ulja. 1g etarskog ulja može zameniti 99 g suve droge majcine dušice. Etarsko ulje se cuva u aluminijumskim sudovima, u suvim i hladnim prostorijama.

Opis droge: Organolepticke, fizicke i hemijske karakteristike etarskog ulja se krecu u odredenim granicama u zavisnosti od porekla droge, nacina dobijanja i starosti ulja.



NACIN UPOTREBE: Majcina dusica se koristi kao lekovita, ukrasna, medonosna, zacinska i konzervansna biljka. Izuzetno je pogodna za ozeljenjavanje ogolelih površina, jer svojom mekocom prima kišne kapi i umiruje njihovu razornu snagu. Ona je omiljen lek ne samo u narodnoj, nego i u naucnoj medicini. Zbog toga ulazi u sastav mnogih lekovitih preparata, koji se izraduju bilo u apotekama, bilo u farmaceutskoj industriji. Pored upotrebe u medicini i veterini nalazi primenu i u proizvodnji zacina, aromatizaciji likera, kozmetickoj industriji (paste za zube i sapuni) i dr. Majcina dušica daje odlicnu nektarsko-polensku pašu. Pcele je masovno posecuju, cak i kad su velike suše, pri cemu sa 1 ha mogu skupiti do180 kg meda. On je veoma kvalitetan, lekovit i cenjen. Ima žuckastu boju, prijatan miris, a kad kristališe poprimi tamnosivkastu nijansu. Majcina dušica je odlican i bezopasan konzervans. Ona sprecava vrenje, pa je cobani na katunima, u nedostatku deterdženata, koriste za parenje i pranje drvenih posuda u kojima sire mleko. Slaba je krna hrana, zbog visokog prisustva etarskog ulja.



ZACIN: U kulinarstvu, majcina dušica ima veliku primenu. Uglavnom se koristi sveža, osušena, ili u prahu. Sitno iseckani listovi dodaju se salatama, picama, jajima, sirevima i specijalitetima sa roštilja. Njome se zacinjavaju supe, marinade, i sosovi, a koristi se i kod izrade domacih sireva. Nalazi primenu kod pripremanja rakova, školjki, svinjskog mesa, jagnjetine, kobasica i divljaci. Pomaže boljem varenju masne hrane. Pri prženju riba majcina dušica se obilno dodaje u ,,poh" (meša se s brašnom u razmeri 1:2). Zbog toga je neki nazivaju ,,zacinom siromašnih mornara", jer je oni koriste u velikim kolicinama da bi zamaskirali miris ribe. Narocito dobar ukus daje jelima od kiselog kupusa i paradajza. Posebnu ulogu ima kod pripreme pasulja, jer sprecava nadimanje Zbog jake aromaticnosti mora se umereno dodavati. Najveci potrošac ovog zacina je italijanska kuhinja. Destilat majcine dušice i njen macerat upotreblavaju se za izradu gorkih biljnih likera.



FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:

- antimikotik- sredstvo koje uništava patogene gljive

- vulnerar - sredstvo koje zaceljuje rane

- stomahik - sredstvo za poboljšanje varenja hrane

- ekspektorans - sredstvo za olakšano iskašljavanje i izbacivanje patološkog bronhijalnog sekreta

- antiseptik - sredstvo koje sprecava razmnožavanje mikroorganizma

- karminativ - sredstvo koje olakšava odstranjivanje gasova iz tela

- antimikrob - sredstvo protiv štetnih mikroorganizama

- antitusik - sredstvo za ublaživanje i stišavanje kašlja

- dijaforetik - sredstvo za stimulisanje znojenja

- aromatik - sredstvo koje služi za uklanjanje lošeg mirisa iz usta

- bronhospazmolitik - sredstvo protiv spasticnog bronhitisa (opušta bronhije)

- spazmolitik- sredstvo koje otklanja grceve glatke muskulature

- bronholitik- sredstvo koje širi bronhije, olakšava disanje

- sedativ - sredstvo za umirenje, protiv pojacane nervne razdražljivosti

- rubefacijens - sredstvo za izazivanje crvenila i osecaja topline na koži usled širenja krvnih sudova

- diuretik - sredstvo za poboljšavanje lucenja mokrace



NARODNA MEDICINA:

Upotrebljava se:

- kod bronhitisa, bronhijalne astme, katara i velikog kašlja (cajevi i sirupi)

- kod smirivanja crevnih upala, proliva i infekcija

- kod mastitisa (upala dojke kod dojilja), rana, modrica i reumatskih tegoba (obloga)

- za znojenje (dekokt sa mlekom)

- za popravljanje funkcija organa za varenje, pomaganje kod crevnih upala i protiv decjih glista (etarsko ulje - timol)

- protiv lošeg zadaha iz usta (1-2 kapi etarskog ulja na kocki šecera)

- za pomoc nervnom sistemu protiv depresije, mrzovolje, apatije i nesanice (tinktura od cvetova)

- protiv glavobolje, vrtoglavice i šuma u ušima

- protiv obolelih zglobova i slabih mišica (tinktura od listova i cvetova)

- kod jacanja nervnog sistema i lecenja nesanice (narocito deca) (jastucic)

- kod inflamatornih oboljenja vagine (narocito kod starijih žena) (kupka)



PREPARATI: ,,Pasisena" (Nemacka), ,,Petrusin", ,,Timotusin" i ,,Kontratusin". Da bi se postigao vidljiv efekat, pri lecenju ovim preparatima, pacijent mora biti strpljiv. Naime lecenje traje dosta dugo.



OBLIK UPOTREBE:

Caj od majcine dušice: 1 veliku kašiku osušene droge preliti sa 200 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Ohladjeni caj zasladiti medom i piti 2-3 puta dnevno. Ovaj caj možemo nesmetano koristiti u dužem vremenskom periodu, jer majcina dušica ni dužom upotrebom ne izaziva štetne posledice niti daje znake navikavanja.

Treba naglasiti da ne treba kuvati majcinu dušicu, jer se lekoviti sastojci ove veoma mirisne i lekovite biljke, kuvanjem brzo i potpuno izgube.

Inhalacija majcinom dušicom: 5 velikih kašika osušene droge preliti sa 500 ml vrele (prokljucale) vode. Nagnuti se nad posudom i prekriti peškirom. Ovakvom terapijom pomoci cemo lecenju, jer se obezbeduje dobra hidracija organizma, a vodena para koja sadrži lekovite sastojke majcine dušice uspešno ce razgraditi sekret u bronhijama. Posle tretmana obavezno se utopliti.

Cajna mešavina za uživanje: 1 veliku kašiku cajne mesavine sastavljene od: jednakih delova osušene droge mladog lišca divlje jagode, mladog lišca divlje kupine, listova i cvetova majcine dušice i dva dela herbe lazarkinje preliti sa 200 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Ohladjeni caj zasladiti medom i piti 2-3 puta dnevno. Ovaj caj je vrlo dobrog ukusa, a uz to veoma je koristan za naše zdravlje.

Cajna mešavina za malokrvne: 1 veliku kašiku cajne mesavine sastavljene od: jednakih delova osušene droge mladog lisca koprive i listova i cvetova majcine dušice, preliti sa 200 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Ohladjeni caj zasladiti medom i piti 2-3 puta dnevno. Ovaj caj je vrlo dobrog ukusa, a uz to veoma je koristan za malu decu i žene u menopauzi.

Kupka i oblozi sa majcinom dušicom: 15 g osušene droge preliti sa 500 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Tecnost koristiti za obe namene.

Rakija (tinktura) od majcine dušice: Staklenu bocu sa širokim grlicem napuniti do vrha suvom drogom (samo listovi i cvetovi) majcine dušice. Pri tom u vise navrata treba izvrsiti sabijanje sadržaja. Potom u istu bocu naliti vocnu rakiju jacine preko 40 stepeni i zatvoriti da nema vazduha. Boca se ostavi da stoji na suncanom mestu (ili pored grejnog tela) uz povremeno muckanje sadržaja. Posle 14 dana otvoriti bocu profiltrirati tecnost i ostaviti u frižider. Koristiti po potrebi.

Lekovito ulje od majcine dušice: Staklenu bocu sa širokim grlicem napuniti do vrha suvom drogom (samo listovi i cvetovi) majcine dušice. Pri tom ne treba sabijati sadržaj. Potom u istu bocu naliti hladno cedeno (devicansko) maslinovo ulje, tako da za dva prsta prelije sadržaj i potom zatvorimo. Boca se ostavi da stoji na suncanom mestu (ili pored grejnog tela) uz povremeno muckanje sadržaja. Posle 14 dana otvoriti bocu profiltrirati ulje, ponovo zatvoriti i ostaviti u frižider. Koristiti po potrebi. Ako želimo da dobijemo ulje, kojim cemo leciti reumu i išijas, pored majcine dušice u njegov sastav može se dodati list i cvet ruzmarina.

Precišcavanje vode: Kada je voda za pice zagadena, mora se dobro prokuvati da bi se ubile zarazne klice. Tada ona postaje bljutava, jer gubi neke sastojke, koji je cine pitkom. Tu pomaže majcina dušica. Cim voda prokljuca u kazan se dodaje pregršt majcine dušice i odmah prekrije da ne izvetre njeni korisni sastojci.

Mirisno jastuce: Dobro osušena droga majcine dušice polako se ubaci u jastucnicu, dobro natisne i zašije da ne vetri. Jastucic obezbedjuje miran san i koristi u terapiji protiv reumatskih bolesti.

Lecenje alkoholizma: Ruska medicina tvrdi da je majcina dušica veoma efikasno sredstvo protiv alkoholizma. Samo valja privoliti zavisnika da uzima caj. On se spravlja od 4 dela suvog lista i cveta majcine dusice i 1 dela suve herbe belog pelina (Artemisia absinthium L.). Jednu veliku kašiku cajne mesavine preliti sa 200 ml vrele (prokljucale) vode, ostaviti u poklopljenom sudu 30 minuta i procediti. Na svakih 15 minuta davati pacijentu 1-2 velike kašike caja. To ciniti više puta uzastopce, sve dok se ne pojave znaci znojenja, obilnog mokrenja i jakog proliva. Posle toga dati još 2-3 puta po kašiku caja.Tada ce se kod pacijenta javiti žed i velika glad. Posle jela pijanac nece više osecati potrebu za alkoholom jer ce mu se gaditi svaka pomisao na pice. Ali to nece trajati dugo, pa cim se primeti da leceni ponovo želi pice, treba nastaviti terapiju. Kroz 15 dana isceznuce neprijatna osecanja u rukama, nogama i srcu, a pacijent ce biti ravnodušan ka alkoholu. Uz tretman mora uzimati kvalitetnu hranu, a posebno mnogo mladog sira i sirutke. Terapija obavezno pomaže, ali je veliki problem nagovoriti alkoholicara da istraje u svom lecenju.

Sirup od majcine dušice: Svežu, naseckanu majcinu dušicu preliti izvorskom vodom da ogrezne, a zatim dodati limunsku kiselinu (1 kesica ,,limontusa" na litar vode), nekoliko cvetova nevena i 2-3 sveže grancice nane. Sadržaj ostaviti da odstoji 24 casa, a potom procediti i dodati šecer. Na svaki litar tecnosti treba dodati kilogram žutog šecera i sve to dobro razmutiti. Kad se šeder rastopi, treba naliti boce sirupom i ostaviti ih na hladnom mestu.



TOKSICNOST: Majcina dušica nema nijednog otrovnog sastojka, pa se u obliku caja moze piti neograniceno vreme i u neogranicenim kolicinama. Sa etarskim uljem i timolom treba biti oprezan i poštovati propisane doze, jer u kolicini od 6g., timol može da izazove smrt. Pri upotrebi ostalih preparata oprez moraju iskazati trudnice, te bolesnici sa dekompenzacijom srca i oštecenom jetrom.

POLYGONUM AVICULARE L.

Čaj od troskota čisti mokraću i deluje na smirenje bolova u trbuhu. Primenjuje se u lečenju plućnih bolesti, kamenaca i teškoća u bubrezima, gihta, reumatizma, proliva, krvarenja creva, žutice i rana.
Troskot deluje na poboljšanje krvne slike i potpomaže stvaranju vezivnog tkiva, a pokazao se veoma dobrim i kod najrazličitijih krvarenja: krvarenja materice, želuca, creva i pluća.
Uspešno se primenjuje za lečenje čireva na želucu kao i proliva s povraćanjem kod odojčadi (cholera infantum).
Pored toga, troskot deluje na stezanje sluzokože creva i mokraćne bešike te time ograničava izlučivanje žlezdanih sekreta.

AMBROZIJA
amerikanka, kratka ambrozija, Krausova trava, obicni limundžik, opaš, parložna trava, partizanka, pelenasta ambrozija, pelinolisni limundžik, fazanuša,

Nemacki naziv:
Ambrosie, Aufrechtes Traubenkraut, Beifußblättrige Traubenkraut, Römischer Wermut, Wilder Hanf
Engleski naziv:
American wormwood, Annual ragweed, Common ragweed, Roman ragweed, Short ragweed
Francuski naziv:
Ambroisie, Ambroisie annuelle
Italijanski naziv:
Ambrosia con foglie di Artemisia
Spanski naziv:
Ambrosia de hojas de ajenjo
Ruski naziv:
Амброзия полынолистная

