Pravoslavlje i ekumenizam

Свети Анатолије Оптински (Млађи)

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ





Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: "По плодовима ћете их познати", тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо ''не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту'', као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.

Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су - смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: ''Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским''. (Мт. 10,3).

Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: "Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити." Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ - голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:''Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота'' (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

СВЕТИ АМВРОСИЈЕ ОПТИНСКИ
ОДГОВОР ЉУДИМА КОЈИ СУ БЛАГОНАКЛОНИ ПРЕМА ЛАТИНСКОЈ ЦРКВИ
(О неправедном величању паписта умишљеним достојанством њихове цркве)

Узалуд се неки од православних задивљују постојећом пропагандом римске цркве, умишљеном самоодрицању и делатношћу њених мисионара и усрђу латинских сестара милосрђа и неправилно приписују латинској цркви ту важност, као да тобож, након њеног отпадања од Православне Цркве, ова последња није остала иста, већ има неопходност да се сједини са њом. Након строгог истраживања ово мишљење се показује као лажно; а енергична латинска делатност не само да не изазива задивљеност, већ напротив, побуђује велико сажаљење у срцима људи који добро мисле и разумеју истину.

Православна Источна Црква, од апостолских времена па до сада чува неизмењено и неповређено од новачења, како учење Јеванђелско и Апостолско, тако и Предање Светих Отаца и одлука Васељенских Сабора, на којима су богоносни мужеви, скупљајући се из целе Васељене, саборно саставили божанствени Символ Православне Вере и, објавивши га јавно целој Васељени, на сваки начин савршеним и потпуним, запретили страшним претњама свако додавање Символу, или изостављање, или измену или промену макар једног слова у њему. Римска црква је давно отпала у јерес и новачења. Још је Василије Велики изобличавао у томе неке епископе Рима, у својој посланици Јевсевију Самосатском. „Истину они не знају, и не желе да је знају; са онима који им истину објављују, они се расправљају, а сами јерес утврђују“. (Окруж. посл. § 7).

Апостол Павле заповеда да се удаљујемо од људи које је јерес повредила, и не тражити сједињење са њима, говорећи: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио.” (Тит. 3, 10-11). Саборна Православна Црква није пар пута, већ много пута покушала да уразуми римску цркву; али ова је, без обзира на сва праведна убеђивања прве, упорно остала у свом погрепном начину мишљења и деловања.

Још у седмом веку у западним црквама родило се лажно мудровање, да Дух Свети исходи и од Сина. У почетку, против овог новог умовања устајале су и неке папе, називајући га јеретичким. Папа Дамас тако о њему говори у одлуци Сабора: „ко о Оцу и Сину мисли исправно, а о Духу Светом лажно, тај је јеретик” (Окруж. посл., § 5). То исто потврђивале су и друге папе, Лав III и Јован VIII. Али, велики део њихових наследника, заневши се правом владавине, и нашавши у томе, за себе мноштво светских користи, дрзнули су се да измене Православни догмат о исхођењу Светог Духа, упркос одлукама седам Васељенских Сабора, а такође и упркос јасним речима Самог Господа у Јеванђељу: „Који од Оца исходи”. (Јн. 15, 26)

Али, пошто једна заблуда, коју не сматрају заблудом, за собом увек вуче другу, и једно зло рађа друго, тако се и догодило са римском црквом. Тек што је успело да се јави такво лажно мудровање, да Дух Свети исходи и од Сина, тако је одмах родило и сличне њему изданке и са собом увело мало-помало друге новотарије, које великим делом противрече у Јеванђељу јасно осликаним заповестима Спаситеља нашега, као: кропљење уместе погружења у Тајни Крштења, одузимање Божанске Чаше од мирјана и употреба бесквасног хлеба уместо квасног, искључивање из Литургије божанског призивања Свесветог и Животворног Духа. То је такође увело и новине, које нарушавају древне апостолске обреде Саборне Цркве, као: уклањање крштене деце од Миропомазања и примања Пречистих Тајни, уклањање ожењених од свештенства, признавање папе за непогрешиво лице и за Христовог заменика и друго. На тај начин, разрушила је целокупни древни апостолски чин савршавања скоро свих Тајни и свих црквених одлука – чин, који је одржала најдревнија и света и Православна Црква Рима, која је тада била најчаснији део Свете, Саборне и Апостолске Цркве. (Окруж. посл. § 5, тачка 12).

Али, главна јерес римске цркве, не по суштини, већ по деловању, јесте измишљени догмат првенства, или тачније, гордо тражење власти епископа Рима над друга четири Источна патријарха. Ради ове власти, следбеници римске цркве су свог папу поставили више правила и одлука Васељенских Сабора, верујући у његову непогрешивост. Али каква је та папска непогрешивост, сведочи историја која не лаже. О папи Јовану XXIII, у одлуци Констанцког сабора, говори се: „Доказано је да господин Јован папа јесте грешник окорели и непоправљиви, био је и јесте безаконик, праведно окривљен за човекоубиство, за тровања и друга тешка злодела, који је често и упорно пред различитим великашима потврђивао и доказивао, да душа људска умире и гаси се заједно са људским телом, слично душама животиња и скотова, и да умрли никако неће васкрснути у последњи дан”. Безакоња папе Александра VI и његових синова су били толико монструозна да се, по мишљењу савременика, папа бринуо о успостављању на земљи царства сатаниног а не Царства Божијег. Папа Јулије II се постојано појио крвљу хришћана, ради својих циљева, наоружавајући један народ против другог. (Духовн. Беседа 1858 г. № 41). Постоји и много других примера о великим забудама папе; али сада није време да говоримо о њима. При таквим историјским сведочанствима и повређеношћу јеретичким учењем и папиним заблудама, да ли се паписти праведно надимају умишљеним достојанством римске цркве? Да ли праведно понижавају Православну Цркву, која своју непогрешивост заснива не на неком лицу, већ на учењу Јеванђелском и Апостолском, на правилама и одлукама седам Васељенских Сабора и девет Помесних Сабора? На овим Саборима су присуствовали богонадахнути и свети мужеви из целе васељене, и установили све оно што се тиче духовних потреба Цркве, сагласно са Светим Писмом. Да ли онда правилно поступају паписти, који ради световних циљева постављају личност свога папе изнад правила Васељенских Сабора, сматрајући свог папу непогрешивим?

Због свих наведених разлога, Саборна Источна Црква је прекинула општење са римском црквом, као црквом која је отпала од истине и од правила Саборне Православне Цркве. Римски епископи, како су започели гордошћу, њоме и завршавају. Они се напрежу да докажу да је тобож Православна Саборна Црква отпала од њихове помесне цркве. То је неистина, па чак и бесмислица. Истина сведочи да је римска црква отпала од Православне Цркве. Иако паписти ради умишљене истине, истичу да је њихова патријаршија у време јединства са Саборном Православном Црквом, међу пет била прва и најстарија; али то само због царског Рима, а не по некаквом духовном достојанству или власти над другим патријаршијама. Неправедно су они своју цркву назвали Католичанском тј. Саборном. Део се никада не може називати целином; римска црква је до свог отпадања од Православља састављала само петину јединствене Саборне Цркве. Посебно се римска црква не треба називати саборном, из разлога што је одбацила одулке Васељенских Сабора, следујући својим лажним умовањима.

Некима се у очи баца бројност и свуда присутност следбеника латинске цркве, и зато они који нетачно мисле, сматрају: зар латинска црква због тога није дужна да се назива Васељенском или Саборном? То мишљење је веома погрешно, јер се нигде у Светом Писму посебно духовно право не приписује мноштву и многобројности. Господ је јасно показао да се признак Истинске Саборне Цркве не закључује у мноштву и бројности, када у Јеванђељу говори: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, 32). Постоји и примеру Светом Писму који не иде у корист мноштву. Након Соломонове смрти, за време његовог сина, Царство Израиљево се поделило; Свето Писмо десет колена представља као отпале, а два колена, који су остали верна свом дугу, као колена која нису отпала. Зато се узалуд латинска црква труди да докаже исправност своју мноштвом, бројношћу и свуда присутношћу. Признак Васељенске Цркве на Васељенским Саборима означен је сасвим другачије од стране Светих Отаца, тј. саборно је утврђено: веровати у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, а не просто у васељенску или свуда раширену цркву. Римска црква иако и свуда по васељени има своје следбенике, пошто не чува свето саборне и апостолске одлуке, већ се уклонила у новотарије и лажна мудровања, никако не припада Једној, Светој и Апостолској Цркви.

Такође, веома погрешно расуђују Латинима благонаклони, који, прво, мисле да након отпадања западних од Православља, у Саборној Цркви нешто недостаје. Штета је одавно отклоњена премудрим Промислом – оснивањем Православне Руске Цркве на северу. Друго, као да ради пређашњег старешинства и ради бројности римске цркве, Православна Црква има потребу за сједињењем са њом. Ипак, једно је суд човечији, а друго суд Божији. Апостол Павле јасно говори: „какву заједницу има свјетлост с тамом?” (2. Кор. 6,14) – тј. да се светлост истине Христове никада не може помешати са тамом јереси. Латини не желе да оставе своју јерес, и упорни су, како о њима сведоче, у стварности већ вековима испуњене речи Василија Великог: „истину они не знају и не желе да знају; са онима који им истину јављају, споре и сами утврђују јерес“, како је речено горе.

Благонаклони према Латинима уместо тога требало би да боље расуђују о реченом у псалмима: „Ненавидим цркву лукавих“ (Пс. 25,5) и да жале о људима, који су ради власти и среброљубља, и других светских циљева и удобности, узмутили скоро целу васељену уз помоћ инквизиције и лукавих језуитских сплетки, а и до сада смућују и жалосте Православне у Турској преко својих мисионара. Латински мисионари се не брину да у хришћанску веру обраћају Турке староседеоце, већ се старају да са истинитог пута уклоне православне Грке и Бугаре, употребљавајући за то свако злонамерно средство и превару. Зар то није лукавство, и зар није злобно лукавство? Зар је мудро тражити јединство са таквим људима? Да ли због тога треба да се дивимо умишљеној ревности и умишљеном самоодрицању тих делатника, тј. латинских мисионара и сестара милосрђа? То су без сумње жалосни подвижници. Они се старају да обраћају и приводе људе не Христу, већ свом папи.

Шта још рећи на питања: да ли се латинска црква и друга исповедања могу називати Новим Израиљем и ковчегом спасења? И како разумети евхаристију садашње римске цркве? Новим Израиљем се може називати само Црква Правоверујућа, а црква повређена јеретичким мудровањем не може. Свети Апостол Јован Богослов говори: „Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас”. (1 Јн. 2, 19). А Свети Апостол Павле говори: “један Господ, једна вера” (Еф. 4,5) тј. само је једна вера истинита, а није свако веровање добро, како неразумно мисле они који су се одвојили од једине истините Цркве, о којима Свети Апостол Јуда пише: „да ће се у посљедње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају” (ст. 18, 19). Ако су туђи Духу истине, како се називају Новим Израиљем? Или како некоме могу да буду спасавајуће пристаниште, када и једно и друго не може бити без благодати Светога Духа. У Православној Цркви се верује да се хлеб и вино у Тајни Евхаристије претварају призивањем и силаском Светог Духа. А латини, како је горе речено, сматрали су непотребним овај призив, и то искључили из своје литургије. И тако, онај ко разуме – нека тако мисли о евхаристији латинској.

И питање: ако је, како је речено, осим Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве каквом се назива и каква јесте Црква Православна, тако сумњиво спасење других вероисповести: зашто се у Русији отворено не проповеда ова истина? На то је одговор веома једоставан и јасан.

У Русији је допуштена толеранција вера и иноверни једнако као и православни заузимају важне дужности: начелници образовних установа су у највећем делу иноверни; начелници губернија и градова често су иноверни: команданти пукова и батаљона – неретко су иноверни. Чим духовно лице почне да отворено проповеда да ван Православне Цркве нема спасења, иноверни на положају се вређају. Због таквог положаја, руско духовништво као да је и задобило навику и укорењену особину да говори о том предмету увијено. А може бити, неки су, из тог истог разлога, и од свагдашњег обраћања иновернима, а још више од читања њихових дела, почели да снисходљиво мисле у вези са надом спасења и других вероисповедања.

Упркос духу кротости и мирољубивости и трпљења Православне Цркве и њених пастира и следбеника, на Западу се у протеклим вековима следбеницима различитих хришћанских вероучења, а и сада веома издаје толико мноштво књига против учења Источне Цркве, да би их тешко било прочитати, а камоли оценити њихову вредност.

И иако су такве књиге уопште испуњене клеветама, баснама, прекорима, очигледним измишљотинама и лажима, посебно интелектуалним отровним лукавим сплеткама, са очигледним циљем да се у Европи образује дух, непријатељски према Источној Цркви, посебно према нашој отаџбини, да се поколеба вероучење наше Православне Цркве, да се уклоне са пута истине њени следбеници: оне се издају под примамљивим називима, у пријатним облицима, са таквом типографском лепотом, да и невољно привлаче радозналост читалаца; тада ће се наравно и у нашој отаџбини, где ова издања пролазе мрачним путевима, наћи не мало оних, који имајући површна схватања и предметима хришћанског учења, не могу, а да се не занесу мислима противним Истини. Посебно су се сада против Православних наоружали писци латинске цркве, објављујући власт свога папе и своје римске цркве над свим владама и помесним Црквама и народима света; претежно су тиме сада заузете језуите у Француској, који се, користећи се распрострањеношћу француског језика, напрежу да са некаквом грозничавом делатношћу, помоћу дела на том језику, насаде свуда свој начин мишљења, противан вероучењу и јерархијском устројству Источне Цркве – не штедећи ради тог циља и најчудовишније измишљотине, очигледне лажи и несавесна изопачавања историјских истина. Многи од образованих православних људи, читајући та дела на француском језику, а не читајући своје на руском о вероучењу, лако могу да поверују лукаво измишљеној лажи уместо Истини, коју они не познају добро.

Ономе ко жели да детаљно зна разлоге због кога су паписти тако далеко одступили од Православља, корисно је да прочита недавно изашло издање о односима римске цркве са другим црквама – Авдија Востокова.[1] У тој књизи у другом делу, посебно су значајна места о заклетви латинских бискупа своме папи и о клеветама паписта за Православне, стр. 49, 60 и 137.

[You must be registered and logged in to see this link.]

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
игуман манастира Григоријат на Светој Гори
О СЈЕДИЊЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАН











Пројава пријатељског расположења неких кругова унутар Православне Цркве према римском папи изазивала би мању забринутост код већег броја неравнодушних православних људи, ако би биле приметне некакве измене у политици Ватикана. Међутим унија се све више надвија, првенство и непогрешивост папе декларишу се по сваком поводу, а ватиканска дипломатија чини свемогуће да би помогла обједињење са православнима на основу одлука Флорентинског и Другог ватиканског концила, који су позивали православну браћу "шизматике" - да се врате у окриље "истинске" папске Цркве.

Папизам, који узима у обзир не само одлуке Седам Васељенских Сабора већ, пре свега, повезан је са одлукама четрнаест сопствених "васељенских" сабора, не може да тражи други пут за сједињење са православнима, осим њиховог "враћања". Тако, у одлукама Другог ватиканског концила. Без обзира на неке незначајне кораке Ватикана према православнима, догмати о папином првенству (примату) и непогрешивости, не ограничавају се и не утишавају, већ напротив, придаје им се већи значај у односу на одлуке Првог ватиканског концила.

"Други ватикански концил није престао да придаје велики ауторитет папином положају, при чему иде до тог степена, да су неки његови усхићени поштоваоци на Сабору почели сматрати, да Глава Цркве већ није Христос, већ Петар, а кроз њега и папа"[1] Што се тиче промене погледа римокатоличке цркве, треба имати у виду да "реч иде о промени спољашње политике и друштвеног вида римске цркве, а не о унутрашњој реформи њеног вероучења".[2]

Саме римске папе с времена на време потврђују бескомпромисну одлучност папизма да одбрани своје догмате. Тако папа Павле VI у својој првој посланици након изабирања "Ecclesi amsuam" (од 6 августа 1965 г.)" изјавио је: "Греше они, који мисле да ми одбацујемо своје привилегије, које нам је дао апостол Петар".[3] И папа Јован Павле II у посланици "Lumen Orientalis" (од 25 марта 1995 г.) потврђује то исто: "Свака дискусија о могућности обједињења Цркава претпоставља беспоговорно признавање папиног првенства, које је установљено од сране Бога, као "вечног" видљивог начела и основе јединства".[4] Тако да је тешко гајити илузије о могућности достизања договора између римокатоличке и Православне Цркве на основу њеног модернисања, већ само на основу Апостолске Вере, оне вере, коју је до данас сачувала Православна Црква.

Свако, ко пажљиво проучава стадијуме који су прошли односи православних и римокатолика, примећује да Ватикан има план, који ће се постепено остваривати, док се не догоди "уједињење". О плану Ватикана да оствари уједињење православних и католика професор Јован Кармирис је писао "Папа Павле VI и њему блиски католички богослови, су израдили одлично осмишљен, широки програм римоцентричног екуменизма, блиског латинској еклисиологији".[5]

Митрополит перистерионски Хризостом појашњава, о каквој врсти уједињења се говори: "Браћа католици директно или индиректно дају да се схвати да Православна Црква може да се обједини са римокатоличком посредством консолидације, а слично и паралелним процесима који постоје између ње и унијата."[6] Познати грчки богослов. о. Јован Романидис говорио је поверљивом разговору са католичким бискупом, који му је говорио о плану Ватикана, у сагласности са којим обједињење Цркве не долази са врха (то јест не кроз епископе, богослове и дијалог између њих) већ одоздо - посредством такозваног народног екуменизма.

За остварење римоцентричног плана већ су предузети следећи кораци.



1. Скидање анатема из 1054. године, али не и одбацивање спорних догматских позиција.



2. Размена посета црквене јерархије и дарови у виду Светих Моштију и Икона које је Ватикан донео. На тај начин, ствара се утисак, да је Ватикан пријатељски расположен према Православљу.



3. Отпочињање богословског дијалога. Његов циљ је - узајамно признавање Тајни, свештенства и апостолског прејемства, и као коначно, признавање Цркви као "сестара".



4. Без обзира на прекид међуцрквеног дијалога, у вези са унијатским проблемом (Балтимор, 2000 године) он је био обновљен без решавања проблема Уније. (Штавише, унијати су учествовали у дијалогу са православнима као пуноправни учесници процеса преговарања). Очигледно је, да иако се унија као метод уједињења на речима и осуђује, у стварности се она користи од католика као јединствени пут ка јединству (у сагласности са одлукама Другог ватиканског концила).

Садашњи папа, Бенедикт XVI, у посланици унијатском архиепископу Украјине, Љубомиру Хузару, поздравио је борбу унијата да очувају свој идентитет и независност: "У грко-католичкој цркви, која се налази у пуном општењу са наследником апостола Петра, постоји двоструки задатак, који се састоји у очувању источне традиције у оквирима католичке цркве и помагању зближавању две традиције, сведочећи да оне нису само блиске, већ и састављају дубоко јединство у својој различитости".[7] У Ефесу, тај исти папа је поново иступио у подршку Уније, "која је по његовом мишљењу најбољи пут ка јединству Цркве".

Чињеница да је папизам основао унијатске "цркве" на канонској територији свих древних цркава Истока, сведочи о очувању курса према Унији, као средству и стандарду "обједињења" и враћања Православних и других исповедања Истока у окриље Рима.



5. Израда, демонстрација и подршка нових теорија, у сагласности са којима се догмати о Filioque, папином примату и непогрешивости, од стране римокатолика тумаче на тај начин, да постају "прихватљиви" за православне.[9] Пре око 40 година учествовао сам на скупу православних богослова Атине. На тај скуп био је позван и познати клирик римокатоличке цркве, Пјер Дибре. Тада нам је рекао: "Ми формулишемо догмат о првенству папе, на тај начин, да би га ви примили". Приметио сам да значај има не формулација, већ суштина. Ми никада нећемо прихватити догмат о првенству у том смислу, како га подразумева римски папа.



6. Одржавање православно-католичких богословских конференција, које тобож, промовишу православну духовност и које усађују идеје стремљења ка јединству, без обзира на све догматске разлике.




До сада, већина православних богослова је полазила из чињенице да између Православне и римокатоличке цркве постоје одређене догматске противречности без чијег решавања не може бити никаквог уједињења. Сада и неки православни су почели да говоре о томе, да имамо једну веру, једно предање и да постоје одређени предуслови под којима би могли признати папино првенство.

Овде би желели, пре свега, да нагласимо: Православна Црква никада није признавала, да је након раскола, код православних и римокатолика остала једна вера и једно предање. О томе сведоче велики јерарси и богоносни Оци. Као што су Свети Григорије Палама, Свети Марко Ефески, Свети Мелетије Пигас, Преподобни Никодим Светогорац, Свети Нектарије Егински, Доситеј Јерусалимски и многи, многи други. О томе сведоче и саБорне одлуке православних патријарха из 1848., 1868 и 1895. године. Па и прости православни народ, без обзира на тешкоће турске владавине и систематску латинску пропаганду, а такође и притисак с времена на време од стране Уније, нису мењали своју Веру, већ су остали верни догматима своје Цркве.

Ишчекивано уједињење, које се ево већ неколико деценија пажљиво припрема од стране Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, већ ће само довести до раскола, јер се у основу тог уједињења не претпоставља решавање догматских размимоилажења, не католичко одбацивање својих јеретичких догмата (Filioque, првенство папе, тварна благодат итд) већ њихово нову тумачење.

Наравно, наша заједница, обремењена идејама глобализације и "новог светског поретка" нема, нажалост, духовну осетљивост православних, који својевремено нису прихватили Флорентинску унију. Али и данас има довољно свесних православних хришћана, који ће се супротставити сваком покушају уједињења, које би се учинило на основу Истине, чуване у Православљу. Забринутост, коју код многих православних изазивају догађаји последњих година, доказује да је православна свест као и раније жива.

