Srbi, Srbija, Srbstvo

[Sim] MINISTARSTVO KULTURE SRPSKE MANASTIRE OSTAVLJA ALBANCIMA!

Srpska Informativna Mreza
Sun, 07 Nov 2010 09:03:25 -0800
[You must be registered and logged in to see this link.]

MINISTARSTVO KULTURE SRPSKE MANASTIRE OSTAVLJA ALBANCIMA!

Subota, 6. Novembar, 2010.| Autor:

Bradićevo Ministarstvo kulture u Zakonu o zadužbinama nije navelo ni
rečenicu o Kosovu i Metohiji, iako tamo postoji više od 1.000 svetinja!

BEOGRAD - Srpske manastire ostavljaju Albancima?!
Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama, koji se trenutno nalazi u
skupštinskoj proceduri, a koji je izradilo Ministarstvo kulture, na
čijem je čelu Nebojša Bradić, ne pominje nijednu stavku koja se odnosi
na Kosovo!

Radikal Ljubomir Kragović, predsednik Odbora za KiM, poručuje da to ne
sme da desi.
- To je kršenje Ustava! Ministar mora da poštuje Ustav, sviđalo se to
njemu ili ne. Ali, džabe gluvom šaputati i slepom namigivati, oni teraju
po svome - ističe Kragović.
Član Predsedništva SNS Borislav Pelević ocenjuje da je to još jedan
dokaz da je vlast odustala od Kosova.

- I to ne samo od teritorije i ljudi, već i od kulturne baštine. Čak
četiri svetinje na Kosovu nalaze se na spisku Uneska (Dečani, Pećka
patrijaršija, Gračanica i Sveti arhanđeli kod Prizrena). Ovim zakonom će
te svetinje, ali i više od hiljadu drugih, biti poklonjene Albancima -
tvrdi Pelević.

Saša Dujović (SPS-JS) kaže da je u ime poslaničkog kluba već podneo
amandmane.
- Nedopustivo je da se Kosovo ne pomene u zakonu! Tražimo da se južna
pokrajina pomene makar u rečenici - poručuje Dujović.
Funkcioner DS Srđan Milivojević, član Odbora za KiM, kaže da su ovakve
ocene opozicije zlonamerne.

- Za mene, ali i za DS, Kosovo je deo Srbije. Ako vi smatrate da to nije
tako, ili ako to misli opozicija, onda kažite to otvoreno. Kosovo je u
preambuli Ustava - ističe Milivojević. Na pitanje zašto ga onda nema u
tekstu zakona, naš sagovornik odgovara:
- Ako se nekome ne sviđa zakon, neka podnese amandamane. Ovaj zakon nije
sporan.
Stojanka Petković iz G17 ocenjuje da je Kosovo deo Srbije.

- Mislim da to nije potrebno nešto posebno naglašavati. Kosovo je deo
Srbije, on se pominje u zakonu, za mene to dovoljno - zaključuje
Petkovićeva.

Milan Dobromirović

Ministarstvo: Kosovo nema instituciju za kulturu

U Ministarstvu kulture, upitani zašto je Kosovo, za razliku Vojvodine,
izostavljeno iz zakona, daju vrlo birokratski odgovor.

- Zakon o zadužbinama i fondacijama prenosi određene nadležnosti na
organe Vojvodine jer ta obaveza proizilazi iz Zakona o prenošenju
nadležnosti. Ne postoji sličan zakon iz koga bi proizlazilo prenošenje
nadležnosti na Kosovo, a, osim toga, ne postoji ni poseban organ koji bi
u ime Kosova bio nadležan za kulturu - tvrde u ovom resoru.


<<~WRD000.jpg>>
_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Arhimandrit Simeon: Sinod izdaje Kosovo i Metohiju


И
нтервју Григорија херцеговачког о подели рашко-призренске Епархије. Секуларизам потпуно овладао члановима Синода. Капитулантске и наркотизујуће поруке. Григорије се нуди да буде Рашки Епископ!?

Архим. Симеон; среда, 10 новембар 2010 09:38

+++

Недавно је у медијима пренет интервју који је Епископ захумско-херцеговачки Григорије дао новинској агенцији Танјуг[1].

Због (превасходно) политичких порука које су пласиране путем овог интервјуа (којем је у јавности дат огромaн публицитет, пренели су га скоро сви штампани и електронски медији)[2], као и због сасвим посветовњаченог (секуларизованог) начина размишљања и схватања стварности (по дефиницији страног бићу и природи Цркве), сматрамо неопходним да укажемо на неке аспекте истога, с озиром да, пошто их саопштава члан светог Синода, очигледно представљају званичне ставове Синода, али свакако не и ставове Цркве, јер свети Синод већ дуже времена (а нарочито у садашњем саставу) не изражава ставове пуноће Цркве, него служи као полигон за остваривање приземних интереса одређене олигархије.

Уза све то, наведени интервју, повремено веома ниског интелектуалног нивоа (којим вређа читаоце и вернике), уз, истовремено, веома присутну конфузност и смушеност у изражавању, својим порукама изазива умртвљеност патриотске свести и националног достојанства, такође и духовне будности, промовишући урушавање националних вредности и религиозни синкретизам.


Рашка Епархија

Од стране великог броја медија који су пренели наведени интервју углавном је апострофирана (чак и у наслову) чињеница о подели рашко-призренске Епархије на два дела, коју је члан Синода недвосмилено најавио.

Овај чин је превасходно политичког карактера, и иде потпуно у прилог капитулантској политици који режим Бориса Тадића[3] води према Косову и Метохији (а у томе га, нажалост, неодступно следи да ли понекад и предњачи? свети Синод[4]; до сада нам је то много пута и на разноврсне начине показао и доказао), те је у том светлу и лакше разумети одакле толики публицитет који је у српској јавности дат поменутом интервјуу, као и зашто је из интервјуа великог обима и разноврсне тематике скоро једногласно апострофирана управо чињеница о формирању Рашке епархије[5] на предстојећем заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ.

На самом почетку интервјуа члан Синода је рекао да се у Синоду и Сабору озбиљно размишља о издвајању древне Рашке у посебну Епархију. И на самом почетку неистина! (да ли је то већ манир, Преосвећеног Григорија, да ли карактер?). Неистина је да се на Сабору озбиљно размишља о издвајању древне Рашке у посебну Епархију! Када је, и на ком Сабору озбиљно размишљано и расправљано о формирању Рашке Епархије? Нити на једном[6]!

Јесте на претходном Сабору маја 2010. тадашњи Администратор Епархије рашко-призренске Атанасије Јевтић изнео поменуту идеју, као предлог и потребу, али тада о њој није уопште разговарано, а поготову не озбиљно. Такође није о њој разговарано на Саборима претходних година[7].

Осим тога је и Митрополит Амфилохије током септембра месеца у рашко-призренској Епархији најављивао поделу Епархије на два дела, на Косовску и Рашку Епархију - 8.

Та идеја је презентована као потреба Цркве (и захтев српског народа!) пре 1,5-2 године од стране једне грађанске иницијативе из Новог Пазара, путем медија, такође и званичним обраћањем светом Синоду, као и Епископу Артемију. Али с обзиром на њену очигледну политичку позадину и штетност по српске интересе, Епископ Артемије је био одлучно против ње[9].

Уз то члан Синода најављује промене и у другим Епархијама СПЦ, у Америци, Аустралији, Европи, што ће такође бити тема рада предстојећег Сабора СПЦ. Веома је чудно да се месец и више дана пре почетка рада Сабора у јавности најављује дневни ред Сабора[10]. Да ли се то дневни ред Сабора сада доставља Архијерејима преко медија[11]?

Занимљиво је и како поменути члан Синода говори о будућем Епископу рашке Епархије: Ја сам рекао да, ако буде потреба Цркве, расположен сам, и једино бих таквом, старијом облашћу могао да заменим Херцеговину!

Нечувена је пракса, и потпуно страна бићу Цркве, препоручивати себе за Архијереја неке Епархије, и још то чинити јавно, преко медија објављивати читавој јавности!

Али, и то није довољно Епископу који себе препоручујe, он иде и даље, описујући врлине које треба да има будући Епископ рашки (за које, свакако, сматра да их он лично поседује, чим себе тако безазорно препоручује!): У сваком случају није битно ко ће бити епископ, битно је да то буде неко мирољубив, правдољубив, неко ко би својим присуством донео мир и нормализацију односа на том подручју

У лику Епископа који себе препоручује, дакле, имамо пред собом (барем тако он сведочи сам о себи) човека мирољубивог, правдољубивог, човека који својим присуством доноси мир и нормализацију односа! O tempora, o mores!

Међутим, Канони и Предање Цркве апсолутно и недвосмислено су противни оваквој пракси промена Епархија и преласка са једне Епархије на другу, не допуштају је и санкционишу је.

Канон 14. светих Апостола[12] о томе јасно говори, као и остали сродни канони. Још од апостолских времена црквене области, којима су били именовани Епископи, сматрали су свога Епископа за оца, те се сматрало одступништвом и издајством уколико би неки од Епископа остављао своју духовну породицу и иступао из ње[13].

Канон 14. светих Апостола забрањује Епископу да оставља епархију за коју је божјом благодаћу био постављен и да прелази у другу, осим само у једном изузетном случају: када су случајно у некој епархији вјера и побожност усколебане, или добри ред поремећен, те је потребито да се то оживи и учврсти, те се држи, да ће епископ из неке друге епархије, који је познат за своју ревност и своје способности, кадар бити да помогне[14].

Које разлоге, међутим, Епископ херцеговачки наводи као оправдање за преузимање рашке Епархијe
- расположен сам субјективно осећање, чак своју личну жељу, своје расположење!
- једино бих таквом, старијом облашћу, могао да заменим Херцеговину какав је то критеријум, и какав би значај и снагу могао да има у било којој области људског деловања, а нарочито у канонском црквеном праву!?
- није битно ко ће бити Епископ овде коментар није потребан!

Канони, међутим, везу Епископа и његове Епархије представљају као најтешњу, тј. као брачну свезу између епископа и цркве, док 25. канон Четвртог Васељенског Сабора назива удовом Епархију после смрти њеног Епископа[15].

Свети Никодим у тумачењу 14. канона светих Апостола[16] наводи саборски одговор Патријарха цариградског Мануила, 1250. године, према којем Епископ који је дао оставку и повукао се са своје Епархије, може да се премести на другу Епархију, вољом Предстојатеља помесне Цркве (тј. Патријарха, Архиепископа или Митрополита, у зависности од случаја) и осталих Епископа. Међутим, додаје свети Никодим, тај одговор је погубан, и с обзиром да је противан Канонима, одбацује се[17].

У тумачењу истога 14. канона светих Апостола свети Никодим Светогорац наводи и веома значајне речи Арете Кесаријског (које прецизно и неумољиво објашњавају истинске и суштинске разлоге који стоје у позадини жеље за премештајем и променом Епархије) - да премештај Епископа бива или због лакомства, или због тежње за празном славом, те да је и једно и друго мрзост, прво јер је идолопоклонство, друго јер је сатанска болест[18].

Г-ин Григорије, пак, објашњава нам да је код њега у питању расположење, и чињеница да је Рашка старија област од Херцеговине!

Неће бити наодмет указати овом приликом да већ наведени 25. канон Четвртог Васељенског Сабора налаже да Епархије које остану удове, тј. које су остале без свога вереника, Епископа, морају бити попуњене у року највише од три месеца[19]. Разлог одређивању овога рока[20] је да не би народ дотичне Епархије остао дуго без Епископа и да се не би запостављало поучавање верника. Такође су божанствени Оци Четвртог Васељенског Сабора овим желели да стану на пут лукавству многих, тј. да иметак удове Епархије не буде злоупотребљен, те стога одређују да иметак мора чувати економ те Епархије (не може га, дакле, нико користити и управљати њиме у време удовства поменуте Епархије), и предати га неокрњеног будућем Епископу, заједно са рачуном како је са њим газдовано[21]. Никодим Милаш у тумачењу поменутог правила наводи да је било случајева да су и Митрополити (тј. предстојатељи помесних Цркава Патријарси, Архиепископи, у данашњем смислу) допуштали себи присвајати себи иметак удове цркве[22]. Отуда је и разумљива предострожност богонадахнутих Отаца Четвртог Васељенског Сабора, који су овом наредбом хтели да ограниче и онемогуће, да злоупотреба од стране предстојатеља помесних Цркава (Патријараха, Архиепископа), угрози иметак удове Епархије[23].

Сличнога је духа и карактера и недавна одлука светог Синода, којом се Епископ рашко-призренски Артемије кажњава забраном свих свештенодејстава[24]!

Свети Синод утемељујући своју одлуку позива се на следеће каноне: 34, 74, 15. и 16 Апостолски канон, 4. канон Антиохијског сабора, 13. канон Сардичког сабора, 5. канон Првог Васељенског Сабора, као и чл. 70. тач. 20. и 35б. Устава СПЦ.

Као повод за издавање поменуте одлуке чланови светог Синода наводе да Епископ Артемије у свом писменом обраћању Светом Архијерејском Синоду од 13. септембра ове године, недвосмислено изјављује да се више неће повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве.

Треба ли и сада поновити г-да Синодалци и овде говоре неистину (али, рекли смо да то треба узети као константу, и увек урачунавати у речи и дела који долазе са њихове стране; тако ће бити мање изненађења, мање чуђења, мање несналажења, кашњења у реакцијама, итд).

Међутим, Епископ Артемије у свом писму Синоду од 13. септембра 2010. јасно и недвосмислено је написао да се убудуће никаквој неканонској одлуци неће повиновати (дакле, не ради се о неповиновању свим будућим одлукама Сабора и Синода уопште, него о неповиновању евентуалним будућим неканонским одлукама Синода).

Погледајмо сада мало канонско утемељење наведене одлуке светог Синода. Свети Синод наводи чак 6 канона и неколико одредби из Устава СПЦ на којима, наводно, базира своју одлуку (да ли је идеја водиља била да - што се већи број Канона и правила наведе, тиме ће се створити већи утисак о утемељености одлуке, и о величини преступа?).

Али, ниједан од наведених канона није у вези са изреченом казном забране свештенодејства(!) (не заборавимо на константу претходно наведену, и остаћемо мирни; не допустимо да будемо изненађени), као што ни наведене одредбе Устава СПЦ не пружају никакав основ за изрицање такве пресуде.

Уколико будемо хтели да и даље наставимо са анализом наведене одлуке Синода, утврдићемо да казна забране свештенодејства за Епископа уопште није предвиђена светим Канонима (јер да јесте, сигурно би односни Канони били несумњиво наведени, не би наводили неке потпуно невезане Каноне са темом) (сада смо већ потпуно мирни, ово нас више уопште нити изненађује, нити узнемирава).

Прецизнија анализа наведених светих Канона и њихове везе са изреченом казном излази из оквира овога рада[25].

Напоменућемо овом приликом само још једну чињеницу, која такође треба да буде предмет будућих анализа, испитивања, утврђивања, третмана и обраде чланови светог Синодa и овом су се приликом (као и у многим другим случајевима) огрешили о више Канона Цркве, тј. недвосмислено и безазорно нарушавају и урушавају Поредак и божанско устројство Цркве Христове[26]. Ти прекршаји су јасно санкционисани светим Канонима. То је тема о којој се мора расправљати, и пре свега они који уносе немире и смутње у Цркву, који кваре канонски поредак (који су бацили атомску бомбу на Епархију рашко-призренску, по сликовитом сведочењу њеног Архипастира Артемија), који кваре од Отаца предану Веру, морају бити изведени на одговорност (на суд), и доследно и адекватно кажњени за сва злодела која су учинили[27]. Другим речима, морају бити примењени вековима познати методи Цркве, предањски методи, канонски осведочени и потврђени, да би се оболели чланови исцелили, тј. да би Црква остала неокрњена, да би права Вера остала неискварена[28].

Који су разлози, међутим, за поделу рашко-призренске Епархије на Рашку и Косовску? Који се критеријуми примењују?

Да ли је то можда број верника, број српског народа? Али, зар би то могао бити критеријум у случају рашко-призренске, када је познато да на подручју које она обухвата не живи велики број Срба, напротив.

Након што су НАТО оружане снаге јуна 1999. ушле на Косово и Метохију, омогућиле су Шиптарима да протерају 250.000 Срба. Процес исељавања Срба са Косова и Метохије наставио се и у следећим годинама, под притиском насиља, претњи, убистава, рушења, итд, од стране Шиптара, уз допуштење међународних војних и полицијских снага, и уз активно учешће и организацију од стране шиптарских власти. Када се при томе има у виду да исељавањe Срба са Косова и Метохије траје годинама, па и деценијама пре 1999, уз непрекидно, природним и вештачким путем, увећавање броја Шиптара, стиче се јаснија слика о бројности Срба на Косову и Метохији данас.

Слична је ситуација и у Рашкој области. И тамо је доминантан муслимански елемент, док је број Србa Православне вере у непрекидном смањењу, с обзиром на исељавање из Рашке у Централну Србију (Краљево, Крагујевац, итд) које траје већ деценијама.

Зашто се сада тако убрзано ради на подели Епархије рашко-призренске, док Епархије са вишеструко већим бројем верника већ годинама нису дошле на ред за поделу (овде пре свега треба скренути пажњу на вишемилионски Београд, који је једна Епархија, затим на нишку Епархију, жичку, шумадијску, итд; како Патријарх Српски успева да посвети довољно пастирске бриге својој вишемилионској Епархији, а слично је и са другим Епархијама, док са друге стране је неопходно, и убрзано се на томе ради, да се већ у великој мери опустошена Епархија рашко-призренска, која је већ дуги низ година на удару иноверних и непријатељски расположених елемената Ислама, Ватикана, Вашингтона, по сваку цену и даље разбија и слаби; не треба заборавити да је на Косову и Метохији велики број српских светиња, које већ вековима одржавају срж и суштину бића српског народа, одржавају наш идентитет, наш интегритет, наше достојанство, свест о томе ко смо и шта смо, и да је због тога, пре свега, неопходно ишчупати те светиње из корпуса српског народа, јер једном одвојени од њих, боље речено једном оставши без њих, неће будуће генерације имати котву за коју да се ухвате и врате се себи, са било ког беспућа на које буду залутали; знају то добро наши пријатељи са Запада[29], знају да и данашња генерација Срба, и свака будућа, докле год има Грачаницу, Архангеле, Дечане, Бањску, Пећку Патријаршију, итд, докле год је Косово и Метохија српско, неће бити могуће изменити наш историјски, национални и верски код; у сваком историјском моменту, са било ког историјског беспућа, они ће имати дијахронијску снагу и утицај да нас врате себи; знају све то они који истрајно и темељно раде на томе, знају све то и Срби, једино се још не зна зашто Синод тако здушно испуњава програме направљене у западним кухињама)?

Уосталом, довољно је погледати број свештеника по Епархијама, па увидети сву бесмисленост и логичку неодрживост идеје о подели. Епархија рашко-призренска већ годинама има око 40-50 свештеника (Епископ Артемије када је 1991. године изабран за рашко-призренског затекао је 43 свештеника; при томе, Епархија рашко-призренска је тада обухватала још већи простор, који је у међувремену припојен милешевској Епархији), док нишка, београдска и друге имају по 200 и више свештеника!

Зар треба, поставља се питање, комадати Епархију која има 45 свештеника? Да, треба је комадати, јер тако, очигледно, мисли и захтева Вашингтон, Ватикан, Брисел

Осим овога, свети Канони јасно одређују да се без сагласности надлежног Епископа ниједна Епархија не може делити, нити одвајати неки део од ње и давати другом Епископу[30]. То значи да се Епархија рашко-призренска не може поделити без сагласности Епископа рашко-призренског Артемија. Евентуална таква одлука била би ништавна, безакона.

Ту сагласност не може дати неканонски Администратор г-дин Амфилохије Радовић[31]. Епархија рашко-призренска поред Епископа Артемија, не може имати законитог Администратора.

С обзиром да је Епископ Артемије званично изјавио да је он рашко-призренски Епископ, те да не признаје неканонске одлуке светог Синода и Сабора, постојећа управа у Епархији рашко-призренској је незаконита и неканонска. Сва њена чињења и радње су нелегитимни и немају суштинско дејство[32] (једино дејство, заправо, које имају јесте да сабирају нова безакоња на главе починилаца).

То се односи како на ништавне казне које су изречене неколицини јеромонаха Епархије (са аспекта црквених канона у потпуности су ништавне), јер над њима судску власт има само надлежни Епископ Артемије, тако и на отпусте који су сада толико великодушно дати монасима, који су напустили Епархију још пре неколико месеци. Можда се нада управа Епархије да уколико би неко од монаха који су напустили Епархију прихватио њихове отпусте, да би им тиме дао легитимитет. Али то није могуће чак и у случају да неко од њих прихвати отпуст, тим чином тобожња управа неће постати регуларна управа, јер монаси немају ту власт, нити надлежност, да дају легитимитет нелегалној власти.

Исто важи и за монаштво, као и за свештенство, које је остало у Епархији и сагласило се са нелегалном управом. Нити било коме од њих управа може дати отпуст[33], или било који други управни акт, нити се они могу, сагласно канонском поретку, обраћати било којем другом Епископу осим своме надлежном[34], јер канонску власт над њима има само Епископ Артемије; никако је не може имати Митрополит Амфилохије (који је већ, изгледа, навикао да узурпира власт која му не припада), а поготово не (сироти) викар Теодосије.

Напротив, клир који је остао у Епархији и признаје нелегалну управу, и са њом наставља да општи у управном смислу, саучесник је у њиховом безакоњу.

Може се, међутим, десити да Епархија рашко-призренска буде подељена и против воље надлежног Епископа Артемија, безаконим, анти-канонским, насилним начином (константа, са којом рачунамо), те да буду постављени нови Епископи, или у случају не-поделе, да се такође одреди нови Епископ. Какав би статус био тих (или тога) Епископа?

Карактеристичан је пример светога Јована Златоустог, који је од стране два Сабора[35] био рашчињен, и послат у прогонство, у најудаљенији део тадашњег Царства[36].

Свети Јован Златоуст, међутим, никада није помислио да призна одлуке два разбојничка Сабора, првога код Храста[37] (јул 403), и другога (почетком 404. године) који је потврдио одлуке првога, и додатно га одлучио, тј. искључио из Цркве (αφορισμός),[38] те да напусти свој трон својевољно.

Од почетка читавог процеса па до своје смрти веровао је да је он законити и канонски Епископ на Цариградском трону. И када је цар захтевао од њега да се повуче са трона, дао је чувени одговор: Ја сам од Бога Спаситеља добио ову Цркву да бринем о спасењу њеног народа, и не могу је напустити. Ако цар жели да одем (јер град припада теби), нека ме насилно удаљи, да бих као одбрану од дезертерства имао твоју власт[39].

А о ономе што је, након његовог прогонства, заузео трон Архиепископа Цариградских, Арсакију, ево шта је свети Јован Златоусти из изгнанства писао своме саепископу Киријаку: Јер сам чуо и сам за онога ветропира Арсакија, којега је царица поставила на трон, да је ожалостио сву браћу која не желе да опште са њим; многи од њих су због мене и у тамницама умрли. Јер је тај вук у овчијој кожи, који има само обличје Епископа, прељубочинац заправо; јер као што и жена постаје прељубница, када се поред свога живога мужа споји са другим; тако је и тај прељубочинац, не тела, него духа; јер је поред мене живога, преотео ми трон Цркве[40].

Након онога што је учинио Арсакије, Црква је, свети Јован Златоусти и они који су били у општењу са њим, из прогонства у коме се налазила, морала да предузме оно што је било неопходно да одсече општење са Арсакијем, и са онима који су били у заједници са њим[41].

Онај који би се дрзнуо да заузме трон Епископа рашко-призренског поред живога Епископа Артемија несумњиво постаје прељубочинац (колико страшније то бива у случају Теодосија Шибалића, кога је Митрополит Амфилохије недавно већ промовисао за ту улогу, да протеравши свога оца преотме његову невесту!; али, после свега учињеног претходних година, нарочито ове 2010, то би била само константа која се неумитно наставља)[42].

+ + +

Закључујући овај коментар на изражену намеру стварања Рашке Епархије, пред нама остаје да лебди сабласно питање: какав мир и нормализацију односа на том подручју можемо очекивати, када се та намера спроводи на начин који је претходно оцртан, и од људи који су, макар и кроз свега неколико претходнo наведених примера, осведочили себе кроз константу која ни мало не улива поверење, напротив; утолико пре, ако би тај неко ко би својим присуством требало да донесе мир и нормализацију односа на том простору, био Епископ који сам себе препоручује!

На самом почетку интервјуисани је изрекао једну веома забрињавајућу ствар: није битно ко ће бити Епископ! Али је из многих пратећих елемената сасвим јасно шта је битно битно је да се изврши цепање Епархије!

У интервјуу је изражена тобоже велика брига за Рашку област, али, где је та брига, или барем део ње, у односу на Косову и Метохију? Косово и Метохија крвари већ годинама, тамо се затиру трагови српског постојања људски, имовински, културни, верски, економски Пред нашим очима спроводи се откидање дела наше територије и систематско уништавање Српства а Синод усрдно подржава процесе. Није ли то лицемерје? И чему се затим можемо надати у Рашкој области!?

