Lekovito Bilje

Judino uvo:

Ova gljiva upadljivo liči na uvo i grimizne je do tamnosmeđe boje, a može biti i crna sa teksturom i mekana je, poput želatina. Živi na starijim, trulim deblima zove, ali i na brestu. Zapravo, prema verovanju, Juda se obesio o zovino drvo, pa otuda naziv pečurke. Kinezi je nazivaju „uho drveta“ ili „stablovo uho“ ili „uho crnog drveta“. U Japanu je nazivaju „drvena meduza“.

Ova vrsta, kao i njoj srodne, se koristi u azijskom kulinarstvu već više od 1000 godina (obično osušena i samlevena u prah). Mogu se jesti sirove i prelivene rumom i medom, a poznato je i slatko od ovih gljiva. Ipak, najčešće se koristi kao dodatak supi, čorbi ili nekom kineskom jelu. Hranljiva vrednost potiče od značajnog sadržaja proteina, ugljenih hidrata i minerala kao što su kalcijum, fosfor i gvožđe. Ukus je blag, slatkast. Nema ni nekakav poseban miris.

Osim u kulinarstvu, koristi se i u kineskoj narodnoj medicini, kao lek za poboljšanje rada krvotoka, lečenje krvarenja iz hemoroida i materice, kod krvavih stolica i dizenterije. Navodno smanjuje nivo holesterola u krvi i triglicerida, a koristi se i kao protivotrov kod trovanja drugim gljivama. Za razliku od nekih drugih gljiva, lekovitost kod ove vrste nije naučno potvrđena. Zna se da se ne sme jesti u količini većoj od 150 g nedeljno (sveže) ili 15 g (sušene), jer može izazvati neželjene posledice. Iz istog razloga ne smeju ih jesti trudnice i dojilje.

Drugi izvor:

Ostale terapijske upotrebe Judine gljive (Auricularia) od moderne medicine uključuju snižavanje krvnog holesterola i triglicerida . Tu su čak i neki dokazi da može igrati ulogu u lečenju dijabetesa i raka , a neke studije tvrde da može preokrenuti proces starenja povećanjem SOD aktivnosti za popravku DNK . Međutim, zbog mogućnosti delovanja protiv plodnosti , ovu gljivu ne treba da uzimaju trudnice i dojilje , kao i one koje nameravaju zatrudneti . Tu je i izveštaj o ljudima koji su konzumirali više od 250 grama ove gljive da se razvio ozbiljan " solarni dermatitis , " koža vrlo osetljiva na sunčevo svetlo . Iako je anegdota, kao što je ova , opšte nuspojave nisu dokumentovano potvrđene, međutim, ne treba preterivati; „tiha voda breg roni“.
Priprema: Za lečenje anemije ( stanje kad u krvi nema dovoljno crvenih krvnih zrnaca ) i opštu slabost
Uzmite 15 g suve gljive Judino uvo , 4 kokošija jaja , 100 g spanaća, 100 g svinjskog mesa na kriške izrezano. Pržiti svaki sastojak zasebno, a zatim pomešati zajedno da služi kao prilog.

Kupina

Kupina sadrži oko 8 odsto galotanina, inozit, organske kiseline. Plod sadrži izo-limunsku kiselinu. Listovi dok su sveži sadrže oko 125 miligram procenata askorbinske kiseline (vitamin C).
To je stari lek koji su cenili još Grci i Rimljani. Koristi se kao adstringent, protiv dijareje, hemoroida, raznih ozleda kože i sluzokože. Eksterno, upotrebljava se kao antiseptik u terapiji angine, faringitisa, gingivitisa, za rane i kožne bolesti, kao i za ispiranje usta u slučaju upale sluzokože. Uspešno se koristi kao hemostiptik i fitoncidno sredstvo. Često se koristi kod prehlada, kašlja, šećerne bolesti. Za vreme rata list kupine, sam ili u mešavini sa lišćem maline, služio je kao zamena za ruski čaj. U istu svrhu mogu se koristiti i mladi cvetni pupoljci. Voćni sirup predstavlja dobro sredstvo protiv dijareje, naročito u pedijatriji. Plodovi kupine deluju blago laksativno u obliku sirupa, a kupinovo vino je dobro sredstvo za jačanje, i preporučuje se malokrvnim osobama. Plodovi kupine nalaze primenu i u domaćinstvu, za spravljanje raznih namirnica (slatko, džem, marmelada).
Listovi se beru u toku juna i jula i to samo mladi i zdravi sa vršnih delova grana i odmah suše u tankom sloju pod krovom, na promaji uz češće prevrtanje. Suva droga je zelene boje, bez mirisa i oporog ukusa. Pakuje se u vreće ili slamarice i čuva na suvom mestu najviše godinu i po dana. Odnos svežeg i suvog lista je 4-5:1. Plodovi (Rubi fructus) sakupljaju se kada sazru.
Prof. dr Jan Kišgeci

Kupinovo vino
Kupine sameljite na mašini za meso i sipajte u tegle. Na kilogram mlevenih kupina odmah sipajte kilogram šećera ili 1,5 kg meda. Tegle sa kupinama ne punite do vrha već ostavite prazne za jednu četvrtinu. Ovako napunjene sudove ostavite na na tamnom mestu da odstoje 7-10 dana. Tegle nikako ne zatvarajte, već ih pokrijte krpom ili tanjirićem. Posle desetak dana komina će se podići a sok ostati na dnu, tada pažljivo odvadite kominu, a sok procedite u čist suv sud. Kasnije procedite i kominu (možete za to koristiti gazu ili til u koju ćete staviti kominu i dobro istiskati). Ovaj sok nemojte mešati sa onim bistrim sokom već ga sipajte u drugi sud. Operite prvobitne sudove i sada sav sok razdelite u njih ponovo ih napunivši samo tri četvrtine. Ostavite ih u hladovinu da odstoje još nedelju dana. Tada ponovo procedite sok, kroz veoma gustu gazu, pazeći da talog ne prođe sa sokom. Ovako dobiven sok sipajte u flaše ili u balon (stakleni) i ostavite nekoliko dana da stoje povezani samo čistim platnom. Kada vino prestane da šišti možete zatvoriti flaše i smestiti ih u podrum do zime.
Preostala komina može se još iskoristiti. Dolijte u nju vodu i ostavite je na sunčanom mestu jedno petnaestak dana. Na taj način dobićete odlično sirće.

Ulje od babnjaka (divizme)

Način pripreme

Boca se do pola napuni sitno iseckanim listovima babnjaka (divizme), prelije čistim maslinovim uljem, začepi vatom i ostavi da odstoji 40 dana na suncu.

Rakija za masažu

Šaka cvetova babnjaka (divizme) potopi se u litar rakije, kojom se masiraju bolna mesta. Ova tečnost je delotvorna u slučaju gihta i reumatizma.

Malina nije u pravom smislu zrnasti plod, već skup dvadesetak sočnih, malih bobica. Ona raste na uspravnim, bogato razgranatim granama, koje su obrasle finim bodljama. To je višegodišnja biljka. Lišću, korenu i plodovima maline propisuju se lekovita svojstva. Plodovi deluju na čišćenje organizma i ranije se smatralo, da mogu pomoći kod pokretanja i izbacivanja kamena iz žuci i bubrega. Takođe se smatralo da podstiče funkciju mokraćnih puteva. Koren maline može da utiče na stezanje tkiva, ali deluje i kao antibiotik, jer sadrži koncentrat štavne i žučne kiseline. Napitak od prokuvanog korena može da služi kao sredstvo za ispiranje grla, kod upala ili kao obloga za rane koje krvare, odn. ogrebotine. Čaj pripremljen od lišca ima višestruku primenu. Posebno je pogodan za tečenje proliva kod male dece, a osim toga deca ga lako podnose, jer ima blag i prijatan ukus. Smatra se da može da leči maligne izraštaje na sluzokoži, a istovremeno jača napadnuto tkivo. Ovaj čaj lekovito deluje na matericu, te ga trudne žene često piju za jačanje materice, sprečavanje pobačaja i da bi olakšale predstojeći porođaj. Takođe, deluje olakšavajuće za vreme menstruacije. Čaj od malinove grane je dobro sredstvo protiv prehlada, gripa i tegoba kod disanja, a, takođe, pomaže u regulisanju nivoa šećera u krvi.

Lekari tvrde da svega 130 g maline dnevno značajno snižava rizik od karcinoma. Ustanovljeno je da elaginska kiselina, koje ima dosta u malinama, sprečava umnožavanje ćelija raka. Tačnije, smatra se da elaginska kiselina ima višestruko blagorodno dejstvo i na zdrav i na bolestan organizam. Naime, ona pravi komplekse sa toksičnim metalima i tako utiče na njihovo izbacivanje iz organizma. Ona, takođe, deluje na maligne ćelije koje se brzo umnožavaju tako što usporava i u određenoj koncentraciji potpuno stopira njihovu deobu. Ova kiselina izaziva programiranu smrt malignih ćelija i blokira oštećenje DNK, odnosno ima antimutogeno dejstvo. I, konačno, ona ne deluje na normalne ćelije zadužene za imunološki odgovor organizma, odnosno, ne ubija ih. Preventivno i suzbijajući dejstvo ima i plod i čaj od lišća maline. Španski istraživači su čak došli do zaključka da je džem od malina bogatiji ovom kiselinom od sveže voćke, a objašnjenje leži u tome što se u semenkama maline nalazi tri puta veća količina elaginske kiseline u odnosu na sok maline. U Americi se već prodaju zaleđeni i osušeni uzorci malina u vidu tableta.