Тако да они, који данас стреме уједињењу, треба да се замисле: зар неће, уместо савладавања разлика, они добити раскол једне православне пастве.

МИТРОПОЛИТ КАЛАВРИТСКИ И ЕГИЈАЛИЈСКИ АМВРОСИЈЕ
ПАПА, ПАТРИЈАРХ И... УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРКАВА

Свјатјејши патријарх Вартоломеј се поново нашао у центру пажње јавности у вези са богословским дијалогом између Истока и Запада, између Православља и римокатолицизма. Као резултат своје недавне, четврте по реду, посете у Ватикан у октобру 2008. године и присуства на конференцији католичких бискупа, он је изазвао атмосферу страха у нашој средини. Многи су приметили његову изјаву да је његово присуство на тој конференцији - "пројава деловања Духа Божијег".

Ствара се утисак да се патријарх жури, да трчи, да хита да уједини цркве. Тако, у крајњој линији, неки од нас схватају његове поступке. Ми не можемо да игноришемо протесте благочестивих чеда Цркве, не можемо их једним потезом пера издвојити од свих, рекавши другима: "Ма пустите их! То су скудоумни фанатици", водећи рачуна о чињеници да међу њима има и архијереја, и свештеника, и научника, и монаха, и предавача на богословским факултетима и многих других, достојних чланове Цркве Христове.

Учешће нашег уваженог патријарха у римокатоличкој служби и његова заједничка молитва са папом код многих изазива не само забринутост, већ и огромну жалост. То се не дозвољава свештеним Канонима! Њега су већ осудили пре неколико година за исувише смеле поступке на служби у Равени. Па и сада исто осуђују. Патријарх прелази допуштене границе у општењу између Истока и Запада: заиста, заједничко изговарање Символа вере јесте богослужбена радња (чин). Наравно, он (патријарх) не долази до учешћа у истој Чаши, то јест у заједничком приношењу Бескрвне Жртве, али исповедање вере не престаје због тога бити богослужбена радња. Ако између нас постоји толика разлика у вероучењу, ако је богословски дијалог на свом последњем стадијуму (Равена 2007) изазвао толико потреса међу Православнима, тада наши кораци морају бити веома, веома опрезни.

Схватам да су контакти између предстојатеља неопходни. И да би напори нижих црквених делатника били овенчали успехом, неопходно је да предстојатељи откривају пут за то. Али ја не могу да схватим зашто је неопходно прелазити границе, које су поставили Оци. Могу присуствовати на католичкој миси као обичан посетилац или туриста, али као архијереј не могу благосиљати, говорећи: "Мир свима". Такође, не могу заједно са римокатолицима изговарати "Вјерују", макар то био и општеприхваћени текст Никео-Цариградског Символа Вере. Иначе то постаје својеврсно саучествовање, заједничка молитва, за шта Његова Светост, делујући по сопственој иницијативи, није добио санкције Православних Цркава.

Против сличних поступака, па и уопште против нарушавања постављених граница, чуваних при спровођењу богословског дијалога, нарочито снажно је протестовао Архиепископ аустралијски Стилијан, архијереј Васељенске Патријаршије, изврсни пријатељ нашег патријарха, предавач на универзитету и дугогодишњи модератор или ко-председавајући Мешовите комисије за богословски дијалог. Али нису протестовали светогорски оци, како смо очекивали. Мене изненађује и истовремено у недоумицу доводи њихово ћутање! Обично су у другим случајевима они говорљивији од свих, али у овом случају ћуте као рибе. Зашто двоструки прилаз? Такво понашање није достојно подражавања! Једини и пријатан изузетак била је реч игумана манастира Ксиропотам, оца Јосифа, у време када је ту обитељ посетио патријарх Вартоломеј. Навешћу овде његове мудре и памћења достојне речи из његовог поздравног обраћања нашем патријарху.



"Нека се молитвама Ваше светости не сакати и не квари, због наших слабости, монашко сведочење наше вере јер "све што није од вере грех је", како пише Апостол (Рим. 14:23). Ваша светости, дозволите нама, вашим чедима, као онима који су стекли синовску слободу, да се окренемо двема темама, које притискају наше срце и саблажњавају монашку савест, а такође и савест многобројних благочестивих православних хришћана који долазе код нас.

Прво, то је што Ваша светост у званичним обраћањима и заједничким молитвама у храму и на телевизији континуирано признаје представнике већ потпуно посветовњаченог и непоправљивог савременог папства.

Друго, свођење на "нулу" богословског и еклисиолошког сведочења Православља кроз пуно учешће представника наше Цркве у Светском савету цркава, и на тај начин прећутно прихватање протестантске еклисиологије, која одређује структуру и фунцкионисање те свепротестантске организације.

Ваша светости, заједно са Светим Јованом Златоустом, молимо Вас, смирени и недостојни. "Никакво искварено учење под предлогом љубави не примајте."

Ми, најмањи монаси обитељи Ксиропотам, заједно са благочестивим народом делећи забринутост, пребивамо у вери Светих Апостола и Светих Отаца из љубави и према инославнима, који добијају суштинску помоћ ако им Православни, захваљујући својој доследној православној позицији, укажу на размере њихове духовне болести и на средство њиховог исцељења. Са болом у срцу, побожно молимо да надаље богословски дијалог никако не прате заједничке молитве и учествовање и међусобним литургијским и богослужбеним сабрањима, као ни други поступци који могу створити утисак да наша Православна Црква прихвата римокатолике као истинску цркву, а папу као канонског епископа Рима. Слични поступци доводе у заблуду и Православну пуноту и римокатолике, стварајући код њих лажни утисак у вези са тим шта Православље мисли о њима.

"А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав." (1 Кор. 13:13). Вашом отачком љубављу опростите нам ово залажење у конфесионална питања и погледајте на смирена лица наше братије, која гледају на Вас са великим уважењем".



* * *



Навео сам све горе изречено у виду увода, да би се обратио другој страни питања о односима Православних и римокатолика.



1. Никакав, апсолутно никакав покушај зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не престану да се занимају прозелитизмом међу Православнима у Русији, у Украјини, у Белорусији, Пољској, Чешкој, Словачкој и у другим земљама бившег источног блока.

2. Никакав покушај зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не укину унију у Грчкој и другим местима.

3. Никакав, апсолутно никакав покушај зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не оперу са себе кривицу, која је пала на њихова леђа у овим последњим годинама, када су проливали невину крв Православних у Босни, Хрватској и другим местима. И све то - тобож у име Вере и Христа.

4. Никакав, апсолутно никакав покушај зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не оперу кривицу која је легла на њих због тога што је Ватикан финансирао муслимане за време рата у Босни против Православних. Тај преступ је био извршен пре неколико година.

Када смо у Србију одвозили ствари и производе, имали смо могућност да лично будемо на борбеном пољу, у првим редовима, у зони борбених дејстава, када су Срби опколили Горажде. Сопственим ушима смо слушали из уста генерала - хероја Младића, да је

а) у камионима УН, које су превозиле производе за муслимане, испод производа било сакривено оружје и муниција

б) куповину оружја финансирао Ватикан.



Касније ми је исту ту информацију, у потпуно поверљивим условима пренео један званични дипломата, који је у то време радио у министарству одбране Грчке.

Нека се и продуже званичне посете између Констанинопоља и Ватикана, нека се и продужавају заједничке молитве и уступци, нека се предузимају поступци добре воље од стране Православних - уједињења двеју Цркава неће бити, ако претходно не буде уклоњена кривица за све злочине, који нас неизбежно наводе на мисао о сличним случајевима и преступима из периода крсташких похода. Од тада, чини се, ништа се није изменило.

Ми смо открили важан документ који се односи на нашу тему. У њему се говори о давним догађајима у Србији из времена Другог светског рата, који су повезани са именом надбискупа Алојзија Степинца. Они имају огроман значај, јер доказују: Рим је у својој основи придао институцији папства и Цркви светски карактер. Рим се претворио у светску државу - Ватикан. У току многих векова нису се промениле ни његове методе, ни понашање. Циљ оправдава средства, све до убиства... "неверних" православних. Господе, помилуј!

Италијански писац Марко Аурелио Ривели написао је књигу под називом "Надбискуп геноцида" (види [You must be registered and logged in to see this link.] у којој се говори о позицији католичког бискупа конкретне области у тим годинама. У концентрациони логор су долазили вагони са заробљеним. На вагонима је било написано "Труло воће", а унутра су се налазили, за смрт припремљени, православни Срби. Само у једном логору било је спаљено 700 000 Православних! То је и јесте геноцид Степинца! Надбискупа геноцида, како је прикладно био назван, Римокатоличка црква је недавно прибројала збору светих! О каквом онда јединству цркава ми можемо размишљати? Предговор тој књизи написао је блажењејши Архиепископ атински и целе Грчке, Јероним, као Митрополит тивејски, 2000. године.

Нека се и продуже званичне посете предстојатеља у Рим или Константинопољ, али уједињење Цркава биће неостварива и, следи, обмањива машта. Нека се не брину "зилоти" и "супер-супер православни"! Страже знају о свему! Ако буде требало, сви ћемо ми изаћи у заштиту наше вере.


Нећемо те се одрећи, о вољено Православље!

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРАВОСЛАВНИ, ОСТАНИТЕ У ОНОМЕ ЧЕМУ СТЕ НАУЧЕНИ!



1583. године римски папа Григорије Тринаести, који је укинуо стари јулијански календар, у више наврата је вршио притисак на цариградског Патријарха Јеремију Другог, званог Славни, да прими нови папски календар. Патријарх је више пуга одбијао у својим писмима, док најзад, исте године није сазвао сабор у Цариграду, на коме су поред њега били присутни Александријски Патријарх Силвестар, Јерусалимски Софроније и многи други епископи. Овај сабор је издао "Сигилион" који је послан свим помјесним Православним Црквама. У њему се набрајају основне јереси папства и анатемишу се (тј. објављују да су ван Цркве) сви они који их исповиједају. Ево целог текста "Сигилиона":


Свој истинској деци, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове од Истока

у Трговишту и свим местима: милост, мир и благодат од Свемогућег Бога!

Не мала забринутост је била обузела древну лађу која је бацана буром ношена таласима. И, да се Господ Бог није опоменуо Ноја и својом благом вољом умирио воду, не би било наде на спасење у њој. Слично се догодило и са новом лађом, нашом Црквом. Јеретици су подигли беспоштедни рат против нас и ми смо сматрали за добро да ставимо овај томос против њих тако да уз помоћ онога што је написано у њему можете сигурније бранити своје Православље. Да овај документ не би био тежак простијим људима, одлучили смо га изнесемо читав предмет пред вас у једноставном облику, као што слиједи:

Из Рима су дошле извјесне особе које су се тамо научиле да мисле као Латини; и лоше је то, што иако Византинци, рођени и одрасли у нашим крајевима, они не само што су промијенили своју вијеру, него се још и боре против православних и истинских догмата Цркве од Истока које су сам Христос, божански Апостоли и Свети Сабори предали нама. Изопштивши ове, дакле, као покварене чланове, ми наређујемо:
Ко год не исповиједа срцем и устима да је чедо Цркве од Истока, крштено по првославном обреду, и да Свети Дух исходи само од Оца, суштински и ипостасно, као што Христос говори у Еванђељу, иако исходи од Оца и од Сина у времену, нека такав буде изван наше Цркве и нека је анатемисан.
Ко год не исповиједа да у Тајни Причешћа и лаици (верници) треба да имају заједницу у оба вида, Часном Тијелу и Светој Крви, него говори да је довољно да прими само Тело, јер је Крв такође тамо, иако је Христос говорио и давао свако од ових посебно, а они се тога не држе, нека такав буде анатемисан.
Ко год каже да је наш Господ Исус Христос на ТАЈНОЈ вечери употребио бесквасни хлеб, као Јевреји а не квасни, нека буде далеко од нас, и под анатемом, као неко ко мисли као старозавјетни Јеврејин, и као неко ко уводи учење Аполинарија и Јевреја у нашу Цркву, и због тога нека је анатемисан и по други пут.
Ко год говори да када наш Христос и Бог дође да суди, Он неће судити душама заједно са тијелом, него долази да одлучи само о тијелу, нека му буде анатема.
Ко год каже да када хришћани умиру, душе оних који су се покајале у овом животу али нијсу испаштале, иду у Чистилиште - које је грчки мит -где их ватра и муке очишћавају, и мисле да нема вјечних мука, као што је мислио и Ориген, и овим проузрокују слободу гријеха, нека такав има анатему.
Ко год каже да је Папа глава Цркве, а не Христос, и да он има власт примати у Рај својим писмима, и да може опростити онолико гријехова колико може да учини неко ко за новац, прими од њега индулгенцију (опроштајницу), нека такав има анатему.
Ко год не прати црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских сабора, и Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену Пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома: и противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве, које смо примили од наших Отаца, нека свако такав има анатему и нека буде изван Цркве и ван Сабора Вјерних.
Ми позивамо све побожне Православне хришћане: останите у ономе у чему сте научени, у чему сте рођени и одрасли, и када вријеме и прилике захтијевају, пролијте и саму своју крв да бисте сачували Вјеру коју су нам наши Оци предали и своје исповедање. Чувајте се оваквих људи и водите рачуна, да би вам Господ наш Исус Христос помогао. Нека благослов наше смјерности буде са свима вама. Амин!

Године 1583. од рођења Богочовека, индикта 12. новембра 20.

ЈЕРЕМИЈА Констатинопољски

СИЛВЕСТАР Александријски

СОФРОНИЈЕ Јерусалимски

(и остали Епископи присутни на сабору)



Овај Сигилион је пронађен у рукописном кодексу бр. 772 у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, и у рукописном кодексу бр. 285 ћелије "Акатистне молитве" Светог скита Капсокаливе на Светој Гори. Први пут је штампан 1881. у билтену бр. 12, "Румунска православна црква" у Букурешту, од стране руског архимандрита Порфирија Успенског који га је преписао из рукописног кодекса Велике библиотеке манастира на Синајској Гори.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Протојереј Теодор Зисис
Професор Теолошког Факултета, Универзитет у Солуну

РАВЕНА





Ових дана главна тема већине верника Православне Цркве, јесте Света Литургија, служена од стране Васељенског патријарха Вартоломеја, у Византијској цркви Светог Аполинарија у Равени, Италија. На литургији су присуствовали не само иноверни и чланови других религија, већ и Паписти (Католици) и Муслимани, који су се молили заједно, а многи Паписти су се чак и причестили. Дакле, према мишљењу већине сведока и телевизијских гледалаца, међусаслуживање (међусобни однос: intercommunion) за којим су многи чезнули много година, на крају је успостављено. Intercommunion, дакле значи причешћивање из "Заједничке Чаше" разједињених-раздвојених Хришћана. Све до сада у појединим ставовима и изјавама, Intercommunion је сматран као коначан циљ на путу за унију, а после превазилажења многих теолошких разлика и јединство вере је коначно успостављено.



Изгледа да су теолошке разлике превазиђене, богословски дијалог завршен, Папизам је заборавио бројне јереси и одрекао их се, јединство вере је обновљено, Господња хаљина није више поцепана, и нико од нас незна о томе, да би се могли радовати и саслуживати заједно поводом овога радосног догађаја.



Нажалост, ништа од овога се није догодило. Теолошки јазови још увек остају читави и дубоки, а Христова хаљина још увек поцепана. Једноставно, оно што је до сада била Традиција Светих Отаца је наравно игнорисана и заборављена, заједно са тренутним и савременим изјавама по питању Међу-Хришћанских односа, према којима је основна еклесиолошка премиса била да 'сигурност Евхаристије произилази из Праве Вере, као што сигурност Евхаристије сведочи Православљу Вере. У том смислу, у неподељеној Цркви су постојали непроменљиви канонски принципи; а према овоме принципу, обновљење еклесиолошког јединства није могуће са еклесиолошког гледишта, без предходног обновљења јединства у исправној вери, тј., у вери која је подржала ауторитет "вере у коју су поверовали свуда, увек и од стране свих, према аксиомској декларацији Викентија Леринског"

( Православље и Свет, Митрополит Дамаскин Папандреу Швајцарски, Катерина, 1993, стр. 359-360). У својим завршним коментарима по питању савремених Православних тема, он додаје следеће: " Према томе, обновљење еклесиолошког јединства биће плод потврђеног или оставреног јединстава вере, а не некаква претпоставка вере" (стр. 364).



Према томе, да ли је јединство вере већ постигнуто како би се верници могли причешћивати из Заједничке Чаше? До сада смо имали сличне скривене догађаје (intercommunion-а), који су били приписивани личном ћефу (каприцу) појединаца, и немогућности Православних свештеника да разликују и потврде идентитет оних који приступају Светоме Причешћу у току Свете Литургије. Требало би напоменути да сваки преступ канона ствара преседан за остале сабсеквентне (следеће) канонске преступе. Ако би ми дозволили да свете каноне сведемо на нулу у појединим стварима, онда правимо олакшицу за веће преступе који ће се појавити касније. Ако раздрешимо и поцепамо хаљину, и не трудимо се да је поправимо, онда ћемо учинити да "цепање хаљине буде још веће." Ако онда поштујемо Црквене каноне који забрањују заједничке молитве са јеретицима, и ако слушамо речи ' Двери Двери! С'Премудрошћу пазимо,' и Светиње Светима' које у току Свете Литургије позивају да само верни остану у лађи цркве, као и речи 'Да нико од оглашених не остане' и 'а ви који сте верни'које стриктно захтевају да само Православни верни остану у цркви. Ако би се само ова правила Православне вере поштовала, ја бих рекако, ми неби дошли до овога неприхватљивог момента, где имамо проблем са разликовањем да ли су ови приступи (Чаши) Православни, Папистички, или Протестантски. И сада ми неправедно и лицемерно бацамо кривицу на ђакона, који није пратио да су многи од оних који су приступили за Свето Причешће у Равени уствари били Паписти, те је пропустио да упозори Вартоломеја, и Атанасија, Архиепископа Албанског, о овоме, а пошто исти нису знали шта се то догађа, они нису ни одговорни за такво дело! Да су ти ђакони и свештеници, да кажемо, и имали неке обавезе у екуменским збивањима, које су једино планирали патријарси, архиепископи и епископи, ситуација би свакако била другачија.



У сваком случају, са званичном и празничном прославом Свете Литургије, а посебно у цркви која је под јуриздикцијом јеретика, intercommunion који се догодио има други карактер, јер оно што се збило је одобрено од стране Васељенског патријарха, првог међу Православним патријарсима и архиепископима, који наравно, према Све-Православном концезусу и разумевању, има главну одговорност и иницијативу у међу-православним и све-хришћанским односима.



Ко ће дакле, забранити Папистима да се причешћују у Православним црквама, посебно што они имају дозволу из Ватикана, а такође су и наговорени да то раде од стране Ватикана? И ко ће моћи да цензурише Латино-умне и про-папске клирике и световњаке, који дају Свето Причешће иновернима, и који учествују у Евхаристији Латина? Моћ и утицај личности је превелики. Пример васељенског Патријарха и Архиепископа Албанског по питању причешћивања Паписта, и поред разлика у вери, отвара нову и ризичну стазу и међу-хришћанским односима. Чак ни дрски и одважни екуменисти, како што су били патријарси Мелетије Матаксакис и Атинагора, нису се дрзнули да изађу на ову стазу. А ова стаза значи да су се ствари захуктале синкрестички, и ту нема више никакве подлоге јереси или грешке, па према томе ни разлике између Православних и јеретика, и да су Свети Оци, који су сазивали свете саборе на којима су изобличавали јеретике, били у заблуди, те им Бог мора опростити, и упркос отпору неких " фанатика" и "екстремиста" који настављају да се позивају на Традицију, унија цркава ће бити наметнута декретом, без решења теолошких разлика.



Многи људи не разумеју теолошке разлике те аплаудирају ономе што се дешава. Конзервативци и традиционалисти ће бити маргинисани. Још је у току лета 2001-е године, на Грчком острву Сирос, а на сабору Паписта који су посетили Васељенског Патријарха, је проглашено, (према преношењу новина 'Католики' Грчих Унијата), да је унија коначно остварена. У сваком случају, ово је модел уније који су Унијати употребили: ми задржавамо наше разлике у вери и богослужењу, али ми прилазимо ка унији са Папом.



Велика Црква Христова, Црква Цариградска, је кроз векове стекла велики ауторитет и углед. Постала је универзални, васељенски центар који је предводио Хришћанску заједницу у примеру јединства, сачувану на тачном и непроменљивом поштовању Апостолске традиције, Светоотачких догми и светих канона:

" Проповед Апостола и догмати Светих Отаца су установили једну веру у Цркви." Држање Светих Отаца на Првом Васељенском Сабору према Арију је потврдило Црквени сабсеквентни став према свим осталим јеретицима, а посебно према Папизму са својим бројним јересима и грешкама. Према Синаксару Недеље Светих Отаца, Петар, Патријарх Александријски, је видео Христа као дете у олтару, и Он је носио подерану хаљину. Када Га је Светитељ упитао: "Ко поцепа хаљину Твоју Спаситељу?", Христов горки одговор је био да је то урадио Арије. Александар, Патријарх Александријски је оклевао да служи и да се причести заједно са Аријем, упркос каснијем лицемерном покајању, и Светитељ је преклињао Господа да отера његову душевну патњу. Папизам је разделио Хришћански свет почевши са Расколом 1054-е године, и касније у 16 веку на Западу, када је проузроковао Протестантску Реформацију. Ниједна друга Хришћанска конфесија није толико поцепала Христову хаљину као што је то урадио Папизам!

