Srbi, Srbija, Srbstvo

Хрватска тужи Србе за конц логоре

Државно тужилаштво Хрватске поднело је оптужницу, која ће ускоро
стићи у Београд, због наводне одговорности врха бив­ше ЈНА за
организовање логора у Србији и Хрватској.

Хрватско тужилаштво тврди да је „кроз концентрацио­не логоре у
Србији прошло више хиљада хрватских ратних заробље­ника“ а да је за
то најодговорнији генерал Александар Васиљевић. Пра­восудни
органи Хрватске затражили су такође од Владимира Вукчевића,
главног тужиоца за ратне злочине у Србији, да поно­во отвори
истрагу за дешавања на пољопривредном добру Овча­ру, током 1991.
године.

Предраг Симић, професор на Факултету политичких нау­ка у
Београду, сматра да је хрватска тужба срачуната на стварање такве
атмосфере у хрватском јавном мњењу која ће онемогу­ћити повлачење
тужбе за геноцид иза чега стоји крајње десно крило ХДЗ-а.

– Разлике у перцепцији прошлог рата између Срба и Хрвата дуго ће
бити присутне, без обзира на добру вољу да се ти од­носи мало
релаксирају. За нас је то био грађански рат, а за њих – домовински.
Ово је, ма како се то нама не допада, добро сми­шљен потез, темпиран у
право време по њих. Не заборавите да о иницијативи председника Ива
Јосиповића о повлачењу хрватске тужбе за геноцид од­лучује Сабор
Хрватске, а не председник, где већину има управо ХДЗ – рекао је Симић.

Живадин Јовановић, бивши министар иностраних посло­ва СРЈ, рекао је
да концентрациони логори, како наводе Хрвати, у Ср­бији нису ни
постојали.

– То су најобичнија подметања по принципу „држ’те лопова“. То су
напади на Србију, како се на дневном реду не би на­шла хрватска
политика етничког чишћења Срба. Понашање представни­ка Србије у
односима према Хрватској до сада није дало неке ви­дљиве
резултате у односима две земље. Доста је било шет­них једностраних
уступака Хрватској– навео је он.

Иван Звонимир Чичак, председник Хрватског хелсин­шког одбора, рекао
је да је посредно утицао на отпочињање нове истра­ге и подизања
оптужнице против врха ЈНА за злочин у Овчари.

Опширније у штампаном издању…

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Optužnice za trgovinu organima uzdrmale Kosovo


PRIŠTINA- Optužnice protiv sedam ljudi za učešće u međunarodnoj mreži trgovine
organima, pod vođstvom uvaženog hirurga i profesora univerziteta u Prištini,
uzdrmale su Kosovo, objavio je "Njujork tajms."

Policija kaže da je čitav slučaj počeo na lekarskom kongresu u Istanbulu
2006. godine kada se Derviši sastao sa turskim lekarom Jusufom Sonmezom
koji je u bekstvu i od ranije poznat policiji po trgovini organima.
Kliniku "Medikus" na kojoj su obavljane operacije osnovao je jedan
evropski filantrop koji je pomagao albanskim lekarima tokom rata na
Kosovu 1999. godine, a Derviši ju je tajno pretvorio u kliniku za
nelegalne transplantacije koje je izvodio Sonmez, naveo je "Njujork
tajms".

List navodi da je slučaj organizovanja trgovine ljudski organima na Kosovu, za
koje je otpužen i jedan sada već bivši visoki funkcioner kosovskog Ministarstva
zdravlja, test za pravosudne institucije i vladavinu zakona, u trenutku kada
Kosovo inače, pokušava da prevaziđe kulturu endemskog bezakonja i korupcije
koja je stigla do najviših nivoa vlade.

Najmanje sedam ljudi optuženo je za učešće u prodaji bubrega i drugih organa
siromašnih žrtava za i do 200.000 dolara pacijentima iz udaljenih zemalja poput
Izraela i Kanade, sopštili su viši funkcioneri policije i Evropske unije,
preneo je njujorški list.

- Prema optužnici, trgovci organima privlačili su ljude iz kartonskih naselja u
Istanbulu, Moskvi, Moldaviji i Kazahstanu, obećavajući im i do 20.000 dolara za
organe. Policajci kažu da oni, možda, nikada nisu dobili ni centa", navedeno je
u tekstu.

Njujork tajms piše da su operacije rađene u privatnoj klinici na periferiji
Prištine. Mreža je otkrivena pre dve godine, ali su se njene razmere tek sada
postale jasne.

- Prema rečima funkcionera, vođa mreže bio je uvaženi hirurg i profesor
Univerziteta u Prištini Ljufti Derviši. Kliniku je vodio njegov sin Arban, a
optužnica za učešće tereti i Iljira Rečaja, koji je u vreme otkrivanja mreže
bio visoki funkcioner u Ministarstvu zdravlja Kosova, piše list.

Oni i još dvojica su, kako se navodi, sada optuženi za trgovinu ljudima i
ljudskim organima, nezakonitu medicinsku aktivnosti, učešće u organizovanom
zločinu i zloupotrebu službenog položaja. Svi su pušteni uz kauciju.