Maslačak, dobro je poznat svima, koji kod nekih ljubitelja prostranih, zelenih livada budi krajnje neprijatne misli. Za one koji ga ipak ne poznaju — maslačak je sjajna zelena rozeta sa izreckanim listićima, čije stablo raste do 15 cm ili više i nosi jedan jedini žuti cvet, koji se pretvara u belu tananu, lopticu, onda kada se stvorilo seme — loptica, vetar je jednim jedinim udarom rasprši i raznese. Ako se oštete, koren i stablo biljke luče mlečnu tečnost. Dok zvanično samo koren važi za lekoviti deo biljke, u stvari je cela biljka od velike koristi. Umesto što maslačak uništavaju otrovima, baštovani bi trebalo da sačekaju dok ne procveta, pa da ga onda celog, zajedno sa korenom, izvade iz zemlje. Osušeni koren može se koristiti kao zamena kafe ili kao lekovita biljka, dok skuvano lišce služi kao izvrstan prilog povrća uz divljač. Lišce maslačka sadrži skoro sedam puta više vitamina A u jednom gramu, nego šargarepa ili salata, plus dovoljnu količinu vitamina B, C i G, kao i kalcijum, fosfor i gvožđe, kao i prirodni natrijum, koji deluje na pročišćavanje krvi. Ljudi koji se bave travarstvom, koriste koren maslačka kao tonik, uz čiju pomoć se mogu prečišćavati organi za izlučivanje, a poboljšava im se i prolaznost. On, takođe, služi za mirenje i rasterećenje ovih organa i celog tela. Maslačak je korišćen i kao sredstvo za izlučivanje mokraće i za regulisanje nivoa šećera u krvi. Neki stari narodi koristili su koren maslačka kao sredstvo za smirenje.
U proleće je preporučljivo primeniti terapiju sa svežim drškama maslačka u trajanju od 14 dana, po 6 drški na dan. Cvetna glava se odstranjuje tek posle pranja drške cveta. Ona u početku ima gorak ukus, da bi on kasnije postao sočan i prijatan. U periodu
cvetanja biljke, dijabetičarima se preporučuje da jedu 10-15 drški cveta na
dan.

Ekstrakt voskovog moljca



Veliki i mali voskov moljac su mali neprimetni liptirići čij život zavisi o života i rada pčela. Kao i većina insekata iz porodice leptira voskov moljac je štetočinski insekt. Živi svuda gde ima pčela, izuzev na velikim nadmorskim visinama i regionima sa veoma surovom klimom.



Voskov moljac je vrsta insekata čije se leglo hrani isključljivo pčelinjim produktima. Njegova larva ima jedinstvenu sposobnost da vari vosak koji pčele stvaraju. Odrasli voskov molac nikada ne jede već isključljivo koristi hranljive materije koje je nagomilao u stadijumu larve. Možda izgleda čudno, ali i ovakva vrsta insekata može biti korisna za ljudsko zdravlje.



Pretpostavka o koristnosti voskovog moljca za poboljšanje zdravlja javila se još pre 100 godina kod ruskog naučnika I.I. Mečenikova. Mnogi virusi i bakterije imaju zaštitnu opnu koja je po svojstvima slična pčelinjem vosku. To znaći, da je opna otporna na hemijske uticaje. Samo hranljivi fermenti (enzimi) voskovog moljca – lipaza i ceraza, mogu da razlože vosak na jednostavnije komponente. Na ovaj način mikroorganizmi gube svoju otpornost. Jedan od mikroorganizama koji je osetljiv na proizvode koji sadrže ekstrakt voskovog moljca jeste uzročnik tuberkuloze „Mycobacterium tuberculosi“. Ova pretpostavka profesora Mečenikova o korisnim svojstvima voskovog moljca se pokazala kao tačna, što je on uspeo da potvrdi kroz svoju doktorsku praksu.



Danas je već široko poznato da je dugotrajno korišćenje ekstrakta voskovog moljca u ishrani ili kozmetici ima veoma blagotvoran uticaj na tkiva i organe ljudskog organizma. Poboljšava i ubrzava procese regeneracije, ima efekat podmlađivanja tkiva. Takođe se dešavaju i „propratne pojave“ kao što su: čišćenje krvi i krvnih sudova, normalsanje nivoa holesterola (po prirodi, holesterol je u velikoj meri sličan pčelinjem vosku), pozitivno utiče na srčani mišić.



U tradicionalnoj medicini slovenskih naroda lekovito svojstvo ekstrata voskovog moljca je dosta ranije bilo poznato. Relativno skoro je otkriveno da se još u starim ruskim knjigama recepata iz XVII veka, leglo voskovog moljca savetovano plućnim bolesnicima, starim ljudima i ženama bez dece. Međutim, ova informacija je pažljivo čuvana i prelazila je sa generacije na generaciju u porodicama pčelara i travara, od roditelja na decu koja su nasleđivala to znanje.

Pčelinji otrov



Poznato je da je veliki broj ljudi koji su navršili 100 godina života na neki način povezani sa pčelarstvom. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je to vezano sa ubodima pčela koje oni dobijaju tokom života.



Apitoksin (pčelinji otrov)– je stručni naziv za otrov pčela. Pčele koriste svoj otrov isključivo u cilju samoodbrane, kada je ugrožena njena košnica. Služi za teranja neprijatelja, a ne za njegovo ubijanje. Žaoka pčele se nalazi na zadnjem delu tela pčele. Oko žaoke se nalaze i 2 žlezde koje luče otrov, kao i rezervoar (kesica) gde se otrov nagomilava i odakle je spreman za primenu, ubodom, kroz žaoku. Žaoka ima zaseke, tako da, kada pčela ubode, žaoka u većini slučajeva ostaje u koži. Na žalost, ovo je i smrtonosno za pčelu.



I ako otrov, u kontrolisanim količinama on je bezbeden i veoma koristan za zdravlje čoveka. Pčelinji otrov je izvanredan katalizator hemijskih procesa u organizmu (utiče povoljno na brzinu hemijskih procesa). Čak i minimalne količine imaju veoma pozitivan efekat na zdravlje ljudi.



Pčelinji otrov je veoma koristan kao sredstvo profilakse kod bolesti koje su vezane sa povećanom opasnošću stvaranja tromba različite lokalizacije (infarkt miokarada, tromboflebitis, angina pektoris) jer ima to svojstvo da krv čini tečnijom i smanji lepljivost krvi. Apitoksin smanjuje i koncentraciju holesterola u krvi, normališe arterijski pritisak, sprečava pojavu aritmije, reguliše probleme vezane sa stenokardijom.



Osećaj malaksalosti, hronični umor, loše raspoloženje i nesanica su u savremenom načinu života, pojave poznate svakom čoveku. Otrov pčela ima svojstvo jačanja prirodne energije organizma, smanjuje negativne uticaje stresa na organizam, poboljšava kvalitet sna. Kao rezulta toga, čoveku se vraća energija, miran san, psihički mir, voljnost i dobro raspoloženje. Na taj nečin se pčelinjim otrovom reguliše i rad nervnog sitema.



Prilikom istraživanja svojstava pčelinjeg otrova utvrđeno je i izraženo analgetičko delovanje apitoksina (značajno umanjuje bol – ima 50 puta jače dejstvo od novokaina). To ga čini bitnim sredstvom za primenu kod različitih bolnih sindroma.



Pouzdano je utvrđeno da veoma blagotvorno utiče na bolesti radikulitisa, išijasa, osteohodrosisa, dečije cerebralne paralize, parkinsonove bolesti, multiple skleroze, bolesti proširenih vena, ulceracije tkiva (rana koje nastaju kao posledica proširenih vena), hroničnih upalnih procesa, tireotoksikoze, psorijaze, neurodermitisa itd.



Otrov pčela takođe ima i sposobnost da eliminiše ožiljke posle hiruških intervencija i ožiljke nastale usled zarastanja opekotina. Koristan je kod bronhijalne astme, bolesti oka, ženske i muške neplodnosti, u periodu menopauze, kod poremećaja ciklusa kod žena i erektilne disfunkcije kod muškaraca, ima podmlađujući efekat. Apitoksim reguliše i telesnu težinu.



Koristi sportistima u periodu pripreme i sportskih takmičenja jer ima sposobnost da adaptira organizam ka velikim fizičkim opterećenjima. Uz to smanjuje osećaj umora i koncentraciju mlečne kiseline u mišićima.



Stručnjaci iz Australije (istraživački centar za onkološke bolesti pri bolnici princa Uelskog) tvrde da su u laboratorijskim uslovima, u epruveti, uspeli da unište ćelije kancera uz pomoć sintetskog melitina (jedna od komponenti otrova pčela), što otvara mogućnost primene pčelinjeg otvora i u ove svrhe.

Matični mleč

Sve pčele u početku svog životnog ciklusa (prva 3 dana) u ishrani dobijaju polen. Kasnije, one pčele radilice koje dolaze u kontakt sa polenom žive 6 puta duže njego ostale pčele radilice koje ne dolaze u kontakt sa njim. To znači da se njihov životni vek produžava na 240-270 dana, u odnosu na 40-45 dana ostalih pčela radilica. U isto vreme, matice koje se hrane isklučljivo matičnim mlečom žive 7–8 godina. Njihov životni vek je 65 duži njego životni vek običnih pčela radilica. Ovu razliku ne čine anatomske osobine već do nje dolazi isključivo zbog načina ishrane.