UVOD:
U botanici ne postoji biljka koja bi bila samo korisna ili samo štetna. Izuzetak je primer ambrozije koja je medijskim kampanjama jednostrano predstavljena kao nevidena pošast! O njenoj lekovitosti se malo zna.Umesto toga, smatram za shodno preporuciti poštovanim citaocima ovih redova, da obrate pomniju pažnju na ovu lepu i korisnu biljku te da je upoznaju bez predrasuda - posebno zato jer je sigurno neotrovna!!!
ISTORIJA:
Ambrozija je najpoznatija i najopasnija alergena biljka na svetu. Polen ambrozije izaziva alergiju kod 10% ljudi (u Americi cak 20% stanovništva ima problem sa sinusima i propratnim neugodnostima). Ona je uzrocnik 50-60% svih polenskih alergija. Ambrozija nije evropska biljka. Krajem 19. veka (tacnije 1863.g.) uvezena je iz Amerike na nekom od prekookeanskih brodova (kao primesa u semenu crvene deteline) i od tada se nezadrživo širi Evropom. Ambrozija je invazivna korovska biljka. Strucnjaci kažu da se brzina širenja krece od 6 - 20 km godišnje. Trenutno je ima više u Evropi nego u Americi. Smatra se da je na Balkan stigla 1941. godine. Jedan od puteva ulaska ambrozije iz Amerike bila je luka Rijeka. Ambrozija je prvi put je u Srbiji primecena u Sremskim Karlovcima 1953. godine. Od 2006. godine pa nadalje posebno se vodi racuna, te se prate i nadgledaju površine pod ovom biljkom.
ETIMOLOGIJA:
Ime ambrozije potice od grcke reci ,,ambrotos" = besmrtan ili neuništiv, što se odnosi na to da ju je teško uništiti kao vrstu
OPIS BILJKE:
Ambrozija je jednogodišnja biljka, koja naraste od 20 cm do 2 m (uobicajeno oko 70 cm). Ima žilicast koren koji duboko zalazi u tlo. Stablo joj je uspravno, razgranato, posuto grubim dlacicama, a na preseku može biti cetvrtastog ili okruglastog oblika. Listovi u donjem delu stabla su naspramni, a u gornjem delu naizmenicni perasto deljeni. Narastu od 4-15 cm. Donji listovi su tamnozeleni i dlakavi sa gornje strane, a bledi i više dlakavi s donje strane. Po obodu su trepavicavi. Lisna ploca je perasto deljena, s dva para širokih jajasto-lancetastih delova i krupnijim vršnim delom. Lisne drške su dlakave, po dužini skoro jednake sa lisnom plocom. Srednji listovi su gusto dlakavi, useceni, sa dva ovalna nazubljena (do perasto razdeljena) bocna segmenta i krupnijim trodelnim, objajastim dlakavim vršnim segmentom. Peti i šesti list su perasto useceni i dlakavi kao prethodni listovi. Sitni, žuckasti cvetovi grupisani u duge, jednopolne, glavicaste cvasti i smeštene na vrhovima stabla ili grana. Muške glavice su na kratkim drškama, visece, poluloptaste, široke 4-5 mm, grupisane u složene, terminalne, klasaste cvasti. Muških cvetova u glavici u proseku ima 10-15 i bledožute su boje. Ženski su niže postavljeni u lisnim pazuhama. Ispod muških glavica, u pazuhu gornjih listova, razvijaju se ženske cvasti u kojima je po jedan ženski cvet. Brakteje involukruma ženskih cvasti ostaje na plodu u obliku kljuna. Zbog ovakvog rasporeda cvetova smanjena je mogucnost oplodavanja vetrom te muški cvetovi proizvode enormnu kolicinu polena. Jedna biljka je sposobna, tokom sezone, proizvesti preko milijarde zrna polena U našim klimatskim uslovima nice u drugoj polovini aprila pri temperaturi vazduha od 20-22 ˚C, a cveta od sredine jula pa sve do prvih jesenjih mrazeva. Zrnce polena izgleda kao kugla sa brojnim šiljcima poput glave buzdovana. Ima dobre aerodinamicke osobine i može da se raznese na rastojanje i do 300 kilometara. Kolicina polena povecava se tokom kišnog proleca i toplog leta, a smanjuje se ako je kišovito. Najveca produkcija polena je u avgustu i septembru. Plod je roška (ahenija), obavijena ocvrslim involukrumom.Dimenzije ploda su 2,5-3,2 x 1-1,7 x 1,5-2 mm. Po zreloj biljci se obrazuje od 500-3.000 semenki, sa životnim vekom do 40 godina u nepovoljnim uslovima okoline, cak i uslove smrzavanja.Dimenzije semena su 1,5-2,5 x o,7-1,5 x 1-1,7 mm. Ambrozija je termofilna biljka i biljka kratkog dana. Voli toplotu i relativno dobro je otporna na sušu. Vegetacioni period traje od 150-170 dana. Na pocetku vegetacije ambrozija raste sporo. Od nicanja do butonizacije protekne 100-120 dana, a od butonizacije do sazrevanja semena 40-50 dana. Jak je kompetitor i zna se javiti masovno. Razmnožava se tako što vetar raznosi seme, ili se ono umešano u tlu lepi za tockove vozila i prenosi na velika rastojanja. Semena ambrozije su plutajuca, pa se mogu rasprostirati tekucim i kišnim vodama. Ambrozija ima veliku vitalnost pa se s lakocom obnavljai posle 4-5 kresanja. Ako se ne pokosi niže od 5 cm izrasta ponovo u roku od 20 dana.
STANIŠTE:
Ambrozija je tipican korov nezaraslih, golih staništa. Preferira peskovita, vrlo plodna i blago alkalna zemljišta. Naseljava staništa do 800 m nv., retko i više. Cesto se javlja kao pionirska vrsta na zapuštenim ruderalnim zemljištima, po dvorištima, izmedu redova na njivama, kraj puteva, jarkova i nasipa. Kao korov ulazi u strna žita, u okopavine, vocnjake, vinograde, bašte i time sprecava razvoj drugih biljaka. Njeno brzo širenje u Jugoistocnoj Evropi dovodi se u vezu sa nestankom velikih poljoprivrednih zadruga, nakon cega je zemlja ostala neobradena i slobodna za njeno širenje. Eliminisanjem otvorenih, golih površina ambroziji se sužava prostor za širenje.
RASPROSTRANJENOST:
Ambrozija se širi po celom svetu, ali potencijalna podrucja za njeno spontano šitenje nalaze se u opsegu od 50-55 ° severne geografske širine. Granice prostiranja se stalno menjaju zavisno od uvoza semena ambrozije u novim regionima i mogucnosti za njenu aklimatizaciju.
Autohtono raste u SEVERNOJ AMERICI:
Istocna Kanada - Novi Brunsvik, Njufaundlend, Nova Škotska, Ontario, Kvebek i Island princa Eduarda
Zapadna Kanada - Alberta, Britanska Kolumbija i Manitoba
Severoistocna SAD - Konektikat, Indijana, Mejn, Masacusec, Micigen, Nju Hempšir, Nju Džersi, Njujork, Ohajo, Pensilvanija, Rod Ajlend, Vermont i Zapadna Virdzinija.
Centralne SAD - Ilinois, Ajova, Kanzas, Minesota, Misuri, Nebraska, Severna i Južna Dakota, Oklahoma, Viskonsin i Teksas
Jugoistocne SAD - Alabama, Arkanzas, Delaver, Distrikt, Kolumbija, Florida, Kentaki, Luizijana, Merilend, Misisipi, Severna i Južna Karolina, Tenesi i Virdžinija
Naturalizovana je, te danas raste u Francuskoj, Švedskoj, Švajcarskoj, Belgiji, Nemackoj, Madarskoj, Poljskoj, bivšoj Jugoslaviji, Sredozemlju, Iranu, Japanu, Kini, Australiji, Južnoj Americi, Africi, Evropskom delu Rusije, Kavkazu i Kazakstanu. Kultivira se u Brazilu.
VARIJABILNOST:
U rodu Ambrosia ima oko 30 vrsta. To su jednogodišnje, višegodišnje, a rede i polugrmovi. U Evropi se danas može naci oko 20- tak vrsta ambrozije, a najrasprostranjenija je kratka ambrozija (Ambrosia artemisiifolia). Poznata su dva varijeteta ove vrste: Ambrosia artemisiifolia var. elatior (Linnaeus) Descourtilz, Ambrosia artemisiifolia L. var. diversifolia Piper i Ambrosia artemisiifolia var. paniculata (Michaux) Slicno lekovito dejstvo ima i Ambrosia trifida.
SADRŽI: belancevine, seskviterpenske laktone (paulitin i isopaulitin), etarsko ulje (germakrin D, limonen, alfa-pinen i mircin)
SUZBIJANJE:
Ambrozija kao korovska biljka izaziva isušivanje zemljišta, jer pomocu dobro razvijenog korena crpe iz zemlje dosta vode i mineralnih materija. Na taj nacin ona direktno utice i na smanjenje prinosa kod vecine poljoprivrednih kultura. U prirodi je niko ne koristi za ishranu, jer je blago gorkog ukusa. Prilikom košenja leguminoza i veštackih trava njeno ucešce u otkosu znatno smanjuje kvalitet sena. Zbog svega predhodno navedenog, treba znatno poraditi na njenom suzbijanju Pre svega mora se karantinski zaštititi uvoz zaraženog semena. i sistematski pregledati poljoprivredno zemljište. Moraju se primeniti sve agrotehnicke, hemijske i biološke mere zaštite, kako bi se smanjio prostor za njen razvoj i širenje. Naucnici u novije vreme rade na otkrivanju njenih prirodnih neprijatelja, kako bi prirodnim putem sprecili njen invazivni razvoj. Ukljucivanje ambrozijinog listojeda (Lygogramma suturalis) i sovice (Tarachidia candefacta), kao i primena biopreparata koji sadrži fitopatogeni ambrozin u podsticanju gljivice bele rde da uništava ambroziju, postignuti su znacajni rezultati u biološkoj borbi. Osim što je štetna kada raste medu usevima, mnogo je veca šteta što se smatra da je oko 10 posto stanovništva alergicno na njen polenov prah. Svaka biljka proizvede oko sto miliona zrna polena svake godine, a vec 20 do 30 u kubnom metru vazduha može izazvati alergijsku reakciju i simptome rinitisa. U pojedinim predelima pri cvetanju ambrozije cak i 90 posto ljudi pokazuje alergijske reakcije.
Kod osetljivih osoba, ona može da izazove promene na koži (poput koprivnjace), koje se teško i dugotrajno lece. Najvece koncentracije polena su u ranim jutarnjim satima i prepodne, a smanjuju se posle kiše. Da bi se kolicina polena svela na normalu, u gradskim i seoskim sredinama treba ambroziju suzbijati mehanicki (košenjem, kopanjem i cupanjem). Dva vremenski tacno tempirana košenja, mogu svesti kolicinu polena ambrozije u vazduhu ispod praga alergije.

KORISTI SE:
List ambrozije (Ambrosii folium)
Proizvodnja: Sveže lišce ambrozije bere se po suvom i lepom vremenu, a zatim suši u senci na promajnom mestu.
Opis droge: Dobro osušen list zadržava prirodnu boju, prijatnog je mirisa i blago gorkog ukusa
Etarsko ulje (Ambrosii aetheroleum)
Proizvodnja: Destilacijom pomocu vodene pare osušene ambrozije u cvetu (Ambrosii herba)
Prinos etarskog ulja iz vazdušno suve herbe bez korena je 0,18%.
Opis droge: Etarsko ulje ambrozije je tecnost zelenkaste boje, srednje izraženog, blagog i prijatnog mirisa.
FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- adstrigens - sredstvo za površinsko sakupljanje tkiva, koje smiruje upalu sluzokože i kože
- stimulans - sredstvo koje pojacava funkciju nekog organa
- tonik - sredstvo za jacanje i oporavak organizma
- hemostatik - sredstvo za zaustavljanje krvarenja
- antiinflamator - sredstvo protiv upala
- antipiretik - sredstvo za snižavanje povišene telesne temperature
NARODNA MEDICINA:
- Protiv ujeda insekata (utrljati svež list)
- Protiv kožnih oboljenja (utrljati svež list)
- Protiv menstrualnih bolova i belog pranja (caj od lista i korena za ispiranje materice)
- Protiv krvarenja površinskih rana kože i sluzokože nosa (kao prašak i caj)
- Za jacanje funkcije bubrega, održavanje tonusa želuca i polagano uravnoteženje cirkulacije krvi (jaci
caj/dekokt)
- Za lecenje zlocudnih cireva na koži (kaša spravljena od lista, jer sprecava truljenje obolelog tkiva)
- Kod hemoroidalnih tumora i cireva (ekstrakt lišca)
- Protiv senske groznice, crvenila beonjaca, obilnog suzenja i nesnošljivog svraba ocnih kapaka
(upotreba svežeg lista)
- Protiv glavobolje, krvarenja iz nosa, više oblika proliva, posebno u letnjim mesecima, kao i dizenterije
- Blagotvorno deluje na ceo respiratorni trakt (caj od lista sprecava teško disanje, iritaciju traheja i
bronhija, koji mogu izazvati napad astme).
UPOTREBA:
Ulazi u sastav raznih cajnih mešavina (gde dozu direktno odreduje receptura)
Konzumiranje po jednog svežeg lista dnevno preporucuje se kao sredstvo za poboljšanje opšteg stanja organizma.
Spravljanje caja: Jedna supena kašika provenulog, iseckanog, lista ili usitnjenog polusuvog korena ekstrahovanih u 200 ml vode zagrejane na 60ºC u trajanju od 3 minuta.
Spravljanje infuza: Macerirati jednu pregršt suve ambrozije i jedan gram dumbira 1/2 l vrele vode. Uzima se jedna ili dve caše svaka 2, 3 ili 4 sata za poboljšanje cišcenja organizma znojenjem.
PREPARATI:
Preparati proizvedeni iz polena ambrozije (ekstrakti i tablete) lece polensku groznicu.
TOKSICNOST:
U polenu ambrozije je konstatovano 52 jedinjenja koja su alergogena od kojih su 6 posebno opasni Polen ambrozije izgleda kao kugla sa šiljcima, odnosno ima male kukice kojima se zakaci za sluzokožu gornjih disajnih organa i tako stvara velike alergijske probleme: kijanje (i više od deset puta uzastopno), svrab u nosu, curenje iz nosa, pecenje u ocima, suzenje ociju i konjunktivitis, otok ocnih kapaka, kašalj, otežano disanje sa osecanjem nedostatka vazduha. Osim respiratornih tegoba dešavaju se i promene na koži u vidu crvenih pecata i svraba, a mogu da nastanu i komplikacije na organima za varenje, pracene povracanjem, grcevima i dijarejom, narocito ako postoje unakrsne reakcije sa hranom koja potencira njenu alergogenost i dovodi do pogoršanja akutnog stanja. To su lubenice, dinje, tikvice, krastavci, banane, kesten, paradajz, zelena salata, a rede pirinac i kukuruz. Sve cešce se u svetu beleže smrtni slucajevi izazvani preteranom alergijskom reakcijom na ambroziju.
PREVENTIVA:
Da bi se zaštitili od direktnog dejstva ambrozije, treba poštovati sledeca pravila:
- Ne izlaziti iz kuce od 5 sati ujutro sve do 10 sati prepodne, jer je tada najviše polena u vazduhu
- Držati zatvorene prozore od stana ili automobila, da bi se sprecilo ulaženje polena
- Ako je vetrovito ostati u kuci, jer se sicušne cestice polena lako prenose vetrom
- Tuširati se i prati kosu svako vece (tako se spira polen sa tela i kose), ali i redovno prati ruke
- Cesto se presvlaciti (na taj nacin se sa odece odstranjuje polen)
- Ne sušiti veš u dvošištu i na terasi, kako bi sprecili da se polen taloži po mokrom vešu
- Redovno usisavati stan i prati podove (usisavanjem i pranjem skuplja se i uklanja polen)
- Kod rada u bašti staviti masku na usta i nos
- Sportskim aktivnostima u prirodi baviti se posle kiše,u kasno poslepodne ili predvece, kada je
koncentracija polena najmanja
- Izbegavati pušenje, sprejeve protiv insekata i slicne iritante, jer pojacavaju simptome alergije.
- Koristiti godišnji odmor kada u mestu življenja ima najviše polena.
- I pored primenjenih svih preventivnih mera ako je alergija uporna treba se obratiti lekaru, koji ce
propisati antialergijske lekove (antihistaminike).
UNIŠTAVANJE:
Okolne države organizovano su prišle rešavanju problema zvanom - ambrozija. U mnogim od njih preduzimaju se ozbiljne mere suzbijanja ambrozije. U Evropi su takve kampanje pocele pre nekoliko decenija. Organizovane su trke za decu. Dete koje ubere najviše ambrozije dobija nagradu. Štampani su i posteri sa slikom biljke i objašnjenjima zašto je biljka opasna i zašto je treba išcupati zajedno s korenjem. Nakon sumiranja finansijskih gubitaka zbog bolovanja zaposlenih u privredi, došlo se do zakljucka da se ambrozija na našem prostoru mnogo proširila. Zbog toga je Vlada Srbije 2006.g. Uredbom obavezala sve vlasnike i korisnike poljoprivrednog, gradevinskog, šumskog i drugog zemljišta da sprovedu suzbijanje i uništavanje ambrozije. Brojni su nacini kojima se ljudi bore protiv ovog korova. Najjednostavniji nacin je fizicko uklanjanje. Cela biljka sa korenom išcupa se iz zemlje. Pri tome treba nositi rukavice da se koža na rukama ne ošteti, jer je stabljika prepuna grubih dlacica. U slucaju kada je ima na vecim površinama preporucuje se košenje i to pre cvetanja, ili tretiranje odredenim pesticidima.

STACHYS OFFICINALIS

RANILIST

ISTORIJA: Još je Antonius Musa lekar imperatora Avugusta koristio ranilist kao lek. On je njime lecio oko 40 razlicitih bolesti. Zbog toga je ova biljka u tim krajevima Evrope kasnije u farmakopeji prihvacena kao zvanicni lek. U Srednjem Veku sadili su je po crkvama i manastirima, jer se verovalo da štiti od zlih duhova. Zbog toga je u Italiji bila popularna poslovica ,,Prodaj kaput i kupi ranilist''.

ETIMOLOGIJA: Ime ranilista dolazi od grcke reci ,,stachys'' = klas, pošto cvetovi ove biljke formiraju prividnu cvast u obliku klasa. Latinski deo imena ,,officinalis" = zvanican (oficinalan) oznacava da je biljka bila tretirana kao medicinski priznat lek još u rimsko doba. Narodni nazivi: gušar, jetrenjak, lekoviti cistac, ranik, ranilist, ranica, ranka, ranjak i ranjenik direktno su izvedeni iz prakticne primene ove biljke u narodnoj medicini.

OPIS BILJKE: Ranilist je višegodišnja zeljasta biljka, koja naraste 20-60 (100) cm. Ima kos rizom, ponekad dobro odrveneo sa jako razgranatim korencicima. Iz njega izbija prizemna (bazalna) rozeta i uglavnom uspravna stabljika, obrasla sa 2-3 para listova. Stabljika je tupo cetvorouglasta, jednostavna ili pri vrhu razgranata. Ponekad je pri zemlji polegla, ali se od osnove uzdiže i stoji uspravno. Cesto je obrasla proredenim dlacicama, koje su priljubljene uz stabljiku i povijene naniže. Najveci deo listova nalazi se u prizemnoj rozeti. Oni su izduženo-jajasti, u osnovi srcasto useceni, pri vrhu zaobljeni, a duž oboda nazubljeni polukružnim ili trouglastim zubcima. Donji listovi su znatno krupniji od gornjih. Dostižu dužinu 3-12 cm, a širinu 2-5 cm. Sa nalicja su goli ili slabo maljavi i stoje na drškama dugim od 4-12 cm. Listovi stabljike su sitniji, naspramni i imaju kratke drške. Pri vrhu stabljike uocava se par sedecih listova. Pricvetni listici slicni su stablenim, ali su znatno sitniji (do 2 cm.). Iznad njih se razvija gusta kupasta cvast dužine 3-6 cm. Roze-crveni cvetovi velicine 12-14 mm složeni su po desetak u prividne pršljenove. Grupe pršljenova udružuju se u prividnu klasastu cvast. Cašica je cevasto-zvonasta, petoclana, u donjem delu gola, a u gornjem sa neznatno istaknutim nervima. Dostiže dužinu od 10-15 mm, a pri vrhu je prelivena ljubicastom bojom. Krunica je dvousnata, petodelna i dostiže dužinu od 15-17 mm. Gornja usna je udubljena, a donja trodelna, sa znatno širim srednjim režnjem, vidno obrasla dlacicama. Krunicna cev duga je oko 5 mm. Obicno je roze, rede bele boje, dok su usne purpurno-crvene. Prašnika ima 4 i prikriveni su u gornjoj usni. Dva su kraca i posle oprašivanja se povijaju unutra. Antere su žute do ljubicasto-smede. Plodnik nadcvetan. Cveta od jula do septembra. Miris je slab i ne baš prijatan. Ranilist je dobar medonoša. Sa njega se može sakupiti i nešto polena. Plod je gladak, jajast, mrke boje i ne veci od 3 mm. Raspada se na 4 suva, izdužena orašcica. Zbog jestivog usploda, biljka je endozoohorna. Raznose je životinje, koje se hrane njenim semenom. Seme je relativno sitno, pa se može reci da je ranilist i anemohorna biljka, jer se rasejava vetrom.

STANIŠTE: Ranilist ima vrlo široku ekološku amplitudu. Raste u svetlim, prozracnim brdsko-planinskim šumama, šikarama i šibljacima, na umereno suvim livadama, submediteranskog podrucja, te u vegetaciji vlažnih dolinskih livada. Raste od nizija sve do 2000 m nv. Preferira neutralna, do umereno kisela humusno-peskovita ili ilovasta zemljišta.

RASPROSTRANJENOST: Prirodno raste u: SEVERNOJ AFRICI (Alžir, Maroko i Tunis), ZAPADNOJ AZIJI (Turska), na KAVKAZU (Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, i deo Rusije), u ZAPADNOM SIBIRU, u SEVERNOJ EVROPI (Engleska, Danska, Irska i Švedska), u SREDNJOJ EVROPI (Austrija, Belgija, Ceška, Slovacka, Nemacka, Madarska, Holandija, Poljska i Švajcarska), u ISTOCNOJ EVROPI (Belorusija, Estonija, Letonija, Litvanija, Rusija i Ukrajina), U JUGOISTOCNOJ EVROPI (Albanija, Bugarska, bivša Jugoslavija, Grcka, Italija i Rumunija) i u JUGOZAPADNOJ EVROPI (Francuska, Portugalija i Španija).

VARIJABILNOST: Rod Stachys ili Betonica obuhvata jednogodišnje i višegodišnje zeljaste biljke, a rede i manje grmove. Sam rod cini oko 300 vrsta rasutih širom sveta, osim u Australiji i Novom Zelandu. Opisan je veliki broj infraspecijskih oblika. Druge Stachys vrste: Stachys recta L., Stachys palustris L. i Stachys silvatica L. imaju manje-više slican sastav i dejstvo, ali se manje upotrebljavaju nego ranilist. Pošto nisu škodljive mogu se koristiti u nedostatku ranilista u iste svrhe.