Prema pisanju američkog lista, mreža je uključivala i jednog turskog lekara,
jednog izraelskog finansijera i još dvojicu lekara.


Autor:


Agencija Tanjug

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

GRČKI ANALITIČAR JOANIS MIKALETOS O ESKALACIJI ALBANSKOG EKSTREMIZMA



Turska jača radikalizam na Balkanu



Projekat širenja albanskog ekstremizma na Balkanu vjerovatno će početi da se
realizuje značajnije nakon 2011. godine, ocijenio je direktor Svjetske
bezbjednosne mreže za jugoistočnu Evropu Joanis Mikaletos.
On je za "Dan" kazao da "radikalne nacionalističke i vjerske pokrete na Balkanu
pomaže i Turska, koja počinje da promoviše neootomansku politiku na balkanskom
prostoru".
/ Mnogi eksperti za bezbjednost i spoljnu politiku u Grčkoj sada vjeruju da
turska obavještajna služba MIT ima udjela u jačanju radikalnih pokreta na
Balkanu. Nezavisnost Kosova motivisala je sve albanske ekstremiste da ubrzano
rade ka ujedinjenju "albanskih teritorija" koje su trenutno dio drugih država
sa maticom, Albanijom. Zbog pojačanje pažnje međunarodne zajednice, i
integracija u NATO i EU, ostvarivanje ovog projekta će se ubrzavati / rekao je
Mikaletos, koji je još u decembru 2008. godine javno ukazao da američke tajne
službe znaju da muslimanski ekstremisti u Crnoj Gori imaju veze sa globalnom
mrežom fundamentalista.
/ U ovom trenutku, ako izuzmemo neke strane države, mislim da zvanična Albanija
još ne daje direktnu podršku tim radikalnim pokretima. Oni trenutno novac za
svoje djelovanje dobijaju od prihoda od krijumčarenja raznih vrsta roba, ali i
kroz donacije nacionalistički nastorojenih političara u Tirani i Prištini /
kazao je Joanis Mikaletos.
Prema njegovoj ocjeni, albanski ekstremisti žele da reaguju znatno prije nego
se Evropska unija značajnije umiješa u ovdašnja zbivanja.
/ Pošto je poznato da EU neće, nakon Hrvatske, dugo godina primati nove države,
s te strane, ostaje prostor ekstremistima da nastave sa svojim planovima. S
druge strane, prijem u NATO isto tako nije blizu, ali upitno je koliko zaštite
tu može da bude, ako se zna da su snage NATO mirno posmatrale kako Albanci na
Kosovu proglašavaju nezavisnost, što je bilo kršenje Rezolucije UN 1244. Države
poput Makedonije i Crne Gore treba da se zapitaju da li na taj način (zaštita
od NATO-a) mogu da se štite od radikalnih pokreta / naveo je Mikaletos.
Direktor Svjetske bezbjednosne mreže za jugoistočnu Evropu Joanis Mikaletos
podsjeća kako je teritorija Crne Gore obuhvaćena planovima koje prave stratezi
stvaranja države Velike Albanije.
/ To ne važi samo za Crnu Goru, već i za sjever Grčke, ali i Makedoniju i južni
dio Srbije. Ne očekujem da se nešto spektakularno dogodi 2011. godine, ali
kasnije, može da bude događaja koji će izmijeniti stanje u regionu / kaže
Mikaletos.
Grčki analitičar ocjenjuje da loše odnose političara u regionu, ne prate i loši
odnosi kriminalnih organizacija. Mikaletos smatra da je crnogorska kriminalna
mreža, kao i u susjednim zemljama, povezana sa međunarodnim organizacijama.
/ Po mnogim ocjenama u Grčkoj i u Briselu, počinje da se stvara moćna balkanska
mafija, u kojoj su glavni igrači Albanci, a čiji su ključni centri Kosovo i
Crna Gora / zaključio je Mikaletos.

M.V.
[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Песма нас је одржала, њојзи хвала
Пише: Предраг Николић

Србији и Србима никада у историји није било лако, али никада овако лоше, понижавајуће и бесперспективно као данас.
Некада су нас и непријатељи и горе притискали, али бар наше вођство обично са њима није било на истом задатку. Додуше, у доба титоизма српски сатрапи су радили против своје нације и републике, али смо још били биолошки виталнији и морално нормалнији народ, и имали смо боље шансе да превазиђемо тешкоће. Сада су се сви негативни фактори скупили, а њихова круна је актуелни државни врх предвођен Борисом Тадићем.

НИ МАГОВИ НИСУ СВЕМОЋНИ

Где смо сада, и мрачне деведесете, које Тадић стално помиње, из данашње перспективе не изгледају тако лоше. Ова 2010. година сигурно је мрачнија од деведесет и неке. Тада смо се бар борили са непријатељима, сада се за рачун непријатеља боримо сами са собом. Но, нешто је сада ипак „боље“. Оно што не ваља, ма колико тога било више, данас је много вештије сакривено.