Цепање рашко-призренске Епархије на два дела Рашку и Косовску, заправо иде у прилог признавања и јачања независности Косова! То је један од веома значајних корака које СПЦ треба да учини у правцу подршке независности јер, не варајмо се, без подршке и признања (на овај или онај начин) од стране државе Србије и Српске Цркве, Косово не само да се не може одвојити од апарата и започети свој живот као независна држава, него се ни затирање трагова Српства не може успешно и ефикасно обавити (што је круцијални елемент читавог процеса)[43]!

Премда је интервјуисани најавио у интервјуу и поделу неких других Епархија, пажња медија фокусирана је на формирање Рашке Епархије једино је њој посвећена пажња, једино је о будућем Архијереју за Рашку Епархију разговарано, једино је о проблемима у Рашкој било речи, док о осталим Епархијама ни помена на сличан начин. Више је него јасно да је то тенденциозно урађено, те да постоје озбиљни разлози за такво понашање чланова Синода.

Поготово имајући у виду да за време Епископа Артемија о томе није могло бити ни говора. Његовим уклањањем, уклоњен је онај који задржава, више је него очигледно, те се сада убрзано спроводе процеси о којима многи нису могли ни сањати, а поготово не слутити да су већ у закашњењу.


Архим. Симеон


[1] 10. октобра 2010.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Уредништво: Екуменисти и пацифисти и "часна сестра Дезидерија"
Friday, 12 November 2010

Уредништво

„ЧАСНА СЕСТРА ДЕЗИДЕРИЈА“* ПОНОВО У АКЦИЈИ
У антицрквеном билтенчићу „Блиц“, појавио се убоги текстић склепан од истргнутих речи владике Артемија, објављених у његовом писму СА Синоду, и монстроузних измишљотина. Да ли су то поново „поверљиви извори из Синода“ обилно снабдели лажима „часну сестру Дезидерију“ за клеветничку кампању против владике Артемија, која се на страницама овог листа годинама води?

Иако текст није непосредно изашао испод руке "часне сестре Дезидерије", него је посао потписивања обавио њен косовско-метохијски искушеник, ипак се стил препознаје, јер стил је, другови, шта? - стил је, наравно, човек!

Основна тврдња текста је да владика Артемије спрема раскол у СПЦ и стварање своје „истинске Светосавске цркве“. Овај текст је последица паничног страха оних које је владика Артемије својом беспрекорном канонском анализом разобличио као кршитеље Устава СПЦ и канона Цркве Христове, и којима није остало ништа друго осим клевета у „Блицу“ и сарадње са „часном сестром Дезидеријом“ и њеним налогодавцима.

Шта се заиста дешава, посетиоци „Борбе за веру“ могу сазнати из писма угледних српских интелектуалаца епископима СПЦ.

А „Блиц“ као „Блиц“ бљесне једном, двапут, трипут и угаси се. Срби још увек, хвала Богу, умеју да разликују туђим парама плаћене папараце, од слугу Христових на путу Св. Јустина Ћелијског.

_______

*За тумачење речи "Дезидерија" обратити се српским екуменистима, јер они добро познају латински језик.

+++
Артемије оснива своју цркву

Милан Лакетић | 12. 11. 2010. - 00:02h | Фото: Бета |

Пензионисани владика рашко-призренски Артемије Радосављевић и група бивших монаха манастира Црна река обавестили су Синод Српске православне цркве да ће уколико им се не врати Рашко-призренска епархија, основати нову „истинску Светосавску цркву”.

Уочи другог редовног заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, које ће се одржати 17. новембра у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици, пензионсиани епископ Артемије писмено је отказао послушност Светом архијерејском саобору СПЦ. Повод за ово писмо, које је Артемије, како каже, написао у „егзилу у манастиру Шишатовац” Светом синоду је „привремена забрана свих свештенодејстава” уведена од Синода.

- Част Нам је обавестити Вас да се са истом одлуком, као неканонском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати - пише Артемије у првом лицу множине, што за одбегле монахе и бивше клирике из манастира Црна река, који су се привремено окућили на имању „грешног Милије крај Чачка”, представља најаву да „нису усамљени и да ће уз подршку неких архијереја, ако им се не врати Рашко-призренска и Косовско-метохијска епархија, основати нову истинску Светосавску цркву!”

Како Нас Синод сматра умировљеним, тј. лишеним управе над Епархијом рашко-призренском, наставља Артемије, Синод је изашао из своје надлежности и показао се недоследним.

- Можда би неко хтео да закључи да је разлог доношењу и израцању наведене казне Наше писмено обраћање Синоду од 13. септембра 2010. године. Међутим, Наша изјава је овде изокренута... и никаквој се, убудуће, Вашој неканонској одлуци нећемо повиновати... Наведени канони немају везе са наведеним оптужбама. Односе се на скитајуће презвитере, ђаконе и ниже клирике. Довођење Нас у везу са овим одредбама сматрамо увредом Нашег епископског достојанства и недопустивим. Ми нисмо оставили нашу Богом Нам даровану епархију, него смо из ње прогнани Вашом вољом - пише у у писму које је датирано још 13. октобра, а јуче упућено лајвећем црквеном телу СПЦ.

И нама, таквом каквим сте нас представили, наставља Артемије, обраћате се као „брату у Христу". Како је то могуће када сте Нас, с једне стране, сврстали у расколнике и јеретике, а с друге стране Нас кажњавате без суда и осуде? Ако Нас, и поред тога, ради администрације и некаквог протокола, представљате још увек и по нужди, као „брата у Христу", само сведочите своју неђоследност уводећи софизам у Цркву Божију. Није ли тиме администрација, заоденута хипокризијом, издигнута изнад душе, Цркве, Бога.

- Неканонски и неуставно, што ће рећи неправедно и неосновано, али зато и узалудно - пише, између осталог, Атемије и додаје "да се зато с неканонскм одлукама не слажемо, не примамо и да им се не можемо повиновати".

Извор: „Блиц“ (штампано издање), петак 12. новембар 2010, стр. 10-11.

Приређивач: „Борба за веру“

[You must be registered and logged in to see this link.]

Отворено писмо угледних српских интелектуалаца епископима СПЦ
Friday, 12 November 2010

Часни оци архијереји,

Јасно је данас да је програмирано декомпоновање Југославије (уговорено на Малти још 1982.) уприличено с циљем разбијања политичког субјективитета Србије. Последично: сатанизација Срба, наметнути рат 1991-95, претварање историјске жртве у колективног кривца, варварско бомбардовање српске популације 1995, те 1999. - потврдили су како ће Србија као terra misionis прећи пут од политичког протектората до колонијалног подаништва.

Том програму су служиле мере дробљења свих институција, па се последња на удару антисрпске међународне политике нашла и Мајка Црква. Понижење је утолико веће што до уцене и разбијања јединства Цркве долази после антихришћанског пира на окупираној територији Косова и Метохије, где су под покровитељством мировних снага, од 1999, Шиптари уништили 150 православних светиња а подигли 211 џамија.

Под овим околностима, природно, исхитрена одлукa Сабора СПЦ којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском само је назначавала даље растакање јединства Цркве, произвела трусно стање у јужној српској епархији и саблажњавала верујући народ. И убрзо су, једна за другом, пристизале још мање разумљиве одлуке: забрана да владика борави у неком од манастира своје епископије (у којој је провео 33 године), забрана да епископ Артемије духовно руководи својим верним чедима, забрана да учествује на научном скупу о геноциду у Петрограду, забрана да говори на конференцији за штампу у Београду, те оптужница против 10 клирика вишег ранга Епархије рашко-призренске који су, са монасима и монахињама, пошли за својим духовним оцем. Најзад, Свети архијерејски синод СПЦ је 18. септембра 2010, објавио одлуку којом се владици Артемију изриче казна/забрана свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора у новембру 2010.

Зар онда чуди што су многе владике упућивале на политичке мотиве разрешења владике Артемија, за којим су следиле нове казне, претварајући читав случај у прогон рашко-призренског архијереја? Шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу да посегну за овим мерама мрвљења милосности, црквеног реда и саборности у Цркви мање је важно од - појава душебрижника који су овај случај тумачили као евидентну и незаустављиву тенденцију раскола у Домаћај Цркви.

Ствар "раскола" је по тумачењу папског портпарола у Србији, Мирка Ђорђевића, завршена ствар, ваљда по изреци: Roma locuta causa finita - У Риму је казано, ствар је завршена. Сличан занос понеће и Владику Григорија, епископа захумско-херцеговачког, који тврди како је то семе раскола уочио још 2008. Сада је још уверенији да то "није немогуће", образлажући свој став професионално стручном дијагнозом: "Дубоко сам уверен да умировљени епископ (Артемије) не зна шта ради."

Не улазећи у то колико је ово психијатријско вештачење довољно да Свети архијерејски сабор убрза казну и рашчини владику распете Епископије рашко-призренске, новембра 2010, подсећамо архијереје наше свете православне цркве на заветне речи владике Артемија: "Оно чега се држим је став да је најбитније очувати јединство СПЦ и да никада не могу прихватити нити ме ико може натерати да цепам хитон светосавске цркве то јест да бих правио раскол".

Ми, доле потписани овог отвореног писма, односно вапаја, не верујемо у финализујућу снагу спољашњег утицаја на нашу светосавску и светолазаревску Цркву. Тек не да би се часни оци архијереји, питани Словом, вечним Логосом Божјим кроз кога је све постало, ставили на страну православнофобичне и србофобичне државне администрације са Запада која српски народ третира као нижу расу већ пуне две деценије. Уосталом, наду полажемо у наук који нам је, попут завештања, оставио давнашњи Свети архијерејски сабор када је, у наметнутој кризи 1939, расправљао "о случају" епископа Жичког, Николаја Велимировића.

Ми, доле потписани, верујемо да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме и да ће потврдити целомудреност наших архијереја - у овом времену лажних вођа и пророка - који не могу да изневере архијерејску заклетву јер је љубав према истини и ближњем заповест Божија. Зато и пишемо ово Отворено писмо не би ли они који се баве биографијом српске Цркве и древног српског народа схватили да Свети архијерејски сабор СПЦ никада на себе не би навукао грех раскола.



У Београду,

10. 28. новембар 2010.

О празнику Св. Арсенија Сремца,

Архиепископа српског



Целивајући Ваше свете деснице,

до краја одани на путу Светог Саве



протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић

проф. др Зоран Аврамовић

мр Драгомир Анђелковић, политички аналитичар

Горан Антић, дипломирани електро-инжењер

Мирослав Аритоновић, дипломирани машински инжењер, Косовска Митровица

проф. др Вера Бојић

проф. др Драгиша Бојовић

Игор Војиновић, професор, председник Народног покрета „Отаџбина“, Косовска Митровица

мр Владимир Димитријевић

Коста Димитријевић, књижевник и новинар

Слободан Драгутиновић, адвокат

Предраг Р. Драгић Кијук

академик Србољуб Живановић

Богдан Златић, филмски сценариста

др Милан Ивановић, председник Српског националног већа северног Косова

др Марко Јакшић, потпредседник Заједнице српских општина и насеља, Косовска Митровица

Ђорђе Јанић, књижевник

проф. др Марина Јовановић

проф. др Мирољуб Јоковић

Милош Кнежевић, правник и политиколог

проф. др Слободан Костић

Момир Лазић, књижевник

проф. др Александар Липковски

проф. др Радмила Маринковић

Ангелина Марковић

др Марко С. Марковић

Оливера Милетић, новинар

доц. др Бранислав Миловановић, кардиолог

проф. др Милан Мићуновић

проф. др Марко Павловић

Душко М. Петровић, књижевник

проф. др Милан Петровић

проф. др Љуба Протић

Бранко Радун, уредник сајта „Видовдан.орг“ и часописа „Видовдан“

Владимир Ракић, електро-инжењер, Косовска Митровица

проф. др Тиодор Росић

мр Соња Спасојевић, правник

проф. др Миодраг Стевановић

мр Зоран Чворовић

проф. др Коста Чавошки, члан САНУ

Извор: „Печат“ бр.140

[You must be registered and logged in to see this link.]

Udar na episkopa Artemija -proces zatiranja srpstva i pravoslavlja u Srbiji




З
ато плачем, мој предраги Спасе, Вечност ми је кратка за плакање“ (речи светога Саве, у песми Владике Николаја „Небеска Литургија“)

Архим. Симеон. 12.11.2010. Црноречко братство у егзилу

+++


КО СВЕ СТОЈИ ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Извршиоци и подстрекачи најновијег прогона Епископа рашко-призренског др Артемија, са циљем његовог коначног и дефинитивног уништења, видљиви су у јавности и јасно су препознати.

Улога непосредних егзекутора припала је актуелним члановима светог Синода, а то су заправо тројица тзв. Јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић) и њихови следбеници (Григорије Дурић, Фотије Сладојевић, Јоаникије Мићовић, Теодосије Шибалић…), док су подстрекачи овога недела амбасаде тј. амбасадори појединих западних земаља, заправо Вашингтон који стоји иза њихових мисли и деловања, и свакако, незаобилазни режим западне марионете Бориса Тадића, који је нештедимице ставио у службу спровођења овога злочина све потребне ресурсе државног апарата – медије, полицију, судство, аналитичаре…

Свакако да је Запад, тј. Вашингтон желео да остане „чистих руку“, те да Српска Црква сама својим сопственим рукама задави једног од својих најугледнијих Архијереја; што наведеној господи Епископима и није било мрско, напротив. Имају они много других, и старих, нерашчишћених рачуна.

Додатно, и њима би било блиско да остану што „чистији“, те да Епископ Артемије, по могућству, сам себе задави, или бар допринесе својој егзекуцији, макар у смислу давања сагласности и легитимитета читавом овом нечасном процесу. Отуда и толики притисци, претње, уцене, тортура итд, која се над њим свакодневно врши. Палета механизама веома блиска наведеним Епископима, преузета из времена старе, добре римокатоличке Инквизиције, али у суштини саставни део њиховог карактера, који су истрајно градили претходних деценија.

Када би у Српској Цркви деловали папски кардинали преобучени у српске Епископе, са циљем разбијања и коначног уништења исте, да ли би они дејствовали другачије, тј. деструктивније и ефикасније, од начина на који делују корифеји „литургијске обнове“, увођења „нове теологије“ на Богословски факултет и у средње богословске школе, уништења народне побожности, институција духовног руковођења и исповести, подвижничког живота, погибељног деловања највиших органа Српске Цркве на Косову и Метохији, односа према Европској Унији и прозападном режиму Бориса Тадића, и многих других погубних активности у свим сегментима народног живота, што све кулминира ових дана невиђеним безакоњем и злочином над једним канонским Архијерејем Српске Цркве, доказаним и потврђеним вишеструко током свог двадесетогодишњег архијерејског деловања, као изузетан духовник и борац за Српство и Православље.

Или би деловали управо на овај начин, јер ефикаснији и делотворнији начин уништења и цепања СПЦ, и српског народа у целини, тешко да постоји у садашњим околностима? Ефикасније од тога било би само физичко уништавање, какво је примењивано у НДХ током Другог светског рата под благословом Римокатоличке Цркве и Алојзија Степинца (већ проглашеног, за учињена дела и постигнуте успехе у борби против шизматичких Срба и Православља у НДХ, за блаженог, од стране Папе римског), чији су највећи пријатељи (тј. Римокатоличке Цркве, Папе и папских бискупа и кардинала) постали, нажалост, неки од (најугледнијих?) Јерараха Српске Цркве.

Или су, можда, неки од њих управо већ и кардинали? У шта их је, заправо, произвео Папа, удостојавајући их тако ретке части – као што је даривање кардиналског прстења? И какве су они обавезе преузели том приликом, а које од тада неуморно и пожртвовано испуњавају? Треба ли много памети да би се све ово сагледало?

Процес покатоличавања српског народа, кроз увођење римокатоличке праксе у живот и поништавање православног искуства, веома је интензивиран последњих година, и сви који указују на опасности тога процеса, и на његове носиоце у Срба, бивају жигосани од стране истих, који су истовремено и узурпатори највиших функција у Српској Православној Цркви.

Откуда, уосталом, толика страст и бескрупулозност за заузимање највиших управних функција у СПЦ (пре свега у Синоду)? Зашто се стално ротирају исти чланови већ годинама – Иринеј Буловић, Григорије Дурић и, већ талични, Амфилохије Радовић (који годинама не излази из састава светог Синода, мимо свих правила и канона, не само божанског него и људског понашања), при чему су поједини Епископи већ годинама запостављени? Зашто се у Светом Архијерејском Сабору не уведе „кључ“ приликом одређивања састава светог Синода, према коме ће сви Епископи, према унапред утврђеном редоследу, постајати чланови Синода када на њих дође ред, и тиме бити елиминисана дискриминација једних и фаворизовање других? Коме то не одговара и ко се тога плаши? Одговор на последње питање је јасан.

Није ли управо страсна борба за узурпирање извршних функција у СПЦ и претварање светог Синода у егзекуторски орган, такође и третирање појединих Епископа од стране Синода као да су они службеници Синода, које је Синод поставио на ту дужност, те их он и разрешава, управо одраз потребе да се у Српској Цркви наметну и спроводе, њој до сада страни и, свакако, штетни и погубни, процеси? Другим речима – да се извршавају „задаци“, који би са неких других позиција, тј. позиција обичних епархијских Архијереја, били много теже и спорије спроводиви? О којим би се, уосталом, задацима овде могло радити – о задацима који долазе из Вашингтона, Брисела, Ватикана, Лондона, Цариграда (Цариградска Патријаршија), Женеве (Светски Савез Цркава)…? Или неких других, тајнијих, центара моћи? Док се са позиција власти чланова светог Синода, поготову када се постигне кохерентност и хомогеност састава, као што је случај са актуелним сазивом Синода, формираним маја 2009. године, брзина и ефикасност у спровођењу и наметању вишеструко увећава!

Уосталом, један од чланова новоизабраног Синода, Григорије Дурић, одмах након избора изјавио је медијима да су пред новоизабраним Синодом велики „задаци“! Један од тих задатака чак је и навео – рашчишћавање односа са Владиком Артемијем! Па опет, требало је да прође читавих осам месеци да то „рашчишћавање односа“ почне.

Да би нам и Митроплит Амфилохије непосредно након избора новог Патријарха српског преко медија поручио - да Синод тек након избора Патријарха може да ради пуним капацитетом и да ће приоритетна тема бити Косово!


САТАНИЗОВАЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА И ЊЕГОВИХ НАПОРА ГОДИНАМА СЕ ИСТРАЈНО И ОРГАНИЗОВАНО СПРОВОДИ ИЗ ДЕЧАНА

Насртај на Епископа Артемија од стране светог Синода (под институцијом светог Синода у овом случају, тј. када је реч о односу према Косову и Метохији и Епископу Артемију, треба подразумевати претходно наведене Епископе, а пре свега Атанасија, Амфилохија и Иринеја Буловића, који су последњих година стално били „у“ и „око“ светог Синода, као његови редовни чланови, или као чланови „проширеног“ Синода – то је био модел како да се укључе у „матицу“ по потреби кад год се ради о Косову и Метохији тј. Епископу Артемију, или пак као чланови фамозног „Косовског Одбора“, који је својевремено „жарио и палио“ у домену дефинисања политике и односа светог Синода и светог Сабора према Епископу Артемију и Косову и Метохији) траје већ више година. Тачније - од 2004. године, заправо након избора игумана манастира Високи Дечани Теодосија Шибалића за викарног Епископа липљанског.

Убрзо након избора за Епископа (викарни Епископ заправо значи помоћни Епископ, Епископ помоћник) Теодосије Шибалић се у потпуности и свом силином окренуо против свог надлежног и канонског Епископа (који му је уз то био и духовни родитељ) Артемија.

Као да је само чекао да буде изабран за Епископа, па да затим покаже своје „право“ лице и свој однос према претпостављеном. Он је, заправо, и раније, претходних година, пројављивао неслагање са ставовима, радом и делима Епископа рашко-призренског, али је то увек потискивао и врло контролисано испољавао, прекривајући то лицемерном љубазношћу и сервилношћу, чекајући пажљиво свој тренутак и стицање епископске власти.

У противљењу и оспоравању рада Епископа Артемија, што се постепено претворило у субверзивно деловање викарног Епископа и његових трабаната у Епархији рашко-призренској, није био сам, напротив. У томе је имао здушну помоћ Атанасија, Амфилохија, Буловића и њихових следбеника, оних који су, заправо, највише и допринели да он буде изабран на мајском Сабору 2004. за Епископа, након вишегодишњег упорног и систематског притиска који су вршили на Епископа Артемија да предложи Теодосија Шибалића за викарног Епископа. Епископ Артемије одолевао је доста година, док најзад није попустио – и то се показује фаталним за њега. Додатни притисак на Епископа Артемија вршио је и сам Теодосије Шибалић, дуготрајним мољакањем, у време и невреме, и доказивањем колико би корисно било за Епархију рашко-призренску да он буде изабран за викарног Епископа. Док најзад није постигао свој циљ.

Као што су се некада Ирод и Понтије Пилат, претходно смртни непријатељи, удружили како би предали смрти Исуса Христа, тако је и у овом случају фронт против Епископа Артемија ојачан и склапањем савеза са протосинђелом манастира Високи Дечани, Савом Јањићем, са којим је до тада, дуги низ година, Теодосије Шибалић био у правом смислу речи на „ратној нози“, чак је на само годину дана пре свог избора за викара био спреман да због сукоба са Савом Јањићем напусти манастир Дечане и игуманску столицу, али је то својим посредовањем тада спречио Епископ Артемије, трудећи се да ублажи узаврели сукоб између њих.

Клевете против Епископа Артемија, његовог рада, ставова које је заступао, његових сарадника, нису касниле. Преношене су не само по Епархији рашко-призренској, него и шире, по СПЦ у Србији, али и по иностранству – требало је радити напорно и систематично како би се постигао циљ. А циљ је био врло брзо постављен – уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског и на то место устоличити викара Теодосија Шибалића. Пракса која је веома кажњива по црквеним канонима и предвиђа најстроже казне за оне који се тиме баве.

У раду на остварењу тога циља Теодосије Шибалић и Сава Јањић нису били сами – имали су здушну подршку већ поменуте групације Епископа, предвођене Амфилохијем, Атанасијем и Иринејем Буловићем. Већ од 2005. године по Епархији рашко-призренској, и по СПЦ, причало се како ће Епископ Артемије бити уклоњен са Епархије а да ће на његово место доћи Теодосије Шибалић. Наредне 2006. године они су били готово потпуно уверени у извесност остварења свога циља – рачунало се да ће то бити остварено на мајском Сабору 2006. а свештенство се већ припремало да прихвати новог Епископа. Међутим, и те године им се „измакло“ да остваре своју „нечасну работу“, те је, на пример, протосинђел Нектарије (Воргучић) који је живео у епископском двору и коме је претходних година Епископ Артемије поверио одговорне епархијске дужности (између осталог и вођење КиМ радија у Чаглавици, који је Епископ Артемије својим залагањем и ауторитетом непосредно након доласка Кфора и Унмика на Косово обезбедио за потребе Срба на КиМ), када је сазнао да се Епископ Артемије са мајског Сабора ипак враћа у Грачаницу као канонски Епископ рашко-призренски, дан пре његовог доласка скинуо мантију и отишао свет, поручивши осталим монасима у Грачаници да је очекивао долазак Теодосија Шибалића како би са њим наставио да ради, али пошто се ипак, неочекивано, враћа Артемије, он напушта монаштво. Убрзо након тога се оженио, живи у Чаглавици, наставио је да води КиМ радио, који је претходно безаконим радњама и уз помоћ Унмикових и шиптарских институција преотео од Епархије и пренео на своје име. КиМ радио својим прошиптарским и антисрпским деловањем већ годинама „прља“ медијски простор на Косову и Метохији, здушно помажући спровођење активности Саве Јањића и Теодосија Шибалића, а постао је, нажалост, и главни извор вести и података о догађајима на Косову и Метохији, које већ годинама преузима сајт Синода СПЦ.

Велико је питање зашто се синодски сајт већ годинама базира на вестима о Косову и Метохији које производи и пласира КиМ радио, док је вести које је објављивала Епархија рашко-призренска на свом званичном сајту врло ретко и рестриктивно преносио, а било је периода када је сајт Епархије био у потпуној блокади, што се тиче преузимања њених вести од стране синодског сајта!

Нектарије Воргучић (дечански монах и у Дечанима замонашен), био је (пре него што је скинуо мантију) један од главних ослонаца Атанасија Јевтића и фамозне „синодске Комисије“, која је требало да уочи мајског Сабора 2006. исфабрикује податке који ће бити основ за уклањање Епископа Артемија са катедре.