Ako tu analogiju primenimo na životni vek čoveka, to bi značilo da bi polen produžio život 6 puta (na 350 – 500 godina!), a matični mleč (matična mleč) 65 puta (do 5.000 godina!!!).



Matični mleč (matična mleč) je specifičan produkat žlezda pčela „negovateljica“ koji se koristi kao hrana za larve koju one skladište u posebno proširene ćelije – matičnjake. Matični mleč (matična mleč) je jedinstvena supstanca izuzetnog sastava. U njega ulaze sve poznate vreste aminokiselina, masne kiseline, vitamini i više od 100 različitih mineralnih jedinjenja.



Matični mleč (matična mleč) stimuliše pravilan rast i razvoj celokupnog organizma, daje dodatnu snagu i izdržljivost, aktivira metaboličke procese u organizmu, normališe rad endokrinog sistema. Kao rezultat toga, korišćenjem matičnog mleča u ishrani se postiže normalizacija rada svih sistema i organizma kao celine.



Svojstva matičnog mleča.

- Matični mleč (matična mleč) stimuliše razvoj mišića.

- Pomaže razgradnju masnog tkiva koje se na ovaj način, u većoj meri, koristi kao izvor dodatne energije.

- „Optimizuje“ sastav krvi - belančevine matičnog mleča su analog krvnoj plazmi čoveka, tako ih organizam lakše iskorišćava i odmah tretira kao „svoje“.

- Normališe procese razmene svih materija u organizmu što kao posledicu ima poboljšanje seksualne aktivnosti čak i u „kasnim“ godinama (normališe se potencija).

- Istraživanja su dokazala da matični mleč (matična mleč) izuzetno blagotvorno utiče na bolesti prostate.

- Kao dodatak ishrani se veoma prepotučuje tokom trudnoće kao sredstvo profilakse spontanog pobačaja, za normalan razvoja ploda, a posle porođaja za bolju laktaciju i oporavak organizma žene.

- Izuzetno dobro utiče na imuni sistem. Jak imunitet je prva zaštita od pojave bilo koje bolesti. Smanjuje i rizik od pojave onkoloških bolesti jer sprečava mutaciju genetskog koda u organizmu. Ovo delovanje matičnog mleča pomaže i očuvanje mladosti.

- Normališe krvni pritisak, poboljšava san, pamćenje, reguliše apetit, eliminiše hronični umor.

- Koristi se kao prirodno sredstvo rehabilitacije posle infarkta (srdačni udar) i insulta (moždani udar).

- Veoma delotvorno sredstvo u profilaksi ateroskleroze.

- Koristi se i u izradi kvalitetnih kozmetičkih preparata.

Med

Med je proizvod života i rada pčela koji ne služi samo za njihovu ishranu. Med je izuzetno poželjan, a može se reći i neophodan u ishranii čoveka u cilju očuvanja zdravlja i obezbeđivanja energije koja je preko potrebna u uslovima savremenog života.



Za med se može reći da je „univerzalna“ zaštita. Mehanizmi ove zaštite su veom jednostavni ali vrlo efekasni – Obuhvataju u sebi različite kombinacije i reakcije fermenata (enzima) i ugljenih hidrata.

- Ugljeni hidrati, kojima med obiluje, štite od gladi i hladnoće – energetska vrednost meda je do 440 kcal na 100grama.

- Štiti od opšte slabosti – ugljeni hidrati iz meda koji dospevaju u organizam, pod dejstvom fermenata i enzima se razlažu i „pretvaraju“ u druge ugljene hidrate. „Posledica“ ovog je dodatni priliv energije što povećava radnu sposobnost organizma, kao i pročišćavanje organizma od toksina koji se u njemu neminovno nagomilavaju.

- Veoma efikasno štiti organizam od štetnih mikroorganizama sa kojima svakodnevno dolazimo u kontakt. Ferment glukozooksidaza deluje na ugljene hidrate meda, a kao rezultat hemijske reakcije javlja se hidrogen peroksid koj se meša sa fitoncidama što medu daje izuzetno jaka antibakterijska svojstva.



Američki naučnik Seket je sprovodio eksperimente u laboratoriji u vezi antibakterijskog delovanju meda. On je u epruvetama mešao bakterije, prouzrokovače izuzetno opasnih bolesti, sa medom. Ovim eksperimentom je došao do otkrića, da su sve bakterije, u zavisnosti od njihovog tipa, zbog antibakterijskog delovanja meda, uništene u roku od 10 do 48 časova.



U Sankt-Peterburgu su sprovedena ista istraživanja sa helikobakter (helicobacter pylori) – uzročnikom pojave čira i kancera želudca, koja su pokazala uspešno delovanje meda i u ovom slučaju.



Med je najbolje sredstvo za jačanje zdravlja, kao i za noramalizaciju, poboljšanje raspoloženja. Bez prirodnih „slatkiša“ mnogi bitni procesi ljudskog organizama se usporavaju i ne odvijaju na optimalan način. Usporava se rad ćelija mozga. Krv postaje gučća. Med je najpogodnije sredstvo u cilju popunjavanj naših rezervi ugljenih hidrata. Potpuno je bezbedan. U određenim količinama mogu ga koristiti i dijabetičari (ne diže nivo glukoze u krvi naglo kao beli šećer). Lako se apsorbuju i ima izuzetno prijatan ukus. Med je 25% slađi od šećera.



Med je i najstariji ljudima poznat „faktor“ produžetka ljudskog roda. Termin „medeni mesec“ se prvi put pojavio kod norvežana. Mladoženje su svakog dana prvog meseca braka u cilju „produžetka roda“ uzimale med ili su konzumirali napitke čiji je jedan od najbitnijih sastojaka bio med. To pokazuje i pozitivno delovanje meda na narušenu polnu moć. Od davnina je poznato i delovanje meda kao afrodizijaka i na muškarce i na žene.



Vrednost meda se razlikuje po dijastaznoj aktivnosti (dijastzni broj). Ovaj broj pokazuje količinu aktivnih enzima koje med sadrži u određenoj količini. Prema veličini dijastaznog broja donosi se odluka o biološkoj vrednosti meda kao lekovitog proizvoda, zbog toga da su enzimi odgovorni za procese promene materija u ljudskom organizmu.



Med koji se koristi u poizvodima kompanije „Tentroium“ ističe se visokim dijastaznim brojem. Takav med je neophodan pčelama u teškim klimatskim uslovima veoma dugih zima koje karakterišu izuzetno niske temperature. To znači da pčele, za približno 3 meseca svojih godišnjih aktivnosti, moraju da „proizvedu“ vrlo koncentrisani proizvod - med, koji bi bio dovoljan za čitavu dugu i hladnu zimu severa Rusije. Zato je pčele sa ovakvih područja prednost daju kvalitetu u odnosu na kvantitet samog meda.

Kada se uporedi dijastazni broj može se videti da je on kod meda sa juga između 5 do 9, baškirskog meda (Baškirija – region u Rusiji) do 12, altajskog (Altaj - region u Rusiji) do 18, a meda sa severa Rusije od 30 do 50. Navedena biološka vrednost ovaj med, već na osnovu toga, čini da on po sebi nije samo hrana, već prvenstveno lek.

Mumio (mumije)



Malo ko je čuo za „mumio“ (mumie) ili „planinsku krv“, a zovu ga još i „planinske suze“ i ako je poznat već vekovima. Pre više hiljada godina, pčele koje su imale stanište u stenama i pećinama gradile su svoja društva na mestima koja životinjama i čoveku nisu bila na dohvat ruke. Vremenom je dolazilo do fosilizacije meda, voska i matičnog mleča. Mako je nastao „mumio“ (mumie). Za sada to je jedina realna pretpostavka naučnika, jer mesta na kome se nalazi i sastojci koje sadrži „mumio“ (mumie) ukazuju na takvo poreklo. Postoje razne vrste mumia čija klasifikacija zavisi od mesta nastanka. U stara vremena, mumio (mumie) se koristio za lečenje najrazličitijih bolesti. Pominju ga još i Aristotel, Avicena, Biruni, Arazi i mnogi drugi mislioci i lekari koje istorija pamti.



A onda je, nekako, pao u zaborav. Tek je sedamdesetih godina prošlog veka ponovo počela da mu se posvećuje zaslućena pažnja, jer je otkriveno da mumio (mumie) sadrži veoma retke aminokiseline, minerale i masne kiseline. Mumio (mumie) sadrži veliki broj minerala, šest aminokiselina, prirodne steroide, vitamine A, B, C i P (citrine), fosfolipide i polifenol komplekse, terpenoide. Takođe su prisutni u tragovima makroelementi (kobalt, nikl, bakar, cink, mangan, hrom, gvožđe, magnezijum i drugi). Postoji još sastojaka u mumiu (mumie) za koje nauka još i ne zna. Rusija je do pre nekoliko godina zabranjivala izvoz mumia (mumie), jer je tamo tretiran kao nacionalno blago. Boja mu je tamna ili kestenjasto mrka, a ukus blago gorak.