На дику и понос режима, Србија сада има маркетиншког мага Шапера. Његов задатак је да обмањује нацију. И да нас већ преварене и даље храни апатијом и одржава у стању летаргије. Али, све има свој крај. Нико довека не може да вара народ. Поготово када се све око њега распада.

Широм стадиона наше земље већ неко време се ори: „Спаси Србију и уби се, Борисе“. То је постала толико уобичајена појава да ни јавни сервис бахатог, приученог новинара више не може да је пренебрегава, па је Шапер морао хитро да реагује. Међутим, и краљу маркетинга омакне се погрешка. Толики је несклад између пропагандних слика и речи које се упућују народу, и дела режима, да је то пре или касније морало да се деси.

Шапер је кроз Тадићева уста саопштиo знатижељним новинарима да се поменута песма певала свим председницима, почев од Милошевића па до Коштунице. То је био потпуни фијаско! То је као кад лопова ухвате у крађи, а он се брани: „Нисам само ја крао, крали су и други“. Председник је својом изјавом, уствари, потврдио да итекако има разлога што се та песмица чује све чешће, односно што се пева од стране све већег броја људи.

Да ствар буде још гора, председник је показао да је потпуно свестан погубности своје политике али не мисли да мења курс. Он зна да, иако демонстранте од 10. октобра назива хулиганима, то нису никакви хулигани већ српска младост неспремна да европске интеграције плаћа дезинтеграцијом сопствене земље. Зато је и уплашен.

ПЕВАЈУЋИ ИЗЛИВ НАРОДНОГ БЕСА

Колико год да прича којештарије, и те како је председник свестан да та песма није никакав навијачки хир већ протест народа због систематског девастирања институција које смо кроз векове муком градили и које су нас учиниле цивилизованом нацијом. То је протест због урушавања, путем бесконачних реконструкција, наших најважнијих и најстаријих културних институција што није ништа друго до начин унутрашњег разоружавања нашег националног бића, уништења свих моралних фактора који би једног дана могли послужити ускрснућу српског народа.

То је и протест због доктрине либерал-капитализма и догме тржишног фундаментализма, према чему се мора обликовати баш све: и школа, и деца, и породица. То је и протест против идеологије која налаже да чак и профитабилна предузећа треба продати, да бисмо створили нешто ново зашта смо, знајући ко води ову земљу, сигурни да не може бити профитабилно и успешно.

То је и протест што званична политика Србије више не представља мишљење и интересе народа који заступа, што власт на чијем сте челу не одлучује о потезима које повлачи већ само извршава налоге својих налогодаваца на штету државе коју води и сопственог народа који представља. То је и протест што Тадић ћутке прелази преко измишљених оптужби против Војислава Коштунице и других политичких противника, и што је главни генератор неслоге и унутрашњих раскола у српском народу.

То је протест против политике малодушног омаловажавања, безсрамног самооптуживања и понизног повлачења пред сталним, арогантним уценама наших непријатеља. То је и протест што нас председник криомице уводи у НАТО иако већ и главне земље ЕУ, попут Француске (чији је председник недавно позвао на стварање новог система европске безбедности који би укључивао Русију, а искључивао НАТО, јер је НАТО превазиђен) траже алтернативу том агресивном пакту.

То је и протест што Тадић упорно неће да види да највећа опасност по мир у свету данас долази са Запада, и то од лупежа и пљачкаша окупљених око споменуте алијансе. То је протест што је са својим лакејом за спољне послове и остатком дворске клике срамно и кукавички, зарад личног комформизма, одустао од одбране Космета. Што ништа не чините да спречите евроатлантско потпаљивање ватре у Рашкој области, које има за циљ даље растакање Србије.

То је протест што режим беспоговорно следи политику својих налогодаваца који нису задовољни степеном паралисаности Србије па подстичу регионализацију која треба да избрише Србију са политичке карте Европе. Што, не питајући никога и не консултујући се ни са ким, потписујете Истамбулску декларацију која је нож у леђима Републике Српске.

ДОЛАЗЕЋИ СУМРАК РЕЖИМА

Уместо што народу прича глупости, режим би требало да се суочи са разлозима који су довели до тога да споменута песма пева и актуелном председнику. Међутим, он то неће учинити. Јер, није Србију довео у ћорсокак из незнања, већ зато што је тако плаћао цену за сопствено довођење на власт од стране непријатеља наше земље и народа.

Режим се неће позабавити правим разлозима потпуног урушавања свог кредибилитета у очима народа, већ ће наставити да нас лаже и маже. Тако нам председник сада каже да би он на скандирање о коме говоримо реаговао само ако би било упућено његовим политичким противницима. А за такву реакцију већ је имао прилику, али ништа није учинио. Ако га у случају Милошевића можемо оправдати јер је био голобради опозиционар који се низашта није питао ни у сопственој странци, у случају Коштунице за њега нема оправдања. Тада је већ био председник државе. И није реаговао.