И поред бескрупулозног наступа поменуте Комисије, небројених клевета које је Атанасије Јевтић тада проносио (између осталог оптужби за крађу више стотина хиљада евра од стране сарадника Епископа Артемија), инквизиторског карактера њеног деловања, чему је тон давао исти Атанасије Јевтић, покушаја да се на сваки начин „произведу“ неке кривице и неправилности у раду, ниједна кривица није утврђена, јер објективно није ни постојала. Постојала је само у умовима Теодосија Шибалића, Саве Јањића, Атанасија Јевтића и њима сличних. Једна од безочних клевета које су ширили била је тврдња (без иједног доказа) да је протосинђел Симеон, секретар Епископа Артемија, организовао атентат на Срђана Станковића, тадашњег секретара ЕУО Епархије рашко-призренске. Касније је ова оптужба проширена и на Епископа Артемија.

На основу безаконог и неправилног рада поменуте Комисије, без икаквих прибављених доказа, на Архијерејском Сабору у мају 2006. године захтеване су ипак одређене казне и санкције које је требало применити према Епископу Артемију и његовом окружењу. Санкције су, узгред буди речено, биле сасвим неадекватне оптужбама (недоказаним) које су стављане на терет. Са тим и таквим резултатима рада поменуте Комисије и данас се „маше“ и оптужује Епископ Артемије за неизвршење њених одлука, не допуштајући да се на било какав начин изврши анализа њеног рада и њених резултата.

Још један од ослонаца поменуте групе, у суштини завереника против Епископа рашко-призренског Артемија, био је тадашњи секретар ЕУО Епархије рашко-призренске Срђан Станковић, човек сплеткарског и интригантског карактера, који је у очекивању смене Епископа Артемија, уочи заседања Сабора у мају 2006. организовао побуну свештенства против надлежног Епископа, потрудивши се да се на време „престроји“ и приклони очекиваној новој управи. Као награду за своје деловање Срђан Станковић је одмах након доласка администратора у Грачаницу 13. фебруара 2010. године враћен на пређашњи положај секретара ЕУО.

Клевете и неистине које су Сава Јањић и Теодосије Шибалић проносили о Епископу Артемију и његовом раду нису се ограничавале само на СПЦ, у земљи и у иностранству, него су врло брзо, још од 2004. године, почели систематски и организован „рад“ са политичарима у Србији. Циљ је био што више дезавуисати и дискредитовати рад и личност Епископа Артемија, и његових сарадника свакако, како би се на сваки начин онемогућавала борба коју он води и стварала клима о неопходности његове смене.

У том смислу, поред осталих клевета и противљења на свим плановима рада Епископа Артемија (политичком, финансијском, у домену обнове и заштите српских светиња, духовном, монашком…) разносила се прича како Епископ Артемије није више способан да води Епархију и управља њоме, како је стар, сенилан, уз то је и болестан, има дијабетске кризе када му се подносе на потпис и одобрење документа а да он тога није ни свестан, уза све то и да му протосинђел Симеон у храну убацује неке штетне препарате, итд. Све ове приче имале су један логички закључак – треба уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског, и на то место поставити млађег, способнијег, мудријег, лепшег човека, који уз то није тврд, застарелих погледа, некомуникативан, као Епископ Артемије, него толерантан, напредан, широких видика, отворен за новине, кога цени Запад, као што је Теодосије Шибалић.

Овај субверзивни рад имао је подршку претходно поменутих Епископа, који су стварали и теоријску подлогу како би оправдали своје уплитање у непосредне надлежности епархијског Архијереја, које је било противно свим канонима и Уставу СПЦ.

Митрополит Амфилохије избацио је чувену флоскулу - „Косово је свеукупно питање Цркве и народа“, а Атанасије Јевтић неуморно је понављао - „Косово није само Артемијево“. То је била теоријска подлога која је требала да оправда све безаконе упаде у канонске надлежности Епископа рашко-призренског, поништавање његових одлука, наметање својих решења у стратешким питањима и у свакодневном функционисању Епархије рашко-призренске, што је било апсолутно забрањено и строго санцкионисано канонском праксом Цркве. У суштини, то није било оправдање за сва безакона чињења, али јесте било бацање прашине у очи свима и стварање пометње, како би се „у мутном“ могао остварити што већи „улов“.

Такво субверзивно деловање, изнутра од стране манастира Високи Дечани и споља од стране групе наведених Епископа - преко Синода па и преко Сабора - резултирало је стварањем пометње међу монаштвом и свештенством Епархије рашко-призренске, која се са протеком времена све више ширила и увећавала. Њихов циљ је био, између осталих, уздрмати што већи део клира Епархије и изазвати код њих сумњу како у способност Епископа Артемија да управља Епархијом, тако и у оправданост његових ставова и поступака у свим сегментима живота и рада Епархије. Успех који су постигли био је не мали. Као резултат злобе, клевета и мржње, који су се генерисали у Високим Дечанима и одатле сејали по целој Епархији, стварана је не мала смутња међу монаштвом и свештенством, што је све довело до тога да у току протеклих неколико година један број монаха, због такве климе, напусти сам манастир Дечане, као и да поједини монаси и монахиње из других манастира напусте Епархију рашко-призренску, те да се, са друге стране, међу делом клира створи клима неповерења и незадовољства надлежним Архијерејем и самим тим отпор према његовим поступцима и благословима.

Напади који су, паралелно са овим токовима, долазили споља, од стране наведених Епископа, имали су за циљ да додатно уздрмају углед и ауторитет који је Епископ Артемије уживао међу својим свештенством и монаштвом, као и међу Србима у земљи и у дијаспори, те да тако потпомогну подривање Епископа рашко-призренског и олакшају његово уклањање са катедре.

У том смислу није се презало од (зло)употребе медије у сврху клеветања и дезавуисања Епископа Артемија, што је нарочито дошло до изражаја након формирања марионетске Владе слабашног (скоро непостојећег) Мирка Цветковића, чији је врховни управљач у Србији био Борис Тадић, док су се прави налогодавци и шефови налазили на Западу, када су медији широко стављени на располагање Синоду и Дечанима за преношење свакаквих клевета и напада на Епископа Артемија, а са друге стране су били углавном затворени за другачије постављене ставове. У томе су нарочито предњачили дневне новине Блиц, где је Сава Јањић преко новинарке Жељке Јевтић систематски пласирао мноштво неистина, не само у вези са Епископом Артемијем него и у вези са другим Епископима СПЦ, као и Прес, који су због тога понекад, метафорично, били карактерисани и као Синодска гласила.

Познато је да је чувена исфабрикована афера са центром за лечење наркомана у Црној Реци, која је лансирана крајем мајског Сабора 2009, базирана на видео снимцима које је на Сабор донео Теодосије Шибалић, са жељом да што више убрза пад свога Оца. Но, оцеубиство је ужасан грех, који починиоцима доноси вечно проклетство, а никако уживање и почасти, чему се они, несретници, надају да ће постићи својим неделима, такође и братоубиство, што је све било примењено у случају уклањања Епископа Артемија.

Томе је претходила скандалозна афера са посетом Џозефа Бајдена манастиру Високи Дечани, када је Епископ Артемије ускратио свој благослов за реализацију те посете, док је Сабор, за све неочекивано, по хитном поступку поништио одлуку Епископа Артемија, и донео другу којом се Бајдену упућује порука добродошлице у Дечанима. У одлуци коју је потписао Епископ бачки др Иринеј, између осталог, стоји да је „посета потпредседника САД легитимна посета државама у региону, међу њима и Србији“. Подсетимо се, које то државе у региону је посетио Бајден, а међу њима и Србију? Познато је да је том приликом био у посети БиХ и Србији, тј. посетио је Сарајево, Београд и Приштину. Зашто онда треба наглашавати да је био у посети „државама у региону, међу њима и Србији“, када је посетио само две државе – БиХ и Србију? Или, заправо, Саопштење жели да стави до знања да је посетио три државе – БиХ, Србију и Косово? Тек тада добија смисао изјава да је посетио „државе у региону, међу њима и Србију“, дакле посетио је БиХ, Косово и Србију!

И овога пута протагонисти поништавања одлуке Епископа Артемија, као и толико пута претходних година, били су исти, већ поменути Епископи, што није било ништа ново, али је нова и неочекивана била спремност да се таквом србомрсцу као што је Џозеф Бајден омогући да својом ногом згази у Дечане, како би се и тиме потврдило ко је „газда“ (да ли и у СПЦ?), и колика је покорност следбеника Вашингтона и Ватикана, тј. посленика „европских и евро-атлантских интеграција“ у Србији.

Довољно је, међутим, сетити се вишегодишег деловања Амфилохија Радовића са позиција члана Европске Експертске Групе, чији су основни циљеви и задаци „подршка свеукупним политичким, економским и друштвеним реформским процесима у Србији, у циљу учлањења у европске и евро-атлантске интеграције“, као и „афирмисање про-европски и евро-атлантски оријентисаних актера“. Сагласно статуту Европске Експертске Групе, њени чланови се обавезују да ће будући „чврсто уверени у добробит перспективе учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције, уложити све своје професионалне и личне потенцијале за остварење овог цивилизацијског пројекта“.

Европска Експертска Група је организација веома крутог устројства, која од свога члана захтева „следеће обавезе:

1. Да спроводи програмске активности Организације;

2. Да својим радом учествује у реализацији основних задатака и циљева Организације“.

Јасно је да чланови Европске Експертске Групе немају много простора за слободно наступање, те да се у свом деловању и јавном иступању морају покоравати ригидним захтевима Организације чији су чланови.

Посебно је питање како Архијереј Православне Цркве може постати члан једне такве организације (и чак „уложити све своје професионалне и личне потенцијале“ за остварење „евро-атлантских“ интеграција, тј. учлањење у НАТО савез, асоцијацију која је немилосрдно бомбардовала Србију пуних 78 дана 1999. године и при томе нанела непроцењиве материјалне штете држави Србији и побила велики број недужних цивила, жена и деце; током бомбардовања 1999. заједно са Албанијом вршила агресију на територију суверене државе Србије; која је затим са великом војном силом ушла на Косово и Метохију и својим присуством и деловањем омогућила Шиптарима да у кратком времену протерају 250.000 Срба, побију преко 1.000, киднапују преко 1.000, несметано обављају трансфер Срба са КиМ у Албанију, тамо врше вађење органа из живих људи и затим организују њихову препродају; да несметано и без икаквих сметњи узурпирају већи део српске имовине на КиМ, да без икаквих сметњи поруше преко 150 српских цркава, од којих су неке биле у непосредној близини Нато снага, итд.), прихватити на себе „обавезе“ испуњења „програмских активности Организације“ и реализације „основних задатака и циљева Организације“, а вршити притом и даље апостолску мисију Христових ученика и следбеника? Несумњиво је да су те две мисије неспојиве и да се налазе у потпуној супротности, те да преузимање од стране црквених Архијереја таквих „обавеза“, „циљева и задатака“, „програмских активности“ и сл, Организација које су световног и анти-црквеног карактера, представља унижење Архијерејског достојанства, ругање тајни Христове жртве и тајни Цркве, и одрицање високих дарова примљених кроз тајну свештенства.

За потврду да је Амфилохије Радовић итекако ревносно испуњавао „обавезе“ које је преузео, као и „програмске активности“ своје Организације, довољно је погледати његове изјаве током посете Бриселу марта 2009. године, када се није устручувао да изјави да је „Идеја европске интеграције у ствари чин сведочења Јеванђеља `да сви буду једно`“! Већа хула на Еванђеље од ове није потребна.

Но, вратимо се посети Џозефа Бајдена Дечанима. Зашто је, заправо, Бајден уопште ишао у Дечане? Да ли управо због тога да посети свога верног и неуморног (високог) службеника Саву Јањића? Требало му је заиста пружити подршку, јер ради на тешком месту и у специфичном окружењу. И саме фотографије са посете, као и срдачан сусрет два „стара пријатеља“ упућују управо на такав закључак.


ВИШЕГОДИШЊЕ ДЕЛОВАЊЕ ДЕЧАНА – АНТИСРПСКО И АНТИЦРКВЕНО

Посебно занимљиво је питање политичког ангажмана Саве Јањића и Теодосија Шибалића. Њихова делатност на том пољу већ годинама је обојена отвореним про-шиптарским наступима, као и ставовима, изјавама и деловањима који су у потпуности ишли на штету Срба и српских интереса, не само на Косову и Метохији него и шире.

Постала је већ антологијска идеја коју је Сава Јањић пласирао у једном званичном документу предоченом Косовском Одбору СПЦ још 2004. године, која се односила на значај и улогу српске културне баштине на Косову и Метохији. У том документу Сава Јањић заступа идеју да српски представници не треба никада да истичу српске светиње на Косову и Метохији као српске тапије, уз навођење једне болесне претпоставке – то би могло да изазове Албанце да се окрену ка њима да их руше! Као да их до тада нису порушили 150! Али, требало је лобирати да се Срби одрекну једног тако јаког аргумента, а пошто за то није било могуће наћи ниједан прави разлог, навођене су само претпоставке, макар и биле супротне здравој логици. Члановима фамозног Косовског Одбора, међутим, овакви ставови нису нимало сметали.

Историјска је, такође, изјава Теодосија Шибалића, коју је често понављао, да је он „грађанин Косова и Метохије“! И то је тврдио далеко пре проглашења независности Косова, док је Косово и Метохија још увек словило као део Србије који се налази под посебним протекторатом УН у оквиру Резолуције 1244. Т. Шибалић се није устручавао да још 2006, у оквиру делегације коју је Синод послао да обилази америчке институције у Вашингтону, говорећи пред Конгресом и другим америчким институцијама, изјављује да говори као „грађанин Косова и Метохије“!

Далекосежност и сервилност овакве изјаве боље се може сагледати када се упореди са изјавом привременог председника Косова Фатмира Сејдиуа, изреченом приближно у исто време када је била и посета синодске Делегације Америци, да „никада неће прихватити да се састане с председником Србије као грађанин Србије, јер ниједан косовски Албанац није грађанин Србије“! Али, чак ни то није било довољно да спречи Епископа Теодосија да Фатмира Сејдиуа назове „председником Косова“ приликом сусрета у манастиру Дечани.

Карактеристично је, такође, било и често давање изјава у којима су Срби именовани као мањина на Косову и Метохији! Како Срби могу бити мањина у сопственој држави!? Може се, заправо, говорити само о шиптарској мањини у границама државе Србије, а говорити о Србима као мањини већ значи издвајање Косова и Метохије из оквира државе Србије и посматрање Косова као независне и самосталне државе. Говорити на тај начин, годинама пре незаконитог проглашења независности, значило је бити у сагласју са реализацијом шиптарских циљева – стварања независног Косова!

Једна од честих изјава које су понављали С. Јањић и Т. Шибалић, из читаве палете којом су располагали, била је непрекидно понављана флоскула „без обзира на статус“, „какав год статус био“, „без обзира какав ће бити будући статус (КиМ) и какве ће боје бити застава“, итд.


САВА ЈАЊИЋ – БЉЕРИМ ШАЉА

Врло је занимљиво погледати разговор који је Сава Јањић почетком 2006. године у манастиру Дечани водио са Бљеримом Шаљом, тадашњим шефом шиптарског преговарачког тима на Преговорима који су вођени у Бечу под председништвом Мартија Ахтисарија.

Видно је да је С. Јањић имао врло интензивне контакте и разговоре са шиптарским званичницима, било да су неки од њих долазили у манастир Високи Дечани, било да су се сусрети обављали на другом месту. Тако су у манастир Дечани осим Бљерима Шаље долазили и Ветон Сурои, Илбер Хиса, министар културе Астрит Хараћија, председник општине Дечани, а састанци су обављани и са тадашњим „премијером” Бајрамом Косумијем итд.

С. Јањић је био кључна личност за контакте не само Шиптарима, него и са представницима међународне заједнице, оличеним како у организацијама стационираним на Косову и Метохији (Кфор, Унмик, итд), тако и у разноврсним делегацијама најразличитијег састава које су посећивале КиМ.

Веома је значајно запазити да се С. Јањић у току разговора чак два пута пожалио Бљериму Шаљи на чињеницу да је „Владика Артемије и даље епархијски Архијереј“! Они, очигледно, делују као завереници, један од њихових заједничких интереса је и уклањање Епископа Артемија са трона Епархије рашко-призренске! То је догађај који би, свакако, одговарао и једнима и другима, тј. и Шиптарима и………. (?).

Ко је тај у чије име говори Сава Јањић и чије он то интересе заступа, али врло опрезно и обазриво, може се то видети и у разговору са Бљеримом Шаљом? Он не жели да пред Бљеримом открије све карте, премда су се они састали као завереници, тако и Бљерим наступа – „за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све, и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата“; „Ви имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију“; „за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре“; „није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не…“; „не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља“; „код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил’ мене ил’ Ветона (Суроија) или било кога од нас…“; „ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол’те, позовите мене, позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером…“; „моја је идеја да он именује једнога човека, не сам, који ће да…, има и других врло важних послова, који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом“; „тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде“;

А тако наступа и С. Јањић – „у сваком случају, ми смо спремни… овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом, у јавни разговор“; „врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за… конкретно, званичне, јавне… да кажем састанке“; „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације“.

Погледајмо, на кратко, које су то идеје које С. Јањић заступа.

1) Српске институције које су везане за Београд (осим СПЦ), паралелне су институције (то су годинама, од свога доласка 1999. године, тврдили и представници међународне заједнице)

2) Срби треба да учествују у шиптарским институцијама (то је био непрекидни позив Србима од стране међународне заједнице, која је годинама вршила велики притисак, и на Владу у Београду и на српске представнике на КиМ, да Срби морају учествовати у институцијама; у том циљу међународна заједница је годинама примењавала разне методе како би Србе приволела, тј. приморала да постану део шиптарских институција; Срби су, међутим, врло брзо након доласка међународне заједнице на КиМ престали да излазе на шиптарске изборе и да учествују у шиптарским институцијама; то је био званични став Владе из Београда и СПЦ)

3) Прихвата независност Косова, не противи се томе - премда на један одмерен и релативно опрезан начин то изражава (независност Косова је био заправо пројекат међународне заједнице, тј. Вашингтона пре свега, и Брисела; они су здушно радили на реализацији тога пројекта, заступали идеју неопходности остварења независности Косова, уложили огромне ресурсе у остварење независности Косова – финансијске, људске, војне, стручне – годинама интензивно преко разних форума и организација пласирали и радили на примени тога пројекта; довели огроман војни и политички апарат на Косово у лику Кфора и Унмика; у том циљу је оформљена Контакт група која је редовно и истрајно радила на остварењу независности, на томе је интензивно радила Међународна Кризна Група, тиме су се интензивно бавили министри ЕУ на својим седницама у Бриселу, затим многобројни амерички институти и тинк-танкови, итд; Сава Ј. је на терену, у редовима Српске Цркве, такође интензивно радио на пласирању идеје независности Косова, тј. на стварању климе неопходности таквога исхода и некротизовању свести која се томе противи; он се није устезао да говори и против Шиптара, али је зато о међународној заједници говорио увек у позитивном смислу; њих је увек представљао као доброжелатеље и доброчинитеље Србима, а њихове очигледне, према Србима лоше и негативне ставове и деловање, објашњавао страхом који странци, тј. Запад, имају од Шиптара – они се плаше Шиптара, тако је говорио, и зато морају тако да раде, иначе они то не желе, они желе нама да помогну, итд; можда ће звучати невероватно, али такви ставови и објашњења С. Јањића, у круговима у којима се он кретао и у којима је деловао, наилазили су на пуно уважавање, на потпуно прихватање, чак су и усвајани, а затим даље ширени као највећа „мудрост“; ево неколико мисли о независности Косова, које је С. Јањић изрекао пред Бљеримом Шаљом: „ја да сам Албанац, исто бих тако желео“; „независност сама по себи не значи ништа“; „многи кажу – статус, статус… за мене то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго, на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа“)

4) Неопходно је да Косово и Србија уђу у Европску унију

5) За српски народ на КиМ користи увек термин „српска заједница“; то је термин који су, такође, својим доласком увели међународни представници; они никада нису говорили о српском народу на КиМ, него само о српској заједници; термин „српска заједница“ упућивао је, заправо, да се ради о српској мањини; то је даље подразумевало да је Косово одвојено од Србије, да није део Србије, јер Срби не могу у својој држави бити мањина, они су у својој држави конститутивни народ; Срби могу бити мањина само у другој држави

6) О српском народу на Косову и Метохији говори увек у трећем лицу, као о неком страном ентитету, коме он не припада, не идентификује се са њим, није део њега; то је за њега страно тело, као што су то и Албанци. О односу Срба и Шиптара говори са стране, као посматрач и модератор, а не као непосредни учесник и припадник једног од та два народа

7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички

nastavak

7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500-600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација“; „ми не можемо, да кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо“; „желимо да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама…. међутим неки, посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо…. али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што…“; „више је чланова косовског преговарачког тима било у Дечанима, од почетка него српског“;

И даље, види се да је за С. Јањића највећи проблем Београд, тј. Влада у Београду, којој је тада на челу био Премијер Војислав Коштуница; ставови које је Влада у Београду заступала очигледно су у великој мери реметили задатке на којима је радио С. Јањић, и сигурно продужавали рокове који су били планирани за реализацију задатака: „ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“!; када Бљерим Шаља, током разговора, информише С. Јањића да ће од сада имати директне везе са Премијером Косова, Сава Ј. га алармантно упозорава: „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …“; када Бљерим Ш. поново наглашава да ће С. Јањић 24 часа имати директну везу са шиптарском Владом, он опет упозорава: „мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли…“; очевидно је да је велики проблем Београд, и још већи Епископ Артемије, кога треба уклонити, како би задаци могли неометано и у зацртаним роковима да се извршавају: „наша је ситуација деликатна, и ми не можемо…, с једне стране опет због ове спефичне ситуације у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј“

8. Намера С. Јањића је да утиче на формирање идеологије, тј. званичног става који ће Српска Црква имати према Косову и Метохији; у том смислу потребно је да „објасни“ Синоду каква је ситуација на КиМ и шта треба радити, какву политику заступати; поводом, у то време, предстојећег одласка делегације Синода за Америку, чија је тема била Косово и Метохија, а један од чланова делегације био је Т. Шибалић, С. Јањић јасно исказује да он модерира и програмира ставове који ће бити заступани (он сам није био члан делегације): „са’ ће он (Т. Шибалић) бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима… циљ делегације није да иде тамо и да говори, не знам ни ја, о статусу, него да говори о томе, на неки начин, да смо отворени за дијалог“; „спремамо и ту верску конференцију (то је била верска конференција коју је Синод организовао у Пећкој Патријаршији 2006. године)…. и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус“; „сад је био тај састанак са Елиамепом, имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са’ ће они да направе овако нови предлог“

9) Неопходно је да српска Влада упути званично извињење Шиптарима за злочине које су Срби над њима починили; ова идеја у потпуности извире из концепта који Запад већ дуго примењује према српском народу – Срби су чинили злочине, они су злочиначки народ, и зато се морају извињавати, признајући на тај начин да су чинили злочине; симптоматично је, наравно, да С. Јањић не говори о небројеним, континуираним и стравичним злочинима које Шиптари чине према Србима, не годинама, него деценијама, па и вековима већ; С. Јањић потпуно окреће ситуацију и ствара непостојећу, „виртуелну“ стварност, са циљем да права стварност буде прикривена и заборављена; С. Јањић је иначе, неколико пута протеклих година, у разним приликама, упутио извињење Шиптарима у име Српске Цркве и српског народа; ево његових речи упућених Бљериму Шаљи: „ја се надам да ће доћи време, да неко из Београда, званичник, представник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косову дешавало“; „ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек ћу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам кроз шта су прошли, то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна“; „Ваш народ то не може да заборави“

10) Будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији; о будућности СПЦ на Косову и Метохији већ су прошле године српској јавности пласирани планови који у том домену постоје у Вашингтону; одређени су и рокови када ће се десити промена, тј. стварање Косовске Православне Цркве и самим тим нестајање Српске Православне Цркве – планирано је да се то обави 2012. године; и то је један од важних чинилаца који су утицали на овако брутално и журно уклањање Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – време неумитно пролази, рокови се ближе, а велика препрека у лику Архијереја СПЦ и даље столује на Косову и Метохији; та препрека је неопходно морала бити што пре уклоњена, зато се није бирао начин када је то недавно, у првој половини фебруара 2010, обављено, и зато је тај начин био толико бруталан; међутим, тај план је сигурно старији од 2009. године, када је одлучено да га Срђа Трифковић презентује српској јавности; С. Јањић је још 2006. године говорио о томе Бљериму Шаљи, наговештавајући да тај план постоји и да иде ка својој реализацији: „ово је црква овде Православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал’ то не значи да она не припада Косову“ – Бљерим није у позицији да му све до танчина буде унапред испричано, он ће неке ствари сазнати када за то дође време, али довољно му је рећи да ће СПЦ у будућности бити везана за Косово као независну државу и да ће имати карактер Косовске Цркве; биће Православна Црква, али неће бити Српска Црква; да би то још мало поткрепио изнео је познати, веома ауторитативан, српски аргумент, против кога се, свакако, треба борити: „Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе…. то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“; српске цркве на Косову и Метохији јесу српске тапије на Косову, и оне су сведочанство српског карактера Косова и Метохије, као и присуства Срба и њиховог стваралачког потенцијала, који је на КиМ достизао своје врхунце; потребно је зато потрти карактер српских светиња на КиМ, као и избрисати постојање Српске Цркве на КиМ; тиме ће пут глобализацији у Србији бити утрт и врата широм отворена; задатак на коме С. Јањић ради није тешко сагледати, као ни то чији би он могао бити посленик

11) Идентитет С. Јањића - током разговора са Бљеримом Ш, С. Јањић је изрекао врло карактеристичну реченицу о свом пореклу: „моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни…“; није дорекао С. Јањић шта је он, али је јасно из његове изјаве шта није – сигурно није Србин, не осећа себе Србином; он за себе сматра да је нешто друго, „српски“ му је само придев; а именица коју је изоставио – која би била?

