Srbi, Srbija, Srbstvo

Патриотизам са дуплим дном
Пише: Драган Милосављевић

Не постоји “друга Србија”, како је то спиновано као полазна основа на јавној сцени и услов за релевантну расправу о стању нације и изгледима за будућност. Постоји једна. Али “раденици“за туђ рачун, а за свој проценат, упорно намећу поделе како би се отворила потреба за посредовањем незваних душебрижника.

Тако још од времена атентата, где су се сударале присталице две династије, преко два антифашистичка покрета, уведена у грађански рат до самоистебљења нације, а на ползу Брозових инструктора. Све то да би се припадницима Дрезденског конгреса, неретко истовремено делегатима масонерије и највећих обавештајних служби, отворио пут ка неограниченој власти.Овде се та истина, изникла попут оне од врбе свирале која се оглашава о ушима цара Трајана, назива “теоријом завере” и “говором мржње”.

Најава инсценације параде на Теразијама, у клими гушења истине о правим проблемима државе, бирање је места и тајминга за сукоб голоруких и незадовољних са 5.000 полицајаца. Логика организатора, са њихове тачке гледишта, а то је одржање ове власти и погубне, како унутрашње, тако и спољне политике, претња репресалијама, заиста је беспрекорна.

Тим пре што уочи и током боравка државног секретара САД, Хилари Клинтон, иницијатора слања “милосрдног анђела“ на Србију, треба заковати било какво реаговање ојађене нације. Која још није и неће преболети ране нанесене од бескрупулозног пара Клинтонових и њиховог “милосрдног анђела .“

Та врста људи, који ће јој пружити гостопримство, попут лешинара прате српску историју и лажно се представљају као патриоти, носиоци слободарског духа, а уствари имају морално дупло дно одговорности према ономе што је још преостало од те државе.. Они, видимо, из дана у дан раде на њеном тоталном растурању, што ће бити и предмет њихових капитулантских преговора о Косову са Приштином, којима туторишу Брисел и Вашингтон. Све то треба да буде прекривено провоцирањем сукоба око положаја геј лезбо заједнице, што свакако спада у корпус људских права.

Али, да ли је по редоследу, цивилизацијском и Божјем, прече људско право на потомство и то у условима. социјалног и моралног достојанства, за шта је одговорна власт? Зар то није и услов опстанка заједнице? А Србима, уместо тога, отимају територије и то на очи целог света.

Ти виртуелни Срби црпу своју политичку моћ на провоцираним сукобима, као што овај који се тренутно одиграва у Рашкој, и тако егзистирају као српски фатум. Потпуно на исти начин као њихови прави или идеолошки очеви, увек привезани невидљивим нитима за туђи интерес, био он бивших колонијалних сила, па онда црвене и најзад ове НАТО коминтерне. Тај сој није друга Србија, он је део, и то мален, симулиране Србије, уређене по принципу секте, који се лажно представља да припада корпусу овог народа. Манимо се дакле просипања магле.

Само један овлаш поглед на суштину, на праве намере индуковане идеје и праксе југословенства, којој су једино Срби приступили пословично неопрезно, даје одговор како су из тог концепта, са добро изабраним тајмингом, под жезлом Броза, човека потпуно недефинисане прошлости, али дефинисаног погубног учинка по Србе, изашле самосталне државе у комшилуку. Прво на рачун Југославије, својевремено плаћене милионима српских жртава, сада, нове државе се стварају на рачун историјских територија Срба. Данас, Косово, сутра Санџак, прекосутра Војводина

Испада да је то, по добро смишљеној матрици, воља и одговорност малте не половине или чак више (суицидално) настројених житеља ове државе. А то једноставно није тачно.Друга је прича каквим се средствима и триковима, лажним обећањима прикупљају гласови све већег броја очајника.

Када би се организовали референдуми по круцијалним, јасно формулисаним питањима о праву опстанка Србије и православља, деведесет осам одсто припадника већинске нације, без обзира за које партије гласају, дало би резолутни одговор да нису за то да им се руши кров над главом, а деца у феудалним “регијама“ добију статус кметова. Такав би био одговор на питање и да ли је Хилари Клинтон место у Београду.

Управо зато, да би се забашурила оправданост изјашњавања већинских Срба о судбоносним питањима, подлим политичким играма, уз садејство медија, власт увлачи нацију у патологију стокхолмског синдрома. .Како према спољним непријатељима, тако и домаћој квислиншкој елити. А ова их, путем изјава својих емисара, утерује у торове наводне геноцидности, фашизма, нацизма, призива у “фарме”, као дебилно стадо. Нажалост, српска интелигенција није нашла снаге и одважности да напише објективну историју која скида копрене заблуда и лажи секте Коминтерне, из које је потекао сој, јуче интернационалиста, глобалиста данас .

Десетогодишњица “ружичасте револуције”, из које се испилио овај невероватни партократски поредак, у коме царују људи без морала и савести, тренутак је да сви, сви, сви, које су по улицама, као малу децу, повлачили учесници пљачкашке коалиције (редом стипендисти Фулбрајта, Сороша, клијенти НАТО), се прену. Тренутак је за дубоку медитацију сваког појединца а обавеза оног који располаже правом гласа.

Треба се коначно суочити са личном одговорношћу у препуштању дизгина власти клептократији, корупцији, продаји ресурса Србије.То самопрочишћење битан је предуслов за све остало, пре свега за зрело и одговорно политичко одлучивање. Оно ће спречити да данашње Курте, сутра замене ништа боље Мурте.

Ту је пут у препознавању сапетог слободарског духа и осећају правичности и солидарности, захваљујући којој се овај народ дигао из пепела отоманског и немачког ропства. Одговорни смо, бар већином, што нам се као вођа догодио један комунистички апаратчик, али то не значи да су добили право на власт (они желе доживотно, као и учитељ им), његови дојучерашњи другови из титоистичких структура. Полазници из скамија Кумровца, идеолошки кондори из бившег Савеза комниста и њихова деца која могу бити само равноправни, а никако привилеговани и на власт претплаћени чланови заједнице.

Уместо поделе на две Србије, у некаквој симулираној равнотежи неслагања око најбитнијих питања опстанка, ко је заиста озбиљно покушао да лажну причу о узроцима полома Србије обрне наглавачке? Да констатује да се ова нација упорно дели, пре свега споља, у намери да се, кроз потенцирање и креирање унутрашњих сукоба, овај простор очисти од истинских патриота и њихових потомака..

Ко је, дакле, покушао да објави белодану истину да овај народ, смештен на раскрсници туђих интереса, али на својој дедовини, има само једну могућу идеологију, да слогом брани опстанак? У тој неиспричаној причи нема места за две Србије. Има само за једну. Зато коначно изборимо право на помирење и на истину како су нас покретали једне против других. А за то смо и сами одговорни. И наши очеви и њихови, нешто мање. Предуго то траје, да би, без коренитог обрта, опстала дедовина.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ТАДИЋ И ЈЕРЕМИЋ НЕМАЈУ АЛТЕРНАТИВУ
Пише: Василије Мишковић

Србија се налази у тешкој ситуацији на готово свим фронтовима – губимо битке на националном, дипломатском, економском, социјалном и културном фронту. Неке од тих битака смо можда и морали изгубити, али неке сигурно нисмо требали. У неке смо ишли беспотребно и изгубили их а друге битке нисмо ни водили – једноставно смо препустили простор противнику. Наше изгубљене битке се зову – Еулекс, Статут Војводине, Незапосленост, Хаг, Неуспешна Транзиција, Резолуција о Сребреници, Међународни Суд Правде, Лоповска Приватизација и слично.

Но чини нам се још горе од тих и других изгубљених битака је то што се порази приказују као победе или се прикривају, а са друге стране се најављују и проглашавају се победе тамо где није ни било борбе (Фијат, преговори са ММФ-ом). Срби су вековима трпили невоље и поразе али верујемо никада нису као данас били толико збуњени и слуђени да не виде разлику између победе и пораза, пријатеља и непријатеља. А то је једина „победа“ овог режима – да слуди сопствени народ у тој мери да овај престане да разликује најосновније ствари – поштење и непоштење, патриотизам и колаборацију и на крају добро и зло.

Србија јесте под великим притисцима да се одрекне Косова, да пусти низ воду Србе у Републици Српској и у Црној Гори, да толерише антидржавне и сепаратистичке тенденције и много шта другог, али је Србија пре свега таоц једног неспособног и корумпираног режима који се често понаша у супротности са витланим националним интересима. Србија је таоц једног режима који се представља као патриотски, социјално одговоран и проевропски а он је заправо све супротно од тога. Треба занемарити њихову реторику већ гледати шта раде и какви су ефекти њихове политике. Њихови резултати су сиромашење и деиндустријализација Србије, национални порази и нова понижења.

Но да би они такви опстали на власти морају да нас убеде да он њих нема бољих и да „они немају алтернативу“. То постижу не толико промоцијом себе колико маргинализацијом и корупцијом опозиције. А неретко добар део опозиције својом јаловом симулацијом „опозиционарства“ потврђују медијски став да ови и „немају алтернативу“ потврђује. Жалосно је било видети како добар део опозиције пропушта да критикује такве поразе власти као што је Резолуција о Сребреници или око по нас негативне одлуке МСП-а. Око овог другог сасвим непотребног пораза се могла очекивати у сваком нормалном парламенту оштра прозивка и позиви на оставке – но не и у Србији. У свакој нормалној држави би председник или барем министар спољних послова били под ударом јавности и неко би морао поднети оставку – но не и у Србији. Сваком је јасно да Србија нема ни нормалну владу а ни опозицију. Све је као код Домановића – владар даје задатке – ви сте власт и глумите власт, а ви сте опозиција и играјте ту улогу. Сад што је неком у опозицији дојадило да игра ту улогу јако дуго није његов проблем. У Србији власт нема праву власт и моћ да нешто уради, а добар део опозиције и није опозиција (част изузетцима) –фалш као фармерице са лажном етикетом.

Нама се у тој постмодерној ишчашеној слици нуде медијске симулације и политичке фатаморгане. Тако нам се капитулантска политика владајуће странке приказује као „реално максимални патриотизам у овим околностима“. Као да се заборавља да су претходну владу рушиле демократе јер нису хтели да се неке земље која признају независно Косово туже па чак ни да се привремено прекину дипломатски односи. Као да се није десило да је ова власт преко Еулекса легализовала инсталирање албанских институција на Косову. На крају као доказ да двојац Тадић-Јеремић чине „максимално колико могу у овом моменту“ се непотребно улажење у битку у којој готово извесно губите приказује ако не као морална победа а оно сигурно не као пораз дилетантске политике. Орвеловски нема шта – рат је мир, пораз је победа, глупост је мудрост и томе слично.

Идеја је да иако је актуелна политика сервилна, дилетантска и јалова она прикаже у јавности као активна, одговорна и патриотска политика да би сачували колико толико ауторитет постојеће власти која треба још неке ствари да „одради“ за домаће тајкуне и стране амбасадоре. Са великим поразом око одлуке МСП-а је та и таква слика могла бити угрожена па су се све снаге ангажовале да се зачепи рупа у српском матриксу. У ту сврху су искориштени медији, политичари, новинари и аналитичари. Опозиција је добрим делом пацификована – да не кажемо корумпирана новцем или обећањима да ће бити део власти у некој новој подели карата. Медији су хорски понављали – да то и није пораз јер питање постављено МСП-у није „право“ па стога ни одговор није битан, те како се борба наставља у УН и слично.

Но иако у хорској подршци нашој дипломатској репрезентацији под вођством „селектора“ Тадића и „младог капитена“ Јеремића није било много места за критику или недајбоже за захтеве за оставкама, учињено је максимално да се овај дебакл прикаже као „најбољи могући резултат у овом моменту“. У игру су уведене и другосрбијанске медијске снаге које, кад год је рејтинг двојца Тадић-Јеремић угрожен због спољнополитичких пораза и понижења одраде свој посао. Наиме они нападају ову двојицу за „националистичку политику“ и да нису „свесни реалности а то је независно Косово“. Кад обичан човек чује такве нападе са Б92 склон је да помисли: чим их ови прозивају за „национализам“ мора да они воде доследну и патриотску политику. Но у томе је и игра – они то раде само када је потребно да се пегла угрожени патриотски имиџ власти. Томе се додају и повремено пуштање вести недефинисаног извора како су неки кругови на западу „незадовољни тврдоглавошћу“ министра спољних послова. Да се Власи не досете.

Но очигледно да ни то није било довољно па су били потребни и неки новинари и аналитичари да кажу коју реч разумевања за неуспехе председника и министра. Покушали су да минимизирају значај одлуке МСП-а тако што констатују да после ове одлуке није било нових признања Косова, те да је министар Јеремић у УН и пред несврстанима малте не успео да анулира негативне ефекте одлуке. Па како је мање више нејасан (осим једне до две реченице) и недоречен српски предлог резолуције са којом се иде у УН и који не доводи у питање одлуку МСП-а нити траже нови преговори око статуса КиМ представља као велики патриотски акт и као наставак мудре политике нашег државног врха. Наравно да би измене које се траже од нас са Запада избацивши ту једну до две сувисле и битне реченице потпуно обесмислиле наш предлог, али то никако не значи да је предлог добар. Ни то што су неки политичари, новинари и аналитичари подржали овакву резолуције и овакву лузерску спољну политику не значи да је предлог резолуције добар – значи тек да су још неки „легли на руду“ владајућег режима. Уместо реалне критике и предлога како да се модернизује застарела српска дипломатија и коначно дефинише спољно политичка стратегија они су подржали власт и видели и неку узвишеност у поразу који смо доживели пред МСП-ом.

Заиста је изазов бранити ову и овако неуспешну власт, а са друге стране сувише лак посао је критиковати јер она свакодневно даје примере корупције, глупости и штеточинства. Заиста је потребна врхунска интелигенција па у поразима и понижењима са којима нас суочава Тадићев режим видети нешто више од сервилности према моћницима овог света и бахатости према свом народу. Није лако а ни једноставно оправдати власт која трпи поразе на свим фронтовима.

На крају нам се као посматрачима нуди и намеће избор између лажних патриота на власти (који су уз то и лажни европејци) и искрених колаборациониста. Тако ако не поверујете у медијски спаковану бајку да су Тадић & Јеремић херојски тандем који се до последњег атома снаге боре за државне и националне интересе (у коју можда и они верују) онда ћете сигурно бити забринути могућношћу да на власт дође нека гора „коалиција“. Тако нас неки плаше могућношћу да се власти дочепају отворено пронатовске снаге (што није без основа) у функцији јачања аргументације да Тадић и Јеремић „немају алтернативу“ јер они чине „колико је могуће у овом тренутку“.

Што се тиче ситуације око предлога српске резолуције у УН: свакако какав такав је не треба га сада мењати, јер би то било заиста дно дна и потпуна капитулација. Неки су уверени да је овде реч о фингираној причи у којој учествује режим а где треба да се ови на власти прикажу као патриоте који су супротстављају западним притисцима, те да треба да добију подршку јавности кад херојски издрже и са неокрњеном резолуцијом оду пред скупштину УН. Но сва је прилика да ови притисци да се резолуцоија потпуно деформише нису игра, иако су далеко од тога да нам прете нечим страшним. Како су нам саопштили ми немамо ЕУ-будућност, нећемо ући у ЕУ барем неких десетак година, а како су нас до сада углавном тиме уцењивали, сада могу само да нас притискају ускраћивањем неке ситне помоћи или кредита.

Постоје две замке око односа према нашој спољној политици и пре свега према онима који је репрезентују – Тадићу и Јеремићу. Први је да им наивно поверујемо да су патриоте и да раде у интересу земље и да су спремни да ризикују, иако има много аргумената да верујемо да је то замазивање очију јавности и политички маркетинг. Уосталом свеукупна штеточинска политика режима на свим фронтовима иде у прилог сумње у елементарни патриотизам тренутне политике Србије, и унутрашње и спољашње. Друга замка је претерани и огорчени критицизам, то јест унапред осуђивати све потезе власти и оптуживати их и за оно што су одговорни и за оно што нису. Иако је овај други приступ ближи истини он није добар ни за оног који га изриче ни за оног коме је изречен. Потребно је смирено, као да је о некој другој земљи реч, сагледати ситуацију у којој се налазимо и реално „ни по баби ни по стричевима“ проценити и просудити. Но наравно није лако бити објективан кад је у питању судбина народа и државе са којом се овај режим коцка. Што рече један свештеник – ова власт је наша и од Бога је треба се за њу помолити, па ако прекардаше баш морамо их и мењати. Србија ипак заслужује боље од ових.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Издаја као позив
Пише: Василије Мишковић Режим који усваја антисрпску резолуцију о Сребреници, комада Србију давањем статуса готово федералне јединице Војводини, сматра Турску и САД савезницима а багателише Русију, или на сајтовима чијих функционера (нпр. „заштитник грађана“ Саша Јанковић) стоје карте Србије без Косова – не да није патриотски, већ је издајнички. Припадници таквог режима, који дају националне изјаве и делују забринуто за судбину државе, нису ништа друго до глумци, који одрађују поверени задатак. Да то нису, зар би седели у друштву оних који раде против Србије? Зар би прихватали да буду патриотска икебана која треба да улепша злодела других делова владајућих структура?

ТРГОВЦИ ИНТЕРЕСИМА СРБИЈЕ

Не ради се ту о постојању патриотске и антисрпске фракције у владајућем блоку, који обједињавају неки интереси. Не. Србијом влада Борис Тадић удружен са пар тајкуна. Сви други у власти су његови извршиоци, као што је и он тек наменсник правих господара Србије, који седе у Вашингтону и Бриселу. Разуме се, све речено се односи и на Вука Јеремића. Он је млади, лојални потрчко Тадића, односно његових америчких налогодаваца. Чак ако Вук и не иде по инструкције у америчку амбасаду, па иако је и умислио да је патриота, он обавља послове који стижу из улице која се зове по нашем честитом Кнезу Милошу. Владару који је сарађивао са великим силама како би извукао корист за малу Србију, док њени данашњи властодршци продају интересе Србије како би извукли вајду за себе.