Да ли је Цариградска Црква променила став Отаца? Зар она није више идентична са Великом Црквом васељенских Сабора Григорија, Хризостома, Максима, Фотија, Паламе, Марка Евгеника и Схоларија?


Чланак објављен у Orthodox Typos, Јун 23, 2002.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ
"О заједничкој молитви за јединство"[1]



Његовом Преосвештенству Господину Јовану

Епископу Шабачковаљевском, Шабац



за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве



Ваше Преосвештенство, Свети Владико,



У предмету који ми преко Вас упућује Св.Архијерејски Синод СПЦркве "на проучење и мишљење" налазе се три папира које је Свети Синод добио од "Бискупске конференције Југославије" из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) и "програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975" (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића), или "грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975" (према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају?

Писмо бискупа Држечника (прилог 1), очигледно у својству председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије (БКЈ), коме је упућено? Из његовог текста се види да је Држечник као председник Екуменске комисије БКЈ добио ову "грађу" (прилог 1) из свог центра у Риму (тј. папског "Тајништва за јединство кршћана", и Држечник ништа не говори о учешћу Екуменског Савета Цркава из Женеве, које Кухарић у свом писму спомиње). Међутим, из подскриптума се види да је Држечниково писмо упућено "свим члановима БКЈ", - дакле римокатоличким бискупима Југославије. Ако је тако, онда су једино тако разумљиви захтеви Држечникови: да треба "користити то градиво" у својим бискупијама и да, после одржавања седмице молитве, треба "послати кратак извештај" (да би тај извештај, очигледно, био достављен центрима у Рим). Иначе, ако би то писмо г. Држечника било упућено свој "браћи у бискупском реду" (које он поздравља "екуменским поздравом у Христу"!), онда би то било не што друго него већ позната у историји дрскост претенциозних и безочно наметљивих римокатолика, који сво време у име и по диктату Рима самозвано патронирају над "одјељеном браћом". Но ми ипак хоћемо да верујемо да се то Држечниково писмо односи само на римокатоличке бискупе у Југославији. Али, то нас потстиче на питање: зашто је загребачки надбискуп Кухарић и то писмо послао у прилогу Св. Синоду СПЦркве (мада у његовом писму стоји да је прилог само један, тј. ова "грађа" или "програм" о молитви)? Чињеница је: Кухарић пише своје сасвим посебно, самостално пропратно писмо, и то у својству председника БКЈ, и без икаквог спомињања Екуменске комисије БКЈ и њеног председника Држечника. За разлику од Држечника, Кухарић вели да је тај "програм заједничких молитава" припремљен од Екуменског Савета Цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима, и додаје да су сада тај програм "послали свим католичким бискупима у Југославији". Ваљда он то чини као председник, или цела БКЈ, у име које он поздравља Св. Синод СПЦркве и очекује "предлог или савет" у вези споменутих молитава.

Владико Свети, није нам овде циљ да изналазимо противречности и двосмислености у ова два пропратна писма двојице римокатоличких бискупа у Југославији, него се питамо о умесности уопште оваквог писања, и посебно скрећемо пажњу Св. Синоду на неумесност и неприхватљивост упућивања истовремено обадва ова и оваква писма Синоду Православне Цркве Српске. Али да пређемо на главну ствар читавог предмета.

Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац "молитве за јединство кршћана 1975" како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи:

1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему

је "јединство Цркве", како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто "предлог" него управо "програм" (како се вели у заглављу), тј. став о "јединству Цркве", онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и "заједничку молитву". Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај "програм" или став (са својом теоријом о "подели Цркве", о многим "удовима Цркве", при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем "плану сједињења цијелог човечанства", који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се "прилагођује" том Божјем "плану" и "краљевству", како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај "програм" већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској "сурадњи" и екуменској "заједничкој молитви"?

2) У другом делу овога програма наводе се "библијска питања" која се имају читати "кроз дане молитвене осмине" (18-25, сјечањ-новембар 1975).

Наравно, у нашој Православној Цркви се тих дана читају сасвим друга Библијска чтенија и славе спасоносни Богочовечански догађаји, Пророци и Светитељи, на којима учествују у заједничким молитвама и богослужењима само правоверни чланови Цркве Христове.

3) Трећи део поменутог текста претставља "програм богослужења", тј. четири богослужбена елемента који улазе у поредак и састав тих заједничких "екуменских богослужења". То су, ни више ни мање:

а) заједничка адорација (=поклоњење Богу, - да ли "у Духу и Истини" (Јн.4,24) не каже се);

б) заједничка покора (=покајање; ко и зашто не каже се; да ли само због заблуде или и

због Истине, такође се не каже);

в) јединство у речи (тј. у проповеди, - али чега? Речи Божје онако како је папа тумачи? или Лутер? Или Свети Оци и Свети Сабори?);

г) јединство у молитви (тј. једно и једнодушно мољење Богу, о Коме различито мислимо и верујемо; о Богородици и Светима о којима такође различито верујемо или их

уопште не признајемо?)

Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената - "шутња", "дијалог", "исповијест вјере" (које?), "екуменске прошње", "благослов" (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест.


I


Преосвећени Оци,



Свој став према јеретицима, - а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне".[2]

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: "не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов". А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам " латинска јерес". А колико је од тада нових догамата папа измислио и "непогрешиво" одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.[3] Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.[4]


II


Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду "Светског савета цркава" донели одлуку: "да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава" (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже "органско" учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени "организам", нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само "делови" ("органски" међусобно везани!?). - Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом - Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо "органски део" јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо "уди Христови". Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз "органско" сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.


III

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова - на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина - Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на "екуменске заједничке молитве", него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера - " вера Истине"; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав - "љубав Истине" (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.

На Св. Јована Златоуста
13/26 новембар 1974.
Ман. Св. Ћелије


Препоручује се светим апостолским молитвама
Вашег Преосвештенства и светих Отаца
Светог Архијерејског Синода
недостојни Архимандрит Јустин

[You must be registered and logged in to see this link.]

Artemije kod Konuzina

Bivši vladika Artemije Radosavljević sastao se danas u 16 sati sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Konuzinom u Ambasadi Ruske Federacije u Beogradu. Do sastanka je došlo na Konuzinov zahtev, rečeno je Vestima-online u Artemijevom okruženju.

Tokom jednočasovnog susreta, kako nam je preneto, ruski ambasador interesovao se za najnovije događaje vezane za bivšeg episkopa raško-prizrenskog i njegove sledbenike- monahe i monahinje, kao i za odluku Svetog arhijerejskog sabora SPC o Artemijevom raščinjenju.



"Osim toga, ambasadora Konuzina su posebno zanimala dešavanja u manastirima Duboki potok i Devine vode od večeri 18. do svitanja 20.novembra. Osim za hronologiju dešavanja, ambasador Konuzin se raspitivao i ko je sve učestvovao u nemilim događajima izbacivanja vladike Artemija i monaštva iz tih manastira i zašto. Isto tako interesovalo ga je ko je sve učestvovao u njihovoj deportaciji i na čiji poziv. Pitao je takođe da li je i u kom obimu primenjivana sila, a želeo je da zna da li je vladika Artemije i danas pod diskretnom policijskom pratnjom MUP-a Srbije“, preneo nam je jedan od Artemijevih pristalica.

[You must be registered and logged in to see this link.]

О. Николај: Хтели смо да покажемо лицемерје привременог администратора ЕРП

Monday, 22 November 2010

Монаси се вратили на Јелицу

Рашчињени владика Артемије очекује хапшење, тврди Николај Николић, бивши игуман манастира Црна Река

Чачак – Рашчињени владика Артемије Радосављевић отпутовао је јуче ујутро из краљевачког хотела „Ројал” ка Београду, очекујући да буде ухапшен или, у најмању руку, стављен у кућни притвор. То је за „Политику” јуче рекао Николај Николић, бивши игуман манастира Црна Река код Рибарића.



– Од владике сам у хотелу тражио благослов да га пратимо до Београда, али га нисам добио – рекао нам је да свако од нас иде у своје гнездо. Питао сма га да ли то значи да се више узда у Бога него у људе и одговорио је потврдно. Знао сам да ће тако рећи јер у Старом завету стоји: „Проклет био човек који се узда у човека” – каже Николај.

Он монаха Артемија и даље назива епископом, тврдећи да је развлашћени архијереј „и даље владика рашко-призренски и пред Богом и пред људима јер је незаконито, неканонски смењен”.

Николај је у Црној Реци провео 27 година, од којих 18 као игуман, и у петак увече покушао је да с братијом поново заузме манастир који су драге воље напустили 3. јуна ове године.

– Знали смо да не можемо узети ни тај ни друге манастире, али смо хтели да покажемо сво лицемерје поступка који се према нама примењује. Јер, нас је привремени администратор Рашко-призренске епархије упорно позивао да се вратимо у своје храмове и кад смо, ево, дошли, дочекали су нас полиција и жандармерија са 15 џипова – испричао нам је одбегли игуман јуче на Јелици код Чачка, где са још 14 клирика из Црне Реке борави од почетка јуна, у етноселу Милоја Стевановића.

Они су у петак били пред дверима своје бивше богомоље, али нису стигли да заузму манастир. Кроз блокаду су, додуше, успели да се провуку калуђери Кипријан и Мартинијан и искушеници Дејан и Марко, али су сва четворица ухапшени исте вечери у манастиру. Искушеници су брзо пуштени док Николај верује да ће и двојица калуђера у току дана (недеља) напустити полицијски притвор и изаћи на слободу.

Николај наводи да су припадници снага безбедности поступали врло коректно, и да му се шеф полиције из Новог Пазара извинио што је приморан да интервенише.

Клирици су се јуче пре подне, после неуспелог похода, вратили на Јелицу и у привременом калуђерском станишту отворено причали о тим догађајима, па један од црноречких монаха, Харитон, каже: „Пушка је пукла, млада се удала, и сад сви у селу знају и где је свадба и за кога се удала и нема више никаквих тајни”.

Николај нам је открио разлоге за добро расположење међу братијом:

– Радујемо се, ево, што и у 21. веку има угодника Божјих који страдају због вере. Прави хришћани увек су били гоњени, а ми јесмо прави, у Цркви светосавској. Бићемо овде на Јелици докле буде Божја воља, сад имамо мир у бићу своме и у души.

Бивши игуман саопшито нам је да су Рашко-призренску епархију 3. јуна напустила 83 настојатеља, јеромонаха, јерођакона, монахиње и искушеника и сада живе у три већа станишта. Овде на Јелици, у Љуљацима између Горњег Милановца и Крагујевца, и у Шишатовцу на Фрушкој Гори, као и у неколико приватних кућа у Обреновцу, на Тари и другде.

Г. Оташевић

објављено: 22.11.2010

[You must be registered and logged in to see this link.]

Отац Антоније: Обавештење о распореду антиекуменских окупљања пред Патријаршијом

Monday, 22 November 2010

Дугорочни распоред молитвених окупљања Православаца против екуменизма и папизма појединаца у СПЦ

Православљем против Синодског расколниковања
Даљи ток Молитвених окупљања против папизма и екуменизма у институцијама СПЦ, са Божијом помоћу, настављамо у новом термину, сваке наредне суботе у 11 часова (за православце из ближе околине Београда). Такође, велики месечни скупови за верне из унутрашњости Србије су сваке прве суботе у месецу (суботама: 4.децембар, 1. јануар, 5.фебруар...) у 11 часова пред зградом Патријаршије (прецизније речено, требало би нас пажљиво потражити унаоколо, јер место нашег окупљања зависти од одлуке полиције). Дакле, од протеста не одустајемо и поред неоснованих неправославних и недемократских забрана. Уколико нас неке суботе и све неосновано приведу у станицу, настављамо чим нас пусте, јер нас, иначе, ни не смеју дуго задржавати, но су и све мере досад предузимали само да би нас на „блеф“ заплашили...



Истрајношћу овде пред Патријаршијом већ 7 месеци сведочимо да нисмо присталице ничије до Богочовекове, да дугорочно ревнујемо и мирно и молитвено једино за јединство Цркве у светоотачком предању, неодвајајући се ни по коју цену од јединства Цркве али и не препуштајући официјелним председавајућима личностима Цркве да урушавају Њен једини уски Христочежњиви Светоотачки Пут Спасења који нема додирних тачака са широким екуменским путем у који би неки да увуку српско Православље.

Папа не може у Србију ни ако се поклони у Јасеновцу као што је то парламентарни Сабор епископа сада изгласао, и све то само како би замазао сопствени гласачки (медијски) покушај раскола наводним преконоћним вансудским „рашчињавањем“ Артемија. Папа може у Србију само ако се покаје за своје зловерје и вековно унијаћење православних враћајући поновно себе и такве у једино спасоносну послушност Једној Јединој Христовој Православној Цркви. Јер јеретик може и клекнути и привидно повити шију, али у грудима ће му увек као Арију бити његова јерес као отров који никада не мирује „већ цео свет проходи како би придобио још којег следбеника свога, чинећи га притом сином пакла двоструко већим од себе самог“ (упор.Матеј 23,15) Додатни разлог забране доласка је то што сада немамо домаћина у Цркви, већ лицемере који непријатеља не доводе као непријатеља већ као „домашњег“ и као „брата“.

У страху Божијем ишчекујући будућа дешавања да се трудимо да се не огрешимо у њима, да пројавимо овде смирење и љубав православну са трпљењем - до краја, да би се посрамила умишљена „љубав“ екуменска. Иначе, све остало били би само рогови у врећи, јарци на брвну, - комешање умишљених прелестних екумениста и јогунастих новозилота.

Мир и љубав Божија повезана са дуготрпљењем нашим да нам се овде умножи како не би узалуд био досадашњи труд наш, јер Мир и Љубав су први зраци трепетне побожности Истините Вере. Без Мира и Љубави и само голо бусање Истином било би нам још и на већу осуду. Господе благослови нас и кораке наше! Амин.

Светосавци и грешни монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

Артемију стигла подршка из Јерусалима

22. новембар 2010. | 20:09

Изгледа да рашчињени владика Артемије ипак није сам ни у СПЦ, ни у другим православним земљама. Већ је познато да су у његову одбрану стали владика бањалучки Јефрем, банатски Ни­канор, канадски Георгије, зворничко-тузлански Василије Качавен­да, али је мање познато да га подржава и владика тимочки Јустин. Он је Артемија позвао на своју славу, Светог Архангела Михаило, где је рашчињени владика присуствовао као гост. Арте­мију, сада као монаху, у Србији утиру пут ка затвору, док му, поред подршке коју има међу вла­дикама у Србији, стижу и поруке подршке из целог света.


Пред само проглашење раскола, Артемија је примио и са њим разговарао амбасадор Ру­сије у Србији Александар Конузин.

Да је проглашени раскол у Српској православној цркви духовно погодио и изазвао реакци­ју и осталих православних држава, потврђује и порука која је Артемију и његовој духовној деци стигла из Јерусалима, из храма Светог Саве Освећеног, одакле поручују да ниједног српског епископа тамо више неће примити.

„Сви смо потресени због тога што раде непријатељи цркве владици Артемију. Игуман Ев­доким Светог Саве Освећеног рекао је, заједно са братијом, да неће да прими ниједног српског епископа у манастир. Моли се за владику и монаштво које је прогнано. Подржавамо владику Ар­темија као исповедника православља. Праштај, Оче“, каже се у поруци из Јерусалима.

На вест о нејединству у СПЦ реаговало је и свештенство из Америке, Русије, Грчке, Све­те Горе, Јужне Америке и других земаља, подржавајући Артемија и молећи се за њега

Прво основно јавно тужилаштво у Београду упутило је јуче полицији захтев за прикупља­ње потребних информација поводом кривичне пријаве против бившег владике Артемија, потвр­дио је за „Правду“ портпарол Републичког јавног тужилаштва Томо Зорић, који ништа више није могао да нам каже, јер је у току преткривични поступак. Зорић је агенцији Бета рекао да је репу­блички јавни тужилац Загорка Доловац одредила Прво основно јавно тужилаштво да поступа у преткривичном поступку који је покренут против Артемија.

– Очекујемо да ће врло брзо после прикупљања информација и обавештења тужилаштво моћи да донесе одлуку у овом предмету – рекао је Зорић, који није могао да наведе за шта се Артемије терети кривичном пријавом.

Отац Харитон, бивши монах манастира Црна Река, који је присуствовао литургији, коју је рашчињени владика одржао у трпезарији манастира Дубоки Поток, после чега су депортовани са Косова, вратио се са братијом на планину Јелицу, где, како каже, настављају живот уобича­јено.

– Живот са на Јелици наставља нормалним током. Бавимо се пољопривредом и молимо Богу. Имамо благослов да кренемо за Београд, ако се било шта деси владици Артемију – каже отац Харитон и додаје да се Артемије не плаши затвора.

– Не плаши се владика затвора, али пашће им ова кривична пријава у воду. Дачић је већ рекао да МУП може да интервенише само у случају да је узурпирана имовина, што се није дого­дило. И сам владика је изјавио: „Једино да сам на леђа ставио цркву и однео је“. Немају на шта да се позову. Ништа није оштећено, није изнето, није отето. Владика је само хтео да покаже да је и даље легални канонски епископ ЕРП, а монаштво да се на позив СПЦ вратило у своју епар­хију. А сада смо и званично протерани из ње, и ми и владика. Ето им још један грех на њиховој гомили – каже бивши монах Црне Реке.

Отац Харитон још додаје да Артемију не могу наћи грешку ни по духовној, ни по материјал­ној основи.

– Знају да га не могу осудити, јер је владика исправан. Па, да доказе имају, већ би их по­казали и покренуо би се црквено-судски поступак. У „рекла – казала“ народ неће веровати. Ни један папир нису показали, а више пута јесу своју неистину. Да Артемије није добар и богомудар старац, не би се цела сатанска армада дигла против њега. Многе владике и свештенство су уце­њени и то треба да се зна. Не сме више да се ћути – упозорава отац Харитон и додаје да је ово покушај земаљских власти да Артемија склоне са Косова и да га затворе.

Отац још додаје да је исто учињено и са блаженопочившим патријархом Павлом.

– И патријарха Павла су затворили на ВМА и држали га у животу на кашичицу. Не знам ка­ко се Бога не боје, али схватиће и Теодосије и НАТО и Еулекс и сви да једног јединог газду има­мо, али, бојим се, биће касно. Највећи је проблем што од цркве покушавају да направе институ­цију овоземаљских власти, а Бог је као такву није створио. Никада се досад у историји није дого­дило да монаси и монахиње бране цркву од епископа, који зове полицију због нас који смо се вратили у своје манастире. Тамо никоме зло нисмо учинили, већ само седели и молили се. А не зову полицију да брани наш народ када га доле нападају – каже отац Харитон.

Опширније у штампаном издању…

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ana Filimonova: Rukovodstvo SPC srlja u raskol


Devetnaestog novembra 2010. godine završeno je vanredno zasedanje arhijerejskog sabora SPC. Sabor je doneo nekoliko odluka sa dalekosežnim,


ne samo religioznim, nego i političkim posledicama: formiranje Kruševačke i podela najveće Beogradsko-karlovačke eparhije; nov način organizovanja crkve u Južnoj Americi, formiranje komiteta za pripreme praznovanja godišnjice zaključivanja Milanskog edikta 2013. godine; lišavanje čina vladike Raško-prizrenskog Artemija.

Umesto kanonskog, živog i zdravog episkopa Raško-prizrenskog Artemija, za šefa eparhije postavljen je prethodni episkop Lipljanski Teodosije (Šibalić). Naimenovanje je samo po sebi u koliziji sa kanonima, sa Statutom SPC i crkvenim pravom, kojim se zabranjuje da se pored živog i zdravog episkopa na taj položaj imenuje drugo lice. Ali šef CPS se odlučio na takav korak, izazvavši samim tim veoma tešku po svojim istorijskim posledicama pojavu – raskol Srpske pravoslavne crkve.

Episkop Artemije bio je zajedno sa svojom pastvom u najsurovijim godinama iskušenja – vojne aagresije NATO; progona i pogroma Srba Kosova i Metohije, razaranja pravoslavnih svetinja i, najzad, proglašenja nezavisnosti Kosova. Njegova borba za pravoslavlje, za pravoslavne svetinje, za srpski narod, a takođe protiv nezavisnosti Kosova, bila je naširoko poznata svetu, od Amerike do Australije.

Nakon antisrpskih pogroma 2004. godine episkop Artemije je izneo optužbu protiv četiri zemlje NATO za razaranje kosovskih pravoslavih svetinja i tvrdio, da oni koji su ih rušili ne mogu i da ih obnavljaju (kako je to stajalo u Memorandumu Saveta Evrope o obnavljanju porušenih svetinja).

U svom govoru nekoliko dana pre proglašenja nezavisnosti Kosova, 12. februara 2008. godine, on je upozoravao, da su se balkanski region, Evropa i svet u celini suočuili sa agresivnom metodikom stvaranja na teritoriji nezavisne, suverene države – Srbije – „džihadijsko-terorističke osvajačke administracije u Prištini“. Volja za otporom srpskog naroda toliko je ugušena, isticao je episikop, da su apologeti antisrpske politike verovali: svoje ciljeve oni će postići, Srbi će se poviti i neće pružiti nikakav otpor, neće se obazirati ni na kakve poteze protivnika. Vladika Artemije je sa tugom naglašavao da je „mnogo puta slušao, kako je niz srpskih političara, čija imena je navodio javno, iznosio uveravanja, da će srpski odgovor na agresiju i okupaciju biti znatno slabiji, nego u slučaju bilo koje druge nezavisne države“, te stoga Vašington tako čvrsto veruje, da će se „srpska armija moći držati na kratkoj uzdi“.