GAJENJE: Lekoviti preparati izradjeni od biljaka danas su sve brojniji u svetu i sve se vise traze. Lekovito bilje nalazi primenu u medicini, ishrani i kozmetici i postaje predmet interesovanja citavog sveta. Lekovito bilje u Srbiji predstavlja bogatu tradiciju i deo kulture naroda. Srbija zahvaljujuci povoljnoj klimi, zemljistu i nezagadjenoj sredini veoma je pogodna za intenzivno gajenje lekovitog bilja. Proizvodnja lekovitog bilja donosi veci, brzi i laksi profit od vecine drugih poljoprivrednih proizvodnji.
Pored razradjenih tehnologija gajenja opste poznatih biljki (nana, kamilica, maticnjak) moze ponuditi tehnologije gajenja i rasad do sada nedovoljno poznatih i neplantaziranih biljki, cije gajanje bi donelo vece prihode. Jedna od takvih biljaka je i ranilist. Prema zemljištu on nije mnogo izbirljiv, ali mu odgovaraju dobro drenirana tla. Razmnožava se iz predhodno proizvedenog rasada i deljenjem busenova. Ovaj drugi nacin razmnožavanja koristi se samo kod manjih proizvodnji. Npr. kad se gaji po parkovima i vrtovima, kao lepa ukrasna bilka. Rasad se iznosi na otvoreno u prolece, a cveta druge godine od rasadivanja. Posle toga cveta redovno svake godine. Sadi se na rastojanju 40x25 cm. Mere gajenja su navodnjavanje, plevljenje i meduredna obrada. Sa 1 ha se dobija 600-700 kg suve droge. Posle 4-5 godina vade se svi koreni i vrši se zamena kulture.

SADRŽI: tanine, diterpenske laktone, iridoide (harpagid), betamin, gorke materije, holin, saponizide, saponin, alkaloide stahidrinskog tipa (stahidrin, turicin, betain i betonicin), antocijane, flavonide, etarsko ulje, smolu, vitamin C i K, mineralne soli (kalijum) i dr.

KORISTI SE:
nadzemni deo biljke u cvetu (Betonicae herba - HAB1. )
Bere se: Prikuplja se na pocetku cvetanja, odmah po otvaranju prvih cvetova. Bere se po suvom i toplom vremenu, posle punog meseca, tako što se odseca gornja polovina biljke sa cvetovima. Pre sušenja se odbace požutele i oštedene jedinke. Suši se u tankom sloju, u hladu na promaji ili u sušarama na temperaturi od 40-50 °C.
Odnos sirove i osušene droge je 4:1. Osušen ranilist cuva se u dobro zatvorenim pakovanjima, zašticen od vlage i svetlosti. Rok trajanja 2 godine.
Opis droge: Osušena droga ima opor, naljut i pomalo neprijatan ukus i skoro da nema miris. Osušeni nadzemni deo biljke može da sadrži do 5 % pepela i do 3 % delova sa promenjenom bojom.
koren (Betonicae radix)
Bere se: Koreni ranilista vadi se u oktobru. Opere se, osuši i potom suši na suncu ili u sušari. Odnos sirove i suve droge je 5:1. Ppakuje se u jutane ili papirne vrece i cuva do 2 godine..
Opis droge: Osušen koren može da sadrži do 12 % vlage, do 4 % delova sa promenjenom bojom i do 1,5 % mineralnih primesa.

NACIN UPOTREBE: Ranilist se koristi kao monokomponentni caj, a ulazi i u sastav cajnih mešavina i drugih pripravaka. Zbog velike kolicine tanina nalazi primenu u brojnim zapadno-evropskim farmakopejama. On ulazi u sastav ,,Švajcarskog caja'' (Species vulnerariae), od koga se spravljaju medikamenti za lecenje rana. Narod koristi ranilist i za bojenje vune. Dobija se fina sivo-maslinasta boja. Zbog gorkih i taninskih materija koje sadrži ranilist se može upotrebiti za štavljenje kože. Od odrvenjenog rizoma su nekad u ruskim štamparijama pravili laka svetla slova nazvana ,,litera''. Otuda potice i ruski naziv ,,Буквица''

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- adstrigens- sredstvo za površinsko sakupljanje tkiva, cime smiruje upale sluzokože i kože
- antidijaroik - sredstvo protiv proliva
- vulnerar - sredstvo koje zaceljuje rane
- stomahik - sredstvo za poboljšanje varenja hrane
- ekspektorans - sredstvo za olakšano iskašljavanje i izbacivanje patološkog bronhijalnog sekreta
- tonik- sredstvo za oporavak oslabljenog organizma
- febrifug- sredstvo koje pomaže kod groznicavih stanja
- emetik- sredstvo za izazivanje povracanja

NARODNA MEDICINA:
Upotrebljava se:
- za lecenje rana, posekotina, uboja, opekotina, upaljene sluzokože, upale desni, proliva, neredovnih menstruacija upale bubrega, urogenitalnog trakta i slicnih bolesti.
- za popravljane apetita i bolje varenje, jer suzbija preveliku kiselost u želucu i razne tegobe u žucnoj kesi (caj)
- za smanjenje neprijatnog zadaha iz usne duplje (caj)
- za suzbijanje raznih tegoba u organima za disanje (bronhitis, astma i kašalj) (caj 3-4 puta dnevno)
- protiv groznice
- za regeneraciju oštecene jetre, posle žutice i drugih bolesti (caj)
- za lecenje zmijskog ujeda (sok iz svežeg lista nacediti direktno na ugriz, a preko toga staviti oblogu, kao preventivu do odlaska lekaru)
- u lecenju bolesti centralnog i perifernog nervnog sistema (migrena, neuralgija, glavobolja, vrtoglavica, epilepsija i neurastenija)(caj od cvetova ranilista)
- kod reumatizma, gihta i podagre (obloga)
- kod arterioskleroze (caj)
- kod raka (cela biljka ili caj od korena)
- kod povracanja i trovanja (koren)
- kod znojenja nogu (kupka u vodi od 38 °C.)

OBLIK UPOTREBE:
Ranilist u žumancetu: Dobro iseckati 4-5 g. svežeg lista ranilista, pa ga umutiti sa žumancetom kokošjeg jajeta. Može se dodati i šecer. Uzimati posle napada groznice.
Caj od ranilista: 2 cajne kašicice osušene i usitnjene droge preliti sa 400 ml vrele vode, ostaviti u poklopljenom sudu 1 sat i procediti. U toku dana uzeti 3 puta po 1 kafenu šolju, pre jela.
Lekovito vino: 100 g svežih listova prelije se sa 1 litrom vina. Kroz 8 dana se procedi. Služi za ispiranje starih rana, koje sporo zarastaju, kao i gnojnih rana. Ovim pripravkom mogu se leciti i otvorene rane na venama, zajedno sa nevenovom mašcu.
Rakija od ranilista: Dobro ocišcene i oprane sveže listove ranilista ostaviti da odstoje i malo se osuše. Potom ih sitno naseckati i njima napuniti bocu sa širokim grlom. U nju naliti jaku rakiju i ostaviti da odstoji 2 sedmice. Povremeno promuckati. Kasnije profiltrirati i koristiti kao dezinfekciono sredstvo.
Melem od ranilista: 20 ml svežeg soka ranilista pomešati sa 100 g vazelina. Koristi se za lecenje otvorenih i gnojnih rana.

PREPARATI: Florgosan,7N, Tonorob, Tartephedreel (svi Nemacka)

TOKSICNOST: Ako se koren ranilista uzima u kolicinama vecim od 1,5 g. javlja se nagon na povracanje. Kod branja i upotrebe potrebno je voditi racuna, da ne dode do zamene sa Stachys germanica L. Iako sadrži alkaloide ranilist uzet u terapeutskim dozama nece izazvati štetne posledice.

PRUNUS DULCIS (Mill.) D. A. Webb

BADEM
amendula, amigdal, bajam, bajama, bajan, bojam, gorki badem, mandala, mandula, migdal, mindol, mindul, mendalj, mendula, omendula, pitomi badem, slatki badem

Nemacki naziv:
Bittere Mandeln, Bitter mandel, Bittermandelbaum, Echte Mandel, Echter Mandelbaum, Knackmandel, Krachmandel, Mandel, Mandelbaum, Suessmandel, Suessmandelbaum
Engleski naziv:
Almond, Almond tree, Bitter almond, Bitter almond tree, Soft-shelled almond, Sweet almond
Francuski naziv:
Amande, Amande à coque tendre, Amande amère, Amande douce, Amandier, Amandier à fruits amers, Amandier à fruits doux, Amandier commun, Amandier doux
Italijanski naziv:
Mandorla, Mandorla amara, Mandorla dolce, Mandorlo, Mandorlo amaro, Mandorlo comune, Mandorla premice
Spanski naziv:
Alicantina, Allozo, Almendra, Almendra amarga, Almendra dulce, Almendra mollar, Almendolero, Almendro, Almendro amargo, Amendoeira, Ametller, Ayosa, Azollo, Basta, Benita, Blanqueta, Cartagenera, Colorá, Del alto, Desmayo blanco, Desmayo rojo, Eyosa, Fina, Guapero, Hormiguera, Largueta, Marcona, Mollar, Planeta, Sotera
Ruski naziv:
Миндаль, Миндаль горький, Миндаль обыкновенный, Миндаль сладкий, Миндаль хрупкий


ISTORIJA: Badem je poreklom iz Persije i Mesopotamije, odakle se još pre naše ere proširio u Siriju i Gršku. Gajeni badem pojavio se u ranom Bronzanom dobu (3000-2000 g. pne.). Plodovi badema nadeni su u Tutankamenovoj grobnici (1325 g. pne.). Predpostavlja se da su tu doveženi iz Levanta. Anticko poreklo ove biljke dokazuje se i faktom da se spominje u ,,Bibliji''. Badem se u to vreme smatrao religioznim drvetom. Njime su ukrašavali domove za vreme verskih svetkovina. Njegove grancice korišcene su za teranje zlih duhova sa bolesne dece. Nešto kasnije ljudi su naucili da kultiviraju badem. Grci ga tretiraju kao simbol plodnosti, te o njemu ispredaju razne legende: Postanak slatkog badema povezan je sa legendom o ljubavi prelepe devojke Felide i njenog voljenog Demofonta. U vreme dok je on bio na proputovanju, devojka se od tuge pretvorila u uvelo bademovo drvo. Po povratku u zavicaj Demofont je dugo oplakivao svoju voljenu. Bogovi su se sažalili nad njim i kad je od tuge obuhvatio osušeno drvo, ono je oživelo, pustilo listove i pocelo otvarati prekrasne cvetove. Postanak gorkog badema povezan je sa trgicnom smrcu kceri Midasa. Gorki badem izrastao je na onom mestu gde je ona sebi zabola bodež u srce posle saznanja o smrti svog muža. Ipak najverodostojnije je verovanje da bademovo drvo potice direktno od Zevsa. Tacnije iz njegovog semena roden je hermafrodit Agdistis, koga su bogovi kastrirali, a na mestu gde su bacene genitalije izraslo je drvo badema. Odatle i dolazi zanimljiva prica o bademovoj mitskoj povezanosti s olimpijskim bogovima i njihovom seksualnom moci, što ga prati i do dan danas. Ipak nije slucajno što se badem povezuje s plodnošcu (fertilnošcu). On sadrži hranljive materije koje su kljucne za poboljšanje seksualnosti. Sadrži vece kolicine magnezijuma, fosfora i cinka, a nauka je dokazala da cink podiže libido kod muškaraca. Badem je na Siciliju stigao sa Fenicanima. Ipak pošto je došao preko Grcke nazivali su ga ,,grcki orah''. U II veku p.n.e. badem pocinju da gaje Rimljani. On vrlo brzo postaje sastavni deo njihove tradicije. Ušiceren badem nosi se na poklon prijateljima, a njegovim plodovima obasipaju se mladenci na vencanju. Tacnije, Rimljani ga tretiraju kao simbol plodnosti, ljubavi, dobrog zdravja i srece. Nešto kasnije oni su pokušali da badem gaje u Francuskoj i Nemackoj, ali su ih u tome omeli klimatski faktori. No, u obliku gotovog proizvoda badem je dosezao sve do zemalja Severne Evrope. Nešto kasnije u VI veku badem stiže i na Krim. 763.god. u zapadno Sredozemlje badem donose arapski trgovci, koji se tu doseljavaju da bi trgovali robom sa Bliskog istoka. Kinezi bademovo drvo spominju tek u 10 veku, kao stablo iz zemalja "Muhamedanaca". Francuzi su u 14 i 15 veku koristili bademovo mleko za pripremu deserta ,,blancmange'', dok se engleska verzija ,,blancmanger'' sastojala od: usitnjenih pilecih prsa, šecera, pirinca i bademovog mleka. Tokom Srednjeg veka u Evropi se priprema puding od pšenice i bademovog mleka, a služi se sa mesom divljaci. U 16 veku badem je prenešen u Severnu Ameriku. Nešto kasnije u 18 veku on tamo organizovano pocinje i da se gaji. Španski kaluderi sade bademe u manastirima uz put ,,El Camino Real'', koji vodi od San Dijega na jugu do Sonore na severu Kalifornije. Najsevernija distinacija gde se gaji badem je Island. Njihovi komšije Švedani plodove badema tradicionalno koriste za Božic. Jedan badem sakriju u puding od pirinca, a onaj ko ga pronade bude srecan cele naredne godine.

ETIMOLOGIJA: Ime badema dolazi od grcke reci ,,amygdalos (ἀμύγδαλος)", a povezano je sa imenom prekrasne boginje Amigdaline, kojoj su se klanjali Fenicani. Iz grcko-italijanskog naziva ,,amygdale" razvio se italijanski naziv ,,mandorle", te nadalje naziv koji se i kod nas cesto upotrebljava ,,mandalj". Ime ,,bajam'' dolazi iz albanskog, a ,,badem'' iz bugarskog jezika. Imena vrste ,,dulcis'' = slatki i ,,amara'' = gorki odnose se na ukus plodova badema.

OPIS BILJKE: Gorki i slatki badem predstavljaju višegodišnje, listopadno drvece. To su visoka i jaka stabla, tvrdog drveta, sa visinom od 8-12 m i precnikom do 30 cm. Poseduju razgranatu krošnju piramidalnog oblika, koja dostigne širinu od 6-8 m. Koren badema je snažan i doseže dubinu od 5-7 m. Divlji badem na granama i grancicama ima trnje, dok kod sortnih badema nema trnja. Mladi izbojci su u pocetku zeleni, kasnije su glatki i imaju crvenkastu boju. U drugoj godini grancice postanu sive. Listovi su šiljatog vrha, po obodu testerasto nazubljeni, prosti, jajasti, lancetastog do usko-lancetastog oblika, sa lica glatki i sjajni, tamno-zelene boje, a sa nalicja dlakavi. Lice na trešnjeve listove, dugi su do 10 cm, a široki 1,2-4 cm. Slatki badem ima bele, a gorki ružicaste cvetove. Oni stoje na vrlo jakim peteljkama i slicni su mnogim drugim vockama. Cvetovi imaju oblik cašica s vencicem i petoclani su. Prašnika ima 20-40, a plodnik poseduje 2 embrionske kesice u kojima se mogu oploditi 1-2 jajašca. Cvetovi su srednje-krupni do krupni (2,5-4 cm), pojedinacni i dvopolni (hermafroditni). Cveta u februaru ili martu, pre listanja. Listovi izbijaju 2-3 nedelje posle. U pazuhu listova i na lisnim peteljkama nalaze se 1-2 žezde. Plod je monokarpna koštunica, elipticno-pljosnatog do okruglog oblika. Plod gorkog badema je nešto širi, ali i kraci od ploda slatkog badema. Epikarp je maljav i zelene boje, a kožasti mezokarp se kod zrelih plodova odvaja od hrapavog odrvenjenog endokarpa u kome se nalazi seme. Plodovi sazrevaju 7-8 meseci posle cvetanja (u junu, julu i avgustu). Pocinje plodonositi sa 4-5 godina, i to traje 30-50 godina. Može da dostigne starost od 130 godina.

STANIŠTE: Badem je izrazito heliofitna vrsta, koja podnosi suva i topla staništa. Zahvaljujuci korenovom sistemu i prilagodenoj transpiraciji lako podnosi sušu. Uglavnom naseljava zemljišta bogata kalcijumom. Vrlo je adaptivan prema siromašnim tipovima zemljišta (kamenitim, peskovitim, krecnim). Imajuci u obzir da ima dobro razvijen vretenast koren, normalno je da mu više pogoduju duboka, nego plitka zemljišta. Iako dobro podnosi niske temperature (do -25 °C), zbog ranog cvetanja cesto strada od prolecnih mrazeva. Badem raste na stenovitim padinama i pitomim uvalama od 800-1600 m nv., a neke vrste (badem Bukara) doseže i do 2500 m nv. Razvija se u malim grupama od 3-4 stabla, koja rastu na rastojanju od 5-7 m.

RASPROSTRANJENOST: Poreklo vodi: sa ARAPSKOG POLUOSTRVA: Saudiska Arabija; iz ZAPADNE AZIJE: Izrael, Jordan, Liban, Sirija i Turska; iz SREDNJE AZIJE: Jermenija, Avganistan, Iran i Kurdistan. Zbog hiljaduvekovnog kultiviranja danas je u arealu teško naci cistu liniju autohtonog badema. Naturalizovan (unešen) je u Mediteranski basen i u umerenu Aziju, gde raste poludivlje. Gaji (kultivira) se u Kini, Južnoj Africi, SAD (Kalifornija), Argentini, Australiji i Rusiji (Kavkaz i Krim). Uspešno se gaji gotovo u svim zemljama Sredozemnog mora a najcešce u Maroku, Španiji, Portugaliji, Francuskoj i Italiji. Na jadranskom primorju i na jugu pored granice sa Makedonijom raste poludivlje. Pojedinacna stabla badema mogu se naci u unutrašnjosti Srbije i na Fruškoj gori. Najviše gorkog badema se izvozi iz Francuske i Italije. U najpoznatije i najkvalitetnije sorte ubrajaju se bademi iz okoline Barija.