Превара је моћно средство владања али не и вечно. Ко то не схвати, скупо ће се кајати. А Тадићу ни Худини више не може да помогне. Зато њега и његове доглавнике хвата паника, али то не значи да нас треба да огреје сунце радости. Добро је да оде ова погубна власт, али то није довољно. Морамо да мењамо систем и геополитички пут којим идемо, а не само владајуће политичаре. Но, мењајући њих и упућујући им певајуће и друге поруке о томе шта мислимо о резултатима њихове владавине, ипак стварамо шансу да нешто крене на боље. Бар сви претенденти на њихово место могу да закључе да нисмо овце које ће мирно да чекају злу судбину. Зато се супротстављајмо енергично овом режиму, и при томе тражимо суштинске промене. И наставимо исто то да радимо и са наредним, ако не буде истински бољи, па ће пре или касније доћи боље време за Србију.

Слободарска песма нас је одржала. Док год је не заборавимо, а омладина показује да то неће учинити, нисмо пропали. И дочекаћемо препород Србије и Српства.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Dobrica Eric

Deo intervijua

DANAS JE NEČASNO BITI ČASTAN

Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore…

Dobrica Erić (1936), naš poznati pesnik, pisac više desetina knjiga poezije i proze za odrasle i decu, dobitnik je nagrade Zadužbinarskog društva "Prvi srpski ustanak" – "Odzivi Filipu Višnjiću" za rodoljubivo pesništvo. Reč je o pesniku za koga je Dušan Radović rekao: "Gruža je bila nevelika dok nije rodila pesnika Dobricu Erića. On je od nje stvorio kontinent, možda najveći u srpskoj poeziji". Zanimljivo je i zapažanje Nikole Koljevića: "Dobrica Erić je prvi raspevani pesnik Srbije na Istoku koji je opevao prekodrinsku Srbiju na Zapadu".

Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" objavilo je knjigu izabranih rodoljubivih pesama Dobrice Erića "Prestupne godine".

Nagrada će pesniku bitu uručena danas u Orašcu.

Podnaslov knjige "Razapeta zemlja" koja je doživela deset izdanja i dobila petnaest nagrada glasi: "Suze Za Buduće Pesme", a moto: "Moja zemlja je razapeta – na krstu od četiri strane sveta"...

Nisam tražio pomoć od suza. Oni zbog kojih plačemo raduju se našim suzama i trude se da plačemo još više. Hteo sam da kažem da su to "isplakane" a ne "ispevane" pesme, "suze-pesme", ali i da istaknem svoju ljudsku i pesničku nadu da će se te suze jednoga dana pozlatiti i pretvoriti u prave pesme. Ja sam prvo sebe ubedio da će taj dan doći, pa pesmom pokušavam da ubedim i druge.

Utešno deluju stihovi: "Moja Zemlja Srbija je sad Isus Hristos, Isus Hristos je sad moja Zemlja Srbija".
Nije najgore to što smo nabeđeni, kažnjeni i poniženi od drugih. Strašnije je što je skoro polovina Srba priznala svoju nepostojeću krivicu i počela i sama sebe da okrivljuje, kažnjava i ponižava, stideći se čak i da kaže za sebe ko je, šta je i odakle je. To je najteža nacionalna bolest koja se jednom narodu može dogoditi, to je neka nova vrsta ludila, a eto i to nam se dogodilo.

U Vašim pesmama su: pšenica, šljiva, Morava, cvet, drvo koje lista, lavež pasa, mleko, vino, seljanka storučica. Da li je to Srbija?

Jeste, to je moja Srbija, doduše, više ona iz mog detinjstva i mladosti, nego ova koja sad jeste. Sve je još tu, i Morava, i drveće, i polje puno cveća, i psi koji laju po zapuštenim voćnjacima, ali nema čobanice ni stada, sve manje je ratara u selima i na njivama, sve manje mleka i vina, ostarila nam je i umorila se seljanka storučica. Ostarila i posustala velikomučenica Srbija.

Srbija je nekada drugačije živela?

■ Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore i srlja u sunovrat. Za takav život nema opravdanja ni izgovora, besmisleni su svi razlozi. I ono malo mladih što ostane u selima, zahvaćeno je istom boleštinom i uništava se na isti način.

U jednoj pesmi kažete: "Al’ ja se ipak ponosim što sam Srbin".

■ Danas je nečasno biti častan. To je staromodno, nacionalno osećanje i obeležje kod nas i kod nekih drugih naroda i to se mora satanizovati. Sve se izvrće naglavce, ostaje još samo da naučimo da hodamo na rukama. I tako, hodajući naglavce, ući ćemo u Evropu.

"Udaraju međe", "prekrajaju tapije", i "pečate crvenim voskom prozore, vrata, kapije". Šta nam valja činiti?

■ Moramo se pribrati, sabrati i izdržati. Pribrati se od bunila u kojem smo se našli, sabrati se među sobom i izmiriti sa nama sadašnjima, bivšima i budućima, i izdržati sve što čovek pojedinac i cela nacija mora i može da izdrži, ako hoće da preživi i dočeka ozarenje. A pre svega i više od svega – Srbi se moraju voleti i rađati.