Pozicija vladike svodila se na to da se ne smeju dopuštati napadi na veru, na državu i narod, da kriza vlade ne treba da parališe sposobnosti Srba da se suprostave namerama protivnika, Srbi nisu dužni da postanu lak zalogaj, ili će ih prokleti buduća pokolenja. Episkop je pozivao da se „zavede red u narodnom domu“ i ubeđivao, da nelegalna okupacija dela srpske svete Otadžbine, tačnije, bezbožna agresija, ne može i biti pobednnik na kraju. Mir i bezbednost, smatra vladika Artemije, mogu doneti jedino principi prava, morala i mirne koegzistencije. Ali u rezultatu okupacije srpski narod će, upozoravao je on, istrpeti još veoma mnogo bola.

Uoči proglašenja nezavisnosti Kosova vladika je bio jedini koji je pozivao da se preduzmu državne mere u cilju zaštite ustavnog poretka, teritorijalne celovitosti i suvereniteta zemlje – da se prekinu međustranačke raspre i formira vlada nacionalnog spasa; da se ne potpisiju nikakvi sporazumi ni sa organizacijama, ni sa državama, koje predstavljaju opasnost po suverenitet Srbije; da se upute u zaštitu srpskih struktura uprave, pravoslavnih svetinja i pravoslavnog življa, u skladu sa srpskim Ustavom, Poveljom OUN, Završnim Helsinškim aktom i Rezolucijom SB OUN 1244 armijske i policijske snage; da se za pomoć obrati Rusiji; da se pozovu posmatrači iz prijateljskih zemalja radi fiksiranja slučajeva diverzantsko-terorističkih napada od strane nelegalnih formacija u cilju da se onemogući legalna odbrana; da se mobilišu sve društvene snage Srbije u cilju suprotstavljanja bilo kakvom nasilju[1].

Vladika Artemije uvek je bio na oštrici odbrane Kosova i Metohije, upravo se on protivio poseti potpredsednika SAD Dž. Bajdena manastiru Visoki Dečani, što je predstavljalo vrhunac cinizma prema Srbima. On je takođe uvek istupao i istupa kao nepomirljivi protivnik novina u bogoslužbi, potivnik je ekumenizma, papizma i globalizma.

Pritisak na vladiku Artemija odvijao se u nekoliko etapa: u maju 2010. godine on je uklonjen sa službe pod izgovorom „odlaska u penziju“ – nakon 33-godišnje službe na Kosovu i Metohiji (13 godina kao iguman manastira Crna Reka, godinu kao profesor u Prizrenu i 19 godina kao vladika Raško-prizrenski). Zatim je protiv vladike pokrenuta višemesečna kampanja u medijima, puna laži i kleveta, pre svega, za finansijske malverzacije. Crkvene vlasti su sa svoje strane ignorisale sve narodne peticije i proteste u odbranu Artemija, protiv ekumenizma i posete pape, nazivajući protestante „huliganima i mafijom“. Najzad, u novembru 2010. godine usledilo je lišavanje vladike i čina.

Ova mera nagoveštava jasno deklarisanje kursa novog rukovodstva SPC, usmerenog u pravcu pružanja podrške vladajućoj koaliciji Srbije za „meko priznavanje“ nezavisnosti Kosova. Sa oduzimanjem čina vladiki Artemiju minira se i poslednji crkveno-duhovni oslonac za zaštitu srpskog stanovništva, pravoslavnih svetinja i, u celini, Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije. Antidržavna, antinacionalna linija Vašington-Brisel-režim Borisa Tadića, i sada pridruženo im rukovodstvo SPC, počistila je sa svog puta i vladiku Artemija kao ovaploćenje borbe, pre svega duhovne, za nacionalno-državne interese srpskog naroda, pa i samo pitanje o zaštiti Kosova i Metohije, srpskog suvereniteta i nezavisnosti.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Jerusalimska Patrijaršija: Ne podržavamo Artemija

Eparhija raško-prizrenska je, povodom članka koji je objavljen u jučerašnjoj štampi "Artemiju stigla podrška iz Jerusalima" (Pravda, 22. nov. 2010.) izdala saopštenje da su predstavnici Jerusalimske patrijaršije kontaktirali Patrijaršiju Srpsku i da je preko Arhimandrita Makarija, jednog od najbližih Patrijarhovih saradnika, poručeno iz Lavre Sv. Save Osvećenog da je iguman manastira Evdokim užasnut vestima objavljenim u nekim srpskim medijma da je on, navodno, dao podršku raščinjenom Vladiki Artemiju.

Štaviše, kako poručuje Evdokim, reč je o najbezočnijim klevetama jer cela Jerusalimska patrijaršija saborno podržava Sveti Arhijerejski Sabor SPC, a iguman Evdokim nije davao nikakve izjave, pogotovo ne u korist raščinjenih klirika.




Informacija o navodnoj podršci iz ovog manastira došla je preko grčkih starokalendarskih krugova i Dejana Vilovskog, bivšeg sekretara Artemija, koji, kako se saznaje aktivno služi sa grčkim raskolnicima tzv. "starokalendarcima" iako je ne samo raščinjen nego i odlučen iz Saborne Pravoslavne Crkve. Kako je preneo arhimandrit Makarije, Jerusalimska Patrijaršija i iguman Evdokim nastojaće u najskorijem roku da i zvanično demantuju podmetanja raskolnika.



Bivši vladika samozvan se pojavio u ruskoj ambasadi



Povodom druge informacije koja se tiče posete monaha Artemija ruskom Ambasadoru Konuzinu, obaveštavamo javnost da je u ličnom telefonskom razgovoru Ambasador Ruske federacije potvrdio predstavniku Eparhije raško-prizrenske protosinđelu Savi Janjiću da se raščinjeni Vladika Artemije bez poziva pojavio juče u Ruskoj Ambasadi i da je bivšem Vladiki prenesen jasan stav Ruske Vlade da su crkvena pitanja u Srbiji unutrašnje pitanje SPC.

Povodom zloupotrebe imena Ruske Ambasade i imena Ambasadora Konuzina kao i lažnih vesti da Ruska Patrijaršija navodno podržava raskolnički pokret oko raščinjenog Vladike Artemija, očekuje se saopštenje Podvorja Moskovske Patrijaršije u Beogradu.

Mitropolit Amfilohije, Mjestobljustitelj Eparhije Raško-prizrenske, trenutno se nalazi u Kijevu na međupravoslavnom savetovanju gde će Ruskog Patrijarha Kirila i predstavnike ostalih Pomesnih pravoslavnih crkava upoznati sa zbivanjima u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.


''Pravda'': Artemiju stigla podrška iz Jerusalima



Prenosimo deo teksta objaljenog u dnevnom listu ''Pravda'' 22. novembra 2010. godine.



''Izgleda da raščinjeni vladika Artmije ipak nije sam ni u SPC ni u drugim pravoslavnim zemljama. Već je poznato da su u njegovu odbranu stali vladika banjalučki Jefrem, banatski Nikanor, kanadski Georgije, zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda, ali i manje poznato to da ga podržava i vladika timočki Justin...



Artemiju, sada kao monahu, u Srbiji utiru put ka zatvoru, dok mu, popred podrške koju ima među vladikama u Srbiji, stižu i poruke podrške iz celog sveta.
Pred samoproglašenje raskola, Artemija je primio i sa njim razgovarao ambasador Rusije u Srbiji, Aleksandar Konuzin.


Da je proglašeni raskol u SPC duhovno pogodio i izazvao reakciju i ostalih praoslavnih država, potvrđuje i poruka koja je Artemiju i njegovoj duhovnoj deci stigla iz Jerusalima, iz hrama Svetog Save Osvećenog, odakle poručuju da nijednog srpskog episkopa, tamo više neće primiti'', piše beogradski list ''Pravda''.




Koristimo priliku da obavestimo javnost da kritički proverava informacije koje se šire po neprofesionalnim medijima i anticrkvenim sajtovima od strane raščinjenog Vladike Artemija i njegovih pristalica. Sve informacije koje se tiču Eparhije Raško-prizrenske i zbivanja u njoj mogu se proveriti preko informativne službe Eparhije i drugih kanonskih tela naše Svete Crkve.

Sastanak Konuzina i patrijarha Irineja


Iz Kabineta Patrijarha srpskog patrijarha Irineja, saopšteno je da je, Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Irinej primio je danas u zvaničnu posetu Njegovo Prevashodstvo ambasadora Ruske Federacije u Srbiji, Aleksandra Vasiljeviča Konuzina, na njegov lični zahtev.

Tom prilikom Ambasador je upoznao Njegovu Svetost sa sadržajem jučerašnjeg susreta sa monahom Artemijem i njegovom pratnjom u Ambasadi Rusije i izrazio svoje žaljenje što je došlo do nekorektne interpretacije pomenutog susreta, do koga je došlo na inicijativu monaha Artemija, a ne na zahtev Njegovog Prevashodstva.



Primivši nezvane goste, koje nije želeo da vrati sa praga, a koji su zloupotrebili dobrotu domaćina, i saslušavši ih, poručio im je da crkvena pitanja i problemi moraju da se rešavaju isključivo u Crkvi, a ne na ulici, kao i da on lično nije pozvan da rešava njihove probleme.



Sledeće o čemu je bilo reči jeste inicijativa Ruske Federacije koja je preko UNESKO-a odredila fond od dva miliona dolara za obnovu sedam objekata Srpske Pravoslavne Crkve koji se nalaze na listi prioriteta.



Takođe, gospodin Ambasador je izrazio želju da se dan praznovanja slovenske pismenosti i kulture, praznik svetih ravnoapostolnih Kirila i Metodija, 11/24. maja, koji je u prethodne tri godine bio pod pokroviteljstvom Ambasade Ruske Federacije, uz saradnju drugih ambasada slovenskih zemalja, podigne na još viši nivo i da uključi sve strukture kulturnog i javnog života Republike Srbije.


[You must be registered and logged in to see this link.]


Komentari:

@EE : Са жаљењем морам да констатујем да је један од скоро тачних коментара дао Милорад Томанић рекавши да владика Артемије нема шансе у сукобу са СПЦ иза које стоје светске силе, домаћа власт, новац и моћ, а епископи су конформисти којима не одговара замерање са дотичним елементима. А ко стоји иза Владике Артемија? Само нешто народа и монаха и наравно Бог. А уз кога је Бог уз њега је победа на крају.


@AAA : Чекај мало јел беше:
Ambasador Rusije je vidjen kod vladike Artemija u Sisatovcu par dana pred Vladiki povratak na Kosmet?

Па како је он самозван ишо код владике тако и сада Владика Артемије код н+њега.


@kojmoj : Jerusalimski patrijarh je takodje bio smenjen na isti nacin kao i Vladika Artemije i rascinjen je i vracen u red monaha i sada se nalazi zatocen u jednom manastiru u Jerusalimu. Sadasnji jerusalimski "patrijarh" je slika i prilika naseg sadasnjeg patrijarha koji tu postavljen po zadatku (kao i Ruski patrijarh da se ne lazemo) Podrska je stigla od monastva iz manastira Sv. Save a ne od jerusalimske patrijarsije.


@Milan : Od Jerusalimskog "patrijarha" nikad ne bi dobili podrsku. On je kopija Irineja niskog, beckog, beogradskog (i ko zna cega jos).


Popovic-Vladimir
Utorak, 23. 11. 2010. 15:16h
Pa zar ne vidite da nijedan demanti nije direktan, već je prenesen?


Milorad
Utorak, 23. 11. 2010. 15:27h
@Popovic-Vladimir : Лепо кажеш презимењаче, ово је још један памфлет из узурпиране ЕРПКиМ. Ко још верује сави јањичару и јудеосију шиптару? Можда није ни пренесен деманти, већ једноставно измишљен у прљавом медијском рату који расколници одавно воде?


Zoran-Milanovic
Utorak, 23. 11. 2010. 16:10h
Ха ха ха...
Подршка је из Јерусалима, из храма Светог Саве Освећеног
а не од браће екумениста - паписта, како синод јавља!
И код њих влада неслога, боре се Истина и лаж.
На многај љета Преосвећени Владико Сербски Артемије!!!

ДОСТОЈАН!!!



emilija
Utorak, 23. 11. 2010. 16:31h
Meni je jedno jasno - SPC se okrenula protiv naroda a prema ekumenizmu. U takvoj Crkvi se ja vise necu moliti a vi kako hocete.Bolje i raskol nego jeres ekumenizma.


Toma
Utorak, 23. 11. 2010. 16:21h
Патријаршијским саопштењима, које саставља кардинал бачки не треба много веровати. Манипалиција за манипулацијом. Види се колико се боје Владике Артемија. Експресно су звали Конузина, да би имали повода за саопштење. То је све специјални рат против Владике, који је кост у грлу српским новотарима и папистима

[You must be registered and logged in to see this link.]

Признање митроп. Амфилохија: Синод на ту одлуку чека десет година!
Tuesday, 23 November 2010
АМФИЛОХИЈЕ: АРТЕМИЈЕ ЈЕ КАО ДРОГИРАН!
Данас, 23. новембра 2010, у дневном листу „Курир“, објављен је интервју митрополита Амфилохија Радовића под насловом „Амфилохије: Артемије је као дрогиран!“, у коме он признаје (несвесно, очигледно) да прогон еп. Артемија нема никакве везе са оптужбом за проневеру новца у Епархији рашко-призренској (колико се људи још сећа првобитно наведених разлога за смену еп. Артемија?), већ да се у позадини налазе неке друге – далеко мрачније побуде. Елем, на питање новинара „да ли је одлука о рашчињавању донета пребрзо?“, Амфилохије је („као из топа“) одговорио: „Па, Синод на ту одлуку чека пуних десет година! То је само оно последње што је у том процесу урађено.“ И на овом примеру испунише се речи Господње да „...уста говоре од сувишка срца“ (Мт. 12,34), и народна пословица „у лажи су кратке ноге“.

Какве су размере мржње митрополита Амфилохија према еп. Артемију, говори и чињеница да је у веома кратком интервјуу изнео низ тешких увреда на рачун епископа Артемија; назвао га је „човеком који је изгубио здрав разум“, „који не влада собом“, „као да га је запосео зли дух“, „као да га је неко надрогирао“... После изречених увреда, неизмерно лицемерно звуче речи: „Остаје нам само да жалимо“.

А у свом данашњем интевјуу „Вестима“, на питање новинара „Да ли Вас је неко од сабраће архијереја посебно разочарао?“, владика Артемије одговара: „О томе не желим да говорим. Јасно је који су актери.“ Ни трунке мржње, ни трунке беса, ни трунке осветољубивости нема у речима владике Артемија. Он чак не жели ни да именује своје прогонитеље. Пред очи нам искрсава сцена из Пилатове суднице: „Пилат пак опет изађе напоље и рече им: Ево вам га изводим напоље, да знате на њему не налазим никакве кривице... Кад га, дакле, видеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и рапните, јер ја на њему не налазим никакве кривице. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон, и по закону нашему мора да умре... (Јн. 19, 4, 6 и 7). А са Крста Господ се моли Оцу за своје распинатеље: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23,34).

Православни имају јасне критеријуме за разликовање духова, и не прихватају никакво њихово „превредновање“. Свети Апостол Павле о плодовима Духа каже: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, благост, дуготрпљење, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гл. 5, 22-23). Љубљени ученик Господњи Јован – Апостол Љубави, упутио је јасно упозорење Христовим следбеницима свих времена: „Дечице! нико да вас не вара: који правду твори праведник је, као што је Он праведан... По том се познају деца Божија и деца ђавоља: који год не твори правде, није од Бога, и који не љуби брата својега. Јер ово је заповест, који чусте испочетка, да љубимо један другога. Не као што Каин беше од нечастивога и закла брата својега. И за који га узрок закла? Јер дела његова беху зла, а брата му праведна“ (1. Јн. 3, 7 и 10-12).

Из интервјуа митрополита Амфилохија види се да му је мржња помрачила духовни вид, те чини ствари душепогубне. Иначе, не би себи допустио да тако лако упадне у страшан грех за који нема опроштаја. Када су Једејци говорили Господу да је демон у њему, Он им је одговорио: „У мени демона нема, него поштујем Оца својега; а ви ме срамотите“ (Јн.8,48-49). „Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима“ (Мт. 12,31).

Нака би нам Бог свима даровао покајање, како бисмо свагда изобиловали плодовима Духа Светога, на радост Небеске Србије, а на жалост непријатеља српских!



П.С.

Из коментара читалаца „Курира“, које доносимо у прилогу, види се да већина Срба зна истину о ономе што се у СПЦ данас догађа. Хвала и слава Богу што је тако!

Уредништво

+++
АМФИЛОХИЈЕ: АРТЕМИЈЕ ЈЕ КАО ДРОГИРАН!
Бивши владика рашко-призренски понаша се као човек који не влада собом, као да га је запосео зли дух

БЕОГРАД - Артемије није човек кога сам познавао 50 година. Као да га је запосео зли дух!

Овим речима митрополит Амфилохије Радовић за Курир описује најновије потезе одметнутог бившег владике рашко-призренског Артемија Радисављевића.

* Хоћете да кажете да се Артемије понаша као да је омађијан?

- Ви сте то добро схватили. Само човек који је изгубио здрав разум може да уради оно што је он урадио. Говорећи црквеним и духовним језиком, његово тело није у складу с духом. Ево, први пут и изговарам ову реч, али као да га је неко дрогирао, као и већину монаха који га слепо следе. Не знам како бих другачије објаснио његово понашање.

* Шта ће бити с њим?

- Он је монах и Црква га таквог једино признаје. Може да буде у неком манастиру. Али све зависи од тога ко ће га од епископа примити. У Шишатовац се више не може вратити.

* Артемије себе и даље сматра епископом рашко-призренским?

- Знате, и Наполеон се осећао као да је царство његово, па је на крају остао и без царства, и без достојанства. То не значи да је био цар.

* Шта уколико се монах Артемије покаје за све што је учинио?

- Покајање је лек за свакога, па и за Артемија. Међутим, бојим се да је за њега духовна заблуда толико јака да ће ипак бити прекасно.

* Да ли је одлука о рашчињавању донета пребрзо?

- Па, Синод на ту одлуку чека пуних десет година! То је само оно последње што је у том процесу урађено.

* Да ли је неко покушао да га убеди да промени мишљење?

- Нисам га звао, али Синод и архијереји су једино то радили последњих девет месеци. Зна и Артемије да су његова браћа архијереји, Сабор и патријарх Иринеј чинили све, али без успеха. Остаје нам само да жалимо. Утицаји на њега су изузетно јаки.

* Ко је конкретно вршио утицај?

- Па, сви ти који су се с њим мотали последњих десет година! А када то кажем, мислим на наше људе, на Србе. Исти ти који су владику Артемија уверавали да треба да се бави политиком. А он за то није имао слуха, него је био и превише наиван.

Теодосије носи велико бреме

* Артемија је, по свему судећи, веома погодила одлука да га на челу Епархије наследи владика Теодосије. Да ли је то последица личних сукоба?

- Теодосије никад није изазивао никакве сукобе. Он је човек који је само испоштовао одлуке Сабора, Синода и Цркве и прихватио да буде епископ Рашко-призренске епархије. Преузео је велико бреме и одговорност на себе. Никад ружне речи није рекао за Артемија, а сетите се само шта је било пре неколико година, када га је јавно оптуживао и хтео да га избаци из Епархије.

[You must be registered and logged in to see this link.]



+++

КОМЕНТАРИ СА САЈТА ДНЕВНОГ ЛИСТА "КУРИР":

Goran S.
23.11.2010 09:01:55

Čekaj, Čekaj, Čekaj. Šta to znači - "Pa, Sinod na tu odluku čeka punih deset godina! To je samo ono poslednje što je u tom procesu urađeno." Kako sad deset godina? Zar Artemije nije smenjen smenjen zbog pronevera arhimandrita Simeona navodno počinjenih od 2004 god.? Šta se to desilo pre deset i više godina zbog čeka je već tada započet proces smene Artemija? Znači li to da je Artemije smenjen ne zbog navodnih pronevera, već zbog toga što su Anfilohije i Bulović procenili još pre deset godina da je čovek zaposednut? Ako su ga smenili zato što je već više od deset godina zaposednut zašto to nisu lepo rekli, nego su nas sve mesecima lagali da Artemije kriv jer je Simeon krao? Anfilohije je citiranom izjavom nedvosmisleno potvrdio da su odluke i saopštenja sinoda zapravo bila samo pro forme, da se lagalo u ime viših ciljeva. Anfilohije priznaje da su lagali, a traži da mu verujemo.



dragan

23.11.2010 10:46:38

Reče amfilohije da se deset godina čeka odluka o uklanjanju vladike Artemija. Time je sve rekao! To znači da je poslednjih deset godina sve bila laž, kao što je finansijska malverzacija firme neimar, nepoštovanje odluka sinoda od strane artemija. Već deset godina vrebaju priliku da uklone vladiku artemija kao poslednju prepreku pravoslavlja. Da mogu dovesti papu u srbiju, da se kosovo može sa blagoslovom srpske vlasti odvojiti od srbije. Ovde im potpisi ne trebaju, jer znaju da to ne može niko potpisati, da se manastiri i crkve daju nekoj novoj crkvi na Kim. Postaviše teodosija izdajnika ,znaju da mentalno nije kapacitet i da će s njim lako baratati. A teodosije u svojoj gordosti i sujeti ne vidi dalje od nosa. Pitajte se gde su sada penzioner atanasije i amfilohije!