Разговор који је С. Јањић водио са Б. Шаљом почетком 2006. године носи у себи много порука и веома је слојевит. У претходним тачкама истакнути су неки аспекти.

Оно што је посебно занимљиво и актуелно јесте чињеница да план за уклањање Епископа Артемија треба лоцирати даље у прошлост (свакако не после 2004. године), као и да је то већ покушавано више пута, али све до недавно није дало жељени резултат. То је задатак на коме је интензивно, већ годинама, радио С. Јањић, сигурно користећи све могуће начине и средства како би се тај циљ постигао.


Архим. Симеон

Формат текста, подебљања и илустрација -новинар.де

Tabloid je pozvan

Neverovatno i užasno: sudija Roj Bin ponovo sudi, ali ne na Divljem zapadu nego u tiho okupiranoj Srbiji



Prvo hapšenje i prva presuda "zbog protivljenja zapadnim civilizacijskim vrednostima kojima ova država teži"



U srpskom pravosuđu više ne odlučuju prema odredbama koje propisuje zakon, već prema uputstvima iz političkih centara moći. Sudije su tu samo da potpišu rešenja. Ako one koji hule protiv vlasti ne uhapse sudije poput legendarnog Roja Bina sa Divljeg zapada, reinkarniranog u srpskom Raši Jankoviću, onda možete računati na još goru sudbinu. Strpaće vas u ludnicu.



Milica Grabež





Diktatura je u Srbiji postala surova stvarnost.

Nakon, po svemu sudeći, od vlasti dobro isplaniranog sukoba između demonstranata koji su protestovali zbog održavanja Parade ponosa i policijskih snaga, započet je napad na protivnike režima, koji po brutalnosti prevazilazi i one iz najcrnjih vremena u istoriji Srbije.

Na udaru vlasti našla su se udruženja građana i organizacije koje je vlast odmah označila kao profašističke, preteći im zabranom po odlukama Ustavnog suda Srbije, kao i mnoge navijačke grupe.

Nasilje nad demonstrantima naredio je srpski predsednik Boris Tadić, koji je tog 10. oktobra, iz bunkera u vojnom skloništu u Dobanovcima, poručio da će vlast žestoko odgovoriti i kazniti demonstrante, među kojima je većina bila mlađa od 18 godina.



Po zakonu, to je tortura



Tog 10. oktobra i narednih dana policijske stanice i zatvori punjeni su privedenim "izgrednicima". Tortura kroz koju su privedeni prolazili može se porediti sa onom kroz koju su prolazili oni koji su posle rata slati na u zloglasni zatvor na Golom otoku.

Stotine roditelja nisu znali gde su im deca, koja su 10. oktobra, sa njihovim ili bez njihovog znanja, otišla u Beograd, na protest koji je policija bila zabranila.

Direktor srpske policije Milorad Veljović slavodobitno je poručivao da policija intenzivno traga za maloletnicima "koji su porušili Beograd". (Mladi u Srbiji nisu kao njegov sin Stanko, fin momak koga po kafićima obezbeđuje policija i koji troši za veče i po hiljadu evra čašćavajući društvo očevim parama).

Kada direktoru policije šef kabineta Gospodara Srbije Miodrag Rakić, zvani Mali Miki, izda nalog, on je spreman sve da nas utepa.

Prema saznanjima istraživačkog tima Tabloida, zbog prebukiranih zatvora, privedena lica su počev od 10. oktobra držana u "prostorijama za zadržavanje" u policijskim stanicama, što je protivno zakonu. Svakom privedenom licu mora se omogućiti smeštaj, krevet, posteljina, doručak, ishrana, higijenski uslovi...

Dve nedelje nakon sukoba demonstranata i policije, stotine porodica uzalud pokušavaju da nađu svoju decu. Medijski mrak nad Srbijom, koji odavno traje, progutao je sudbine mnogih nestalih demonstranata. Zbog "nedostatka smeštajnih kapacateta" Okružnog zatvora u Beogradu, nakon odluke o određivanju pritvora, većina uhapšenih prebačena je u druge zatvore, a neki i u zloglasni VII paviljon u KPZ Zabela kod Požarevca. Ni roditelji ni advokati nisu mogli da ih posete, jer im u Okružnom zatvoru nisu rekli gde da svoje sinove uopšte traže.

Vlasti su na ovaj način želele da dobiju na vremenu, jer je svaki privedeni u prostorije beogradske policije dobio žestoke batine, kao znak žestokog odgovora koji je najavio srpski predsednik Boris Tadić. Uz to, potrebno je vreme da im tragovi nasilja nestanu sa lica, glave i drugih delova tela.

Malobrojnu javnost šokirala je odluka vlasti da veliki broj maloletnika i tek punoletnih osoba stavi u - zatvorena odeljenja duševnih bolnica, na prisilno lečenje.

Tragom ove vesti, istraživači Tabloida pokušali su da, kao u Čehovljevom Paviljonu VI, pronađu mladiće koji su na prisilnom lečenju.

Po čijem nalogu su demonstranti smešteni u psihijatrijske ustanove, kao bolesna lica opasna po okolinu? Odgovor smo pismeno zatražili od Biroa za informisanje Ministarstva unutrašnjih poslova.

U pisanom odgovoru koji je dostavljen našem uredniku, navodi se da je nakon održavanja javnog skupa 10. oktobra, 17 maloletnika uz izveštaj o lišavanju slobode i sprovođenju predato dežurnom istražnom sudiji za maloletnike Višeg suda u Beogradu, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu. U odgovoru Biroa za saradnju sa medijima navodi se da je istražni sudija za maloletnike šestorici privedenih odredio pritvor do 30 dana, a da su ostali privedeni pušteni kućama. Takođe se ističe da je protiv 23 maloletnika podneta krivična prijava redovnim putem Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, a protiv šestorice maloletnika je pokrenut, redovnim putem, prekršajni postupak.



Žestoko ludilo vlasti



U odgovoru Biroa za saradnju sa medijima posebno se navodi da "policijski službenici nemaju zakonska ovlašćenja da određuju zadržavanje do 48 sati maloletnicima. Prinudni smeštaj u zdravstvenu, zavodsku ili drugu ustanovu za smeštaj korisnika, vrši se isključivo po naredbi istražnog sudije za maloletnike, u skladu sa odredbama zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, i to od strane socijalnih i zdravstvenih službi, koje mogu od policije tražiti pomoć u izvršenju".

Povodom odgovora koji nam je stigao iz kabineta ministra unutrašnjih poslova, pokušali smo da od Višeg suda u Beogradu dobijemo odgovor da li je, po nalogu istražnog sudije, neko od maloletnih ili punoletnih lica upućen u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa. Odgovor nismo mogli dobiti, jer sudom, u svojstvu vršioca funkcije predsednika rukovodi sudija Apelacionog suda Dragoljub Albijanić, zvani Golub (dodaju, sudija-prevrtač), koji je zajedno sa svojom suprugom Natašom Albijanić, koja, opet, predsedava vanraspravnim krivičnim većem, uveo surov teror prema sudijama i zaposlenima.

Upućeni izvori iz pravosuđa potvrdili su našim novinarima da je u psihijatrijske ustanove, nakon održanog javnog skupa od 10. oktobra, kako ovaj događaj označava policija u odgovoru koji nam je dostavljen, smešteno oko 50 navijača, uglavom maloletnika.

Profesor dr Milutin Nenadović, direktor Instituta za psihijatriju Dr Laza Lazarević, potvrdio je za naš list da maloletna lica ni pod kojim okolnostima ne mogu biti smeštena u ovu bolnicu. Maloletnici su, kaže profesor Nenadović, ako to slučaj nalaže, smeštaju na lečenje u Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevo ulici, a takva odeljenja imaju i psihijatrijske bolnice u Kovinu, Vršcu i Toponici.

Potraga za mladeži koja je prisilno, umesto u zatvor, smeštena u duševne bolnice, na prisilno lečenje i mučenje, nije dala konkretne rezultate.

A o kakvoj se žestini odgovora vlasti prema onima koji su uhapšeni 10. oktobra radi, govore i sudska rešenja kojima je protiv stotinu privedenih punoletnih lica, određeno sprovođenje istrage i pritvor.

Uhapšeni su 12. oktobra privedeni dežurnom istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu Raši Jankoviću.

Gospodin Raša Janković je, inače, sin Dragoljuba Jankovića, ministra pravde u Srbiji do 5. oktobra 2000. godine. Njegov sin je postao sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, u kojem je njegov otac Dragoljub bio predsednik suda i sa tog mesta izabran za ministra pravde, a upražnjeno sudijsko mesto ostavio je sinu Raši. Sin Raša je, naravno, bez problema prošao odrednicu o "dostojnosti" na kojoj insistira nova reforma.

Tog 12. oktobra istražni sudija Raša Janković doneo je više od 50 rešenja o određivanju pritvora privedenim demonstrantima.



Zakasnelo uputstvo



Obrazloženje o određivanju pritvora, koje se navodi u tim rešenjima, pokazuje i lice i naličje srpskih vlasti, kakve vrednosti ona nameće i kojih se moramo pridržavati.

U rešenju Ki 2260/10 kojim je Luki Lončaru iz Beograda (star 22 godine) odredio pritvor, sudija Raša Janković, kao razlog za određivanjem pritvora za privedenog, navodi: "Razmatrajući navedeni predlog tužilaštva za određivanje pritvora istražni sudija je našao da je isti osnovan smatrajući da postoje osobite okolnosti koje ukazuju na to da bi okrivljeni Lončar Luka na slobodi ponovio izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, a koje proizilazi iz činjenice da se očigledno isti protivi zapadnim civilizacijskim vrednostima kojima ova država teži, te bi puštanjem na slobodu ponovio izvršenje krivičnog dela imajući u vidu da se koliko već danas, a nakon ovoga, očekuje dolazak još predstavnika zapadnih zemalja, čiji dolazak će izazvati neka protestna okupljanja koja će okrivljeni iskoristiti za istovrsno ponašanje kao i prilikom događaja od 10.10.2010. godine, zbog čega svega je odlučeno kao u izreci rešenja a na osnovu člana 142. st.1 tač. 3. ZKP-a..."

Rešenja sudije Raše Jankovića potvrdilo je vanraspravno veće Višeg suda u Beogradu, kojim je predsedavala sudija Nataša Albijanić, supruga vršioca dužnosti predsednika suda. Za svaki slučaj, jer možda do svih sudija nije stiglo političko uputstvo sa već napisanim obrazloženjem

U srpskom pravosuđu više ne odlučuju prema odredbama koje propisuje zakon, već prema uputstvima političkih centara moći. Sudije su tu samo da potpišu rešenja. Ako one koji hule protiv vlasti ne uhapse sudije poput legendarnog Roja Bina sa Divljeg zapada (reinkarniranog u srpskom Raši Jankoviću), onda možete računati na još goru sudbinu. Strpaće vas u ludnicu.

Da li je Evropska unija sigurna da ovakvu Srbiju želi u svojim redovima?









"Viseći" sudija Roj Bin, ili Dozer pravde





Najčuveniji i najbrutalniji američki sudija svih vremena, Roj Bin, izabran 1884. godine na funkciju "neoprikosnovenog", pa tek onda "časnog" i slično, osudio je u svojoj karijeri, prema poznatim podacima, 172 čoveka na vešanje, i oko 100 optuženika na po 100 godina zatvora. Važio je za čoveka kome nije bio potreban ni zakon ni pravna nauka, nego njegovo lično uverenje.

U jednom od njegovih čuvenih suđenja, kad je trebalo da presudi nekom Ircu koji je na surov način ubio jednog kineskog radnika, Roj Bin je pred svedocima uzeo nekakvu knjigu američkog krivičnog zakonika iz onog vremena, malo je prelistao a onda rekao: "...Zakon je vrlo eksplicitan u pogledu ubistva, ali ovde o Kinezima nema ništa!". Bio je to jedan od retkih slučajeva da je Roj Bin nekoga oslobodio krivice.







Svako ima svog budalu



Da je budalaština univerzalna vrednost, pa i u pravnoj struci, govori i slučaj legendarnog sudije Branka Milanovića iz Gospića, koji je Srbe unapred osuđivao već na osnovu činjenice da uopšte postoje.

Tako je u presudi izvesnom Svetozaru Karanu, optuženom za ratne zločine nad Hrvatima, naveo da Karan "sa svojim precima i osmanlijama već 500 godina vrši genocid nad Hrvatima", te da se u Hrvatsku vratio "kako bi nastavio živjeti na hrvatskoj grbači, da bi je gospodarski oslabio i vodio u propast i nestanak radi ostvarenja Memoranduma SANU".

Ali nisu samo Srbi bili na meti Milanovićevih pravničkih proviđenja. Njegov poslednji uzlet bilo je oslobađanje poznatog ličkog HDZ-ovskog idiota Josipa Mraovića, optuženog za silovanje američke košarkašice u Gospiću, guranjem prsta u anus. Milanović je, naime, procenio da je nasilno guranje prsta u košarkašicin anus akt - rukovanja. "U protivnom bi se i svako neželjeno rukovanje moglo poistovjetiti sa silovanjem", kaže on u presudi, a uz to "ni prst ni anus nisu polni organi". Vrhovni sud je kasnije ukinuo ovakvu idiotsku presudu, a na ponovljenom suđenju je "lički Tuđman", kako je Mraović sam sebi tepao, osuđen na tri godine zatvora zbog pokušaja silovanja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Stav

Multi-kulti


Branko Dragaš


MULTI-KULTI - Izjava kancelarke Merkel da je multikulturalizmu u Nemačkoj odzvonilo i da oni koji žele da ostanu u Nemačkoj moraju dobro da nauče jezik i prime kulturu domaćina, jer su bez obzira na to koliko dugo žive u Nemačkoj ipak samo stranci i gosti, i ništa više, da su tu privremeno i da moraju da odu kada više ne budu poželjni ili kada se ne uklope u kulturu domaćina, najznačajnija je izjava nemačkog političara u poslednje tri decenije. Mislim da više ništa nije kao što je do sada bilo, da se savremeni evropski kapitalizam iz temelja menja i da jedino to naši politički diletanti ne vide, da Nemačka ponovo postaje evropska velesila koja će diktirati istorijske događaje. Kakve događaje?

Ako se uskoro ništa ne bude promenilo, ako se nastavi s takvom politikom, Evropa će za pedeset godina, kako prognoziraju kineski stručnjaci, postati muzej koji će služiti istočnim narodima da pokazuju svojoj deci na ekskurzijama kako je nekada izgledala civilizacija koja je propala jer je izgubila smisao i svrhu života. Zasigurno će se to dogoditi ako se nešto hitno ne promeni u evropskom društvu i politici. Da li je ova izjava Merkelove na liniji tih promena? Reklo bi se da jeste.

Oni koji imaju prilike da krstare starom Evropom znaju da kriza razara i da su nemiri u Grčkoj i Francuskoj samo početak velikih potresa koji će iz temelja promeniti sudbinu Evrope. Oni koji idu na političke ekskurzije u Brisel da referišu kako ide s uništavanjem Srbije, koji grade svoje političke laži na obmanjivanju naroda o evropskim integracijama, koji nemaju nikakvu političku ideju osim da kradu i da što duže ostanu na vlasti, oni ne vide šta se zaista dešava u Evropi. U njihovim glavama je virtuelna Evropa iz prošlog stoleća, Evropa koje više nema i Evropa koja je umrla u izjavi nemačke kancelarke. Pobede i jačanje desnice u mnogim evropskim državama samo su logičan odgovor na promašenu strategiju evropskih integracija u kojima je mamutska i parazitska briselska administracija radi sopstvenih interesa zarobila i okovala evropsku ideju u basnoslovnom profitu multinacionalnih korporacija, koje su pokušale da nam dokažu da će neoliberalni kapitalizam konačno dovesti do kraja istorije i pobede nad zastarelim i prevaziđenim idejama tradicije, nacije, države i religije. Ta ideologija je omogućila bogatima da postanu još bogatiji, dok su siromašniji postali još siromašniji; ta ideologija je bankrotirala izbijanjem velike krize zapadne demokratije i kapitalizma, a pokušaji da se propali neoliberalni kapitalizam spasava ubacivanjem desetina hiljada milijardi štampanih evra i dolara u oboleli sistem, propašće kao i nasilno nametnuta ideja o multikulturalizmu u društvu u kojem gosti neće da se menjaju, preziru domaćine i šire se takvom brzinom da počinju da ugrožavaju samobitnost onih koji su pristali da ih ugoste. Bilo je samo pitanje vremena kada će se sve to ogoljeno pojaviti.

I ko će biti prvi. Lično sam znao da će to prva uraditi Nemačka i da će ona posle izjave kancelarke početi da sprovodi čišćenje nemačkog društva od multikulturalnosti. To će se izvoditi na različite načine. Kancelarka je već istakla da će gosti tu biti samo neko vreme, dok domaćinu budu potrebni, i da će ostati samo oni koji budu vrlo dobro znali nemački, a svi ostali koji ne budu znali tačno da pišu i izgovaraju prošla vremena od nepravilnih glagola teško da će moći da opstanu u nemačkoj zajednici. To praktično znači da će ostati vrlo mali broj obrazovanih i školovanih kadrova koji su Nemcima potrebni i koji će se u potpunosti inkorporirati u nemačko društvo, dok će svi ostali morati da se vrate tamo odakle su došli.

Pucnjava ekstremnih ultradesničara na sve koji ne liče na Šveđane i prodesničarsku vladu u nekadašnjoj socijalističkoj Švedskoj samo su dokaz u kom smeru se kreće Evropa, a guslanje Borisa Tadića o evropskim vrednostima samo je žalosno marketinško trabunjanje režima koji je na odru.

Evropa nema velikog izbora. Ili će se zaista pretvoriti u muzej voštanih figura, koje će zapišavati pijani balavci s Istoka koji su na ekskurziji, smejući se toj ucveljenoj, staroj gospođi koja je preparirana kao ustreljena ptica, ili će se probuditi katolički dišpet i protestantska privrženost porodici, tradiciji, naciji i državi takvom silinom da će zaprepastiti i zastrašiti svaki multikulturalizam. Otvaranje muzeja Adolfu Hitleru i njegova sve veća popularnost među nezaposlenom nemačkom omladinom i porast industrijske proizvodnje u nekoliko kvartala od 2,2 odsto, dok se ostale evropske članice dave u krizi, samo su dokaz da se nešto iza brda ozbiljno valja. Srpski politički moroni ništa ne shvataju šta se dešava pa i dalje mirno stoje pred portirima iz Brisela, verujući da će tako sačuvati vlast i da će ulazak Srbije u raspadajuću EU najzad rešiti sve njihove probleme. To je nova politička zabluda srpske kvazielite koja ne razume svetska kretanja, ne prati istorijske talase i ništa nije naučila od istorije, učiteljice života.

Treba biti pripreman za novo doba koje stiže, ali bojim se da su naši političari potpuno zaveli narod na stranputicu i da ga vode u propast iz koje se vekovima nećemo izvući. Potpuno mi je razumljivo i prirodno da više volite svoju decu, nego decu svog komšije ili gosta u vašoj kući, ali se bojim, poučen negativnim iskustvom iz prošlosti, da se zaljuljano klatno ne vrati suviše u desnu stranu i da tada dobijemo velike probleme. Demagozima i nacionalsocijalistima otvara se širok prostor za nesmetano delovanje. Budimo oprezni i gledajmo svoje interese. Plašim se da ponovo ne budemo izvedeni na klanicu. Hoće li se to dogoditi, zavisi od nas samih. Zato pišem ove redove i opominjem. Čitajte pažljivo!

DRUG TITO - Prema poselednjim istraživanjima, 85 odsto ljudi smatra da je život u vreme druga Tita bio bolji. Adolfu Hitleru se to istraživanje svakako ne bi svidelo. Ne sviđa se ni Borisu Tadiću i njegovim savetnicima. BT ima popularnost daleko manju od Slobodana Miloševića. Ali nešto veću od Milutinovića. Sve u svemu, BT ostaje ili da napravi politički zaokret, otpusti savetnike, uhapsi tajkune, nacionalizuje otetu imovinu i podeli tu imovinu narodu ili da, opijen lažima i licemerima, nastavi po starom i dočeka da mu narod sa ulice sudi zbog kolaboracije sa tajkunima i partijskim kriminalcima. BT treba da odluči. Moj mu je savet da napravi zaokret. Ne nastavljaj dalje, čoveče! Ne srljaj više! Stani i podvuci crtu! Vođenje države je ozbiljna stvar. Nije to blejanje po dorćolskim kafićima. Pred tobom je istorijska odgovornost. Miloševića je to nerazumevanje istorije dovelo u Hag, gde su ga ubili. Đinđića su izveli na streljanje. Drug Tito danas ponovo jaše na čelu kolone. Neverovatno kakav istorijski salto mortale. Mada je on začetnik sveg ovog zla što nam se danas dešava. Ali kada druga Tita poredite s ovim diletantima u politici, onda je jasno zašto bi on pobedio na slobodnim izborima, uprkos medijskom mraku koga su uveli BT tutumraci. Drug Tito je bio svetski prevarant, veliki meštar svih hulja, a danas na vlasti imamo seoske kokošare i jajare.

RASPAD - Režim je u potpunom rasulu. Ponavljaju sudbinu svih totalitarih režima. Ni komičan pokušaj stvaranja kulta ličnosti od provincijalnog i narcisoidnog klovna ne uspeva. Režim je u završnoj fazi raspada. Dokaz za to nije prazan budžet, medijski mrak, nasilna prodaja Telekoma, dužničko ropstvo, nezaposlenost, siromaštvo i beda većine građana Srbije, već činjenica da je Jeca postala ikona bankrotiranog režima. Kada je JUL doneo odluku da Zorica Brunclik bude kandidatkinja za ministra kulture, to je bio jasan pokazatelj da je režim SM odlepio i da mu se kraj približio. Pevanje nacionalne Cece na proslavama narodnjaka bio je siguran signal da nesposobni i metiljavi Koštunica gubi vlast. Ubacivanje estradnih zvezda u politiku je dokaz nemoći politike da se suoči sa realnim problemima i da građanima ponude prava i trajnja rešenja. Silikonske pevaljke pokušavaju da produže agoniju totalitarnog režima. Jecin slučaj je zanimljiviji od dosadašnjih manipulacija režima. Malograđanska Srbija je pokazala svoje pravo rošavo lice. U obračunu s navodnm nacionalizmom, tradicionalizmom i spinovanim fašizmom, krmeljiva i parazitska malograđanska kvazielita, koja je monopolizovala medije, uzdigla je Jecu do ikone. Nepismeni tekstovi u kojima telefon zvoni zvr-zvr, u kojima trepavice trepću trep-trep, tekstovi u kojima silikonska pevaljka odlučno odbija da puši svome mužu i odriče mu svako pravo na njenu guzu, mucavi nastupi u kojima se priznaje da ledi ne razume teške i dugačke rečenice, ne razume zašto se piše takvim rečenicama kada je mnogo jasnije kada se napiše da telefon zvoni zvr-zvr i trepavice trepću trep-trep, najbolji su dokaz propasti kako folirantskog režima, tako i njegove skorojevićke i palanačke kvazielite koja otima novac od poreskih obveznika na svakom mestu. Nije, dakle, problem što se japi Čeda i silikonska Jeca grle i ljube, to je razumljivo jer oni dele istu kriminalnu prošlost, kada su se isto tako srdačno i strastveno ljubili sa kriminalnim ološem koji su bili barjaktari tranzicione propasti, već je problem u tome što jedan Jovan Ćirilov sebi dozvoli da pred TV kamerama poljubi ruku toj novokomponovanoj kolumnistkinji koja, uprkos podršci i Basare i Srbljanovićke, ne može da sakrije svoju vezu sa kriminalnim podzemljem i svoju elementarnu nepismenost. Epilog svega, čekamo istorijski talas da odnese u zaborav sve ove tranzicione kreature koje će biti zaboravljene čim građani budu srušili odnarođeni režim.

