Lekovito Bilje

EUKALIPTUS



Latinski naziv: eucalyptus globulus



Opis biljke: raste vrlo brzo i dostigne visinu do 80 metara. Lišće eukaliptusa je duguljasto, kopljasto , najcešce srpasto i pri dnu koso sa kratkom drškom (dugacko je oko 20 cm., široko oko 5 cm). Lišce je kožasto i golo , sitno bradavicasto, bledozelene boje. Njegove ivice uvek zauzimaju pravac sever-jug (time se lišće štiti od preteranog isparavanja na visokim temperaturama). Plod eukaliptusa je u obliku kupe sa poklopcem. Razmnožava se semenom koje se seje krajem marta ili početkom aprila u obradjenu zemlju. U osušenom lišcu ima do 3% eteričnog ulja čiji je glavni sastojak cineol (eukaliptol). Ovo drvo izuzetno dobro precišcava vazduh.


Stanište: eukaliptus je poreklom sa Tasmanije i Australije. Danas se uzgaja u mnogim zemljama toplog podneblja.



Lekoviti deo biljke: Upotrebljava se lišce starijih grana i ulje koje se od njega pravi.



Lekovito delovanje: ulje i lišće eukaliptusa imaju veoma prijatnu aromu koriste se za lečenje respiratornih organa (astma, bronhitis, infekcije i upale gornjih disajnih puteva). Koriste se u vidu sirupa, tableta ili kao eterična ulja. Snižava temperaturu (antipiretik), ima antibakterijska i antvirusna svojstva. Lišće se dodaje mešavinama čajeva protiv šećerne bolesti, za čišćenje u slučaju zatvora, protiv nervnih bolesti. Ulje eukaliptusa ulaze u sastav raznih preparata za utrljavanje kod reumaticnih oboljenja. Primenjuje se i kod ženskih bolesti u obliku čaja i za kupke. Od mirisa eukaliptusa beže komarci.

EHINACEJA (EHINACEA)



Latinski naziv: echinacea angustifolia, echinacea purpuerea



Opis biljke: ehinacea (ehinaceja) je biljka iz porodice Asteraceae. Ima šuplju stabljiku koja visine od 50-100 cm. Uski, duguljasti listovi su prekriveni sitnim dlačicama. Cvet je ljubičaste boje. Ehinaceu (ehinaceju) su još indijanci koistili za različite bolesti. U zvaničnoj medicinskoj upotrebi je od 1887.god. za lečenje većeg broja bolesti (od prehlade do onkoloških bolesti). Još 1930.god. u Nemačkoj počinju savremena istraživanja o lekovitom delovanju ove biljke.



Stanište: porekolo Ehinacee (ehinaceje) je Severna Amerika. Zbog svojih lekovitih svojstava danas se kao lekovito bilje gaji širom sveta.



Lekoviti deo biljke: U medicinske svrhe se koristi koren ehinacee (ehinaceje), kao i nadzemni deo biljke koji se beru u vreme cvetanja.



Lekovito delovanje: ehinacea (ehinaceja) deluje kao jak imunostimulans: jača obrambeni sistem organizma tako što povećava proizvodnju antitela i leukocita u krvi. Ranije se echinacea (ehinaceja) u glavnom koristila za detoksifikaciju krvi. Ehinacea (ehinaceja) je izuzetno jak protivotrov. Deluje protivupalno i zaceljujuće. Putem posebnog enzima zaustavlja širenje bakterija i stimuliše proizvodnju tkiva koja leče i zatvaraju rane (rane na koži: akne, čireve, upaljene opekotine, ekceme, upalu kožnih žlezda, ubode i ugrize insekata). Stimuliše jetru i bubrege u procesima detoksikacije. Ehinacea (ehinaceja) deluje antiviralno. Pokazuje svojstvo uništavanja ćelija tumora. Koristi se kao inegrator sa ostalim lekovima kod raka i AIDS-a. Primenjuje se pri lečenju infekcijskih bolesti. Deluje sporije od antibiotika, ali je vremenski efekt duži. Koristi se protiv dečijih bolesti, herpesa, gripa, upale sinusa, bronhitisa i bolesti disajnih organa. Leči upalu prostate i bešike.



Istraživanja su pokazala da polisaharidi, masne kisiline, glukozidi koji su prisutni u korenu echinacee (ehinaceje) deluju kao prirodni antibiotik i veoma pouzdan čistač limfnih ćelija i kompletnog krvotoka. Ehinaceja (ehinacea) je moćan antikoncerogeni reflamator.



Najintenzivniji naučni eksperimenti sa ovom biljkom počeli su da se vrše pre nešto manje od dvadesetak godina, ali još uvek nije napravljen celovit spisak njenih blagotovrnih delovanja na zdravlje organizma. Ipak, pouzdano se zna da je sastav ehinacee (ehinaceje) bogat kortizonskim aktivitetom, čime se objašnjava njena efikasnost kod pročišćenja krvnih sudova i uticaj na broj belih krvnih zrnca, uloga ehinacjeje (ehinacee) u zaustavljanju progresa kancerogenih ćelija, u bržem zarastanju rana. Izuzetna antibiotička svojstva omogućavaju ozdravljenje i oporovak posle virusnih oboljenja.

Nekolko sostojaka ehinacee (ehinaceje) utiču na imunološki sistem tako što povećavaju proizvodnju i aktivnost belih krvnih zrnca, limfocita i makrofaga, a povećavaju i produkciju interferona, koj je važna supstanca u imunoliškom lancu odbrane organizma.

Ehinacea (ehinaceja) blokira hijaluronidazu, enzim koji proizvode bakterije streptokoke, stafilokoke, pneumokoke i dr., i koji oštećuje ćelijsku opnu i omogućava pristup bakterijama i virusima u ćeliju.

Aktivna svojstva ehinacee (ehinaceje) nemaju neželjene pojave. Zato se savetuje njena upotreba kao preventiva.



Stanja kod koji ehinacea (ehinaceja) donosi značajno poboljšanje su:

- oslabljen imunitet,

- prehlade, respiratorne infekcije,

- grip,

- čirevi,

- infekcije uha,

- sepsis,

- gljivična oboljenja.

Ehinaceja (ehinacea) blokira hijaluronidazu, enzim koj proizvode bakterije streptokoke, stafilokoke, pneumokoke i dr., i koji oštećuje ćelijsku opnu i omogućava dostup bakterijama i virusima u ćeliju.

Aktivna svojstva ehinaceje (ehinacea) nemaju neželjene pojave. Zato se savetuje njena upotreba kao preventiva.