LJILJANA DJORDJEVIĆ

23.11.2010 10:03:29

Zašto žalosna Srbija? Srbija je samo opomenuta da imamo desetak episkopa koji otvoreno propovedaju ekumenizam na podmukao način kombinujući jezuitske veštine obmane. Obratite pažnju na izjavu amfilohija radovića kako je tobože vladiku Artemija zaposeo zli duh. Pitam se kakav je tek duh zaposeo one koji uklanjaju ikonostase, primaju od pape poklone, organizuju mise u pravoslavnim hramovima, štampaju knjige u kojima na najpogrniji način vredjaju pokojnog vladiku Nikolaja Velimirovića i na kraju tvrde da Vatikan ne želi da uništi SPC. Naravno da ne želi da je uništi, ona semo želi da iz nje protera hrišćanstvo. STOP EKUMENIZMU



Bozidar

23.11.2010 11:59:07

Mogu oni sluziti mise,mogu uvoditi novi kalendar,mogu i katolicizam,ali ne u nase ime.Narod ce ostati pravoslavan,mi cemo zadrzati nas kalendar,a crkve nisu oni gradili,nego Narod kojem i pripadaju,tako ce i ostati.Ako im nije pravo neka idu,ucinice nam veliku uslugu.



dragan

23.11.2010 09:20:04

Kako te nije sramota sta sve nisi radio, dok je jadan patrijarh Pavle bio u pritvoru. Pa sto ne boravis tamo u CG nego visis u BG. Gde su ti svetinje iz Man. Cetinje dal nije mozda otputovala na Maltu. I ti sramoto jedna gosp. pukovnice Risto pa vi ste resili da mu to smestite odavno samo niste dobili mig. Pa kako je moguce da ovaj sadasnji patrijarh bude zastitnik PRO ORIJENTE. Pa o cemu lupeta po inostranstvu a nama prica da treba da damo prilog za Kraljevo. Znamo mi to i bez njega da treba da damo a sto on ne da pare nego cuva za krst od 80 metara. Sram vas bilo napadate i duhovno i fizicki jadne dedice. Sto ne udarite na jace. Pa kad sam htela da uzmem blagoslov od AEM Pavla na VMA gospon strazar veli mora prvo da pita RISTU. Ja onda kazem ne treba. Ostacete vi bez naroda pa posle vidite kako cete. I jos jednom sram vas bilo.



iskreni vernik

23.11.2010 10:30:21

Koja izrazavanja!!! Pa tako moze da prica samo necastivi. U njemu se sigurno nalazi vec dugo, dugo vremena necastivi i samo je sa svojim kompanjonom iz Sinoda (ne mogu da kazem i svetog Sinoda) jedva cekao da patrijarh Pavle promeni svetom da bi on uzeo sve u svoje ruke i radio mnogo necastivih stvari. Ja ne znam da li je takav nacin izrazavanja prilican u crnogorskom jeziku, ali u srpskom sigurno nije. O kulturi i "diplomatiji" i da ne govorimo. Sramota! Kada ce vec jednom da izadje iz Sinoda (niko nije tako dugo bio clan)pa da se skrasi u njegovoj Crnoj Gori i ostavi nas na miru. Cak je sebe nazvao i arhiepiskopom iako nema arhiepiskopiju !!!



dragan

23.11.2010 11:19:13

Nijedne novine nisu objavile da je vladika Artemije dobio podršku iz Jerusalima, iz mastira Svetog Save osvečenog. U tom manastiru, da se podsetimo, je naš Sveti Sava po zaveštanju igumana dobio vladičanski skiptar, Trojeručicu i Mlekopitatelnicu. U pismu iguman Avdokije i bratija obaveštavaju da niti jedan episkop SPC više neće moći ući u taj manastir.



Алекса

23.11.2010 11:18:22

Амфилохије је екумениста!



petar

23.11.2010 11:59:24

I tajni katolik uz to. Da nije tako nebi nosio biskupski prsten na ruci kao i kompanjon mu Mirko (irinej) Bulovic



Vladimir

23.11.2010 12:55:01

A dali je bio vladika Anfilohije drogiran kad je bio da se klanja sa papom i da uzima njgov blagoslov? Kada je jasno rekao Sv. Kozma Etolski proklinjite papu!!!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Александар Ђикић: Епископи СПЦ између Бога и силе
Tuesday, 23 November 2010

Александар Б. Ђикић
Аутогол или жртва фигуре владике Артемија
Вероватно најчешће понављана порука пласирана из холивудских ``фабрика снова``, упућена генерацијама клинаца, којима сам и сам припадао, изговарана је од стране свима омиљеног Душка Дугоушка: - Ако не можеш да их победиш, ти им се придружи! Можда етички сумњива, али онако безазлено промовисана, дефинише суштину main stream-а. Постулат на коме почива светски поредак у коме живимо, а који се упорно понавља онима којима је етичност Дугоушка још увек сумњива, је: - Бити у праву није довољно (Being right is not enough – Paul Waldman)! Може Вас на пешачком прелазу прегазити камион, али то што сте Ви били у праву, не вреди Вам много. Камион је јак аргумент. Наш народ је и пре Валдмана и пре камиона, формулисао да ``сила Бога не моли``. Али, шта се дешава када људи који су се заветовали Богу, морају да бирају између Бога и силе? Е то је још један експеримент који се спроводи (гле чуда) у Србији и над Србима.


Власт и част

Ко се год није упецао на тезу да је тужно стање у епархији Рашко-призренској само резултат финансијских малверзација једног сарадника владике Артемија, био је у праву. Дешавања у СПЦ током читаве године, далеко су од благодати којом би црква требало да зрачи. Чак су и значајни догађаји, попут избора новог патријарха, били у знатној мери прекривени сенком и слутњом догађаја који ће уследити.

Овом приликом нам није намера препричавати мас-медијске репортаже од оне о доласку владике Артемија у манастир Дубоки Поток, чиме је и практично остварио упозорење Синоду да убудуће неће поштовати неканонске одлуке, па до спекулација куда ће се даље кретати. Постоји овде сијасет момената који заслужују пажњу, а који опет сваки за себе, указује на дубину кризе у коју је рекордно брзо након упокојења патријарха Павла, запала СПЦ.

За разлику од устројства римокатоличке цркве, многих држава и организација, православна црква нема поглавара у смислу ``првенства власти``, већ само у смислу ``првенства части``. За православну цркву, глава Цркве је Господ, а сви смо ми делови тела Цркве. Оно што се битно дешава након патријарха Павла, а што се очигледно види и у случају владике Артемија, је да се у личности патријарха и појединих органа управљања црквом, формира нека врста црквене власти аналогне световној. Уводе се хитне седнице, већинско гласање, прес конференције, саопштења, што све заједно много више подсећа на рад световних него црквених институција. Медијска подршка оваквом устројству је готово једногласна. Медији, што из незнања што из намере, све више положај и активност патријарха изједначавају са положајем и активностима председника државе или СА Синода са активностима владе , па јавност временом почиње да поистовећује механизме црквених и световних власти. Не знам да ли је то добро или не, али свака власт овога света, па била она и црквена, хипотетички је подложна грешкама сваке врсте.

Већинско гласање, по хитном поступку, о томе да ли је неко јеретик или расколник је чак и под претпоставком да нико од владика гласача, нема ``путера на глави``, недолично, јер се ради о веома крупном питању, које може Цркву оптерећивати деценијама, па и столећима, а можда се може мудрије решити, када се не би ишло путем парламентаризма, већ путем покајања и помирења.

Шта бива са оних 5, 6 – 7 владика који гласају против!? Јесу ли и они јеретици и расколници? Да ли то неминовно значи да су њихова мишљења неисправна и мање вредна, само зато што су на неком гласању били мањина? Хоће ли се и о њима сутра гласати, или ће морати поуке из Светих књига које су их као духовнике формирале, да замене једном једином поуком, поуком дугоухог јунака из холивудских цртаћа, како би избегли непријатости овога света?

Када би у верским питањима одлучивала већина сви бисмо припадали једној вери, оној која је у већини. Свакако не бисмо били православни. Али то срећом није тако. Када се уђе у зачарани круг, отвара се још много питања, која ће се можда неко време држати под тепихом у Краља Петра 5, али ће се морати решавати сасвим другачије него што је то било у случају владике Артемија. Биће потребно много добре воље и братске љубави, а много мање искључивости и ината. Инат је ђаволов занат!

Постоји ли икакав проблем који може протећи без политичара? Изгледа да не. На већ довољно усијану атмосферу, у медијима, десетинама пута је понављана изјава министра (и то баш) полиције (да ли случајно?), како ће све ово имати реперкусије на статус Србије на Косову, јер је нечија жеља да се створи тзв. СПЦ на Косову. Е сад, да ли је Ивица добро обавештен или је само дипломатски одговорио, да се не би знало на кога је мислио, то не знамо. Колико је познато за сличну ствар је до сада управо Артемије оптуживао свог викара Теодосија (сетимо се да се манастир Високи Дечани све више помиње као део културне баштине Косова). Ако је министар мислио на Артемија, чини ми се да је ако ништа друго погрешио из техничких разлога. За њега је то технички неизводљиво, иако присуство локалних политичара са северног и централног Косова, као и значајан број верника указује да и након дугог одсуства, ужива на Косову велики углед.



Подизање летвице

Чином неповиновања љутитим саветима патријарха, и дугогодишњих чланова Синода, одлукама, наредбама и казнама (епитимијама), те на крају доласком у (по њему) сопствену епархију, владика Артемије је показао и следеће:

Показао је да на северу Косова власт локалних политичара може ићи дотле док не засметају неким вишим циљевима. Довољан је један квалитетан телефонски позив ЕУЛЕКСУ, па да се КПС (кога на северу чине Срби) повинује шефовима и интервенише у српским манастирима, што се на пример не може десити када Шиптари секу телефонске каблове. То је значајна поука у догађајима који могу уследити северно од Ибра. Тек да се зна ко је газда. Ако је владика погрешио, том грешком је некима отворио очи.

Показао је да углед који ужива у Епархији, лако може да изгуби, јер је де факто са делом својих духовних чада, ушао у манстире без сагласности игумана тих манастира, иако је неке од њих сам поставио. На овај начин признао је поделу међу сопственим монаштвом, што је свакако грешка. Грешка и према њима, које је духовно водио све до умировљења, а грешка и према самоме себи, јер се одрекао из само њему знаних разлога монаштва које није напустило манастире, али га ипак поштује и цени као духовног оца. А отац је отац, и сину инжењеру и сину фудбалеру.

Дао је медијима за које зна да му нису наклоњени, сијасет аргумената за даље дискредитовање у јавности, што ће као резултат имати пад популарности међу Србима преосталим на Косову и у Метохији, на које ће медији а и мисионари на терену сигурно имати утицај.

Иако на први поглед изгледа да је владика постигао неколико аутоголова, нисам склон да безрезервно прихватим тезу да је одласком у Епархију, предузео ``безуман потез``. Сигурно је морао знати да се тамо не може дуже задржати. Време ће показати да ли је постигао аутогол, или жртвовао топа за бољу позицију. Оно што је сигурно владика Артемије урадио (вероватно свесно) ступањем у отворени сукоб са црквеним властима, па чак и стварањем раскола, се спортским жаргоном може назвати ``подизањем летвице``. Наиме, не пристајући да се придружи онима које не може да победи, знатно је отежао посао делу црквених и можда државних власти које планирају да позову папу у Ниш 2013. Очигледно је да црквеним властима на било каквом гласању не би било тешко да обезбеде већину, па и у случају да се гласа о позиву римском папи, календару, или о промени начина богослужења. Уз овај раскол то неће бити тако једноставно. А ако се ипак одлуче за тако нешто, незадовољство верника би рапидно нарасло, а тиме и број Артемијевих следбеника.

Владика Артемије сада уз себе има неколико десетина следбеника, и један већи број симпатизера, углавном познавалаца прилика у СПЦ. У случају да се органи СПЦ одлуче на рискантан корак, какав би био позив папи римском, могло би се лако десити да дође до поделе међу верницима, јер сада имају алтернативу, што би изазвало несагледиве штетне последице по будућност овог народа.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Монах Салатил: Папоекуменисти узвраћају ударац
Tuesday, 23 November 2010

Монах Салатил

ПАПОЕКУМЕНИСТИ УЗВРАЋАЈУ УДАРАЦ

Нека Господ оснажи речи моје да сведочим Истину Његову, јер дође време када је тешко говорити, а још теже не говорити. Не иде лако рука по нискама слова, којима цртамо речи, не само на папиру но и срцима нашим, о душама нашим. Ако ћутим са Богом ратујем, ако проговорим људима рат објављујем. Трне језик и горе састави ума људског од искушења којима нас Сатана, грехова наших ради, обдари давећи све што остаде верно Христу Спасу.

Значи треба борбу јављати, јер убијају Богочовека у човеку, мељу га папоекуменисти својом демонократологијом у сваком од нас. Полако, али, они веле, сигурно.

Највише им је стало да ни једна митроносна глава не каже НЕ њиховом беспоредном поретку, јер док има живог епископа има и живе Цркве. Бусају се у груди своје демонократске бројности у Сабору, заборављајући да бројност није САБОРНОСТ ЦРКВЕ. Кажу: «Остаде сам на улици без игде икога тај ''секташ'' и нама непослушник Артемије. Нема нигде да оде, ''остаде без силе''. Остаде сам као блудни син у туђој земљи!» - ликују!

«Ха, ха, ха где му је сада Сила Православља у коју се уздао, друге је поучавао, а сам је остао недоучен! Полуде Артемије и ево га где сада нема главу да склони, а и да хоће неће моћи! Ми имамо доказе да је крив» – кличу из Папоекуменисти – «биће утамничен, јер је народ својим радом поткрадао и упропаштавао! Дрогиран је и ђавоиман је!» - ''сажаљева'' Владику Артемија самозвани Архиепископ.

Лицемерје? Благе су то речи. Нека ми Господ опрости на речима, али лакше ће бити Ани и Кајафи на суду но Амфилохију и дружини његовој (оба Иринеја, Атанасије, Игњатије, Григорије и др.), јер они нису имали познање и сведочанство Цркве о Христу, тј. тек су очекивали Господа и осудили су га. А ови тврде да све знају о Богу и човеку и опет Богочовека у верним му чедима распињу. Очигледно је да самозвани Архиепископ свуда око себе види ђавоимане, јер све што је ван његовог егоизма за њега је ''ђавоимано''. Гледајући другог, Самозвани види себе као у огледалу, када прича о другом, прича о себи.

Последњи напад, технологијом речи, самозваног Архиепископа личи на припрему терена да се Владика склони силом "лекара" и судства у неку врсту притвора за ментално оболеле. Ето, до данас нисмо знали да је самозвани Архиепископ толики стручњак за магију и да је 10 година трпео да се смакне Владика Артемије.

Још много и премного пута у речи и делу посведочише Кајиновску љубав према Владики Артемију «браћа» из Синода. Попут Јерихонских труба јечи сваки ћошак времена и простора у Србији прожет техником лажи и технологијом речи коју прогласише за једину истиниту «теологију». Технологујући у разуму своме, заборавише да није сила Божија у замисли човековој. Трубећи у своје трубе себи суд објављују! Било би им боље да ућуте јер својим оптужбама против Владике Артемија откривају вернима да Господ Исус Христос, Богочовек, Спаситељ наш и Једина Нада наша састрадава Владики Артемију.

Чија је икона прогнани без суда и осуде Владика Артемије?

Чија су икона они који, бранећи славу и част од овога света уз силу и власт овога света, прогоне сваког ко неће да се поклони ни једном од њихових идола?

Да ли су заборавили они који гоне Владику Артемија ко је био Сам у страдањима својим и где су били они који су «спасавали» народ од Једног и Јединог (Бого)Човека?!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ђорђе Вукадиновић: Дух раскола и омразе
Wednesday, 24 November 2010

Ђорђе Вукадиновић
Дух раскола и омразе
“Павле је у очима народа био оличење божјег човека и свеца. Понекад се чинило да је он и једини прави верник и хришћанин у свом Синоду, а можда и у читавом свом народу. Некако нам се чинило да колико год сви грешили, гложили се и лудовали, увек је ту негде Павле да спречи оно најгоре. Да измоли, спасе, опрости и помири... Немојмо се заваравати. Оволики одзив и оволика туга која се излила по улицама Београда и скоро свих српских домова нипошто није само жал због одласка једног часног, моралног и побожног човека. То је био и спонтани, полусвесни вапај бића овог народа због губитка ослонца и последњег неприкосновеног националног ауторитета усред историјске стихије. И израз стрепње да, у времену које долази, црква можда тај ослонац и ауторитет више неће бити. Као и свести да држава то већ одавно није.“


Ове речи написао сам у Политици непосредно након сахране патријарха Павла и одмах био нападнут (од стране „новинара Јана Бризе“) за дефетизам и оптужен за „вређање и презир према Србима“. Да би се на крају испоставило да сам, поред свег свог пословичног скептицизма, био чак и превелики оптимиста.

Све ово што се већ месецима дешава поводом „случаја Артемије“ увелико је изашло из оквира унутарцрквеног спора. Немам у вези са тим никаква „инсајдерска“ сазнања, али осећам тугу када видим како се урушава ауторитет најугледније српске институције и, као и већина оних који читају ове редове, са нелагодом гледам како припадници косовских полицијских снага, по захтеву једних, износе из манастира и протерују са Косова друге српске монахе.

Немам намеру да улазим у канонска и еклезиолошка питања. Покушавам да судим само о политичким аспектима, као и о последицама по државу, националну самосвест и идентитет. А тако гледано, чини се да у тој причи скоро да нема невиних – што не значи ни да су сви једнако криви.

Владика Артемије је дуго пркосио одлукама црквене владе и жестоко критиковао косовску политику и Слободана Милошевића и актуелних српских власти. Некада је био у праву, некада није. Најблаже речено, често је знао да се инати, био тврдоглав, хировит и горд. С друге стране, врх државе такође несумњиво сноси свој део одговорности због мешања у осетљиве унутарцрквене односе и због амбиције да у цркви „кадрира“ на начин на који то не може ни у сопственој странци. Коначно, сигурно је да је, као и у све остало, своје прсте ту умешао и страни фактор, незадовољан угледом и рејтингом који је јединствена СПЦ годинама имала у српском јавном мњењу. Али највећа, такорећи, „командна“ одговорност ипак лежи на самом црквеном врху и, нарочито, његовом оперативном органу – Синоду.

Црква је стара и моћна институција. Али варају се сви они који мисле да ће снагом свог институционалног и ванинситуционалног утицаја успети да наметну интерпретацију како је Артемије смењен са места епископа рашко-призренске епископије само због неуредног књиговодства и финансијских малверзација. Много је ту било личног момента, а такође и сувише много политике и са једне и са друге стране.

Наравно да у овом тренутку за владиком Артемијем и његовим следбеницима неће кренути никаква маса свештенства и верника – могуће је да у стварању и подгревању такве илузије Артемија неко љуто обмањује. Али самообмањује се и црквени врх уколико верује да ће ова ствар тек тако „лећи“ и завршити се без штете по цркву и њен углед у друштву и народу.

Наравно да ће мало ко од монаштва и свештенства пратити владику Артемија на његовом путу у неизвесност. Али како буде напредовала „нормализација односа између Србије и Косова“, и како се у наредном периоду буде стварала атмосфера да „посета папе нема алтернативу“, подела у народу и цркви ће бити све већа, а Артемијева кривица изгледати све мања. Уосталом, већ и сада многи верују да је Артемије смењен због противљења доласку папе, због непристајања на сарадњу са Приштином и због одбијања да у Грачаници угости америчког потпредседника Бајдена. А да је све остало само конструкција и изговор.

Јавна је тајна да Москва не гледа благонаклоно на повећање утицаја цариградске патријаршије у СПЦ, нити на наговештаје зближавања са Ватиканом, који би требало да кулминирају пројектованом посетом папе Нишу 2013. године. У том контексту није тако безначајан ни детаљ да је, непосредно пре ових последњих догађаја, владику Артемија у његовом шишатовачком егзилу посетио руски амбасадор Конузин – макар да је та посета накнадно квалификована као „приватна“ и „незванична“.

Ако је тачан податак да одлуку о рашчињењу владике Артемија није подржало чак тринаест чланова сабора (седам против и шест уздржаних), онда је то знак да ни за значајан део архијереја СПЦ Артемијева кривица, чак ни сада, након свега, није нешто што би било „изван сваке разумне сумње“. А подршка коју црквени врх има од неколико утицајних, али осведочено антицрквено настројених медија, таблоида и недобронамерних верских „стручњака“ а ла Мирко Ђорђевић није нешто са чим би се већина у сабору требало баш да поноси. Баш као што ни Артемију не иду на руку јуродиви „подржаваоци“ који, заклањајући се иза његовог имена и страдања, шире мржњу по интернет универзуму, бацајући клетве на патријарха и анатемишу свакога ко покаже макар наговештај разумевања за „ђаволско-ватиканско- масонско-комунистички“ синод.

Свега смо се нагледали претходних месеци. Наручени чланци и клевете на рачун противника, „цурење“ црквених и полицијских докумената, информације „из поверљивих извора“, ружно плакатирање и фотомонтаже, поступци и речи којих се пристојнији део јавности гнуша чак и када је реч о политичким предизборним кампањама, а можете мислити како се тек осећа када види како се острашћено, примитивно и пиљарски међусобно опадају његови духовни предводници. То, понављам, не значи да ћемо, разочарани, сад сви похрлити у неку и нечију нову „Цркву“. Али не значи ни да треба да се правимо као да не примећујемо шта се збива и да је све у реду. Тим пре што је готово извесно да ће, не догоди ли се какво чудо, специфична тежина и јавни утицај СПЦ убудуће бити знатно мањи него што су били у последњих двадесет година (што је некоме вероватно и био циљ), док ће „промаја“ која се већ током последњих васкршњих празника могла приметити у многим храмовима временом бивати све већа и већа.

У сваком случају, дух раскола и омразе је већ увелико пуштен из боце. Многе појединачне грешке су почињене, а штета је велика и заједничка. Ко би рекао да је од тренутка упокојења и величанственог опроштаја од патријарха Павла прошло тек годину дана?

(Краћа верзија овог текста објављена је у Политици)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Радованче Селић: Рашчините и овог који учи да је "хомосексуалност природна"!
Wednesday, 24 November 2010

Еп. браничевски Игњатије

Радованче Селић

КАДА ЋЕТЕ РАШЧИНИТИ ИГЊАТИЈА БРАНИЧЕВСКОГ?