Utvrđeno je da ima antikoagulantno delovanje (protiv zgrušavanja krvi – dr. T. R. Abdurahmanov, 1970), da leči bolesti perifernog nervnog sistema, radikulite, neuralgije, teške slučajeve neuralgije nerva trigeminusa kao i oboljenja centralnog nervnog sistema. Kod tromboflebita dubokih vena donjih ekstremiteta mumio se koristi u količini od 0,3 g jednom dnevno u toku 10 dana. Ispitivanjem je ustanovljeno da su simptomi nestajali u potpunosti posle 8–10 dana (B. I. Kozlovskaja, A. M. Mamadalijeva, S. D. Madijarov, 1968). Takođe je utvrđeno da mumio (mumie) stimuliše regenerativne procese kod infarkta miokarda, kao i da ubrzava procese obnavljanja svih mišićnih, nervnih i koštanih tkiva. Prelomljene kostiju zarastaju dva puta brže ukoliko se mumio (mumie) koristi (V. N. Ismailova, 1969).



Često falsifikatori veoma vešto falsifikuju mumio (mumie). Ta pojava je bila prisutna još kod starih naroda. Interesantan način za uvrđivanje kvaliteta mumia (mumie), a koji su koristili stari narodi (zapisano od strane istraživača, putopisca koji je putovao srednjom Azijom). On navodi da su petlu ili kokoški lomili nogu, a zatim uzimali 0,5g. mumia i mešali sa uljem crvene ruže. Da bi dobili ružino ulje, latice ruža su morali umakati u vodu i potom sve to zagrevali i ostavljali da vri. Voda je isparavala, a ulje koje ostaje se propuštalo kroz gazu. Smesu mumia (mumie) i ružinog ulja su delom nakapali petlu u grlo, a veći deo su koristili za premazivanje mesta preloma pre nego što su stavljali mek povez. Ako su petlu prelomljene kosti srasle za 24 časa, mumio (mumie) su smatrali čistim i kvalitetnim. Dešavalo se da kosti srastu i za neverovatnih 16–17 sati!



Mumio (mumie) takođe pospešuje proces stvaranja krvnih elemenata. Ubrzava isceljenje traumatskih povreda i postoperativnih rana. Uspešno se koristi kod opekotina svih stepena. Blago i postepeno mumio (mumie) normalizuje rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Svojim delovanjem mumio (mumie) uništava stafilokoke, streptokoke i druge patogene bakterije.



Lekovitost mumia se dokazala i kod lečenja želudca i stomačnih problema, bubrega, tuberkuloze, rana i opekotina, čireva, astme, upalnih procesa, trovanja otrovima biljnog porekla, šećerne bolesti. Primenjuje se u ginekologiji, a izuzetan je u postoperativnom periodu za jačanje imuniteta (S. Šakirov, T. M. Šamšina; S. I. Gerškalov, L. H. Habibov, A. J. Vojgelmen, A. S. Višnjevski, J. N. Nuralijev). Na Moskovskom medicinskom institutu posebno navode kako mumio (mumie) potpomaže korekciju imunog sistema čoveka kod skrivenih imunodeficitarnih stanja. Naime, bolesnici od infekciono alergijske bronhijalne astme kod kojih je otkriven deficit T limfocita, dobijali su po 0,15 g mumia (mumie) dva puta dnevno, tokom 15–20 dana. Posle završetka lečenja ustanovljeno je da su se T limfociti u krvi približili normalnim vrednostima. Nauka stavlja mumio (mumie) u biostimulatore prvog reda, eliksir koji „diže iz mrtvih“

Autor: Milan Jovanović , apiaryum@gmail.com



Mumio sadrži veliki broj minerala, aminokiselina, prirodne steroide, vitamine A, B, C i P (citrine), fosfolipide i polifenol komplekse, terpenoide. Takođe su prisutni makroelementi (kobalt, nikl, bakar, cink, mangan, hrom, gvožđe, magnezijum i drugi). Postoji još sastojaka u mumiu za koje nauka još i ne zna.



Kalcijum (kalcijum fosfat) – Kalcijum je najzastupljeniji minerali u organizmu čoveka. Njegova osnovna uloga je izgradnja i održavanje optimalnog stanja kostiju, zuba, ligamenata. Važan je i za kardiovaklularni sistem, daje elastičnost vezivnom tkivu. Nedostatak kalcijuma i magnezijma je česta pojava kod starijih osoba. Kako kod žena (naročito u menopauzi), tako i kod muškaraca kod kojih se takođe dešavaju hormonske promene. Kao posledica nedostatka i neiskorišćenja unetog kalcijuma i magnezujuma dolazi do smanjenja nivoa ovih minerala u organizmu (naročito kostima) i pojave osteoporoze. Način da se spreči i zaustavi pojava i razvoj osteoporoze je dodatno unošenje ovih elemenata u organizam. Osim osteoporoze, nedostatak kalcijuma može izazvati deformacije kostiju, preosetljivost na stres, podložnost upalama i grčevima u mišićima. U slučaju nedovoljnog unošenja, kalcijum se rastvara iz kostiju, ulazi u krvtok i nagamilava se na zidovima krvnih sudova, šta može izazvati njihovo zakrečenje. Da bi se kalcijum najbolje iskoristio, u organizmu je neophodno prisutstvo mnogih mikroelemenata i vitamina, a pre svega magnezijuma, vitamina D i vitamina K. Radi što bolje apsorpcije kalcijuma potrebno je unositi i vitamine A i C, nezasićene masne kiseline, gvožđe, fosfor, mangan i dr.



Magnezijum (magnezijum oksid) – magneziujm je esencijalni mineral. U organizmu odraslog čoveka se nalazi oko 25gr. ovog minerala (do 60% ove količine u kostima). Neophodan je za pravilno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, zuba, mozga. Učestvuju u metabolizmu enzima. Magnezijum je potrebno redovno dodavati u ishrani, naročito ženama u periodu do i posle menopauze, kao i ženama koje uzimaju sredstva oralne kontracepcije ili konzumiraju alkohol.



Vitamin K (fitonadion) - vitamin K je veoma je važan za metabolizamu kalcijum u organizmu. Neophodan je za sintetisanje belančevina neophodnih organizmu, za pravilno funkcionisanje bubrega i zdravlje kardiovaskularnog sistema i krvotoka.



Vitamin D (kalciferol) – vitamin rastvorljiv u mastima koji se u organizmu stvara prilikom izlaganja suncu. U organizam se može unositi i hranom. Spada u vitamine neophodne za zdravlje organizma, naročito za zdravlje kostiju. Naziv kalciferol je zbog njegove neophodnosti za metabolizam kalcijuma u organizmu. U odsutstvu vitamina D, kalcijum ne ispunjava svoje uloge u metaboličkim procesima u organizmu. Zajedno sa kalcijumom obezbeđuje zdravlje kože i čvrstinu kostiju, zuba i noktiju; održava normalnu aktivnost fermenata (enzima); ima jako antioksidantno dejstvo; smanjuje rizik od pojave svih vrsta onkoloških bolesti.



Vitamin A (Beta karotin) – neophodan za stvaranje vezivnog tkiva u toku rasta i regeneraciju oštećenog vezivnog tkiva (uključujući koštano tkivo).



Vitamin B1 (Tiamin HCL) – učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelija.



Vitamin B2 (Riboflavin) – prisutstvo ovog vitamina obezbeđuje ćelije kiseonik za disanje i pravilnu deobu.



Vitamin B6 (Pirodiksin HCL) – učestvuje u razlaganju nekih aminokiselina i hormona, veoma je bitan za apsorpciju nutrijenata (masti, aminokiselina, gvožđa, kalcijuma i sl.). Manjak u organizmu je jedan od osnovnih razloga nastanaka ateroskleroze. Ublažava grčeve mišića i ukočenost ruku.



Vitamin B9 (Folna kiselina) – učestvuje sintezi nukleinskih kiselina. Bitna je u prevenci pojave tumora grlića materice. Ublažava bolove, sprečava anemiju, štiti od crevnih parazita.



Vitamin B12 (cianokobalamin) – stimuliše regeneraciju ćelija jetre. Ima bitnu ulogu u prevencije steriliteta. Simptomi nedostatka vitamina B12 se u nekim slučajevima mogu javiti tek nakon 5 godina nakon njegovog nestanka iz rezervi organizma. Nedostatak vitamina B12 se veoma često javlja kod osoba posle 50. godine života.



Vitamin C (askorbinska kiselina) – učestvuje u stvaranja kolagena. Neophodan je za razvoj i obnavljanje tkiva desni, zuba, kostiju, ligamenata, hrskavice i krvnih sudova. Koristise se u terpaiji osteoporoze i reumatoidnog artritisa. Pospešuje apsorpciju kalcijuma, gvožđa, vitamina A, D, B kompleksa, nezasićenih masnih kiselina.



Niacin (Niacinamid) – upotrebljava se kod problema sa artritisom i osteoartritisom. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju.



Pantotenska kiselina (Kalcijum Pantothenat) – vrlo bitana za funkcionisanje organizma jer je sastavni deo ćelije. Neophodna je za sintezu koenzima. Učestvuje u sintezi bitnih hormona. Istraživanja su utvrdila da su iritacije na koži, kao i gubljenje boje kose povezani sa nedostatkom pantotenske kiseline. Pantotenska kiselina se primenjuje u lečenju reumatoidnog artritisa.



Biotin (vitamin H) – pomaže organizmu da potpunije iskoristiti hranu kao i sve druge mikroelemente koji se unose u organizam. Daje zdrav izgled koži, smanjuje bolove u mišićima, opadanje kose i krtkost. Preventiva ćelavosti i pojavi sede kose.