До пре неки дан веровао сам да ствари стоје као што сам горе написао, с сада сам, захваљујући речима тајних пријатеља режима, у то и 100% уверен. Данас је, „потврђени“ патриота, Владан Батић устврдио да Јеремић и Тадић добро бране Косово, и позвао је нацију да се окупе око њих. А пре неки дан се, на некада угледном сајту НСПМ, огласио и Никола Малбашки, како би нам указао да је патриотска опозиција на истом задатку са антисрпским снагама. А задатак поверен свима њима је да блате Јеремића и Тадића, и тако ослабе српски „косовски фронт“. То што, наводно, Американци и Британци нападају наш државни врх, најбољи је доказ да он добро обавља свој посао.

Док сам анализирао ставове „реномираног“ политичара и „цењеног“ аналитичара, сетих се да је Батић својевремено пустио из српских затвора многе шиптарске терористе, који су у марту 2004. године били ударна песница током мартовског погрома над Србима. Паде ми на памет и да је дуго био савезник ЛДП, који се залаже за одрицање од Косова и Метохије. Онда и није чудо што Батић подржава Јеремића и Тадића. Према свецу и тропар. То што нас он позива да се око њих окупимо, најбоље говори како те „патриоте“ бране Косово. А бране га тако да га изгубимо, тј. да постепено дођемо у безизлазну ситуацију, па да нам онда кажу: „Ето, урадили смо што смо могли, а сада, због боље будућности наше деце, морамо да прихватимо болну реалност“.

БРАЋА ПО АМЕРИЧКОМ ОЦУ: ЛДП И ДС

Како је у интервјуу „Политици“, у мају 2008. године, истакла Биљана Србљановић, тада кандидат ЛДП-а за градоначелника Београда, њена тадашња партија и ДС имају исти однос према Косово. Само што је ЛДП искрен, а ДС се претвара. Тако је и у вези са другим питањима: приступањем НАТО, маригнализацијом српске културе и ћирилице, подривањем Српске, итд. Зато и сада, у свим кључним моментима, ЛДП у суштини подржава власт. Само се претвара да је напада, али све чини да она опстане. ДС је, у идеолошком смислу, само маркетиншки стилизовано крило ЛДП-а, а Јеремић је квазипатриотски плашт ДС-а. Да се то не би лако открило, и за младог министра је купљен застор. То је постао, некада истински патриотски НСПМ, односно оно што је од њега остало – његов власник и пар људи који за њега професионално раде (а пишу чешће под псеудонимима него својим именом).

Ко прати НСПМ и његову еволуцију током задње две године, добро разуме о чему говорим. Шума може да прикрива, али од пажљивих посматрача и трагача не може да сакрије, труло дрво. Прорежимско пропагандно деловање у циљу обмане патриотске читалачке публике – која на основу његове старе славе, посећује НСПМ – не могу да прикрију критички текстови који се објављују. Тадић се на споменутом сајту критикује због погрешне економске политике или се удара по Динкићу, али се избегава суштина, а њу представља то да је Тадић амерички квислинг, а Јеремић његов услужни „мали с палубе“.

Свега тога сам се подсетио док сам размишљао о Николи Малбашком. Не знам о коме се ради, али још у марту сам запазио његов текст: „П(р)озивање народа – Вук Јеремић и/или опозиција“, који ће ући у антологију српске удворичке прозе, када она, надам се, једног дана буде састављена. А сада нам тај аутор НСПМ-а каже да Американци нису били кивни на Коштуницу ни приближно колико су данас на Јеремића и Тадића због њихове „херојске“ одбране Косова. Само још да дода да из поверљивих извора има информације да Шутановац и Дачић планирају хапшење двојце „косовских витезова“ и њихово тајно пребацивање у Хаг.

Којешта. Нису Американци љути на Тадића, а поготово не на његовог спољнополитичког потрчка. Чак их много и не нападају, а камоли да је искрено то што повремено изражавају незадовољство њиховим потезима. Када је у Београду, на пример, одржан митинг одбране Косова, CNN, BBC и друга средства англо-америчке масовне пропаганде, окомила су се на тадашњу владу као да је она бомбардовала Перл Харбур, а о „херојским“ потезима тандема Тадић-Јеремић, који су „забринули“ Вашингтон, тек узгредно понешто се каже, и то пре афирмативно него негативно.

АКО ЛАЖЕ КОЗА НЕ ЛАЖЕ ММФ

На страну сада речи. Свашта се говори, а онда ником ништа. Важна су дела. Сви знамо да је ММФ упрегнут у кола америчког империјализма. Не само да служи промоцији економске политике која одговара САД, већ је и средство преко кога Вашингтон индиректно врши политички притисак. Наводно због економских разлога кочи се споразум неке земље са ММФ-ом, док она не прихвати одређене политичке услове. Када поклекне, онда се напрасно нађе неко решење тј. она добије потребан новац.

Јуче је шеф мисије „Међународног монетарног фонда“ Алберт Јегер, током разговора са премијером Мирком Цветковићем и министарком финансија Дианом Драгутиновић, истакао да је Србија у претходном периоду водила добру и одговорну фискалну политику. Вашингтонска порука Тадићу сасвим је јасна: добро си радио и добићеш паре. Па зар је онда важно што се из САД или Енглеске, наводно, српској власти поручује поводом Косова? У питању су пропагандне фразе, а токови новца говоре ко за кога ради. Тако је у међународним односима, а то важи и за политичку аналитику. Све то треба да узмемо у обзир када размишљамо о наслову последњег текста Малбашког: „Опортунизам као позив“.

Актуелни режим, колко може, а да баш радикално не угрози своје позиције, ради против интереса српског народа. А да би у томе био успешан, ту су појединци – како блиски ЛДП-у, тако и они из редова „центра“, као и купљене (новцем, функцијама, или на неки други начин) квази-патриоте – који оправдавају па и хвале његове потезе. А како је лепо рекао Малбашки, додуше у погрешном контексту: „Далеко од тога да сви ови различити људи ,раде за једног налогодавца’. Таква наивна представа живи углавном само у машти јуродивих конспиролога. Али чини се да нека веза ипак постоји. Њихови мотиви су шаролики, међусобно често супротстављени, а у случају неких и нечасни, али оно што им је заједничко јесте да су изузетно добро синхронизовани и усклађени са америчким/западним интересима на Балкану.“ Код неких се примарно ради само о опортунизму и обичном користољубљу, код неких је у питању издаја, али последице по Србију су исте!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Да ли је ММФ одобрио трошкове одржавања геј параде?

Аутор: Мирослав Паровић, Објављено: 27. 09. 2010.

Сведоци смо да претходне две године Србија економски у потпуности зависи од милости ММФ-а. Владари наше економије су извагали сваки динар са којим Србија располаже и прописали шта смемо, а шта не смемо.



Неке од ствари које су нам забранили су:

•Не смемо да повећавамо плате и пензије;

•Не смемо да повећавамо буџетска давања за студенте, жене на породиљском боловању, незапослене и друге социјалне групе;

•Ограничена су нам средства која можемо да улажемо у развој пољопривреде, војске, државне управе итд;

•Ограничена су нам средства која можемо да издвајамо за санацију последица елементарних непогода. И тако редом, практично нам је онемогућена било каква економска слобода;

Примера ради, као једна од рационализација предузето је то да сада труднице на породиљском боловању добијају свега шездесет посто од плате. Пролетос када су актуелне биле велике поплаве у Трговишту, држава Србија је била способна да за санацију последица издвоји једва петнаест милиона динара, иако је процена да је директна штета била више од стотину милиона динара. И тако редом, примери положаја економског робља су бројни.

Са друге стране, неко је држави Србији наредио да мора да организује параду хомосексуалаца, без обзира на све безбедносне, медијске, економске или било које друге ресурсе. Ако је веровати најавама државних званичника, за обезбеђење поворке биће задужено пет хиљада припадника полиције. Поред полицајаца, самим учесницима параде који ће долазити из других земаља биће обезбеђен превоз и преноћиште. Организацијама које учествују у реализацији пројекта геј параде, држава је издвојила средства за медијску кампању, итд. Када се све сабере, директни трошкови организације геј параде далеко превазилазе оних петнаест милиона динара колико је Влада Србије била спремна и способна да издвоји за санацију последица поплава у Трговишту!

У свему овоме, као непознаница остаје то да ли је ММФ дао сагласност да Влада Србије из буџета одвоји оволика средства намењена одржавању геј параде?! Вероватно да јесте, јер је познато да светски моћници много благонаклоније гледају на хомосексуалце неголи на труднице или страдалнике у елементарним непогодама.

Било како било, једно је сигурно и ову папазјанију геј режима у Србији платиће грађани из својих већ одавно опљачканих џепова! Зато је коначно сазрело време да НОРМАЛНА СРБИЈА подигне свој глас и каже ДОСТА ЈЕ БИЛО!

Мирослав Паровић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Медијско-полицијска заседа и призивање грађанског рата 10. октобра 1.део

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 27. 09. 2010.

Сваког тренутка постаје све јасније да је 10. октобар једна велика режимска полицијско-медијска заседа за све оне који се још увек уопште супротстављају режиму у Србији. Не треба се упецати у ову замку, већ сву алтернативну друштвену снагу која несумњиво нараста у овоме часу усмерити у антирежимске демонстрације. Слаба тачка режима није у одбрани геј параде већ у одбрани од протеста против режима који овом наметнутом темом покушава да прикрије национални крах по свим других друштвеним нивоима.



Геј парада ове године, по мишљењу налогодаваца и послушника из владајућег режима, мора проћи. Најпре зато што је пуном паром кренула предаја националног суверенитета по свим државним нивоима: од територија, преко природних и привредних ресурса, до система вредности.

Наши западни колонијални управници сигурни су да је режим тренутно у оној ситуацији када ће дати све само да још који дан остане на власти. Снаге, воље, идеје и било каквог другог квалитета унутар режима за промену нашег колонијалног статуса дефинитивно нема. Остала је само гола борба за власт и продужетак те власти за још који месец. Проблем је баш у томе што у тих неколико месеци режим може да нанесе више националне штете него за неколико година досадашњег упропаштавања свега.

Сваког тренутка постаје све јасније да је 10. октобар једна велика режимска полицијско-медијска заседа за све оне који се још увек уопште супротстављају режиму у Србији. Не треба се упецати у ову замку, већ сву алтернативну друштвену снагу која несумњиво нараста у овоме часу усмерити у антирежимске демонстрације.

У каквој је ситуацији актуелни режим?

Када режим већ мора предати преостале тачке суверенитета, а један од најновијих примера јесте морално понижење Београда и геј парада, онда му свакако није у интересу да на улице изађу противници геј параде, а посебно не они који су од противника геј параде од прошле године прерасли у противнике режима који организује геј параду. Слаба тачка режима није у одбрани геј параде већ у одбрани од протеста против режима који овом наметнутом темом покушава да прикрије национални крах по свим других друштвеним нивоима. Режим би највише волео да се сви његови противници упецају у замку 10. октобра и баве геј парадом уместо организатором геј параде и упропаститељом читавог друштва и државе.

Пошто су, насупрот очекивањима да замка буде успешна, противници геј параде сву пажњу јавности преусмерили на режим под слоганом КАКВА ВЛАДА – ТАКВА И ПАРАДА, и пошто расте све озбиљније антирежимско расположење – то неминовно води на улицу (јер су сви опозициони страначко-политички канали углавном заблокирани, између осталог и отвореном или прећутном подршком геј паради). Када режим не може да избегне антирежимске демонстрације на улици, а волео би, и када, са друге стране, противници режима немају више нити један канал да их ико чује и објави њихов протест изузев улицу, онда је јасно да је режим у незгодној ситуацији и да мора прибећи једној од следеће две опције излазне стратегије.

Прва је да проба да уцени, поткупи, ухапси, запрети или на било који други начин онемогући своје противнике да изађу на улицу и покажу примером да је време за антирежимске интеграције и протесте. Јер, није искључено - већ је можда и морално оправдано - да овај режим оде онако како је и дошао: на таласу огромног народног незадовољства које се прелило на улице.

Ако се нечега владајући режим плаши онда је то да је веома близу тренутка када улази у милошевићевски синдром да је крив за све и да мора пасти. Чека се само да још неко озбиљно каже ГОТОВ ЈЕ, а то су „неки нови клинци” почели да вичу са сваког слободног ћошка ове државе! Тога, међутим, још увек нема на опозиционој сцени јер су страни господари наше судбине који су довели овај режим на власт тренутно истовремено у организацији система притисака да ова власт док траје одради што више посла на националну штету и, с друге стране, припремања и подржавања алтернативе која ће бити под контролом.

Ову рачуницу наших колонијалних господара да све остане овако или буде још горе кваре аутентични покрети отпора у српском народу који покрећу свенародне протесте пре него што они треба да буду у функцији нових страначких игара, и то поводом који не сме бити тема антирежимских интеграција и смене режима, као што то не смеју бити ни теме Косова и Метохија, новог статута Војводине, регионализације, продаје Телекома или било која друга озбиљна економска, политичка или идентитетска тема. Режим, по овој стратешкој замисли, треба мењати ради промене странака на власти и такмичења у додворавању колонизатору, а не због промене политике коју ће тај режим спроводити.

Када већ неко има идеју да ову рачуницу квари и преусмерава пажњу јавности са небитне, дискриминаторске и провокативне теме геј параде на катастрофални режим који параду организује као завршну моралну кап која прелива чашу, онда се надлежне службе морају позабавити онемогућавањем ових протеста. Јер ако неко каже УНИШТИЛИ СТЕ СВЕ, А САД ХОЋЕТЕ ДА УНИШТИТЕ И НАШЕ ПОРОДИЦЕ, он шаље озбиљну поруку да је све схватио и да се почео организовати да промени онога ко је узрок систематских проблема овога народа, а то је несумњиво владајући режим.

Кад се томе дода да је у међувремену одлетела прва режимска глава и то на високом месту државног секретара и главног геј лобисте, што се није десило одавно никоме у врху режима, онда можете замислити како режимске главешине у овом часу гледају на могућност да добију прве директне антирежимске демонстрације на улици после 10 година. Њихова формула ће бити СВЕ, САМО НЕ ТО, тај опасан улични догађај који даје сигнал и нову наду читавом народу да су протести и промене могући, а крај режима близу.

Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери.

Наставак сутра: Паклени план увођења ванредног стања

[You must be registered and logged in to see this link.]

Злостављање Србије- ТВ преглед недеље

Аутор: Вишња Костић, Објављено: 28. 09. 2010.

У јеку расправа «про и контра» параде поноса на фејсбуку, потеже се у једном тренутку и крајње занимљив аргумент, иначе из необјашњивих разлога чест у оваквим ситуацијама.



Дакле, једна од виртуелних пријатељица вели како се јавност не бави толико честом појавом злостављања у породици, а сви се окомили на угрожену геј популацију. Док су геј људи (каква чудна конструкција) само геј, стрејт људи су задужени за малтретирање својих чланова породице. Мислим, тако то испадне у интерпретацијама бранитеља угрожених.

Е, сад, мени нити је јасно зашто се потеже питање насиља у породици када се говори о лгбт парадама, нити ми је јасно откуд људима дојам да се против геј параде више прича него против насиља над децом. Или они припремају јавност за своје будуће захтеве или сами осећају да има неке везе између параде и злостављања друштва? Можда су у праву!?

Ових дана, нажалост, опет се прича о насиљу над децом. Приведен је полицајац из Књажевца који је сексуално малтретирао своју штићеницу из програма хранитељских породица. Срећа у несрећи је што девојчица није физички нападнута, али много је оних који јесу. Нема потребе набрајати све случајеве злостављања о којима се говорило и хвала Богу да се говорило. Овакве случајеве и све сличне, мање или више бруталне, потребно је осудити. Мислим да смо у том смислу све одлучнији и свеснији.

Са друге стране, нисмо приметили да иједан медији потеже било какву причу против параде поноса, напротив сви се утркују да буду већи бранитељи истих и њихови главни промотери. О Б92 нема потребе говорити, али откада РТС постаде јавни сервис хомосексуалне Србије. Пинк је дао свој допринос серијом, а ФОКСу није био довољан симпатични шмокљан Стенфорд из серије Секс и град, па је постао Прва српска када је одлучио да промовише уредника геј сајта Queeria и «истакнутог» геј активисту, Предрага Аздејковића.

Да не бих остала дужна, појашњење ових тврдњи следи. Заправо, РТС је посветио подоста времена причи о паради поноса која је одржана у Лисабону. Пустили су, наравно, њихове активисте који су нам говрили како им је дозвољено да живе заједно, али не и да усвајају децу, те да се надају да ће и та неправда бити исправљена. Онда су низом наизменичних кадрова пуштали промотере и неуке саблажњене грађане, све у циљу афирмисања културе хомосексуалаца, а све то може се тумачити само као део јавног часа толеранције на јадном сервису.

Прва је била још креативнија. Они су симболично уврстили Аздејковића у кулинарски ријалити «Дођи на вечеру». Тиме су нам јасно показали ко у Србији или ко Србији кува. Аздејковић се није показао као врсни кулинар у кухињи Прве српске, али је сигурно један од шефова кухиње државног секретара за хомосексуалност, г. Караџића, са којим је заједничким снагама наступао на Студију Б. И тако, док се заправо читава јавност дигла у одбрану «угрожених», као неко ко се осећа као стварно угрожена већина или бар она већина на чији став не желе да обрате пажњу, закључићу овај текст питањима:

-Ко ће одговарати за ову медијску пропаганду која траје данима, а која може да се назове само менталним злостављањем грађана Србије, чији је једини циљ да се парада поноса доживи као тековина културног напретка, а средства за то се не бирају?