„...Сада је ваш час и власт таме“

(Лк 22,53)
У нашој Цркви влада незапамћен зулум, али не од Турака, него од папољубивих српских владика. Рашчињавају владику Артемија, јер наводно не држи се одлука виших црквених власти. А шта је са онима који то стварно чине? Хоће ли и они бити рашчињени? Хоће ли бити рашчињен, рецимо, владика браничевски Игњатије Мидић, који као предавач Догматике на Богословском факултету у Београду учи, између осталог, будуће свештенике и вероучитеље да је „хомосексуалност природна“?!

Запрепашћени сте? Питате се да ли је ово истина? А важно је знати, да би се имала истинита слика о прогону владике Артемија, да је управо владика Артемије са својим сарадницима сачинио три свеске* са предавањима еп. Игњатија из Догматике (укључујући и аудио записе на компакт дисковима), на основу којих је поднео тужбу Сабору против еп. Игњатија због његових неправославних учења. Ово горуће питање на Сабору никада није разматрано. На питање зашто? – данас није тешко одговорити. Ево учења еп. Игњатија о хомосексуализму:

>>3-27

Божански закони се мењају. Много тога је Господ променио у односу на Стари Завет. И морал се мења. Слушаћете наше теологе који кажу да је хомосексуализам грех, док је брак нешто природно. Боже мој, па и ово је природно, није то пало с неба!

«Закони се мењају! Као што и сами видите! Некад су биле, не знам, узмите и законе, које 'оћете: божанске и не знам ни ја какве, видите да се то мења! И из Старога Завета колико су, у односу на Нови Завет, колико се то променило! Шта је све Господ променио и шта су све хришћани променили у односу на Стари Завет, а и ово је божански закон! А да не говоримо, рецимо, о моралним законима који често нас ту држе, као неко, као то је и.. мерило истине. Морал се мења! И морални закони. Све зависи то од цивилизације, од тога како коме приступи то не знам ни ја све то. Али понекад нас то држи уствари у тој некој, некој позицији да ми уствари ништа не разумемо, само се боримо као рецимо сада, не знам ни ја, ви ћете слушати наше теологе, и не знам, који заузумају ставове: да ли је хомосексуализам, јел, то је грех, а не знам ни ја, брачна заједница то је благослов од Бога и to... To cy произвољне ствари! Ако се мери то једно на основу другога, и да је ово истинито што је природно, а ово је неистинито, Боже мој "није природно". Па и то је природно! Одакле, није то пало с неба! Али су свети оци мерили на основу Царства Божијега! И зато у Царству Божијем не улази ни брак! Зато, зато што у Царству Божијем нити ће се женити, нити ће се удавати! И зато су свети оци попут Светог Максима, светог Григорија Ниског говорили да је секс грех! To je извор смрти! He из.. некога моралнога, не знам ни ја што је то природно, морално... Ко ће данас да каже... Јел то неморално?!»<< (Свеска III, стр. 39)

Можда је после прочитаног разумљивији анемичан став Патријаршије у Београду у време параде содомита. И да не би неко помислио да је ово што је цитирано из неког тајног документа, треба знати да су се поменуте свеске појавиле, и постале доступне широј јавности још пре три године, а у јавност су дошле од једног епископа коме их је владика Артемије упутио (свеске су упућене укупно једанаесторици епископа) у циљу благовремене припреме за заседање Сабора.

Колико је, иначе, тежак грех хомосексуализма, за који еп. Игњатије каже да је природан, говори чињеница да је 4. правилом Светог Григорија Ниског за овај грех предвиђена казна лишавања причешћа на 18. година. Свети Јован Златосути каже да су мужеложници (хомосексуалци) гори од убица, јер убица одваја душу од тела, а овај погубљује душу заједно са телом. „Ма који грех да узмеш, ниједан неће бити раван овом безакоњу. Мужеложник није постао жена, а престао је да постоји као мушкарац, те је тако издао и једну и другу природу“, каже Св. Јован Златоусти, и наставља у истом смислу: „Атински народ и његови мудраци били су заражени безбожношћу, јер мешање са блудницама, иако је безаконо, својствено је (палој) природи; a мужеложништво је и противзаконито и противприродно“ (Свети Јован Златоуст, Са светим оцима из дана у дан, Београд 2005, стр. 42). Дакле, иако је за Светог Јована Златоустог, великог учитеља Цркве, али и за читаву Цркву Православну, хомосексуализам неприродан, за Игњатија браничевског је природан! На страни 113 и 114 треће свеске, еп. Артемије даје учење Православне Цркве као одговор на хуле Игњатија браничевског. Ево тог одговора:

>>Етика је трајна и непроменљива - наша јеванђелска етика - а техника је променљива. Етика је госпођа, техника њена слушкиња. Зато етика мора контролисати технику. Непролазне вредности су у области етике, а не технике. Тешко народу који гледа циљеве људског живота у техници, и сав свој труд и зној жртвује на усавршавању технике, вукући етику за собом као Ахил мрвог Хектора повезаног за колесницу. Такав народ може успети да све своје градове сагради од слонове кости и злата као што су били царски дворови у Језраелу. Али ако у тим градовима буду становали Ахави и Језавеље, пси ће имати последњу реч, пси а не људи (1 Цар. 22, 38; 2 Цар. 9, 36).

Између поштења и вештине лак је избор. Поштен човек и без вештине цени се и у наше време више од вештака без поштења. И на истоку и на западу и на северу и на југу. И данас као и у време пророка Исаије.

Техником се мења однос човека према природи, а никако према човеку и према Богу. Ко другачије мисли тај цени ствари више него личности, a прашину више него дух.

Језива трагедија нашег времена састоји се у рату између људи и Бога. Бог хоће да уздигне личности људи над немуштим стварима, док људи хоће да утопе и своју и Божију у ствар и изједначе са стварима.

Многи спиритуални и морални малишани праве од модерне технике идола коме се клањају, и позивају све народе да томе идолу приносе жртве, што несрећни народи присиљено чине! Те колике жртве, те колику крв! Ко је глув да не чује како етика гласније од топова виче нашем покољењу: He тим путем, људи! Тај пут води у Земљу Недођију. (Свети Владика Николај, Земља Недођија, Глас Цркве 2003, 22-23 стр.).

Сваки покушај да се хришћанство прилагоди духу времена, да се помеша са пролазним идејама и режимима одређених историјских периода, одузима му ону специфичну карактеристику, ону нарочиту вредност, оно особено, што га је управо и чини једином Богочовечанском религијом у Свету. (Ава Јустин, Са светим оцима из дана у дан, Београд 2005, 242 стр.).<<

Верујем да је сада много јасније коме, и зашто, епископ Артемије смета. А да је реда и поретка у Цркви, ови који прогоне правоверне, како би се додворили свом духовном оцу са Запада, одавно би били рашчињени. Али, „... ово је ваш час и власт таме“ (Лк.22,53). Зато сматрам да не треба бити нестрпљив, јер 2013. година није далеко. Тада ће сви папољубиви у СПЦ дефитивно отпасти од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве (моја је жеља, и молитва Богу, да се то не догоди, већ да се поврате са свог злог пута док још имају времена).



P.S.

Да ли је имала право саборска већина да рашчини еп. Артемија? Ево шта о правима црквених власти каже еп. Никодим Милаш:

>>...Црквено јерархијска власт има своју потпуну и закониту снагу само онда, када она делује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве Православне - дочим напротив, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права.“ (Из тумачења 1. Правила 3. васељенског сабора одржаног у Ефесу 431, Епископ Никодим (Милаш) далматински, Правила Православне Цркве с тумачењима, Књига 1., Наклада књижаре А. Пајевића, Нови Сад, 1895., подвл. прир.)

_________

*Поред три свеске са сабраним предавањима еп. Игњатија, владика Артемије се обратио једанаесторици епископа и пропратним писмом. Ево тог писма:

>> Православни Епископ

Епархије рашко-призренске

и косовско-метохијске

Бр. 860

03.12. 2007. године

Призрен – Грачаница


„Боље ти је дати да ти се језик отсече,

него ли ћутати када покушавају

праву вeру да искваре“

св. Теодор Студит


Православна вера наша,

она је богатство наше, она слава,

она род, она венац, она похвала.

Нећемо те се одрeћи љубљено

Православље, нећемо те издати

веро од Отаца нам предана, нећемо

одступити од тебe мајко побожности.

У теби смо рођени и у теби

живимо, у теби ћемо се и упокојити,

а ако и време позове и хиљаду

пута за тебе ћемо умрети."

Јосиф Вријеније

учитељ св. Марка Ефеског

ученик св. Григорија Паламе



Ваше Преосвештенство,

Иако најмањи у дому Оца свога, и најнезнатнији међу браћом својом, а имајући у виду горе наведене речи Светих Божјих људи (и многе сличне у свeтоотачком Предању), с једне странe, и пратећи шта се све догађа у нашој Српској Православној Цркви (па и ширe у читавом Православљу), с друге стране, сматрам да даље не смемо ћутати.

Пре годину дана, захваљујући храбријима и умнијима међу браћом Архијерејима, почео је дугоочекивани процес борбе за чистоту вере и очување богослужбеног реда и поретка у нашој светој Цркви "устаљеног у вековној пракси". Сви знамо како је то била жестока борба. Плод те борбе на прошлогодишњем јесењем и ОВОГОДИШЊЕМ мајском заседању Светог архијерејског сабора, биле су две ОДЛУКЕ у вези новотарија које се у појединим Епархијама уводе у богослужење, пре свега у служењс Свете Литургије. Нажалост, те саборске одлуке се и даље не поштују и не спроводе у живот од неке браће Архијереја и подручног им свештенства. То само значи и сведочи да је наша Црква заиста у великој опасности да такав однос према одлукама САС доведе до продубљивања подела у телу Цркве, како у клиру, тако и у верном народу. То се мора спречити по сваку цену.

Међутим, повод овог Нашег обраћања Вама, је нешто још озбиљније и опасније.

На мајском Сабору, у жару дискусије о богослужењу, узгред је поменуто од појединих Архијереја и питање новотарија у предавањима појединих Г-де професора на Богословском факултету, који отворено уче и предају студентима нова учења, дијаметрално супротна учењу Цркве и светих Отаца. Тој теми на мајском Сабору није посвећена одговарајућа пажња, и она је остала на маргинама догађања. Сматрамо да се о томе не сме и даље ћутати и овлаш преко тога прелазити. Морамо на следећем САС то питање поставити у сами центар нашег рада и донети судбоносне одлуке, да наша Црква не би била она која „има обличје побожности, али се силе њене давно одрекла" ( ).

У прилици смо да Вам доставимо на проучавање (у циљу припреме за Сабор) овај потресни материјал једног од наше сабраће у Сабору (који, нажалост, није и једини који такве заблуде и јереси исповеда).

Пред нама је „Уводно предавање из догмтике" које је Епископ Игњатије Мидић одржао на Теолошком факултету у уторак 23. 10. 2007. године. Први део (до 36. стране) садржи текст предавње (на аудио-снимку и транскрипту у писаној форми), подељен на 50 смисаоних целина, са нужним објашњењем које служи као кључ у даљем излагању, и резимеом целог предавања. Иза тога, у другом делу, стр. 37. и 38. садржи основне ставове Епископа Игњатија који су супротни учењу Православне Цркве, да би даље од стр. 39. до 70. сви ти поменути ставови били суочени са изворним цитатима светих Отаца, наведених према Догматици оца Јустина Поповића. На самом крају, (стр. 71) дат је ЗАКЉУЧАК изведен из предавања владике Игњатија на основу Догматике Православне Цркве.

Будући да је ово своје Уводно предавање Владика Игњатије замислио као „ПРОГРАМСКО ПРЕДАВАЊЕ“, постаје јасно чему ће се све учити наши студенти, који ће даље, као професори Богословија (или чак и Епископи), то „учење" преносити на ученике Богословија, а ови, као будући свештеници и пастири - у народ. Систем је јасан: Факултет је као срце у организму које крв (своја новаторска учења, заблуде и јереси) упумпава до последње ћелије црквеног организма и тако наркотизује и некротизује само биће Српске Православне Цркве.

Решавање тога питања, завођења од стране Синода и Сабора контроле над богословским школама (од веронауке до факултета), што им је и дужност по Уставу СПЦ, је најважније животно питање које се данас поставља пред нас, које је Бог поставио да „пасемо стадо Божије, које је Он стекао крвљу својом". Сва друга питања су маргинална у односу на ово.

У циљу адекватног припремања за следећи Архијерејски сабор, Ми ћемо Вам, поред овог документа, још у пар наврата доставити материјале по конкретним питањима лажних учења која се предају у нашој највишој богословској школи (а и у нижима).

Вас, драги ми брате у Христу, молимо да се овом проблематиком озбиљно позабавите, како бисмо били спремни да на прави начин на Сабору бранимо чистоту наше свете вере православне.

Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ,

+ АРТЕМИЈЕ

Епископ рашко-призренски

и косовско-метохијски

ДОСТАВЉЕНО:

1. Митрополиту загребачко-љубљанском Г. ЈОВАНУ

2. Митрополиту дабробосанском Г. НИКОЛAЈУ

3. Епископу нишком Г. ИРИНЕЈУ

4. Епископу зворничко-тузланском Г. ВАСИЛИЈУ

5. Епископу сремском Г. ВАСИЛИЈУ

6. Епископу бањалучком Г. ЈЕФРЕМУ

7. Епископу банатском Г. НИКАНОРУ

8. Епископу за Амер. и Кан. Г. ЛОНГИНУ

9. Епископу Канадском Г. ГЕОРГИЈУ

10. Епископу милешевском Г. ФИЛАРЕТУ

11. Епископу ваљевском Г. МИЛУТИНУ <<

[You must be registered and logged in to see this link.]

Јован Тацис

СИЛОВИТО ИЗЛИВАЊЕ ГНЕВА СРПСКИХ ЕКУМЕНИСТА

У тренутку док се пише овај чланак догађаји у Србији одвијају се великом брзином. Маске су пале и Екуменисти већ нескривено остварују своје планове.


Неканонски, безаконо, неправедно и далеко од сваког поимања божанске и људске правде, приступили су рашчињењу Епископа Артемија, његовом хапшењу и насилном удаљавању са територије његове епархије, са мученичког Косова. На његово место, на неканонски начин поставили су другог Епископа, Теодосија, изазвавши претешку рану на Телу Христовом, помесној Цркви. А после свега овога, проширили су лажне оптужбе на терет мученичког Eпископа Артемија као да наводно ствара раскол, док они заправо делају и одлучују, газећи брутално Свете Каноне и законе.

Средства информисања у Србији предузела су кампању клеветања Епископа Артемија. Већ га називају „монах Артемије“, оптужујући га на најгори начин, док није искључено да ће власти ићи и до његовог хапшења, базирајући се на лажним оптужбама.

Сматрани до јуче од многих високопарним орловима православне теологије, Eпископи Српске Цркве показују се лавови који не само да урлају, него и комадају њиховог духовног брата, саепископа и саслужитеља Артемија.

У Грчкој, у исто време, велики сајтови црквеног информисања објављују само обавештења која се каналишу од стране Српске Патријаршије и неправедно ћуте пред насилним прогоном Епископа Артемија. План елиминације Епископа Артемија и храбрих клирика, монаха и лаика у Србији веома је добро испланиран, и они који су га покренули постарали су се да обезбеде и медијско заташкавање својих недела.

Пред овим насилним изливом гнева српских екумениста дужни смо сви да преузмемо своју одговорност. Ако будемо равнодушни пред неправедним и неканонским прогоном епископа Артемија, онда ћемо ускоро видети екуменисте како су осмељују и како следе сличне методе неутралисања предањских православних клирика и монаха и у другим областима.

Превод са јелинског

м. Пелагија
[You must be registered and logged in to see this link.]

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ: СРПСКА ЦРКВЕНА ПЕРЕСТРОЈКА ИЛИ ДУХОВНЕ ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ!


На празник Светог Архангела Михаила, навршило се 50 година монашког служења владике рашко-призренског Артемија, пензионисаног у мају, неканонском одлуком Св. Синода, и у петак, рашчињеног, одлуком Светог Архијерејског Сабора( одлучивало се тајним гласањем, 21 за, 6 уздржаних и 7 против одузимања епископског чина). Неке владике су предложиле да се формира суд, што је одбачено са образложењем да нема времена за суђење, и да брат Артемије мора одмах бити лишен епископског чина.

Кад се пре годину дана упокојио Патријарх Павле, такође дуго рашко-призренски владика, почела је црквена кадровска перестројка, као што знамо из историје, кадрови решавају све. Удружене присталице духовне(екуменизма) и политичке(демократске) глобализације, кренуле су у офанзиву.На удару су патриотске русофилске снаге, политичке странке, пре свега СРС, покрети Образ, 1389, и верни светоотачком Православљу,без либералних западних примеса.

Од Византије смо наследили принцип симфоније, где духовна и световна власт, подвигом послушања и љубави, заједно служе Источнику власти, Богу. У новој духовној и геополитичкој реалности, после комунизма, почела је изградња нове симфоније између прозападне демократске власти и СПЦ.

Председник, скупштина и Влада, владају по народној(променљивој) вољи, а Црква се руководи Божијом Вољом. За разлику од Византије, немањићке Србије, Самодржаве Русије, где су Црква и Држава, попут Божанске и Људске Природе Богочовека, неразлучне, у демократској Србији и Русији, Устав одваја Цркву од државе, као у комунистичко време. Мења се тактика, а стратегија остаје! Па ипак, демократски председници, Медведев или Борис Тадић, се крсте, пале свеће, долазе у храм, значи моле се!

Сведоци смо правог чуда! Српске власти су дозволиле веронауку, Божији закон, у државним школама, као изборни предмет, по жељи родитеља( за све конфесије). Враћају црквену имовину, одузету после Другог светског рата. Све ово је пример добре воље и хармоније између државе и Цркве. Међутим, дугогодишњи екуменски контакти у „Светском савезу цркава“, доводе до постепеног напуштања православне светоотачке строгости.Верни народ примећује да неки православни богослови, владике, у дипломатији без граница „сведоче Православље“, инославним, либерално, са много љубави, а својој једноверној браћи, на пример владики Артемију, лако и брзо, без права на одбрану, ударају жиг расколника.Ипак, Српска Православна Црква је једина организована структура која повезује српски народ , не само духовно, него и идеолошки, национално, културно, и не само на простору бивше Југославије, већ широм света. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве недавно је канонизовао оца Јустина Поповића, црквеног писца, духовника, проповедника, бескрвног мученика, под комунистичким игом, заточеног у манастир Ћелије.

Истовремено, тројица духовних чеда преподобног Јустина, владика бачки Иринеј, (пензионисани) Атанасије Јефтић, и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у лику Светог Синода, пензионисали су четврто чедо, Артемија, и протерали га са Косова и Метохије. Наступили су као епископи, блиски актуелној демократској власти, са озбиљним оптужбама о финансијским малверзацијама свог брата Артемија и његовог окружења. Српска јавност имала је прилику да се увери у симфонију Демократске евроатлантистичке коалиције са владикама, које су у одличним односима са Ватиканом, и Светским савезом цркава. Многи у СПЦ кажу да је владика бачки, Иринеј, не само свеприсутни портпарол СПЦ, већ и екуменизма, зизјуласовске либералне еклесиологије, Цариградске патријаршије, промотер „предањске“, „обновљенческе“, интелекталне Литургије, чак служи на циганском, енглеском, само не на вековном богослужбеном језику, црквено-словенском! У изолацији, жигосан као непријатељ Титовог режима, отац Јустин је писао о екуменизму, као „свејереси“ нашег времена. У својим беседама, попут пророка Јеремије, туговао је због духовног пада народа у безбожни комунизам, позивао на покајање и разобличавао тадашњу „симфонију“врха СПЦ са безбожним властима и „заједничарење“ са јеретицима, у „Светском савезу цркава“.Авај, захваљујући свевидећем интернету, сведоци смо непрекидних агапе, њу ејџ трпеза љубави, дела епископа СПЦ, са инославним, заједничких служби, молитава, сусрета, као да је црквена дипломатија главни задатак, циљ и смисао Цркве.

Владика Артемије наставио је дело оца Јустина, обнављајући манастире Рашко-Призренске Епархије, борећи се против екуменског „ружичастог“ сладуњавог „сведочења вере“. У дугогодишњим контактима са такозваном „међународном заједницом“, у лику америчких и европских политичара, лекара „без граница“, хуманитараца и кризних група, пресахнула је владикина вера у западну демократију. Покушаји лобиста, на џелу са Џозефом Бајденом, да се епархија преда , незаконитим шиптарским властима, наишао је на топло разумевање председника Тадића, али не и владике Артемија. Он је преговарао са шиптарским привременим властима на КиМ, али је одбијао да се повинује „државним“ органима Шиптара. Није дозволио онима који су рушили манастире и храмове, убијали народ, да легализују свој злочин, као самозвани покровитељи тих истих манастира. „Међународна заједница“то јест покровитељи наркомафијашких шиптарских власти би да претворе српске енклаве и манастире у „косовске културно-историјске споменике“ и туристичке атракције, типа индијанских резервата!

Многи Срби верују да је владикино пензионисање, медијско жигосање, забрана служња, и коначно одузимање епископског чина, извршење наређења великих инквизитора новог светског поретка. На сличан начин демократска власт је од 2000. године, медијски жигосала, хапсила и тајно испоручила комплетно војно и политичко руководство које је организовало одбрану Југославије, затим Крајине, Републике Српске, и на крају Србије. Да је владика био кооперативан, скупљао би ловорике по београдским салонима, са западним амбасадорима, члановима кризних група, либералним владикама и римокатоличким бискупима, демократским политичарима без граница.