KANDIDATURA - Režim veliča svoj uspeh kandidujući se za prijem u EU. U jednoj polemici sa nama koji smo negirali strategiju nametnutih reformi, tvorac kriznih štabova i profiter reformi Labus napisao je da će Srbija najdalje do 2005. ući u EU i da samo treba da se strpimo. Strpljivo smo čekali i videli da je to sve bila prevara. U međuvremenu, opljačkani su i država i građani, što je nezabeleženo u istoriji našeg naroda. Nismo ušli u EU. Sada smo pred kandidaturom. Treba samo da odgovorimo na 4.000 pitanja. Voleo bih da se neka pitanja odnose na to: ko je i koliko novca uzimao od tajkuna, koliko je stvarno bogatstvo srpskih političara, ko su vlasnici firmi koje su se preko noći obogatile, ko se ljubio sa kriminalcima i koga su oni plaćali, gde je potrošeno 100 miliona dolara datih za rušenje SM, ko kontroliše medije, preko čije firme svi moraju da se reklamiraju, ko gradi po Beogradu, kolika je stvarna vrednost mosta na Savi. I mnoga druga pitanja koja se neće naći u tom upitniku. Najvažnije pitanje treba da postave građani Srbije - kakav je naš interes da uđemo u EU. Šta dobijamo? Ne prazna politička priča, već ekonomska računica. Proračun. Prihodi i rashodi. I kada budemo imali kalkulaciju, onda treba mi da odlučimo. Primer Rumunije i Bugarske je poučan. Ne treba nam takvo članstvo. Srbiji treba nova evropska ideja. Ali to ne mogu da donesu ovi korumpirani političari. Potrebni su nam novi ljudi za novu evropsku priču.

KURS - Prema zvaničnim izveštajima, od početka godine do danas prodato je preko 3,5 milijardi evra. Za taj novac je moglo, ako za otvaranje jednog radnog mesta treba 5.000 evra, da se zaposli 700.000 nezaposlenih ljudi. Gotovo većina zvanično nezaposlenih bi se zaposlila. Nažalost, taj novac je nepovratno otišao. Novi guverner nastavlja staru politiku. Stari guverner nam je odneo mnogo novca. To nikoga ne zanima. Režimu ne zvoni telefon zvr-zvr i ne trepću svetla trep-trep. Zrelo je da se prekine ova tragedija. Hoće li sindikati izaći na ulicu da zaštite svoja građanska prava kao svuda u EU ili će se zadovoljiti povišicom od nekoliko procenata, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno, Srbija je pred socijalnom revolucijom. Otvoreno je mesto za srpskog Leha Valensu. Imate li petlje?

Probajte. Možda ste baš vi naša poslednja nada.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Meteor nad Srbijom - Znak sa neba?
Meteor sjajniji od najsjajnije zvezde prozujao je preksinoć jugom Srbije i preplašio već ionako preplašeni i napaćeni narod. Videvši i čuvši nebeskog posetioca, mnogi su se ljudi upitali da li to nešto znači.

Žitelje južne Srbije isprepadao veliki bleštavi meteor, koji je eksplodirao negde kod Grdelice. U Srbiji su padovi meteorita, 1877, 1889, 1919. i 1947, uvek bili povezani sa sudbonosnim događajima i velikim promenama.

Sujeverje? Možda. Ali, pogled na istoriju padova meteorita u Srbiji izaziva, i kod najvećeg skeptika - zaprepašćenje! Padovi meteorita u Srbiji su se uvek, ali baš uvek, poklapali sa najvažnijim događajima u novijoj istoriji srpskog naroda i države!
Ne verujete?

Prvi zabeleženi pad meteorita u Srbiji desio se 13. oktobra 1877. godine, na području Sokobanje. Zašto je ovaj datum važan za Srbiju, pitate se. Samo dva meseca posle pada Niš je konačno oslobođen od Turaka, a time definitivno i Srbija! Ropstvo dugo skoro tačno pet vekova završeno je u godini, a zamalo i u mesecu u kom je Srbiju pohodio prvi zabeleženi meteorit!

Drugi „domaći“ meteorit pao je 19. oktobra 1889. godine na planinu Jelicu, kod Čačka. I ova godina bila je sudbonosna po Srbiju, i to čak na dva načina: u njoj je sa vlasti sišao Milan Obrenović, jedan od najdugovečnijih vladara u istoriji Srbije (vladao čak 21 godinu), a na velika vrata u srpsku politiku vratio se Nikola Pašić, verovatno najznačajniji političar u istoriji Srbije!

Treći meteorit koji je uzdrmao Srbiju pao je 1919. godine, opet kod Čačka, samo nekoliko meseci pošto je formirana zajednička država Južnih Slovena - Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavija!)

Četvrti sudbinski meteorit pronađen je 1947. godine kod Dimitrovgrada, u vreme najvećeg državnog potresa posle Drugog svetskog rata - odvajanja tadašnjeg Titovog socijalističkog režima od Staljina i istočnog bloka!

Ima li tu „nečeg“ ili nema - procenite sami! Ali jedna stvar se ne može pobiti - velike promene u sudbini naše države i naroda uvek su pratili padovi meteorita, kao predskazanja ili kao znak s neba!


Meteor, meteorit i meteoroid

- Meteor nije reč koja označava telo koje pada „sa neba na Zemlju“. Meteor je reč kojom se, u stvari, označava vidljivi trag koji neko manje nebesko telo ostavlja prolazeći kroz atmosferu Zemlje! Kada, dakle, kažemo, „pao meteor“, grešimo! Mnogo je ispravnije reći „video sam meteor“ (odnosno vidljivi trag koji je ostavilo telo na nebu).

U narodu se meteor naziva i „zvezda padalica“. Ako je meteor veći i vidljiviji od proseka, zovemo ga „vatrena lopta“, ako je izuzetno veliki, zovemo ga „bolid“, dok najveće „bolide“ nazivamo „superbolidi“. Prema prvim informacijama, ovaj sinoćnji meteor bio je „bolid“!

- Nebesko telo koje uzrokuje pojavu meteora (vidljivi trag na nebu) zove se meteoroid! Dakle, stene, kamenje, šljunak i pesak koji prouzrokuju paniku kad se obruši na Zemlju nazivaju se - meteoroidi (a ne meteori, kako prost narod kaže)!

- Meteorit je meteoroid koji preživi prolazak kroz atmosferu i udari o površinu Zemlje! Ovo je vrlo retko, jer se velika većina meteoroida raspadne u Zemljinoj atmosferi.

- Kometa je nebesko telo koje u širokim elipsastim putanjama obilazi oko Sunca. Obično su to zaleđene mešavine stenja, kamenja i prašine, koje za sobom ostavljaju otpatke kad se približe Suncu. U jednom od tih oblaka Zemlja se trenutno nalazi - otuda i meteorska kiša!


Tajna magičnog zvuka Guče

Stranci koji dođu na sabor trubača u Guču uvek tvrde da „ima nešto posebno, magično u vezi s tim malim srpskim gradom“. Guča je danas jedna od najpoznatijih turističkih destinacija u ovom delu Evrope, a čak i muzički stručnjaci tvrde da „truba u Guči zvuči drugačije nego bilo gde u svetu“! U Čemu je tajna Guče, ne znamo, ali ono što malo ljudi zna je da je još jedan meteorit koji je pao u Srbiju - pao upravo na Guču, 1891. godine!

Da li se tada ovaj kraj napunio nekim posebnim magnetizmom, jonizujućim zračenjem, nečim trećim, nekom magijom? Ne znamo, ali Guča je, kao i meteorit - uvek svemirska!


Svi traže meteorit i Marsovce!

Južna pruga opet raketirana s nebesa!
Dve vatrene kugle i potres nalik zemljotresu, koji su se dogodili nad Grdeličkom klisurom, prestravili su preksinoć žitelje Leskovca, Grdelice, Predejana, Džepa, Vladičinog Hana, Vranja i drugih mesta na jugu Srbije.

Centar za obaveštavanje i uzbunjivanje u Leskovcu i Nišu kasno je potvrdio da se negde oko 20 sati u petak u rejonu Grdeličke klisure dogodio jak prasak i pojavio jak blesak, i da se pretpostavlja da je reč o meteoru.

Žitelji Suševlja i Džepa u Grdeličkoj klisuri od ranih jutarnjih sati juče su iznad Caričine, gde pokušavaju da pronađu ostatke meteorita koji ih je uplašio.
Šumar Vlastimir Stojanović je od svitanja u obilasku svog rejona:

- Video sam užarenu loptu koja je išla u pravcu Mahale Caričine. Od uzbuđenja nisam mogao da registrujem lokaciju na kojoj se plamen ugasio. Tačno se videlo kako se vatrena kugla približava zemlji i polako gasi. Prasak je bio strašan, a potres je ličio na zemljotres.

Vozač Miodrag Kostić i penzioner Dragan Ilić kažu da su od ranog jutra išli okolo Suševlja tražeči ostatke meteorita, a možda i NLO:
- Pukao je tako jako, a onda je sinula neverovatna svetlost, kao da je u zemlju udario svemirski brod! Zato je mnogo ljudi krenulo u šumu. Jer veruju da su svemirci pali kod nas!

Najzanimljiviji susret sa ogromnom vatrenom kuglom imao je Ratko Tasković iz sela Suševlje, mahala Caričine, nedaleko od Predejana u Grdeličkoj klisuri.

- Čuo se jak prasak, a onda je tlo počelo da se trese. Supruga je povikala: „Zemljotres, spasavajmo decu“, a zatim smo izašli napolje iz kuće. U daljini sam video ogromnu vatrenu loptu koja je pravolinijski išla odozgo pravo prema zemlji. Osetio se čudan miris, kao da je nešto izgorelo. Mirisalo je na sumpor - kaže Tasković.
A. DAVINIĆ Leonidi krivi
Meteor koji je preksinoć eksplodirao iznad Grdeličke klisure deo je meteorskog pljuska Leonida, koji svake godine sredinom novembra pogodi Zemlju! Leonidi su delići komete Tempel-Tatl, koja, kad se god približi Suncu, iza sebe ostavlja krhotine, usled otapanja. Kada Zemlja naiđe na ovaj oblak ostataka komete, neki komadi upadaju u njenu atmosferu, ostavljajući prepoznatljiv „meteorski“ trag, spektakularno sagorevajući pre udara o tlo.


Zlatko Zlatković: Prete nam zemljotresi, klizišta i gejziri!
Ređaće se zemljotresi, klizišta, a pojaviće se i gejziri!
Bar tako najavljuju astrolozi ono što Srbiju čeka u bliskoj budućnosti. Pojava svetleće kugle na nebu, grmljavina, a potom vruć vetar, događaji koji su uznemirili građane južne Srbije, neće biti jedini!
Naš astrolog Zlatko Zlatković kaže da nam predstoji još sličnih pojava.
- Srbija je pod uticajem horoskopskog znaka Jarca. U njemu je trenutno planeta Pluton. On je u lošem aspektu sa Saturnom, koji se nalazi u znaku Vage. To ukazuje da će se pojava kometa nastaviti i sledeće godine. Iznenadiće nas gejziri u centralnoj Srbiji. U Šumadiji će se pojaviti jaka klizišta. Do kraja godine čeka nas nekoliko zemljotresa jačine od 4 do 5,5 Rihtera, takođe u centralnoj Srbiji. To nas čeka u periodu od 22. do 27. novembra, od 5. do 12. decembra i 22. decembra do 1. januara - predviđa on za Kurir.

Al’ je brz!
Meteorit koji je preksinoć preplašio Srbiju kretao se neverovatnom brzinom od 71 kilometar u sekundi! Evo za koliko bi on prešao put od Beograda do velikih svetskih gradova.
Izvor: Kurir

[Sim] Почело потписивање петиције против продај е Телекома

ANTIC.org-SNN
Sun, 14 Nov 2010 08:40:57 -0800
Почело потписивање петиције против продаје Телекома



Београд, 13. новембар 2010 – Потписивање петиције „СТОП продаји Телекома“ којом
Демократска странка Србије захтева од актуелне власти да обустави продају
најпрофитабилнијег српског предузећа, почела је данас у Кнез Михаиловој улици у
Београду. Петицију је први потписао др Ненад Поповић
, потпредседник ДСС, који је
окупљенима поручио да петиција представља одговор грађана на неповољну продају
Телекома и истакао да то није само иницијатива странке већ свих грађана Србије.
Како је објаснио, Влада обмањује народ када каже да Телеком мора да се прода да
би се градили путеви.



Description:
[You must be registered and logged in to see this link.]

Петицију је први потписао др Ненад Поповић, потпредседник ДСС, који је
окупљенима поручио да петиција представља одговор грађана на неповољну продају
Телекома и истакао да то није само иницијатива странке већ свих грађана Србије.

-То је потпуно нелогично. Путеви могу да се граде концесијама. Тако је
изграђена већина европских аутопутева. Путна инфраструктура је важна, али је
још важнија телекомуникациона инфраструктура, железничка, ваздушна и водна
инфраструктура. Нећемо ваљда сутра да продамо све ресурсе као што ова Влада
намерава са Телекомом. Он је стратешки важан ресурс за било коју државу. Зато
је у многим европским земљама Телеком у већинском власништву тих држава. Тако
је у Финској, Белгији, Италији, Швајцарској, Норвешкој, чак и у Словенији. Од
њега живи велики део српске мале и средње привреде. Велики системи увек
привлаче од десет до 20 пута више радних места, научну елиту, коју Србија данас
има, поготову у електротехници. Где ће наши млади сутра да се запошљавају ако
Влада прода Телеком – рекао је Поповић и додао да је ова компанија изузетно
профитабилна. За време владе Војислава Коштунице она се ширила. Купљени су
Телеком Републике Српске и Црне Горе. Према речима потпредседника ДСС, тако
треба да се ради и данас јер куповином мањих оператора у региону Србија само
тако може да постане економски лидер.

Цена од 2,4 милијарде за целокупни пакет акција, односно 1,2 милијарде за
продају 50 одсто акција Телекома је изузетно ниска.

Само у фиксну телеокомуникациону инфраструктуру у задњих 100 година Србија је
уложила преко 3 милијарде евра.

- Цена од 2,4 милијарде за целокупни пакет акција, односно 1,2 милијарде за
продају 50 одсто акција Телекома је изузетно ниска. Само у фиксну
телеокомуникациону инфраструктуру у задњих 100 година Србија је уложила преко 3
милијарде евра. Телекоми у региону су такође плаћени око милијарду евра. Све
ове цифре показују да процењена вредност од 1,2 милијарде коју би Србија
добила, апсолутно није адекватна и овом петицијом се најоштрије противимо
продаји – закључио је Поповић.

Петицију која ће бити настављена у Београду али и широм Србије потписали су и
Слободан Самарџић и Милош Јовановић, потпредседници ДСС, Андреја Младеновић,
председник Градског одбора Београд, функционери странке, музичар Бора Ђорђевић
као и многобројни грађани.

Погледајте Видео записе:

[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Kosmet: Sve više dece oboleva od raka

ANTIC.org-SNN
Sun, 14 Nov 2010 06:58:38 -0800
Kosmet: Sve više dece oboleva od raka


Komentara 3



| veličina teksta:+

-



Broj obolelih od malignih bolesti na Kosovu i Metohiji u poslednjih deset
godina povećan je za 200 odsto, pokazuju podaci nevladine organizacije
"Milosrdni anđeo" iz Kosovske Mitrovice.



Nesagledive posledice američke politike prema Srbiji: NATO bombardovanje


Samo u toku prošle godine na prostoru južne srpske pokrajine registrovano je
135 novih slučajeva različitih oblika karcinoma, a među obolelima sve češće se
pojavljuju deca, ali i osobe starosti od 40 do 50 godina.

Bačeno 10 tona osiromašenog uranijuma


Prema istraživanjima nevladine organizacije "Milosrdni anđeo", pojava malignih
oboljenja na Kosmetu je poprimila epidemiološke razmere. Pouzdano se zna da je
1999. godine na teritoriju nekadašnje SR Jugoslavije bačeno 30.000 zrna
osiromašenog uranijuma, a neki podaci govore da je reč o 10 tona ove
radioaktivne supstance.

Najugroženije područje je oblast Prokletija, gde je tokom NATO bombardovanja
1999. godine bačen veliki broj bombi sa osiromašenim uranijumom koje su, tvrde
u

"Milosrdnom anđelu", direktan uzročnik pojave različitih vrsta karcinoma.

Predsednik "Milosrdnog anđela" doktor Nebojša Srbljak izjavio je da su
pacijenti onkoloških odeljenja sve češće deca, ali i ljudi starosti od 40-50
godina, prenosi KiM radio.


"Ovo su podaci o ljudima koji imaju osiguranje Srbije i koji u Mitrovicu dolaze
kao u referentnu ustanovu. Maligna oboljenja počela su da se javljaju kod lica
starosti od 40-50 godina. Ima i dece i porast malignih oboljenja kod njih je
velik. To su obično oboljenja hematopoeznog sistema, povećan je broj urođenih
mana i malformacija, kao i spontanih abortusa", rekao je Srbljak.


On je istakao da u mitrovačkoj bolnici ne postoje uslovi za lečenje dece, tako
da njihovo lečenje preuzimaju zdravstvene institucije u Beogradu.


"Hemioterapija koja se prima u dečijem uzrastu je vrlo specifična tako da se
obično ta deca leče na onkološkom odeljenju u Tiršovoj ili Institutu za majku i
dete u Beogradu. Odrasli pacijenti se leče hemioterapijom. Nema radio terapije
odnosno terapije zračenja. Otvaranje Centra za onkologiju u Kosovskoj Mitrovici
gde će ljudima moći da se pruže adekvatne terapijske metode Vladi Srbije mora
biti jedan od prioriteta", istakao je Srbljak.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

"Zapadne ambasade, deo Sinoda i Tadić ruše Artemija"

Crnorečko bratstvo u egzilu, koje podržava umirovljenog epsikopa
raško-prizrenskog Artemija, optužilo je neke članove Sinoda SPC, ambasadore
pojedinih zapadnih zemalja, srpsku vlast i predsednika Borisa Tadića da
zajednički rade na zatiranju srpstva i uništavanju pravoslavlja u Srbiji.

Ukazuju na zatiranje srpstva i praoslavlja


"Izvršioci i podstrekači najnovijeg progona episkopa raško-prizrenskog
Artemija, sa ciljem njegovog konačnog i definitivnog uništenja, vidljivi su u
javnosti i jasno su prepoznati“, navodi se u imail-u pod nazivom „Udar na
episkopa Artmija - proces zatiranja srpstva i pravoslavlja u Srbiji“ koji je
stigao u našu redakciju sa imejl adrese Crnorečkog bratstva u egzilu.


"Uloga neposrednih egzekutora pripala je aktuelnim članovima svetog Sinoda, a
to su zapravo trojica tzv. Justinovaca (Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić i
Irinej Bulović) i njihovi sledbenici (Grigorije Durić, Fotije Sladojević,
Joanikije Mićović, Teodosije Šibalić...), dok su podstrekači ovoga nedela
ambasade tj. ambasadori pojedinih zapadnih zemalja, zapravo Vašington koji
stoji iza njihovih misli i delovanja, i svakako, nezaobilazni režim zapadne
marionete Borisa Tadića, koji je neštedimice stavio u službu sprovođenja ovoga
zločina sve potrebne resurse državnog aparata – medije, policiju, sudstvo,
analitičare...“, navodi se u pismu koje je potpisao arhimandrit Simeon.


U pismu se upozorava da su pritisci, pretnje, ucene i tortura koji se vrše nad
episkopom Artemijem svakodnevni, kao i da je

"proces pokatoličavanja srpskog naroda, kroz uvođenje rimokatoličke prakse u
život i poništavanje pravoslavnog iskustva, veoma intenziviran poslednjih
godina, i svi koji ukazuju na opasnosti toga procesa, i na njegove nosioce u
Srba, bivaju žigosani od strane istih, koji su istovremeno i uzurpatori
najviših funkcija u Srpskoj pravoslavnoj crkvi“.

Isfabrikovana afera u manastiru Crna Reka


"Poznato je da je čuvena isfabrikovana afera sa centrom za lečenje narkomana u
Crnoj Reci, koja je lansirana krajem majskog Sabora 2009, bazirana na video
snimcima koje je na Sabor doneo Teodosije Šibalić, sa željom da što više ubrza
pad svoga Oca... Tome je prethodila skandalozna afera sa posetom Džozefa
Bajdena manastiru Visoki Dečani, kada je Episkop Artemije uskratio svoj
blagoslov za realizaciju te posete, dok je Sabor, za sve neočekivano, po hitnom
postupku poništio odluku episkopa Artemija, i doneo drugu kojom se Bajdenu
upućuje poruka dobrodošlice u Dečanima. U odluci koju je potpisao Episkop bački
Irinej, između ostalog, stoji da je „poseta potpredsednika SAD legitimna poseta
državama u regionu, među njima i Srbiji“. Podsetimo se, koje to države u
regionu je posetio Bajden, a među njima i Srbiju? Poznato je da je tom prilikom
bio u poseti BiH i Srbiji, tj. posetio je Sarajevo, Beograd i Prištinu. Zašto
onda treba naglašavati da je bio u poseti „državama u regionu, među njima i
Srbiji“, kada je posetio samo dve države – BiH i Srbiju? Ili, zapravo,
Saopštenje želi da stavi do znanja da je posetio tri države – BiH, Srbiju i
Kosovo? Tek tada dobija smisao izjava da je posetio „države u regionu, među
njima i Srbiju“, dakle posetio je BiH, Kosovo i Srbiju!


Crnorečki monasi u egzilu pitaju i „otkuda, uostalom, tolika strast i
beskrupuloznost za zauzimanje najviših upravnih funkcija u SPC (pre svega u
Sinodu)? Zašto se stalno rotiraju isti članovi već godinama – Irinej Bulović,
Grigorije Durić i, već talični, Amfilohije Radović (koji godinama ne izlazi iz
sastava svetog Sinoda, mimo svih pravila i kanona, ne samo božanskog nego i
ljudskog ponašanja), pri čemu su pojedini Episkopi već godinama
zapostavljeni?“.


„Zašto se u Svetom arhijerejskom saboru ne uvede ’ključ’ prilikom određivanja
sastava svetog Sinoda, prema kome će svi episkopi, prema unapred utvrđenom
redosledu, postajati članovi Sinoda kada na njih dođe red, i time biti
eliminisana diskriminacija jednih i favorizovanje drugih? Kome to ne odgovara i
ko se toga plaši? Odgovor na poslednje pitanje je jasan“, navodi se u poruci.

Napadi na Artemija potiču iz Dečana


Vladika Artemije

Satanizovanje episkopa Artemija i njegovih napora godinama se istrajno i
organizovano sprovodi iz Dečana, tvrde Crnorečki monasi u egzilu.


Nasrtaj na episkopa Artemija od strane Sinoda, kako se navodi u pismu, traje
već više godina od, tačnije , 2004. godine, zapravo nakon izbora igumana
manastira Visoki Dečani Teodosija Šibalića za vikarnog (pomoćnog) Episkopa
lipljanskog.



„Ubrzo nakon izbora za episkopa Teodosije Šibalić se u potpunosti i svom
silinom okrenuo protiv svog nadležnog i kanonskog Episkopa (koji mu je uz to
bio i duhovni roditelj) Artemija, a u tome je imao „zdušnu pomoć Atanasija,
Amfilohija, Bulovića i njihovih sledbenika, onih koji su, zapravo, najviše i
doprineli da on bude izabran na majskom Saboru 2004. za episkopa, nakon
višegodišnjeg upornog i sistematskog pritiska koji su vršili na episkopa
Artemija da predloži Teodosija Šibalića za vikarnog episkopa“.

Oslonac Atanasija Jevtića

"Nektarije Vorgučić bio je (pre nego što je skinuo mantiju) jedan od glavnih
oslonaca Atanasija Jevtića i famozne „sinodske Komisije“, koja je trebalo da
uoči majskog Sabora 2006. isfabrikuje podatke koji će biti osnov za uklanjanje
episkopa Artemija sa katedre. Još jedan od oslonaca zaverenika protiv episkopa
raško-prizrenskog Artemija bio je tadašnji sekretar EUO Eparhije
raško-prizrenske Srđan Stanković, koji je u očekivanju smene episkopa Artemija,
uoči zasedanja Sabora u maju 2006. organizovao pobunu sveštenstva protiv
nadležnog episkopa, potrudivši se da se na vreme „prestroji“ i prikloni
očekivanoj novoj upravi. Kao nagradu za svoje delovanje Srđan Stanković je
odmah nakon dolaska administratora u Gračanicu 13. februara 2010. godine vraćen
na pređašnji položaj sekretara EUO.


„Kao što su se nekada Irod i Pontije Pilat, prethodno smrtni neprijatelji,
udružili kako bi predali smrti Isusa Hrista, tako je i u ovom slučaju front
protiv episkopa Artemija ojačan i sklapanjem saveza sa protosinđelom manastira
Visoki Dečani, Savom Janjićem, sa kojim je do tada, dugi niz godina, Teodosije
Šibalić bio u pravom smislu reči na ’ratnoj nozi’, čak je na samo godinu dana
pre svog izbora za vikara bio spreman da zbog sukoba sa Savom Janjićem napusti
manastir Dečane i igumansku stolicu, ali je to svojim posredovanjem tada
sprečio episkop Artemije, trudeći se da ublaži uzavreli sukob između njih“,
navode monasi u egzilu.