-Ко ће одговарати за психичко злостваљање све мањег броја наше деце које Влада планира да дозволи на улицама Београда, 10. октобра?

После овог групног сексуалног акта над нашим моралом, над нашим здравим разумом, над нашим кућним васпитањем и над добрим укусом план је да сви заменимо сигурне улице сигурним кућама. То је оно што наша Влада жели.

Нека запамте само једно: Грађани не треба да се боје своје власти, власт треба да се боји својих грађана!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Секс и град 10. октобра

Аутор: Лидија Глишић, Објављено: 25. 09. 2010.

Не могу одолети да најављену геј параду назовем баш овим именом познате телевизијске серије с обзиром да се ширина европских престоница почела мерити количином секса коме је дозвољено да јавно потече булеварима. Секс у граду или град у сексу, питање је на које бисмо потражили ипак неку трећу солуцију, јер наш град а и становници у њему то заслужују.

Оставимо ли по страни све бројне разлоге пристојности које овој поворци одузимају сваку оправданост, више пута помињану ЛГБТ диктатуру, долазимо до теме која сваким даном постаје све актуелнија: јесу ли моја права довољно „мањинска“ да би била поштована и шта власт још може да учини да их смањи на меру која би јој била потаман да угуши свако другачије мишљење и сваки другачији одговор на малопређашње питање?

Такође се питам: зашто бака Славица и посланици њене скупштине који су најавили присуство сексу у граду, нису присуствовали и прошлогодишњој породичној шетњи којом су промовисане и породичне вредности? Као да мањинска права нас, који се залажемо да се „мама“ и „тата“ не замене безличном конструкцијом „један од родитеља“, као и за све традиционалне вредности породичног живота у Србији, нису довољно афирмисана у фамозној европској легислативи, па онда ни наша Скупштина и Влада немају став о томе?!?

Уосталом, ако скупштинска тела буду шетала обнажена београдским улицама, бар ће и они који до сада то нису коначно спазити европејски вешто скројено „царево ново одело“. Било би заиста занимљиво замислити како изгледа нагота скупштинског тела када свуче скупоцена одела и ципеле: има ли ичега испод најквалитетнијих енглеских штофова и изнад најмекше коже италијанских ђонова?

Шта мислите каква ће бити наша парада?

Али ова блага иронија није ми довољна да у себи не вриснем као и већина грађана Србије: О чему ви то причате, о каквим правима, чијим!? А где су права оних малобројних Срба на Косову и Метохији у чије име потписујете срамне резолуције, или шта је са недавним догађајима у Рашкој области о којима се бојажљиво, као да то није део територије Србије, изјашњавате? Да ли знате у каквим се болницама лече Срби, у каквим дилемама су породиље при избору болнице у којој ће да се породе јер су нпр. кревети из јапанских донација премали да би могле у њих да легну?! Шта је са отпуштеним радницима којима деца ових дана крећу у школе, са нелегалним приватизацијама које су оставиле људе без основних средстава за живот и основног права на рад? Колико је сиромашних у Србији, колико избеглица чами деценијама у колективним смештајима без купатила, грејања, воде…? Пита ли неко ратне војне инвалиде и ветеране од чега живе, самохране родитеље, пензинере… и да не набрајам даље?

Можете ли да замислите „параду“ свих оних у Србији који су заиста поносни па живе како знају и умеју, јер их је срамота да се жале, јер су навикли да трпе и састављају крај с крајем тако да се и сами питају како су успели да преживе претходни месец? За такву једну „параду“ која би потекла престоничким улицама не треба много маште ни вама на власти, ни вама у тзв. опозицији који то одавно нисте.

И док су нама сећања на уличне реке људи још свежа, вама су, верујем, запретена незарађеним платама, повластицама, небројеним квадратима станова, кућа, базена и исто тако непобројаним функцијама… Нама неће бити тешко да их додатно освежимо, и док се ви почнете присећати - ето нас у свенародној паради пред вашим вратима колико већ 10. октобра.

Можете нас звати како год хоћете, али ускоро долазимо.

[You must be registered and logged in to see this link.]

„ЉУБАВЉУ“ ИЗОПАЧЕНИ ПОНОС
Пише: Светозар Радишић
субота, 02 октобар 2010 23:52

Људи који су до 1973. године сматрани болесним и перверзним сада имају једну од најлепших застава на свету и све већу подршку све изрођенијих политичара у систему „великог брата“.


Иако одавно нису живи људи који су мислили да је регионализација најбоље планетарно решење за избегавање сукоба међу људима, да је мир могуће постићи стављањем недовољно умних и распамаћених људи под потпуну контролу кретања и ума и да ће мање проблема на планети бити када буде мање људи и „бескорисних изјелица“, њихови следбеници упорно настављају да спроводе безумне науме веома сличне онима из „Протокола сионских мудраца“. Стога су у истој равни остали разбијање и распарчавање Србије и српског бића, малтретирање Срба на Косову и Метохији, микрочиповање докумената, животиња и људи и „параде љубави и поноса“. Све је то ради увек актуелног „новог светског поретка“ и пре више од једног века планиране неслободе људи.

Када се забораве или ставе на страну губљење Косова и Метохије, историјски прогони и ракетирања Срба и актуелно микрочиповање стоке и људи, остаје да се размишља о Паради љубави у Немачкој. Према објављеним вестима 25. 07. 2010. пре подне, најмање 19 мртвих и 324 повређена лица биланс су „Параде љубави” у немачком граду Дуизбургу. Реч је о забави која се претворила у крваву трагедију, када су посетиоци у паници покушали да се пробију кроз масу. Оснивач „Параде љубави”, Рајнер Шалер, изјавио је да се она више неће одржавати.

Немачки медији кажу да је најмање 1,4 милиона људи присуствовало овом догађају и да су људи настрадали у изазваном стампеду. Градоначелник Дуизбурга Адолф Зауерланд бранио је сигурносни концепт параде, оцењујући да узрок трагедије не треба тражити у безбедности, већ у индивидуалним слабостима.

СРБИЈА СЕ СПРЕМА ЗА „ЉУБАВНИ ПОНОС“

Ради уласка у Европску унију, политичари из блока заснованог на устаљеном праштању свих зала којима су Срби били и бивају изложени, желе да докажу и „парадом поноса“ да су Срби достојни Европе. Никако да прочитају књигу Владимира Дворниковића, највећег српског карактеролога, објављену 1937. године под насловом „Борба идеја“, у којој страници 11 пише: „Срби и Словени, као епски људи, никада нису били омиљени или макар признати као равноправни у Европи, јер су их сматрали културно инфериорним“. Шта се догодило од те године што је демантовало Дворниковића? Ратови? Да ратови.

Упркос свакодневним порукама да је мисија названа „парада поноса“ опасна по живот грађана Србије, политичари се надмећу у њеној подршци. На пример, ЦЕСИД и ГСА су политичким (што значи нелогичним, недовољно писменим) речником обавестили јавност 2. јула 2010. године под насловом „Србија хомофобична“ следећи став: „Број грађана Србије који сматра да је црква у праву што осуђује хомосексуалност повећао се у протекле две године са 60 на 64 одсто“. Шта значи „црква је у праву“? Која црква? Како црква као институција може у целости да буде или не буде у праву, када се зна да унутар цркве нису могући консензуси и увек потпуно сагласје? Реч консензус не пристоји слободи верника, нити Цркви. Вероватно набеђена господа из самоорганизоване или убачене организације за „утеривање демократије“ мисле на Српску православну цркву, али им је непријатно да то напишу у грађанској Србији, коју је од српске у „грађанску“ својим уставом претворио чувени „демократа“ и „социјалиста“ Слободан Милошевић.

Будужи да речи хомо (човек) и фобеомаи (неразуман страх) нису мењале изворно значење зашто је реч хомофобија измишљена почетком 21. века? Па, због политике, и то опасне политике не по Србе, него по цео људски род. Ко ствара новоговор у којем је и реч хомофобија? У већини случајева тзв. невладин сектор, не би ли остварио циљеве Агенде за мир УН (читај: „планетарне елите“). „Новоговора“ нема у језичким одељењима академија наука, осим ако те академије нису, из политичких разлога, будуће учеснице неоружаног „рата свих против свих“, у стварању тзв. новог светског поретка.

ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ ЈЕ ИПАК...

Више од 56 одсто грађана Србије сматра да је хомосексуалност опасна по друштво. Већина становника Србије сматра да држава треба да ради на сузбијању хомосексуализма, а 38 одсто мисли да је хомосексуалност „западна измишљотина“ намењена да уништи породицу и традиције. У ЦЕСИД-у тврде да је истраживање обављено на узорку од 1.405 испитаника, током марта 2010. године.

Али, како људи могу да буду поносни на било што 2010. године, када је будућност људског рода постала потпуно неизвесна. „Планетарна елита“ („Велики брат“) је своју мамонистичку похлепу за новцем уградио у руљу коју је системски и систематски заглупио. Такозвани народ нигде у свету више не реагује на пљачку и разбојништва и помирен је са судбином да ће већ колико сутра бити микрочипован, а сваки његов покрет и свака мисао ће бити под контролом суперкомпјутера. Наводна безбедност је већ сада заменила слободу.

Однос Србије према појавама као што је „парада поноса“ је изазван „убијањем Србије“ и прогонима Срба у последњих 20 година. То су оних 20 година које демократе стално понављају као да нису свесни шта се збило на Балкану, а не знају, или не желе да знају, да су тих 20 година креирали њихови савезници и партнери. Србија је према плановима сачињеним у Њујорку, Вашингтону, Пентагону и Бриселу (на пример, према Правилу КоВ САД ФМ 100-5, или „Заједничкој визији 2010“), постала једна од „бонсаи држава“, која нормална држава свакако није. Нема утврђене границе, нема војску, нема уређен безбедносни и правни систем, сама брише историју и традиције, губи културу и језик, мења од искона угравирану карактерологију и менталитет основног народа, не признаје генетику, не поштује науку... Реч је о пљачканој, осиромашеној, порушеној и окупираној земљи, чији је народ до агресије Запада на СРЈ веровао да ће од 1989. до 1999. године победити разум и међународно право. Сви учесници похода на Србе и Србију и посматрачи српског страдања пали су на испиту хуманости. Пристали су да изгубе наговештени, наслућени, спасоносни траг ка извеснијој будућности.

У таквој, рањеној Србији, слуге „великог брата“ покушавају да замене чувени српски понос, који је Србима једна од основних особина, бесрамним, бесмисленим, извитопереним поносом. При томе, настоје да парадирају у време када су параде изгубиле сваки смисао. Параде припадају превазиђеним временима победа. Приличе само војскама, њиховим (про)славама и славолуцима.

Очајни људи, трагајући за излазом из свеопште светске кризе, сматрају да би требало да се огласе и жене и да осуде девијације свог порода. Посебно су позване Јеврејке које могу пресудно да утичу на најмоћније људе на планети. Њихови синови су „главни играчи“ у најважнијим светским администрацијама и системима као што су ОУН, СБ, ЦИА, НАСА, ФБИ, НСА, ОЕБС, НАТО, ЕУ, или су претпостављени наведен,им институцијама. Оне би требало да се обрате светској јавности и траже да се безумље као светски процес заустави. Могле би да утичу на нобеловце, који су већином њихови синови, па да се они, као врхунски интелектуалци, заложе за заустављање самоуништења људског рода. Једина популарнија и виђенија жена која се огласила поводом „параде поноса“ је председница српског парламента. Није познато чије је мишљење изнела у јавност када је подржала опасну шетњу – своје или неког прикривеног налогодавца. Уосталом, јавност не зна за седницу на којој је подржан опасни, можда судбоносни а свакако драматични подухват.

ГЛАС НАУКЕ

Медицина, која је још на снази, јер се и науке убрзано прилагођавају ставовима „великог брата”, ипак има другачије доказе о суштини хомосексуализма. Током вековне праксе прикупљено је много доказа да је хомосексуализам болест. С друге стране, докази да није реч о болести су на нивоу спекулација, као она фамозна прича о „педерском гену” који многи спомињу као аргумент. Проблем је што постојање наведеног гена никад није доказано. Не би било чудо да га неки набеђени хомосексуалац „пронађе”, јер се та нова нација убрзано размножава, будући да је хит бити геј, а људи су научени у језуитским школама да мисле само на интерес и да се не опиру безумљу. Фамозна прича о томе како је ЈЕДНА од америчких асоцијација психијатара скинула хомосексуалност са списка болести 1973. се често користи као аргумент. То би било исто као када би неко ново удружење географа прогласило земљу коцкастом и цео свет ту „чињеницу” морао да прихвати.

Као још једни заговорници и промотори животних апсурда и хомосексуалци су смислили свој јавно промовисани став који се испољава у тврдњи да су сви њихови прозивачи прикривени хомосексуалци. Та њихова тврдња само доказује да њихов поремећај није у вези с телом и генетиком, него са истинитим информацијама у уму, као компоненти душе сваке личности. По томе, ко од навијача „Партизана” псује „Звездаше” у подсвести је заљубљеник у „Црвену звезду”, само то не сме да јавно каже. Каква прозирна перфидија!?! Логичнија је сумња да су сви хомосексуални парови, који траже да усвоје малолетну децу било којег пола латентни педофили, а за то их нико не оптужије, јер за сада за то нема доказа.
Ипак, са становишта науке, реч је о нетипичном сексуалном односу између мушкараца и између жена, дакле неприродном односу истих полова. На основу већине истраживача хомосексуализам је присутан код један до пет одсто људске популације, а по другим подацима он обухвата шест одсто мушке и три одсто женске планетарне популације. Међутим, мишљења о хомосексуализму су значајно различита, тако да је интервал много већи, када су аутори истраживања хомосексуалци. С друге стране, психолошке, већина истраживача сматра да је реч о посебној врсти сексуалне неурозе.

Према подацима из Сједињених Држава милиони мушкараца имају хомосексуална маштања и фантазије, а више од два и по милиона Американаца имали су хомосексуална искуства. По подацима из истог извора лезбејска искуства у САД имало је 19 одсто жена. Неки од истраживача тврде да је хомосексуализам распрострањенији у женској средини. Психоаналитичари повезују мушки хомосексуализам са Едиповим комплексом, а женски са комплексом Електре. Према другим аналитичарима могуће је да је наведена настраност повезана подсвесним инцестним амбицијама, односно у психопатологији проистеклој из незреле релације родитељ – дете. Чини се да је чест узрок настанка хомосексуалних односа пристекао из страха од поремећених хетеросексуалних односа, а тај страх је заснован на искуству из посматраног односа родитеља или произилази из наследног, генетског кода. Стога, хомосексуалци често имају наглашене садомазохистичке карактерне црте. Бројни хомосексуалци одрасли су без једног од родитеља, те стога опонашају изабраног родитеља. Стварају аутоидентификацију или бирају за партнера особу која их ментално допуњава, односно попуњава празнину насталу нестанком и недостајањем вољеног бића (оца или мајке).

Истражујући феномен хомосексуализма, амерички научници, психолози Стен Џонс и Марк Јархаус, доказали су да је хомосексуализам исцељив. Истраживање је обављено на групи 98 добровољаца из помоћ чланова друштва „Исход“. Као што друге организације решавају болести зависности, тако та хришћанска група помаже људима који страдају од своје хомосексуалне наклоности. „Исход“ ради са љидима нетрадиционалне сексуалне оријентације више од 30 година. За то време исцелили су више од 100 полазника. Већ познати организатор „Исхода“, Алан Чамберс, тврди да не постоји нека посебна метода нити некакав посебан патент за „лечење“. Потпуно је уверен да је кључни фактор повратак заблуђених душа вери, будући да је човек „хоморелигиозус“ и да без вере не може да оствари било који циљ. При томе, сматра да међу хомосексуалцима и педофилима има веома мало људи који су искрени верници, а да је та појава много присутнија код атеиста.

Но, научници попут академика Георгија Николајевича Ситина и др Ларисе Форине (који су учествовали у пројектима са космонаутима) сматрају да су проблеми свих настраности везани за мисли, емиције и нагон, те да их је могуће отклонити тако што се прочишћене мисли, са правим оздрављеним информацијама, упућују у подсвест људи чије су личности измењене из било којег разлога.

ИЗГУБЉЕНА ОРИЈЕНТАЦИЈА

Да је Србија здрава држава не би је водили политичари који нису школовани за своје дужности и који су антисрпски оријентисани. Ипак је најопасније што чланови парламента своју похлепу остварују уживо с осмехом на уснама, уверени да су довољно дезинформисали грађане и створили механизме који не дозвољавају прилику гладној и распамећеној руљи да реагује. Зато је било могуће да се „у демократско време“, очисте улице од народа, блокирају прилази власти, поставе снајпери по крововима и да се на исти начин дочекају србомрзац Американац Џозеф Бајден и председник највеће земље на свету – Русије – Дмитриј Анатољевич Медведев.

У таквој држави је могуће и природно антисрпско парадирање. Оно је антисрпско и провокативно због занемаривања српске културе, религије и менталитета. Према речима вршиоца дужности председника Геј стрејт алијансе Лазара Павловића, охрабрујуће је то што је све више припадника лезбејске, геј и трансексуалне популацције (ЛГБТ) спремно да изнесе своју полну оријентацију и што су припадници те популације све видљивији у медијима. Једино је заборавио на истину да су својим, непромишљеним пројектом укључени у најважнији и најсвежији пројекат „великог брата“ потврђен на прошлогодишњем састанку групе „Билдерберг“, којим се на најнехуманији начин смањује број „бескорисних изјелица“. Зато је природно што слуге мегафинансијера попут представника и заступника немачке и холандске геј популације у Србији, Волфрама Маса и Јон ван Дартела, неумно и бездушно тврде да су права њихових настраних популација важна за процес европских интеграција (као да не читају немачку штампу и не још не знају да ће „европску интеграцију“ доживети и можда проживети, на жалост оних Хрвата који су чувајући своје душе остали часни, још, евентуално, „бонсаи Хрватска“).