Kad Srbi pretvore Sinđelićevu glavu u bukliju, kadionicu, mastionicu, testiju, da li je to patriotizam ili kič?

■ Ni jedno, ni drugo. To je pesnički simbol, to je metafora. Pesmu "Zvezda nad Čegrom" napisao sam pre trideset i više godina, u vreme kad se Stevan Sinđelić i drugi srpski junaci nisu smeli ni spomenuti. Ono o čemu su pre trideset godina srpski pesnici i srpski narod smeli samo da sanjaju i spominju u simbolima, sada se ipak može glasno i jasno pevati, ili plakati, bar, iako ta pesma i plač mnogima paraju uši.

U pesmi "Molitva" kažete: "Samouk s perom, a nedouk s mačem, predodređen sam jedino da plačem".

■ Evropa se raduje našim suzama. Pesme naše ne voli, ali suze naše joj prijaju. Pesnik Branko Miljković reče: "Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju'. A naše molitve čuje Onaj koji sve čuje i koji će ih i uslišiti, ali tek onda kada svi budemo govorili istu molitvu.

Kosovo i Metohiju, po svoj prilici, možemo da sačuvamo jedino u pesništvu?

■ Sačuvali smo ih mi u pesništvu, oni su više u našim pesmama nego pod kosmetskim nebom. Skoro trećina moje knjige "Razapeta zemlja" posvećena je Kosovu i Metohiji. Napisao sam i tužnu knjigu o deci s Kosmeta, knjigu njihovih i mojih suza, "Deca sa zlatom lipe u kosi" i lirsku istoriju Srba od Starih Slovena do danas, brojanicu u stihovima sa 433 čvorića "Kosovski venac". Mnogi naši i strani pesnici pevali su i pevaju o Kosovu i Metohiji, i tako ćemo ga sačuvati u pesništvu. A ono što je toliko ušlo u pesništvo jednog naroda, ne može nikad doneti sreću ni spokojstvo nekom drugom narodu koji mu je to oteo.

Zoran Radisavljević
Politika, 16.02.2008.

[Sim] Vladika Teodosije po Tadićevoj volji

ANTIC.org-SNN
Thu, 18 Nov 2010 13:58:39 -0800
Vladika Teodosije po Tadićevoj volji


Komentara 157



| veličina teksta:+

-



Episkop lipljanski Teodosije izabran je danas na zasedanju Sabora Srpske
pravoslavne crkve za novog episkopa eparhije raško-prizrenske bez glasanja,
saznaju "Vesti".

Vladika lipljanski Teodosije i predsednik Tadić



Kako navode naši saborski izvori, nakon što je patrijarh Irinej Gavrilović
predložio Teodosijevo postavljenje jedna grupa episkopa je horski i gromoglasno
počela da uzvikuje: "Axios!" (što u prevodu sa grčkog znači "dostojan"), tako
da glasanja nije ni bilo već se, kada su se utišali, prešlo odmah na drugu
tačku dnevnog reda.



Teodosijevom postavljenju, prema rečima naših sagovornika, prethodila je na
momente polemična rasprava o tome da prvo treba raspraviti najnovije razmirice
između Sinoda i umirovljenog vladike Artemija, ali je prevladala struja u
episkopatu koja smatra da "slučaj Artemije" treba da bude poslednja tačka
ovogodišnjeg jesenjeg zasedanja Sabora. Takav prilaz problemu, kako ocenjuju
naši sagovornici, može da se citira i rečima vladike Atanasija Jevtića: "Mačku
o rep!".

Policija čuva Patrijaršiju od Antonija

Pred početak sednice Svetog arhijerejskog sabora SPC, policija je blokirala
prostor oko zgrade Patrijaršije u prečniku od oko 200 metara. Jake policijske
snage su zaustavile i onemogućile raščinjenom monahu Antoniju Davidoviću i
pristalicama antiekumenizma da priđu zgradi Patrijaršije.

Davidović je sa pristalicama u sredu demonstrirao ispred sedišta SPC protiv
unijaćenja sa Vatikanom i najava da bi papa mogao doći u Srbiju 2013. godine,
posle čega je priveden i kažnjen sa 10.000 dinara zbog kršenja zabrane
okupljanja.


Prema rečima izvora "Vesti" iz krugova bliskih vrhu SPC, policiju su iz
Patrijaršije preventivno zvali srpski visokodostojnici kako bi se sprečiili
eventualno masovniji protesti zbog "slučaja“ vladike Artemija i postavljanja
vladike Teodosija za episkopa raško-prizrenskog.


Veselinka Zastavniković, danas sestra Irina

Kako se nezvanično čulo u episkopskim krugovima, vrh SPC rešio je dva problema:
popunio je upražnjenu eparhiju, a postavio episkopa koji je po volji
predsedniku Srbije Borisu Tadiću imajući u vidu da su njih dvojica dugogodišnji
prijatelji, da je Tadić rado viđen i čest gost u manastiru Visoki Dečani gde je
vladika Teodosije i iguman, ali i da je on oktobra 2007. u manastiru Pećka
patrijaršija zamonašio Tadićevu bivšu suprugu Veselinku Zastavniković koja je
tada dobila monaško ime Irina.