Vitamin E (d-Alpha tokoferol) – veoma bitan vitamin sa vrlo izraženim antioksidantnim delovanjem (neutrališe dejstvo slobodnih radikala i time usporava porces starenja organizma). U sadejstvu sa vitaminom C pomaže u terapiji tromboze i ateroskleroze, ublažava grčeve, štiti jetru i pluća. Preporučuje se u prevenciji karcinoma dojke i debelog creva. Nezaobilazan je u terapiji lečenja steriliteta kod oba pola.



PABA (para-aminobenzoinska kiselina) - para-aminobenzojska kiselina je antioksidant koji pomaže u borbi sa slobonim radikalima. Samanjuje inflamatorne procese za osteoartritis koji je često praćen jakim bolovima.



Fosfor (dikalcijum fosfat) – veoma bitan za zdravlje kostiju. Neophodan bržu i pravilnu regeneraciju tkiva.



Cink (cink glukonat) – pripada grupi esncijelnih mikroelemenata. Ima izuzetno bitnu ulogu u metabolizmu materija u organizmu. Neophodan je za sintezu DNK. Bitan je za aktivnost enzima. Blagotvorno utiče na zdravlje kože, kose, kostiju i noktiju.



Bakar (bakar glukonat) – veoma bitan katalizator pojedinih hemijskih reakcija u organizmu. Neophodan za sintezu hemoglobina, kao i za pravilnu pigmentaciju kože i kose (sprečava prerano sedenje).



Kalijum (kalijum fosfat) – kationi kalijuma su neophodni za funkcionisanje ćelijske membrane. Učestvuje u održavanju kiselo-bazne ravnoteže. Ima važnu ulogu u kontrakciji mišića (naročito srčanog mišića), u sprovođenju nervnih impulsa. Pomaže funkcijama enzima. Veoma je bitan za pravilno funkcionisanje jetre.



Gvožđe (peptonat) - najibitnija uloga ovag elementa je transport kiseonika u krvi. Žene gube dva puta više gvožđa njego muškrci. Organizm ne sisntetiše gvožđe već ga je neophodno unositi hranom i suplementima.



Mangan (mangan glukonat) – mineral veoma bitan za pravilno oblikovanje i održavanje hrskavice, vezivnog tkiva i kostiju. Učestvuje u sintezi genetskog materijala. Ima antioksidantno dejstvo. Bitan je za proces zguršavanja krvi (koagulacija). Učestvuje u prometu energije u organizmu.



Hrom (hrom pikolinat) – hrom zajedno sa insulinom učestvuju u metabolizmu šećera. Njegovo prisutstvo u organizmu je neophodno i radi pravilne razmene masnih kiselina. Sprečava razvoj i napredak ateroskleroze. Ima profilaktičko delovanje na bolesti srca i krvnih sudova.



Selen (selenometionin) - esencijalni mineral. Vrlo jak antioksidant (njegovo prisutstvo u organizmu upotpunjuje delovanje vitamina E), uspešno neutrališe delovanje slobodnih radikala u organizmu (usporava proces starenja). Neophodan je za optimalno iskorišćenje joda u organizmu. Samnjuje rizik od nastanka srčanih oboljenja. Bitan je za zdravlje kože, kostiju i noktiju. Daje tkivu elastičnost. Kliničke studije su dokazale da je ovaj element bitam za sprečavanje pojave kancerogenih oboljenja. Organska forma selena (selenmetionin) se najbolje apsorbuje u organizmu.



Molibden (natrijum molibdat) – sastavni deo mnogih enzima, koji su neophodni za odvijanje mnogih biohemijskij reakcija u organizmu. Bitan je za energetsku promenu. Učestvuje u procisima detoksikacije krvi. Molibden aktivira zalihe gvožđa. Sprečava krvarenje desni. Neophodan radi normalnog funkcionisanja nervnog sistema.



Fosfor (dikalcijum fosfat) – veoma bitan za pravilno formiranje i funkcionisanje kostiju. Bitan je za obnavljanje i rast vezivnog tkiva. Učestvuje u energetskim promenama u organizmu. Provodi nervni impulse. Neophodan za rad bubrega i srca.



Enzimi su biološki katalizatori, šta znači da u organizmu ubrzavaju mnoge hemijske reakcije čim omogućavaju optimalno funkcionisanje ljudskog organizma. Mnoge reakcije koje se odvijaju u ćelijama organizma su previše spore pa bi bez učestvovanja enzima neki od tih procesa dugo trajali ili dovodili do drugačijih produkata koje organizmu nisu potrebni ili bi mu štetili. Enzimi mogu da ubrzaju reakcije i do nekoliko miliona puta. Ovaj kompleks je dopunjen kombinacijom enzima koji obezbeđuju najibolje moguće iskorišćenje svih sostojaka formule.



Terapijske indikacije:

· Osteoporoza.

· Prelom kostiju.

· Nedostatak funkcije štitne žlezde.

· Za jačanje gleđi.

· Bolesti zglobova (reumatoidni poliartritis, osteoporoza, osteohondroza, artroza..).

· Alergijska obolenja.

· Kao sredstvo za smanjenje propustljivosti zida krvnih sudova pri upalnom procesu (pneumonija, bronhitis, grip i dr.), vaskulizisu.

· Kožne bolesti (ekcem, psoriaza).

· Dijabetes.

· Hepatitis.

· Toksifikacija jetre (jetra pod dejstvom različitih štetnih materija).

· Jačanje noktiju.

· Osteoartritis.

· Glavobolja.

· Anemija

· Opadanje kose.

· Avitaminoza.

· Profilaksa onkoloških bolesti.

· Kod narušene funkcije imunološkog sistema.

· Infektivne bolesti.

· Bolesti nervnog sistema i organa vida.

· Sindrom hroničnog umora.

Trajanje terapije: Može se uzimati neograničeno dugo vremenski.

Perga


Za pergu, pčelari kažu da je „pčelinji hleb“. Možda bi, pergu bilo adekvatnije nazvati pčelinje mleko ili meso jer perga po količini belančevina koje sadrži, prevazilazi mleko, meso i jaja zajedno!



Perga je polen koji pčele sakupljaju i čuvaju u saćima da bi koristile preko zime kao i u ishrane mladih pčela.

Perga je fermetirani polen, tj. proizvod koji nastaje tako, što pčele polen koji sakupljaju sa cvetova biljaka unose u košnicu, prerađuju ga dodajući mu produkte lučenjem svojih žlezda. Praktično, pčele polen koji unose u košnicu natapaju sekretima koje luče iz svojih žlezda, smeštaju ga u ćelije saća i zalivaju ga odozgo medom. U procesu fermentacije, tako obrađeni polen od strane pčela, postaje bogatiji brojnim aminokiselinama, fermentima (enzimi) , raznim kvascima, bakterijama, mlečnom kiselinom i dr. Tako prerađeni polen pčele smeštaju u ćelije saća (do oko 2/3 ćelija), a ostali deo iznad perge u ćeliji je ispunjen medom. Pčele pri preradi polena koriste preko 200 mikroorganizama, inicirajući pri tome veoma složen proces fermentacije polena. Za razliku od polena, perga je „obrađena“ fermentima (enzimima) i pomešana sa medom. Ovo poboljšava njenu apsorpciju i iskorišćenje u organizmu bilo pčele ili čoveka ako je koristi u ishrani. U toku „pretvaranja“ polena u pergu, ugljeni hidrati meda stvaraju mlečnu kiselinu koja konzervira pergu i štiti je od kvarenja.



Da nema takve perge u pčelinjem društvu, ne bi bilo ni legla, ni razvoja pčelinjeg društva, ni pčela. Jer, perga sadrži kompletno sve što je potrebno za uspešan razvoj i život pčelinjeg društva: belančevine, vitamine, aminokisaline, eterične ulja, enzime, brojne mikroorganizme, biljne hormone, faktore rasta ćelija, ugljene hidrate (glukozu i fruktozu), minerale (kalcijum, kalijum, magnezijum, fosfor i dr.), vitamine E, rutin, mikroelemente (bakar, gvožđe, sumpur, cink, kobalt, zlato, titanium, platinu i dr.). Perga je osnovni izvor belančevina za razvoj legla. Perga je više puta vrednija od polena i kao takva ona je pravo bogatstvo za čovekov organizam.



Fermentirani polen, perga, koja je gotova hrana za pčele (jer sakupljeni polen to nije), je istovremeno izvanredna hrana za čovekov organizam. Perga sadrži preko 100 vrsta različitih gljivica, preko 80 vrsta kvasca, preko 40 vrsta bakterija i sve ono što sadrži sakupljeni polen sa cvetova biljaka.



U pergi je utvrđeno prisustvo većih količina vitamina A (karotina) koji posebno doprinosi jačanju zidova krvnih sudova, pri čemu zidovi kapilara postaju čvrsći. Pergi se daje poseban značaj kod određenih kardiovaskulrnih oboljenja, oboljenja sluzokože zeluca i creva, kod površinskih oštećenja kože, kod osoba sa uništenom ili obolelom crevnom florom, itd.



Perga ima određen aspekt delovanja, a to je razvoj osnovnih sistema u organizmu neophodnih za pravilno funkcionisanje organizma pčele. Na primer, težina pčelinje larve koja počinje da se hrani pergom, se uveća 1.500 puta u roku od 3 dana! Nijedan produkt, bilo u prirodi ili veštački sintetisan nema toliko izraženu biološku aktivnost.