Занимљиво је да се председник Србије умешао у догађаје на Косову и Метохији, једнако ревносно као у догађаје везане за „параду поноса“ и да у оба случаја доноси одлуке које удаљавају Србе од егзистенцијалних решења. Микрочиповање је пропустио, јер се оно неометано и перфидно обавља свуда у свету без утицаја јавности и грађана. Уосталом, то што се догађа са Србима на Косову и Метохији срамота је за цео људски род на почетку 21. века. Уосталом, где се изгуби „француска револуција“? Шта се догоди са „америчком демократијом“? Како Европска унија мисли да створи извеснију будућност на најстаријем и најкултурнијем континенту? Откуд толико незнање у Европској комисији у вези с тим ко је ко на Косову и Метохији? Ко изгради толике манастире и ослика их тако да чине светску културну баштину? Зар су поборници „великог брата“ заиста наумили да претворе у прах целокупну културу људског рода? Има ли Запад човека попут црноречког новомученика Харитона, ког су Арнаути рашчеречили и отсекли му главу, само зато што је српски монах, иако је помагао, у добру и злу, и Арнаутима, па и њиховим вођама? Шта за свет значи тих пар десетина хиљада преосталих Срба, када „велики брат“ ствара „златну милијарду“ и не дозвољава тзв. Трећем свету шансу у настојању да смањи јаз између имућних и сиромашних?

Очевидно је да на Косову и Метохији, у Србији, на Балкану, у земљама у транзицији, живе људи које у групи „Билдерберг“ зову „бескорисне изјелице“. Очи наводних српских демократа усмерене су према Вашингтону, Бриселу и Стразбуру као да су тамо божанства. Било би то због политичких или неких других интереса можда и разложно, да тамо не службују они који су идејно учествовали у највећем прогону Срба у историји. Да ли је то безумље довољно за „космички бол“ и срамоту дужу од живота?
Упркос податку, који је сигурно знао, да њега као председника Србије не подржава најмање 64 одсто грађана Србије, он храбро подржава хомосексуализам и „параду поноса“. 30. јуна 2010. године примио је делегацију геј и лезбејских организација из Србије (били су присутни активисти и активисткиње Геј лезбејског инфо центра, Геј стрејт алијансе и Квирија центра) и још храбрије подржао је одржавање Параде поноса у Београду. Будући да (не)познаје наведених 64 одсто својих суграђана, он се изложио ризику да одговара уколико страда неко од грађана који ће парадирати, супротставити се паради, или је обезбеђивати. Све три групације су људи које он као председник и демократа, без употребе силе, мора да заштити, а та „заштита“ објективно личи на немогућу мисију.

Јасно је шта Борис Тадић мисли кад обећава „цивилизацијски искорак“, али није јасно како ће за време опасног парадирања показати да Србија постаје безбедно место. Да ли појачаним мерама безбедности? Зар то није представа са већим ризиком од сваке фудбалске утакмице, а на њој ће највероватније присуствовати обједињени навијачи „Рада“, „Црвене звезде“ и „Партизана“. Они су грађани Србије, а прилично су бројни и веома пристрасни, што значи да су више емотивни него рационални. Па свакако, уз присуство полицијске коњице, водених топова и примену „неубојног оружја“, не показује се да је неко место унутар Београда безбедно. Успео је то да каже у сусрету у којем му је скренута пажња да су окупљени несрећници изложени свакодневним претњама и тешкоћама.

АДМИНИСТРАЦИЈИ ТРЕБА ПОМОЋИ

А шта је истина? Па то да је од 6.708,697 потенцијалних гласача бирачко право је искористило 4.117.870. Од грађана који су пристали да бирају, јер су веровали у извеснију будућност у случају промене политике, за Бориса Тадића је гласало 35,38 одсто грађана. То у преводу са српског на српски језик значи да Бориса Тадића вероватно својски, од срца и са уверењем у његове способности подржава сваки трећи грађанин, а да су са друга(чија) персонална решења они који га с неким разлогом нису бирали – реч је о 64,62 одсто грађана. То опет значи (а најважније је) да оно што чини председник Србије не подржава већина грађана. Упркос томе он се све време шепури као паун, што би у народу рекли – пауни.

Сваки добронамерни човек, који жели добро Борису Тадићу, грађанима Србије и посебно међу њима угроженим Србима, волео би да председник Србије, а и сви важнији људи у његовој администрацији, прочита Директиву 20/1 Савета за националну безбедност САД (18.август 1948), „Пројекат 80-тих” Савета за иностране послове САД (средина 1973), Директиву 54 Регановог Савета за националну безбедност (2.септембар1982), Правило КоВ САД FM 100-5 (14.јун 1993). Памфлет 525-5 TRADOC-a (Training and Doctrine Command – 1.септембар 1994) и „Заједничку визију 2010” (15,20). Његови сарадници би требало да му припреме документе настале након сусрета чланова Трилатералне комисије, које је предводио Дејвид Рокфелер, и Михаила Горбачова (Москва, 18. јануар 1989), ноћног полутајног сусрета Министара иностраних послова Европске заједнице (14/15. децембар 1991) и закључке Самита Савета безбедности ОУН (31. јануар 1992). После тих докумената можда неће знати ко води Србију, али би могли да сазнају ко их и где води. Могу се онародити.

Када би само председник Србије ушао у ризик да изложи своје грађане још једном „искушењу високог ризика“ (приликом уништавања српске традиције, морала, менталитета и духовности), постојала би нада да ће Скупштина Србије реаговати и покушати да учини све да се у Београду и Србији не догоди још нешто, са становишта хуманости и безбедности, проблематично. Зар Србији нису довољни споменици у облику разрушених зграда Министарства одбране, Генералштаба ВЈ и Министарства унутрашњих послова, те сравњена и поравната, па продана, зграда „Маршалата“? Но, и та нада је нестала нетрагом. Чланови Одбора за одбрану и безбедност Скупштине Србије подржали су 21. јула 2010. одржавање „Параде поноса” и представницима Геј-стрејт алијансе, који су посетили парламент, обећали да ће учинити све да државни органи обезбеде сигурност учесника те манифестације. Уосталом, објашњење људи који су надлежни за безбедност грађана Србије је разборито: „На испиту је држава Србија и ми не смемо да дозволимо да неке мањинске и екстремне групе, а то сигурно није однос већине српског друштва према питањима која ви отварате, овај пут однесу победу“. При томе је, председавајући одбора Душан Бајатовић. вероватно заборавио да је реч о већ описаној држави (у којој међународно-правно виси Косово и Метохија), најмање 64 одсто грађана подржава став „Цркве“ и да је већ било покушаја да се безбедно окупе љубитељи истог пола. Занимљиво је да састанку са представницима Геј-стрејт алијансе, нису присуствовали представници опозиционих странака, осим Жељка Томића из ДСС, који је састанак напустио на самом почетку.

Српски проблем са истополницима је космички проблем, јер где не постоје два пола не постоји ни живот, будући да је живот, према Теслиним знањима и знањима научника из области квантне физике, кретање енергије између два пола. Хомосексуализам поништава пород, а то значи и живот – продужавање врсте. Проблем настраних људи заљубљених у исти пол је душевни. Може се отклонити аутохипнозом и контролисаном медитацијом – брисањем одређених информација у подсвести. Али то би требало да знају бројни психолози и психијатри уграђени у врх српске власти.

Проф. др Светозар Радишић

[You must be registered and logged in to see this link.]

"Не може Србин да погине, пријатељу. Србина можеш само да пошаљеш у Цара Лазара војску, у Рај. Но гину јеретици." о. Јоил

“Strašno sudilište”


‘
’Након устоличења, Патријарх српски Иринеј је оценио у приступној беседи у Пећкој патријаршији да ‘’српски народ нема другу средишњу државу осим

Часлав М. Дамјановић, СРПСКЕ НОВИНЕ - Торонто

+++

земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија'’, и да пошто ‘’оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа'’, и да пошто су ‘’ова два народа вековима живела заједно'’ – сматра ‘’зашто не би могли и данас'’ – и зато је ‘’апеловао на међународне званичнике да праведно реше проблем Косова и Метохије'’! Међутим, напоменувши ‘’страдања током ратова у бившој Југославији'’, додао је ‘’да су последице још видљиве и присутне'’ и да се могу ‘’нажалост, видети на тлу Косова и Метохије'’ и да зато ‘’не можемо а да не поменемо преголему рану на телу СПЦ и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину ‘страшном судилишту’.'’(1)

Зашто патријарх апелује на ‘’међународне званичнике'’ да ‘’праведно реше проблем Косова и Метохије'’ – када је више него очигледно да je зa ‘’међународнe званичнике'’ једино ‘’праведнo решење'’ – отимање Косова и Mетохије од Срба и Србије?

Зашто када су ти исти ‘’међународни званичници'’, укључујући наравно и Ватикан, организовали – против Срба – крволочно распарчавање Југославије – наоружавањем и оружаном помоћи свима онима који су током Другог светског рата сарађивали са Нацизмом? Зашто када су ти исти ‘’међународни званичници'’, укључујући наравно и Ватикан, прво бомбардовали босанске Србе, онда заједничким војним снагама починили највећи геноцид после Другог светског рата протеривши крајишке Србе, онда, рекламирањем недоказаног масакра у Сребреници, преварантским преговорима у Рамбуијеу, преваром у Рачку, и бомбардовањем Србије – отели Косово од Србије? Зашто када ти исти ‘’међународни званичници'’, укључујући наравно и Ватикан, данас натерују целокупну светску јавност да призна албански ‘’суверенитет'’ на територији отетој од Србије?

И најзад… зашто се патријарх обраћа ‘’међународним званичницима'’ за ‘’праведно решење'’ када је он сам предводио прогон владике Артемија са Косова како би омогућио несметано докрајчење отимачине?
Зашто се патријарх није обратио Борису Тадићу и његовој клики и позвао их у име Цркве на дужност да бране Косово?

Зашто патријарх у име исте те Цркве којој је устоличен за челника – није обећао да ће Црква бранити Косово онако како га Српска православна Црква брани већ читав миленијум?

Да не залазимо у питања рушења идентитета Српства на Косову, нити рушења идентитета Српске Цркве и Православља на Косову – што све чине ‘’међународни званичници'’, наравно укључујући и Ватикан… или чак предвођени Ватиканом – ипак… постављају се извесна питања:

Које је то ‘’праведно решење'’ које патријарх очекује од ‘’међународних званичника'’? Или… да ли патријарх можда очекује ‘’праведно решење'’ – од ‘’сестринског'’ Ватикана? Јер… да ли је очекивање ‘’праведног решење'’ од ‘’сестринског'’ Ватикана стварни политички смисао патријархове политичке изјаве да на Косову ‘’има довољно животног простора за суживот'’, па пошто су ‘’ова два народа вековима живела заједно'’ – што јесу али на српском Косову српске православне љубави према ближњима својијем – патријарх се пита зар ‘’не би могли и данас'’ – да ли одговор на то наизглед хуманистичко питање – иако питање уопште није хуманистичко већ је заиста политичко па чак и политикантски малипулативно – можда указује на ‘’праведност'’ Ватиканове свејереси која је недвосмислено јасно зацртана од давнина – пресалдумљени у вазале – и успут ‘’сестрински'’ покршћени – непреклани покорни Срби – моћи ће да ‘’суживе'’ и на Косову, и у Крајини, и у Босни, и у Сребреници… па чак и у Србији – као покорено робље?

Усташки злочин

Можда ову предпоставку, да је вазалство и покорна покрштеност – некаква нова ‘’праведност'’, и то ‘’праведност'’ будућности прописане крвавом прошлошћу инквизиције Ватиканове свејереси – образлаже залагање самог патријарха за јединство двеју ‘’сестринских'’ цркава:
“Верујем да до оног погрома у Хрватској током последњег рата и касније не би било да су односи наши били ближи и да је било разговора”.(2)
Ова изјава образлаже Ватиканову ‘’сестринску праведност'’ јер зашто би иначе пратријарх назвао данашње Косово ‘’страшним судилиштем'’?

Понижење Артемија - Понижење Вере!

Данашње Косово јесте ‘’страшно судилиште'’ – али се мора разјаснити чему је заиста ‘’судилиште'’:
Данашње Косово јесте покушај ‘’судилишта'’ Истини Српског националног идентитета!
Данашње Косово јесте покушај ‘’судилишта'’ Истини Српске националне Историјe!
Данашње Косово јесте покушај ‘’судилишта'’ Истини Српског Православља!

Истини Српског подвижништва Божијем!
Једном речју, данашње Косово јесте покушај ‘’судилишта'’ Божијем:
Данашње Косово јесте покушај ‘’судилишта'’ – Божијем Небеске Србије!

И иако би Српско верско подвижништво морало да буде фокус духовништва српског патријарха – интерес патријарха Иринеја је ‘’очигледно био… из страха од речи'’ а из ‘’жеље да понизи Епископа Рашко-Призренског Г. Артемија'’ – из жеље да понизи!?! – да је ‘’поступио онако како је поступио'’(3) – забранивши му да учествује на прес конференцији недостојним прочитавањем забране од стране контролорке конференције… и да је такође зато да би понизио владику Артемија патријарх забранио Српском православљу да у Русији каже Верску Реч ‘’на међународној конфренцији о геноциду над Србима и о улози Ватикана у усташком злочину'’(4) – и понижењем да ‘’владика Артемије није добио позив да присуствује свечаном устоличењу патријарха у Пећи'’!(5)
Последице својег ‘’интереса'’ доказао је сам Патријарх сопственим поступцима:

Данашње Косово је судилиште Лажи која покушава да осуди Истину! И зато што понижавањем владике Артемија патријарх понижава Веру – зато данашње Косово јесте исто онакво ‘’судилиште'’ какво је одувек било:
Подвижничка Божија Истина Небеске Србије – суди лажи свејереси!

Нема облака неповерења - Бог ће наћи начина…

Као и интерест српског патријарха Иринеја, и интерест цариградског митрополита Јована пергамског није фокусиран на верску духовност – јер обоје сматрају да ‘’нема облака неповерења између две цркве'’, и зато је цариградски митрополит, исто као и српски патријарх, ‘’уверен да ће Бог “наћи начина да се превазиђу све преостале тешкоће и да две најстарије цркве, које деле исту саборну (екуменску) прошлост, исту традицију, исти смисао за цркву, доведе до пуног јединства'’.

Иста ‘’прошлост'’ – иста ‘’традиција'’?
Бесмислено је траћити време на доказивање да ‘’прошлост'’ и ‘’традиција'’ – прво, не само да нису исте већ су потпуно супротне, и друго, да уопште нису никакво мерило духовне Чистоте Вере – јер су недоумности које потичу из пропагандног комитета агенције за администраторе, али… није бесмислено траћење времена… исти ‘’смисао за цркву'’!

Пре свега, зар ‘’смисао за цркву'’ не значи да црква није – није послужитељство Вери? Зар то не значи да је црква ‘’смисао'’ – самој себи?

Зар таква скарадност не значи да је сходно томе под знаком питања и ‘’смисао'’ Божијег? Зар то не значи покушај снижавања Божијег Промисла у каљугу фарисејског малоумља? Зар то не значи покушај да се у каљузи фарисејског ‘’организационог устројства'’ Божија Промисао укаља у марифетлук који закриљује ‘’цркву'’ која је сама себи ‘’смисао'’? Зар то не значи покушај да се Бог претвори у послужитеља ‘’цркве'’ – која је од послужитеља Вери – претворена у проститутку свејереси?

Зато је наводно патријархово ‘’веровање'’ – и то политичко ‘’веровање'’ – “да оног погрома у Хрватској… не би било да су односи наши били ближи и да је било разговора” – заиста најобичнија обмана – јер буквално значи:
Да смо били верски и национално преобраћени у вазале – не би нас клали… зар не – а чињеница је да Срби нису клани због Нацизма – већ да је свејерес искористила Нацизам да коље Србе зато што верују у Бога!
Та обмана јесте безпоговоран доказ да данашње Косово јесте исто ‘’судилиште'’ којим се Веровањем у Бога Небеска Србија – као данас владика Артемија и Српски стварни Православци – узвинула ка Божијем – узвинула за Божије – узвинула против лажи свејереси. А патријарх интерест тврди ‘’да од односа две цркве умногоме зависти стање у свету и када би'’, каже, “ми ту учнили оно што Бог жели”, сигурно би свима било боље него што јесте'’!(6)
Међутим… ко је тај ко зна шта Господ ‘’жели'’?

Наравно папа умишља себе да зна шта Бог ‘’жели'’! Наравно и папини најамници, и Брозови великонаображени лажни духовници такође умишљају себе да знају шта Бог ‘’жели'’! И зато наравно сви узурпатори Вере умишљају себе свемогућим… јер… па зато и јесу и свејерес… јер нити је Господ сезонски радник нити је Црква агенција за најам покорних да пеку шљиве за пуњење глава пијаним бундевама…

‘’Духовни чин'’ – није ‘’Догађај'’

Пред устоличење нас је ‘’службени трон'’ набубао да је устоличење ‘’искључиво црквени духовни чин, од историјског значаја за нашу Цркву и целокупан српски народ'’ – и да је зато наводно ‘’непожељна и апсолутно неприхватљива било каква политизација овог догађаја'’!(7)

Устоличење патријарха би заиста требало морало да буде искључиво духовни чин – и доиста јесте неприхватљива политизација духовног чина!

Међутим… по рецепту такозване Свете Столице, сам наш ‘’службени трон'’ је политизовао духовни чин оскрнавивши га у:
“Крупан светски догађај који треба обележити, јер би могао да
допринесе да хришћани крену новим путем, путем дијалога који ће донети
добро целом свету” – како је то дословце ‘’поручио патријарх српски'’!