Vladika Artemije umirovljen je na majskom Saboru SPC-a, nakon podizanja
optužnice zbog sumnji za finansijske malverzacije u eparhiji raško-prizrenskoj
koju je vodio, a Sinod mu je u septembru zabranio sveštenodejstva pošto je
odbio poslušnost crkvenom vrhu.

Biografija vladike Teodosija

Description:
[You must be registered and logged in to see this link.]

Dečanska kuća u Zemunu

Vladika Teodosije (Živko Šibalić) rođen je 1963. i poreklom je iz sela Gorjani
između Čačka i Užica. Završio je Bogolsovski fakultet u Beogradu. Monaški život
započeo je u manastiru Crna Reka pod duhovnim vođstvom tadašnjeg igumana
Artemija (Radosavljevića), sadašnjeg umirovljenog episkopa raško-prizrenskog.


Vladika Teodosije se zamonašio 1989. i za igumana Dečanskog imenovan je tri
godine kasnije, a za episkopa lipljanskog i vikara eparhije raško-prizrenske
izabran je 2004. Majka mu je danas monahinja Marta i živi u manastiru Gorioč
kod Istoka na KiM, a otac i brat Dejan u selu Gorjani, gde se bave proizvodnjom
dečanskih sveća u kućnoj radinosti. Pre više godina manastir Visoki Dečani, pod
rukovodstvom vladike Teodosija, otkupio je u Zemunu u Prvomajskoj ulici broj 72
kuću od roditelja dečanskog kaluđera Andreja Sajca, i ta kuća danas služi
vladici i monasima za boravak prilikom njihovih dolazaka u Beograd

[You must be registered and logged in to see this link.]


<>
_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

SRBI BESNI! 78% jedva krpi kraj s krajem!


Samo 12,4 odsto građana ima poverenje u predsednika Tadića, a 2,9 odsto veruje
Cvetkoviću! Samo 44 odsto građana smatra da je EU dobra za Srbiju, a 37,9 odsto
kaže da je Mladić patriota. 67 odsto Srba odlučno protiv priznanja Kosova


Svega 4,9 odsto građana Srbije zadovoljno je svojim životom, a najveći broj
njih, čak 78 odsto, jedva sastavlja kraj s krajem, pokazuju rezultati
najnovijeg istraživanja agencije „Galup" koje je juče predstavljeno u Briselu u
okviru projekta „Balkan monitor".

Prema rezultatima istraživanja, 65 procenata građana Srbije nema poverenja u
Vladu, dok svega 18 posto njih veruje da je premijer Cvetković dovoljno
stručan?! Sasvim je indikativno da manje od polovine građana naše zemlje, njih
samo 44 procenta, smatra da je članstvo u EU dobra stvar. Ipak, na eventualnom
referendumu, 63 odsto Srba glasalo bi za ulazak u EU.

„Galupovo" istraživanje pokazuje i da 60 odsto ljudi u Srbiji smatra da im
standard postaje sve lošiji, a celih 70 odsto ispitanika izjavljuje da im je
ekonomska situacija ove godine znatno gora nego prošle godine. Na pitanje „Da
li je u poslednja dva meseca bilo momenata kada niste imali dovoljno novca za
hranu" potvrdno je odgovorilo celih 22,7 odsto ispitanika u Srbija!

U EU ulazimo tek 2017.

Takođe, u našoj zemlji je i najveći procenat ljudi koji imaju poteškoća da
„sastave kraj sa krajem". Ukupno 78 odsto Srba kažu da imaju ozbiljnih
egzistencijalnih problema (pogledajte tabelu)!



Građani Srbije su, uz komšije iz BiH, najmanje zadovoljni svojim životom. U
Srbiji je 25,8 odsto ispitanih izjavilo da su bili tužni prethodnog dana, a u
BiH je to reklo 28,2 odsto ispitanika. Takođe, istraživanje pokazuje i da se
Srbi najmanje smeju na Balkanu! Naime, samo 39 odsto ispitanika u Srbiji
izjavilo je da se prethodnog dana nasmejalo.

Srbi, u poređenju sa drugim zemljama iz regiona, imaju i najniže poverenje u
svoje institucije. Pa, tako, državno rukovodstvo podržava samo 22,2 odsto naših
građana, a puno poverenje u Vladu ima samo 2,9 odsto! Veoma je nizak i stepen
poverenja u pravosudni sistem - samo 3,4 odsto građana veruje sudovima.

Što se tiče pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, manje od polovine građana,
samo 44 procenata, smatra da je to dobra stvar, ali bi na eventualnom
referendumu 63 odsto ispitanika glasalo za članstvo Srbije u EU. Srbija,
Hrvatska, Makedonija i Albanija su zemlje zapadnog Balkana u kojima je odnos
prema EU u 2010. imao negativan trend.