VARIJABILNOST: Iako spada u orašaste plodove badem u biološkom smislu nije orah. Rod Prunus obuhvata grmove i manje drvece. U sastav roda ulazi 6 podroda sa oko 300 vrsta rasporedenih uglavnom u umerenom pojasu Evrope, Azije i Severne Amerike. Podrod Amygdalus obuhvata vrste: badem i breskvu. U našem podneblju mogu se naci divlji badem (Prunus webbi Spach.), stepski badem (Prunus tenella Bats.), kao i nekoliko podvrsti i varijateta obicnog badema Prunus amygdalus Stockes:
Ekonomski znacaj imaju varijeteti:
gorki badem - Prunus amygdalus Stockes var. amara (L. ex C.F.Ludw.) Focke in W.D.J.Koch
slatki badem - Prunus amygdalus Stockes var. dulcus (DC) Koehne
Navešcu i nekoliko podtaksona:
Podvrsta:
Prunus communis subsp. fragilis Arcang.
Varijeteti:
Prunus amygdalus var. fragilis Borkh. ex Focke in W.D.J.Koch
Prunus amygdalus var. macrocarpa (Poit. & Turpin) Bean
Prunus amygdalus var. sativa (Mill.) Focke in W.D.J.Koch
Podvarijeteti:
Amygdalus communis subvar. amara (L. ex C.F.Ludw.) Rouy & E.G.Camus
Amygdalus communis subvar. dulcis (DC.) Rouy & E.G.Camus
Amygdalus communis subvar. macrocarpa (Poit. & Turpin) Rouy & E.G.Camus
Prunus communis subvar. amara (L. ex C.F.Ludw.) Asch. & Graebn.
Prunus communis subvar. sativa (Mill.) Asch. & Graebn.
Forme:
Prunus communis f. amara (L. ex C.F.Ludw.) C.K.Schneid.
Prunus communis f. dulcis (DC.) C.K.Schneid.
Prunus communis f. macrocarpa (Poit. & Turpin) C.K.Schneid.

GAJENJE: Badem je orašasti plod koji se obimno kultivira i daje najveci svetski urod. Gaji se u onim zemljama gde klima to dozvoljava. Može se razmnožavati semenom, korenovim izdancima i izbojcima iz panja. Preferira suva i pešcana zemljišta. Podnosi niske temperature do -25°C. Strada od kasnih prolecnih mrazeva, jer cvet mrzne na -2°C. Kvalitetne sadnice se dobijaju kalemljenjem rodnih sorti na divlje podloge. Pri formiranju nove kulture, površina bi trebala imati oblik pravougaonika. Zbog meduredne obrade rastojanje medu redovima mora biti 5-6 m, a rastojanje medu jedinkama 4-5 m. Iako je badem hermafrodit, oprašuje se vrlo teško. Zbog toga se u kulturu obavezno moraju uneti i stabla oprašivaca. Njih treba saditi unutar nasada, kako bi oprašivanje bilo što efikasnije. Ako želimo optimalne prinose, pored organskog dubriva, posebno u fazi rasta moramo uneti i mineralno (NPK). Koliko ce se zasad zalivati, zavisi od klime i tipa zemljišta. Badem napada Taphrina deformans (Berk.)- kovrdžavost lista. Zaštita od štetocina ne bi trebala da ukljucuje jaše doze fungicida i insekticida. Moderna tehnologija gajenja, branja, skladištenja i prerade povecala je znacaj ove biljke. Svetska proizvodnja badema iznosila je 2006.god. 1,70 miliona tona. Najveci proizvodaci su: SAD, Španija, Sirija, Italija, Iran, Maroko, Alžir, Tunis, Grcka, Turska, Liban i Kina. Najveci svetski uvoznici su Nemacka i Japan.

SADRŽI: masno ulje (oleinska, palmetinska, linolenska i stearinska kiselina), belancevine, šecer, celulozu, sluzi, gumu, amagdalin, etarsko ulje (cijanovodoonicna kiselina i benzaldehid), mineralne materije (K, P, Mg, Ca, Na, Fe, Zn, Mn, Cu i dr.), vitamine (B - kompleks, P, PP, E, A i C) i gorke materije
Gorki badem sadrži glikozid amigdalin, koji se lako razlaže na glikozu, benzaldehid i jako otrovnu cijanovodoonicnu kiselinu.

KORISTI SE:
seme - zreo plod (Amygdalae (amarae) dulcis semen)
Bere se: Berba i sakupljanje plodova badema obavlja se u nekoliko navrata. Seme se sakuplja kada koštunica potpuno sazri, mezokarp otpada a koštica se suši na promajnom mestu. Badem u ljusci, kao i jezgro nakon berbe se klasiraju. Iako se bademi mogu naci u trgovini cele godine, najboli, najsocniji i najsladi su oni tek ubrani. Kada bademi dugo stoje, masti se kvare, pa se užegnu. Najbolje ih je cuvati u zamrzivacima, dobro zatvorenim u posudama.
Opis droge: Semenke iz koštunice vocke badema, su nesimetricno jajaste, spljoštene, pri vrhu sužene u mali šiljak, dugacke 2 cm, široke 1,2 cm, a 1 cm debele. Presvucene su svetlo-smedom semenskom ljuspom koja je uzduž brazdasto naborana, rapava i prašna. U toploj vodi ljuska omekša i lako se skida s jezgra. Jezgro se sastoji od dva velika, bela, pljosnato-ispupcena, uljasto-mesnata kotiledona, koji se lako razdvajaju i daju se seci kao vosak. Na vrhu kotiledona vide se korencic i pupoljcic (pulmula). Semenke su bez mirisa, a gorkog i uljastog ukusa. No kad se žvacu oseca se miris na cijanovodoonicnu kiselinu i benzaldehid. To je tzv. "miris gorkog badema". Gorki badem (Prunus amygdalus Stockes var. amara (L.)Focke), koji se po izgledu ne razlikuje od slatkog badema (Prunus amygdalus Stockes var. dulcus DC.), za razliku od njega sadrži heterozid amigdalozid. Iako je slatki badem selekcijom kroz vekove stekao osobine negorkog, desi se da ponekad (1% od ukupne kolicine) i on sadrši amigdalin. Jedino Kalifornijski badem predstavlja cistu liniju i nikad ne sadši amigdalin. Slatki i gorki badem su uglavnom razliciti i nikad ne mogu zameniti jedan drugog.

masno ulje (Amygdalae (amarae) dulcis oleum)
Proizvodnja: Masno ulje dobija se cedenjem (presovanjem) zrelog semena slatkog i gorkog badema. Za farmaceutske svrhe upotrebljava se samo najbolje masno ulje. Ono se izdvaja iz prvih kapi kod hladnog cedenja ("prvenac").
Opis droge: Masno ulje je bistra bledo-žuta tecnost, skoro bez mirisa i vrlo bladog ukusa, koja se sastoji iz smeše glicerida oleinske i linolne kiseline. Ne suši se. Na -10 °C ostaje bistro i tecno.

etarsko ulje (Amygdalae amarae aetheroleum)
Proizvodnja: Iz semena gorkog badema najpre se iscedi masno ulje, pa se potom pogace drže izvesno vreme u hladnoj vodi da dode do hidrolize amigdalozida i na kraju se destiluju vodenom parom. U prisustvu vode i enzima emulzina, amigdalozid se hidrolizuje na cijanovodoonicnu kiselinu i benzaldehid ili etarsko ulje gorkog badema, a preko toga dobijaju se i dva molekula glikoze.
Opis droge: etarsko ulje је bezbojna tecnost sa karakteristicnim mirisom marcipana.

NACIN UPOTREBE: Gorki i slatki badem koriste se u medicini, kozmetici i prehrambenoj imdustriji. Seme slatkog badema je vrlo ukusno i može se jesti bez termicke obrade. Badem je vrlo hranljiva vocna vrsta, poseduje veliku energetsku vrednost i vrlo povoljno deluje na rad bubrega. Veoma dobra i zdrava kombinacija esencijalnih masti, belancevina i vlakana omogucuje pozitivan ucinak badema na nivo holesterola u krvi. Smatra se da je bademovo ulje delotvornije u skidanju holesterola cak i od maslinovog ulja. Badem je jedan od najbogatijih izvora vitamina E i vitamina B kompleksa, koji štite organizam od slobodnih radikala. Zbog tih svojstva i sadržaja folne kiseline preporucuje se u trudnoci. Badem je odlican izvor kalcijuma, pa treba da ga koriste osobe koje su alergicne na mleko i mlecne proizvode, jer omogucuje ocuvanje cvrstine kostiju. Belancevine iz badema imaju dobar raspored aminokiselina, pa mogu zameniti one iz mesa, te se badem preporucuje vegeterijancima. Mangan i bakar obilato su zastupljeni u bademu. Oni pomažu organizmu da iskoristi nekoliko kljucnih nutrijenata, kao što su biotin, tiamin, askorbinska kiselina i kolin. Time održava normalan nivo krvnog pritiska i stimuliše optimalni rad štitne žlezde. Bademi nalaze primenu i u farmacuetskoj industriji, jer se od njih proizvode galenski preparati. Cesto se slatki badem samelje u brašno i kao takav koristi za pecenje hleba, kolaca i biskvita. Grci od badema prave kolace ,,amigdalota'' koji su zbog svoje bele boje našli primenu na svadbenim veseljima. Takode se bademov ekstrakt može koristiti kao zamena za vanilin ekstrakt. U prvom i u drugom slucaju služi kao hrana ljudima obolelim od dijabetisa. ,,Ucenicko voce'' predstavlja mešavinu suvog grožda, kikirikija, lešnjaka, badema i tvrdo kuvanog jajeta. U Nemackoj se ova hranljiva kombinacija daje ucenicima i studentima da im olakša intelektualne aktivnosti. Badem se može koristiti izmiksovan u obliku ,,bademovog maslaca''. Od njega se može napraviti veoma ukusno mleko.
Ulje slatkog badema može se koristiti u kulinarstvu, a sa druge strane za izradu sapuna, maski, krema i peelinga za suvu kožu.Gorki i slatki badem koriste se i u narodnoj medicini. Seme gorkog badema služi za izradu ,,vode od gorkog badema'', etarskog ulja i masnog ulja. Od smese koja preostane posle cedenja masnog ulja i ekstrakcije etarskog ulja, presuju se pogace ili se melje brašno za ishranu stoke. Bademovo drvo pored vocarstva nalazi primenu u hortikulturi, jer ima prelepe, raskošne cvetove. Drvesina badema je cvrsta, ima lep izgled i lako se obraduje.
Mladi, nerazvijeni, mesnati plodovi badema, dok im ljuska još nije otvrdnula koriste se kao tzv. ,,zeleni badem''. Ovakvi plodovi su pomalo kiseli i dostupni su samo od kraja aprila do sredine jula. Na Bliskom istoku ih jedu sa solju (da bi neutralisali kiselost) ili ih stavljaju u turšiju, da bi im produžili rok upotrebe.
Bademovo ulje nalazi primenu kod podmazivanja drvenih duvackih instrumenata, kao što su oboa i klarinet.

ZACIN: Plodovi slatkog badema koriste se sirovi, prženi, dodaju se raznim jelima ili sluše za dobijanje bademovog maslaca, bademovog ulja i bademovog mleka. Mleveni ili fino seckani gorki bademi upotrebljavaju se za spremanje testenina, domacih kolaca, oblandi, u izradu marcipana i za kuvanje jela sa delikatnim (pikantnim) ukusom. On posle obrade daje hrani i picu neponovljivu aromu. Ipak prilikom dodavanja gorkog badema treba voditi racuna da se ne predozira. Kao zacin za slatkiše koristi se alkoholna otopina ulja gorkog badema. Ona se može i veštacki proizvesti. Gorki badem zauzima posebno mesto u severoindijskoj, kineskoj i indonežanskoj kuhinji. Tu on služi kao dodatak mnogim jelima. a posebno pirincu, pecenoj živini i raznim vrstama mesa. Najpoznatiji produkt zapadne kuhinje je slatkiš ,,marcipan''. Pravi se od jako zgnjecenog badema, šecera i ružine vodice. U industriji likera ulje gorkog badema služi kao dodatak (korigens) koji menja ukus i boju pica. Od termicki obradenog gorkog badema proizvodi se liker ,,Amaretto''. Nešto manju zacinsku primenu ima slatki badem. Koristi se kod prženja ribe, narocito pastrmke. Iseckan ili samleven koristi se sa drugim orašicama kao sastavni deo vocnih deserata i sladoleda. Od slatkog badema obogacenog nekim bojama spravlja se cuvena poslastica ,,badem alva''
U Španiji i Portugaliji badem se danas koristi za spremanje nacionalnih jela, kao što su: španska supa sa bademom, portugalska torta s bademom, slatkiš od smokve i badema i spanac s pinjolima i bademom.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- narkotik - sredstvo za opijanje
- sedativ - sredstvo za umirenje
- anthelmintik - sredstvo protiv crevnih parazita
- laksativ (laksans) - sredstvo za procišcavanje i pražnjenje creva bez štetnih posledica
- antioksidans - sredstvo koje onemogucuje delovanje slobodnih radikala i vrši zaštitu celija organizma
- afrodizijak- sredstvo koje jaca polni nagon

NARODNA MEDICINA:
Upotrebljava se:
- kao sredstvo za umirenje bolova u stomaku i žucnoj kesi (bademovo mleko)
- kao sredstvo protiv groznice (bademovo ulje)
- kao sredstvo protiv oboljenja mokracnih organa (bademovo ulje)
- kao sredstvo protiv suncanice (bademovo ulje)
- kao sredstvo protiv bronhijalnog kašlja
- kao sredstvo protiv šuma u ušima
- kod ženskih bolesti
- kod snižavanja holesterola
- kod bolova u mišicima (bademovo ulje - masaža)
- radi omekšavanja kože (bademovo ulje - masaža)
- kod gorušice (pojesti 2-3 badema)

OBLIK UPOTREBE:
Masno ulje: ,,Oleum Amygdalae", može se koristiti: u prehrambenoj industriji (kao jestivo) i u kozmetici (za izradu krema). Pošto spada u najbolja biljna ulja cesto se upotrebljava kao blaga masna podloga za izradu melema. Koristi se i kao rastvarac za pripremu kamforovog ulja ili se od njega spremaju emulzije ( npr ,,Emulsio oleosa''). Cesto ga koriste kao zamenu za maslinovo ulje.
Etarsko ulje: Upotrebljava se u farmaciji, kozmetici i za razne tehnicke svrhe.
Voda od gorkog badema: Aqua amygdalae amarae služi za umirenje bolova (sedativ) ili pak za uspavljivanje (narkotik). Cesto se upotrebljava zajedno sa morfijumom. Najveca dnevna doza je 6g.
Bademovo mleko: Emulsio Amygdalarum dulcium priprema se od jezgara gorkog ili slatkog badema i služi za spravljanje narodnih biljnih lekova

TOKSICNOST: Gorki se badem ne sme jesti u originalnom obliku, jer postoji mogucnost trovanja, pogotovo male dece. Semenke gorkog badema su otrovne zbog amigdalozida. Pod uticajem enzima, iz amigdalina nastaje cijanovodoonicna kiselina i to 1 mg iz jedne semenke. Opasna doza je 60 mg, odnosno 60 semenki za odraslog coveka, a 6-10 semenki za dete. Cijanovodonicna kiselina je otrov koji skoro trenutno deluje. Kolicine date u kulinarskim receptima postaju bezopasne posle pecenja ili neke druge termicke obrade.

PRUNUS LAUROCERASUS L

ZELENICE
zelenicica, larbervišnja, lovorvišnja, lorbervišnja

Nemacki naziv:
Kirschlorbeer, Kirschlorbeerbaum, Lorbeerkirsche, Gemeine Kirschlorbeer, Gemeine Lorbeerkirsche
Engleski naziv:
Cherry-bay, Cherry-laurel, English Laurel, Laurel, Laurel-cherry, Zabel's cherry laurel
Francuski naziv:
Laurier-amande, Laurier-cerise
Italijanski naziv:
Lauro ceraso, Lauroceraso, Lauro regio
Spanski naziv:
Laurela, Laurel cerezo, Laurel liso, Laurel real, Laurel romano, Lauroceraso, Lauro. Lauro-cerezo, Lauro real, Loro.
Ruski naziv:
Европейский вишневый лавр, Лаврови́шня, Лавровишня аптечная, Лавровишня лекарственная


ISTORIJA: Prunus laurocerasus je biljna vrsta iz porodice ruža. Samoniklo raste i razmnožava se još od tercijera. Uspela je da se prilagodi i preživi velike klimatske kataklizme. Covek je godinama vetacki širi i raznosi svuda po svetu. Kao kultura u Južnu Evropu i Englesku stigla je u 16 veku. U Srbiji raste i kultivira se pod nazivom ,,zelenice''. Njeno prirodno stanište na Ostrozubu prvi je naucno opisao naš poznati biolog Josif Pancic. Davne 1886.g., prilikom obilaska Južne Srbije, došao je do saznanja, da na ovim prostorima bitiše retka ukrasna biljka koju lokalno stanovništvo, koristi za isplitanje svadbenih venaca. Meštani su ga od Predejana otpratili do Ruplja gde je prenocio. Tu mu je domacin detaljno opisao predeo gde prirodno raste zelenice, a ujutro se on pešice uputio do sela Ostrozuba. Odatle je produžio do sela Bistrice i u kasnim popodnevnim casovima stigao u Zelenicje do mesta gde prirodno raste ova biljka. Pošto ga je dobro proucio i obradio 1887.g. Pancic zelenicetu daje zvanicni naziv: Prunus laurocerasus Line (1753) var serbica Pancic (1887). Nešto kasnije 1914.g. N.Košanin u naucnom radu ,,Život zeleniceta na Ostrozubu'' detaljno opisuje zelenice i konstatuje da ova biljka uopšte ne cveta, vec se samo vegetativno razmnožava. 1848.g. proglašen je rezervat prirode ,,Ostrozub'' na predlog Prirodnjackog muzeja, a Odlukom Ministarstva za šumarstvo. 1950.g. rezervat se preimenuje u ,,Zašticeno prirodno dobro''. 1967.g. B. Jovanovic opisuje biljnu zajednicu Lauroceraso-Fagetum serbicum. 1971.g. Republicki zavod za zaštitu prirode SR Srbije stavlja pod zaštitu države prirodno nalazište biljne vrste Prunus laurocerasus var serbica Pancic na planini Ostrozub, na mestu zvanom Kacer-Zelenicje, pod imenom ,,Zelenicje'' na površini od 41,70 ha. Od ukupne povšine, 20,40 ha nalazi se na podrucju KO Novo Selo (SO Leskovac), a 21,30 ha na podrucju KO Ostrozub (SO Crna Trava). Njime gazduje Šumsko Gazdinstvo iz Leskovca preko Šumske Uprave u Predejanu. 1983.g. grupa studenata biologije i naucnika istraživaca (Spas Sotirov, Vidak Jovanovic, Miodrag Ružic, Vlastimir Stamenkovic, Novica i Vladimir Randelovic Dejvid A. Hill, Zoran Krivošej) otkrila je da zecenice cveta u svom prirodnom staništu i opovrgla zabludu predhodnih istraživaca. Ova naucna istina potvrduje se svake godine krajem maja kada biolozi i ljubiteli prirode odlaze u pohode ovoj prirodnoj retkosti da vide kako ona cveta.