Духовни чин је узвисништво Вере – а ‘’крупан светски догађај'’ који ће ‘’допринети да хришћани крену новим путем'’ – није Вера – јер кретање хришћана макар каквим ‘’новим путем'’ јесте у суштини измишљотина некаквог новог бога накинђуреног обманом да ће тај његов некакав ‘’нови пут'’ некаквог наводног ‘’дијалога'’ наводно ‘’донети добро целом свету'’ – а то – није Вера – није зато – јер Вера траје – и зато јер се Божије не мења!
Зато јер у Узвишеност Трајања Вере све наше људске промене подпадају под Божји Промисао – и зато ће све наше истине и све наше лажи – и све наше добро и сва наша грешност – изаћи пред Спасиоца – и Истина ће тада разобличити лаж, и Вера јерес, и Пут Божији ће једном и заувек разовличити све неумне заваравајуће путиће…

Понорница

‘’Надам се да ће у недељу бити прави сабор, наставак осмовековних сабора који се нису прекидали. Пећка патријаршија помало личи на реку понорницу јер је једно време кроз историју била без непосредног епископа'’, рекао је у изјави Танјугу митрополит Амфилохије када је, непосредно пред устоличење освештао Студентски центар у северном делу Косовске Митровице.(9)

Шта стварни поглавник Синода и такозване ‘’црквене управе'’ – заправо администратор ‘’поретка'’ који се представља ‘’црквеним поретком'’, митрополит Амфилохије – шта заиста умишља својом предизборном паролом о ‘’реци понорници'’? Да ли да ће му ‘’светски догађај устоличења'’ ‘’новог пута хришћана'’ под доминацијом ‘’сестринске'’ свејереси Свете Столице омогућити да настави раскол… да настави распрчавања Свете Српске Цркве? Можда… јер чаврља се по чаршији, па чак и по штрафти, а и на бувљаку, да митрополит Амфилохије припрема одвајање црногорске цркве, што није ништа ново, али такође и да намерава да тој својој новој злоби припоји и Милешевску епархију а такође и Косово… што наравно не чуди јер је из његове злобне шовинистичке перспективе Косово наводно црна Гора… И иако се све то још увек држи у некаквој ‘’тајности'’ – и иако је чаврљање доиста трла баба лан – ипак… можда је митрополитова ‘’понорница'’ заиста разјашњење ‘’смисла за цркву'’ – разјашњење ‘’смисла'’ ‘’новог пута хришћана'’ под новим поретком… јер:

‘’Комунизам и нацифашизам једно су те исто'’

‘’Рекла је то са правом Равногорка Милка Радосављевић, и тако дала и наслов својој књизи у којој се говори у улози наших србских девојака, жена, мајки и сестара у Равногорском Покрету Вожда Трећег Србског Устанка, Генерала Драгољуба Драже Михаиловића – Чиче.'’(10)

И заиста полтронство себичности и злоби и полтронство политикантском вазалском интригарењу – заиста фашизам наслеђен од комунизма – толико је данас одмакнуо јерес од Вере да је данас тај амбис препознатљив сваком оданом Православцу, и јасно му је и извориште ‘’понорнице'’:

‘’Онда је томе додао да му је веома жао и тешко што је до тога дошло први пут за време од 10 година, колико је он на положају патријарха Српске православне цркве'’ – да није присуствовао пријему на Дан Републике – ‘’посебно због тога му је жао и тешко што најискреније поштује председника Тита кога сматра највећом историјском личношћу у новијој историји наших народа и најзаслужнијом за високи углед и престиж који ужива у читавом свету наша земља откако се председник Тито налази на њеном челу.'’(11)

То су речи патријарха Германа.
Те речи у свом извештају Јосипу Брозу, цитира Милош Минић, који је, у име Лажи, био некакав тужилац на ‘’страшном судилишту'’ Дражи Михаиловићу, Равној Гори и Србији. И гле… ‘’окотише'’ се чудни неки патријарси, и чудан неки митрополит, а има и чудних неких епископа… а ‘’један од првих декрета које је Павелић донео кад је формирана НДХ био je декрет о одвајању православне цркве у НДХ – у самосталну цркву'’!(12)

То значи – Павелић је одмах почео раскол – а све у свему то значи да патријархов ‘’нови пут хришћана'’ није почео тек пре неки дан у Пећи…

До данас, Српска православна Црква није била само ‘’присутна'’ на Косову – не – Косово је увек било Вера а Вера је увек била Косово… а послуживање Цркве било је наравно интегрални део вечитости трајања Вере…

…међутим, чкакљиво је питање беше ли је Црква уопште ‘’присутна'’ и на овом устоличењу… јер пошто патријарх Иринеј ‘’за себе рече да је ‘’екумениста и пацифиста'’, а екуменизам је по учењу Светог Аве Јустина ‘’све јерес'’ – ‘’што значи да је ‘’патријарх'’ Иринеј оличење те све јереси'’ – можда то значи да је ово устоличење било:
‘’Уствари устоличење Првог Јеретика у Трону Светог Саве.'’(13)

Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Patrijarh pacifista?!


С
тaрац Вукашин се налазио у рукама звери сабијене у несрећно људско биће, последње откуцаје свог живота наслонио је

за новинар.де пише Ленка Летић 04.10.2010

+++

на мач своје вере и мирним тоном рекао несрећнику „само ти сине ради свој посао“…није га страх понео да пружи руку и измоли за живот орден екуменизма. Отишао је са вером у Бога као што су пре њега одлазили смирени Бога ради.

„Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, па ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта“…из Омилија вл. Николаја Велимировића.

„Људи увеку униште оно што највише воле у отвореном боју, или из заседе. Неки с лакоћом нежности други речју тврдом, кукавице уништавају пољупцем, а храбри то чине мачем“…стих Оскара Вајда.

Устоличење патријарха Иринеја било је даривано пољупцима. Даривао их је и примао. Несрећан косовски народ, понет радошћу да је Косово бар и у овом чину на неколико сати оживело, заборавио је на своју патњу и на оне који су њега заборавили и приближили се порти Пећке Патријаршије да их звук православних звона на тренутак врати у живот. Од немира уморни, смирено су гледали званице из редова народности због којих су они у немиру остерели, због којих су им домови замрли, слобода окована, националност отета. Као јагањци уличног клања немо су гледали на грабљивице свог постојања само да на неколико сати чују православна звона и дотакну мирис отете слободе.

Малени дечкић, плаве косице, лица налик анђелу, као да је знао да стазом кроз порту крећу пацифисти и екуменисти, чике које ће му својом љубављу вратити право на детињство, и право да у некој години на косовској земљи мирно одраста и његов син, потрчало је пацифисти патријарху Иринеју у сусрет. И у свом дечачком јутру није знао да ће добити част већу од права на одрастање и завршити у рукама председника Србије Бориса Тадића. Кад та малена ручица научи да пише и написано чита, кад прођу године неизвесног одрастања и буде среће да нађе заветрину за свој живот, научиће да Господ није био пацифиста, али је волео људе и својом љубављу будио љубав у њима. Научиће да то није била љубав подложна разним страстима, заносима, већ љубав хришћанства која у себи не носи поделе, осуде, ратове, преваре…Ако му народи који су послали своје представнике на устоличење пацифисте патријарха Иринеја, не сруше светиње, не поломе крстове, не претопе звона, и не одузму родитеље, научиће да пастири, апостоли, заветовани да следе пут Господа на своја њедра не стављају симбол пацифизма, већ симбол хришћанства, и да сви они када проповедају љубав за коју су завет положили не смеју да кажу да су пацифисти, већ хришћани. Ако то малено дете срећа послужи да му наука буде доступна, научиће да је пацифизам покрет који говори о миру међу народима, и да је настао у Енглеској и Америци, управо оним земљама које су сваки ар окупиране земље натопили крвљу народа које су својом силом поробљавали.

Када одрасте, и кад се буде сусрео са појмом пацифизма, сећање ће га вратити у детињство и схватиће ко су били пацифисти који су као војска мира послати да окупирају његово Косово. Сетиће се приче свог оца да је то била мировна војска која је мирно посматрала албански вандализам у једном мартовском дану, када су гореле српске светиње, када су се чупали православни крстови, када су се бацала светосавска звона, када је поново поворка Срба и српских икона кренула ка Србији. Када то схвати и научи биће већ момчић и неће имати прилику да стане пред пацифисту патријарха Иринеја и да га пита „преосвећени, да ли сте били хришћанин пре него што сте се определили за пацифистички покрет?“

Народ је од Господа примио Беседу на гори да се одрекну освете „око за око, зуб за зуб“, и да свој образ окрену и за други ударац…а мировна војска, ова која је изашла из неког пацифистичког прогласа, на Косову устане у одбрану мира само онда ако је дугме отпало са албанског прслука, а сан их увек превари када на косовске ливаде падају српске главе.

Тако и пацифиста патријарх Иринеј у одбрану мира устаје да би Србе покатоличио са браћом у Христу изабране католичке вероисповести. Иако хришћански Срби никада нису мач потегли да би браћи изабране калоличке вероисповести слободу одузели, већ су се мача дотицали само онда када су морали голе животе да бране, пацифиста патријарх Иринеј није браћу изабране католичке вероисповести повео назат у хришћанство из ког су изашли, већ се одлучио да жртве Христа ради приведе онима који су вођени богом неба и земље. И још каже да прогона у Хрватској не би било од стране браће у Христу, изабране католичке вероисповести, да је међу нама било јединство вере. Значи жртве су требале да буду жртве јер нису на „време“ ушле у загрљај љубави браће у Христу изабране католичке вероисповести? А ја одговорно дајем себи за право да кажем да Срби јесу највећи непријатељи сами за себе, али да никада нису били непријатељи према онима који се од њих разликују и по нацији и по вероисповести, на срамни чин убијања били су увек терани да би одбранили своју нејач и свој живот, али не себе ради већ увек ради Србије, вере, нејачи и огњишта.

Можда је зато морао, што исправља оно што не исправља Бог, већ што кроз покајање треба да исправе они који су се одрекли живог Бога, по устоличењу гостима и верном народу да се обрати речима које нису текле из његове душе већ их је читао са уредно сложених страница папира…можда је умор омео изабраног патријарха да се докторским звањем дотакне Духа Светог и да се свом верном народу, свом усахлом Косову, обрати речима Пастира који је беседио на гори.

Али није само уморан новоизабрани патријарх Иринеј, умор као да је прекрио сва духовна уста у Србији. Реч живог Бога је утихнула. Беседе праведника су заборављене. Окамењени стихови богомољачких песама. Јеванђеље се више не тумачи речима које ће лецнути душе оних који слушају те речи и задрхтати им срце са питањем „да ли то Бог мене због сагрешења опомиње“.

Није само новоизабрани патријарх Иринеј постао пацифиста, пацифизам је заробио сву православну духовност. Данас се сви „боре“ за мир а речи им буде немир у онима који их слушају. Тај немир ствара ривалство, ривалство доноси борбу, из борбе ће доћи освета. На живог Бога полако сви заборављају…све мисли су нам окренуте ка папи и каши коју нам православни пастири ужурбано припремају. Политика говора царује Србијом. Да ниси на улици већ у светињи, препознају само очи које гледају у иконостас, уши до којих допире звук звона, ноздрве кроз које продире мирис тамјана…све друго је пресушило.

Ни народ више није народ. Призори их претворише у призоре јавашлука. Оно мало муком сачувано завукло се у пукотине живота. Тужног израза у очима из пукотина гледају на живот, као што је туга прекрила очи светитеља са зидова храма Пећке Патријаршије. Као што се из тог светог вида видело да се питају где су нестали православни пастири и православно стадо, тако се очи скривене у пукотине живота питају где су нестали духовници, где су нестале речи које су душе будиле ка живом Богу. Те скривене душе се питају да ли ће поново заживети време комунизма када ће народ по савете одлазити код психолога, видара, гатара, јер онда учени идеологијом да је Бог мит за духовнике нису знали, а данас за духовнике знају али им духовници ометени верском политиком, уморни за духовне савете који се могу чути само ако из отворених уста излазе речи живога Бога.

Тако тај пацифизам доноси учмалој Србији још један викенд и још једну свету недељу у којој треба да се оскрнави светост. Онај који је даривао пацифисту патријарха жезлом, даривао је и истополне правом да јавно покажу да идеологија пацифизма одобрава и њихову истополну љубав. Да нису мање вредни од устоличења говори датум свете недеље који долази одмах по званичном устоличењу православног трона. А да нису запостављени и они који су различитог пола спојени у однос оданости, говори суботњи датум који је одређен за породичну шетњу. И да шетња не прође у празно сви могу на крају да присуствују бесплатном концерту.

Даће Бог да ће се бар неко из те породичне шетње сетити да се на тај суботњи датум родио Јован Богослов, и да је на тај суботњи датум Србија пре много година била завијена у црно јер јој је убијен краљ…можда се нечији кораци одвоје од концерта и упуте ка црквици где ће пред иконом Тројеручице целивати једну руку за своју децу, другу за своју веру, трећу за оздрављење оболеле Србије.

„Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, па ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта“…из Омилија вл. Николаја Велимировића.


Ленка Летић

[You must be registered and logged in to see this link.]

5. oктобра је Србија постала вазал запада
Пише: Бранко РАДУН

Група новинара и читалаца је покушала, у престоничким новинама, да преда један оглас поводом годишњице „Петооктобарске револуције“. И одбијени су, јер нису били политички коректни. У огласу су навели да ће 5. октобра „давати помен народним надама“ и да изражавају искрено кајање јер су веровали да ће бити боље. Потписали су се као „покајници петог октобра“. Осећање изневерености и преварености је присутно код великог процента оних који су пре десет година били против Милошевића, а за „демократске промене“ и долазак на власт демократске опозиције.

Готово по правилу, револуције ако не „једу своју децу“, а оно сигурно да изневеравају оне који су се у њој борили за позитивне промене. Револуције у себи обавезно садрже елемент преваре, јер је потребно различитим обећањима и надама придобити незадовољнике свих врста. Тако је и српска „револуција“ у себи успела да обједини и оне који су били против Милошевића јер је, по њима, био премало патриота, и оне за које је он био превелики националиста, оне за које је био отпадник од вере и традиције, и оне који су га сматрали за ауторитарног конзервативца. Опозиција је успела да обједини и незадовољне анационалне елементе и националисте, глобалисте и антиглобалисте, левичаре и десничаре, атеисте и вернике. Хетерогена групација је спајала неспојиво: оне који су Милошевића сматрали за националисту који је Србе непотребно увео у рат и оне који су сматрали да је Милошевић, у неким моментима, напустио угрожене Србе (долазак плавих шлемова УН 1992., Венс-Овенов план 1995., пад Републике Српске крајине и Дејтонски споразум).

Осим што су у социјалном погледу готово сви, осим малог процента „транзиционих добитника“, оправдано незадовољни „променама“ које су уследиле после 2000. године (незапосланост, стагнација и пропадање привреде, социјално раслојавање), поставља се питање: чије су наде изневерене у погледу националне политике? У оквиру опозиционог блока, врх су чинили људи у великој већини отворено прозападно оријентисани, проевропски и пронатовски, док су масе активиста на терену чинили социјално и национално фрустрирани људи. Дакле, вођство опозиције је било проамерички и пронатовски оријентисано (и финансирано од стране Запада десетинама милиона долара), док су опозициони активисти и симпатизери у већини били антинатовски, па и антиамерички расположени (не само због бомбардовања 1999.). Стога је природно да се добар део навијача, или националиста, који су активно учествовали у свргавању Милошевића, после неколико година кајао због тога и осетио превареним.

Замислимо ситуацију у којој би већини оних који су подржавали опозицију неко објаснио да је опозицији помоћ са Запада условљена гаранцијом да Србија неће после промене власти имати независну спољну политику, да ће се окренути Западу и кренути путем уласка у ЕУ и НАТО, те да ће се кроз приватизацију извршити једна велика пљачка у којој ће национално богатство прећи у руке малог броја домаћих тајкуна и страних банкара. Вероватно већина не би ни гласала за ту и такву опозицију. Што се то није десило? Милошевићев режим је имао ригидну пропагандну машинерију која је била једнострана, с премало аргумената а превише квалификација. Једноставно речено, временом су људи постајали имуни на њу, па чак показивали и одбојност. С друге стране, опозиција, издашно финансирана и логистички помогнута од Запада, у последњем периоду владавине Милошевића је створила флексибилну мрежу медија (писаних и електронских), која се временом показала супериорнијом од гломазног и инертног режимског медијског система.

Како је свака победа у политици колико одраз снаге победника, толико, ако не и више, одраз слабости противника, тако је и у овом случају режим створио простор за своју пропаст. Лични режим Милошевића и компликована породична ситуација је вешто коришћена од стране опозиције да ослаби његов ауторитет у народу. Осим тога пораз и повлачење са Косова и Метохије 1999. године, а нарочито проглашење „победе“, нису прошли без последица по популарност председника Србије. Милошевић је у свом „опроштајном говору“, 2. октобра 2000. године, само три дана пре пада са власти, рекао каква ће Србија бити после њега. Видело се тада да је он поражен и напуштен човек, јер, кад је већ било прекасно, рекао је оно што је требао знатно раније да каже, али и да дела у том правцу.

У том говору је најавио и објаснио каква ће бити „постмилошевићевска Србија“: вазална у односу на Запад, са транзицијом која ће осиромашити земљу, и културом која ће бити све само не наша и српска. Готово да нема области живота који није осветљен у овом говору. Но, то ни њему ни Србији није могло помоћи. Овим последњим обраћањем нацији (попут последњег интервјуа Зорана Ђинђића) одавао је јак утисак пораженог и од свих пријатеља напуштеног човека, човека који чека оно против чега не може ништа да уради.