U Srbiji je, u poređenju sa ostalim zemljama regiona, u najvećoj meri opalo
uverenje da žitelji EU podržavaju integraciju njihove zemlje. Danas samo 41
odsto ispitanih smatra da građani EU podržavaju evrointegraciju Srbije, što je
12 odsto manje nego u 2008. godini! Građani Srbije veruju da ćemo u EU ući
2017. godine.

Oko dve trećine građana Srbije smatraju da je korupcija veoma ozbiljan problem.
Istovremeno, svega 28,9 odsto njih veruje da se vlast adekvatno bori protiv
ovog zla, a manje od četvrtine je uvereno u to da Vlada čini sve u borbi protiv
mafije.

Osam od 10 ispitanika u Srbiji navelo je da je korupcija raširena u politici i
privredi, dok 12 procenata građana priznaje da je tokom protekle godine bilo
primorano da da mito.

Ne damo Kosovo!

Prema istraživanju „Galupa", 67 odsto građana smatra da Srbija nikada ne treba
da prizna nezavisnost Kosova. Sa druge strane, samo 15,4 odsto ispitanika se
složilo s time da se Srbija odrekne Kosova u zamenu za članstvo u EU. Konačno,
pored Makedonaca, Srbi u najvećem procentu smatraju da bi u narednih pet godina
moglo da dođe do izbijanja rata u regionu. Čak 24 odsto građana ove zemlje
smatra da će doći do rata?!



M. MARKOVIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Sabor Artemiju oduzeo sveštenički čin



Penzionisani vladika raško-prizresnski Artemije (Radosavljević) raščinjen je u petak uveče, trećeg dana redovnog jesenjeg zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, rečeno je u Srpskoj pravoslavoj crkvi (SPC).

Sabor je odluku o oduzimanju svešteničkog čina vladiki Artemiju doneo nakon što je on, sa četrdesetak svojih sledbenika, odbeglih monaha i monahinja, uzurpirao dva manastira - Duboki potok i Devine vode na severu Kosova.




Ova saborska odluka doneta je većinom glasova. Vladika Artemije je, oglušivši se o sinodske i saborske odluke, služio jutros svetu arhijeresku liturgiju u trpezariji manastirskog konaka Duboki potok.




Nakon toga, njegovi sledbenici su pokušali da uzurpiraju manastir Banjsku, ali pošto su meštani blokirali put, oni su se uputili prema drugim manastirima na severu Kosova.

Sabor je, istovremeno, podneo krivične prijave protiv Artemija i njegovih sledbenika, zbog nasilja i uzurpacije imovine u vlasništvu SPC.



Artemije je penzionisan na ovogodišnjem majskom zasedanju, zbog finansijskih malverzacija u Eparhiji raško-prizrenskoj, a za njegovo stalno stanište mu je određen manastir Šišatovac u Sremu.



Sabor je u četvrtak za novog episkopa raško-prizrenskog izabrao vladiku Teodosija. On je tokom petka, sa pratnjom, išao u manastire Devine vode i Duboki potok, a iz ovog prvog je, prema izvorima “Vesti“, nasilo oterao monahinje.


Glasanje: 21 za raščinjenje, 6 uzdržanih, 7 protiv

Kako Vesti-online saznaju, među učesnicima Sabora o Artemijevoj sudbini odlučivalo se tajnim glasanjem. Posle vrlo polemične rasprave, prema rečima našeg izvora, 21 glas je bio “za“, šest uzdržanih i sedam “protiv“ Artemijevog raščinjenja.



U raspravi koja je prethodila glasanju, nekolicina vladika insistirala je da se povodom slučaja “Artemije“ formira arhijerejski crkveni sud i da se utvrde sve činjenice. Međutim, kako nam je rekao jedan od arhijereja, članovi Sinoda zastupali su tezu da “nema vremena ni za kakvo suđenje i da brat Artemije mora biti još koliko danas raščinjen“.



Prema rečima našeg sagovornika, pred početak popodnevne saborske sednice, članovi Sinoda (crkvene vlade) pozvali su i u patrijaršiji SPC sastali se sa ministrom policije Ivicom Dačićem i ministrom vera Bogoljubom Šijakovićem, koji su došli u pratnji dva visoka policijska službenika. Posle razgovora, na početku zasedanja, prisutne episkope sinodalci su obavestili da su pomenute državne zvaničnike pozvali radi savetovanja u vezi podizanja krivične prijave protiv vladike Artemija zbog, kako su rekli, uzurpiranja crkvene imovine.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] CRKVENI RASKOL ILI BRAVAR JE BIO BOLJI I PREMA CRKVI

ANTIC.org-SNN
Sat, 20 Nov 2010 08:48:28 -0800
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: CRKVENI RASKOL ILI BRAVAR JE BIO BOLJI I PREMA CRKVI

petak, 19 novembar 2010 22:38


Zašto su i Sinod i episkop Artemije počeli da računaju vreme po Borisu Tadiću

Sve je, od prve do poslednje, bilo baš onako kako je Đavo hteo: Srpska crkva
je u raskolu. I, naravno, ne postoji danas niko ko je na neki način odan Crkvi,
bilo da veruje da je u pravu Sinod ili da je u pravu episkop Artemije, ko zbog
ovakvog raspleta može da bude srećan, kao što ne postoji nijedan neprijatelj
Crkve koji danas nema razlog da nazdravi dobrom razvoju stvari. Ali to nije
kraj, Đavo hoće još, on danas stvara novi kvalitet krize koja mesecima razara
Crkvu. Taj kvalitet sastoji se u tome da se niko od onih koji su pali u taj
grešni ponor danas ne oseća krivim, niko od njih ne vidi greh nigde osim na
suprotnoj strani, i sve to samo zato jer niko ne vidi dubinu raskolničkog
poraza, jedinog što je ovde ravnomerno raspoređeno na svim stranama, jedinog
čega ima dovoljno za sve.