Crnorečki monasi dalje tvrde da su Šibalić i Janjić imali zdušnu podršku već
pomenute grupacije episkopa, predvođene Amfilohijem, Atanasijem i Irinejem
Bulovićem.



„Već od 2005. godine po Eparhiji raško-prizrenskoj, i po SPC, pričalo se kako
će episkop Artemije biti uklonjen sa eparhije a da će na njegovo mesto doći
Teodosije Šibalić. Naredne 2006. godine oni su bili gotovo potpuno uvereni u
izvesnost ostvarenja svoga cilja – računalo se da će to biti ostvareno na
majskom Saboru 2006. a sveštenstvo se već pripremalo da prihvati novog
episkopa. Međutim, i te godine im se „izmaklo“ da ostvare svoju „nečasnu
rabotu“, te je, na primer, protosinđel Nektarije (Vorgučić) koji je živeo u
episkopskom dvoru i kome je prethodnih godina episkop Artemije poverio
odgovorne eparhijske dužnosti (između ostalog i vođenje KiM radija u Čaglavici,
koji je episkop Artemije svojim zalaganjem i autoritetom neposredno nakon
dolaska Kfora i Unmika na Kosovo obezbedio za potrebe Srba na KiM), kada je
saznao da se Episkop Artemije sa majskog Sabora ipak vraća u Gračanicu kao
kanonski episkop raško-prizrenski, dan pre njegovog dolaska skinuo mantiju i
otišao svet, poručivši ostalim monasima u Gračanici da je očekivao dolazak
Teodosija Šibalića kako bi sa njim nastavio da radi, ali pošto se ipak,
neočekivano, vraća Artemije, on napušta monaštvo. Ubrzo nakon toga se oženio,
živi u Čaglavici, nastavio je da vodi KiM radio, koji je prethodno bezakonim
radnjama i uz pomoć Unmik-ovih i šiptarskih institucija preoteo od Eparhije i
preneo na svoje ime“.

Amfilohije se zalaže za ulazak u NATO?

Crnorečki monasi podsećaju i na "višegodišnje delovanje Amfilohija Radovića sa
pozicija člana Evropske ekspertske grupe, čiji su osnovni ciljevi i zadaci
'podrška sveukupnim političkim, ekonomskim i društvenim reformskim procesima u
Srbiji, u cilju učlanjenja u evropske i evro-atlantske integracije', kao i
'afirmisanje proevropski i evroatlantski orijentisanih aktera'.


"Saglasno statutu Evropske ekspertske grupe, njeni članovi se obavezuju da će
budući „čvrsto uvereni u dobrobit perspektive učlanjenja Srbije u evropske i
evroatlantske integracije, uložiti sve svoje profesionalne i lične potencijale
za ostvarenje ovog civilizacijskog projekta“.

"Posebno je pitanje kako arhijerej Pravoslavne crkve može postati član jedne
takve organizacije (i čak 'uložiti sve svoje profesionalne i lične potencijale'
za ostvarenje 'evroatlantskih' integracija, tj. učlanjenje u NATO savez,
asocijaciju koja je nemilosrdno bombardovala Srbiju punih 78 dana 1999. godine
i pri tome nanela neprocenjive materijalne štete državi Srbiji i pobila veliki
broj nedužnih civila, žena i dece; tokom bombardovanja 1999. zajedno sa
Albanijom vršila agresiju na teritoriju suverene države Srbije; koja je zatim
sa velikom vojnom silom ušla na Kosovo i Metohiju i svojim prisustvom i
delovanjem omogućila Šiptarima da u kratkom vremenu proteraju 250.000 Srba,
pobiju preko 1.000, kidnapuju preko 1.000, nesmetano obavljaju transfer Srba sa
KiM u Albaniju, tamo vrše vađenje organa iz živih ljudi i zatim organizuju
njihovu preprodaju; da nesmetano i bez ikakvih smetnji uzurpiraju veći deo
srpske imovine na KiM, da bez ikakvih smetnji poruše preko 150 srpskih crkava,
od kojih su neke bile u neposrednoj blizini NATO snaga, itd.)...

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Ubediti Srbe da ne veruju svojim očima

Režimski „spin doktori" prevazišli su ove nedelje sami sebe. Videli ste već,
izveštaj Evropske komisije, u kojem se Srbija opisuje kao najkorumpiranija
zemlja, a reforma pravosuđa ocenjuje kao kriminalna, u srpskim je medijima
proglašen je za „novu blistavu evropejsku pobedu"!?!

Vicepremijer Đelić objasnio nam je da se nismo dobro razumeli i da smo mi to
zapravo pohvaljeni (?!), ministarka Malović kazala nam je da je sporni izveštaj
najbolji podsticaj za nju i njene saradnike (?!?), a predsednica VSS Nata
Mesarović (to je ona što je sama sebi dala platu od četiri hiljade evra) u
društvu Borisa Tadića pred TV kamerama aplaudirala je „sjajnim rezultatima
evropskih reformi"!?! Naravno, beogradski nikad kontrolisaniji mediji sve su to
disciplinovano preneli. Ama, milina jedna...

Niko pritom nije upitao kako to da su isti ti glasnogovornici režima prošle
godine za „Legijine dobošare" proglašavali sve nas koji smo kritikovali reformu
pravosuđa?! I da li to što sada Evropska komisija istu tu reformu napada
potpuno istim argumentima, može biti, znači da su i Štefan File i Vensan Dežer
zaštitnici lika i dela gospodina Ulemeka?! Niko se, naravno, ne usuđuje ni da
upita kako to da nas Evropa stavlja na stub srama zbog skandalozne reforme
sudstva, a da ministarki pravosuđa Snežani Malović ne zafali ni dlaka s glave?
Pa, ko je, majku mu staru, kriv za sve to? Žika Živac?!

No, priča o spinovanoj, apsolutno kontrolisanoj, potemkinovskoj Srbiji ne može
biti potpuna bez priče o poseti Tome Nikolića razrušenom Kraljevu. Lider
naprednjaka otišao je tamo i žrtvama zemljotresa odneo pomoć od 200.000 evra.
Složićemo se, gest za pohvalu. Ipak, ni u jednom velikom beogradskom pisanom
mediju, nigde osim u Pressu, nije objavljeno ni slovo o tome!?! Sve su
redakcije imale svoje izveštače u Kraljevu, ali iz vrha vlasti je stigao nalog
da o Tomi ni slovo ne sme da se objavi! Naređenje. Izvršenje!

Da se mi razumemo, nisam ja Tomin advokat, nije ovde reč o politici. O
novinarstvu, o javnosti je ovde reč, o poražavajućoj činjenici da su mediji u
Srbiji danas kontrolisaniji nego ikada u poslednjih dvadeset godina, o strašnoj
istini da je Srbija danas u rukama ljudi koji misle samo i jedino kako da što
duže ostanu na vlasti.

I tako dolazimo do suštine. Tako dolazimo do saznanja da režimski „spin
doktori" iskreno veruju da je Srbiju moguće držati u neznanju i da je Srbe
moguće ubediti da ne veruju svojim očima. Ali, to, na sreću, tako ne biva. Jer,
ne može se gladnima dugo prodavati prazna evropska žvaka. Ne može se, bre,
pričati o Evropi narodu koji preživljava sa 1.000 dinara dnevno.

I šta će sad biti? Ne znam. Samo znam da dobro biti neće.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Uče studente da je OVK cool, a Jasenovac n ije stratište

Studenti beogradskog Univerziteta i njegovih odeljenja u Kosovskoj Mitrovici
upozorili su da udžbenik profesorke Dragane Dulić "Etika rata - hrestomatija",
koji se koristi na beogradskom Fakultetu za bezbednost, treba zabraniti ili
barem izmeniti zbog "nekritčkog prenošenja stava jedne američke autorke da je
`OVK demokratska i kosmopolitska organizacija`".


Prave demokrate i kosmopolite: Maskirani pripadnici OVK


Studenti su organizovali potpisivanje peticije i sakupili oko 2.700 potpisa.

U Jasenovcu pobijeno 20.000 ljudi?


Student Građevinskog fakulteta u Beogradu Aljoša Filipović naglasio je da ne
treba ni da čudi ovo što se dogodilo sa udžbenikom profesorke Dulić ako
ambasador Nemačke u Srbiji Folfram Mas ovih dana izjavljuje da su "mladi Srbije
shvatili da im NATO nije neprijatelj". On je podsetio da imaju informacije i o
nekim još gorima falsifikatima u udžbenicima kao što je da je tvrdnja da je u
logoru Jasenovac u Drugom svetskom ratu stradalo svega 20.000 ljudi.

Valentino Popović, student Fakulteta bezbednosti u Beogradu, naglasio je da je
nedopustivo da se na beogradskom univerzitetu pojedini profesori ponašaju
suprotno Ustavu Srbije i da je ovaj primer sa profesorkom Dulić najdrastičniji,
jer Ustav jasno kaže da je "južna srpska pokrajina neotuđivi teritorijalni,
kulturni i svaki drugi sastavni deo države Srbije, a ona nekritički prenosi
stav iz autorskog teksta Meri Keldor prema kome je OVK `demokratska i
kosmopolitska organizacija`".


On je pročitao delove peticije, upućene MUP-u Srbije, Ministarstvu za Kosovo i
Metohiju, Ministarsvu prosvete, Rektoratu Univerziteta u Beogradu i drugim
nadležnim institucijama, u kojoj se navodi da je profesorka Dulić nekretički
prenela stav jedne američke autorke, bez navođenja mnogih drugih u svetu
priznatih autora koji su jasno rekli da je OVK teroristčka i zločinačka
organizacija.


Popović je naglasio da Fakultet bezbednosti u Beogadu toleriše to što je
napisala profesorka Dulić.


Studenti su novinarima podelili saopštenje Studentskog parlamenta i Kluba
studenata Fakulteta bezbednosti u kome navode da do njih, kao dve jedine
zvanične studentske organizacije ovog fakulteta, nikada nije došla peticija i
da ona "ne predstavlja stav sudenata nego neke uske grupe i nekih studenata
koji i nisu sa tog fakulteta".


"Još gore je što profesorka na Fakultetu bezbednosti `vodi rat niskog
intenziteta` i utiče na svest nas mladih. Ona pokušava da prikrije da je OVK,
kao i slične organizacije, klasična teroristička i zločinačka organizacija",
precizirao je Popović.

Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[SIM] Vilijam Voker: Kosovo i Albanija da se ujedine, a Beograd da se izvini


Vilijam Voker: Kosovo i Albanija da se ujedine, a Beograd da se izvini
Komentara 67
Šef nekadašnje verifikacione misije OEBS-a na Kosovu Vilijam Voker izjavio je
da
podržava ideju o ujedinjenju Kosova i Albanije i stvaranju "velike Albanije".
On
je rekao i da bi Beograd pre početka razgovora sa Prištinom trebalo da se
izvini
Kosmetu za ono što je uradio pre i tokom 1999. godine.
Vilijam Voker: Za zločin u Račku optuženi Srbi, zbog čega je usledilo
bombardovanje, a OVK prestao da bude teroristička organizacija

U intervjuu TV stanici "Top čanel" Voker je odgovarajući na pitanje šta misli o
ideji o ujedinjenju Kosova i Albanije izjavio da postoje veliki razlozi da
žitelji Kosova i Albanije razmišljaju o zajedničkoj budućnosti.

"Ponekad mislim da je to dobra ideja, ponekad nisam previše siguran. Mislim da
ljudi imaju razloga da se bave ovim pitanjem, razgovaraju i diskutuju. Zaista
mislim da postoje veliki razlozi zašto bi građani Kosova i Albanije razgovarali
o njihovoj zajedničkoj budućnosti i ako dođu do pozitivnog zaključka, onda neka
to bude", rekao je Voker.

On smatra da pre nego što dijalog Prištine i Beograda počne, vlasti u Srbiji
treba da se izvinu za ono što je Beograd uradio pre i tokom 1999. godine na
Kosovu.

<<~WRD000.jpg>>
_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 ЗЕМУН, Магистратски трг 3 - Тел. 3077-028, [You must be registered and logged in to see this link.]

Бр. 1257/10 – 10. 11. 2010.

С А О П Ш Т Е Њ Е



ПРЕДСЕДНИК ХРВАТСКА – УБИЈАЊЕ СРБА НИЈЕ РАЗЛОГ ЗА РАТ



Посета Председника Србије, Бориса Тадића, Вуковару, у окупираној
Републици Српској Крајини, донела је и нешто корисно за Србе. Могу се уверити,
да се хрватски државници односе према Србима онако како су се хрватске вође
односиле у Првом и у Другом светском рату – и у време разбијања Југославије, од
1990. до 1995. Корисно је знати - хрватски злочин геноцида над Србима се, у
Загребу, не жели признати, нити се желе последице тих злочина отклонити.

Овакав закључак о данашњим званичним хрватским државницима се јасно
види и у садржају изјава председника Иве Јосиповића и премијерке Јадранке
Косор. Они су коментарисали тврдњу бившег функционера Републике Српске Крајине
и данашњег председника Самосталне демократске српске странке у Хрватској, др
Војислава Станимировића – да су хрватске паравојне формације убијале српске
цивиле у Вуковару, пре него што је против тих паравнојних хрватских формација
интервенисала Југословенска народна армија.

Оваква изјава је (тачна) наљутила председника и премијера, па су
је, на чудан начин, кометарисали. Иво Јосиповић је рекао, да убијање српских
цивила није био разлог за избијање рата у Југославији. Ово би морало да буде
уписано у доктрину војних наука – јер је то изговорио председник једне државе.
Наравно, то је супротно логици, јер сви ратови почињу убијањем људи. А тада,
кад су убијани Срби у Вуковару и другим крајевима Републике Српске Крајине, и у
хрватским градовима, хрватске паравојне јединице су рушиле српске куће,
привредне објекте, летњиковце, пловила, возила, итд. Истовремено су нападале и
војне касарне, искључивале војницима, струју, воду и онемогућавали куповину
хране.

Невероватна тврдња хрватског председника, др Иве Јосиповића. Нека у
билокојој држави паравнојне формације почну да убијају становништво, нападају
касарне и руше и пљачкају привредне објекте, па ће др Јосиповић видети, да ће
тамо избити рат. А он тврди супротно. Погледајмо његово објашњење – да се Срби
могу убијати, а да то не сме нико да спречава:

„Некоректно је издвојити поједина убиства Срба из целог комплекса
ратних догађаја и њих означити разлогом за почетак рата“.

Хрватски председник није оспорио Станимировићеве тврдње, да су Срби
убијани (цивили), али, ето, каже, да је то нешто безначајно „из целог комплекса
ратних догађаја“. А шта би значио тај комплекс? А сваки детаљ тог комплекса је
био уперен против Срба – поред овог што смо навели, Хрватски парламент је
претворио државотворни српски народ у националну мањину и тако је двонационална
СР Хрватска (1990) претворена у једнонационалну.

Премијерка Хрватске, Јадранка Косор, истоветно мисли – рекла је:

„Историјска чињеница је, да је Вуковар жртва агресије и познато је
ко су агресори“.

Она оповргава да убијање српског цивилног становништва није
историјска чињеница.

Чудно!

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ



S poštovanjem, R. Ličina

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Albanci nam kradu istoriju

Nebojša Bradić, ministar kulture, o zaštiti spomenika na Kosovu i stanju u
medijima: Država će izaći iz medija, ali ne preko noći

Bilo je pokušaja da Albanci kulturno nasleđe Srba na Kosovu upotrebe za
politiku kreiranja novog identiteta i svoje istorije. Na svim međunarodnim
skupovima jasno ukazujemo da su to falsifikati - kaže u razgovoru za "Novosti"
ministar kulture Nebojša Bradić.

On objašnjava da se uveliko radi na ideji da se u saradnji sa Uneskom i
komitetom ministara jugoistočne Evrope uspostavi Regionalni centar za zaštitu
kulturne baštine u opasnosti, čije bi sedište bilo u Leposaviću.

- Za sada prisustvo međunarodnih snaga koje obezbeđuju spomenike kulture na
KiM, posebno one na Uneskovoj listi svetske baštine u opasnosti, garantuje
neometan rad naših stručnjaka na njihovoj obnovi - kaže Bradić.

* Vaše ministarstvo pretrpelo je žestoke optužbe zbog Zakona o zadužbinama i
fondacijama, koji je trenutno u skupštinskoj proceduri. Zašto se u njemu nigde
ne pominje problem zadužbinarstva na Kosovu?

- Cilj Zakona je da se određene nadležnosti prenesu na organe Vojvodine, jer ta
obaveza proizlazi iz Zakona o prenošenju nadležnosti republike na pokrajinu.



RANO ZA PROMENE ZAKONA * Najavljivali ste mogućnost pripreme novog zakona o
informisanju, da li je taj posao započet i kakva nova rešenja će doneti?
- Medijska strategija trebalo bi da donese odgovor na mnoga važna pitanja u
ovoj oblasti, pa i predloge pojedinih zakonskih rešenja, koja, ponavljam, treba
da budu usaglašena sa savremenim prilikama. Ne bih prejudicirao ishod rasprave,
pa ćemo i o konkretnim rešenjima govoriti kada budu definisani predlozi za
uređenje medijske scene.



* Hoće li biti usvojeni amandmani SPS da se u zakon uvrsti i KiM?

- Što se tiče Kosova, ne postoji sličan zakon iz kog bi proizlazilo prenošenje
nadležnosti na južnu srpsku pokrajinu, a pored toga ne postoji ni poseban organ
koji bi u ime KiM bio nadležan za kulturu.

* Našli ste se i na meti kritika zbog Medijske studije, na koju urednici i
menadžeri imaju niz zamerki i poručuju da se na osnovu nje ne može praviti
desetogodišnja strategija u ovoj oblasti. Hoćete li uvažiti ove primedbe?

- Uvažićemo sve konstruktivne predloge i sugestije kako bismo dobili primenljiv
dokument, koji će biti polazna osnova za reforme u ovoj oblasti. Želja nam je
da se konačno postave zdravi temelji za razvoj medijskog sektora, kao i za
zaštitu medijskih sloboda, slobode izražavanja, ali i zaštitu slobode i
privatnosti svakog građanina.

* Zašto ste na izradi medijske studije angažovali evropske, a ne domaće
stručnjake?

- Uz podršku Evropske komisije angažovali smo grupu nezavisnih evropskih
stručnjaka, što su pojedini predstavnici medija u početku tumačili kao pokušaj
da naturimo studiju kao neku vrstu gotovog rešenja. Mislim da rasprava koja se
o tom dokumentu vodi već gotovo dva meseca pobija takve slutnje.

* Novinska prodajna mreža je u rasulu - distribucije su ili na putu da odu u
stečaj ili se prodaju. Zašto država ne pomogne da se problemi reše?

- Rad distributivne mreže nije u nadležnosti Ministarstva kulture, ali smo
svesni da se i te kako odražava na poslovanje štampanih medija. Ministarstvo će
nastojati da u okviru svojih nadležnosti utiče na što skorije rešavanje ovih
problema.

* Evropski standardi nameću pravilo da država ne može da bude vlasnik ili
suvlasnik medija, što je kod nas slučaj. Hoće li se to uskoro rešiti, i kako?

- I to će obuhvatiti Medijska strategija. Istina je da je država suvlasnik
distributivnih mreža, kao i pojedinih štampanih medija, međutim, to je problem
koji nije rešen u proteklih deset godina i svakako se ne može očekivati da bude
rešen preko noći.

* Kako se dogodilo da uprkos demokratskoj vlasti i demokratskim zakonima Srbija
padne za 23 mesta na listi slobode medija?

- Moj utisak je da su na pad rejtinga odlučujuće uticala dva krupna incidenta u
kojima su napadnuti novinari. Država u svakom trenutku nastoji da osigura
najveći mogući stepen medijskih sloboda. Pozivam sve novinare kojima je na bilo
koji način sloboda javnog govora uzurpirana, a profesionalni standardi
ugroženi, da se obrate Ministarstvu i mi ćemo odmah reagovati.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

DOKLE VIŠE „IZVINI“?


Izvor: Press, 08.11.2010; Strana: 29




Aleksandar SALE JOVANOVIĆ

Dana 12.03.2009. trinaestoro optuženih za ratni zločin na poljoprivrednom dobru
Ovčara kod Vukovara, kada je ubijeno više od 200 hrvatskih zarobljenika,
osuđeno je u Beogradu na ukupno 193 godine zatvora. Petoro ih je oslobođeno.
Tužilaštvo za ratne zločine najavljuje žalbu na oslobađajuće presude, a
porodice žrtava i dan-danas poručuju da pravda nije zadovoljena.
Bio sam ubeđen da je tom presudom stavljena tačka na ovaj stravični zločin,
koji je u glavama bolesnika samo još jedan od aduta kojim će se još nekoliko
vekova balkanski narodi kockati i licitirati. Onda je Boris otišao da se
izvini! To je njegovo demokratsko pravo, ali je i ljudski i moralni čin... Ali
je već postala i neprijatna navika, jer svaki put kad naš predsednik kaže
„izvini“, ovdašnji TV zumbuli kreću da nam paraju šavove po mozgu. Da otvaraju
rane i sole ih. Da nas podsećaju koliko smo loši! Dokle više?

Film Janka Baljka o vukovarskom zločinu na Ovčari prikazan je na B 92
sinhronizovano s Tadićevom navikom da se izvinjava. U udarnom terminu. Janko
Baljak jeste napravio dobar film, ali on ne služi da nam postane obavezna
lektira.
Ubistva, ratna zverstva... Pričaju ljudi, kukaju... pijani Srbi, probušene
zgrade... u 20:38 srpski vojnik, zabrađen i musav, nogom razgrće mrtve babe...
potom slede novi jezivi kadrovi... kosti, lobanje, raspali leševi, jame...

Ne pada mi na pamet da pitam na koje će kukovo leto HTV emitovati filmove o
zilionima zločina nad srpskim civilima! Niti da insistiram na izvinjenjima
hrvatskih ili muslimanskih državnika. Svi političari ionako lažu kad zinu,
posebno kad postanu državnici. Zanima me samo, dokle će više nas da ovi s B 92
maltretiraju. Kakva crna tolerancija, priča o samospoznaji! Dokle će neko da
traži izvinjenja, da nudi oproštaj, da priča o tome da ne sme da se zaboravi, a
mora da se oprosti? Dokle ćemo da gledamo u prljavu prošlost i meljemo o
svetloj budućnosti? Dokle u prajmtajmu vrisak, krv, suze, znoj, beda,
izbegličke kolone? Dokle će našu savest da siluju dotirani TV nakupci tuđe
savesti? Dokle će nevladine platiše i šatrotolerantni sponzori da nam uređuju
TV program? Imaju li nešto što zatvara rane, što pomaže i bez lažnog „izvini“,
nešto što vraća bore smejalice?
Dokle više rat? Dokle više „izvini“?

Autor: ALEKSANDAR SALE JOVANOVIĆ


_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

SRĐA TRIFKOVIĆ: JEZIVA DRŽAVA

U Srbiji je sazreo model bez presedana u istoriji - anarhotiranija. To je
nesposobnost ili nemoć države da stane na put stvarnim kršiteljima zakona
(anarhija), uz istovremenu težnju države da svojim podanicima nameće i da
rigorozno sprovodi represivne zakone i norme ponašanja (tiranija).

Postupci Tadićevog režima stavljaju građane Srbije pred dilemu: kako se
odnositi prema svetovnoj vlasti koja otvoreno krši moralne norme na kojima je
utemeljen pogled na život i svet ogromne većine građana? Ovo pitanje posebno je
značajno za onih 95 posto Srba koji se - prema popisu iz 2002. - izjašnjavaju
kao vernici.

U pravoslavnoj tradiciji postoji ideal simfonije duhovne i svetovne vlasti. Taj
ideal, nesavršeno ostvaren u vreme Nemanjića, zasniva se na pretpostavci
postojanja pogleda na život i svet nosilaca svetovne vlasti koji nije u
raskoraku sa osnovnim vrednostima hrišćanskog učenja i tradicije. U savremenim
okolnostima nužni je minimum da država prihvata eshatološku misiju i
nadistorijsku suštinu Crkve, koja zauzvrat prihvata državu kao istorijsku ali i
Božansku tvorevinu. U odnosu građana prema državi, taj osnovni minimum jeste da
država ne zatire dobro i ne podržava zlo.

Niz događaja tokom proteklih godina, koji su dostigli vrhunac skaradnom paradom
10. oktobra, ukazuju da ni taj nužni minimum više ne postoji. Posle
poluvekovnog košmara usledio je krakotrajni i varljivi predah. Sada se,
nažalost, vraća vreme kada prestaje da bude moguć kompromis između ličnog
integriteta čovekovog i zahteva države za krotkim povinovanjem normama koje su
u raskoraku sa prirodnim pravom i božanskim učenjem. A da država upravo to
zahteva, jasno je iz sladostrasno sadističke pretnje jednog od njenih
funkcionera o „jezivoj reakciji" države na građansku neposlušnost.