Do ovog pčelinjeg proizvoda je vrlo teško doći jer ga pčele proizvode u vrlo ograničenim količinama. Zbog svog sastava, pergu je nemoguće „falsifikovati“, odnosno dobiti veštačkim putem - tako da je ovo jedinstven i neponovljiv proizvod pčela.



Zapravo, može se napraviti nekakva mešavina koja sadrži sve sastojke kao i prava perga, korišćenjem pekarskog kvasca, sojinog brašna, mleka u prahu, svežih jaja i dr., ali takva mešavina nema ono što je bitno za pergu - brojne mikroorganizme.



Kada bi čovek čak i uspeo da sve te mikroorganizme obezbedi u veštačkoj pergi, našao bi se pred nerešivim problemom - kojim redosledom dodavati te brojne mikroorganizme? Ostaće još dugo tajna, koju samo pčele znaju - redosled "pakovanja" i obrade polenovu pergu i postupak dodavanja pomenutih mikroorganizama. Teško će bilo kome poći za rukom da ukrade taj recept od pčela. Zbog svega toga, perga ce jos dugo ostati izvanredan, neprevaziđeni, jedinstveni, isključivo pčeljini proizvod.

Pčelinji vosak



Saće su “zgrade” pčela sa mnogo hiljada “stanova” (ćelija) . Jedno pčelinje društvo u toku jedne sezone može da izgradi gnezdo u kome može da živi i radi do 30.000 pčela.



Pčelinji vosak je vekovima poznat čoveku i uvek je bio izuzetno cenjen kao bitan faktor koji može doprineti boljem zdravstvenom stanju i boljem izgledu. Mnogi narodi su, kroz istoriju, koristili pčelinji vosak. Na primer, još su egipćani koristili vosak u smesama za mumifikaciju, kao i u kozmetičke svrhe.



Na lekovita svojstva pčelinjeg voska ljudi su obraćali pažnju od davnina i koristili ga kao lekovito sredstvo. Pčelinji vosak ima izražena antibakterijska svojstva i fizičku plastičnost koju ne gubi i više stotina godina. Parčići voska koji su pronađeni u egipitskim piramidima bili su još uvek mekani i imali su miris karakterističan za vosak. Takođe, još u dalekoj prošlosti, ljudi su znali da je vosak efikasniji od blata Mrtvog mora (koje je takođe poznato po svojim antibakterijskim svojstvima). Pčelinji vosak su koristili u mnogim “zdravstvenim” i kozmetičkim mešavinama koje su bile izuzetno cenjene i vrednovane. Zbog svega toga, vosak je imao i ulogu svetske valute (služio je kao etalon mere, kao i trgovcima za razmenu robe). Tokom vekova, a u nekim regionima koji čuvaju tradiciju, vinari i dan danas burad sa vinom oblažu voskom zarad boljeg očuvanja vina.



Danas se vosak koristi u mnogim oblastima. Pčelinji vosak je bio i “inspiracija” za pronalaženje veštačkog voska koji se danas koristi i u metalurgiji, optici, oblastima primene visoke tehnologije i dr. Koristi se u aviokonstruisanju, radio tehnici, telefoniji. Izuzetno je bitna primena u kozmetoloigiji. Farmaceutske i kozmetičke kuće koje drže do sebe i do proizvodnje prirodnih i kvalitetnih preparata, među kojima je i “Tentorijum”, trude se da u svojim proizvodima koriste prirodan pčelinji vosak koji “garantuje” prirodnost i kvalitet preparata.



Saće od voska je idealno „pakovanje” za sve produkte pčelarstva. Zahvaljujući antibakterijskim svojstvima saća, med se ne kiseli, cvetni prah ne buđa, i ako je vlažnost u košnici viša od idealne. U saću, produkti pčelarstva su u potpunosti zaštićeni od uticaja spoljašnje sredine, jer pčela zapečati saće tankim slojem voska – voštanim poklopčićima. Za svaku tonu meda, prinos voska od mednih poklopčića iznosi u proseku od 9,0 do 11,0 kg. Ovi medni poklopčići se pažljivo otklanjaju prilikom sakupljanja meda. Njihova razlika od ostalog vosaka je u hemijskom sastavu. Ovaj vosak je pomešan sa fermentima žlezda pčela, propolisom i cvetnim prahom - što stvara još jednu jedinstvenu kombinacaju. Ovaj vosak organizam apsorbuje i iskorišćava mnogo efekasnije nega običan i zbog toga su preparati koji ga sadrže veoma delotvorni i izuzetno cenjeni.

Polen (cvetni prah)



Polen (cvetni prah) je naziv za sitan i najčešće vrlo fin prah sastavljen od muških gametofita (polenovih zrna).



Cvetni prah (polen) je prah sa prašnika biljaka, koga pčele sakupljaju i donose u košnicu. Značaj cvetnog praha za bezbedno prezimljavanje i rani razvoj pčelinjeg društva je veoma veliki. U proleće i preko leta, pčele prave zalihe cvetnog praha - polena. Ovaj, veoma cenjen i neophodan produkt u ishrani pčela, pre svega dobijaju matica i nove, mlade pčele što i govori o značaju polenovog praha i njegovoj korisnosti.



Matice moraju da dobiju polen jer je neophodan za “proizvodnju” jednog drugog, takođe jedinstvenog, produkta pčela – matičnog mleča. Mlade pčele ga dobijaju da bi se brzo i pravilno razvile. Uz pomoć polena, za samo par dana se razviju od larve do pčele (rastu i formiraju se krilca, radne žlezde, počinju da sintetišu otrov). Polen je bitan i za pčele radilice jer bez polena ne mogu da funkcionišu žlezde koje proizvode vosak. Za trutove je neophodan u cilju pravilnog razvoja i funkcionisanja njihovog polnog sistema. Takođe, polen je sirovina za stvaranje pergi – hranljive rezerve neophodne pčelama za preživljavanje dugačke sibirske zime.



Za razliku od čistog cvetnog praha polen nije toliko jak alergen, jer ga pčele prilikom sakupljanja obrađuju svojima fermentima (enzimima). Ovi fermenti (enzimi) su osnovni razlog unikatnog delovanja polena na ljudski organizam.



1991. godine, u istraživanju koje je sprovela grupa ruskih stručnjaka u saradnji sa stručnjacima „Tentorium-a”, došlo se do određenih naučnih saznanja u vezi “svojstava DNK-nukleaze”. Srž ovog otkrića je u tome da je naučni tim otkrio i potvrdio da određeni fermenti (enzimi) polena ulaze u jezgro ćelije i uključuju se u procese sinteze u ćeliji. U toku ovih procesa, ti fermenti (enzimi) polena “rekonstruišu” očtećene lance DNK. Ovo produžava životni vek ćelije do nekoliko puta što govori i o mogućnosti blagotvornog delovanja polena na organizam čuveka u cilju optimalnog funkcionisanja, čime se povećava i kvalitet života.

Propolis



U unutrašnjosti „zdrave“ košnice, postoje, skoro idealno stirilni uslovi. „Krivac“ za ovakve, sterilne uslove, koje je praktično nemoguće postići u okruženju u kome ljudi žive, je jedinstven i izuzetno cenjen produkt pčela - propolis.



Zahvaljujući svojim, veoma jakim antibakterijskim svojstvima, propolis veoma uspešno štiti pčele od svega što može da naškodi pčelinjoj porodici (od mikroba, bakterija, gljivica, pa čak i od miševa i leptira!). Novoizgrađene voštane ćelije, pčele pre polaganja jaja, takoreći okupaju, propoliziraju u cilju sprečavanja pojave svih vrsta oboljenja, kako u leglu, tako i u celoj košnici.



Izuzetno aromatičnog i prijatnog ukusa, propolis je još uvek tajna čak i za najiskusnije stručnjake u ovoj oblasti. Hemijski sastav propolisa je veoma složen i u velikoj meri zavisi od „paše“, odnosno drveća i biljaka sa koga pčele sakupljaju smolu od koje „prave“ propolis. Tokom istraživanja, u propolisu je pronađeno 284 raličitih jedinjenja, od kojih su stručnjaci uspeli da identifikuju svega 111! Poznato je da propolis sadrži smolaste kiseline, artipilin, fenole, balzame (kiseline kore drveta), vosak, eterična ulja, flavonoide, aminokiseline, i izvesnu količinu vitamina B grupe. Ostale komponente propolisa, i dan danas, nisu poznate nauci, ali je, i pored toga, nepobitno utvrđeno pozitivno delovanje propolisa na zdravlje čoveka.



Prema klasifikaciji produkata pčelarastva svetske organizacije, postoje 3 vrste propolisa: brazilski, evropski i propolis severnih regiona Rusije. Odvajanje, kao posebne vrste, propolisa sa područja severne Rusije ukazuje na njegove karakteristične i izuzetno bitne osobine. „Severni“ propolis ima posebne osobine jer pčele sakupljaju smole sa drveća za koje se kaže da su „živi fosili“. To su vrste drveća koje su preživele i ledena doba (kedar-sibirski bor, sibirska jela), kao i vrste breze i bele topole karakteristične za to područje.