ĐUMBIR



Latinski naziv: zingiber officinalis



Opis biljke: đumbir je tropska biljka koja veoma liči na trsku. Raste do 1 metra visine. Korenje je mesnato debljine prsta i do 20 cm. dužine (vrlo aromatično). Aroma korenja je prijatna sa mirisom na limun, a ukus je slatkasto pikantan i veoma svež. Đumbir je veoma ukusan kao začin.


Stanište: pradomovina đumbira je jugozapadna Azija , a posebno dobar ukus ima djumbir sa Jamajke.



Lekoviti deo biljke: za lek se koristi koren.




Lekovito delovanje: đumbir ima antiseptičko dejstvo. Smiruje kašalj zbog čega se koristi kao dodatak toplim napicima tokom zime. Stimuliše perifernu i uopšteno cirkulaciju, otklanja grčeve i spazme. Pospešuje funkciju jetre. Snažan je antioksidans.


Pomaže kod uklanjanja edema, napada vrućine, raznih mučnina. U kombinaciji sa drugim biljkama pojačava njihovo dejstvo.

ČIČAK

Latinski naziv: arctium lappa

Sinonimi: čičak zeleni, gorki lepuh, konjski čičak, lepušina, podlanica, repuh, veliki čičak, veliki lepuh.



Opis biljke: čičak je dvogodišnja biljka koja ima dugacak i vretenasti koren (sivosmedje boje). U prvoj godini pojavljuju se veliki prizemni listovi s peteljkama i nepravilog srcolikog oblika. U drugoj godini izraste uspravna razgranata stabljika visine od 1 do 1 1/2 metar. Čičak cveta u glavicama s grimiznocrvenim cevastim, gusto zbijenim cvetićima (imaju kukice kojima se lako lepe za odeću).

Stanište: raste uz putove, na livadama i neobradjenom zemljištu.



Lekoviti deo biljke: koren, listovi i seme. Dvogodišnje korenje se sakuplja u proleće i jesen, listovi dok su još mladi, a seme kad sazri.

Lekovito delovanje: koren čička deluje protiv otrovno, pospešuje izlucivanje mokraće i znoja čime čisti krv. Koristi se u lečenju veneričnih bolesti, svih vrsta čireva, skrofula, kožnog ekcema, lišaja, osipa, gnojnih rana, gihta (uloga), reumatskih bolesti, vodene bolesti i trovanja živom, gnojnih rana i ranica u ustima. Čaj od mladog lišća čička koristi se u lečenju katara želudca i nadutosti. Seme čička ima još jače delovanje. Koristi se i za pravljenje čičkovog ulja (dobar lek protiv peruti i opadanja kose).

CVEKLA

Latinski naziv: beta vulgaris



Sinonimi: crljena blitva, cveka, cikla, crvena repa.


Opis biljke: postojbina cvekle je obala Sredozemnog mora. Cvekla je dvogodišnja biljka vretenastog korena krvavo crvene boje i tamnozelenog lišća. Osnovu lekovitog delovanja ove biljke čine betanin i betain. Izuzetno je bogata belančevinama, mastima i ugljenim hidratima. Cvekla sadrzi i gotovo sve mineralne materije: kalcijum, kalijum, natrijum, fosfor, magnezijum, gvožđe, fluor, mangan, bakar, jod, sumpor, litijum, stroncijum, brom...Značajno je i prisustvo vitamina B1, B2, C , kao i vitamina B12.



Stanište: gaji se u baštama u velikom delu sveta.



Lekoviti deo biljke: za lek se upotrebljava podzemni deo biljke. Vadi se u jesen i čuva u umereno toplim prostorijama.



Lekovito delovanje: osnovno delovanje cvekle je u sprečavanju tumora i lečenju leukemije. Zatim, u lečenju malarije, akutnih fibroznih bolesti i gripa u pocetnom stadiju. Cvekla se koristi i za regulisanje krvnog pritiska (naročizo kod bolesnika s niskim), smanjuje holesterol, podstiče rad jetre. Povoljno utice na živce i rad mozga. Za sve vrste lecenja koristi se sveze ceđeni sok iz cvekle. Cvekla je korisna i u lečenju malokrvnosti (posebno kod dece i mladih osoba), a pospešuje rad želudca, creva i žuci.

CRNI (CRVENI ) LUK



Latinski naziv: allium cepa



Sinonimi: crvenac, glavata ljutika, kapula, mrki luk…



Opis biljke: crni luk višegodišnja zeljasta biljka najverovatnije poreklom iz Azije. Podzemna gomoIjasta stabljika se sastoji sočnih ljuskavih listova iz čijeg središta izlazi šuplji nadzemni deo stabljike plavo-zelene boje. Listovi su valjkasti. Zelenkasto-beli cvetovi nalaze se na vrhu stabljike u obliku okruglaste cvati. Sto se hranljivosti tice, u crnom luku ima najvise ugljenih hidrata i zanemarljivo malo belanševina i masti. Osnovu biološke vrednosti luka čine minerali i vitamini. Pored znatnog prisustva mineralnih soli, narocito kalijuma i sumpora, i raznih oligoelemenata, crni luk je bogat vitaminima (B1, B2, C, E, K,P), karotin (provitamin A), glikozida, eteričnih ulja, biljnih hormona sličnih insulinu, bakterostatike i baktericidne fitoncide



Stanište: gaji se u velikom delu sveta po baštama I kao plantažna biljka.



Lekoviti deo biljke: za lek koristi se lukovica .



Lekovito delovanje: ubraja se među najstarije ljekovite biljke. Deluje slično kao beli luk. Nadražuje kožu, pospešuje prokrvljenost sluznice i izlučivanje sluznih žlezda te najefikasnije sprečava sve procese gnjiljenja i vrenja. Jača srce, čisti krv, pospešuje apetit, stimuliše izlučivanje mokraće, jača nerve, pospešuje varenje, odstranjuje gliste, rastvara sluz i deluje protiv grčeva. Sok od crnog luka ima višestruku upotrebu u lečenju uboja, lišajeva, čireva, rana i sl. Pomaže kod zapaljenja jetre, sprečava nesanicu, otklanja kurije oči.

CIMET



Latinski naziv: cinnamomum zeylanicum



Sinonimi: kaulin, cimit



Opis biljke: spominje se 2.800 godina p.n.e. Postoje stotine vrsta i podvrsta cimetove biljke.