Случај владике Артемија дубоко је поделио вернике, и јавност у Србији. После пензионисања, владика Артемије упућен је у сремску епархију, у манастир Шишатовац. 15.отобра му је забрањено да служи.

Од 17.11. до 20. 11. на другом редовном заседању, Сабор је изабрао на рашко-призренски трон викарног владику липљанског Теодосија, који је монашки пут почео у манастиру Црна Река, под окриљем владике Артемија. Не сме се заборавити да је млади Теодосије, 2007. године постригао у ангелски образ бившу супругу Бориса Тадића, Веселинку Заставниковић, сада монахињу Ирину. Председник Тадић је чест гост код пријатеља, игумана Теодосија, у манастиру Високи Дечани. Добро обавештени извори тврде да је из „међународне заједнице“ стигао плишани ферман да се дефинитивно уклони непослушни конзервативни владика, који се замерио многим западним голубима преговарачима и председнику Тадићу, (недемократским отвореним писмима). Осим тога, масонским екуменистичким структурама „Светског савеза цркава“ не допада се епископ, који не прима бискупе и лутеранске пасторе у олтар! Млади Теодосије прима све што препоруче наше еврољубиве власти. Наступио је моменат демократско-екуменске перезагрузке, Коалиција за европску Србију, у НАТО Пакту, замолила је врх СПЦ да укроте владику, који се отео КФОР-у, привременим шиптарским властима, „међународној заједници“ , и председнику Тадићу! Демократски медији су кренули у акцију клеветања владике, који је, са фирмом „Раде Неимар“, током изградње и обнове порушених храмова, тобоже благословио сумњива лица, да се баве сумњивим пословима! Владика није добио реч, у његово име наступа свеприсутни владика бачки, Иринеј, и пензионисани владика, Атанасије Јефтић.Оптужба и одбрана су једно, у случају владике Артемија, као у старим комунистичким процесима.

По речима владике бачког, Иринеја, „са великом жалошћу, али одлучно ступајући у одбрану светог јединства Цркве, због доказаних канонских кривица, као што је свештенослужење под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира СПЦ у Епархији рашко-призренској, Свети Архијерејски Сабор лишио је епископа рашко-призренског епископског чина, и вратио у ред монаха.“ Нови рашко-призренски владика Теодосије, такође је „са жаљењем и забринутошћу примио вест о покушају насилне узурпације од стране пензионисаног владике Артемија, који је овим поступком ушао у раскол са СПЦ.“

Током заседања Сабора, владика Артемије се вратио на Косово, са монаштвом и народом, у манастиру Дубоки поток служио Свету литургију, и изјавио:“ У невољи су и катакомбе биле света места.“ Поручио је народу да чува веру, јединство са Светом Саборном и Апостолском Црквом, па ће Бог благословити наше домове, села и градове, наше Косово и Метохију, и целу нашу земљу.Још је рекао да се није одвојио ни од кога, да није расколник, и да не ствара ништа ново. Оценио је да ће се напади на њега наставити, да их се не плаши.

У синхронизованој акцији шиптарских привремених власти на КиМ, Косовске специјалне полиције, на захтев Београда, и СПЦ, манастир је „ослобођен“ од владике, монаштва и верника, који су у полицијској пратњи упућени у Краљево.Однос снага у Светом Архијерејском Сабору, приликом гласања о одузимању архијерејског чина владики Артемију, показао је да неканонско служење, са новотаријама, богослужбена тиха реформа, у циљу приближавања „сестринској“ римокатоличкој цркви, остаје, упркос још увек важећем Црквеном уставу. Као православни верници постављамо питање:“Зашто СПЦ остаје у такозваном „Светском савезу цркава“, које у суштини представљају расколнички сабор секти, које су резултат великог раскола, одвајања Римокатоличке од Једине Свете Апостолске Цркве, у 11.веку? Зар су учени богослови СПЦ, чланови Светог Синода, заборавили да су римски папа, и разни англиканци, лутерани, евангелисти, баптисти, у вековном расколу? Колико нам је познато, још се нису покајали и вратили у крило Православља. А неки од уважених епископа се са њима састају, целивају, моле, заједничаре! А на брата српског владику шаљу шиптарске специјалце, и пишу кривичне пријаве, због „ насилног неканонског упада у манастир“!?
Искрено се молимо да се наш народ сложи, обожи и умножи, по завету светог владике Николаја, и да се деси Божије чудо, братског помирења у Христу. Позивамо све православне вернике, да својом молитвом, добрим речима и делима, утичу на превазилажење настале ситуације, која продубљује духовне и идеолошке поделе у нашем народу. Уместо у Ватикан или Шамбези, где са цариградским патријархом учествују на импровизованим неправославним, расколничким молитвама „за мир“, смирено молимо наше владике да на свенародно-црквеном сабору, као у време светог Саве, братски, саборно, служе свету литургију онако како су служили сви наши светитељи, све до светог владике Николаја и преподобног Јустина Поповића. Нека, попут Господа, који је кротко прао ноге апостолима, по узору на московског Патријарха Кирила, обнове овај древни апостолски обичај. Да се на Небесима радују наши светитељи, кад се четворица наследника преподобног Јустина нађу заједно пред Часном трпезом!Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Иван Максимовић: Сведочанство у догађајима у мн. Дубоки Поток
Saturday, 27 November 2010

Иван Максимовић

СВЕДОЧАНСТВО О ДОГАЂАЈИМА У МН. ДУБОКИ ПОТОК

Ево не прође ни пуна недеља од догађаја у манастиру Дубоки Поток а у медијима се могло чути све осим једног – истине! Пуну истину не знам ни ја али када видим и прочитам све то у медијима, заиста је мало поменуто од онога што се тамо дешавало тог дана и ноћи. Ово је прича из мог угла, ово је моје сведочење.

Свега неколико сати по завршетку Антиекуменистичког скупа испред патријаршије у Београду, стигла је вест о сутрашњем служењу Свете Литургије у манастиру Дубоки Поток. Изненађеност, радост, узбуђење морали су кратко да трају јер је ваљало прибрати се и наћи превоз до манастира, а што смо просто чудом успели. Неколико сендвича, флаша воде и који комад топле одеће брзо су спаковани у ранац и кренуло се на пут последњим превозом тог дана, у поноћ. Након неколико сати вожње стигло се у Косовску Митровицу. Кратак предах па са пријатељима смо аутомобилом пошли даље у манастир. Радост је непрестано била "нападана" али свака се таква помисао, вером и прихватањем онога што наилази већ традиционалном реченицом „ма нек буде шта буде“, разливала као кишне капи о кишобран. Сви смо знали да ово неће проћи без „трзавица“.

Добро познатом стазом стигло се до капија манастирског дворишта пред којом смо се сретали са старим пријатељима, браћом у Христу. Радост се осећала свуда унаоколо. Пристизали су и мештани Зубиног Потока и околних места, жеђ за истином, љубав према Господу и истрајавање у борби за веру све су нас тог јутра окупили на том месту.

У самом дворишту, пред црквом, почело се са припремом за служење Литургије. Сазнање да је тог јутра раније закључан овај свети храм и однесена просфора, никоме није умањила свечаност Литургије ради које смо се окупили. Почиње да роси киша па се одлучило да она ипак буде служена у манастирској трпезарији како не би смо покисли.

Међу окупљеним народом радост што ће "коначно поново моћи да се иде на Литургију, да се венчава и крштава по светосавским канонима, да се неће ићи на Литургије прилагођене дневној црквеној политици и онима (ономе) који српске кољаче проглашава свецима. Да ће се моћи поново исповедати вера онако како светосавски канони налажу а срце једино захтева".

Народ се током читавог трајања службе тискао у самој трпезарији, многи као да нису ни стајали на својим ногама у тој гужви а опет су сви били тако мирни да се стварао утисак као да је потпуно празно када се окрене глава у другу страну. Гужве је било и у ходнику и испред конака. По завршетку Литургије сретали смо се испред, поздрављали се, упознавали, разговарали уз чај, кафу и остало послужење. Осећала се и блага напетост и ишчекивање - шта даље? Ипак, већина се након Литургије, занесена радошћу и празничном атмосфером, упутила назад својим кућама. Ми само не желимо да своје душе упутимо, кроз маглу или боље рећи смог екуменизма, у суноврат и ништа више! Мислили смо да у својој земљи имамо право да начинимо такав избор. Пошли смо назад у Косовску Митровицу.

Седећи са пријатељима време је текло како то већ обично бива, препричавање најновијих догађаја и интерне шале. У међувремену сам ступио у контакт са агенцијом ФОНЕТ и по договору послао десетак фотографија са Литургије како би уредник одлучио да ли ће их, колико и које објавити. Док су се фотографије "качиле" почеле су да стижу вести са свих страна. Са телевизије, од пријатеља и познаника... "Монаси су поново у манастиру Девине Воде" нешто касније већ нова вест "Теодосије врло грубо избацује монахиње из Девиних Вода, вуку их по поду, гурају, псују"... Узнемиреност, проверавамо вест. Тачно је, није тачно, чекамо... Кроз сат времена или мање стиже одговор од власника агенције ФОНЕТ како „могу бити сигуран да фотке са јутрошње Литургије та агенције неће копирати, објављивати, архивирати или на било који други начин употребити“ (?). Вест о Девиним Водама је истинита, потврђују нам. Поново се организујемо и, у мањем броју него јутрос, крећемо опет ка Дубоком Потоку. Тамо је већ, по обављеном кукавичком послу избацивања монахиња из манастира Д.В., стигао Теодосије и само ушетао у пратњи неколико попова.

Народ се, мада не у таквом броју као на Литургији, опет окупио али овај пут у жељи да сачувају свој манастир. Посебно расположени за то били су мештани Зубиног Потока који су то врло лично доживели па су се и наглас чудили "еј бре, ја овде кичму оставио зидајући конаке и манастир, знаш и ти, ту си био“ обраћа се младић старијем човеку који потврђује: „па, јес, радили смо нон стоп овде“, -„Е... а сада не могу недељом да уђем у своју цркву да се помолим Богу" јер је игуман Ромило закључао цркву како се у њој не би служила Литургија. Већ је пао мрак. Присутност неколико КПС-оваца, разне гласине и понека провокативна шетња Теодосија кроз конак били су једини "догађаји" извесно време. Појавио се ту и неки лик у кожњаку и лицем ишараним ситним ожиљцима, из БГ-а, Србин. У сталном контакту са КПС-овцима који су се према њему понашали крајње покорно и послушно, веома сигурно је деловао и трудио се да тако организује ствар да се ништа "не види" камером и никако не забележи.

На послетку се групици придружио и "монах" Андреј, дежурни батинаш из Дечана (да подсетим, то је онај монах који је при једној од посета владике Артемија Дечанима од пре две године тако претукао протосинђела Симеона Виловског да је на крају Виловски завршио са гипсом на нози и нико за то није одговарао. Он се такође налазио и фебруара ове године у Грачаници на улазу манастира не дозвољавајући монасима из Црне Реке да се виде са својим духовним оцем и тако испровоцирао тучу а на крају је о. Антоније рашчињен због тога). Епархијски возач Синиша је "мирно стајао"међу народ и једино мрдао ухом и оком наоколо. Уколико не би било кога од монаха или ко би му се чињеницама супротставио кукавички би наговарао народ против Артемија, наравно прећуткујући да на пример "ови из Хоче десет година зидају један те исти зид у Дечанима" како је неки младић приметио. Не помињући "богатство" манастира Дечани ни како се до тога дошло.

Монахиње нас питају, сваког понаособ, јесмо ли гладни, хоћемо ли чај, кафу, воде...

Полицајци испред конака се буне док их фотографишем, учим их закону када и како то као фотограф смем да радим. Упорно понављају да то не смем па им упорно понављам закон, ту као почињу да се смирују и окрећу леђима. Добијају позив на мобилни телефон и отрчавају до капије и стају са спољашне стране капије. Ниже испод, неколико возила “цивилних“ (ЕУЛЕКС). Локални момци који су се окупили ту делују као чувари крај капије и пристају да ми позирају за фотографисање.

Након скоро сат времена локални полицијски чиновник са грбом тзв. "републике косова" улази у конак и одмах одлази до просторија у којима се налази Теодосије (?), затим изашавши из одатле позива нас све у трпезарију зарад „важног саопштења“. У страху је, није дорастао чак ни ситуацији саопштавању „важне информације“. Каже да је КПС добила саопштење од СПЦ да све оне који немају дозволу за боравак у манастиру избаце напоље. Не уме да одговори каква је то дозвола, ко даје ту дозволу, од када нам треба дозвола да би ушли у манастир, где добавити извесну дозволу ни како она изгледа... Један дечкић се већ нервира и у лице каже полицајцу како то да сад сме да од монаха тражи „дозволу“ а њему „кад попије две-три“ само кажу „добро вече“ кад прође поред њих. Полицајац дрхти, монаси смирују младића. Мештани се буне што полиција хоће да их избаци из њиховог манастира али монаси све смирују. И тако добијамо рок од пола сата да напустимо манастир...

У једном тренутку један од Теодосијевих попова улази у трпезарију, испија сок који налази на столу, и пошто је трпезарија празна излази и закључава је (како ми не би смо имали где да се одморимо) а онда одлази до Теодосија. Ишетали попови вани, смешкају се, гледају нас као врло пријатељски и братски ("нема везе" што су пре само неколико сати вукли те исте монахиње по поду). Монаси излазе пред окупљене и понављају да никако не сме доћи до насиља. Види се да ту има много полиције, ако и када дођу да им лепо ставимо до знања да не желимо да напустимо манастир али да се не опиремо физички. Испред конака се осећа некаква тежина али истовремено и празнична атмосфера и радост. Присуство монаха и владике Артемије који враћају праву веру у народ, све лоше помисли растерују као сенце јутарњу маглу. Владика Артемије у холу, на спрату, са монаштвом смешећи се као што то обично чини подсећајући на речи Господње "не бој се стадо мало"... Сама његова појава уноси радост.

Чекамо, групица мештана Зубиног Потока и околине пред манастиром, монаси горе... Са оним пред капијом манастира, готово библијска сцена. Сам манастир на узвишењу, дрвени мост преко омање речице и осветљена црква са звоником на коме се вијори српска застава. Народ свестан своје физичке ''немоћи" али радостан, ведрог духа. Углавном се чују шале на рачун ситуације. Доле под капијом, униформисани полицајци са рукама на леђима, шетају лево десно, стража... од капије пут се даље спушта низ планину. Местимично, попут логорских ватри, назиру се светла од аутомобила. Сваки час пристижу возила. Низ кривудави пут, кроз грање, делују као бакље док прилазе. Слабо осветљене чете наоружаних војника корачају путем ка капији. Сијају бљештаве кациге, штитови се љуљају ритмом корака (специјалаца), чује се бат војничких чизама из мрака. Све их је више, гомилају се пред капијом...

Међу нама нема страха, једино се нестрпљење јавља. Време пролази... И пролази... Изгледа да смо их сувише озбиљно схватили или им је "стао сат". Полиција и возила и даље пристижу. Прорадио им сат(!), група КПС-оваца креће, улазе у манастирско двориште, док се приближавају горе на спрату почиње да се пева "са Косова зора свиће", пева се радосно. Пар тренутака касније стиже вест да су се полицајци окренули и изашли из дворишта(?). Већ се од младића испред чују шаљиви и неувредљиви повици полицији да дође поново. Један од монаха се шали "Шта је ово, одбили смо први напад? Смешка се - Иване, сад ће ући кроз кров".

Неколико исцрпљених монаха се бори са сном седећи на поду. Након неколико минута поново крећу... Поново се враћају назад.

Сад се већ питамо је ли их страх од ненаоружаних монаха и неколико цивила (међу којима има и жена), заиста је тешко схватити их озбиљно. Коначно креће читава чета полицајаца у реду по четири. Полицајци ко полицајци, нервозним и кратким покретима руку, које прати извијање тела у правцу у коме руком показују, покушавају да натерају неколико људи који се налази испред да напусте манастир. Очигледно је да не знају како то да ураде, немају реалан разлог за тај захтев, све су нервознији. Изгледа да већ озбиљно прете. Људи полако устају и крећу ка излазу. Оног лика из Бг-а нема нигде "ни за лек". Улазе у конак. Све време се гласно пева "са Косова зора свиће". Прво се срећу са неколицином младића који такође траже да им се објасни зашто да напусте манастир. Кратки и нервозни покрети полицајаца. Од песме се не чује шта причају. Хватају младиће испод руке и изводе их ван. КПС-овци сад већ морају до монаха, горе на спрат. Пењу се уз степенице, један по један се измешта позади како би могли да се заклоне иза оних који долазе после њих. Не знају шта да раде са нама, покушавају да нешто кажу, дрхте, сузе им у очима, потпуно су погубљени. Стиже онај што нам је дао „пола сата“. Стаје испред нас, дрхтавим гласом покушава да се обрати. Нико их ни не посматра, пева се... "земљо храбрих витезова, Милоша и Лазара"... Долази неки са вишим чином, млађи човек. Он већ успешније глуми самопоуздање и много нервозније маше рукама. Пошто су стварно сморили а ништа се нису чули од песме, један од монаха им довикну "само ви радите свој посао". Овај поче нервозно "Добро, ти сад можеш да утичеш на њих али..." – „Ама јеси га чуо", кажем му седећи са осталима на поду, "лепо ти каже, само ти ради свој посао". Погледам их, унервозили се што су уопште ту. Пошто сам био најрадозналији да видим шта се свуда дешава, остао сам последњи који је отишао на спрат и тако се нашао први до полицајаца. Питам се све време, загледајући их у цокуле и чизме, хоће ли почети да буду грубљи, да нас шутирају. Није баш да ме то није исцимало, што би рекли... „Ако ме неко, овако нервозан, спуца том цокулом изломиће ми кости и могу да се поздравим са бубрегом"... трудим се да се примирим. У том тренутку, кроз групу полицајаца (или одакле већ) изађе један од монаха и седе баш између мене и полицајаца. "Не бој се стадо мало" прође ми кроз главу... Овај са чиновима даде команду и поче извлачење. Прво монаха испред мене (колико год да су се трудили да буду уљудни ипак су то пандури у "стресној ситуацији". Вуку оног монаха као да ће их поклати. Дођоше и по мене. Прво ме као лепо моле, не слушам их... Виде да нема вајде од приче. „Ајмо, држи га тамо" опколише ме и подигоше са пода. Пошто нисам могао да пружим отпор нисам хтео ни помоћ да пружим, само сам се опустио. Подигнутог са пода носили су ме низ степенице у рукама. Један КПС-овац у цивилу им се придружи у ходнику и одмах ми уврну руку, после пар корака схвата да прави будалу од себе и пуста ме. Кад су ме већ изнели ван из конака, то више није имало сврхе. Кажем им да ћу сам одатле а они просто радосни. Врате се унутра а један ме, држећи под руком, „отпрати“ до капије. Сад већ све оне специјалце видим изблиза, пуна опрема за разбијање демонстрација. Не знам колико их је али их баш има на броју. Вукући једног по једног све су нас извели ван. Монаси достојанствено трпе, монахиње и жене певају док их изводе. Ту су правдања КПС-оваца почела. Као то им је посао, морају децу да исхране (не знам само од чегa живе деца оних који нису у полицији) и сличне форе. Немци из ЕУЛЕКСА се смеју цинично и иронично, како то они умеју. Французи нешто умеренији. Ипак, сви се пренеразе када монаси и монахиње почињу са њима да причају на немчком, француском, енглеском. Већ се заузимају другачији ставови, постају умеренији у свом смеху. Једино су се Срби заиста дигли на Србе и то на земљи на којој и због које су их сви ови остали малтретирали и направили од њих највећи конц-логор савременог света.

Стојимо испред и чекамо да видимо шта ће бити са владиком Артмијем, једниним канонским епископом рашко-призренске епархије. Остало се већ, поприлично искривљено, могло чути из медија...

Извор: Фејсбук група „Истина је само једна – владика Артемије“

Деманти из Јерусалима
Након већ небројених примера ширења неистина и клевета из узурпираног седишта Епархије рашко-призренске, принуђени смо да и овога пута реагујемо и укажемо на још једну манипулацију која је учињена претходних дана, поставши већ и сами свесни чињенице да ништа што долази од стране узурпатора, и прогонитеља Епископа рашко-призренског Артемија, не треба прихватати са поверењем и као да је истинито, него напротив, након многобројних искустава са ширењем неистина и клевета од стране већ познатих истих лица, подаци које оне пласирају могу бити прихваћени као аутентични тек након прилагања валидних доказа.

С обзиром уз помоћ каквих и коликих безакоња и анти-канонских чињења су данашњи узурпатори Епархије рашко-призренске заузели мученички косовски Трон, и имајући у виду да их је то учинило виновницима раскола и одвело у раскол, не треба да нас чуди чињеница да се у општењу са конкретним лицима сусрећемо углавном са безакоњима, неистинама, клеветама, итд.

Тако је из седишта узурпиране Епархије рашко-призренске пре два дана саопштено (поводом текста који је истога дана, 23. новембра, објављен у дневним новинама Правда, и у коме се преноси подршка која Епископу Артемију стиже из манастира Светог Саве oсвећеног у Јерусалиму) да je након остварених контаката са Јерусалимском Патријаршијом из Лавре Светог Саве освећеног ”поручено да је Игуман манастира Евдоким ужаснут вестима објављеним у неким српским медијима да је он, наводно, дао подршку рашчињеном Владики Артемију”.

”Штавише, додаје се у Саопштењу из Грачанице, игуман Евдоким поручује да је реч о најбезочнијим клеветама, јер цела Јерусалимска Патријаршија саборно подржава Свети Архијерејски Сабор СПЦ”.

Преносилац поруке Игумана Евдокима, према наводима из поменутог Саопштења, био је Архимандрит Макарије, клирик Јерусалимске Патријаршије.