ETIMOLOGIJA: Ime roda dolazi od grcke reci prumnos i latinske prunus = divlja šljiva. Po nekim izvorima latinski naziv vrste dolazi od toga što lišce podseca na lovor (laurus), a plod na višnju (cerasus). Srpski naziv zelenice je lokalizam, a potice iz ,,šopskog'' govora (brat = brace; nož = nože itd.) i predstavlja deminutiv od reci zelenika = uvek zeleno lišce.

OPIS BILJKE: Omanje drvo ili cešce gust, razgranat, zimzeleni grm, koji na svom prirodnom staništu naraste i do 5 m. Kao gajena biljka, u povoljnim uslovima, dostiže visinu do 11 m. Razgranava se vec od same zemlje. Cesto je šire no što je visoko. Grancice su gole ili slabo dlakave, u mladosti žuto-zelene, a kasnije sive. Kora stabla je rapava, jer je obrasla mnogobrojnim bradavicama. Ona ima tamno-sivu boju, kojoj raspuknuti crvenkasti vrhovi bradavica daju šarolikost. Listovi su postavljeni naizmenicno. Imaju izduženo elipticni oblik, pri vrhu su zašiljeni, pri osnovi okrugli ili klinasti. Zavisno od klime i pozicije na stablu narastu od 5-20 cm. u dužinu i 4-7 cm u širinu. Peteljka nije duža od 1 cm. Lisna pljoska ima glatko i sjajno lice tamno-zelene boje, a sa nalicja je malo rapava i svetlija. Rub lista je uglavnom ceo, a izuzetno sa retkim zupcima. Pri dnu glavnog nerva mogu se uociti 2-3(4) bradavicaste žlezde. Kad se list zgnjeci one izlucuju materiju koja miriše na gorki badem. Cvetovi su petoclani, mirisni.i narastu 6-8 mm. Hermafroditni su, imaju belu boju i stoje na tankoj dršcici dugoj 5-10 mm. Prašnika ima 15-30 a tucak je potcvetan. Od 25-45 cvetica grupisani su u guste, uspravne, grozdove. Cvasti se razvijaju u pazuhu listova i duge su 5-13 cm. Cvetovi se formirani još u februaru, ali do otvaranja dolazi u aprilu ili maju. Cvetanje traje 20 dana. U toplijim krajevima zelenice ponekad ponovo iscveta u septembru. Plod je okruglasta do jajasta koštunica široka oko 0,8 mm, a duga 12 mm. U pocetku je zelena, kasnije ljubicasto-crna, a kad sazri voštana. Iznutra je mesnata i socna. U sebi sadrži samo jednu glatku košticu. Plod sazreva krajem leta i ima malo nagorak ukus. U svom prirodnom staništu zelenice se razmnožava vegetativno. Preciznije receno razmnožava se položnicama i korenovim izdancima. Pod težinom snega u zimskim mesecima bocni izdanci polegnu po zemlji u puste adventivne korencice. Odatle se razvijaju novi lastari koji za par godina dostignu zavidnu visinu, te se pod naletom snega ponovo poviju i ukorene. Na taj nacin zelenice postepeno osvaja prostor i širi se. Zelenicje ima moc da se razmnožava i generativno (semenom), a u hortikulturi se ožiljava (reznice) ili kalemi. Brzorastuca je vrsta. U nepogodnim uslovima odbacuje listove, a oni se kasnije brzo obnove. Doživi starost od 70 godina.

ŽIVOTNA FORMA: fenerofite

STANIŠTE: Zelenice prirodno raste u srednjem pojasu bukovih šuma, kraj tekuce vode planinskih izvora.Uspeva na districnom kambisolu, kao podrast, u senci stoletnih bukovih stabala. Raste u mnoštvu, na površini od nekoliko hektara gde se prirodno razmnožava vegetativnim putem. Zajedno sa reliktnom bukvom, na 1350 m n.v. zelenice gradi posebnu fitocenozu: Lauroceraso-Fagetum serbicum. Na Kavkazu se prirodno stanište ove vrste penje na 2300 m n.v. i sa bukvom (Fagus orientalis), jelom (Abies nordmanniana) i smrcom (Picea orientalis) gradi posebnu biljnu zajednicu. Zelenice je toploljubiva vrsta, a zahteva zaštitu od vetra. Odgovaraju joj dobro drenirana zemljišta. Pošto se dugo vremena kultivira i naseljava urbane sredine ispstavilo se da dobro podnosi zagaden vazduh. Kao dekorativnu biljku možemo je uociti u parkovima, po vrtovima, na grobljima i po živim ogradama.

RASPROSTRANJENOST: Zelenice ima disjunktan areal. Poreklo vodi: iz ZAPADNE AZIJE: Iran i Turska; sa KAVKAZA: Jermenija Azerbejdžan, Gruzija i Rusija; iz JUGOISTOCNE EVROPE: Bugarska i Srbija, a naturalizovana (unešena) je u ostalim deovima Evrope, u V. Britaniju, tropsku Aziju, Australiju, Novi Zeland i SAD. U Srbiji zelenice predstavlja vrlo ugroženu vrstu. Raste endemski na planini Ostrozub u kompleksu bukove šume nazvanom Zelenicje. To je ujedno najsevernije i najzapadnije prirodno nalazicte ove vrste u svetu.

VARIJABILNOST: U rod Laurocerasus ulazi oko 25 (po nekima i 75) vrsta uglavnom rasutih po tropskim i umerenim oblastima Evrope Azije i Amerike. To su uglavnom zimzeleni grmovi i zimzeleno drvece. Najveci znacaj ima lovor vicnja Prunus laurocerasus L. Ova vrsta sa mnogo formi i varijeteta i od davnina se kultivira po vocnjacima i parkovim u celom svetu. Zelenice je tercijalni relikt i balkanski endemit. Nalazi se u ,,Crvenoj knjizi flore Srbije'' jer spada u grupu krajnje ugroženih vrsta Nosi latinski naziv : Prunus laurocerasus L. var. serbica Panc.

GAJENJE: Zelenicje se gaji kao lekovita, dekorativna i vocna vrsta. Njega treba gajiti na plodnim, rastresitim i vlažnim zemljištima. Dobro podnosi niske temperature, ali za vreme surovih zima stradaju mu listovi. Može izdržati mraz do -15 º C. Još vece štete znaju naneti snegolomi i snegoizvale. Dobro podnosi zagaden vazduh. Najbolje se gaji na svetlim suncanim mestima, ali može da podnese i senku. Zelenice je jedna od zimzelenih biljaka koja najbrže raste. Dva puta godisnje ono isteruje lastare - u aprilu i avgustu. Godisnji prirast je 35-45 cm. Pošto dobro podnosi rezanje, sa uspehom se može koristiti za žive ograde, bordure, razne figure i sl. Sadi se pojedinacno ili u grupama. Treba ga rezati u prolece, kada se može oblikovati biljka i kontrolisati njen rast. Suve i oštecene grane mogu se seci u bilo koje vreme. Ne podnosi prekomerno prihranjivanje.U nižim predelima zelenicje obilno plodonosi svake godine, osim ako ne izmrzne. Klijavost semena je neuravnotežena, pa zato treba ici na slojevitost pri setvi. Od semena se dobijaju jake i zdrave sadnice generativnog porekla koje dobro napreduju i razvijaju se. Zelenice se jako dobro ožiljava, s tim što su takve jedinke kratkovecnije. Od štetocina napadaju ga paukovi i žišci, te neke patogene gljive i plesni.Vece kolicine kalijuma u yemljištu mogu izayvati hlorozu

SADRŽI: cijanovodonicnu kiselinu, cijanogene heterozide (runasin, pluraularozid), gorke i ljute materije, skrob, sluzi i gumu

KORISTI SE:
Sveži list (Laurocerasi folium recens)
Proizvodnja: Sakuplja se svež list, procisti od natrulosti, oštecenja, gljivica i drugih organskih i neorganskih primesa. Pripremljena droga se destilira pomocu vodene pare, radi dobijanja lekovite vodice. Dužim stajanjem lišce se osuši i izgubi lekovite sastojke.
Opis droge: Zdravi, celi, kožasti listovi, tamnozelene boje, bez primesa i prljavštine

NACIN UPOTREBE: Plodovi zeleniceta su jestivi, pa se koriste u ishrani. U Rusiji od njih proizvode džem. Na Kavkazu i u Azerbejdžanu gaje se sorte sa krupnim plodovima. Od svežih istova zeleniceta destilacijom se proizvodi lekovita vodica. Ona nalazi primenu u kulinarstvu, medicini i veterini. Gorke materije i tanini iz kore i listova koriste se u industriji kožne galanterije. Izlucevine uljanih žlezda sa lista koriste se za spravljanje kozmetickih krema. Zbog jednostavnog nacina kultiviranja, lakog oblikovanja i dobrih estetskih osobina (sjajnih zimzelenih listova, te dekorativnih i mirisnih cvetova) koristi se u hortikulturi širom sveta. Nalazi primenu i kod zaštite terena od erozivnih procesa. Drvo je kvalitetno i dobro se polira.

ZACIN: Od plodova zeleniceta pravi se liker i poznato alkoholno pice ,,ratefija''. U Turskoj se suše velike kolicine ovog voca i koriste za spravljanje cajeva i kompota. Ekstakt spravljen od minimalne doze listova zeleniceta služi za aromatizovanje kremova, sosova i mlecnih prozvoda. Posle tretmana ovi proizvodi dobijaju nagorak bademast ukus.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- sedativ - sredstvo za umirenje, protiv pojacane nervne napetosti
- antispazmodik - sredstvo protiv grceva

NARODNA MEDICINA:
Upotrebljava se:
- Protiv astme, velikog kašlja i promuklosti (Aqua laurocerasi)
- Protiv gastralgije (Aqua laurocerasi)
- Kod poremecaja u krvotoku i srcanih slabosti (Aqua laurocerasi)

LEKOVITA VODICA (Aqua laurocerasi): Dobija se destilacijom pomocu vodene pare svežih listova zeleniceta.

PREPARATI: Aurum-Gastreu R2, Primula Oligopleks, Rufebran Nr.12N (Nemacka)

TOKSICNOST: Cela biljka osim mesnatog dela ploda je otrovna. Zbog toga ne treba dozvoliti deci i laicima da beru i koriste delove ove biljke. Do trovanja cesto dolazi kada se konzumiraju plodovi zajedno sa košticom. Simptomi trovanja su sledeci: povracanje, proliv, crvenilo lica, vrtoglavica, glavobolja, otežano disanje, pospanost i nesvesno stanje. U slucaju trovanja pod hitno se obratiti lekaru!!! Takode treba spreciti domace životinje da se hrane lišcem zeleniceta jer ce se i one otrovati.

HYPERICUM PERFORATUM L.

KANTARION
bljuzga, bljuzgavac, bogorodicina ruka, bogorodicina trava, vražji beg, gorac, gorac, gorac, gorcac, gorcak, gorcan, gospina bljuzgavica, gospina trava, gospin cvet, gospino zelje, greotaljka, žuta kantarija, žuta metlica, žutenica, žuti kantarion, žucenica, zasekla trava, zasekljiva treva, zaseknica, zejtinljiva trava, zelje prostreljeno, zvekac, zvoncac, ivanova trava, ivanje zelje, ivanjcica, izdatjivica, kantarija ženska, kantarijon, kantarina, kantaruša, kantor, katrion, krvavac, krvavi koren, krv Svetog Jovana, krcevac, marina rucica, ovnika, perikot trava, pljuskavica, potrišljenik, pocist, probocka, prostreljenik, rožica svetog Ivana, ruda diva, rupicasta pljuskavica, rupicasta trava, rusoglavac, rucica gospina, smaknež, smicaljka, strašno zelje, tantur, trava od izdati, trava od poseka, trava od poseke, Trava Svetog Ivana, šenjanževka, šentjanženica

Nemacki naziv:
Echtes Johanniskraut, Herrgottsblut, Hexenkraut, Jageteufel, Johannisblut, Konradskraut, Mannskraft, Tüpfel-Hartheu, Tuepfel-Johanniskraut
Engleski naziv:
Common St. John's Wort, Goatweed, Klamathweed, St John's wort, Perforate St. John's-wort, Tipton weed
Francuski naziv:
Herbe a mille trous, Le mille- pertuis, Millepertuis perforé
Italijanski naziv:
Caccia diavoli, Erba di San Giovanni, Erba di San Giovanni comune, Iperico perforato, Isperico pilatro, Pilatro
Spanski naziv:
Corazoncillo, Hipericón, Hierba amarilla, Hierba de San Juan, Hierba foradera, Hipericon
Ruski naziv:
Гиперикум, Зверобой обыкновенный, Зверобой продырявленный, Зверобой пронзенный, Здоровая трава, Ивановская трава, Красная травица, Кровавник, Молодежная кровь,Трава Иоанна Крестителя, Трава Святого Джона, Хворобой


ISTORIJA: Lekovitost ove biljke poznata je iz davnina. Ruski autori isticu da je imao primenu još pre 2500 godina. U to vreme korišcen je za isterivanje zlih duhova i lecenje posledica zmijskog ujeda. Jedno rusko verovanje kaže da donosi miran san i tera zle duhove i bolest. Zato su ga ušivali u jastuk i dušek. Cesto se njime i gatalo. Ako prelomljena stabljika pusti crven sok ,,voli me'', ako pusti beli sok ,,ne voli me''. Stara hrišcanska legenda kaže, da su kapljice vode sa ruku Majke Božije pale na njegove listove i dale mu takav rupicast izgled. Stari Grci i Rimljani koristili su ga ne samo kao lek, vec kao zacin i pigment za crvenu boju. Hipokrat ga opisuje kao lek koji leci 99 bolesti. Avicena je pisao ,,Ako kantarion pijete 40 dana uzastopce, izlecicete upalu bedrenog nerva''. U Srednjem veku inkvizicija koristi kantarion u obredima za isterivaje davola. Prema tradicionalnom verovanju, kantarion se koristi za lecenje kožnih bolesti. Povredena koža krvari slicno prelomljenoj stabljici kantariona koja ispušta kao krv crveni uljani sok. Iako je ova prica neverovatna postoje naucne potvrde da kantarion pomaže u lecenju modrica, opeklina i drugih rana.

ETIMOLOGIJA: Ime roda dolazi od grcke reci ,,hyper'' = nad i ,,eikon'' = zamisao. Naziv hypericon dao je Dioskorides, a hypericum Plinije. Ime vrste ,,perforatum'' oznacava izgled lista okrenutog prema suncu, gde se uocavaju prozirne žlezde sa etarskim uljem, pa list izgleda rupicasto (perforirano). Ruski naziv ,,Зверобой'' dolazi od toga, što je davno primeceno da preživari bele boje koji u suncanom danu jedu kantarion dobiju osip kože. Nastave li se kontinuirano hraniti ovom biljkom, dolazi do upale kože, a ponekad nastupi i smrt. Rusko ime baš to i oznacava - ,,ubica stoke''.

OPIS BILJKE: Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 100 cm. Koren je vretenat i jako razvijen. Cvrsta, uglasta, stabljika, stoji uspravno i prema vrhu se širi naspramnim granama. Na goloj stabljici se isticu dve uzdužne pruge. Listovi su naspramni, bez drške, duguljasto jajasti, goli, svetlozelzne boje, sa karakteristicnim prozirnim tackicama od žlezdi sa etarskim uljem. Dostižu dužinu 3-4 cm i širinu 0,4-0,8 cm. Petoclani, zlatno-žuti, srednjeveliki, lepi cvetovi sa crnim tackicama, koji imaju kratke dršcice, formiraju na vrhu stabljike razgranatu štitastu cvast. Kada se latica protrlja izmedu prstiju, na njima ostaje tamno-crvenkast trag koji potice od kantarionovog crvenila (hipericina). Cašicni listici su jajasto-lancetasti ili lancetasti do linearni sa šiljatim vrhom. Po površini se uocava manji ili veci broj prozirnih ili crnih tacaka i crtica. Krunicni listici 2-4 puta su duži od cašicnih. Imaju elipticni oblik i prema vrhu su suženi. Jedna strana im je obicno nazubljena, a po obodu se uocavaju crne tackice. Oko 50 prašnika srasli su u 3 snopica, a iznad njih se diže (nadcvetan) trostruki tucak (plodnik) tamno-crvene boje. Na nižim nadmorskim visinama kantarion je u punom cvetu pred kraj juna. Na vecim visinama se javlja znatno kasnije, tako da na nivou od 1800-2000m nije otvoren cak ni do kraja jula. Tu se njegova prava sezona cvetanja odvija uglavnom u prvih 10-ak dana avgusta. Plod je troruba, trodelna (trooka), raspukljiva, caura obavijena žutim mehurastim rezervoarima. Nju ispunjava sitno seme. Ono je cilindricno, sa površinom obraslom bradavicama, ima crnu ili tamno-braon boju i naraste do 1 mm. Zadržava klijavost 6-10 godina. Biljka se razmnožava semenom i vegetativno - deljenjem bokora. Seme je lepljivo pa se hvata za krzna životinja koje ga raznose i šire. Distribuciju semena može obaviti i voda.

STANIŠTE: Kantarion ima vrlo široku ekološku amplitudu. Raste u razlicitim uslovima. Može podneti raznovrsna zemljišta, od suvih, skeletnih i plitkih do dubokih i plodnih. Odgovara mu pH vrednost od 4,3 - 7,6. Najbolje uspeva u regijama sa godišnjim padavinama od 760 mm. Dobro podnosi sušu. Kantarion je kseromezofit. Srece se po suvim livadama, po šibljacima, secinama, požarištima, po svetlim šumama lišcara i cetinara, po napuštenim njivama, kraj puteva i drugde. Cesto je u mnoštvu. Vertikalno se rasprostire od nizija sve do 2300 m n.v. Najcešce ga srecemo u pojasu hrastovih šuma. Neki biolozi smatraju ga korovom.