VOLJA I NEVOLJA Gej parada i sve u vezi sa njom ukazuje da je u Srbiji sazreo
novi društveno-politički model koji nema presedana u istoriji. S obzirom da ga
je moguće jasno definisati, treba mu dati i pogodno ime: anarhotiranija.
Osnovna odlika režima anarhotiranije jeste nesposobnost ili nemoć države da
stane na put stvarnim kršiteljima zakona (anarhija), uz istovremenu težnju
države da svojim podanicima nameće i da rigorozno sprovodi represivne zakone i
norme ponašanja (tiranija).

Režim u Srbiji nevoljan je ili nemoćan da stane na put razularenim džihadistima
koji kamenuju autobuse u Novom Pazaru, ratnim huškačima (muftija Muamer
Zukorlić), korupcionašima („koferče"), prizivaocima dalje dezintegracije
državne teritorije (Jožef Kasa), uzurpatorima privatnih poseda (ciganska divlja
naselja), raspirivačima antisrpske i antipravoslavne nacionalne i verske
netrpeljivosti (Sonja Biserko), otvorenim zagovornicima separatizma („64
županije"), da o lopovima raznih kalibara i stranačkih boja u državnim
strukturama ne govorimo.

U isto vreme, režim u Srbiji brutalan je u obračunu sa građanima koji se drznu
da izraze negodovanje zbog promovisanja sodomije, i koji ne prihvataju bizarne,
nemoralne, pa i otvoreno psihopatološke „norme" koje režim nameće po nalogu
svojih spoljnih mentora.

Za razliku od niza stranih ekspozitura koje podrivaju srpsku državu i naciju
pod firmom nevladinog sektora i koje su apsolutno nedodirive, „Dveri", „Obraz"
i „Pokret 1389" su sada na listi za odstrel. Nataša Kandić nekažnjeno šamara
starca na ulici, ali Miša Vacić po kratkom postupku ide u zatvor zbog „kršenja
zabrane okupljanja". Čeda Jovanović neometano troši milione nepoznatog porekla,
ali se Raja Rodić nemilosrdno progoni. Kriminalci imaju kratke i duge cevi svih
kalibara i marki, ali građanin besprekorne prošlosti teško da će dobiti oružani
list.

LIBERALNI TOTALITARIZAM Režim u Srbiji normalizuje kriminal i kriminalizuje
normalnost. Anarhotiranija na delu. Srpski narod izložen je kako teroru
anarhije (na čijem su udaru, na primer, preostali Srbi u Novom Pazaru ili
stanari zgrada u blizini ciganskih divljih naselja), tako i teroru režimske
tiranije. Kao što je moj pokojni kolega Sam Fransis ukazao pre jedne decenije,
na sličan način većinsko stanovništvo zapadnih zemalja na udaru je kako
anarhije kriminalne podklase koju čine pripadnici „zaštićenih manjina", tako i
tiranije države koja nameće kodekse govora i ponašanja, sračunate da razbiju
koheziju zajednica zasnovanih na tradiciji, kulturi i kolektivnom sećanju.

Ideološka motivacija nosilaca anarhotiranije nije u afirmaciji raznolikosti
niti zaštiti ljudskih prava ugnjetenih žrtava diskriminacije. Njihov cilj je
prevaspitavanje Srbije, shodno ideološkim normama postmodernog,
posthrišćanskog, posthumanog Zapada. Skaradni 10. oktobar podseća nas da
totalitarizam liberalne demokratije savremenog Zapada nije suštinski drukčiji
od totalitarizma boljševičkog tipa.

Pre tačno godinu dana upozorio sam sa ovih stranica „Geopolitike" da i na
Zapadu i u Srbiji taj plišani totalitarizam na nišanu ima hrišćane, koji stoga
treba da budu spremni na mučeništvo u sudaru sa državom koja sledi zlo, štiti
zlo i zagovara zlo. Danas to upozorenje nažalost deluje još aktuelnije nego
onda, jer su diktati svetovne države u Srbiji sada sasvim ogoljeno u
suprotnosti sa višim zakonima.

Nije moguće izbeći ovu dilemu tvrdnjom da duša pripada Crkvi, a telo državi,
jer je takva podela moguća samo u apstraktnom smislu. U stvarnosti, duša i telo
su nerazdvojni u ovome svetu. Stoga ako povinovanje pravnim normama države
preti spasenju i iziskuje apostaziju ili činjenje greha pred Bogom i ljudima,
pravoslavni hrišćanin je dužan da ispoveda veru zarad Božje istine i spasenja
svoje besmrtne duše. On mora da se suprotstavi kršenju Božje volje od strane
države ili društva, naravno unutar zakonskih normi, ako to može, ali i putem
građanske neposlušnosti, ako to mora.

Lojalnost državi i povinovanje njenim zakonima nije i ne sme da bude apsolutno.
Ne ogrešiti dušu uvek mora da bude na prvom mestu. Ako vlast primorava svoje
podanike na pad prihvatanjem ili činjenjem grešnih dela, dobro je i legitimno
otkazati poslušnost državi. Treba slediti primer ispovednika i mučenika... I
iskusiti svu najavljenu jezivost te i takve države.

Parada srama u Srbiji nikada više ne sme da se održi, makar i po cenu te
„jezive reakcije". A jezivije teško da može biti nego što je.


Geopolitika

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li SPC postaje carigradska oblast?!

U vrhu Srpske pravoslavne crkve već duže vreme najavljuju stvaranje novih
episkopija deobom ili arondacijom postojećih, kako u Srbiji tako i dijaspori.
Ovaj potez obrazlažu potrebom, kao na primer vladika bački Irinej Bulović, da,
radi boljeg funkcionisanja, eparhije SPC treba da imaju najviše do 300.000
vernika. Mogućnost deoba na predstojećem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora
SPC, čije se održavanje očekuje od 17. do 21.novembra, najavio je i vladika
zahumsko-hercegovački Grigorije (Durić). S druge strane među vernicima, ali i u
jednom delu sveštenstva i episkopata postoje mišljenja da usitnjavanje vodi ka
nestajanju Srpske pravoslavne crkve u sadašnjem organizacionom obliku, i da su
to prvi koraci ka formiranju oblasnih pravoslavnih crkava kod kojih bi bio
izostavljen prefiks "srpska". One bi bile sastavljene od najmanje četiri
eparhije sa četiri episkopa, što je kanonski uslov za formiranje sopstvenog
Sinoda i potencijalni za sticanje autonomije pod patronatom istočnog pape,
odnosno carigradskog patrijarha.


Od Pećke patrijaršije do carigradske oblasti


Konstantinopoljska patrijaršija smatra pak da se time eliminiše jeres
etnofiletizma i takođe očekuje da nakon predstojećeg svepravoslavnog crkvenog
sabora pod njenu jurisdikciju podpadnu sve one pomesne pravoslavne crkve koje
su samostalnost (autokefaliju) stekle posle Sedmog vaseljenskog sabora iz
787.godine.

Kao primer da se teži kao oblasnim Crkvama pominje se aktuelni proces stvaranja
međupravoslavnih episkopskih konferencija u dijaspori na čijem je čelu obavezno
carigradski visokodostojnik, ali i nedavno proglašenje Pravoslavne crkve u
Crnoj Gori sačinjene od Mitropolije crnogorsko-primorske (sa arhiepiskopskim
sedištem na Cetinju) koja je odavno sa svog pečata eliminisala reč "srpska", i
susednih eparhija: budimljanske, mileševske i zahumsko-hercegovačke.

U tom kontekstu pominje se, kao mogući naredni potez, stvaranje Pravoslavne
karlovačke arhiepiskopije sa sedištem u Sremskim Karlovcima, koja bi obuhvatala
eparhije: sremsku, bačku i banatsku sa pridodatim takođe novostvorenim
eparhijama: novobeogradskom i zemunskom, a sve pod zajedničkim nazivom
Pravoslavna crkva u Srbiji.

Iako još nije preciziran datum održavanja VIII Svepravoslavnog sabora za koji
pripreme traju već decenijama, o perspektivama Srpske pravoslavne crkve, kao i
o crkvenim interesima Mosovske i Carigradske patrijaršije, za Vesti-online
govori pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević.

Kad je nacija iznad Boga

Odgovarajući na pitanje "šta je etnofiletizam, kada je i zašto proglašen za
jeres" naš sagovornik kaže:


"Etnofiletizam je idolopoklonstvo naciji, stavljanje svoje nacije iznad Boga i
Crkve. Za jeres je proglašen sedamdesetih godina 19.veka, kada je Carigradska
patrijaršija anatemisala Bugarsku egzarhiju, jer su Bugari tražili obnovu svoje
autokefalije. Raskol između Carigrada i Sofije trajao je do posle Drugog
svetskog rata.

Etnofiletizam zaista postoji i zaista je protivucrkvena pojava, ali treba biti
oprezan kad se izraz koristi.

Grci tu priču vole da primenjuju na druge, ali zaboravljaju da su oni često
skloni da sebe smatraju 'superpravoslavcima', u odnosu na koje su pravoslavni
Sloveni 'nedonoščad'. Naravno, ne svi Grci, ali ta tendencija postoji.

Carigrad ne tvrdi da su pomesne Crkve slovenskih naroda i Gruzije u jeresi
etnofiletizma, ali pretenduje na svoju vlast nad njihovim rasejanjem i ima
svoje kanoniste poput Vlasija Fidasa koji pretenzije Fanara opravdavaju".

Da li se ovde radi o carigradskom žalu za Vizantijom, sujeti ili potencijalnoj
finansijskoj moći slivanjem crkvenog novca, posebno onog iz dijaspore, u jednu
kasu?

"Carigrad je još od vremena patrijarha Meletija (Metaksakisa) 20-tih godina XX
veka insistirao na svom pravu da gospodari dijasporom drugih pravoslavnih
naroda.

Godine 1993. u centru Carigradske patrijaršije u švajcarskom gradu Šambeziju
održano je savetovanje na kome su predstavnici nekih pomesnih Crkava obećali
svoje dijaspore Fanaru.

Skup je održan pod predsedništvom švajcarskog mitropolita Damaskina, u okviru
priprema za VIII Vaseljenski sabor. Usvojeni su dokumenti 'Pravoslavna
dijaspora' i 'Autokefalija i način njenog proglašenja'. Oba ova dokumenta imala
su 'fanarocentričnu' crtu.


U ime SPC potpisali su ih episkopi: Irinej (Bulović) i Ignatije (Midić), tada
jeromonah.


Geopolitički gledano, stvar je prosta. carigradskom patrijarhu potrebna je tuđa
dijaspora jer je on u Turskoj obespravljeni rob turske države, koga od
proterivanja iz Carigrada spasavaju moć i uticaj Vašingtona i Vatikana".


Kakav je u svemu tome stav Moskovske patrijaršije?

"Moskovska patrijaršija je najbrojnija autokefalna Crkva na istoku iza koje
stoji i ruska država, koju, po teoretičaru, 'Velike šahovske table', Zbignjevu
Bžežinskom treba smanjiti (jer Sibir je 'dobro čovečanstva', a ne samo jedne
zemlje, zar ne?). I tako... crkveno-politička šahovska partija se nastavlja."


Upitan "da li eventualno usitnjavanje eparhija Srpske pravoslavne crkve ima
veze sa stvaranjem budućih crkveno-administrativnih jedinica oblasnih Crkava,
kao i sa eventualnom ponovnom administrativnom primatu Carigrada nad svim
pravoslavcima i stvaranju istočnog pape", sagovornik Vesti-online, smatra da
"praviti prebrze zaključke na osnovu malog broja činjenica niko nema pravo
pogotovu kad je Crkva Hristova u pitanju".


"Ali, kao što u državi Srbiji regionalizacija maskirana u 'EU standardi' priču,
znači komadanje Srbije, tako i u SPC drobljenje eparhija i atomizacija
episkopskog autoriteta ne znače ništa drugo do dalju razgradnju uticaja i
ugleda Crkve u narodu.

Umesto sabornosti u upravljanju SPC, po svemu sudeći, imaćemo 'feudalizaciju',
gde će svaki episkop nastojati da bude 'oblasni gospodar' koji će u svojoj
eparhiji da odlučuje o svemu - od dogmatike, preko liturgije, do kanonologije,
a Sveti arhijerejski sabor neće odlučivati svetoduhovskim saglasjem, nego
nadglasavanjem i preglasavanjem.


Ko će se sa strane ovakvim stanjem u SPC okoristiti ostaje da se vidi. Srbi
sigurno neće."


Vladimir Dimitrijević


Kada je reč o SPC, kako se i koji interesi Carigrada i Moskve, odražavaju na
Beograd?

"Dok smo imali svoju državu, pre Drugog svetskog rata, bili smo nezavisni u
crkvenoj politici. I posle II svetskog rata, Crkva je uspevala da se ne potčini
ni Carigradu ni Moskvi. Patrijarh German je bio majstor ravnoteže i ravnopravni
sagovornik sviju. Patrijarh Pavle je bio autoritet i Carigradu i Moskvi.


Danas, međutim, u SPC je nadjačala 'fanariotska' struja, koja se preko
Carigrada i njegovih teologa, poput 'superekumeniste' Zizjulasa, približava
Vatikanu. Šta će biti ostaje da se vidi. U svakom slučaju, mi treba da budemo
svima braća, nikom poslušnici. Ni Carigradu, ni Moskvi".


Šta suštinski znače zahtevi iz pojedinih delova pravoslavnog sveta da budući
osmi vaseljenski, tj. svepravoslavni sabor, treba da potvrdi, glasanjem,
autokefalnost onih pravoslavnih Crkava koje su stekle samostalnost posle
poslednjeg sedmog Vaseljenskog sabora iz osmog veka hrišćanstva?

"To je težnja 'grčkigovorećih' autokefalnih Crkava (Carigrad, Aleksandrija,
Jerusalim, i, delimično Antiohija) da se obnovi tzv. pentarhijski model iz doba
Justinijanove Vizantije (pored ove četiri autokefalne Crkve, Rim je bio peta
patrijaršija).

Nemoguće je, međutim, drvo Crkve, koje se u istoriji razraslo,vratiti u
prvobitno seme, jer bi to bilo golo nasilje. Ne može se preglasavati živi
život. Gruzijska, Ruska, Srpska, Bugarska, ali i Crkva Grčke, jesu realnost, a
ne prividi. Osmi sabor, ako ga bude, ne sme se baviti virtuelnom stvarnošću
nego onom koja jeste."

Milion i po franaka za samostalnost


S obzirom da je Srpska pravoslavna crkva, nakon dobijanja autokefalije od
Vizantije 1219. godine zaslugom Svetog Save, u potonjoj istoriji tokom
viševekovne turske okupacije dva puta prinudno gubila samostalnost i ponovo
vraćana pod fanariotsku jurisdikciju, Carigradska patrijaršija je septembra
1920. godine dostavila Povelju (tomos) o autokefali SPC u sadašnjem
organizacionom obliku, nakon ujedinjenja tadašnjih srpskih oblasnih crkava na
Balkanu i bivšoj Austrougarskoj, koje je proglašeno 26.maja 1919. godine.


Ondašnja Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, morala je u to vreme Carigradskoj
patrijaršiji za dobijanje tomosa o samostalnosti SPC da isplati milion i po
francuskih franaka što je i učinjeno u tri tranše od 24. decembra 1919. do
oktobra 1922. godine.

Da li je nedavno proglašenje Pravoslavne crkve u Crnoj Gori putokaz da se npr.
rasparčavanjem beogradsko-karlovačke arhiepiskopije i prisajedinjenjem sremske,
bačke i banatske eparhije, formira, uslovno rečeno, carigradska oblasna Crkva
sa sedištem u Sremskim Karlovcima i pod nekadašnjim nazivom Pravoslavna crkva u
Srbiji?


"Kombinacije o obnovi nekakve 'sremsko-karlovačke' Crkve pod upravom Fanara
mogu biti samo maštarije bolesnih umova i nezajažljivih ambicija.

Međutim, ako naša država bude razorena do kraja, onda bi i autokefaliji SPC
mogao da dođe kraj. Kad je pala nezavisna srpska država 1459. srpski narod se
našao pod jurisdikcijom grčke Ohridske arhiepiskopije.

Tek je Mehmed paša Sokolović obnovio Pećku patrijaršiju. Dakle, sve srpske
zemlje i dijaspora biće pod jurisdikcijom SPC samo dok SPC bude jedinstvena".

Da li je eventualno stavljanje pod carigradsku jurisdikciju svih pravoslavaca,
prethodnica za svehrišćansko ujedinjenje sa Vatikanom, kakva je u tom procesu
uloga i koja su očekivanja Vatikana i Carigrada, a kakva Moskve, ali i episkopa
sadašnje SPC?

"U ovom trenutku, Carigrad i Moskva se u mnogo čemu razilaze. Na nedavnom skupu
Mešovite bogoslovske komisije za dijalog pravoslavnih i rimokatolika
carigradski pregovarač Jovan Zizjulas, i papin izaslanik nadbiskup Kurt Koh
dali su oduševljene izjave da samo što se nismo ujedinili.


Međutim arhiepiskop Ilarion, desna ruka patrijarha Kirila, rekao je da od
skorog ujedinjenja nema ništa i da su pregovori na početku. Prema tome
Fukujamin 'kraj istorije' neće se desiti ni na VIII vaseljenskom saboru. Ako ga
uopšte bude", zaključio je Vladimir Dimitrijević pravoslavni publicista.

Stanje pred ujedinjenje

Neposredno pred stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i u trenutku
ujedinjenja svih srpskih pravoslavnih crkvenih organizacija rasutih u nekoliko
država u jedinstvenu Srpsku pravoslavnu crkvu sa patrijarhom na čelu, postojala
je u Kraljevini Srbiji, sa pet eparhija (beogradska, niška, žička, šabačka i
timočka), crkvena zajednica koja je imala "dostojanstvo mitropolije, sa prvim
episkopom, arhiepiskopom beogradskim i mitropolitom Srbije, koga je birao
Izvršni Sabor, a potvrđivao kralj".


U Kraljevini Crnoj Gori crkva je imala je tri eparhije (cetinjska mitropolija,
nikšićka eparhija sa sedištem u Ostrogu i pećka mitropolija). Na čelu crkve bio
je mitropolit cetinjski, koji se titulisao kao mitropolit crnogorsko-primorski.


Pravoslavna crkva u granicama karlovačke mitropolije imala je sedam eparhija
(vršačka, temišvarska, budimska, sremska, karlovačka, bačka, pakračka,
plašćanska ili gornjokarlovačka) i obuhvatala je sav pravoslavni narod u
Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji.

Najviše crkveno-jerarhijsko telo bilo je Arhijerejski Sinod ili Sabor, a
najveće crkveno-samoupravno, autonomno telo bio je Crkveno-narodni sabor.


Pravoslavna crkva u BiH imala je četiri eparhije (dabrobosansku,
zahumsko-hercegovačku, zvorničko-tuzlansku i banjalučko-bihaćku) i to sve sa
titulom mitropolija.


Na osnovu sporazuma između Beča i Carigradske patrijaršije iz 1880. bosanska
mitropolija je dobila neku vrstu samouprave. Duhovni poglavar i dalje je ostao
Carigradski patrijarh, dok je episkope u BiH imenovao austrijski car.


Pravoslavna crkva u Južnoj Srbiji i Makedoniji, na teritoriji koja je posle
ratova 1912. i 1913. pripala Srbiji, imala je sedam eparhija (skopska,
raško-prizrenska, veleško-debarska, pelagonijska, prespansko-ohridska,
strumička i deo mitropolije vodenske) i nalazila se pod upravom Carigradske
patrijaršije.


U Bukovinsko-dalmatinskoj mitropoliji nalazile su se dve eparhije:
dalmatinsko-istrijska i bokokotorsko-dubrovačka.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Poziv za naredne molitvene skupove




П
омаже Бог свима! Част ми је обавестити све Светосавце који још од априла месеца молитвено одстојавају пред Богом Живим, пред зградом Патријаршије

ради заштите вере Православне, као што рече Св. Јован - Божанственог Православља, да ће молитвена окупљања бити сваког дана у току заседања Саборa СПЦ од 17. 11. 2010. године (среда, четвртак и петак) у времену од 16,30 до 19,30 часова. А у суботу 20. новембра поново у 13 часова. То је распоред овонедељних молитвених окупљања искрених и брижних православаца, народа и монаштва, а после тога се наставља са редовним окупљањима сваке наредне суботе (у 13h). Ово као и сва наредна антиекуменска окупљања православаца одржаваће се и поред притисака што полиције, што званичног врха СПЦ.

Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину и сваки који је од истине слуша глас Мој (Јн. 18,37) рече нам Господ наш. Нажалост, целокупна историја човечанства није ништа друго до непрекидно гоњење Једине Цркве Христове која дише том Истином и чува у недрима Својим ту Истину. Некада давно непријатељ је отворено устао на Цркву, покушавајући физички да истреби хришћане, али касније је нарочито усавршавао један несравњено опаснији вид прогона који и до дан данас траје, и то - гоњење изнутра од стране оних који су хтели да разврате чисто Божанствено учење хришћанске вере примесама разних људских измишљотина, како би тиме уништили његову животворну, спасоносну силу и начинили га недејственим (Арх. Аверкије Џорданвилски).

„Сведочиће Дух Свети и Ви“ говори Господ апостолима Својим, а од апостола до данас те речи одзвањају и призивају сваку душу у Цркви крштену. Стражите и над покретима душе своје али још и више над Догматима вере своје, јер без Догмата (Истине) нема спознаје Ње и нема свести о личној грешној удаљености од Ње, тј. нема покајања, а без истинског покајања пред Богом Истиним нема благодати Његове, нема нам спасења! У смирењу своме, које је полазни дар Духа Светога, насушна је потреба сведочити Истину Христову, ту једину спасоносну Истиниту Веру Његову коју нам Светитељи наши предаше на чување. Цео православни народ Божији је позван да чува Истину Цркве уколико је она, као што је данас случај, енормно угрожена, да је чува ради спасења душе своје и душа покољења својих.

Помози нам Господе изгибосмо у својеглавостима својим које сада прете чак и страшним расколом Цркве Твоје, а и ти народе помози нам овде пред Патријаршијом сада да се умноже молитве наше и спасу душе наше у Једној Јединој нераздељеној неекуменској Српској Православној Цркви.

Дуготрпљењем пројавимо верност Цркви и дочекајмо овде заједно помоћ Господњу који Једини чува Истину Цркве Своје довека, помозимо жртвом смиреног сведочења свога да се неразумне духовне вође уразуме и сви заједно узрадујемо ради вечног спасења свенародног. Или, насупрот, „бар“ ћемо исповедним трудовима овим са себе скинути страшну одговорност што смо својим нечињењем дозволили да се зло екуменизма до ове мере рашири међу изабраним свештенством и народом Христовим.

Данас се све капије Православне Тврђаве Истине рукама заблуделих изнутра покушавају широм отворити за све непокајане, кривоверне непријатеље Божије и погубитеље душа рода српског. Стога је, као и досад, сваки будући дан мирног (неисповедног) саживота са овим нашим ревносним екуменистима и папистима само ново увећање на тасу ваге ћуталачких страшних греха наших у питањима саме Вере наше, па, макар се и непрестано молили, јер притом не бранимо срамоћеног и клеветаног Господа Свога и Веру Цркве Његове. И ђавоимани јеретици могу на земљи по слободи (само)воље да служе разноразним демонским циљевима и идеологијама, али наше је да не дозволимо да лукава реч њихова допре до простодушних срца истинског стада Христовог - ближње браће наше. Не сме реч јеретичка надјачати светоотачку проповед православну макар и имали сву полицију и медије овога света. Такав је Крст Православца који жели вечно васкрсење своје душе. Јер, ко то данас има међу нама такву молитву која би „онемела уста лажљива“, стога се скрушено молимо и за своје и њихово спасење у правоверју, али и обавезно се по моћима потрудимо да се отров проповеди њихове науке јавно разобличи и спречи његово смртоносно разливање по душама народа нашега.

Ми који смо се трудили клецати за трагом Светих Отаца, ми смо данас сведоци, да ли свесног, да ли несвесног, духовног тровања душа православних, те ће се управо од нас свесних тражити одговор на питање: зашто се саблазно екумено-унијатско учење оволико проширило и шири међу наивнима и простодушнима и поред нас живих млаковерника који се светим именом хришћанским именујемо. Зато у смирењу своме приложимо труда, колико ко може, јер „комшија“ не може одрадити наш удео у испољавању верности Господу нашему. Амин.


са благословом монаха Антонија

народ Светосавски, 14.11.2010


„О, чудесно, животворно, Божанствено Православље!
Ја видим светли образ твој!“ (Св. Јован Кронштатски)


[You must be registered and logged in to see this link.]

CIA plasira kartu Srbije bez Preševa, Vranja i Prokuplja

Мапа Србије без дела Србије, а држава ћути?