Nemoguće je ukratko navesti sva korisna svojstva propolisa. Njegove najbitnije karakteristike su te da čisti organizam, pomaže izbacivanju slobodnih radikala i hiperoksidanata, regeneriše ćelije organizma i reguliše njihov rad. Zahvaljujući ovakvom delovanju, propolis usporava procese starenja, poboljšava prirodni potencijal i izdržljivosti organizma. Zbog toga, nije slučajno da stručnaci propolis zovu „antioksidantna bomba“. Sva savremena istraživanja su potvrdila, odavno poznatu čenjinicu, da redovna upotreba propolisa dovodi do značajnog podmlađivanja organizma, čime se značajno produžava životni vek, kao i kvalitet života, a sve to na potpuno prirodan i zdrav način.

ZELENI ČAJ



Latinski naziv: Camellia sinensis



Sinonimi: kineski, ruski, indijski.

Opis biljke: zeleni čaj je visok žbun sitnih listića i skromnog izgleda. Na plantažama grm se reže do visine 1 metra radi većeg broja izdanaka. Lišće mu je naizmenično, kožasto, sjajno, elipsasto i po ivicama nazubljeno (bez mirisa). Cvetovi su beli.



Stanište: raste na visoravnima Kine, Indije, Japana, Cejlona, na Javi, u Gruziji i južnim padinama Kavkaza. Gaji se plantažno.


Lekoviti deo biljke: Listovi i cvet beru se u martu, kada su listovi sasvim mali. Od načina prerade zavisi da li ce se dobiti, crni, zeleni, žuti ili crveni čaj.

Lekovito delovanje: svojim blagotvornim delovanjem zeleni čaj može sprečiti nastanak malignih oboljenje prostate, a može i popraviti stanje već obolelih osoba. Ispitivanjem ekstrakta polifenola dobijenih iz listova biljke zelenog čaja, pokazalo se da smanjuje nivo triglicerida i LDL holesterola u krvi, a time smanjuje opasnost od bolesti kardio-vaskularnog sistema i ateroskleroze. Listovi zelenog čaja bogati su i fluorinom koji sprečava štetno dejstvo bakterija u usnoj duplji koje izazivaju karijes. Čaj sadrži i znatnu količinu minerala (kalijuma, bakra, gvožđa i mangana). Sadrži malo teofilina i teobromina. Deluje i diuretski, pomaže protiv celulita jer ograničava apsorpciju masnoće i podstiče površinsku cirkulaciju. Zaceljuje rane. Ekstrakt čaja se koristi za negu kože, usne šupljine, izraslina na koži, protiv peruti u kosi, kod opekotina kao i za lečenje akni. Umiruje i opušta. Istraživanja koja su sproveli Japanci pokazala su da u delovima zemlje u kojima se bere i proizvodi zeleni čaj nema smrtnosti od raka želudca i pluća.

VRBA



Latinski naziv: salix caprea


Sinonimi: iva, iva vrba, maca, planinska iva, prava iva, vrbica...

Opis biljke: vrba su dvodomna biljka koja raste u obliku grma ili drveta. Svaki grm ili drvo nosi cvetove samo jednog pola. Muški cvetovi su jajastog oblika s prašnicima žute boje, dok su ženski cvetovi vitki i valjkasti, sivo-zelene boje. Cvetovi se javljuju pre listanja. Listovi bele vrbe se nalaze na kratkoj peteljci, dugacki su, šiljati, sitno nazubljeni i sa obe strana obrasli srebrno-sivim dlčicama. Krhka vrba ima gole listove bez dlaka. Najviše listova ima vrba iva.



Stanište: raste oko bara, jezera, ribnjaka, pored reka i potoka, uz rubove šuma.



Lekoviti deo biljke: kora (u proleće se ljušti sa tanjih grana) i mladice s mladim listovima.



Lekovito delovanje: od davnina je poznata kao lekovito sredstvo koje leči groznicu , umiruje bolove i pospešuje izlučivanje znoja i mokraće, a samim time i izlucivanje otrovnih materija iz organizma. Čaj od vrbove kore se posebno preporučuje kod reumatizma i gihta. Vrbova kora umiruje bolove i uništava klice te zbog toga postiže značajne rezultate kod svih katarnih upala želudca i creva. Čaj od vrbove kore se koristi se za ispiranje kod upale krajnika i desni, kao i za ispiranje pravljenja obloga za lečenju rana, čireva i kožnih osipa.

VRANILOVKA - ORIGANO



Latinski naziv: origanum vulgare



Sinonimi: mravinac, mirišijavac, crnovrška, džodžan, dušica, babina dubčica, vrigan, gorka meta, gocman, dobra misu, dobrovoljka, zabrta, zavrta, origanj, rigan, sovro, sušica, crljena metvica, crnovrh...



Opis biljke: vranilovka je višegodišnja zeljasta biljka. Ima uspravne čvrste drške, visoke oko 0,5 metra, (crvenkaste boje), obrasle dosta krupnim listovima.

Cveta od jula do oktobra. Cvetovi su na vrhu stabljika grupisani u kompaktne okruglaste cvasti (prijatnog mirisa i izuzetno lepog izgleda).

Spada u grupu aromatičnih, oporih, gorkih biljaka. Hemijski sastav i farmakološko dejstvo vranilovke je vrlo slično majčinoj dušici.


Stanište: široko je rasprostranjena.



Lekoviti deo biljke: koriste se grančice u cvetu (seku se oko 20 cm. od vrha).



Lekovito delovanje: omiljena je u narodu kao čaj i lek za jačanje, za lečenje bolesti organa za varenje (osobito proliva) i disanje. Spolja blagotvorno deluje protiv raznih zapaljenja kože i sluznica. Etarsko ulje vranilovke (sadrži oko 50% timola) ima veoma izražena antibakterijska svojstva.

VALERIANA



Latinski naziv: valeriana officinalis



Sinonomi: baldrijan, kozlić, majčina trava, mačja trava, valerijana, odoljen.

Opis biljke: valeriana ima trajni koren iz kojega se grana žuto-smeđe korenje izdanci dugački i više od 10 cm. Ima šuplju, ispruganu, golu, samo prizemno dlacicama pokrivenu stabljiku koja doseže visinu od 20 do 120 cm. Listovi su različiti: donji su suprotni, neparno perasti i rascepljeni, na dugackim peteljkama. Listovi bliži vrhu imaju kraće peteljke sa manje listaka. Najviši listovi su nalik bodljama, testerastih ivica, bez peteljki sa malo dlačica na naličju. Na vrhu, u paštitac su sakupljeni cvetovi bele ili ružicaste boje.


Stanište: raste po močvamim livadama, vlažnim šumama, uzduž jaraka, uz vode i na obroncima. Miris stabljike, a posebino korena, je vrlo neugodan.



Lekoviti deo biljke: korenje. Treba biti posebno oprezan da se kod sakupljanja ne zameni s korenom otrovne kulture.



Lekovito delovanje: čaj od korena valeriane uspešno se koristi kod svih nervnih bolesti. Ima izuzetne rezultate kod padavice, histerije, hipohondrije, grčeva oko srca, nervoznih grčeva u dušniku, grudima, želudcu, crevima, kod astme. Preporučuje se u lečenju nervne glavobolje koju izazivaju grčevi zbog nadimanja omaglice, vrtoglavica i povraćanje. Valeriana blagotvorno deluje i kod opšte uznemirenosti i nervoze koja se može još povećati usled razdraženosti. Pomaže kod nesanice koja je posledica nervoze, pri nervnim tegobama praćenim lupanjem srca i osećajem straha u predelu srca, kao i za snižavanje krvnog pritiska.

TROSKOT


Latinski naziv: polygonum aviculare

Sinonimi: dvomik, oputina, dušomača, kokošica, krupnik, ptičja trava


Opis biljke: troskot je jednogodičnja biljka neuglednog izgleda. Niska je i polegla. Često se javlja kao korov. Uglasto-čvorasta i vrežovita stabljika je visine od 30 do 60 cm. Ima dva reda malih lancetastih, modro-zelenih listića koji su crvenkasto prugasti, kao i male beličaste palištice (koprica, ochrea). U pazušcima listova nalaze se neugledni cvetovi bele ili ružičasto-bele boje.


Stanište: kao korov na putevima, u vrtovima, dvorištima, na ledinama, oranicama i na zapuštenim mestima.



Lekoviti deo biljke: listovi i mladi vrhovi stabljike (sakupljaju se u proleće i leto).

Lekovito delovanje: troskot se uspešno koristi u lešenju plućnih bolesti (bronhitis, za izbacivanje sluzi...), kamena i peska u mokraćnim putevima, teškoća u radu bubrega, kod gihta (uloga), reumatizma, proliva, krvarenja creva, zutice i rana. Troskot deluje na poboljšanje krvne slike. Blagotvorno deluje pri lečenju čireva na želudcu.

TESTERASTA PALMA (Saw Palmetto Berries)



Latinski naziv: Serenoa repens, Sbal serrulate



Opis biljke: Testerasta palma je biljka poreklom iz Severne Amerike. Domoroci Amerike koristili su njene bobice još pre nekoliko vekova u ishrani, a kasnije su je indijanci prihvatili kao lekovitu biljku. Korišćena je kao tonik i jak antiseptik.



Lekoviti deo biljke: bobice testeraste palme.



Lekovito delovanje: Testerasta palma danas se koristi proizvode testeraste palme najičešće u obliku ekastrakta bobica. Testerasta palma deluje antiflagmintorno na prostatu, ali bez negativnih efekata kao što je estrogensko dejstvo, koje izazivaju hormonalne terapije.



Danas testerasta palma se najičešće upotreblava u veze za problemima prostate, od hipreplazije i do prostatitisa, pozitivno utiče na infekcije mokračnih puteva, naričito hronične. Aktivne sostojci su liposterolni ekstrakt koji obezbeđuje masne kisiline, sterole i estere.