RASPROSTRANJENOST: Kantarion pripada evroazijskom flornom elementu. Samoniklo nastanjuje:MAKRONEZIJA: Portugalija (Azori i Madeira), Španija (Kanarska ostrva); SEVERNA AFRIKA: Alžir, Maroko i Tunis; SEVEROISTOCNA AFRIKA: Sudan; ARAPSKO POLUOSTRVO: Suadijska Arabija; ZAPADNA AZIJA: Avganistan, Kipar, Iran, Irak, Izrael, Liban, Sirija i Turska; KAVKAZ: Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Rusija; SREDNJA AZIJA: Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan, Turkmenistan, Mongolija, Kina i Uzbekistan; TROPSKA AZIJA: Indija i Pakistan; SEVERNA EVROPA: Danska, Finska, Irska, Norveška, Švedska i V.Britanija; SREDNJA EVROPA: Austrija, Belgija, Ceška, Nemacka, Madarska, Holandija, Poljska, Slovacka i Švajcarska; ISTOCNA EVROPA: Belorusija, Estonija, Ukrajina i Rusija; JUGOISTOCNA EVROPA: Albanija, bivša Jugoslavija, Bugarska, Grcka Italija, Malta i Rumunija; JUGOZAPADNA EVROPA: Andora, Francuska, Portugalija, i Španija.
Naturalizovan je u Južnu Afriku, Australiju, Japan, Novi Zeland, Severnu Ameriku, Srednju Ameriku, Južnu Ameriku, Zapadnu Indiju Papua Novu Gvineju i na Havaje. U Australiju ga je donela doseljenica Nemica kao baštensko cvece, a on je podivljao i raselio se po celoj okolini. Predpostavlja se da su ga razastrli konji galoperi, jer im se sitno seme lepilo za noge dok su prolazili kroz baštu. U Južnu Afriku unešen je kao uljez sa semenom graohrice 1942 godine, a raširio se drumskim vozilima koja su njegovo seme prenosila na velikim rastojanjima.

VARIJABILNOST: Oko 160 vrsta roda Hypericum raste u južnim tropskim oblastima i u umerenoj klimi severne polulopte. Biljke ovog roda su uglavnom trave, grmovi ili drvece. U našim krajevima možemo sresti oko 20 samoniklih vrsta ovog roda. Kantarion se od ostalih razlikuje najviše po tome što su mu cašicni listici celorubni (bez zlezdastih zubaca), a listovi i stabljika su goli.
U okviru vrste razlikujemo 4 podvrste (sub species):
Hypericum perforatum ssp. angustifolium (DC) Gaud.; Hypericum perforatum ssp. perforatum L; Hypericum ssp. latifolium (Koch) A. Frölich. i Hypericum perforatum L. ssp. veronense (Schrank) Frhölich
Navešccu i nekoliko varijeteta kantariona: Hypericum perforatum L. var angustifolium. DC.; Hypericum perforatum L. var. latifolium W.D.J.Koch; Hypericum perforatum L. var. microphyllum H. Lév.

GAJENJE: Za razliku od naše zemlje gde se kantarion uglavnom sakuplja iz prirode u zemljama Zapadne i Centralne Evrope on se proizvodi plantažno. Tamo kolicine prikupljene iz prirode ne mogu da zadovolje potrebe tržišta, a predpostavlja se da cemo i mi uskoro morati da pocnemo sa gajenjem ove biljke. Kantarion nema velike zahteve u pogledu klime i zemljišta. Dobro podnosi niske temperature, ali traži dosta svetlosti. Za vodom nema vece potrebe, jer u korenu zadržava rezervu. Uspešno se može gajiti na svim zemljištima osim zabarenih. Gaji se u monokulturi i na istom zemljištu može ostati i do 10 godina. Zasad se formira setvom semena. Setva za rasad izvodi se u maju, a obavlja se u hladnim lejama. Minimalna temperatura za nicanje mora biti 11°C. Pošto biljke bolje klijaju na svetlu, seme se ne pokriva slojen zemlje, vec se blago pritisne radi boljeg kontakta sa zemljišnom vlagom. U toku leta iznikle biljcice se zalivaju, pleve i prihranjuju. Za setvu 1 m2 potrebno je oko 0,5g semena, što daje oko 300-400 sadnica. Kantarion se rasaduje u jesen. Biljke se sade po šemi 50-70 x 30-40 cm. U prvoj godini rasta biljka uglavnom uspostavlja korenov sistem. Zrelost dostiže i pocinje da plodonosi sa dve godine. U starim zasadima izvode se 2-3 okopavanja godišnje. Prihranjivanje se obavlja unošenjem KAN-a u kolicini od 100-150 kg/ha. Žetva se izvodi mašinski.

SADRŽI: antrahinonske derivate: hipericin (crvena boja), izohipericin i pseudohipericin; floroglucinske derivate: hiperofin; flavonide: kemferol, kvercetin, luteolin i glikozide (izokvercentin, hiperozid, rutin i kvercitrozid); biflavonide: biapigenin, amentoflavon; etarsko ulje: terpeni, seskviterpeni (kadinen), derivate izovalerijanske kiseline (estri) i azulen; hiperforin; smolu; holin; vitamin C; antocijan; gvožde; razne tanine (najviše katehinskog); alkaloide u tragovima i dr.

KORISTI SE:

Vršni deo biljke u cvetu (Hyperici herba - Eur. 3. supp. 2001. BHP 1983, DAZ 1986.)

Proizvodnja: Prikupljaju se vršni delovi kantariona dužine oko 25 cm. Berba se izvodi kad je cvetanje najintenzivnije. U Srbiji berba kantariona tradicionalno pocinje 7 jula (Sveti Jovan - biljober). Tad se uglavnom prikupljaju biljke koje rastu do 1000 m nv. Na planinama se berba protegne i do kraja avgusta. Beru se biljke kod kojih su pojedini cvetovi u cvastima vec poceli da odbacuju krunicne listice. Makazama ili srpom odsecaju se vrhovi i vezuju u kitice. Kantarion nikako ne treba kidati i vuci, jer se biljka lako cupa i tako uništava! Manje kolicine kantariona suše se u hladu i na promaji, a vece u sušarama
na temperaturi od 45-50°C. Sa suvog kantariona odvajaju se listovi i cvetovi, a odbacuju odrvenele stabljike. Odnos sirove i osušene droge je 3(4):1. Osušen i preraden kantarion cuva se u dobro zatvorenim pakovanjima, zašticen od vlage i svetlosti. Rok trajanja 1 godina.

Opis droge: Osušen kantarion je svojstvenog mirisa, i oporog, gorko-aromaticnog ukusa. Prva klasa droge kantariona može sadržati: do 8 % vlage, do 5 % pepela, 0,2 % etarskog ulja i preko 25 % ekstraktivnih materija. Druga klasa droge kantariona može sadržati: 0,1 % etarskog ulja, organskih necistoca najviše 0,1 % i neorganskih necistoca najviše 0,9 %.

Etarsko ulje (Hyperici aetheroleum)

Proizvodnja: Dobija se destilacijom sveže droge pomocu vodene pare.
Opis droge: Etarsko uje ima opor i nagorak ukus, a mirisom podseca na etarska ulja cetinara.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- antidepresiv - sredstvo za podizanje raspoloženja potištenih ljudi
- adstrigens - sredstvo za površinsko sakupljanje tkiva, koje smiruje upalu sluzokože i kože
- antiseptik - sredstvo koje ubija patogene (zarazne) mikroorganizme
- antiflogistik - sredstvo protiv lokalnog zapaljenja sluzokože ili kože
- antidijaroik - sredstvo protiv proliva
- analgetik- sredstvo za ublažavanje i otklanjanje bolova
- diuretik - sredstvo za poboljšano izlucivanje mokrace
- ekspektorans - sredstvo za olakšano iskašljavanje i izbacivanje patološki povecanog bronhijalnog sekreta

NARODNA MEDICINA:
Upotrebljava se:
- kod lecenja anksioznosti (unutrašnji strah), nervoze, nemira, lakših depresija, ekscitabilnosti, poremecaja spavanja i drugih
psihovegetativnih smetnji (cajevi i preparati)
- za lecenje smetnji koje imaju žene u menopauzi
- kod lecenja cira na želucu i dvanaestopalacnom crevu (caj i kantarionov zejtin)
- kod (enuresis nocturna) nocnog mokrenja dece (caj)
- za lecenje opekotina I stepena (jer deluje stimulativno na regenerativne procese), nedovoljno zaraslih rana posle operacije,
ozledene kože, podliva, uboja, uganuca i nagnjecenja (kantarionov zejtin i oblozi)
- kod lecenja viralnih i retroviralnih infekcija HIV/AIDS (10 – 30 kapi tinkture dodati u vocni sok i piti 3 puta dnevno)
- kod lecenja proliva (caj od izmrvljenog semena kantariona)
- kod lecenja upalnih procesa u stomatologiji (gingivit i stomatit)
- kod upalnog, degenerativnog i metabolickog reumatizma (giht), artritisa, te bolnih sindroma kukova, kolena, ramena i krsta
(oblog na obolela mesta ili masaža rakijom od kantariona)
- protiv crevnih parazita (etarsko ulje)
- kod neuralgije nerva lica (masaža uljem)
- Protiv natecene jetre, bolesti slezene i lošeg rada žuci (caj)
- Kod lecenja genitalnog i labijalnog herpesa, te Herpes simplex (krema ili ulje od kantariona)
- Za zaštitu kože (utrljavanje kod suve kože, ragade, ljuskave kože, prišteva, akni i cireva)

NACIN UPOTREBE: Kantarion se koristi za izradu galenskih preparata, u prehrambenoj industriji, veterini i kozmetici. U hortikulturi nalazi primenu kao dekorativna biljka. Pcele posecuju cvetove kantariona sa kojih sakupljaju samo cvetni prah, jer ne medi. Upotrebljava se kao monokomponentni caj ili pak pomešan s drugim lekovitim biljkama ulazi u sastav raznih cajnih mešavina. Od kantariona se spremaju razni lekoviti pripravci i preparati. Neki narodi ga koriste za tradicionalno bojenje tkanina.

ZACIN: Prijatna balzamna aroma i malo nagorak ukus kantariona, koju zadržava i u suvom obliku, omogucuju mu primenu u kulinarstvu. Koristi se kao zacin za ribu, jela od mesa i povrca. Nalazi primenu u prehrambenoj industriji. Popravlja ukus i boju i gorkih infuza, pa se zajedno sa drugim zacinskim travama koristi u aromatizaciji tonika. U Rusiji ga koriste za spravljane bezalkoholnog pica ,,Байкал''

PRIPREMANJE CAJA: U uzavrelu vodu (2 dl) stavi se 1 (jedna) kašika sasitnjene droge, pomeri se od vatre i poklopljeno ostavi da odstoji 10-15 minuta. Pošto se profiltrira pije se 3 puta dnevno kod: gastritisa, cira na želucu, proliva (medu njima i krvavi), kod bolesti jetre, žutice, upale mokracne bešike, nervnih bolesti, glavobolje, bubrežnih tegoba, menstrualnih tegoba, slabokrvnosti, kašlja i dr. Može se koristiti u kombinaciji sa drugim travama i lekovima.

VINO OD KANTARIONA: Od cvjetova kantariona može se pripremiti i lekovito vino. Potrebno je 40 grama cvetova koji se preliju litrom kvalitetnog vina, i smeša pusti da odstoji na toplom mestu mjesec dana. Posle toga vino treba dobro ocediti, profiltrati kroz gazu i malo zasladiti. Za bolje varenje piju se 2 cašice dnevno pre jela.

KANTARIONOV ZEJTIN (ULJE): Postoje razliciti nacini pripreme kantarionovog zejtina (ulja). Po Dr Vlastimiru Stamenkovicu jedan od najboljih je:
250g svežih cvetova kantariona potopiti u 1 litar hladno cedenog maslinovog ulja (može i neko drugo kvalitetno ulje: suncokretovo, ulje uljane repice ili ulje od kukuruznih klica), dodati 60g sasitnjenog natrijumsulfata, ostaviti na suncu 6 sedmica, uz povremeno muckanje, pa profiltrirati kroy gazu da bude bistro.
Kantarionov zejtin (ulje) je vekovni narodni lek koji leci ljude i životinje. Poslednjih godina zvanicno nalazi primenu u naucnoj medicini, veterini, kozmetici i farmaciji. Primenjuje se lokalno (najviše za masaže, obloge i kataplazme) i na usta (zacin, pice i lek). Ono je najbolji lek protiv opekotina dobivenih na moru ili u planini, pa cak i kod težih oblika opecenosti. Kantarionov zejtin (ulje) se posebno preporucuje u nezi i zaštiti osetljive kože (suva, raspucana).

TINKTURA i EKSTAKT: Spravjaju se po propisima farmakopeje.

PREPARATI: Hyperforat, Jarsin 300, Neuroplant Forte (Nemacka); Demak (Japan); Imanin (Rusija); Tensan (Srbija -,,Merima'' Kruševac)

TOKSICNOST: Kantarion je davno poznat kao lekovita biljka. Ipak on u sebi sadrži dve hemijske supstance: hipericin i hipericium, koje izazivaju otrovno delovanje. Pretpostavlja se da su nedozrele bobice najotrovniji deo kantariona. Zato ga ne treba sakupljati kad precveta. Tad ga cak ga i domace životinje izbegavaju jesti, jer im ozleduje usnu duplju. Kantarion ne treba koristiti u doba trudnoce i laktacije (dojenja). Dugotrajna interna upotreba kantariona u obliku caja ili ulja može dovesti do preosetljivosti kože na sunce. Hipericin izaziva fotosenzibilnost (pojacava dejstvo ultravioletnog zracenja) pa se na koži osoba nježnije i svjetlije puti mogu javiti opekotine. Kao nuspojava prvo se javlja otecenost usana. Zato tokom terapije kantarionom treba izbegavati suncanje ili odlazak u solarijum.

CICHORIUM INTYBUS L.

VODOPIJA
višnjev regrad, vodoplav, vuzlika, gplica, gologuza, gologuza divlja, divlja locika, divlja vodopija, želtenica, ženetrga, žutinica, žutenica, žucanica, žucenica, zubica, indivija, jandrašica, jandraška, jandrešica, kažiput, konjogriz, konjska trava, locika divja, locika dilja, locika divja, matrca, modar cviet, modrica, peter, plavocvet, plavulja, podrožnik, radic, radic, radic divji, rdubovina, san toga, suncevo cvece, uzlika, cigura, cikora, cikorija, cilkorija, cukorija, cikora, šurlin

Nemacki naziv:
Bittere Cichorie, Cichorienkraut, Gemeine Cichorie, Feldcichorie, Gemeine Wegwarte, Gewöhnliche Wegwarte, Hindläuftenkraut, Röhrlkraut, Röhrlsalat, Wilde Cichorie, Wilde Zichorie, Zichorienwegwarte,
Engleski naziv:
Bitter chicory, Common chicory, Chicory, Cultivated chicory, Dog's tongue chicory, Italian chicory, Italian Edible wild chicory, Red Italian chicory,
Francuski naziv:
Chicorée à couper, Chicorée amère, Chicorée dent de chien, Chicorée sauvage, Chicorée sauvage à feuilles rouges, Chicorée sauvage des jardins, Chicorée sauvage d'Italie,
Italijanski naziv:
Cicoria, Cicoria amara, Cicoria lingua di cane, Cicoria spadona da taglio, Radicchio, Radicchio rosso
Spanski naziv:
Achicoria, Achicoria amarga, Achicoria de raíz
Ruski naziv:
Цикорий обыкновенный, Цикорий салатный

ISTORIJA: Vodopija se koristi kao lekovita i medonosna biljka. Nalazi primenu u ishrani stoke, a covek je koristi za spravljanje i zacinjavanje jela. Prvi podaci o vodopiji kao korisnoj i lekovitoj biljci nalaze se u staroegipatskim papirusima. Biljku spominju i anticki pisci. U starom Rimu vodopija se upotrebljavala kao salata i kao lek za želudacne bolesti. Znacajnu ulogu imala je i u Srednjem veku. U ,,agrarnom Zakonu'' Karla Velikog evidentirano je njeno ime. Napitak od prženog korena vodopije bio je poznat pre kafe. U jednom spisu padovanskog profesora S. Alpina iz 1580.g. tvrdi se da je turska kafa po ukusu najbliža ,,napitku od vodopije''. Paracelzjus preporucuje oblogu od vodopije za lecenje iritirane kože i infuz za stimulisanje probavnog sistema, jetre i žuci. Tokom Napoleonovih ratova znacaj vodopije se povecao. Zbog ratova vodenih u to doba, nije bio moguc uvoz kafe, pa je vodopija predstavljala odlicnu zamenu. U 19 veku se koristi iskljucivo sveža mlada vodopija, jer zrela, zbog gorcine, nije bila prikladna za upotrebu. Prota Matija Nenadovic u svojim ,,Memoari''-ma piše da su komordžije u Prvom srpskom ustanku nabavljali ,,sirceta'' za salatu od vodopije, jer je svuda ima. Smatra se da su gajene sorte nastale u botanickoj bašti u Briselu.Vrtlari su se vekovima tudili da odaberu i stvore sorte koje ce u sebi imati manje koncetracije ,,intibina''. Nasuprot tome danas u Meksiku koriste divlji oblik vodopije s namerom da pojacaju pikantnost salate.

ETIMOLOGIJA: Ime roda dolazi od latinizovanog grckog naziva za vodopiju ,,kichorion'', a ime vrste od latinskog naziva za vodopiju ,,intzbus''. Vecina narodnih naziva izvedeni su na osnovu izgleda, osobina i lekovite moci biljke.