Србија је после 5. октобра престала бити самостална држава. Један од амбасадора који су пресудно утицали на политичка дешавања у „постмилошевићевској Србији“ је рекао, на једном неформалном скупу, да они нису могли ни да сањају под Милошевићем да формирају владу и да одлучују ко ће бити министар, а ко не. Ово објашњава велики део оне сервилности и пристајања на понижења од стране Запада која су нам политичари ДОС-а приредили током протеклих десет година. Ово објашњава и политику „Европа нема алтернативу“ која подразумева подређивање својих интереса неком наднационалном пројекту. Једноставније речено, своје интересе подређујемо интересима оних сила које имају контролу над нашом политичком, економском, медијском и интелектуалном елитом.

Било би поједностављено рећи да је Србија извршила геополитичку преоријентацију, јер у Милошевићево време није било јасне спољнополитичке стратегије. Прецизније би било рећи: да је током деведесетих Србија имала одређену спољнополитичку независност коју је са „Петим октобром“ изгубила. Милошевић је настојао, често не баш вешто и успешно, да балансира између Истока и Запада. После 5. октобра је Србија кренула западним курсом, иако су и ту биле присутне осцилације. Иако је током преговора око Косова са Западом, пре бомбардовања, у једном моменту Милошевић био спреман и да уђе у НАТО да би избегао трагедију 1999. године, и иако је у време Коштуницине владе, нарочито 2007. године, дошло до приближавања Београда и Москве и дефинисања анти-нато става премијера Србије, ипак се говори о окретању Западу и Америци после 2000. године. Но, оно што је по нама важније од тог окретања Западу је подређивање земље западним политичким, финансијским и медијским центрима моћи и утицаја, у тој мери да се мора поставити питање: да ли се Србија може исчупати из америчког „гвозденог загрљаја“?

Србија је 5. октобра била експериментални полигон за прву „обојену револуцију“ којом је Запад, предвођен Америком, рушећи непослушне режиме кренуо у поход на Исток, али новим средствима „меке моћи“ (новац, медији, нво). Амерички стручњаци за специјалне и психолошке операције су, проучавајући гандијевске и друге ненасилне начине отпора режиму, формулисали стратегију и методологију борбе „посредним приступом“ кроз формирање мрежа медија, нво, партија, синдиката, омладинских група отпора и опозиционих интелектуалаца који се на фексибилан начин боре против ригидних режима. Милошевић није ни препознао опасност која му прети од овакве алтернативне мреже, која је каналисала незадовољство различитих друштвених група и слојева, а коју су финансирали и логистички подржали са Запада. Када је препозната као таква, било је већ касно. Могао се само изговорити „политички тестамент“, а данас десет година касније дати помен изневереним надама у кукавичије јаје звано „Пети октобар“.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Еврогеј влада и пензионерска парада
Пише: Бранко Радун

Власт је ускладу са социјално одговорном политиком одлучила да одговори на притиске који долазе од стране међународних финансијера и да штити стране банке у Србији и да уведе мере штедње код широких народних маса. До сада је социјално одговорно социјализовала шпекулативне губитке страних банака и домаћих тајкуна, а у складу са тим предлаже социјално рестриктивне законе. Социјално одговорна значи да је одговорна према ММФ и да ће се одговорно односити према могућим социјалним немирима кад започне друго драматичније полувреме глобалне кризе.

Стога су они социјално одговорни према својим менторима изнели предлог закона о изменама и допуна Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Они су предложили подизање старосне границе за одлазак у пензију за оба пола са 53 на 58 година, подизања стажа осигурања за жене са 35 на 38 година те промене начина усклађивања пензија што ће имати за последицу заостајање просечне пензије за просечном зарадом. Ту су још и неке друге мере које ће погрошати положај пензионера и оних који остварују пензију кроз бенефицирани радни стаж.

Овим и оваквим предлогом закона, и по мишљењу синдиката, је јасно да су губитници пензионери и они који би то требали да постану јер ће до пензије бити теже доћи и јер ће оне бити реално ниже у односу на плату. Осим тога угрожене су и групе особа са инвалидитетом које су у радном односу јер се инвалидитет дефинише као потпуни губитак радне способности, а не признавање смањене радне способности као услова за остваривање инвалидске пензије. Угрожени су и запослени јер се постепено подиже граница одласка у пензију па ће или мање уживати пензију или је неће ни доживети. Исто тако и незапослени јер ће на овај начин ће теже долазити до посла.

Иако је премијер Цветковић обећао да ће просечна пензија бити до и око 70% од просечне плате, а и потпредседник владе Кркобабић да ће се „пензије усклађивати са кретањем зарада“. Но ако се узме шта је све Динкић обећао ова обећања делујуе некако бенигно и невино, па нико озбиљно ни не прозива „потенцијалног кандидата за нобелову награду из економије“.

Као реакција на све ово млако су најављени и протести неких синдиката али то неће имати већег ефекта јер медији и политички естаблишмент игнорише такве захтеве. Осим тога вођства синдиката су изгубила поверење „базе“ јер су се често њихови протести завршавали трулим компромисима. Већина странака не жели да се замера светским и домаћим банкарима па се и од њих ово питање систематски занемарује. Иако би опозиција могла на овом да поентира она је пасивна јер очиглено или не види значај овог питања или јек пак „замољена“ да се не меша.

. Нарочито су угрожени пензионери над којима се врши транзициони „лапот“ и млади незапослени људи којима се шанса нуди само негде „преко гране“. Последица ове политике је да Србија постане земаља без образованих и младих који ће да оду у свет, а у њој ће остати претежно стари и неспособни које ће власт моћи лакше контролисати. Колико је то део планираног социјалног инжењеринга са циљем стварања „европске Србије послушних грађана“а колико је то последица обичне балканске корупције у односу према њиховим западним менторима и финансијским центрима тешко је рећи. Реч је колико видимо о комбинацији оба фактора.

Када се схвати да је социјално одговорна политика владе део глобалне транзиције које преживљавају не само посткомунистичка друштва, и да је таква глобализација и пројекат и процес коме је готово немогуће стати на пут поставља се питање шта је могуће учинити. Нарочито је проблем што већинска Србија, народна, сиротињска и нормална очигедно није успела да артикулише своје ставове и да изнедри своје аутентичне представнике. Данас проевропски естаблишмент или игнорише интересе и традиције свог народа или отворено ради против њих. Степен отуђења од сопственог народа и његове традиције је често пропорционалан количини новца и нивоу образовања.

Шта онда да раде пензионери, социјално угрожени, незапослени и отали према којима се ова држава понаша маћехински. Па шта да онда да ради та ојађена, осиротела и напуштена ћутљива српска већина. Како да се бори за своја права у времену неправде. Како да се обесправљени пензионери, незапослени и сиромашни борити за своја минимална права кад против себе имају цео естаблишмент. Очигледно је да би један народни патриотски покрет који каналише социјално незадовољство био дочекан на нож. Потребно је да сви они који су понижени и угрожени од стране социјалног инжењеринга који се своди на формирање друштва у коме има неколико процената добростојећих а остатак чини обесправљена сиротиња повежу и организују на нов начин. Стога је једини начин је да се иде посредним путевима организовања и отпора владајућој олигархији која је у служби одржавања неправедног система и неоколонијалног статуса Србије.

Чини се да једино шансу за успех протеста сиромашних и обесправљених је да се узме форма нечег политички коректног. Ако пензионери и они који су опљачкани у транзицији не желе потпуну маргинализацију, те да добију подршку медија морају имати протест који је у „тренду“. На жалост сва је прилика да нашим пензионерима и сиромасима једино преостаје да организују пензионерску геј параду против владе која смањује пензије и угрожава опстанак старијих генерација. Пошто се власт не брине за милионску армију пензионера и незапослених већ само за безбедност промоцију у подршку београдском педербалу ово је можда успешан начин изражавања отпора. Замислимо само велику геј параду пензионера и српске сиротиње против које ништа не би могао ни агресивни геј лобиста Марко Караџић, шта више вероватно би јој се предружили и кркобабићи у кожној галантерији, то би заиста могло да угрози опстанак евро геј владе. А све по оној народној – клин се клином избија.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Гадна брошурица Живка Топаловића
(или: ако су још Немањићи били немачког порекла, значи ли то да Европа нема алтернативу, већ мора одмах да пригрли Србију?)

Много сам слаб на мог марљивог сарадника Мићу Данојлића. Штооо? Ех, што! Песник је, брале, то! И, то какав! Сломио ме оваквог, крутог и курчевитог, сломио ме је, лане, једном песмом. "Смрт перунике". Умало ме није сгрефио нервни слом због погибије те једне перунике коју је смртоносно погодила кап кише из једног летњег пљуска. О, небеса. како ме је то тронуло, покосило! Ах, како сам посрнуо пред тим Данојлићевим стиховима као Ниче пред посрнулим кљусетом под бичем суровог кочијаша, на Тргу Карла Алберта у Торину, а дана 3. јануара 1889. године.
Елем, због Данојлића сам се нашао у просторијама „Српске књижевне задруге" на додели награде „Живко Топаловић" овогодишњем лауреату, овом, бре, власнику Мокре Горе, мислим, Емиру, алијас Немањи Кустурици. Ах, како ми је та церемонија тешко пала! Јер, унапред сам знао, бајо, да ће на додели "Топаловића" бити и Воја Коштуница, а њега кад видим три дана среће немам, а нема ни Србија. Још када сам видео да фарба косу као Вук Драшковић, па још да црта и обрве, е, ту ми се стомак преврне! Али, шта ћеш! Ћути, трпи, јер песник Данојлић држи почасно слово Кустурици и ређа све сама славна имена, их, ко је све добио "Топаловића"— те поменуше и Харолда Пинтера, првог комшију моје секе из Челзија. Чуј, Харолд Пинтер и Коштуница, звучи као нека кафанска зајебанција!
Слушам Данојлића како кити Емира пробраним, красним речима, а кроз главу ми пролази живот Живка Топаловића, социјалисте, али не из Дачићевог СПС-а. Овај предратни социјалиста Топаловић знао је какав је сатрап Тито био, да је све угледне српске социјалисте и комунисте у Москви побио, па ослобођење земље није ни дочекао него је за Берлин на време побегао и тамо се науком бавио. Е, сад, пази, мој роде, шта је о Немањићима у Универзитетској библиотеци Берлина, Топаловић ишчачкао! Да су Немањићи, у ствари, НЕМАЧКОГ ПОРЕКЛА! И да су као рудари, гастарбајтери, дошли из Византије, па и у Србију, и, миц по миц, од рудара постали су и властела која су, по налогу византијске коминтерне, срушили српске династије и засели на српско престоље! Да, та мала, али разорна брошура Живка Топаловића зове се "Властела и Серби*.
К. Г. Јунг стоји поред мене, дува ми дим из сребрнасге, патаренске луле и на уво шапуће "А зашто мислиш да је толико страшно што су Немањићи били Германи? Сети се, када је Фридрих Барбароса кроз Србију пролазио и када га је Немања изнад Ниша дочекао, чак су се и војске, Барбаросине и Немањине, готово, на истом језику споразумевале!"
Ту ми сине да је српски бог грома био Герман, у Понишављу му још додолске песме певају, све док Германа ти исти Немањићи нису забранили и, уместо њега, старозаветног нам пророка Илију наметнули, ваљда зато што нам је, око двеста наших паганских свештеника, поклао.
Песник Данојлић још чита у СКЗ пригодну беседу, а ја зурим у Немању, мислим. у Кустурицу. И са сетом се сећам када се као млад, а већ успешан режисер, уочи последњих балканских клања, изјашњавао јавно као - богумил! Ох, како ме је то обрадовало, како ми је ово срце богумилско заиграло што, ето, нисам црна овца у овом православном српском гету, то јест, стаду. И када је, једном приликом, у редакцију дошао, поклонио сам му моје богумилско „Житије Савино" у нади да ће по мом роману снимити филм о „српском Рубљову„. Али, авај, прођоше године и богумил Емир се покрсти и узе - Немањино име!? Него, заврши се церемонија, поче у СКЗ да се служи Данојлићева ракија, а Кустурицу новинари окружили, не можеш му прићи. А све и да сам му пришао; шта бих му рекао, шта честитао? Поганог "Топаловића" који је Немањиће једном брошурицом раскринкао, светосавље у парампарчад разбио...
Кломпарaм кроз Ташмајдан, као облак у кломпама, са главом међу аријским боговима, а са табанима међу Србима. Опослим и у корпорацији, па ајд, са Биљаном ка Богословији, али не да им јавим да су Немањићи немачког порекла, већ да на тениским теренима ТК "Црвена звезда" гледам како Сашка шамара лоптицу. Нисам је дуго гледао: форхенд јој је, баш, ојачао, на бекхенду је, још увек, спорија, а "петља" за сервис још мало, па пристојна. Али, ко ће Сашку на турнире пратити, ко старе тениске тајне откривати, ако њен тениски гуру запали ка богу Виду на Суву планину...
Дуго сам се те ноћи, на тераси, у лигештулу на пуној месечини грејао, пркосио хиперборејској кошави, еееј, мој Србине, су чим ћеш пред Европу и Америку када су ти и Немањићи били - Германи? Николино вино сам на празан стомак пио, а када ме је омамило, успавало, јасно сам глас моје Црне чуо: „Видим да те, изнова, погодило то што су, по Топаловићу, Немањићи немачког порекла. А шта ти вреди што су, данас. у Србији на власти, шатро, Срби, кад пред туђинима пузе као црви..."

Београд, 7. октобар 2010.

ОТВОРЕНО ПИСМО УРЕДНИШТВА ВИДОВДАНА СВЕТОЗАРУ ЧИПЛИЋУ

Г. Светозар Чиплић
Министар за људска и мањинска права Републике Србије

Господине министре,

Организатори београдске „параде поноса“ су 21.7.2010. године, за потребе њене промоције, на своју прес-конференцију у Медија центру у Београду довели озлоглашеног Франка фан Дала, холандског геј-активисту одговорног за учешће деце од 12 до 16 година старости у амстердамској геј-процесији. Фан Дал је узео учешће у поменутој конференцији, седећи између њених главних организатора. Фан Далова организација ЦОЦ, коју је он до пре 2 године водио, позната је по томе што је закупила тзв. „минус 16“ брод за поменуту децу, који је пловио амстердамским каналима током тамошње геј-манифестације. Касније је фан Дал био приморан да поднесе оставку на своју функцију, између осталог, због оптужби мајке једног од дечака-учесника да га је фан Дал напаствовао, као и других оптужби у холандским медијима да је „дечије пловило“ њему служило као „самопослуга“ за бирање деце ради задовољавања својих ужасавајућих страсти.

Да ли су Вас „геј-активисти“ који стоје иза „београдског прајда“ обавестили о томе од кога су тражили и добили подршку? Да ли Вас је о томе обавестио Ваш помоћник, г. Марко Караџић, који спроводи перманентну кампању промовисања „параде поноса“? Да ли сматрате да су „људи“ који промовишу учешће малолетне деце у хомосексуалним процесијама репрезентативан и пожељан део не само већинског друштва, већ и хомосексуалне популације која нема везе са организацијом „параде поноса“ и која у њој неће учествовати, али која ће свакако, хтела-не-хтела, бити идентификована са промотерима поменуте параде? Да ли мислите да све ово не вређа не само јавни морал већ и јавно ментално здравље на најекстремнији могући начин?

Г. Чиплићу, ако нисте имали оваква сазнања, сада их имате. Стога тражимо од Вас не само да не учествујете у поменутој паради заказаној за 10.10.2010, већ и да спречите њено одржавање, на основу сазнања да њени организатори свесно траже и добијају подршку оних који злоупотребљавају децу на најмонструознији могући начин. Ако то не будете урадили, већинска јавност у Србији Вам то никада неће заборавити, а историја ће Вас неповратно обележити. Уз то, за све евентуалне реакције огорчене јавности бићете једнако криви као и сви други који стоје иза овог покушаја увођења најнижег неморала у животни ток Републике Србије.

За уредништво сајта „Видовдан“:

Александар Павић
Бранко Радун
Драгомир Анђелковић
Предраг Николић
Милован Балабан
Саша Гајић
Душан Ковачев

[You must be registered and logged in to see this link.]

НА МАРГИНИ УСТОЛИЧЕЊА ПАТРИЈАРХА
Пише: Наташа Јовановић

Како су текле припреме за устоличење српског патријарха, ко је и по којим пропорцијама позван да присуствује свечаном чину, а ко не, те шта говори вест која је прострујила интернетом да је косовска полиција хапсила „изгреднике“ испред Пећке патријаршије. Пословична разједињеност политичара, народа, медија и архијереја скоро није добила тако јасну потврду, као што је то на свечаном чину устоличења, 45 по реду, поглавара СПЦ од кога се по дефиницији очекивало

ВОЛИ МЕ, НЕ ВОЛИ МЕ

Док је списак званица за устоличење патријарха састављао кабинет председника, а штиклирањем имена подобних бавила Приштина, сама СПЦ је припреме фокусирала на избор медија. Селекција којом је дозвољен приступ само за 15 страних и исто толико домаћих новинара, при чему је акредитацију добио извештач „Студента“, али не и рецимо високотиражне франкфуртске „Вести“, навела је НУНС да овакву одлуку прогласи дискриминаторском. Суштина забране, упућене на адресе појединих новинарских кућа, протумачена је као опомена ауторима који су се за укус СПЦ превише слободно бавили дешавањима око прогона владике Артемије са Космета.

Једна од кључних ставки припрема за устоличење свакако је и молба Цркве да се овај догађај лиши политичке конотације, па је интерни договор између Синода и Одбора био да се позиви не шаљу политичким лидерима. Отуда се као вест дана у једној дневној новини појавила информација да је митрополит Амфилохије без знања одбора и Синода, потписао позиве, који су осим Вељи Илићу и Томи Николићу, упућени лидерима још неких политичких странака и то дан пре објављивања саопштења, у којем Синод позива политичаре и чланове владе да допринесу да свечани догађај прође без провокација. Позиве су, наводно, добили Војислав Коштуница и Драган Тодоровић.