М
апе Србије без Косова, Прешева, Бујановца, Прокупља и Врања које су пре месец дана почеле да се појављују на интернету пласирала је америчка обавештајна агенција ЦИА.

Информативна служба СНП Наши 1389, 16.11.2010
+++

Српски народни покрет Наши 1389, први је упозорио на појаву ових карти које су преузели чак и неки домаћи сајтови и пратећи порекло мапа дошао је до сајта [You must be registered and logged in to see this link.] званичне презентације обавештајне службе Владе САД.

Први пут спорну мапу приметили смо на сајту Туристичке организације Ниш (уклоњена после наше интервенције), а у сарадњи са запосленима у ТО открили смо да је мапа грешком преузета са једног од сајтова ЕУ које дају информације грађанима ЕУ који путују у друге земље. После писма администратору тог сајта добили смо информацију да су мапу и друге податке преузели са сајта ЦИА.

Поменута мапа налази се у секцији „Светска књига чињеница“ (world factbook). Kaда, међу понуђеним у земљама, изаберете Србију појавиће се две карте, једна карта Србије без Косова и друга карта која приказује читаву Европу и на којој су, осим Косова, из Србије издвојене и све општине уз македноску границу. Да не може бити речи о случајној грешци показује и то што се иста „грешка“ налази на свим каратама земаља у Европи које када се увеличају показују Србију без Прешева, Бујановца, Прокупља и Врања. Према агенцији ЦИА Србија и Македонија немају заједничку границу.

Чињеница да је ЦИА пласирала ове мапе баш у тренутку када представници Албанаца из Прешева прете сецесијом, а Врање и Прокупље тресе афера са продајом докумената Србије Шиптарима, показује да није реч ни о каквој случајности или грешци. Једина грешка може бити у томе што је ЦИА објавила мапе пре него што свој план спроведе у дело.


СНП Наши 1389 захтева од Министарства спољних послова да реагује на овај непријатељски гест САД.

Информативна служба СНП Наши 1389

[You must be registered and logged in to see this link.]

U strahu - propast

Страх у Срба


D
va velika Srbina, Jovan Dučić, koji je voleo da kaže da je strah ubica uma i mala smrt koja donosi potpuno brisanje, i Mehmed Selimović,

Oliver Vulović 16.11.2010

+++

koji je tvrdio da strah sam po sebi čini da se dogode stvari kojih se plašimo, nisu uspeli da svom narodu ove mudrosti usade u svakodnevni život a posredno i u njegov politički odnos prema spoljnom svetu. Srbi sa teritorije koju danas od spolja nazivaju Srbijom, se već deset godina, preko ljudi koje su ih i dovele na vlast, pogadjaju sa velikim silama u ogromnom strahu od njih.

Takvim postupanjem iz godine u godinu dobijaju sve manje, sve lošije i sve ružnije. Iz ove priče, u nekom delu, izuzimam Republiku Srpsku. Plašeći se svega onoga čime nam je prećeno, dogodilo se da pod pretnjama uvek popustimo i da se ostvari ono čime nam je prećeno. Srbi su u Hrvatskoj iz konstitutivnog naroda prevedeni i svedeni na nacionalnu manjinu od 4%, crnogorskoj hunti je svesrdno pomognuto da izvrši secesiju, otet nam je Kosmet, u Raškoj vri kao u djavoljoj vodi a Vojvodinu kulturno klackaju dok je ne isklackaju tamo gde treba.

O diplomatskim notama rumunske i bugarske vlade o “lošem statusu” njihovih manjina u Srbiji te makedonskom upornom skidanju mantija srpskim pravoslavnim sveštenicama na granici a na drugoj strani prostiranju crvenog tepiha i sviranju himni balističkim vodjama, ovog puta nemam vremena da poklonim mnogo pažnje ali ih vredi pomenuti.

U jednom momentu je lepo primećeno da je samo još jedan stub srpske istorijske državotvornosti i postojanja ostao koliko toliko stabilan - SPC, ali već danas smo svedoci zlohudne senke raskola koju je SA Sabor pod pritiskom i ultimatumom stranih diplomatija na putu da izazove svojim neustavnim i nekanonskim odnosom prema Vladiki Artemiju, opet iz straha od evro-američkih reakcija na Kosmetu. Takvo ponašanje SA Sabora tim više čudi jer kao da nam oni, zbog kojih sklanjaju Vladiku Artemija već nisu popalili, porušili, oskrnavili i proterali sa Kosmeta sve što su planirali.

Iz straha je se brže-bolje i vlada Tadićeve demokrature u Srbiji povukla iz medjunarodne diplomatske arene i iskreirala malaksalo prepuštanje EU svega važnog u vezi dalje politike oko Kosmeta. Od EU su svetlosnom brzinom zauzvrat dobili žmurenje na prošlosedmičnu šiptarsku zabranu njenom ministru za Kosmet da predje tzv administrativnu liniju. Za sada, idemo totalno izokrenutim putem i izokrenuto živimo i vodimo izokrenutu politiku.

Mirko Djordjević je u svom pisaniju iz 1998e godine zvanom “Znaci vremena”, iskočio kao tipičan zagovornik, onoga što ja ovde nazivam izokrenutom Srbijom ili kako se to politički lakše kaže, zagovornik svesne i zlonamerne zamene teza, te govoreći takodje o strahu u Srba preko posmatranja “prelamanja misli oca Justina Popovića i Vladike Nikolaja Velimirovića u savremenoj ravni” dalje kaže da “postaje jasno da je naš diskurs o Evropi tipičan primer intelektualno nezrelog diskursa. Nisu prevladane sve one protivurečnosti kojih se evropska misao na prirodan način oslobodila. Osim toga, u tom diskursu ima nečeg što je nespojivo sa intelektom - ima straha koji seže iz atavističkih dubina koji, štaviše, nije običan strah. U njemu naime - u tom strahu - ima opsesije koja seže do paranoičnosti. Ona se vidi najpre u osećanju samodovoljnosti, u sklonosti ka izolaciji pa i samoizolaciji, a kada se takva stanja poklope i sa realnim stanjem izolacije u kojoj smo, onda je ovakva “misao”(oca Justina i Vladike Nikolaja (prim.O.V) bukvalno opasna. Strah od novog, zakašnjenje u smeru modernizacijskih procesa, strah od drugog, samo su manifestacije tog najdublje ukorenjenog straha.”

Dakle, Djordjević i ostali pravi “Evropejci” svaki eventualni vid borbe ovog naroda i države za opstanak, pa i onaj najpacifističkiji, pa ako hoćete i samu “srpsku misao”, bezraspravno proglašavaju produktom “atavističkog straha”, tromosti, zadrtosti, opsesivnosti,zaostalosti, paranoičnosti i “nespojivosti sa intelektom” jer se, o moj Bože, evropska misao na prirodan način oslobodila i pročistila pa sada na jednoj strani evropska Francuska proterruje Rome, nedozvoljava Turskoj u EU a Brisel kroz Angelina usta proglašava propast projekta normalnog saživota sa islamskim doseljenicima u Nemačkoj.

Tako oslobodjenoj “evropskoj misli” ne smeta da potpomaže one koji na Kosmetu pale hrišćanske hramove sa pocetka drugog milenijuma i finansira stvaranje paraislamskih zajednica u Srbiji, ilirskog pravoslavlja, hrvatske,crnogorske i makedonske pravoslavne crkve i na kraju rascepa same SPC u tzv Republici Srbiji. No, Angela će uspeti, jer nije samo vodja velike sile već i hrabra sama po sebi i vodi hrabru politiku u interesu njene države i njene nacije. Takvu politiku, hrabru politiku (da se odmah razumemo, pod hrabrim ne mislim automatski i na militantnu) u Srbiji nema više ko da vodi.

Evropskim Mirkovićima u Srbiji smeta strah od EU i insistira na tome da se počnemo plašiti samih sebe i tako udjemo u opštu nacionalnu neurozu da bi smo lakše ušli u EU..

Evropska uravnilovka se probila sistemom opštinskih odbora i partijske feudalizacije u svako selo, preduzeće, medij. Ona je postala dogma, sveta oktroisanost, novi manifest. Evropske perspektive su postale tako neupitno važne i moćne da je trenutno u ovoj državi zaista potrebna velika hrabrost suprostaviti joj se i na taj način je strah uspešno nakalemljen na ostale nacionalne osobine i vidove življenja. Kroz strah od gubitka posla, kao jednom od najjačih u Srbiji, političkog usmeravanja prohodnosti na budžet u viskom školstvu, pristupa iole skupljim zdravstvenim uslugama, političkim manipulacijama kursom monete, pretnjom odvezivanja ruku neoliberalnim tržišnim ajkulama i barakudama, dakle svim ovim i ostalim nepobrojanim metodama se uspešno guši svaki glas protiv nametnute i apsolutističke i jedine prihvatljive, probriselske politike vladajućih velikaša. Dos I jeste doveden na vlast jer Evropa I dalje veruje da se duh naroda oblikuje onako kakva mu je vlast. U Briselu dalje misle da kada se promeni oblik vladavine da je narod poput vode koja menja oblik u oblik posude u koju se sipa. Kada je Vaclav Klaus u svom autorskom tekstu prosle godine uporedio EU sa bivšim SSSRom, sve razloge za takvo svoje vidjenje je taksativno pobrojao sa po jednom rečenicom dok je samo za strah morao da upotrebi više rečenica.

Dodao bih se na Klausove opservacije samo mišljenjem da u strahovima u vezi iznošenje razloga protiv SSSRa i današnjeg straha od protivljenja EU, postoji razlika samo u načinu sigurno predvidjene smrti nakon njihovog iznošenja. U prvom slučaju je smrt bila neposredna i brza, od samih vladara komunističke unije, a u drugom posredna, preko ekonomskog iznurivanja putem razno raznih javnih i tajnih sankcija državama i narodima koji se odluče na glas protiv. Zašto bi nas onda posle deset godina na vlasti čudilo ovo sejanje straha po Srbiji od sadašnje elite kada je ona strahom odlično manipulisala i tokom svoje borbe da preuzme vlast. Nekada je DOS lažima svesno plašio narod da bi se dokopao vlasti. Govorili su da u Miloševićevoj Srbiji ima preko 100 000 policajaca dok Djindjić nije u jednom od svojih intervjua lakonski rekao da su preterali, da ih je bilo samo 30 000 i da ih je i zaista malo i da im je položaj zaista loš. Govorili su da je preko 500 000 mladih i pametnih pobeglo u svet dok konačno Djelić nedavno nije priznao da ih je i pored svih užasa kojima smo bili izloženi otišlo manje od 50 000. Govorili su o ogromnim pljačkama, milijardama po ostrvima a čim su došli na vlast prvo je njihovim pulenima sa jednog egzotičnog ostrva od “tetke” stigla apanaža od par stotina hiljada evra.

U čemu se , molim vas lepo, ovakvo širenje straha razlikuje od onih Šejovskih 700 000 proteranih Šiptara, 100 000 zatvorenih na stadionu u Prištini, deset hiljada pobijenih u Izbicama ?

U onom glavnom cilju, lomljenje Srbije, sada posle 10 godina, sa sigurnošću možemo resko reći - nema razlike. Odnos koji srpska vlada ima sa EU je čista antinomija. Oni su kao bajagi u stalnom sukobu ali se na kraju dogovore da su oboje u pravu a što Brisel proglašava srpskom evroskom kooperativnošću i približavanje Uniji a srpska vlada u svim medijima isto to gromoglasno imenuje svojim diplomatskim pobedama. EU se neće zadovoljiti dok Srbi ne postanu prost zbir svojstava zajedničkih “svim telima”. I takav odnos EU važi samo za Srbe i ostaće na snazi ili dok taj zbir svojstava uistinu ne postanemo ili do momenta našeg opšteg nacionalnog otrežnjenja. Od oba smo, pa i od EU, sada podjednako veoma, veoma daleko i to je jedino dobro koje iz svog ovog zla proizašlo.

Pokušajmo zato da ovo medjuvreme iskoristimo da se sa psihologa i psihijatara ,vratimo postavljanju ljudi drugih struka na čelo države jer smo, pogledajmo u istoriju da bi smo pogledali napred, i sa nepismenim čovekom na čelu postizali mnogo više.


Oliver Vulović
[You must be registered and logged in to see this link.]

Mamuzanje mrtvog konja

U crno-beloj vizuri zapadnih propagandista, Srebrenica je postala simbolički
operator za Aušvic. Miloševiću je namenjena uloga Hitlera, Mladiću Ajhmana – a
Tadiću Vilija Branta. Pa, ko se u tu sliku uklopi, uklopio se. A ko ne –
utoliko gore po činjenice. I po njega

Čak i provladini istraživači danas konstatuju da u Srbiji evroentuzijazam
polako splašnjava. S druge strane, EU se suočava sa sopstvenim ekonomskim i
političkim problemima i tamošnja javnost, pogotovo u Nemačkoj, koja se tu ipak
najviše pita, nimalo nije zainteresovana za dalja proširenja. Napokon, za
većinsku Srbiju, duboko sam ubeđen, ta priča je suštinski manje-više završena
onog časa kada je Srbija stavljena na belu šengen listu. Da može slobodno da
putuje kad hoće i kad ima para, i da ne mora da čeka u ponižavajućim redovima
za vize, to je otprilike ono što je bila suština srpskog evrofilstva i nakon
čega su interes i entuzijazam većine građana u pogledu evrointegracija počeli
polako, ali sigurno da opadaju.

Najzad, već ulazak Rumunije i Bugarske je učinio da EU u srpskim očima izgubi
mnogo od svog ekskluziviteta, a kada se tamo nađe još i Hrvatska, Srbi će
interes za Uniju dramatično izgubiti i neće ga više moći održati čak ni kao mit
o "pretpristupnim fondovima" i parama koje tamo samo čekaju na nas. (Nešto
novca tu, doduše, zaista postoji, ali je on daleko manji i daleko teže dostupan
nego što se to predstavlja u krugovima ovdašnjih evropropagandista.)

Mogao bih sada da seirim, likujem i podsećam na svoj "dvostruki
evroskepticizam", citiram svoje izjave o tome da je aktuelna srpska EUrija
"široka, ali plitka" i šta sam sve govorio o politici "duplog koloseka" srpskih
vlasti. I u tom kontekstu na naslove tipa "Ni Kosovo, ni Evropa", "U se, i u
svoje kljuse" i slične, kojima sam, u vreme kulminacije srpskog evrofanatizma,
bezuspešno pokušavao da hladim glave lokalnih evrofila. Elem, ako je ikada i
bilo neke dileme, danas je više nego jasno da Kosovo i srpske evrointegracije
nisu odvojeni procesi i da nikada to nisu bili, i da nas u EU neće pripustiti
sve dok, makar i bez formalnog priznanja, ne rešimo problem "dobrosusedskih
odnosa" sa Kosovom – a verovatno ni tada.

Pravde radi, moram priznati da su, makar po pitanju "dvostrukih koloseka", na
istoj liniji sa mnom bile i neke kolege (Vladimir Todorić, Dušan Pavlović, kao
i dobar deo LDP-inteligencije), sa kojima sam se, inače, retko slagao u bilo
čemu. Naravno, naša saglasnost je završavala na konstataciji o neodrživosti
vladajuće politike oličene u mantri "I Kosovo i EU", a razlike su bile i ostale
povodom realne alternative ovoj nemogućoj politici. Pomenuta škola mišljenja
kaže da je insistiranje, makar i formalno, na suverenitetu i teritorijalnom
integritetu (čitaj, nepriznavanje nezavisnosti Kosova) kamen oko vrata moderne
Srbije, pa i njenog evropskog puta. I da bi, samo kada bismo se tog kamena
oslobodili, sve ostalo išlo lakše, ako već ne i samo od sebe.

Vladajuća koalicija je, međutim, imala ideju koja bi se, teorijski, mogla
nazvati "dijalektičkom", ali koja u realizaciji i real-političkoj praksi
neodoljivo nalikuje na najobičnije srpsko "muljanje". Reći ćemo kako "nikada,
ali, nikada" nećemo priznati Kosovo (ni formalno, ni faktički) i istovremeno
ćemo govoriti i da Evropa nema alternativu. I pri tome ćemo se praviti i
ponašati kao da te dve stvari nemaju nikakve veze, iako nas i zdrav razum i
domaći analitičari i strane diplomate neprestano uveravaju u suprotno. Rekoh,
teoretski, odnosno, knjiško-kabinetski gledano, ta stvar može da funkcioniše.
Zašto bismo samo mi članstvo u Uniji morali da plaćamo bolnim političkim
ustupcima i pristankom na otcepljenje dela sopstvene teritorije? I zašto bi se
oni ljutili na nas zbog toga što koliko-toliko insistiramo na svom stavu i svom
teritorijalnom integritetu, ako se već mi ne ljutimo na njih zbog toga što nam
taj integritet ugrožavaju i, uprkos tome, hoćemo da se sa njima družimo i da im
se pridružimo?

To se u srpskom diplomatskom novogovoru zove "izolovanje razlika" i "slaganje
da se ne slažemo" i na toj platformi je srpska spoljna politika, sve do one
fatalne Tadićeve večere kod Ketrin Ešton relativno dobro žonglirala i
balansirala između svih onih svojih spoljnopolitičkih "stubova" i "prioriteta".
Zvanično se radilo na približavanju Uniji, Rusija je bila proglašena za
"najvažnijeg spoljnopolitičkog partnera i prijatelja Srbije", otvaralo se prema
Kini, sprečavana su nova priznanja kosovske nezavisnosti, aktivno radilo sa
pokretom nesvrstanih.

Dakle, kada bi (naglašavam ovo "kada") ta politika imala ikakve šanse, onda ona
ne bi mogla izgledati mnogo drugačije od toga kako je izgledala do ovoga leta i
kako ju je, u stilu "malo levo, pa desno", do presude MSP-a i odustajanja od
sopstvene rezolucije u Generalnoj skupštini, sprovodio tandem Jeremić–Tadić.
Ali, problem upravo i jeste u tome što ta politika, dugoročno gledano, nema
perspektive, odnosno što joj ni međunarodno okruženje ni unutrašnja politička
dinamika tu šansu neće pružiti. A ona sama nije pokazala da ima kapaciteta da
se za tu šansu trajno izbori – ako joj je do toga uopšte i bilo stalo.

Zato je moguće samo povremeno potiskivanje jednog na uštrb drugog prioriteta.
Moguće je privremeno samozavaravanje i zavaravanje javnosti i ovih ili onih
"partnera". Ali od toga dugoročno nema gotovo nikakve koristi, sem kao
kratkotrajni spoljnopolitički predah, da se uzme vazduh, napravi strategija i,
eventualno, sakupi snaga za neki ozbiljniji zaokret.

Zapadna politika i zapadno javno mnjenje imaju svoju uveliko zakovanu sliku
događaja na eks-Ju prostoru, imaju svoje shvatanje krivice za rat i zločine,
uključujući tu i bombardovanje 1999. i nemaju nameru, a ni razloga, da od tog
viđenja odustaju. A posebna je priča to što je takva slika danas uveliko
prihvaćena i od dobrog dela srpske javnosti, pri čemu su neki ovdašnji medijski
i politički poslenici svojevremeno takođe dosta doprineli njenom nastajanju i
širenju.

Srbiji je u tom delu sveta namenjena uloga nacističke Nemačke posle Drugog
svetskog rata, jedino što sada na drugoj strani nema komunističke opasnosti i
velikog ruskog medveda u ekspanziji, pa nema ni potrebe da se u poraženog
balkanskog neprijatelja nešto naročito ulaže, da se mazi i da mu se olakšava
život. U crno-beloj vizuri zapadnih propagandista, Srebrenica je postala
simbolički operator za Aušvic. Miloševiću je namenjena uloga Hitlera, Mladiću
Ajhmana – a Tadiću Vilija Branta. Pa, ko se u tu sliku uklopi, uklopio se. A ko
ne – utoliko gore po činjenice. I po njega.

Nije ovde reč o tome da se širi bilo kakva ksenofobija i paranoja. Ali je
neophodno osloboditi se što pre aktuelnog, nerealno idiličnog pogleda na svet i
međunarodne odnose (sa elementima mazohizma i autošovinizma), koji je nastao u
Beogradu tokom devedesetih kao reakcija opozicione javnosti na paranoju i
propagandu tadašnjeg režima. Izgleda da su neki tadašnji opozicionari suviše
bukvalno shvatili ono svojevremeno nosanje zastava zapadnih zemalja tokom
protestnih šetnji u Beogradu. Ne, tamo u Briselu nam ne sede nikakvi
"prijatelji", mada, razume se, ima više ili manje naklonjenih. Ponajmanje su
nam to Ketrin Ešton, Jelko Kacin, Doris Pak, razni "visoki predstavnici" i
ostala briselska politička birokratija. Ne treba se zbog toga žaliti, kukati i
naricati nad sudbinom. Ali, isto tako, ne treba ni kao ptica dodo pasivno
stajati i gledati dok te love i istrebljuju.

Najzad, treba se prisetiti da su i naši nekadašnji državni i istorijski uzleti
bili takođe omogućeni sklopom nekakvih okolnosti i determinisani širim
konstelacijama snaga i odnosa između velikih sila. Ali to se u romantizovanom
nacionalnom sećanju uglavnom potiskuje u drugi plan i sve stavlja u zaslugu
samo sopstvenom herojstvu, mudrosti i istorijskom pozvanju. Otprilike kao i u
fudbalu (još je sveže sećanje na poslednje svetsko prvenstvo i izjave selektora
Antića), kada se uspesi pripisuju našoj dobroj igri i taktici, a porazi
objašnjavaju nedostatkom sportske sreće i sudijskim nepravdama.

Dakle, da, treba zaista imati i "sportske" sreće. Ali treba imati i ljude
sposobne da te srećne okolnosti i eventualnu priliku prepoznaju i iskoriste.
Ali, šta reći o narodu i njegovim vođama koji su se za manje od dve decenije
dva puta ukrcavali u pogrešan istorijski vagon i koji su pojurili za "zlatnim
pticama" neoboljševičkog socijalizma (krajem osamdesetih) i neoliberalne
globalizacije (početkom dvehiljaditih) upravo u trenutku kada su one polako
nestajale sa istorijskog horizonta? E, za to nam Kušner, Kacin, Pakova i ostali
zaista nisu krivi.

Uostalom, pogledajte samo današnju Rumuniju i Bugarsku. Pogledajte probleme sa
kojima se suočavaju mnoge zemlje evrozone, uključujući i one koje su godinama
navođene kao uzor za primer. Pogledajte kako se ideja EU kruni i devalvira
širom Evrope pod teretom rastuće birokratizacije, odsustva solidarnosti i
oživljavanja nacionalnih strasti i regionalnih animoziteta.

Dakle, zaboravimo na određeno vreme EU i ne očekujmo pomoć od nekoga ko
trenutno ima i previše sopstvenih problema, a mi smo mu, što je i normalno,
(pret)poslednja rupa na svirali. Treba nam alternativni plan, strategija i
vizija. I drugo, treba nam samopouzdanje koje smo u međuvremenu izgubili. I
treba nam elementarni patriotizam kao podrazumevana i neophodna baza državnog i
nacionalnog oporavka. A njega nema bez suverene demokratije, samostalnog
državnog aparata, bez rodoljubive elite i bez trudoljubivog naroda. A vi sad
vidite (pretpostavljam da ćemo se makar u ovome svi složiti, bez obzira na to
gde stavljamo akcenat) šta nam je sve od pobrojanog – dakle, demokratija,
državni aparat, elita i narod – u gorem, bednijem i beznadežnijem stanju.

S tim da ja takvo stanje vidim kao izazov i zadatak, a ne kao izgovor i alibi
za nečinjenje, apatiju i rezignaciju.

Autor je glavni i odgovorni urednik časopisa "Nova srpska politička misao"

[You must be registered and logged in to see this link.]

O niškom vladiki kada se steknu uslovi

Autor:

Lj.S.

| Izvor: Južne vesti | Objavljeno: 17.11.2010.



NIŠ - Liturgijom u manastiru Rakovica je jutros počelo jesenje zasedanje Sabora
Srpske pravoslavne crkve koji će zasedati do nedelje, kada je Sveti Arhanđel i
tada se episkopi moraju vratiti u svoje eparhije zbog slave.

- Sabor će videti da li su se stekli uslovi da se izabere novi vladika niški i
da li za to ima vremena. Kako sam čuo, eparhije se neće popunjavati do maja –
rekao je Vlajko Grabež, starešina niškog Sabornog hrama i bliski saradnik
patrijarha Irineja.

Vlajko Grabež dodaje da će na Saboru najteža tačka biti slučaj vladike
raško-prizrenskog Artemija zbog sumnje da postoje zloupotrebe u poslovanju te
eparhije.

- Ne može niko da se postavlja iznad crkve. Ni jedan pojedinac, ni ja, ni
Artemije ni bilo ko, ne može da postavi svoje ciljeve i reči iznad crkve –
rekao je juče patrijarh Irinej u Pirotu, gde je služio služio liturgiju u
manastiru Sveti Đorđe.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]