Kao zacinske, koriste se dve vrste: cejlonski i kina-cimet, koji potice iz Burme. Cejlonski cimet stiže u prodavnice u štapicima i ima nežniju i prijatniju aromu, a ukus mu je ljuto oštar, slatko-peckav. Sadrži 1,5 do 4% eteričnih ulja. Najbolje vrste kina-cimeta mirišu oštrije, a ukus im je peckavo-ljut i sladak dok je hemijski sastav kao kod cejlonskog cimeta.



Cimet se dva do tri puta godišnje sece sa svakog stabla, zatim se preko noci umotava u kokosove asure da bi fermentirao. Nakon toga se ljište spoljna i srednja kora, a upotrebljava se samo nežna, unutrašnja. Deset takvih tankih kora uvijaju se jedna u drugu i se suše (prvo u senci, a zatim na suncu). Tako cimet dobija svoju žućkasto-smeđu boju.



Stanište: uspeva u tropskoj Aziji ( Cejlon, Šri Lanka), Indiji i Indoneziji.

Lekoviti deo biljke: kora (koristan je samo njen unutrasnji, svetloružiččasto-smedji deo) dok se ostali delovi upotrebljavaju kao začin.



Lekovito delovanje: Cimet je aromatik, korigens, hemostatik, adstrigens. Jača srce. Deluje kao stomahik (jača želudac, otklanjja grčeve, dezinficijens probavnih organa, pomaže varenju, stvaranja previše kiseline i sluzi u želudcu, kod grčevitog povraćanja, krvavih proliva). Pospešuje mokrenje. Delijje protiv gihta. Blagotvorno deluje kod krvarenja iz materice, te kod prejake i preduge menstruacije ili posle porođaja.

CIKORIJA



Latinski naziv: cichorium intybus



Sinonimi: vodopija, višnjev regrad, vodoplav, golica, gologuza, divlja ločika, želtenica, žučanica, jandrešica, kažiput, konjska trava, modrica, plavulja, radić, sunčevo cveće, cigura, cilkorija, cikora


Opis biljke: cikorija je višegodišnja zeljasta biljka, visoka 1,5 m. Ima trajni, valjkasto-vretenasti koren spolja žućkasto-bele boje dok je unutrašnjost bela. Stabljika cikorije je uspravna, kruta, uglasta, u gornjem delu razgranata. Stabljika i listovi su pokriveni kratkim dlačicama. Listovi su duguljasti do lancetasti, suženi u peteljci, duboko testerasto usečeni (potsećaju na maslačak). Cela biljka, naročito mlađe imaju dosta mlečnog soka. U pazuhu listova ili na vrhu grana razvijaju se pojedinačno po celoj biljci cvetne glavice. Cvetovi su svetloplavi, vrlo lepi. Cveta cikorija preko celog leta. Cela biljka je gorka i vrlo čvrsta tako da se teško kida i čupa. Razmnožava se semenom.
Stanište: raste svuda kao korov, najviše pored staza i puteva, po pašnjacima i livadama, po obodima šuma i dr. Ponegde se gaji radi korena od koga se spravlja surogat kafe (cigura).



Lekoviti deo biljke: koren (kopa se u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i inulina) Ređe se koristi nadzemni deo bilke (bere se kad je cvetu).



Lekovito delovanje: reguliše varenje, jača apetit, čisti i jača želudac, reguliše lučenje žuči, leči žuticu, čisti jetru, bubrege i slezenu, otklanja anemiju (malokrvnost). Pomaže izbacivanju mokraće iz organizma. U narodnoj medicini cikoriju koriste dijabetičari (sve biljke iz familije glavocika – Compositae, umesto skroba kao rezervnu hranu imaju inulin. Zbog toga osobe obolele od dijabetesa mogu koristiti biljke iz ove porodice kao dijetalnu hranu).

CELER



Latinski naziv: apium graveolens



Sinonimi: cereviz, pitomi celer, celon, selen, selin, zelena



Opis biljke: celer je dvogodišnja zeljasta biljka sa mesnatim i vretenastim korenom koji ponekad može biti i gomoljast. Stabljika celera je razgranjena, doseže visinu od 40 do 80 cm. Tamnozeleni i sjajni listovi su veliki i perasto razdeljeni, dok su listići klinastog oblika, gore urezani i nazubljeni. U korenu ima eterskog ulja, secera, apina, asparagina, tirozina, kolina, alosorbusena, limonena, pentosana i masti.


Stanište: celer raste kao divlja biljka ili se uzgaja u baštama. Kao divlja raste na obalnom području i na vlažnim područjima gotovo cijele Evrope, a nalazi se i na drugim kontinentima.



Lekoviti deo biljke: koren (pitomog, vrtnog, uzgajanog celera - ne divljeg).

Lekovito delovanje: primenjuje se celer u lečenju problema gastroenterološkog trakta, poboljšava apetit, jača želudac, reguliše varenje, reguliše razmenu materije, kod preterane gojaznosti. Koristi se u lečenje astme, katara pluća, promuklosti, vodene bolesti, bubrega, gihta, reume, disfunkciji mokraćnih puteva. Deluje umirujuće na nervni sistem, poboljšava krv, jača cirkulaciju, a u narodu postoji verovanje da jača polnu moć. Koristi se u ishrani za razne salate i kao začin.

BUNDEVA



Latinski naziv: Cucurbita pepo


Sinonimi: bela bundeva, belokorka, dulek, ludaja, bela tikva, buca, tikva, bela ludaja, dudanja, bundevka, žuta tikva.


Opis biljke: bundeva je jednogodišnja zeljasta biljka sa šupljim, po nekoliko metara dugim vrežama. List je širok, na dugačkim peteljkama. Cvetovi su Izrazito žuti (cvatnja počinje u junu). Plodovi su krupni, okruglog oblika. Bundeva sadrzi u sebi masnog ulja, pektina, belančevina, šećera, karotena, manganove soli, ,fosforne kiseline, fitosterina i salicilne kiseline, niz vitamina (karotina ili provitamina A, C i vitamina B grupe, niacin, folna kiselina i dr.), kao i mineralnih sastojaka (kalijuma, fosfora, kalcijuma, gvožda). Tu su i oligo i mikroelementi, pektini, celuloza i druga biljna vlakna.



Stanište: poznata je u kulturama svih toplijih zemalja sveta.



Lekoviti deo biljke: seme i meso bundeve.