OPIS BILJKE: U divljem obliku je višegodišnja biljka. Gajena raste i kao jednogodišnja i dvogodišnja. Naraste od 30-120 (200) cm u visinu. Cela biljka, a narocito mlada sadrži nagorak, mlecni sok. Koren je valjkasto-vretenast, cvrst i dostiže širinu od 3-4 sm, a dužinu do 1,5 m. Spolja je tamne boje, a iznutra gotovo beo. Njegova dužina omogucuje biljci da dobro podnosi sušu. Stabljika je prava, uglasta, vrlo tvrda, u gornjem delu razgranata. Listovi zeleni, sasvim goli, ili sa donje strane obrasli kratkim krutim dlakama. Prizemni listovi oblancetasti, veliki, duboko režnjevito-testerasto useceni. Režnjevi povijeni unazad. Listovi u donjem delu stabljike slicni su prizemnim. Ponekad su sedeci i imaju plitko strelastu osnovu. Listovi na stabljici su redi, manji i duguljasto-kopljasti. Skoro da i nisu deljeni, a u osnovi do polovine obuhvataju stabljiku. Cvetovi dvopolni, grupisani u glavicaste cvasti. Glavice 3-4 cm široke, mnogobrojne, pojedinacne ili 2-3 zajedno. Razvijaju se na vrhovima grancica. Možemo ih naci i bocno, rasporedene u pazušnim listovima, ali su tada sedece ili stoje na kratkim drškama. Cvetovi imaju jezicaste krunicne listice i svetlo-plavu, retko belu ili ružicasto-crvenkastu boju. Papus obrazuje nejasnu krunicu. Plodovi su - obrnuto jajaste ,,ahenije''. Cveta od juna do oktobra. Nektar luci po toplom i vlažnom vremenu. Cvetovi su otvoreni ujutro i do neko doba dana dok ima rose. Potom se cvetovi zatvaraju. Cela biljka je gorka i vrlo cvrsta, tako da se teško kida i cupa. Razmnožava se semenom. Semenka je trodelna ili petodelna, jajasto-izdužena, smeda ili tamno-smeda. Plodovi sazrevaju do kraja oktobra.

STANIŠTE: Raste svuda kao korov. Ima je oko kuca, po baštama, na zidinama po pesku i prljužama. Narocito je uoljiva pored puteva i staza, po oranicama, na nasipima, po livadama i progalama šuma. Ponekad se zapuštena mesta plave od iscvetale vodopije. Uglavnom naseljava nizije i brdske predele.

RASPROSTRANJENOST: Subevro-azijska vrsta. Naseljava umerene i suptropske oblasti Evroazije (Evropa, Severna Indija, Severna Kina, Srednja Azija, Zapadni Sibir i Severni Kavkaz). Precizniji podaci o prapostojbini ove biljke ne postoje, ali se predpostavlja da je poreklom iz Južne Evrope. Naturalizovana je i prilago|ena klimi nekih regija u Južnoj Africi, SAD-ma, Meksiku, Australiji i Indiji. Znacajne kolicine proizvedu se u Francuskoj, Italiji, Belgiji, Nemackoj, Holandiji i Španiji

GAJENJE: Još u 16 veku iz korena divlje vodopije pocela je proizvodnja pržene ,,cigure'' koja se koristila kao zamena za kafu. Zahvaljujuci svojim aromaticnim i lekovitim svojstvima vodopija je pocela veštacki da se gaji u zemljama Zapadne Evrope, Indiji, Indoneziji, zemljama Severo-istocne Afrike, SAD i Meksiku. Gajene vrste vodopije (cikorije) razmnožavaju se iz semena. Cikorija je nezahtevna biljka i lako se kultivira. Ipak najbolja zemljišta za nju su ona koja se koriste u plodoredu iza praziluka i celera. Preferira kiselost izme|u 5,5 i 7,0 pH. Zemljište se priprema s jeseni, a seme seje posle drljanja u martu-aprilu. Iznikne za 8-12 dana. Biljka ne zahteva polivanje ali je plevljenje neophodno. Seme cikorije sadi se u prolece Urod se bere druge godine posle setve. Korenje se vadi, opere, osuši i vozi na industrijsku preradu. Salatne sorte cikorije gaje se u manjim poljoprivrednim domacinstvima ili preduzecima osposobljenim za tu delatnost. Seju se sredinom proleca na severu i krajem leta na jugu kao sorte kratke vegetacije. Minimalna temperatura za razvoj vodopije je 10°C Optimalna temperatura 20°C. Prolecne sorte spremne su za tržište sa prvim jesenjim mrazevima, a letnje sorte preko zime i s proleca. Posle berbe direktno se plasiraju na pijace, u piljare i u druge veleprodajne objekte. Krajem septembra može se sakupljati seme. Ono godinama zadržava sposobnost klijanja. Zahteva samo suvu i duboku zemlju, a može se sejati u bilo koje doba godine. Najveci svetski proizvodaci vodopije su Kina 51%, SAD 22% i Španija 5%. U Srbiji je industrijska prerada vodopije pocela 1921.g.

VARIJABILNOST: Rod Cichorium cini oko 12 vrsta. Naseljavaju Evropu, Aziju, Sredozemno more, Pirinejsko poluostrvo i Severnu Afriku. Rastu kao jednogodišnje, dvogodišnje ili višegodišnje zeljaste biljke. Preferiraju vlažnu klimu, ali ne i kišno leto. Neke vrste roda Cichorium divlje - samoniklo rastu u prirodi, dok se druge veštacki odgajaju.
U Evropi se danas kultiviraju tri vrste ovog roda: Cichorium endivia L., Cichorium intybus L. i Cichorium spinosum L. Prve dve imaju narocit ekonomski znacaj. Cichorium endivia L je lisnato zacinsko povrce. ,,Endivijom'' se u isto vreme nazivaju i neke sorte Cichorium intybus L. To unosi znatnu konfuziju izme|u vrsta Cichorium endivia L. i Cichorium intybus L.
Kultivari vodopije Cichorium intybus L nastali su selekcijom, odabiranjem i ukrštawem. Hibridi nastaju od ciste linije odabira. Nakon izvršene inventure ustanovljeno je da postoji oko 600 razlicitih gajenih taksona. Kao kulturu vodopiju možemo gajiti u dva oblika:

A) LISNATE FORME:
- Cichorium intybus L. (Sylvaticum Group)
- Cichorium intybus L. (Variegatum Group)
- Cichorium intybus L. (Catalogna Group)
- Cichorium intybus L. (Foliosum Group)
- Cichorium intybus L. (Rubifolium Group)
Lisnate forme nastale su iz potrebe za zdravim listovima, koji se upotrebljavaju pri spravljanju raznih salata, variva i garnira, te uz jela s mesom. Najpoznatiji varijeteti su:
- Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi - lisnati radic (lisnata cikorija ili lisnata vodopija).
Biljka se gaji kao jednogodišnja. Listovi gajene biljke slicni su rozetnim listovima divlje biljke. Malo su socniji, krupniji, stoje uspravno, labavo uvijeni i imaju tamno zelenu boju. Koren gajene biljke poseduje sposobnost da razvija pupoqak (radic) koji može da raste bez prisustva svetlosti i u teskobi. Listovi imaju neznatno nagorak ukus, narocito kada se koriste sirovi. Intibin koji lisnatom radicu daje gorcinu uglavnom je skoncetrisan u nervima listova.
Visoka ulaganja u industrijski inžinjering omogucila su stvaranje novih specificnih hibrida koji daju dobre komercijalne efekte. Oni se uglavnom dobijaju iz cistih linija. Npr.:
Cichorium intybus L. subsp. intybus x Cichorium intybus L.
Cichorium intybus L. subsp. sativum (Bisch.) Janch. (Fl. Europ.) x Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Cichorium intybus L. subsp. foliosum (Hegi) Janch. (Fl. Europ.) x Cichorium intybus L. (Foliosum Group)
Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi x Cichorium intybus L. (Foliosum Group)
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. x Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Cichorium pumilum Jacq. x Cichorium endivia L. ssp. pumilum (Jacq.) C. Jeffrey
Odgajivaci iz Francuske i Holandije gaje u redovnoj proizvodnji veliki broj kultivara. Prosecan život novog kultivara na tržištu je ogranicen. Dobra sorta ce opstati najduže 10 godina, ali u proseku nikad duže od 5 godina. Lisnati radic je poznatiji u Evropi nego u SAD.
Listovi pojedinih kultivara mogu imati: nazubljen, talasast ili celi rub. Npr.:
Cichorium intybus L. var. sylvaticum ,,A Stelo Verde'' - varijetet lisnatog radica sa nazubljenim zelenim listovima;
Cichorium intybus L. ,,Bianca di Milano'' - lisnata sorta koja podseca na rimsku salatu;
Cichorium intybus L. ,,Double Blond Improved'';
Cichorium intybus L. (Rosularis Group) ,,Grumolo Verde'';
Cichorium intybus L. (Rosularis Group) ,,Grumolo Biondo'' - lisnate sorte koje podsecaju na obicnu salatu
Industrijsko semenarstvo pored zimskih i proletnjih kultivara (setva), vrlo brzo je uspelo da odgaji i kasne kultivare za letnju proizvodnju. Ove sorte prilago|ene su klimi sa kratkim vegetacionim periodom. Npr.:
Cichorium intybus L. (Rubifolium Group) ,,Rossa di Treviso'' - kasni kultivar za letnju proizvodnju;
Cichorium intybus L. (Rubifolium Group) ,,Rossa di Verona'' - kasni kultivar za letnju proizvodnju
Široko-lisne sorte radica:
Još u 19 veku kultivirane su u okolini Pariza. U tom regionu imale su ynacajnu proizvodnju kao suparnik Briselskoj endiviji.
Ostale široko-lisne sorte radica proizvode se u Italiji (Verona i Trevizo). Sveže lišce koristi se za salatu, a kuvano za variva.
Boja lišca krece se od zelene, preko zlatno-zelene, zlatno-zeleno-purpurne, zeleno-purpurne, purpurne do ljubicaste. Npr.:
1) standardno zlatni lisnati radic - ima izdužene ili okrugle listove izrazito zelene boje
- Cichorium intybus L. ,,Bionda di Triestino'' - istice se zlatna boja lišca
2) standardno zeleni lisnati radic ima izdužene ili okrugle listove izrazito zelene boje. To su sledece sorte:
Cichorium intybus L. ,,Verde di Triestino'' - sorta lisnatog radica sa zelenom bojom lišca;
Cichorium intybus L. ,,Pan di Zucchero'' - sorta sa malom glavicom;
Cichorium intybus L. (Catalogna Group) ,,A Foglia Frastagliata'' - istice se izrazito beo srednji nerv;
Cichorium intybus L. (Catalogna Group) ,,Italiko Rosso'' - istice se izrazito tamno-ljubicast srednji nerv;
3) zlatno-zeleno-crveni lisnati radic - ima izdužene ili okrugle žuto-zelene spoljašnje listove i crveno jezgro. To su sledece sorte:
Cichorium intybus L. (Variegatum Group) ,,Variegata di Chioggia'' - sorta sa malom glavicom;
Cichorium intybus L. (Variegatum Group) ,,Variegata di Castelfranco'' - sorta sa malom glavicom;
Cichorium intybus L. (Variegatum Group) ,,Variegata di Sottomarina''
4) standardno crveni lisnati radic - ima izdužene ili okrugle listove jarko crvene boje. Na lišcu se istice izrazito belo srednje rebro. To su sledece sorte:
Cichorium intybus L. (Rubifolium Group) ,,A Palla Rossa'';
Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi (Red Leaf Group) - Crveni glavicasti radic (Italijanski radic, Španski radic)
To je sorta lisnatog radica što podseca na mali crveni kupus. Raste u severnoj Italiji. Ima veci broj varijeteta i sorti. On predstavlja kompaktnu glavicu tamno-crvenog ili ljubicastog lišca sa belim rebrima (nervima). Boju daje ,,antocianin'' isti sastojak, koji boji i cvetove. Velicina glavice varira od vece rotkvice do velikog grejpfruita. Ako se ova biljka pusti da prezimi ona ce u leto iscvetati lepim svetloplavim cvetovima. Crveni glavicasti radic se gaji u glavicama ali se može stavljati u promet i kao rezano lišce. Listovi moraju biti ujednaceni po velicini i boji, bez korena i neovlaženi. Lišce ne sme biti suviše gorko ni dlakavo i ne sme imati strane primese.U jedinici pakovanja može biti do 10% robe sa mehanicki oštecenim listovima. Crveni glavicasti radic konzumira se kao salata ili pak kuvan, iz potrebe za gvoždem. Nutritivna vrednost ove biljke nije velika, ali se ceni zbog svoje boje i gorkog ukusa. U pojedinim regijama (Venecija) upotrebljava se u tradicionalnim jelima.
5) kremasto-bela cikorija
Cichorium intybus L. var. foliosum Hegi cv.,,Witlof'' - Briselska cikorija (Briselska endivija, belgijska endivija ili francuska endivija )
To je lisnato zacinsko povrce koje se gaji na usko ogranicenom proizvodnom podrucju. Tehnika gajenja ove biljke slucajno je otkrivena 1845.g. u Belgiji. Koren biljke koja se gaji za salatu sacuvan u tami razvija novi pupoljak i biljka raste i razvija se u odsustvu sunceve svetlosti. Zbog toga ona dobija kremasto-belu boju i nema gorcinu, koju imaju biljke sa zelenim listovima. U to vreme biljke su zagrtane zemljom i veštacki zagrevane. Ovakvu tehnologiju gajenja omogucili su tadašnji staklenici i prve uljane peci. Glavna proizvodnja Belgijske endivije u to vreme bila je smeštena u trouglu izmedu gradova Mehelen, Lauven i Brisel. Intenzivno navodnjavanje i napredovanje molekularne biologije (korišcenje novih genetski modifikovanih sorti) proširilo je i ubrzalo proizvodnju ove kulture. To su ispocetka individualno radili sami proizvo|aci, da bi nešto kasnije u Belgiji i Francuskoj bile formirane i prve naucno-istraživacke stanice. Ukrštanje i selekcija doprineli su da se novoformirani kultivari briselske cikorije pocnu širiti ka severu (Francuska, Flandrija i Holandija). Belgija izvozi briselsku cikoiju u 40 razlicitih zemalja. Ipak, Francuska je najveci proizvodac ove kulture u svetu.
Ovo zacinsko povrce ima sitnu glavicu, kremasto-bele boje i pikantno je nagorko. Da se gorcina ne bi povecala, mora se spreciti formiranje hlorofila u listu. Cak i kad se prodaje, briselska cikorija uvija se u plavi papir, da je štiti od svetlosti. Tako ona uspeva da sacuva svoju bledu boju i delikatan ukus. Koristi se kuvana, pecena i punjena. Može se upotrbqavati samo sirovo narezana, ili pak kuvana u sosu od mleka. Što su listovi beliji sve je manje gorka. Da bi se izbegla gorcina, listove pre kuvanja trba skratiti prema dnu kocana
Ukrštanje i selekcija doprineli su da se pored ekonomskih sorti odgaje i dekorativni patuljasti kultivari lisntog radica. Npr.:
- Cichorium intybus L. f. parvifolium - patuljasta forma lisnatog radica
B) KORENASTE FORME:
- Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Korenasta vodopija vrlo je popularna u Indiji, delovima jugoistocne Azije i na jugu SAD. Još 1970.g. je utvrdeno da sadrži više od 20% inulina i polisaharida slicnih skrobu. Otad pa nadalje stvorene su nove sorte korenaste vodopije koje se po kolicini inulina koji sadže mogu uporediti sa šecernom repom. Hidrolizom se inulin razlaže na fruktozu i glukozu.One imaju za 30% vecu moc zasladivanja od saharoze. Zato se danas korenasta vodopija upotrebljava kao zasla|ivac u prehrambenoj industriji. Nemci su korenastu vodopiju, raž i šecernu repu mešali i koristili kao zamenu za kafu u periodu od 1976-9.g. (tzv.,,kriza-kafe''). Još od 1885.g. u Engleskoj, a narocito tokom Drugog svetskog rata, bila je poznata ,,Kamp kafa'' (mešavina kafe i esencije korenaste vodopije) U zatvorima SAD-va koren ove biljke i danas se koristi kao zamena za kafu.
Industrijska ili Magdeburgška korenasta vodopija Cichorium intybus L. (Sativum Group)
Vodi poreklo iz Egipta, još 5000.g. pre Hrista. Postoje 2 sorte:
1) korenasta vodopija obicna
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. - može se koristiti sveža, pržena i pecena
2) korenasta vodopija za šecer Npr.:
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. ,,Soncino'' i
Cichorium intybus L. var. sativum (Bisch.) Janch. ,,Chiavari''
sadrže inulin koji se hidrolizom razlaže u vocni šecer - fruktozu (visoke slatkoce). Koriste se za spravljanje dijetalnih vlakana, a može se koristiti i kao stocna hrana.
Sastav: inulin (od 20% u svežem korenu kod divlje, do 58% kod sušenog korena gajene biljke), gorke materije (intibin), seskviterpenski laktoni (laktucin, laktukopikrin-u mlecnom soku), pentozani, glikozid cikorin (hidrolizom daje eskuletin i glukozu), kumarin, cikorin, eskuletin, umbeliferin, taraksesterol, šecer, gvožde, kalijum, natrijum, magnezijum, fosfor, proteine, ugljene hidrate, lipide, provitamin A, vitamin B1, B2, B6, vitamin C i vitamin PP

KORISTI SE:

Koren (Cichorii radix Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Proizvodnja: Koren divlje biljke vadi se u jesen ili od druge polovine marta do kraja maja onda kada ima najveše kolicine inulina i gorkih glikozida. Ocisti se od zemlje i nadzemnih delova, isece po dužini, naniže na konac i suši direktno na suncu. Može se sušiti i u sušarama na temperaturi od 50-60°C Odnos sirove i suve biljke je 4 : 1. Koren gajene vodopije vadi se druge godine posle setve. Koren se kopa u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i inulina (rezervna hrana). Ispere se od zemlje i primesa, te dobro osuši. Zatim se mašinski samelje i pri u pržionici.
Opis droge: Koren divlje biljke je valjkasto-vretenast, cvrst, spolja tamne boje, a iznutra beo. Osušen koren nema poseban miris i gorkog je ukusa. Droga ne sme da sadrži više od 5 % drugih delova biljke, više od 13 % pepela i više od 4 % kiselih soli. Ispržen koren vodopije sitno samleven u prah, gubi gorcinu, dobija prijatnu aromu i tamno-sme|u boju.