Из манастира Светог Саве освећеног, јуче 24. новембра, упућено је писмо у коме се наводи да су нетачнa тврђења о било каквом њиховом демантију, a уз то износи се какав је став према Епископу Артемију и безаконим одлукама о његовом рашчињењу и кажњавању.

С обзиром да је и овога пута потврђено да је у питању пропагандни ”трик” којим је, по већ устаљеној пракси, покушано (a у великој мери се и успело) обмањивање јавности, лако је донети закључак и о неистинитости тврдњи које се односе на начин како је поменута вест прослеђена медијима у Србији (тј. ”преко грчких старокалендарских кругова”).

Нелегална управа из Грачанице обећала је ”у најскоријем року” презентовање званичног демантија из Јерусалима. Остаје да чекамо да истекне наведени ”најскорији рок”.

Писмо из Јерусалима доносимо у наставку.



ИЗЈАВА
подршке прогоњеном исповеднику
Епископу рашко-призренском
г. Артемију (Радосављевићу)

најмањег међу монасима Серафима Агиотафита

из Свештене Лавре Светог Саве код Јерусалима



Синоћ нам је стигла вест о следећим догађајима:

(а) да су медији у Србији пренели вест како Агиотафити Свештене Лавре Светог Саве подржавају неправедно гоњеног Епископа рашко-призренског г. Артемија и да намеравају да не приме у Лавру ниједног Епископа из Србије који саучествује у безаконом гоњењу и рашчињењу г. Артемија и

(б) да је Високопреподобни Архимандрит г. Макарије, представник наше Патријаршије у Катару, српски ученик који је студирао у Србији, након тога изјавио да је горња тврдња лажна и да се Оци из Лавре саглашавају са Сабором Српске Цркве, а не са г. Артемијем.

Пошто се наведени случај тиче монашке савести, а пре свега Православне Вере и поштовања свештених Канона, с обзиром да, осим тога, нико из Лавре није овластио, иначе поштованог Архимандрита Макарија, да стави у наша уста те непостојеће речи, принуђен сам да дам следећу изјаву, само формално изражавајући себе, а суштински скоро све Оце Свештене Лавре Светога Саве, која се, међутим, због ”разумљивих разлога”, вероватно неће огласити. Из приватних разговора веома добро знам какав је став Отаца и Браће у вези поменутог случаја, што је повремено изражавано и Поклоницима.

Боље би било да је о. Макарије, иначе близак пријатељ и ученик Епископа г. Атанасија Јевтића, једнога од гонитеља Епископа г. Артемија, једноставно само оповргао да је Свештена Лавра дала званичну изјаву у вези поменутог случаја. Он је, међутим, отишавши корак даље злоупотребио(?) наше – како је очекивао – ћутање, и покушао да преобрати јавно мнење и прве утиске, представљајући то ћутање као саглашавање са гажењем свештених Канона од стране Српске Јерархије и са политичком завером која се налази у позадини прогона Исповедника Епископа Артемија; прогона који као коначни циљ има укидање националних права Срба у Колевци њихове свете Отаџбине, на Косову и Метохији, али и диктирано незаконито сједињење са Папом.

Отац Макарије је из разговора, које је последњих дана водио са монасима Лавре, добро знао истину, тј. како ми гледамо на тај случај. Стога, исправљајући о. Макарија, истинито изјављујем следеће:

а) То да ће српски Епископи бити примљени у Лаври не доводи се у питање, с обзиром да сви посетиоци бивају примљени. Са друге стране, међутим, колико срдачно ће бити примљени, питање је личне савести свакога од Отаца Лавре Светога Саве, наспрам Епископа који су заборављајући заклетве своје Хиротоније прекршили свештене Каноне – смењујући, изгонећи и рашчињавајући без канонске основе и суђења исповедника Вере и Отаџбине, Епископа г. Артемија.

б) Непојмљиво је, колико год да поштујемо и личности и институцију Српског Сабора, да се поистоветимо са његовим неправедним одлукама. Ко год не би желео да буде учесник Сабора ”код Храстa” (403. године), који је због политичких разлога осудио, прогнао и уклонио светог Јована Златоустог, не може се поистоветити ни са овим Сабором.

в) Недавна изјава про-ватиканског аналитичара из Србије, као и вишегодишње снажно деловање Епископа г. Артемија и његовог Протосинђела Симеона против јереси Екуменизма и латинствујуће еклисиологије Митрополита пергамског г. Јована Зизјуласа, громогласно сведоче да се прогон г. Артемија врши због Православне Вере.

г) Потпунa тишина од стране српских Синодалаца наспрам неправославних изјава њиховог Патријарха пре два месеца у Аустрији, чини их одговорним за примену ”двоструких стандарда и двоструких аршина” у њиховом осећају за ”поредак”. Сагласно неприхватљивим изјавама Патријарха Српског:

1) јединство Цркве не постоји, него је онo императив за поједине хришћанске деноминације; дакле, према г. Иринеју, када кажемо да верујемо у ”Једну, Свету итд. Цркву” она није нешто постојеће; сходно томе ”узалудна је вера наша”;

2) повлачење из екуменског покрета чини да Православље постане секта;

3) догматскa разликa Латина у односу на Православље своди се на непогрешивост Папе и

4) прихватљиво је ”јединство у (догматској) различитости” [unity in (dogmatic) diversity]; нажалост, Његова Светост Патријарх г. Иринеј не зна да православна црквена савест и свети Иринеј Лионски јасно објављују, да ”Црква примивши ту проповед и ту Веру, као што смо рекли, и поред тога што је распрострањена по целом свету, чува их приљежно као да обитава у једној кући; и истоветно верује, као да има једно срце и једну душу, и проповеда, и учи и предаје једномислено (ту Веру), као да има једна уста” (PG 7, 552А)”. Не постоји дакле то умишљено ”јединство у догматској различитoсти” између Цркава.

д) На крају, изјава западног званичника на Косову и Метохији јануара 2010. о очекиваној смени Епископа рашко-призренског, још пре избора новог Патријарха г. Иринеја, показује да је прогон Преосвећеног г. Артемија био унапред договорен и испланиран (в. Julia Gorin, Totalitarianism in service to the West, [You must be registered and logged in to see this link.]

Након свега овога јасно је видљиво одступање данашњег правца Српске Цркве од правилног управљања Вером, пошто и само ниподаштавање свештених Канона чини човека ”половично”, а не потпуно Православним. Данас прослављани Свети Теодор Студит то јасно изражава говорећи: ”Нико ко се не управља божанским Канонима, чак и ако сматра да има исправну веру, није Православан у потпуности, него само половично” (PG 99, 989).

Смирено се обраћајући браћи Монасима Епархије рашко-призренске, ради Православља прогоњеним и изгнаним, који су се привремено забринули због нетачних вести од о. Макарија, потврђујем им оно што већ добро знају, да смо у молитвама са њима. Црпећи опет од Преподобног Теодора, ништаван и бескористан ја, онима који су већ прослављени, узносим похвале говорећи: ”Ако је Син Божији, Господ и Владика свих, принео ради свих Себе на жртву Богу и Оцу, колико смо обавезни ми и шта све нисмо дужни за Њега да поднесемо и страдамо, а пре свега Монаси, који смо се распели кроз одрицање, уколико заиста одрицање нисмо учинили привиднo, него истински? Јер не треба да судимо само по спољашњем изгледу (пошто је много оних који навлаче маске и нису оно за шта се издају), него је јасно да се по делима суди и оно што је спољашње. Ако су дакле неки у данашње време Монаси, нека то покажу делима. А дело Монаха је да не допушта да се ма и у најмањем мења Еванђеље – да не би лаицима дали повод за јерес и општење са јеретицима, и да тако постану виновници за њихову пропаст” (PG 99, 1049C.D)

Никада до сада не бих се одлучио на овакво јавно обраћање, на сопствену иницијативу и одговорност, да наше ћутање није постало плен екуменистичке пропаганде и ”argumentum ex silentio” ради подршке прељубничком заузимању Трона рашко-призренског и прогону Православних анти-екумениста у Србији.

Вителејем

11/24. новембра 2010.

помен Преподобног Теодора Студита

Превод са јелинског

Архим. Симеон

Таква је и недавна изјава Патријарха Иринеја о валидности одлуке о рашчињењу Епископа рашко-призренског Артемија. Његова изјава о исправности одлуке о рашчињењу, којом се покушава оправдати грубо и несвакидашње безакоње у Цркви, представља јавно проповедање флагрантног кршења канонског поретка Цркве, као праксе коју примењује данашњи ”врх” СПЦ. Они који крше свештене Каноне, сагласно Предању и учењу Цркве, и то чине јавно, пропагирајући такву праксу као исправну, одвајају се таквим својим чињењем од Цркве, и налазе се у схизми, независно од достојанства и чинова које заузимају. О томе сведоче многи светитељи – свети Теодор Студит, свети Григорије Палама, свети Јован Златоусти, и многи други, и таквих је примера кроз историју Цркве не мали број.

Нису, наравно, високи чинови у Цркви гаранција Православности и исправности живота и учења, него напротив, ревност у очувању Вере и Канонског поретка у Цркви, у сагласју са исправним животом, даје неопходни ауторитет сваком црквеном достојанству и чину.

Довољно је погледати само најновија обраћања јавности главних актера прогона Епископа рашко-призренског Артемија, која су се у медијима појавила последњих дана. Сва она врве од неистина, увреда, инсинуација, нетачности, клевета… (види интервју Митрополита Амфилохија дневним новинама Курир, ”братско” писмо А. Јевтића Епископу Артемију, интервју расколничког Епископа рашко-призренског датог Вечерњим Новостима, већ претходно поменуту изјаву Патријарха Иринеја, итд).

Али, може ли се очекивати од оних који не чувају неисквареном истиниту веру, исправност у животу и јавном делању, и обрнуто? Одговор је више него јасан.

Ради се о изјави Мирка Ђорђевића: ”Владика је постао трн у оку и црквеном врху, али и политичким структурама јер је он, као што је познато, за последњих годину и по дана дао неких десет саопштења и изјава у којимa се противи екуменизму, искораку екуменском, а то је политика Цркве. Такође, он се противи европским интеграцијама, тражи да земље које су бомбардовале Југославију буду тужене… Свакако да је засметао некоме и морало је овако да се заврши” (види Б92) (прим. прев).

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.] (Сајт Епархије рашко-призренске у прогонству)

Zbog podrške raščinjenom vladici Artemiju četvorica veroučitelja ostala bez posla
Eparhija neće anticrkvene ideje
Autor: J. T.

Beograd - Imenovanje novog episkopa raško-prizrenskog Teodosija i raščinjenje umirovljenog episkopa raško-prizrenskog Artemija na nedavno završenom jesenjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC nije stavilo tačku na neslaganja u Crkvi. Počelo je da se s „vrha“ širi na „terenu“.


Zbog podrške raščinjenom vladici Artemiju, četvorica veroučitelja sa Kosova i Metohije: Igor Dančetović iz Zvečana, Milan Jezgić iz Leposavića, Nikola Mićič i Boban Kovačević iz Kosovske Mitroviće ostali su bez posla. Tokom proteklog vikenda zvanično su obavešteni iz sedišta Eparhije raško-prizrenske (ERP) da im je uskraćen crkveni blagoslov za dalji rad u nastavi veronauke. Oni tvrde da za sada nisu dobili nikakav zvanični dopis iz Ministarstva prosvete, a da se u rešenju, koje je u ime privremenog adminstratora ERP potpisao vladika Teodosije, ne navodi razlog zbog kojih im uskraćuje blagoslov.

- Sumnjamo da je sporno to što smo 19. novembra prisustvovali liturgiji koju je u manastiru Duboki potok služio vladika Artemije. Niko od nas nije dobio nikakav zvanični dopis Ministarstva prosvete ili škola u kojima radimo. Nikola Mićić namerava da zbog svega što se događa napusti KiM, a nas trojica ćemo, na savet advokata, tužiti škole, Ministarstvo prosvete i SPC, odnosno ERP - kaže za Danas Milan Jezgić.

On namerava da danas ode na posao i sazna u školi šta se zapravo događa. Jezdić objašnjava da spisak veroučitelja na KiM sastavlja nadležni episkop i šalje ga Ministarstvu vera koje ga dalje prosleđuje Ministarstvu prosvete, u čije ime škole sklapaju ugovore s veroučiteljima. Jezdić objašnjava da je njegovim kolegama rešenje iz sedišta ERP došlo poštom, a da je njega u subotu sveštenik obavestio o dopisu, koji je datiran na 24. novembar.

Sva četvorica veroučitelja imaju višečlane porodice. Kovačević ima četvoro dece, Dančetović šestoro, Jezdić petoro, kao i Mićić, čija je žena trudna.

U sedištu ERP u Gračanici našem listu juče je rečeno da je prilikom smene četvorice veroučitelja na severu KiM ispoštovana sva zakonom predviđena procedura i da su o tome obavešteni i Ministarstvo prosvete i direktori škola. Kako je Danasu objašnjeno, stav Eparhije je da veronauku ne mogu da predaju lica koja koriste položaj veroučitelja za propagiranje anticrkvenih ideja među decom i pojavljuju se s propagandnim bedževima „Istina je samo jedna - vladika Artemije“.

U Epahiji ističu da je odluka doneta posle žalbe nekoliko roditelja, ali i zbog nedavnog učešća ovih veroučitelja u uzurpaciji manastira Duboki potok, gde su prisustvovali u protivkanonskoj službi koju su služila lica pod zabranom sveštenodejstva. Danasu je potvrđeno da je odluka doneta s blagoslovom mitropolita Amfilohija i vladike Teodosija, a da umesto smenjenih veroučitelja veronauku sada predaju lokalni sveštenici.

Upkos izrečenim crkvenim kaznama, koje kao nekanoske ne priznaje, vladika Artemije juče je u Ljulajcima služio litugiju. Službi je, prema nezavničnim ocenama s terena, prisistvovalo više stotina do hiljadu vernika iz cele Srbije, uključujući i KiM, kao i monaštvo koje je proteklih meseci napustilo ERP. Sa blagoslovom vladike Artemija, na adresi [You must be registered and logged in to see this link.] postavljen je sajt ERP u progonstvu preko koga će se ova Eparhija obraćati javnosti.

[You must be registered and logged in to see this link.]

SPC - GODINU DANA POSLE SMRTI PATRIJARHA PAVLA

Crkva ostala na dobrom kursu

Srpska pravoslavna crkva postala je otvorenija prema javnosti i prema svetu, pragmatičnija je u pogledu Kosova i pokušava da se više približi vernicima, ocenjuju crkveni analitičari

s

DOLAZAK IRINEJA... Crkva sada mora da nađe balans između tradicije i vizionarstvaIako je i dalje po prirodi stvari konzervativna, SPC otvorenija je prema javnosti i prema svetu, učinila je prisutnom ideju ekumenizma, pragmatičnija je u pogledu Kosova, pokušava da se iznova približi vernicima - novine su koje su se dogodile u SPC godinu dana nakon smrti patrijarha Pavla i nešto kasnijeg dolaska Irineja na tron, ocena je Pressovih sagovornika.

Verski analitičar Živica Tucić kaže da brojna pitanja u SPC nisu rešavana zbog višegodišnje duboke starosti, kasnije i bolesti patrijarha Pavla, jer se smatralo da to ne treba činiti dok on ne bude u stanju da predsedava Saboru ili dok ne dođe naslednik.

Ojačala moć episkopa

- Tu su nagomilana pitanja i zbog odlaganja rešavanja ona su postajala teža. Ojačala je moć episkopa, razlike između njih bivale su sve veće, političke, ali i liturgijske, o pitanju odnosa prema ekumenizmu, državi, pa i društvu - kaže Tucić, koji je dodao da je patrijarh Irinej imao nameru da se pozabavi svim zaostalim pitanjima, ali da ga je u tome omeo slučaj sa raščinjenim vladikom Artemijem.

Tucić kaže da je patrijarh „ekumenizam učinio prisutnim".- Posetio je Beč, susreo sa kardinalom Šenbornom, želi da primi sve hrišćane na obeležavanju Milanskog edikta 2013. u Nišu, spreman je da dođe i papa. To će neke kod nas, u crkvi ali i u politici, znatno iritirati, ali međuhrišćansko zbližavanje je važno na početku 21. veka - kaže Tucić.

On dodaje da je ovih godinu dana obeležilo i to što je patrijarh Irinej učinio dosta da bude prisutan u javnosti.

- To je nov utisak, da je „patrijarh tu", da se može doživeti, videti i čuti - kaže Tucić, a takva njegova aktivnost može se dovesti u vezu sa idejom da se crkva približi vernicima, a što se, prema Tucićevim rečima, nalazi u temelju ideje da se eparhije podele i stvore nove.

a
Slučaj Artemije nije ad akta

Novi patrijarh je već tokom prvih mesec dana preduzeo da razjasni situaciju u raško-prizrenskoj eparhiji episkopa Artemija.

- Iako je povod bio finansijski, radilo se o dugogodišnjem sporenju Artemija sa Sinodom i Saborom. I sada je nepoznato koliko Artemijev antiekumenizam, antiglobalizam, antipapizam, antimodernizam, i drugi „anti" imaju podršku u episkopatu, sveštenstvu, monaštvu. To pitanje, po svemu sudeći, nije ad akta. Oko Artemija ima nekoliko desetina monaha i monahinja kojima sadašnji status van crkve ne odgovara i moguće je da će stvoriti „istinopravoslavnu" crkvu. Međutim, to neće biti tragedija, jer se ona brzo marginalizuje - kaže Tucić.
- Na tom polju imaće patrijarh mnogo posla, vera je ovde dosta formalna, svodi se na obrede - krštenje, venčanje, opelo, na slavljenje slave, ali slab je odlazak u hramove, a još slabije poznavanje vere. Vera je obično srpstvo, nacija, teritorija - kaže Tucić.

Reforme su uvek spore

Mirko Đorđević, crkveni analitičar, kaže da se može uočiti pragmatičniji odnos crkve prema kosovskom pitanju.

- Tradicionalno isključiv stav SPC zastupao je među poslednjima raščinjeni vladika Artemije, a sada se oseća jedna druga nota u patrijarhovim rečima da je potrebno održivo rešenje, kao i u govorima mitropolita Amfilohija, i verujem da će tu stvari ići u smeru dijaloga. Međutim, kakav će konačan stav crkve biti, to ćemo videti, jer crkva svoje stavove saopštava posebnim dokumentima - kaže Đorđević. On je uočio da se promene najviše opažaju u odnosu prema javnosti, jer se „komunicira otvorenije", primetno je otvaranje prema svetu, prema Evropi.

Sagovornici Pressa naglašavaju da se promene u crkvi ne odvijaju onom brzinom na koju je navikao laički svet.

- Patrijarsi obično ostaju dugo na tronu, otuda ne treba očekivati da se tokom prvih godinu dana pokrene sve na čemu oni imaju namere da porade, crkve su uvek spore na reformama - veli Tucić i dodaje da je u njoj „potrebno naći balans između poštovanja tradicije i vizionarstva".

(R. S.)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Artemije služi liturgiju u Ljuljacima

Raščinjenji vladika Artemije Radosavljević trebalo bi prvog dana Božićnjeg posta, u nedelju 28.novembra, da služi liturgiju u crkvi Svetog Jovana Preteče u šumadijskom selu Ljuljaci, nezvanično saznaju Vesti.

Mada je na novembarskom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC raščinjen i vraćen u red monaha, bivši episkop raško-prizrenski Artemije ovu odluku, kako je više puta ponovio, ocenjuje nekanonskom i ništavnom, kao i prethodne odluke crkvenih vlasti koje su donete u vezi sa njim, a svoju donedavnu Eparhiju raško-prizrensku smatra nekanonski uzurpiranom.

Na liturgiji se pored monaštva iz nekadašnjih bratstava i sestrinstava Eparhije raško-prizrenske, kako nam je rečeno, u Ljuljacima očekuju i meštani pomenutog sela kao i vernici iz Šumadije i Gruže.

Na crkvenom posedu trenutno živi petnaestak kaluđera sledbenika bivšeg vladike Artemija, a bogomolja sa pratećim crkvenim zdanjem i osam hektara zemlje je zadužbina protojereja-stavrofora Tomislava Markovića i njegove supruge Milice iz Dortmunda u Nemačkoj. Njih dvoje su i sahranjeni u kripti ispod crkve, a pre upokojenja decenijama su živeli u Engleskoj i Nemačkoj gde je otac Toma služio kao vojni sveštenik za sve pravoslavne vojnike i oficire u tim zemljama.

Mada mu je prvobitna ideja bila da posed postane metoh manastira Vraćevšnica, prota Toma je, prema rečima njegovih rođaka, nasledstvo od majke testamentom zaveštao “srpskom narodu u Eparhiji žičkoj”, a ne “raskalašnoj vlasti, kako državnoj tako i crkvenoj”, uz napomenu da će se Bog “postarati da zadužbina služi svojoj nameni”.

Nakon ovog saznanja nadležni vladika žički Hrizostom je zabranio monahinjama Vracevšnice da dolaze iako su ranije rado posećivale bogomolju u Ljuljacima, u kojoj je prota Toma krstio čak i jednog Nemca čija je želja bila da postane pravoslavac, ne zato što je decenijama bio srpski zet, već pre svega da i tako iskaže solidarnost sa Srbima za vreme NATO bombardovanja 1999.godine.

Prota Toma i protinica Milica bili su veliki dobrotvori široke ruke i toplog srca. Sa pravoslavnom zajednicom Sveti Petar Cetinjski iz Dortmunda stipendirao je 300 dece bez roditelja, srpske ratne siročadi sa prostora bivše SFRJ.

Kada se upokojio 2004.godine opelo mu je služio mitropolit Amfilohije Radović, prijatelj iz studentskih dana sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.


[You must be registered and logged in to see this link.]