Lekovito delovanje: plod bundeve preporučuje se kao diuretik, za izbacivanje suvišne vode iz organizma (naročito kod ljudi obolelih od reume, gihta, zapaljenja bubrega ili bešike). Odlična je dijetalna hrana za gojazne osobe, dijabeticare (ako se tokom pripreme ne zasladuje), kao i osobe sa oboljenjima želudca i creva. Breparati koji sadržre seme bundeve izuzetno pomažu osobama koje imaju problema sa prostatom. Seme bundeve se preporučuje kao efikasno i neškodljivo sredstvo protiv dečjih glista i pantljicare. U novije vreme otkriveno je da bundeva pomaže i obolelima od psorijaze.

BRUSNICA



Latinski naziv: vaccinium vitis idaea, vaccinium macrocarpa


Opis biljke: brusnice spadaju u bobičasto voće. To je tvrda i crvena bobica koja ima kiselkast ukus (zahvaljujući znatnoj količini vitamina C). Brusnicu su koristili u davnim vremenima starosedeoci Amerike kao lek za mnoga stanja, a najviše za lečenje upala mokraćnih puteva.

Lekoviti deo biljke: plod brusnice (bobice). Može se koristiti u svežem obliku, čuvati smrzavanjem ili sušenjem, a mogu se pripremati i različiti sosovi i ukusna jela.




Stanište: potiče iz Severne Amerike.



Lekovito delovanje: plodovi brusnice su (pored vitamina – A, C) bogati različitim zaštitnim materijama i drugim hranljivim sastojcima (kalijum, biljna vlakna). U njima su okriveni brojni bioflavonoidi koji imaju snažno antioksidantno delovanje čime se smanjuje rizik od nastanka i metastaziranja različitih karcinoma (naročito raka dojke i debelog creva). Antioksidansi brusnice pomažu i pri suzbijanju faktora koji podstiču nastanak i razvoj kardio-vaskularnih bolesti. Hipurična kiselina, koja se takodje nalazi u brusnici je prirodni antibiotik. Brusnici se pridodaju antifungalna (protiv gljivica) svojstva. Antocianini i proantocianidi brusnice pomažu i pri obnovi ćelija koje su odgovorne za vid. Deluje i na snižavanje glukoze u krvi (korisno za dijabetičare). Plodovi brusnice se preporučuju i u slučaju upala mokraćnih puteva. Istraživanja su pokazala da sastojci iz brusnica uništavaju i Helicobacter pylori, koji je u najvećem procentu uzročnik čira na želudcu. Osim toga, brusnice uništavaju i bakterije koje su naseljene u ustima i koje vremenom dovode do raznih bolesti zubi i desni.

BROKOLI



Latinski naziv: Brassica oleracea L.



Sinonimi: kaulin, kavulin



Opis biljke: brokula gaji se se zbog zelenih cvetnih izdanaka smeštenih na razgranatoj i mekanoj cvetnoj stapci. Središnji su cvetovi su nalik glavicama karfiola (smatra se izvornim oblikom karfiola), ali sa većim međusobnim razmakom. Veličina cveta brokule može biti do 15 centimetara. Neke sorte imaju cvet ljubicaste boje. Biljka je poznata više od 2.000 godina.



Brokula je izuzetan izvor vitamina i minerala. U 100 gr. sveže brokule ima 91% vode; 0,34 g. lipida, 324 mg. fosfora; 6,08 g. ugljenih hidrata, 2,7 g. vlakna; 2,02 g. še’era, belančevina ima 2,7 g; vitamina A 68 mg; vitamina C 76 mg; mangana 0,20 mg; natrijuma 22 mg; kalcijuma 52 mg. i gvožđa 0,96 mg.


Stanište: gaji se po vrtovima u velikom delu sveta.

Lekoviti deo biljke: cvetni izdanci.



Lekovito delovanje: Zbog hemijskog sastava i bogatstva vlakana povoljno deluje na varenje. Dokazano je sadrži različite biološko aktivne sastojke i antioksidanse, koji smanjuju rizik od nastanka nekih vrsta raka (sadrži sulfurafan koji stimuliče prirodne obrambene mehanizme organizma u borbi protiv raka želudca i debelog creva, pluća, jednjaka, gušterače, dojke), srčanih bolestič, očne mrene .


Najsnažnija materija u preventivi nastanka raka je sulforafan čiji molekuli sadrže sumpor, koji ima produženo delovanje, otporan je na termičku obradu, ali nije otporan na proces starenja zbog čega posle 3 dana stajanja njegova koncentracija i aktivnost naglo opadaju. On je indirektni antioksidant, tj. potstiče antioksidantno delovanje drugih materija materija.

BREZA


Latinski naziv: betula pendula



Sinonimi: brez, brezuša, briza, brizovina, metlika.


Opis biljke: postoje dve vrste breza: bela (obicna breza) i cvetna (severna breza). U lečenju obe imaju jednaku vrednost i primenu. Breza je 10 do 25m. visoko drvo sa vitkim grančicama i belom glatkom korom koja se može Ijuštiti na tanke listiće. Listovi na peteljkama su koso četvrtasti ili trouglasti i zašiIjeni. Cvetne su duge od 3 do 4 cm. i razvijaju se zajedno s lišćem.

Stanište: breza je drvo koje moežmo nadi skoro na svakom mestu.



Lekoviti deo biljke: za lek se skupljaju sok breze, rese, listovi i kora. Sok se vadi krajem februara i marta. Lišce se bere tokom cele vegetacije (specificnog gorkog i oporog ukusa). Kora se prikuplja u proleće i jesen. Pupoljci sadrže mnogo eteričnog ulja, ali ne i vitamina C, kojega ima u listovima.



Lekovito delovanje: sok i vino su odličan lek za lečenje ateroskleroze, gojaznosti, bubrežnih kamenaca i drugih bubrežnih bolesti. Od pupoljaka i listova breze priprema se čajni uvarak ( prelevanje biljke vrucom vodom – ne sme se kuvati ). Koristi se kao jedan od najboljih prirodnih diuretika . Sa čajem od listova pomažemo izlečenju bolesnih organa koji primarno stradaju od suvišne vode u organizmu ( bubrezi, bešika, jetra, zglobovi itd.). Čaj od brezovog lišca ne treba često piti, ali brezov čaj se preporučuje za razlaganje bubrežnih kamenaca i njihovo bezbolno izlučivanje. Uklanja belančevine i kiselinu iz mokraće. Brezovo lišce koristi se u vidu kupki vrlo uspješno za lečenje kožnih bolesti (lišajeva, raznih dermatida). Brezov čaj čisti krv, leči groznicu, reumatske bolesti. Eterično ulje pupoljaka breze blagotvorno deluje na disajne puteve.