List (Cichorii folius Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Bere se: (Crveni glavati radic) Biraju se sveži, zdravi listovi dobre boje. Berba traje u kontinuitetu mesec dana. Lišce se cuva na hladnom, tamnom i provetrenom mestu. Ako se listovi izlože svetlu dobijaju gorak ukus. Može se cuvati i u frižideru. Ne trpi pakovanje.
(Briselska cikorija) Biraju se sveži, zdravi listovi uvijeni u glavicu. Kad se distribuira, uvija se u plavi papir, da je štiti od svetlosti
Opis droge: (Briselska cikorija) Ovo zacinsko povrce ima listove uvijene u sitnu glavicu, kremasto-bele boje i pikantno je nagorko. (Crveni glavati radic) On predstavlja kompaktnu glavicu tamno-crvenog ili ljubicastog lišca sa belim rebrima (nervima). Listovi su aromaticni i malo nagorki

Cvet (Cichorii flos Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Proizvodnja: Bere se pre najaceg cvetanja, suši u tankom sloju u hladu na promaji i odlaže na suvo i tamno mesto.
Opis droge: Svetlo-plavi, beli ili ružicasti cvetovi, bez mirisa i malo nagorkog ukusa. Mogu da sadrže do 13% vlage.

Herba (Cichorii herba Ital.V, CF 49, Bras 1.)
Proizvodnja: Bere se kad je biljka u punom cvetu, vezuje u kitice, suši u hladu na promaji i odlaže na suvo i tamno mesto.
Opis droge: Mirisa je slabog ukusa neznatno gorkog. Može da sadrži do 13% vlage.

FARMAKOLOŠKA SVOJSTVA:
- antikoagulant - sredstvo koje sprecava zgrušavanje krvi
- antiinflomator (antiflogistik) - sredstvo protiv upala
- antiseptik - sredstvo koje sprecava razmnožavanje mikro-organizma
- laksativ - sredstvo za precišcavanje creva bez vecih posledica
- diuretik - sredstvo za poboljšavanje lucenja mokrace
- sedativ - sredstvo za umirivanje
- tonik - sredstvo za oporavak oslabljenog organizma
- holeretik - sredstvo koje pomaže pražnjenje žucne kese
- holagog - sredstvo koje pojacava stvaranje žuci
- stomahik - sredstvo za poboljšavanje varenja hrane

NARODNA MEDICINA:
- protiv proliva (pojesti sveže listove vodopije, koji su prethodno odstojali u vinskom ili jabukovom sircetu)
- protiv decjih glista (zašiceren koren)
- za lecenje hemoroida (svež sok iz cele biljke)
- za lecenje bolesti mokracne bešike i podagre (koristi se caj od lišca cikorije - kao diureticko sredstvo)
- za ispiranje gnojnih rana i ekcema kože (Vodeni infuz korena vodopije, pošto poseduje baktericidna svojstva)
- za lecenje anemije (sveži sok vodopije - 1 kašika 3-4 puta dnevno u caši mleka u trajanju 4-6 nedelja)
- za jacanje apetita (sveža salata)
- za cišcenje i jacanje želudca i bolje varenje hrane (kod dispepsije- kaša od korena)
- za cišcenje krvi (sveža salata i sirup)
- za popravljanje opšteg stanja organizma (sveža salata, sirup i rakija)
- kod žutice (za bolji rad jetre i slezene - svež sok od listova i caj od cvetova)
- kod dijabetisa (svež list i koren)
- kod gastritisa, kolitisa i hronicnih zatvora (sveža salata i cvet vodopije)
- kao sredstvo protiv zgrušavanja krvi (koristi se koren vodopije)
- kod nervoze, besanice i hipohondrije (preparati od vodopije)
- kod povišenog krvnog pritiska (preparati od vodopije i sirup)
- protiv crevnih parazita (koren gajene vodopije jer sadrži isparljiva ulja)
- za pravilno funkcionisanje jetre i odvajanje prekomerne žuci (intibin iz nerava lišca koji daje gorcinu)

UPOTREBA: Vodopija se nekad više koristila u narodnoj nego u naucnoj medicini. Eksperimenti su pokazali da je koren vodopije perspektivno sredstvo za lecenje blažih i srednjih oblika šecerne bolesti. Važna hranljiva materija iz korena vodopije je fruktoza. Preparati inulina dobijeni iz korena vodopije pozitivno deluju na lipidni obim, te uticu na smanjenje holesterola i triglicerida u krvi. Inulin ujedno umanjuje osecaj gladi pa je dobar za smanjivanje kilaže. Biološki aktivni hranqivi dodaci koji sadrže fruktozu koriste se za oporavak sportista, posle velikih fizickih napora. Vodopija je vrlo cenjena u dijetalnoj ishrani.
Ispržen i samleven, krupan, mesnati koren oplemenjene vodopije (,,sirotinjska kafa'', ,,ratna kafa'', ,,divka'', ,,cigura'' itd.), dodaje se kao aditiv prirodnoj kafi, da bi dobila bolji ukus. Zajedno sa šecernom repom, mlevenim žitaricama i mahunarkama koristi se kao surogat (zamena) kafenih napitaka ili ,,bio-kafa''(mešavina za prolecno cišcenje organizma). U americkim zatvorima koriste ,,ciguru''kao zamenu za kafu. Koren gajene vodopije cesto se upotrebqava u proizvodnji bezalkoholnih pica. U sirupe sa ekstraktom vodopije, dodaje se radi popravljanja njihovog ukusa i arome. Neki instituti na Novom Zelandu naucno ispituju vodopiju i dobijene rezultate prakticno primenjuju u proizvodnji stocne hrane (npr. industrijski pripremljena hrana za pse). U Indiji se koren cikorije koristi za izradu zubnih pasti, koje sprecavaju upalne procese i stvaranje kamenca. Koren cikorije upotrebljava se za pravljenje špiritusa. Kuvanjem listova vodopije dobija se lepa plava boja.

ZACIN: Mladi listovi rozete divlje vodopije u nekim primorskim zemljama koriste se za spravljanje salata. Radi ublažavanja gorkog ukusa cesto se meša sa drugim zelenišem. Ove salate podsticu probavne funkcije, jacaju organizam, poboljšavaju mokrenje i lece želudac. U kulinarstvu nalaze primenu oba tipa vodopije (salatna i kornasta). Salatna vodopija može se koristiti sirova ili kuvana. Listovi kultivara koriste se za spravljanje raznih salata i garnira (vrlo su popularne u Italiji i Švajcarskoj, tamo gde se i gaje). Salate su vrlo ukusne, jer imaju zacinsku aromu. Korisne, su narocito za dijabeticare. Od korenastih sorti pripremaju se garniri. Svež koren gajene vodopije takode je dobar za mešane salate. Sprema se zajedno sa drugim povrcem uz dodatak jogurta i majoneza. Korenasta vodopija je sastavni deo italijanskog specijaliteta, pržena sa belim lukom, crvenom paprikom i mesom. U Srednjoj Evropi jedu kao varivo mlade skuvane korenove divlje vodopije. Koren gajene vodopije može se dodavati u kafu sa mlekom u kompot od šljiva i u caj. On stimuliše razvoj i rast bakterija crevne flore, cime blagotvorno deluje na varenje hrane.
Mlevena vodopija može se staviti u pecivo, radi boljeg varenja (2 kašike na 0,5 kg). Ponekad se dodaje i u jogurt.

NACIN PRIPREME: Sirup se spravlja od korena gajene vodopije. Izmešati u jednakim delovima sok iz svežeg korena vodopije i med. U toku dana uzimati 3 puta po jednu kašiku. Sirup cuvati u frižideru.
Sok iz sveže biljke (cele). 30 dana uzimati 3-4 puta dnevno po 1 kašiku radi jacanja organizma.
Dekokt se sprema od 1 kašike suve droge i šolje hladne vode. Sve to zagrejati do kljucanja i kuvati 30 minuta. Pošto se ohladi procediti i piti 3 puta dnevno po 1/2 šoqe pre jela.
Caj: Velika kašika suve droge (Cichorii herba, radix, flos ili folium) prelije se vrelom vodom i ostavi da odstoji 5 minuta. Posle cedenja uzima se pre obroka (kao apiritiv i holeretik) ili posle obroka (kao diuretik)
Rakija: U flašu od 1 l staviti pregršt listova, pregršt cvetova i pregršt sirovo naseckanog korena. Potom sve to preliti jakom rakijom puneci do vrha. Zapecacenu flašu ostaviti na suncu 6 meseci. Svakog dana promuckati. Posle filtriranja koristiti pre jela po 1 malu cašicu ove rakije.

PREPARATI: Cikorija predstavlja jednu od osnovnih konponenti indijskog ajuvreda preparata ,,Liv 52''.

TOKSICNOST: Nije uocena u normalnim dozama. Osobe koje imaju niži krvni pritisak i kamen u žuci moraju potražiti pomoc lekara pre korišcenja cikorije. Mogu se ocekivati alergijske reakcije, kada se primenjuje na koži. Sveža salata se može koristiti u neogranicenim kolicinama, jer je idealna za održavanje zdrave jetre i uravnoteženje nervnog sistema. Inulin je polisaharid koji hidrolizom daje levulozu (fruktozu i glikozu), pa je vrlo pogodan za dijabeticare. Neki naucnici iz Engleske upozoravaju, da preterana upotreba vodopije može da smeta vidu (utice na funkciju mrežnjace oka).

BIDENS TRIPARTITA L.

DVOZUB
butrak, dvozuba torica, vodena konoplja, vodeni petrovac, dvozubica, zlatasta trava, kozji rogovi, pasji rep,
terice, trodelni dvozub

Nemacki naziv:
Dreiteiliger Zweizahn, Hanfkraut, Wassersternzweizahn
Engleski naziv:
Burr marigold, Leafy-bracted Beggarticks, Marigold-bur, Three-lobe Beggarticks, Three-part Beggarticks,Trifid Bur-marigold, Water-agrimony
Francuski naziv:
Bident à feuilles tripartites, Bident partagé, Bident trifolié, Bident tripartite, Chanvre d'eau, Chanvre aquatique, Cornuet, Eupatoire aquatique
Italijanski naziv:
Forbicina comune
Spanski naziv:
Bident tripartit, Cáñamo acuático, cànem aquàtic
Ruski naziv:
Болотная стрелка, Двузубец, Золотушная трава, Козьи рожки, Прицепа, Причепа, Стрелка, Собачник, Собачьи репяхи, Череда трёхраздельная, Чернобривец болотный

Ime roda (Genus) dolazi od latinskog Bi = dva i dens = zub, a ime vrste (Species) od tripartitus = oblik srednjeg reznja lista.

Opis biljke: Jednogodisnja biljka visoka 15-100 cm. Ima vretenast koren sa koga se jako granaju tanke bocne zile. Stabljike su pojedinacne, uspravne, crvenkasto-smedje, vise manje gole, a pri vrhu granate. Listovi su tamno-zeleni, naspramni, izdeljeni na 3-5 delova. Srednji rezanj je najveci, cesto trodelan. Lisna pljoska po obodu usko i ostro nazubljena, gola ili sa gornje strane pokrivena malim dlacicama. Ima izduzeno-lancetast oblik i pri osnovi se suzava u kratku krilatu drsku. Gornji listovi nekada mogu biti i naizmenicni. smedje-zuti, levkasti cvetovi grupisani su u glavicaste cvasti koje zauzimaju vrhove cvetnih izdanaka. Cvetne glavice 15-25 mm siroke, pojedinacne, uspravne ili visece. Cvetni omotac dvoredan. Spoljasni listovi omotaca su zelene boje, ima ih od 5-8, pri osnovi su suzeni i po duzini nadmasuju cvetove. Unutrasnji listovi omotaca su jajasti, tamno-zuti i mnogo kraci. Pricvetni listovi su siroko-linearni i po duzini jednaki cvetovima. Plod je ahenija. Poseduje bodlje (2-4 osja). Kad su 4 dva su uvek duza. Seme je velicine 5-8 x 2-3 x 0,5 mm. Tezina 1000 semenki je 3-4g, a maksimalna plodnost je 12 000 semenki. Semena imaju period bioloskog mira i nicu tek posle tri meseca. Nicu neravnomerno sa dubine od 3-4 cm. Minimalna temperatura nicanja je 8-10°С, a optimalna 24-30°С.

Sakuplja se i koristi (Herba Bidentis) - nadzemni deo biljke pre cvetanja ili u cvetanju sve dok se cvetovi nisu bas dobro otvorili. Prikuplja se po lepom i suncanom vremenu odsecanjem vrsnih grana duzine 10- 15 cm i susi u hladu na promaji ili pak u susarama na temperaturi od 40-45°. Nije dozvoljeno da ,,droga'' bude sirova, da sadrzi delove deblje od 3 mm. Pocrneli i natruli delovi plodova takodje ne smeju takodje uci u sastav droge. Cuva se na suvom i tamnom mestu. Rok trajanja 2 godine.

Staniste: Raste skoro svuda, uglavnom na vlaznim nanosima i sprudovima uz obale, reka, jezera, bara i kanala. Dvozub je biljka kratkog dana. Odgovaraju joj umereno topla klima i plodna, rastresita, peskovita zemljista, bogata mineralnim materijama i azotom. Vrlo je jak kompetitor. Zakorovljava neobradjene povrsine, povrtnjake, oranice i vocnjake. Cveta od jula do septembra. Razmnozava se semenom, koje sazreva od avgusta pa nadalje. Ono je sitno, rebrasto, a na rebrima ima dve povijene kukice, kojima se zakacinje za krzno zivotinja ili odecu ljudi. Na taj nacin ono se razastire i biljka osvaja nova prostranstva (zoohorija).

Rasprostranjenost: Dvozub raste u umerenoj klimatskoj zoni. Evroazijska je vrsta. Od prirode ga mozemo naci: SEVERNA AFRIKA: Alzir; ZAPADNA AZIJA: Avganistan Iran, Irak, Liban; KAVKAZ: Azerbejdzan i Gruzija; SREDNJA AZIJA: Kazahstan, Kirgizija, Tadzikistan, Turkmenistan i Uzbekistan; DALEKI ISTOK: Rusija, Mongolija Kina i Japan; INDIJSKI POTKONTINENT: Indija, Nepal i Pakistan; SREDNJA EVROPA: Danska, Finska, Irska, Norveska i V. Britanija; SREDNJA EVROPA: Austrija, Belgija, Ceska, Slovacka, Nemacka, Madjarska, Holandija, Poljska i Svajcarska; JUGOISTOCNA EVROPA: Albanija, Bugarska, bivsa Jugoslavija (zastupljen je i u Srbiji), Grcka, Italija i Rumunija; JUGOZAPADNA EVROPA: Francuska, Portugalija i Spanija. Naturalizovan je, te ga mozemo naci i na drugim kontinentima (Australija i Severna Amerika).

Varijabilnost: Bidens je rod sa 200 vrsta koje pripadaju porodici glavocika. U umerenom pojasu srecu se jos tri slicne vrste dvozuba: dvozub nicuci (Bidens cernua L.) sa celim lancetnim listovima; dvozub listasti (Bidens frondosa L.) unesen iz Amerike, sa segmentnim listovima na drskama (raste i na Novom Zelandu); dvozub pljosnati (Bidens radiata Thuill.) sa pljosnatim cvetovima i dugim listovima. Dvozub sluzi kao hrana nekim vrstama leptira (gusenice).

Sadrzi: tanin, sluzi, gorke materije, etarsko ulje, askorbinsku kiselinu, polisaharide, gama-laktone, flavonide (glikozid i dr.) kumarine (umbeliferon i skopoletin), karoten, belancevine, a u tragovima (gvozdje, hrom, aluminijum, bakar i mangan)

Farmakoloska svojstva:
- diuretik - sredstvo za bolje izlucivanje mokrace
- dijaforetik - sredstvo za stimulisanje znojenja
- antimikrob - sredstvo protiv stetnih organizama
- hemostatik (hemostiptik) - sredstvo za zaustavljanje krvarenja
- antiseptik - sredstvo koje ubija patogene (zarazne) mikroorganizme
- sedativ - sredstvo koje umiruje i smanjuje povecanu nervnu razdrazljivost

Narodna medicina:
Koristi se:
- za popravljanje apetita i probave
- protiv skorbuta i anemije
- za smirivanje nervnog sistema ( uplasenoj deci za lakse spavanje dati caj)
- za smanjenje krvnog pritiska
- protiv koznih bolesti (spoljasna primena kod decjih skrofula, traumaticnih edema, psorijaze, ekcema,
rana i prista radi skidanja bolesnih i ostecenih delova koze i negovanja mlade koze) i gihta
- protiv kaslja
- protiv bolesti jetre i slezene
- kod artritisa, gihta i rahitisa

Caj: 1. kasicicu osusene i zdrobljene trave (,,droge'') preliti sa 150 ml hladne vode i ostaviti da odstoji 6-8 sati. Ako nam se zuri mozemo prokljucati jedan minut i posle cedjenja piti 3-4 puta dnevno. Koristi se kod decjih koznih bolesti: alergijske koprivnjace, skrofuloze i saboreje na glavi. Dvozub poseduje antibakterijska i antiupalna svojstva jer sadrzi niz stavnih materija koje ulaze u sastav jednostavnih polifenola cime deluje na gram-patogene bakterije i neke gljivice.

Ekstrakt dvozuba: Kod psorijaze koristiti tri puta dnevno po 20 kapi iznutra i spolja (u obliku masti) 12-15 dana uzastopce. Dvozub sadrzi vitamin C, pa stimulise aktivnost nadbubrezne zlezde, smanjuje kolicinu stetnih materija u perifernoj krvi, sto omogucuje umanjenu alergijsku sklonost organizma.
Infuz dvozuba: Koristi se kod bolesti jetre i zuci, radi povecanja apetita i poboljsanja probave.
Pored monokomponentnog delovanja dvozub ulazi i u sastav cajnih mesavina, koje se koriste uglavnom za lecenje prethodno navedenih bolesti.
Kupka od dvozuba: 10-30 g trave (,,droge'') preliti sa 1 l prokljucale vode i ostaviti da odstoji poklopljeno 15 minuta. Infuz se sipa u kadu, doda se jos 100 g morske soli, a temperatura vode ne sme preci 37-38 °. Kupka ima znacaj u lecenju koznih bolesti, gihta i rahitisa. Od preostale obarene trave mogu se pripremiti oblozi i stavljati na obolela mesta ruku, vrata, ledja i ramena.

U ranijim vekovima koristen je pri ujedu insekata, skorpija, zmija, te kod gnojnih rana i rasekotina. Sveze lisce ili ociscen (narendan) koren dvozuba, utrljavan je u ranu, cime se sprecavala jaca infekcija i olaksavale tegobe. Kinezi dvozub koriste kod dizenterije, a Tibetanci kod bolesti zglobova. Dvozub ima primenu i u kozmetici. Koristi se pri pripremanju maski za lice, ili kao sredstvo za skidanje sminke. Ponekad nalazi primenu i u industriji boja.