Као недоречено остало је питање, да ли је патријарх, патријарх само позицији или и опозицији, те како у светлу чињенице да се тик до патријарха на устоличењу нашао шпалир Г17 кадрова и ваљда у својству председника удружења виноградара бивши премијер Зоран Живковић, тумачити новонастали „преступ“ митрополита, сем ако није у питању.. Наиме, у новонасталим припремама за устоличење које су се суштински бавиле само питањем како сакрити немоћ српске владе и званичне СПЦ да на својој територији организују овако значајан догађај, обрачун је добио своје заслужено место. Свестан да би положај владике рашко-призренског ипак могао припасти поузданом човеку Митрополије, Никодину Богосављевићу, липљански епископ Теодосије је, кажу, послао допис кабинету председника у коме опањкава митрополита, а по устаљеној шеми тесне сарадње, дневна новина „Блиц“ вест је пласирала у сутрашњем броју, као ударну.

Како год, али док су Веља Илић и Томислав Николић од стране косовске полиције враћени са границе Космета (касније је Илић испричао да су му косовски полицајци рекли да се обрати кабинету председника Србије, где је достављен списак политичара који ће да буду на устоличењу), испред Пећке патријаршије спустио се хеликоптер „ми-171“ Оружаних снага Хрватске, који је у оквиру Кфора предвиђен за подршку јединицама за разбијање демонстрација и контролу нереда! Из хеликоптера са насликаним грбом Хрватске, изашао је председник Тадић.

(НЕ)ДОСТОЈНO

Устоличењу патријарха Иринеја, иако су били позвани, због обавеза нису присуствовали митрополит дабробосански Николај, као ни епископ бањалучки Јефем, сремски Василије, горњокарловачки Герасим и западноамерички Максим, у чему су неки препознали њихово неслагање са изјавом патријарха Иринеја која је претходила устоличењу, да је он екумениста и пацифиста. На устоличење није дошао ни умировљени владика рашко-призренски Артемије, који, више пута од стране Синода прозиван за непослушање, није могао да извага да ли је „старија“ одлука одбора којом га позивају у Пећ, или Синода којом му је забрањен повратак у епархију.

Допринос својим присуством дали су председник Папског савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, надбискуп београдски Станислав Хочевар, генерални викар, представници Римокатоличке, Англиканске, Дохалкидонске цркве, Исламске заједнице Србије, словачке Евангелистичке цркве, Савеза јеврејских општина, Евангелистичке хришћанске цркве и други.

Да ли због присуства ових делегација тек пред Пећком патријаршијом се нашло и неколико људи са плакатима „Недостојан“, уместо уобичајеног за ту прилику „Достојан“ који су према неким незваничним информацијама ухапшени од стране косовске полиције. Исто вече, интернетом је почео да кружи наводни извештај једне новинске агенције у коме стоји да је „овом приликом представник косовске полиције потврдио да је косовска полиција и држава Косово урадила све, да се добросуседски односи са суседном државом Србијом потврде кроз организацију и обезбеђење овог догађаја“! Достојно или не за Србију - процените сами!

[You must be registered and logged in to see this link.]

У недељу ујутру
Пише: Даниел Јовановић

У недељу ујутру, православни хришћани, отићи ће у своје храмове и помолити се за своју браћу и сестре који су окренули леђа свом Творцу, свом Родитељу и најбољем Пријатељу. Једино и најбоље што се може учинити када неко ,,нема ухо да чује и нема очи да види'', јесте помолити се, искрено и свим срцем, да Бог учини чудо онде где су људи оманули. Јер то није пораз оних који ће изаћи на улице, то је пораз свих нас. Они су само последица болесног стања друштва а не узрок. Узрок је много дубљи.

Најпре, то што ће ти младићи и девојке прошетати Немањином и Кнеза Милоша јавно исказујући своје интимно опредељење, јесте показатељ да је српска породица у расулу а да су нам бракови без љубави, испразни и хладни. А опет, то говори да, симболично, баш од Немање па наовамо, духовност народа није била на нижем нивоу. Лаж је свеприсутна, одобрена, општеприхваћена. Лаже се на све стране, од политичара до малих огласа, лаж и лицемерје су нам постали начин живота, од себе и других више не очекујемо истину него само лепо упаковану и паметно осмишљену лаж. Шпанске серије су биле прототип живота нашминканих деведесетих сада су то Фарме и Сурвајвери.

Ужасно нам је досадно и више нас не задовољавају инстант ужици, сада нам требају сензације, и то што бруталније и перверзније. Уопште ,,Српски филм'' или ,,Ђавоља варош'' не одступају од филмске уметничке интуиције онога што нам долази из будућности. Деца нам више не играју дечије игре него шутирају мачиће и бацају кучиће, омладина се убија по сплавовима, породични људи су постали највећи транзициони губитници. Абортуса и развода незаустављиво је све више. Бракови се склапају на брзину и на одређено време, из интереса или себичних, похотних разлога, најмање из љубави и за вечност. И наравно да ћемо свуда око себе чути: ,,ма што сам се оженио, удави ме ова жена, ако си луд да се жениш'' или ,,која сам ја будала била-шта сам веровала, а могла сам да мазнем такву шансу, не могу више да га трпим, ово је ужас, само глупача може да се уда...''.

То сви чујемо свакодневно, то чују виде и ови бунтовни млади људи. А још испред себе најчешће имају нездраву породицу где један обавезно трпи насилно понашање а други спрема освету преко детета или, напросто, родитеље који се не гледају, не додирују, не спавају заједно, речју: не воле. Из такве средине безличних, негативних примера, рађа се несрећа, из несреће духовна летаргија и обамрлост, из ње застрањење, не само против природе већ и директно против Творчеве воље: ,, од једног тела сте саздани, да двоје будете једно тело. Да због тога оставите оца и мајку, да рађате и множите се и напуните земљу.''

Дакле, није лако у браку у XXI веку. Искушења на све стране, порнографија никад јефтинија и доступнија, разведених колико ти душа иште, породичних проблема такође али свако нормалан, озбиљан зна да је то једини исправан, једини истинит пут. И зато што је Бог тако рекао и зато што нисмо сами и задњи на овом свету, него и стотинама наших потомака смо дужни да оставимо нешто а да то не буду заразне болести и настран ум.

Зато у недељу неће бити срећни људи на улицама Београда већ несрећни. И последње и најгоре што може учинити друштво то је да их силом одвраћа од показивања своје несреће. Изреку ,,батина је из раја изашла'' измислили су комунисти да би још више опањкали Савршеног Родитеља. Ватра се не гаси бензином. Већ само искреним јецајем и молитвом. Да им Бог подари дуг живот и време за кајање. Да их приведе својој Чаши спасења и савршене љубави. Онда би разумели да је можда то што раде интересантно, другачије, модерно, политички атрактивно, каријеристички пожељније али није истинито, није право и на крају није никакво решење. Немати Бога за Родитеља, немати своје дете за пријатеља. Сада се тим људима чини да би сви њихови егзистенцијални и лични проблеми били решени када би добили ексклузивна права мањине да терорише већину и да би на земљи настао рај када би они могли још и црквено венчање да имају пошто се ни по чему не разликују од других. А не знају да је њихова једина предност у томе што се осећају као жртве, а жртве су увек у праву чак и када нису. Чак и када су најобичније политичко оруђе за доказивање толерантности и високог степена демократије државе.

Од оних који их обмањују да раде праведну ствар и да је све у најбољем реду добиће само дневнополитичку физичку заштиту. А све то да би укњижили неколико безвредних поена код неколико министара спољних послова и неколико амбасадора. Нема ту љубави коју траже, љубав је негде другде. Она се састоји у признању да смо сви грешни овако или онако, да смо сви застранили али да смо свесни тога и да имамо намеру да, некако, негде, поправимо своје односе са собом и ближњима. Можда и са Богом. Да смо спремни на непрестано, безусловно, безкомпромисно опраштање свуда, свима и свега. Тек онда можемо да тражимо љубав и заједнице у којима ћемо бити срећни, познати и вољени. Можда то неће бити деклеративно и лицемерно брачна, црквена или друштвена заједница али никоме нећемо допустити да манипулише нашом сексуалном, верском, националном или било којом другом оријентацијом. Она ће се кретати у оквиру наше природе и онога што заиста јесмо и што нема никакве потребе да било коме доказујемо, показујемо или оправдавамо.


У граду Светог Прокопија, заштитника брака
петог дана месеца октобра,лета Господњег 2010.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ГАБРИЈЕЛ Д’АНУНЦИО (1863-1938) НАПИСАО ЈЕ МОЖДА НАЈЛЕПШУ ПЕСМУ О СРБИЈИ КОЈА НИЈЕ НАСТАЛА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Ода народу српском
Велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. А знате ли: има ли Д’Анунцио споменик или улицу у Београду?

Пише: Бела Драганић


„Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!...”
Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије.
Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију...
На једном месту гневно пева:
„О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко...”
Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della seraобјавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда.
Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб.

ОД ХЕРОЈА ХЕРОЈИМА

Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети.
Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева: „Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела.... Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице...”
У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће:
„О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину...”
Ина овом злослутном стиху:
„Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!...”
Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева:
„Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи...”

ИЗБЕГАО НАЈГОРЕ: ПРОСЕЧНОСТ И ДОСАДУ

Прошао је безмало век од када је испевана Ода народу српском. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима.
Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир...
Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву!
Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је.
Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму.
Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом.
Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може. „И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде.

ПРИНЦИПИ РОМАНТИЧНОГ РОДОЉУБЉА

Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак.
Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом.
Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу.
Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра...Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије.
Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику.
Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац.
Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч.
Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима.

НЕЗАБОРАВНО ОСВАЈАЊЕ РИЈЕКЕ

Рат је завршен, али не и за песника.
Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику.
Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци...
Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет.
Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани.
Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила).
Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза.
Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија. У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму. Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке. И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили.
Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!” Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке.
Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године. Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа.
За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела. Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе.
Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла!
Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса: „Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.”


***

Преводи
Непотписан превод Оде народу српском објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића.
Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен.
Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се Ода народу српском чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.

***

Рођен за велика дела
Када га је 12. марта 1863. године у Пескари донела на свет, његова мајка као да је прозрела живот свог чеда. Узвикнула је: „Сине мој, рођен си у марту, у петак. Ко зна какве велике ствари ћеш урадити на овоме свету!”
Сви каснији дарови и особине били су са песником од најранијих дана. И добри и лоши, подједнако. Са њима, сањар је путовао кроз живот, поживео 75 година. И успео да „избегне најгоре”: просечност и досаду.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sodomija srpske političke oligarhije




„Б
еоград је данас изгубио невиност“…то су биле речи телесне несреће са скупа параде срама.

за новинар.де пише Ленка Летић, 11.10.2010

+++


Београд је јуче горео али руком незреле младости. На свој начин неформирана младост је показала како се Србија брани. Названи хулиганима, доказали су да се Србија може бранити ако има ко у одбрану да се упусти.

Зашто се Србија бранила у суботу? Где је у недељу била литија митри и камилавки да поведе хришћанску Србију пред коридоре милиције? Где су били лидери вечите опозиције? Где су били говорници, они исти који су пре 10 година подизали народ против режима срама? Где су нестале речи хвале за исту омладину, која је на исти начин и пре 10 година, као и јуче, понела најтежи део рушења српског пакла?

Митре, камилавке и формирана цивилна одела, јуче су штитили себе…а то јуче није био „обичан“ недељни дан…то јуче је била света недеља…то јуче је био модеран приказ како су изгледали тренуци таме када се недужно тело повело ка Распећу и кад су занемела уста оних који су Га до тог Распећа славили, а онда, повучени неколико корака уназат размишљали како да заштите себе.

Да, променио се овај свет у коме живимо. Србија јесте јуче изгубила своју невиност. Несрећна земља са вековним страдањима, и вековном издајом својих синова, јуче је изгубила своју невину жртву вечитог крварења.

Телесни несрећници су оскрнавили град у ком се некада ширио дим спаљеног тела Светога нам Саве. У својој кукавичкој склоњености и сами смо оскрнавили пепео светих моштију.

Да ли ће више ико имати образа да каже „не ради на свету недељу“, када ту свету недељу нико није бранио сем деце која нису имала страх док су јуришала на заштитнике содомије?.

Политичари су се вратили својим палатама. Пред њих ће изаћи њихова послуга да им промени одело у ком ће дочекати новог србоубицу клинтонку заразе и мржње.

Градоначелник Београда у нови недељни дан улази мирно јер рушење Београда није његова главобоља, о тој главобољи ће размишљати грађани који ће га поново обновити. Београд није његов град да би га он својим одрицањем обновио, његова је само београдска фотеља власти и властоизобиља.

Председник државе јуче је пажљиво обрисао своја уста од заставу содомије, покупио са својих усана узаврелу пену успеха и сада је спреман у некој другој прилици части да прими свету причест у себе.

А ми хришћани, а ви пастири хришћанства, којим сузама ћемо измолити милост опроста од Светога нам Саве и прићи причести са надом да нам је опроштена издаја свете недеље? Шта ћемо у причесној молитви изридати из себе?, да нисмо знали, да нисмо смели, да смо свету недељу од содомије бранили у суботу???

Или…да се свет променио, да се са променама не сналазимо?…или смо баш јуче поштовали Божије речи да се од насиља склањамо???…и баш јуче смо заборавили да је Господ трговце истерао из храма, а ми нисмо били у стању да содомију истерамо из града где је горело тело Светога нам Саве…

Содомија политичке српске власти јуче је подигла авионе над Београдом, а да ли су Господњи пастири јуче надјачали звук авиона звуком српских православних звона???

Променио се овај свет у коме живимо.

Променио се овај свет у коме „молитвено“ живимо.

Само се није променила истина да се не мењају закони по којима живи васиона, закони по којима се рађамо, закони природе у којој свака врста не мења суштину ствари у живој и мртвој природи. Не мења се ни вечна Истина живота, духовне основе и циљ који је одредио сам Творац.

У светој, српској, православној недељи, у граду где је горело тело Светога нам Саве, били смо сведоци невиђених моралних поремећаја, као последица противљења закону Творца, као последица одступнице оних који ће се и после недеље, као и пре недеље, поново бусати у прса и о себи говорити као о хришћанима највеће спремности да живот положе за свог Творца.

А јуче за Њега, спремни живот да дају, била су само српска деца рођена у хулиганској српској владавини, крштена као хулигани…и рече св. Јован Богослов да ће Га поново издати Његови…истина је..јуче смо Га издали…


Ленка Летић

[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Vrtlog političkog beskičmenjaštva

Srpska Informativna Mreza
Tue, 12 Oct 2010 17:37:17 -0700
Vrtlog političkog beskičmenjaštva


e-Novine



Welcome to hell: Dom Narodne skupštine



Photo: BETA/Milan Obradović

Početak rada Skupštine Srbije obeležila je burna polemika poslanika o Paradi
ponosa i neredima koji su se u nedelju dogodili u Beogradu

U okviru vremena za postavljanje poslaničkih pitanja, Demokratska stranka
Srbije zatražila je od premijera Mirka Cvetkovića odgovor da li su tačni navodi
da je Parada ponosa održana i pored procene bezbednosne službe da može doći do
nereda i krvoprolića i ponovo optužila vlast da je odgovorna za nerede u
Beogradu. Na suprotnoj poziciji našla se Liberalno demokratska partija čiji
poslanici su zatražila da premijer saopšti ko su organizatori nereda i rušenja
Beograda u nedelju i ocenili da je Parada ponosa bila samo povodom za političko
nasilje.

Poslanik DSS željko Tomić je kazao da je Vlada Srbije, oglušujući se o
sopstvene bezbednosne službe i apele građana da se odloži Parada ponosa,
odlučila da se ta manifestacija održi po svaku cenu.

"Cenu ste videli na ulicama Beograda. Odgovornost mora da snosi srpska vlast
koja je bila suorganizator gej parade", rekao je Tomić i dodao da je ministar
policije Ivica Dačić na pitanje novinara ko je odlučio da se Parada ponosa i
pored upozorenja održi, odgovorio "kako ko - pa sam vrh države".

"Tumačim da je reč o predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Molim Tadića da me
demantuje. Sam vrh države jeste Tadić", rekao je Tomić i dodao da je očigledno
da je Tadić to učinio pod pritiskom spolja.

Poslanik LDP Zoran Ostojić rekao je da je nasilje na ulicama Beograda u nedelju
sramota i naveo da su nesumnjivo sve političke stranke formalno osudile
nasilje, ali da je ostala jedna gorka stvar - pokušaj relativizacije.

"Pitam premijera ko su organizatori onog što se desilo. Parada ponosa je bila
samo povod za nešto drugo, ono je bilo političko nasilje. Ko je organizator
skupova, ko je platio dolazak, sa kim su povezana ta lica", upitao je Ostojić i
podsetio da je LDP povodom nereda na ulicama tražio hitnu sednicu Vlade Srbije,
parlamenta i Skupštine Beograda.

Zamenik šefa poslaničke grupe Nove Srbije Miroslav Markićević rekao je da
državni vrh odlučio da se Parada ponosa održi bez obzira na procenu bezbednosne
službe "da može da se desi ono što se desilo". On je rekao da NS poštuje i one
zakone koji joj se ne sviđaju i istakao da NS nema nikakve veze sa neredima u
Beogradu.

"Nismo mi ništa organizovali. Kad mi organizujemo videćete kako će to
izgledati", najvio je buduća divljanja Markićević. On je rekao da bi trebalo
procesuirati ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića jer je
svog bivšeg državnog sekretara Marka Karadžića prijavio da je homoseksulac.

Markićević je rekao i da bi tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević i njegov
zamenik Bruno Vekarić trebalo da podnesu ostavku jer je "pala" optužnica protiv
Ilije Jurišića, kome je ukinuta presuda. Markićeviću, koji je svojevremeno kao
heroje ispraćao srbijanske generale koju se dobrovoljno predavali Haškom
tribunalu, posebno je zasmetalao to što je Jurišić u Tuzli dočekan kao narodni
heroj.