BRESKVA

Latinski naziv: prunus persica


Opis biljke: Iako se, prevedeno sa latinskog, zove persijska šljiva, breskva je, poreklom iz Kine. Smatra se da je u Evropu doneo Marko Polo. Koristi se u sirovom stanju, a pogodna je i za pravljenje kompota, sokova, džemova kao i za sušenje. U plodu breskve ima šećera, karotina, voćnih kiselina, belančevina, skroba, mineralnih sastojaka, vitamina A, B, C i gvožđa.



Stanište: breskva je veoma rasprostranjeno voce u svetu (postoji oko 2.500 sorti).



Lekoviti deo biljke: plod breskve (bere se od početka juna do septembra), cvet (bere se u martu, aprilu i maju) i list.



Lekovito delovanje: bitno je napomenuti da je odnos kalijuma i natrijuma sedam naprama jedan, zbog čega je ovo aromatično i sočne voće korisno onima koji imaju problema sa oticanjem, i kod otežanog izlučivanja mokraće. Breskva je dobra i protiv malokrvnosti, za crevna oboljenja, smanjenog lučenjem želudačne kiseline kao i za čišenje organizma (izuzetno je poznata u narodnoj medicini kao sredstvo za čišćenje creva). Sok od breskve preporucuje se onima sa srčanom aritmijom, osetljivim nervnim sistemom kao i za smanjenje žučne kese.


Breskva je veoma cenjena i u kozmetici. Ne preporučuje se dijabetičarima i alergičnim osobama.

BOROVNICA

Latinski naziv: vaccinium myrtillus



Sinonimi: borovinka, borovnjača, crna borovnica.


Opis biljke: borovnica je oniži grm sa čvornovatim stabljikama, visine 20 do 50 cm i puzavim korenom. Mladi listovi borovnice su jajolikolg oblika, s kratkom peteljkom i na ivicama sitno nazubljeni. Pojedinačni cvetovi nalaze se u pazuhu lista, okruglastozvonastog oblika i svetloružicaste boje (cveta od maja do juna). Plod borovnice je sočna crnomodra bobica velicine graška, koja se na vrhu završava kružnim udubljenjem.

Stanište: borovnica u velikoj meri pokriva zemljište crnogoričnih i belogoričnih šuma. Borovnica se gaje po Evrope i Severne Amerike. U Evropi su poznata njene lekovite svojstva već vekovima.



Lekoviti deo biljke: listovi borovnice se sakupljaju pre sazrevanja plodova, a suše se na senovitom i prozračnom mestu. Plodovi se beru leti, nakon sazrevanja. Suše se na suncu. Za dobijanje ekstrakta ukoristi se plod borovnice, tamno ljubičaste bobice koji sazrevaju u kasno leto.



Lekovito delovanje: Plod borovnice bogat izvor biljnog pigmenta, flavonoida, anticijanoida, jedinjenja koje ima jako antioksidantno svojstvo i može da korosti kao zaštita kapilara od oštećenja koja im nanose slobodne radikale. Upravo ova oštićenja prouzrukuju mnoge bolesti, naprimer dijabetska retinopatija, glaukom, katarakta, mamakularna degeneracija, proširene vene, hemoroidi i sl. Antocijanozidi mogu da pospešuju stvaranje vezivnog tkiva jer imaju ulogu u procesu sinteze kolagena, šta je veoma bitno za poboljšavanje vaskularne cirkulacije. , kako kod malih krvnih sudova u očima, tako i cirkulacije uopšte. Zato borovnica utiče na poboljšavanje vida. Anticijonidi borovnice upovečaju proizvodnju rodopsina, pigmenta, koj pomaže oku da se adaptira na promene količine svetlosti, zato borovnica preporučuju se zarad poboljšanje noćnog vida.

Drugo svojstvo borovnice da može spreče slepljivanje krvnih zrnca, šta smanjuje rizik od stvaranja ugruška, šta je bitno kod srčanog i moždanog udarca.

listovi borovnice se upotrebljavaju za sprečavanje stvaranja mokraćne kiseline, pri upali mokraćnog mehura i mokraćnih kanala, kao i za lečenje tegoba kod povraćanja, proliva, grčeva u želudcu i crevima. Borovnica koriste pri lečenju kašlja, a predstavlja i bitan narodni lek protiv šećerne bolesti (toliko je delotvoran da ga zovu i biljni insulin). Čaj od listova se ne sme piti bez nadzora. Bobice I ako ne postoje mnog studija koje se bave lekovitim svojstvima borovnice, kao no onih koji ga potvrđuju, borovnice je jedna od najupouzdanjih i najipoznatih lekovitih biljaka. Sveže se upotrebljavaju pri lečenju hemoroida, protiv neuredne stolice i slabog apetita. Od njih se pravi i ekstrakt sa prirodnom rakijom, cedi se sok ili se sprema mermelada. Sok borovnice je najbolji za ispiranje usne duplje (najdelotvorniji je sirov sok), a marmelada rashladuje bolnu vrelinu upaljenih usta i ždrela. Suve bobice zaustavljaju proliv, narocito kod male dece, dok sveže deluju kao blagi purgativ. Bobice borovnice blagotvorno uticu na vid i čuvaju očnu mrežnjaču. Osušene bobice borovnice zaustavljaju krvarenje hemeroida. Sok leči želudačni i crevni katar, pomaže kod smetnji pri varenju, i nedostatka apetita.

Borovnica kao dodatak ishrane može uzimati u cilju:

- jačanje kapilara i poboljšavanje opšte cirkulacije,

- smanjivanja rizika nastanaka i razvoja ateroskleroze,

- redukovanje modrica i ubrzavanja zarastanja rana,

- poboljšavanje funkcije vida i zaštita očiju,

- smanjenje rizika od nastanka katarakte i retinopatije,

- smanjenje rizika pojave proširenih vena i hemoroida.

Korišćenje borovnice preporučeno tokom trudnoće radi smanjivanja rizika od pojave proširenih vena i hemoroida. Podpuno bezbedna je i za decu.

Antioksidantno svojstvo boprovnice može da utiče i na imunološki odgovor organizma.

I ako nije rađen veliki broj studija koje se bave lekovitim svojstvima borovnice, kao ni onih koji ga potvrđuju, borovnica je poznata kao jedna od najpouznanijih lekovitih biljaka

BELI – BOR



Latinski naziv: pinus silvestris



Sinonimi: beli bor, cam, divlji bor, lučevina, šumski bor



Opis biljke: višegodišnja biljka, ima stablo koje može izrasti preko 10 metara. Koren belog bora prodire duboko u tlo. Dok je mlađi, grane i stablo su prekriveni smeđe-crvenkastom korom koja posle postaje sivo-smeđom. Grane se šire u obliku kišobrana. Iglice (četine) formiraju čuperke po dva zajedno, duge 5 do 6 cm. sivo-zelene boje. Cvetovi su jednodomni. Iz ženskih cvetova se formiraju male šišarke, koje su u početku crvenkaste, a posle poprimaju smeđu boju i postaju drvenaste.