U Europe su proizvode od testeraste palme postali jedan od vodećih metoda za lečenje oboljenja prostate.



Krajem prošlog veka sprovedene su brojne kliničke studije koji su dokazale da 320mg. liposterolnog ekstrakta plodova testeraste palme dnevno može bezbedno i efekasno utisati na prostatu. Trogodišnja studija u Nemačkoj pokazala da uzimanje 160mg. ekstrata testeraste palme dva puta dnevno smanjuje noćno mokrenje kod 73% pacijenata i značajno poboljšava protok mokraće.



Neka od dejsta ekstrata testeraste palme su:



- inhibira delovanje testosterona na prostatu kod benigne hiperplazije prostate;

- sprečava vezivanje DHA za androgene receptore šta obezbeđuje preventivu gubitka kose;

- utiče na balansiranje hormonskog balansa podjednako i kod muškaraca i kod žena;

- smanjuje upalu bešeke i potpomaže protoku urina;

- testerasta palma kod žena stimuliše rast dojke i koristise za tretiranje preosetljivosti materice;

- podrška terapiji impotencije, frigidnosti, a može da se koristi kao afrozidiajak;

- testerasta palma koristi se u terapije kod uvećane (deficijencija) tiroidne (štitne) žlezde;

- testerasta palma koristna je kod lečenja hiperemije u grudima, lečenje kašlja, astme i bronhitisa.



Ekstrat testeraste palme je bezbedan za upotrebu i nema poznatih negativnih efekata.

ŠTAVELJ



Latinski naziv: rumex obtusifolis


Sinonimi: ščav.


Opis biljke: štavelj je višegodišnja zeljasta biljka visine do 1 metara. Ima duge ovalne listove poput slične renu.



Cvetovi su složeni u klas koji se razvijaju na stabljici, posebno na vrhu. Cvetići su zelenkaste ili crvenkasto-smeđe boje.

Stanište: svuda na vlažnim livadama.





Lekoviti deo biljke: za lek se sakupljaju listovi (u proleće) i plodovi (pre samog dozrevanja).



Lekovito delovanje: plod štavelja se upotrebljava u obliku čaja protiv proliva.


Čaj od listova štavelja se koristi u lečenju šuljeva kao i za bolje varenje.


Listovi se preporučuju protiv malokrvnosti jer u sebi sadrže vitamine A i C, kao i značajne količine gvožđa i fosfora.

SRČANIK



Latinski naziv: polygonum bistorta

Sinonimi: srčenica, srčenjak, trava od srca.

Opis biljke: srčanikvje višegodišnja biljka jakog i uvijenog korena (nalik broju 5).



Spolja, koren je smedj, a iznutra boje mesa. Razmnožava se izbojcima iz čvorova ili semenom (u jesen, odmah nakon što sazri). Stabljika naraste i preko 1 metra. Listovi su dugački, kopljasti a pri dnu imaju peteljku. Gomji listovi su uži i obuhvataju stabljiku.



Gomja strana listova je tamnozelene, a s donja sivo-zelene boje. Cvetovi su ružičasto-beli koji su na vrhu formiraju klas klas i vrlo su prijatnog mirisa.

Stanište: raste na planinskim i brdskim livadama i pašnjacima.



Lekoviti deo biljke: koren (vadi se u decembru).



Lekovito delovanje: srčanik svoju lekovitost zahvaljuje značajnom prisustvu tanina. Upotrebljava se u obliku čaja ili kao prašak. Leči krvarenja i prolive, bolesti sluzokože, a celi crevni trakt potstiče na rad (deluje kao stomahik). Preporučuje se za lečenje malokrvnosti, dizenterije, rana u ustima i sl.

ŠIPURAK



Latinski naziv: rosa canina


Sinonimi: šipak, šipurika, divlji šipak, divlja ruža, pasja ruža, srbiguzica, šipurina, šepurika.


Opis biljke: šipurak je grm visine od 2 do 3 metra. U prvoj godini pojavljuju se uspravni izdanci koji se u narednim godinama granaju i obrazuju mnogobrojne povijene i viseće grane. Ceo grm obrastao je oštrim i prema dole svijenim bodljikama. Listovi su neparno perasti, a listići jajastog oblika i oštro nazubljeni. Cvetovi su bele do belo-ružičaste boje. Plodovi su jajastog oblika, svetlocrvene boje, sa velikim brojem tvrdih semenki. Cvetovi su prijatnog mirisa, a plodovi kiselo-slatkog ukusa.


Stanište: šipurak je veoma rasprostranjen po celoj Evropi. U našim je krajevima ga ima u velikim količinama. Raste po živicama, uz rubove šuma, u šikarama i na sličnim mestima.



Lekoviti deo biljke: za lek se koriste plodovi i cvetne latice šipurka.



Lekovito delovanje: šipurak je lekovita biljka koja ima veliku količinu C vitamina. Čaj se preporučuje majkama za vreme dojenja. Proizvodi od šipka otklanjaju tzv. prolećni umor, malaksalost, bledilo kože i nevoljnost kao i ostale tegobe uzrokovane nedostatkom vitamina C. Šipurak blagotvorno deluje na sistem organa za varenje, na izlučivanje mokraće (bez ikakvih nadražaja bubrega). Čaj od šipurka se preporučuje za sprečavanje nastanka kamena u bubrezima i mokraćnim kanalima. Takođe, čisti krv, a koristi se kod upalnih procesa bubrega, bubrežne nakapnice i mokraćnog mehura. Čaj od cvetnih latica šipurka koristi se za pripremanje čaja kod krvarenja iz želudca, creva, pluća i hemoroida kao i protiv proliva i želudačnih grčeva. Pomešan sa drugim biljkama koristi se u lečenju mnogih drugih bolesti.

SENA (KASIJA)



Latinski naziv: cassia angustifolia



Sinonimi: Kasija, Kasia



Opis biljke: sena je žbunasta biljka sa parno perastim listovima. Lišće je na kratkoj peteljci, tanko kožasto i krto, žuto-zelene boje.



Sena sadrži glikozide, senozide A i B, flavonoid, sluz, tanin, smole i antrahinonske derivate.

Stanište: sena je biljka koja ne raste u našim predelima. Uspeva na područjima Afrike i Azije. Na predelima od Sudana do Irana raste nekoliko vrsta sene.


Lekoviti delovi biljke: koristi se zrelo, osušeno i iseckano lišće sene.



Lekovito delovanje: aktivni sastojci lista sene deluju na Aurbachov kompleks, nervne završetke u zidu debelog creva, pojačavaju peristaltiku i deluju laksativno.



Čaj od sene pomaže prirodnom varenju, sprečava lenjost creva i zatvor.



Lišće sene se ne sme koristiti za vreme trudnoće, kod zapaljenja mokraćne bešike ili zapaljenja materice.

PODBEL



Latinski naziv: tussilago farfara



Sinonimi: belokopitnjak, konjsko kopito, lepuh, lepuk, podbelek, podbilj.

Opis biljke: podbel je višegodišnja biljka sa vrlo razgranatim korenom i podzemnim izdancima. U proleće se prvo pojave belo-baršunaste ljuskaste cvetne stapke sa po jednom žutom cvetnom glavicom. Stapke su visine 10 do 15 cm. Za vreme cvetanja listovi podbela su još pod zemljom, a razvijaju se tek nakon cvetanja. Listovi su potkovičastog oblika sa peteljkom i prilegnuti uz zemlju. Listovi i cvetovi imaju slab miris, a gorkog su ukusa i sluzavi.



Stanište: podbel raste na glinenom zemljištu uz potoke, ciglane, jarkove ili nasipe uz obale reka i na železničkim nasipima.



Lekoviti deo biljke: za lek se koristi ceo, nadzemni, deo biljke (bez korena).



Lekovito delovanje: podbel sprečava upale, a postojeće brzo uklanja. Izuzetno uspešno deluje na rastvaranje sluzi. Efikasno se primenjuje u lečenju promuklosti, katara ždrela, bronhitisa, bronhijalne astme i kod početka tuberkuloze pluća. Za spoljašnju upotrebu, podbel se koristi za spravljanje obloga kod upale vena, čireva potkolenice, opekotina, crvenog vetra i svih upala i otoka.

PETROVAC



Latinski naziv: agrimonia eupatoria



Sinonimi: turica, ranjenik, ovčiji čičak, kostolom, trava od poseka.


Opis biljke: petrovac ima uspravnu, dlačicama obraclu stabljiku visine do 70 cm. Listovi su perasti, a listići jajastog do dugoljasto lancetastog oblika. Cvetovi formiraju u dugačak grozd oko same stabljike (mali su i žute boje). Mali plodovi imaju kukaste čekinje.



Petrovac je gotovo bez mirisa, a ukus mu je gorak.



Stanište: raste na vlažnini livadama, u jarkovima, uz vode, na prisojnim brežuljcima i stenama.



Lekoviti deo biljke: za lek koriste listovi ili cela biljka (dere se za vreme cvetanja).



Lekovito delovanje: petrovac se koristi u lečenju oboljenja jetre, katara na želudcu, proliva.


Petrovac pomaže i kod žutice, sklonosti taloženja mokraćne kiseline u telu, krvarenja bubrega kao i kod kamena u žuči. Spolja se petrovac primenjuje protiv krvarenja rana, kod posekotina, kožnih bolesti.