Raspravu je obeležilo i kažnjavanje većine poslanika Srpske radikalne stranke
koji su odbili da sa klupa sklone transparente "Zaustavite ubijanje Vojislava
šešelja". Predsedavajuća sednici Gordana Čomić izrekla je više opomena većini
poslanika SRS koja je tražila da iz klupa sklone papire na kojima piše
"Zaustavite ubijanje Vojislava šešelja u Hagu". Čomićeva je šefu poslanicke
grupe SRS Dragana Todoroviću izrekla i meru oduzimanja reči.

Nakon toga, usledila je serija javljanja poslanika LDP, SRS, NS u koju se
uključio i poslanik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović, a koja je prerasla
u polemiku o 5. oktobru 2000. i nasilju u Beogradu u nedelju.



[You must be registered and logged in to see this link.]

_____

KOMENTAR:

( ANTIC.org-SNN). Dragoljub Mićunović, čovek od 80 godina, jedan od osnivača
prvog organizovanog odlaska na more....tačnije na GOLI OTOK, omladinu Srbije
naziva fašistima....Histerično je vikao danas u Skupštini Srbije, pljujući
mladost Srbije...

[Sim] Lider LDP-a posle „Parade ponosa“ psovao prolaznike!

Srpska Informativna Mreza
Tue, 12 Oct 2010 14:05:18 -0700
Lider LDP-a posle „Parade ponosa“ psovao prolaznike!

Čeda: Je*aćemo te! I tebe ću da je*em!

Utorak - 12.10.2010

Čedomir Jovanović, lider LDP-a, koji je bio među retkim političarima koji su
prisustvovali „Paradi ponosa“, odlazeći s tog događaja opsovao je dvojicu
prolaznika! Snimak događaja pojavio se na video-portalu „youtube.com“ pod
naslovom „Čedomir Jovanović psuje prolaznike“.



Na snimku, koji je očigledno snimljen iz policijske „marice“, vidi se Jovanović
kako s grupom ljudi pored Jugoslovenskog dramskog pozorišta odlazi ulicom
Kralja Milana prema Slaviji. Prvo se začuo glas muškarca koji je snimio ovaj
događaj i koji je, očigledno, bio iznenađen što je video lidera LDP-a. On je
samo kratko prozborio: „‘‘Ladno Čeda Jovanović...“
Jovanoviću je tada jedan prolaznik, po glasu bi se reklo muškarac u poznijim
godinama, počeo da dobacuje:
- Čedo, vrati se nazad! Vrati se nazad! Čedo, pederu!

Usledio je aplauz, iza kojeg se čuo mlađi muški glas, koji je skandirao: „Čedo,
pederu, na*uši se severu!“, a potom je stariji glas nastavio:
- Svaka čast! Je l‘ ti tu Dačić?!
A onda je Jovanović, ne smanjujući tempo kojim se udaljavao, okrenuo glavu
prema starijem građaninu i sasvim neočekivano uzvratio:
- Mi ćemo da te je.emo posle...
Usledio je ponovo glas mlađeg muškarca, koji je Jovanovića prethodno
„pozdravio“ navijačkim sloganom.
- I tebe ću da je.em - uzvratio mu je lider LDP-a.
Mladić ga je pozvao: „Hajde, dođi ovamo!“, ali je Jovanović sa pratnjom
nastavio peške u pravcu Slavije. Usledilo je još jedno „čašćavanje“ sa „Čedo,
pederu!“, posle čega je lider LDP „izašao iz kadra“, a u pozadini je ostao samo
smeh snimatelja u policijskoj marici.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Hrvatski župnik podržao beogradske huli gane

Srpska Informativna Mreza
Tue, 12 Oct 2010 13:50:32 -0700
Hrvatski župnik podržao beogradske huligane

Kontroverzni kastavski župnik Franjo Jurčević prokomentarisao je događaje oko
"Parade ponosa" u Beogradu i masovne demonstracije koje su pratile okupljanje
gay populacije u glavnom srbijanskom gradu.

Hrvatski mediji pišu da rječnik koji je župnik koristio nije u skladu sa
funkcijom koju obavlja. Bez dlake na jeziku, župnik Jurčević homoseksualce je
nazvao "moralnim nakazama i psihopatama".

"Mnogi su Beograđani pokazali što misle o tim psihopatama, jedino mi je žao što
je toliko policajaca nastradalo: po mome policija se trebala povući i dozvoliti
normalnima da sa tim bolesnicima malo prodiskutiraju", napisao je kastavski
župnik na svom blogu.

On je naglasio da bi materijalnu štetu prouzrokovanu neredima trebali snositi
"oni koji takvim psihopatama daju dozvole da to urade na javnim mjestima"

"Bravo za normalne Beograđane! Tako bi trebali postupiti i normalni Zagrepčani
kada ovi bolesnici okupiraju javne puteve i javne površine. To je moje
mišljenje", napisao je župnik Franjo Jurčević.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] У позадини београдс ког „геј-прајда“: монс труми вам кваре дете

Srpska Informativna Mreza
Tue, 12 Oct 2010 13:42:24 -0700
Holandski pedofil Frank fan Dalen (prvi s leva, ispod parole "SMRT DRZAVI") u
prvom redu "parade ponosa" sa Ciplicem


[You must be registered and logged in to see this link.]

Detalji:

[You must be registered and logged in to see this link.]

У позадини београдског „геј-прајда“: монструми вам кваре дете

ГЛАВНА ТЕМА | Миодраг ЗАРКОВИЋ | 07.10.2010 | 20:22

Европска унија Србиjа

Некада су – како је Бора Чорба то сликовито описао у својој чувеној
песми "Мангупи вам кваре дете" – по улазима и двориштима, по парковима и
склоништима, по таванима и шупама, парковима и клупама, ваша деца водила
љубав. Е па, више неће, ако се буде питао један од главних промотера
овогодишње "геј параде" у Београду. Истрају ли овдашњи ЛГБТ лобисти (и
њихова нимало безначајна страна подршка) у својим намерама, ваша ће деца
убудуће "поносно парадирати" улицама српских градова. Као што је то
поменути промотер већ издејствовао у родном Амстердаму.

Реч је о Франку ван Далену (Холанђани "ван" изговарају као "фан", тако
да презиме овог глобално ангажованог геј активисте можда и није
проистекло из слоговне поделе речи "вандал"). Франк ван Дален је
посланик холандске десничарске Народне партије за слободу и демократију
у амстердамској скупштини и декласирани хомосексуалац, који је био међу
главним организаторима тамошњих "парада поноса". Његово најчувеније
"достигнуће", барем до 2007. године, било је увођење у програм "параде"
вожње чамцима по воденим каналима Амстердама. До 2007. Тада се додатно
"прославио" по необично "обогаћеном" садржају ове вожње: пало му је на
памет, што су остали организатори здушно подржали, да парадним чамцима
провоза и децу старости од 12 до 16 година!За натурање идеје о "дечијем
броду" искористио је 14-годишњег дечака, који је на сва уста медијима
понављао да је већ две године свестан своје хомосексуалности и да таквих
као што је он има још много међу децом, коју би зато требало повезати да
се не би осећали усамљени, а боље прилике за то од заједничке вожње
чамцима једноставно нема...

Прича овог необичног дечака, ипак, не би довела до жељених ефеката, да
лично Франк ван Дален није извршио притисак на градоначелника
Амстердама. Градоначелник се испрва противио идеју да се у "параду"
укључе малолетници, али се онда Ван Дален састао са њим и градоначелник
је напрасно променио мишљење, те одобрио "дечији брод".

Већ од саме идеје да се у поворци са скарадно накинђуреним и нападно
простачким учесницима "параде" нађу клинци тог узраста, требало би да
вам се дигне коса на глави. Ко може, после тако трауматичног искуства у
раном пубертету, да касније има и одржава здрав сексуалан живот!? Дечаке
и девојчице које су једног дана, уместо у школу, одвели на "поносно"
сплаварење амстердамским воденим каналима, ни опевани Борини мангупи
више не би могли да покваре. Тачније – поправе, ако ћемо искрено...

Франку ван Далену, међутим, ни то није било довољно, већ је изгледа
предузео још директније потезе у сексуалном "преваспитавању" сиротих
малишана. Како, наиме, јављају холандска средства информисања, мајка
једног од дечака који је учествовао у вожњи "поносним чамцима" касније
је пријавила Ван Далена за покушај злостављања њеног сина.

Холандски листови пренели су и потресне, експлицитне детаље оптужби.
Према тим наводима, Ван Дален је "дечији брод" третирао као јавну кућу,
прецизније, као личну "самопослугу" из које може по свом нахођењу да
бира малишане.

Када се, дакле, сагледа биографија Франка ван Далена, свако би се, без
обзира на сексуалну оријентацију, морао згрозити неморалом и развратом
од којег не преза овај монструм. Тако је брука која је пукла када је
објављена вест о оптужбама мајке напаствованог дечака, јуна 2008. године
довела до оставке Франка ван Далена на место председника холандског
удружења ЛГБТ особа (ЦОЦ), на којем се налазио годинама уназад. Како су
холандској штампи јављали поверљиви извори из самог ЦОЦ, чак су и Ван
Даленови дотадашњи најближи сарадници у геј покрету једва чекали да му
виде леђа, а да би били сигурни у његов одлазак, покренули су и питање
озбиљних финансијских малверзација у ЦОЦ које се доводе у везу са њим.

Организатори београдске "параде", међутим, нису били нимало згрожени
Франковом мрачном репутацијом. Напротив, одушевљено су прихватили његову
подршку предстојећој "манифестацији" у српској престоници, коју им је
овај јавно пружио на конференцији за медије у београдском "Медиа
центру", 21. јула текуће године. Да ли су том приликом Ван Даленови
домаћини (Бобан Стојановић из "Квирија центра" и Лазар Стојановић из
"Геј стрејт алијансе") поделили са новинарима набројане "пикантерије" из
Холанђанинове биографије? Таман посла! Људи који нам већ годинама
хистерично галаме о потреби да хомосексуалци попут њих постану друштвено
видљиви, нису учинили водљивом ни чињеницу да је Франк ван Дален у
амстердамску "параду" укључио и малолетну децу, ни чињеницу да је
оптужен да је злостављао једно од те деце, па ни баналну чињеницу да је
напустио положај председника ЦОЦ-а због сумњи да је проневерио више од
милион евра.

То говори да праве намере организатора београдске "параде" немају
никакве везе са извиканом друштвеном "видљивошћу", а свакако и да те
намере уопште нису видљиве голим оком. Али, истини за вољу, нису
претерано вешто ни сакривене. Довољно је само сагледати каквог су
промотера нашли, па схватити да предстојећа "парада", ако се, на срамоту
и моралну (а, надамо се, и будућу кривичну) одговорност, одржи, неће
никоме донети ишта добро. Ни хетеросексуалној већини, ни хомосексуалној
мањини, а нарочито не деци Србије.

__._,_.___


<<~WRD000.jpg>>
_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] U Skupštini oštra polemika o Paradi pon osa i nasilju

Srpska Informativna Mreza
Tue, 12 Oct 2010 13:16:53 -0700
U Skupštini oštra polemika o Paradi ponosa i nasilju



BEOGRAD, 12. oktobra 2010. (Beta) - Početak rada Skupštine Srbije u utorak je
obeležila burna polemika poslanika o Paradi ponosa i neredima koji su se u
nedelju dogodili u Beogradu.

U okviru vremena za postavljanje poslaničkih pitanja, Demokratska stranka
Srbije zatražila je od premijera Mirka Cvetkovića odgovor da li su tačni navodi
da je Parada ponosa održana i pored procene bezbednosne službe da može doći do
nereda i krvoprolića i ponovo optužila vlast da je odgovorna za nerede u
Beogradu.

Liberalno demokratska partija je, medjutim, zatražila da premijer saopšti ko su
organizatori nereda i rušenja Beograda u nedelju i ocenili da je Parada ponosa
bila samo povodom "za nešto drugo - političko nasilje".

Zamenik šefa poslaničke grupe Nove Srbije Miroslav Markićević rekao je da
državni vrh odlučio da se Parada ponosa održi bez obzira na procenu bezbednosne
službe "da može da se desi ono što se desilo".

Raspravu je obeležilo i kažnjavanje većine poslanika Srpske radikalne stranke
koji su odbili da sa klupa sklone transparente "Zaustavite ubijanje Vojislava
Šešelja".

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Uklanjanje srpske književnosti u školam a

Srpska Informativna Mreza
Tue, 12 Oct 2010 12:54:58 -0700
Profesor Bojan Radić iz Subotice, inače predstavnik Vlade RS Krajine u tom
gradu, uočio je da se u nastavnom programu škola u Vojvodini (što zahvata i
ostale krajeve Srbije), sve češće, srpski jezik zove srpsko-hrvatskim, a srpski
književnici označavaju za hrvatske, crnogorske, bošnjačke, pa i vojvođanske.

Dostavljamo Vam tekst o tome profesora srpskog jezika, Bojana Radića.



S poštovanjem, R. Ličina, ministar





Влада Републике Српске Крајине упозорава да се у појединим школама врши
фалсификовање историјских, књижевних и филолошких чињеница. Нарочито је то
нападно присутно у предмету „Српски језик и књижевност“. Наставни кадар,
очигледно, избегава да користи једине исправне термине у овом предмету: српска
књижевност и српски језик.

Учестало се чује, нарочито у војвођанским школама, да Ђура Јакшић није српски
песник, него да је „војвођански“. Као да један српски завичај (Војводина је то
била и пре него што су Мађари стигли у Панонију – у 10. столећу) треба да се
одриче својих националних (српских) обележја. Ђура Јакшић је један од највећих
српских песника и жестоко је певао против европске политике – која је у његово
доба била антисрпска, попут данашње („Ил не да ђаво, ил' не да Бога...“ – а то
није дала Европа, није дала ослобођење Срба од Турака у Босни и Херцеговини).
Ђура Јакшић је био српски песник, писао је ћирилицом и испевао је једну од
најлепших српских родољубивих песама: „Отаџбина“. А сад, по неким назорима
европских регионалних замисли, Јакшићев родни српски завичај (Банат) не сме да
носи ниједну српску ознаку. С другим српским крајевима северно од Дунава и
Саве, он се упорно зове Војводином, јер творци антисрпског програму су уверени,
да ће оваквим, и другим, мерама ишчезавати код Срба српски национални осећај и
да ће се прилагођавати новом – војвођанском, као што су Срби муслимани
прихватили да своје завичајно српско босанско име претворе у несрпску бошњачку
нацију.

У школама је присутно и расрбљивање других српских књижевника, а нарочито се
истиче, да српски писци нису: Иво Андрић и Меша Селимовић. Ово су само примери
(Јакшић, Селимовић, Андрић), али је у питању појава много ширих размера – на
пример у Суботици је права епидемија расрбљивања и то наставници у школама чине
с изузетном упорношћу. Многим српским писцима додају присвојне придеве:
војвођански, хрватски, југословенски.

Влада Републике Српске Крајине подсећа надлежне и јавност - да одређени број
наставника и даље, на школским часовима, говори о српскохрватском језику. Овог
израза су се одрекли и хрватски лингвисти 1967. године, али њега, ето,
просветни радници у Србији, упорно, прихватају. И ученици стичу утисак, да
постоје два језика: хрватски и српскохрватски језик. Тако, Срби немају свој
самостални језик, а Хрвати имају самостални језик. Јер овај који се тумачи да
није хрватски, јесте српскохрватски. Значи, Срби имају право само на половину
свог језика, другу половину мора да поклоне Хрватима, јер наставници кажу да је
он СРПСКОХРВАТСКИ. Може се, на основу тумачења наставника, закључити, да је
српски језик део хрватског језика. Ово је велико обмањивање ученика.

Наставници још на један начин обмањују ученике. Кад тумаче ћирилицу – кажу да
је то искључиво српско писмо, а за латиницу тврде – да је искључиво хрватско
писмо. Тако, сва дела српских писаца издавана латиницом, сматрају се делима
хрватске књижевности. Српску латиницу је реформисао, као и ћирилицу, Вук Ст.
Караџић 1827. године - у књижици Први српски буквар, а Гај и Хрвати су је
прихватили, заједно са српским језиком, нешто касније - у време Илирског
покрета. Тад су напустили свој хрватски језик и прихватили српски. Латиница је
уз ћирилицу писмо српскога народа. А Хрвати су се одрекли свог националног
језика, којег су у филологији прозвали „кајкавским дијалектом“. Тако су га
звали, јер се поједини дијалекат може избацити из употребе, а језик не може. Да
су га звали хрватским језиком (што је био), не би могли рећи да избацују свој
језик из књижевне и службене употребе. Овако – назвали су га дијалектом, па су
могли рећи да су један од дијалеката избацили. А онда је, без отпора српских
лингвиста, српски језик проглашен „штокавским дијалектом“ – опет ненаучно. Па
су Хрвати тумачили да је тај дијалекат и хрватски – колико и српски.

Слична фаслификовања се подмећу и у вези с (и) јекавским и икавским дијалектом
српског језика. Тиме се српска књижевност своди само на православну ћириличку
књижевност београдске чаршије, где се користи само екавски дијалекат српског
језика. Таквим сужвањем српског језика, сви писци из Западне Србије, Крајине,
Далмације, Херцеговине, Босне и расејања се неће сматрати српским писцима, јер
пишу на ијекавском, или икавском дијалекту.

Оваква актуелна језичка политика у српској просвети није случајна и иза ње
стоје одређени интереси који у крајњем циљу имају преполовљавање и асимилацију
српског народа и српске целокупне културе, те се упозоравају надлежни, али и
родитељи – да обрате пажњу на наставу, тј. на предавања професора српског
језика и књижевности.



Бојан Радић


_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]