Stanište: rasprostranjen je po celoj Evropi, a raste kako u nizijama tako i u brdskim područjima.



Lekoviti deo biljke: za lek se upotrebljavaju mladi izdanci i iglice (kao i sve iglice četinara, treba ih upotrebljavati neposredno nakon branja, jer se sušenjjem vitamin C gubi) .



Lekovito delovanje: mladi izdanci bora koriste se u lečenju dugotrajnih katara disajnih puteva, promuklosti, kašlja, laganijeg bronhitisa i dr. Mlade iglice se primenjuju u lečenju astme, za inhalaciju, u lečenju reumatskh bolesti i gihta (uloga). Kod grčeva izazvanih kamenjem u žuči koristi se sveže isceđena smola. Blagotvorno deluje na hemoroide ceo gastroenterološki sistem.

BOKVICA ŽENSKA



Latinski naziv: plantago major



Sinonimi: paskavica, pitoma bokvica, široki trputac, velika bokvica, bukvica.


Opis biljke: trajna biljka sa prizemnim listovima. Listovi ženske bokvice ili velikog trpoca složeni su u obliku rozete, širokog su jajolikog oblika, a na rubovima delimicno ili potpuno nazubljeni (na njima je izraženo, uglavnom, 7 provodnih žila). Cvetna stabljika je uspravna i okrugla. Na vrhu se nalazi duguljasta cvetna klas.

Stanište: ženska bokvica ili trputac veliki može se naći na zapuštenim livadama, pustim zemljištima, stazama i putevima, kao i u vlažnim grabama od nižih do visokih planinskih predela.

Lekoviti deo biljke: za lečenje se sakupljaju i koriste samo listovi. Suše se u tankim slojevima na hladnom i prozračnom mestu.



Lekovito delovanje: ženska bokvica se koristi kao sredstvo za lečenje rana i čireva (sprečava upale). Kao i bokvica muška ili trputac muški, koristi se kao lek protiv kašlja i za rastvaranje sluzi, (u tome se daje više prednosti muškoj bokvici). Pomaže se u lečenju bolesti mokraćnog mehura i čireva na želudcu i crevima. Sveze zgnječeno lišce se koristi kao oblog na mesto uboda insekta ili ujeda zmije, kod rana koje teško zarastaju. Sok od svezeg lišća kada se nakapa na ranu zaustavlja krvarenje i ubrzava zarastanje, sprečava upalu i umiruje bol.

BOKVICA MUŠKA


Latinski naziv: plantago lanceolata

Sinonimi: konjska rebra, mala bokvica, koncula, žilovlak, trputac.


Opis biljke: muška (uskolisna) bokvica je trajna biljka sa prizemnim, uskim, suličastim, golim i žilavim listovima (na njima je izraženo od 3 do 5 provodnih žila). Cvetna stabljika je bez listova, uglasta i uspravna. Na vrhu se nalazi cvetna klas zeleno-smeđe boje. Plod je dvosmerni tobolac.


Stanište: raširena je po celoj Evropi, a nalazi se na livadama, šumama sa dosta svetla.


Lekoviti deo biljke: za lek se koriste koren, listovi (pre cvetanja), a seme posle sazrevanja. U medicini se vise ceni muška bokvica.



Lekovito delovanje: bokvica muška sadrži dosta lekovitih materija koje joj daju mogućnost primene u lečenju svih oboljenja disajnih organa, kod pojave više ili manje sluznih izlučevina. Muška bokvica je izuzetan prirodni lek plućne astme, upale plućnih alveola, kašlja, pa čak i tuberkuloze. Koristi se i kod olakšavanja tegoba različitih “ženskih” bolesti. Čaj od listova bokvice treba piti što je moguce topliji. Bokvica je naročito pogodna za decu jer joj je sok ukusan, pogotovu kada se zasladi medom. Sveže zgnječeno lišce se koristi kao oblog na mesto uboda insekta ili ujeda zmije, kod rana koje teško zarastaju. Sok od svezeg lišća kada se nakapa na ranu zaustavlja krvarenje i ubrzava zarastanje, sprecava upalu i umiruje bol. Oblog od listova bokvice hladi i odmara noge nakon većih napora.

BELI LUK

Latinski naziv: allium sativum


Sinonimi: češanj, česanj luk, luk cesan, luk češnjak.


Opis biljke: beli luk je jednogodišnja zeljasta biljka karakterističnog i jakog mirisa. Ima okruglu stabljiku visine i do 1 metra. Pri dnu stabljika je obavijena cevastim listom. Najčešće se formira 5 dugačkih, zašiljenih, zelenih listova. Glavičasta cvat obavijena je dugackim, belim, cvetnim omotačem. Cvat se sastoji do 30 jajolikih lukovičastih pupoljaka. Izmedju njih se nalazi mali broj beličastih cvetova, koji su najčešće jalovi.


Stanište: gaji se u velikom delu sveta. Uspeva u vrtovima i kod nas je veoma rasprostranjena i omiljena. Zbog potražnje, često se gaji i na većim površinama.



Lekoviti deo biljke: za lek se koristi lukovica .



Lekovito delovanje: od davnina beli luk je u narodu imao široku primenu kao lekovito sredstvo. Lekovitim sastojcima beli luk deluje na povišeni dotok krvi u sluznici, a samim tim poboljšava aktivnost probavnih organa. Deluje kod smanjene aktivnosti jetre i žuci. Lekovite materije iz belog luka imaju izuzetnu moć dezinfekcije i sposobnost da spreče razvoj bakterija koje izazivaju truljenje u crevima. Sok od belog luka je i lek za infekcijska oboljenja creva. Beli luk normalizuje (snižava) krvni pritisak što blagotvorno deluje na srčani rad. Time se omogućuje nestanak premorenosti, nervoze, glavobolje, potištenosti. Beli luk se uspešno koristi u lečenju svih bolesti disajnih organa (naročito kod bronhitisa sa žilavom sluzi, kao i kod astme), a i jedan je od najjednostavnijih lekova kod suzbijanja tuberkuloze.

ARTIČOKA



Latinski nativ: cynara scolymus



Sinonimi: ardečovka, artićovka, gardun, dragušica, pitoma boca, italijanski osat, ratičok.



Opis biljke: Artičoka je višegodišnja biljka. Ima velike cvetne glavice sa mesnatim, sočnim cvetištem, kao i mesnate listove sa sočnim jezgrom. Na pravoj i čvrstoj stabljici nosi izdvojene vrlo izražene listove koji se koriste u fitoterapiji i različitim medicinskim preparatima. Ima dubok koren kao i izdanke ispod površine zemlje. Bere kada počne odvajanje mesnatih cvetova od glavice.



Stanište: artičoka je poreklom sa mediterana. U zapadnoj evropi i drugim delovima se gaji kao povrće. Može se gajiti i kod nas.



Lekovito delovanje: lekovitost artičoke poznata je vekovima. Lekovito svojstvo joj daju gorki (Cinaropikirin) i drugi sastojci. Artičoka deluje kao blagi diuretik (smanjuju ureu u krvi pospešujući izbacivanje uree mokraćom), umanjuje bolove u bešici. Artičoka deluje i kao holeretik i holagog, snižava LDL holesterol, trigliceride, pomaže varenju masti, kod gogušice, lošeg varenja, mučnine, poboljšava apetit. Blagotvorno utiču na jetru regenerišući ćelije jetre (kod žutice, kongrestije) i dr.

ARIŠ




Latinski naziv: larix europaea.



Sinonimi: aric, ariševina, gorski mecesan, macesan.


Opis biljke: ariš je jedino cmogoricno drvo koje svake godine gubi listove (iglice). Ariš raste visoko od 20 do 40 metara, sa tankim, pognutim granama i šiljastom krošnjom. Kora ariša je ispucana, crvenosmeđe boje. Fine i mekane iglice rastu izdvojeno na dugim i tankim izdancima u grupicama od dvadeset do šezdeset u broju (sa jeseni opadaju). Ariš je jednodomna biljka. Mirisni ženski cvetovi se razvijaju u male šišarke. Kora, smola i iglice imaju balzamičan miris (sličan limunu).


Stanište: ariš najbolje uspeva u planinama, a često nastanjuje velike šumske prostore. Brzo raste što pogoduje njegovoj sadnji i uzgajanju.



Lekovit deo biljke: zelene šišarke (sakupljaju se u prolece i pocetkom leta), iglice (sakupljaju se u toku cele godine), smola i kora (u jesen).



Lekovito delovanje: iglice i mlade šišarke ariša se koriste za pripremanje uvarka, za kupku pri lečenju nervno rastrojenih bolesnika (izražene nervoze), rekonvalescenata i jako slabih osoba. Iglice i kora ariša se koriste za pripremanje obloga za lečenje upalnih procesa kod rana, prignječenosti (uboja, modrica) i čireva. Čaj pripremljen od kore ariša pospešuje mokrenje, leči vodenu bolest u početnim fazama, žuticu, reumu u zglobovima, osipe. Smola ariša pripremljena s vinom i medom čisti začepljenu jetru, razgrađuje i lagano čisti pesak i kamenje iz žuči, bubrega i mokraćnog mehura, a koristi se i za ispiranje usne duplje kod raznih upalnih procesa.

ANIS



Latinski naziv: pimpinella anisum


Sinonimi: aniš, anason, slatki komorač, slatki kopar, slatki kumin.

Opis biljke: anis je jednogodišnja biljka koja naraste od 1/2 do 1 metra visine. Ima razgranatu, pahljastim dlačicama pokrivenu šupIju stabljiku, s okruglastim, nazubljenim (srednjim - dvostruko perastim, a gomjim – uskim) lancetastim belim cvetićima. Najniži listovi se sastoje od 3 okruglasto urezana listića, srednji listovi su prstenasti, a gornji usko, krpasto razdeljeni. Plod anisa je jajastog oblika, prema vrhu sužen, a sa strana malo stisnut, dužine od 3 do 6 mm. (svetlozeleno-sive boje).



Stanište: anis rasprostranjen je na planinskom području.



Lekoviti deo biljke: za lek se upotrebljava plod anisa, odnosno zrelo seme(sakuplja se samo po suvom vremenu).



Lekovito delovanje: seme anisa se koristi kao stomahik (deluje protiv nadimanja, umiruje grčeve, jača i čisti želudac, pospešuje varenje, otvara apetit), pomaže kada je jetra opterećena jakom hranom. Anis pomaže izlučivanju štetnih materija iz organizma čime čisti krv. Čisti pluća od sluzi (bronhitis...), čisti mokraćni mehur i bubrege. Reguliše neurednu menstruaciju. Anis pomaže i pri povišenoj nervozi jačajući živce svojim pozitivnim delovanjem.

ANĐELIKA


Latinski naziv: Angelica silvestris



Sinonimi: angelika, anđeoski koren, anđeosko drvo, kravojac, divlja pirevina, siriš, šiviz.


Opis biljke: anđelika (angelika) je dvogodišnja biljka iz porodice štitarki. Dostiže visinu do 2m. Stabljika je okrugla, sa uzdužni brazdama, šuplja i plavičaste boje. Grana se sa

mo na gomjim delovima. Listovi su veliki, dvostruko i trostruko razdeljeni i na krajevima nazubljeni. Cvet je štitac sa zelenkastim i žućkasto-belim cvetićima. Ogranci štica imaju kratke, čekinjaste zaštitne listiće. Koren je smedje do crvenkastosmedje boje. Miris korena je jako aromatican , a ukus sladunjav, posle oštar i gorak.





Stanište: anđelika (angelika) je rasprostranjena na planinskom području, uglavnom na visinama od 1.500 do 2.500 metara. U nekim delovima naše zemlje raste srodna vrsta Angelica (anđelika) archangelica L. Razlikuje se po izrazitoj aromatičnosti i skoro kuglim, 20-40- zrakastim štitovima. Dosegne visinu 2-3 m, a donji listovi su joj 60-90 cm. dugi.




Lekoviti deo biljke: cela biljka

Lekovito delovanje: čaj od listova andjelike greje želudac (pospešuje apetit, ublažava grčeve...) čisti krv, rnokraćni mehur i mokraćne puteve. U mešavini s drugim biljkama pomaže izlučivanju otrovnih materija iz krvi, želudca, umiruje črieve, otklanja trbobolju, nadimanje, dizenteriju, grčeve kao i otvorene i zatvorene šuljeve (hemeroide). Anđelika (angelika) blagotvorno deluje na izbacivanje sluzi iz pluća (začepljenost bronhija, hronični bronhitis), pomaže kod bolesti grla, a isto tako, veoma je korisna u lečenju kožnih bolesti i osipa.

ALOJA



Latinski naziv: Aloe vera, Aloe barbadensis



Sinonimi: u svetu je poznatija kao Aloe vera



Opis biljke: Aloja (aloe) je biljka koja pripada porodici kaktusa i poreklom je iz Afrike. U svetu je poznato preko 250 vrsta od kojih svega 4 imaju lekovito dejstvo. Aloe vera (aloja) Barbadensis Miller ima kožaste, izdužene, špicaste listove sa testerasto nazubljenim ivicama (po obliku podsećaju na ružu) koji rastu pri zemlji. Iz sredine raste cvetna drška koja se završava u vidu žutog ili crvenkastog cevolikog cveća.



Stanišate: prirodno raste samo u područjima sa toplom i suvom klimom.



Lekoviti deo biljke: Lekovito svojstvo ima list aloje (aloe). List aloje (aloe) sadrži 15 do 18 slojeva ćelija i u njemu se nalazi preko 240 biološka aktivnih supstancija (neke od njih su: polisaharidi, vitamini, minerali, aminokiseline, glikoproteini, faktori rasta, enzimi...) Aloja (aloe) je naročito bogata vitaminom C, a od minerala kalijumom, kalcijumom, kao i elementima natrijumom, manganom, magnezijumom, silicijumom, gvožđem, litijumom, bakarom. Primarni sostojici lista su polisaharidi i voda. Najpoznatiji polisaharid aloje (aloe) je mukopolisaharid koj pored svojih osobina ima i ulogu katalizatora svjih ostalih nutrijenata. Najviše se upotrebljava gel ili sok aloje (aloe). U soku aloje (aloe) nalazi se i glukozaminoglikani, jedinjenja koja učestvuju u stvaranju materija koje su neophodne za izgradnju i obnavljanje hrskavice. U svetu postoje nezavisna međunarodna organizacija pod nazivom International Aloe Science Concil (IASC) koja ođređuje standarde kvaliteta, čistoće i aktivnosti proizvoda na bazi aloje.

Primena gela aloje (aloe) (kašasta masa unutar lista) praktično nema ograničenja.



Lekovito delovanje:imuno-modulator (pomaže kod AIDS-a, karcinoma...); imunostimulans (jača opštu otpornost ogranizma); detoksikator (od otrova, alkohola, narkotika i dr. i pomaže kod odvikavanja); antioksidans (štiti od slobodnih radikala).

Aloja (aloe) ima antivirusno (protiv virusa), baktericidno (protiv bakterija), fungicidno (protiv gljivica), analgetičko (protiv bolova), adstrigentno (steže površinu kože i sluzokože), laksativno (reguliše stolicu), antidijabetičko delovanje (snižava nivo šećera u krvi).

Aloja (aloe) deluje i kao stimulans (reguliše stanje psihe). Podstiče metabolizam i rad svih organa: jetre, žuči, bubrega, srca, kao i nervnog sistema i sistema za varenje.

Aloja (aloe) blagotvorno deluje na stanje kože (zarastanje rana, opekotine, akne, perut,saborea...), očiju (konjuktivitis, mrena, trahom, glaukom, keratitis) i dr. Preporučuje se kao dodatna terapija kod bolesti žuči, ciroze jetre, hroničnog hepatitisa, masne jetre.

Aloja (aloe) jača srčani mišić. Snižava nivo holesterola u krvi i krvni pritisaka, a time smanjuje učestalost napada angine pektoris. Ublažava akutne i hronicne upale, deluje i na bakterije koje su otporne na antibiotike (npr. Escherichia Colli). Smanjuje upalu, crvenilo, bolove i oticanje zglobova i mišića. Deluje kod uganuća, nategnuća i upala tetiva, modrica… Pomaže kod neuralgija, išijasa i glavobolje. U kombinaciji sa organskim spojevima kalcijuma deluje kod osteoporoze.



U kliničkim studijama vršenim na ljudima utvrđeno je da aloja (aloe) ima pozitivnih rezultata kod astme, čira na želucu i dijabetisa.

Kao dodatak ishrani aloja (aloe) se može koristiti duži vremenski period i deluje blagotvorno:

- kod digestivnih smetnji,

- kod čireva,

- koristi se za detoksikaciju organizma,

- biljka koja potpomaže zdravlju zglobova i ligamenata,

- kod artritisa,

- kod dijabetičara,

- za regeneraciju pankreasa.

Veoma je bitno da je aloja (aloe) koja se koristi gajena organski, što podrazumeva da su sirovine sa plantaže ne tretiraju hemijskim sredstvima.

BOSILJAK


Latinski naziv: ocimum basilicum, asea aranion, athelas


Sinonimi: bosiok, bosilje, fasliđan, masliđan.


Opis biljke: bosiljak je jednogodišnja , zeljasta biljka (sa snažnim karakterističnim i veoma prijatnim mirisom i aromom). Izraste od 30 do 40 cm. sa razgranatom stabljikom. Mali, beli, dvousnati cvetovi razvijaju se u velikom broju na gornjem delu stabljike (višebojni su, beli, ružicasti ili purpurni). Listovi su bosiljka jajolikog oblika na dugim peteljkama i na krajevima šiljasti.


Stanište: pradomovina bosiljka ja Indija. Već, pre oko 5.500 godina poznavali su ga Egipćani. Prema starim zapisima na prostoru srednje Evrope preneli su ga monasi u 12. veku. Na ovim prostorima bosiljak se udomaćio i uzgaja se u vrtovima. U južnim delovima Evrope bosiljak ponegde se može naci i van vrtova.



Lekoviti deo biljke: za lek se upotrebljava cela biljka sa semenom. Utrvđene lekovite i delotvorne supstance su: eterična ulja, cineol metil-kalvikol, tinol lineol, kamfor, jedan glikozid i kiseli saponin, kao i niz drugih sastojaka koji se i dalje ispituju.



Lekovito delovanje: u narodnoj medicini ima vrlo široku primenu ulečenju. Bosiljak je veoma dobro sredstvo za umirenje živaca, i protiv nesanice. Pomaže kod grčeva i upala u želudcu i creva i poboljšava apetit. Semenke bosiljka se dosta koriste za izbacivanje mokraće i lečenje bolesti mokraćnih organa (bubrega, mokraćnog mehura...). Pomaže kod astme, kašlja i početnih stanja tuberkuloze. Najčešće se koristi u obliku čajeva. Bosiljak je poznata i veoma cenjena začinska biljka.