Idemo redom. Krivci su Borisovi demokrate, koje, kad vidiš u crkvi, nikad ne
pomisliš na liturgiju, već da su radovi u toku. Ne mislim na te radove.
Naravno, sada će oni, kao, da jako žale što došlo do raskola i još će, kladim
se, reći kako ih sve to jako zabrinjava zbog novih podela u našem narodu na
Kosovu. Žuta suza će stizati žutu suzu, a ne bi me čudilo ni da sam Boris pusti
neku pošto je prethodno navukao jedan od onih svojih izraza lica iz Srebrenice
ili Vukovara. S tim što se ovde nikome izviniti neće.

Ali hajde da mi vidimo šta je njihov udeo u raskolu. Najpre su podelili Srbiju
na onu koja je slepo lojalna njihovoj imbecilnoj provincijalnoj viziji Evrope i
na onu za koju veruju da nema pojma o životu. Potom su prvima pokazali da se
može pristojno živeti od verovanja u gluposti, kao što su pokazali drugima da
da svaka ozbiljna moždana aktivnost može da skupo košta. Zatim su sve učesnike
u javnom životu podelili na podobne i nepodobne, na one s kojima se diluju i na
glupake, sa kojima neće da imaju ništa. Na kraju su one sa kojima diluju
pretvorili u krpe, a one sa druge strane počeli da otpuštaju, zatvaraju, a
poneke čak i da bockaju nožem.

Samo će oni takvi znati koliko su sami uradili da do razdora u Crkvi dođe, ne
samo po tome što su dakle ponovo podelili društvo već i, direktnije, po tome
što oni znaju koliko su i koje vladike držali na vezi; oni znaju kako su ih
instruisali i šta su im sve nalagali, koga su među episkopima vukli na dno i
koga su gurali prema gore; samo njih treba pitati koliko su nasilja poslednjih
godina uneli u Crkvu; njih pitajte čime su pritisnuli neke od vladika da su
potom pisali pokorna pisma Borisu u kojima su se kleli u svoju odanost
evropskom putu Srbije; samo žuti mogu da vam kažu kako su upali u Crkvu, kao da
su upali u kafanu u kojoj je trebalo zavaditi naše i njihove, naravno, samo
zato da bismo pokazali njihovima.

VREME ČUDA Ali, istovremeno, jedino oni danas pojma nemaju u kakav su organizam
ušli da uspostave svoj nastrani poredak i samo oni nisu očekivali da će taj
organizam pre pući, kao što danas puca, nego što će oni u njemu uspostaviti taj
svoj red, koji počiva na tome što se ljubav među ljudima meri kintom i uticajem
a strah od Boga silom.

Kad vam kažu kako se politika ne meša u crkvene stvari, pitajte ih tada kako su
pravili liste podobnih episkopa za izbor novog patrijarha; pitajte ih koga su
slali po eparhijama da lomi vladike; neka vam kažu čime su pretili vladikama
koji se nisu dali slomiti i šta su obećali Džou Bajdenu kada je ono Artemije
pozvao Boga da ga otera s Kosova. Naravno, većeg nasilja svetovne vlasti u
Crkvi nije bilo još od Titovog vremena i Pekićevog „Vremena čuda". Žuti su,
dakle, ti koji su danas podeljenim Srbima srušili poslednji krov ispod koga
mogu da se osećaju kao jedno, poslednja vrata ispred kojih su mirne duše mogli
da ostave sve svoje razlike.

Pišem ove redove sa nelagodom nekoga ko se mnogo ne razume u pitanja i odnose u
Crkvi, ali, nažalost, tu nelagodu nadjačava mi svest o njenoj društvenoj ulozi
i osećanje da je raskolom razbijeno poslednje mesto koje nas bezuslovno
ujedinjuje. Počinjen je poslednji veliki istorijski greh, koji će već sutra
biti okajan na ovome svetu.

Zato svoju odgovornost za raskol mora da ponese Sinod, koji je u svojoj
slabosti od ovoga sveta poverovao kako je uspostavio produktivan dijalog sa
svetovnom vlasti, krijući i od pastve i od sebe samih da to nije nikakav
dijalog, već ispunjavanje želja svetovnih moćnika. Nije, dakle, svaka vlast od
Boga, poneka je od Đavola. Ona se danas prepoznaje po tome što nikakvu svest o
istoriji nema, što samim tim ne može imati ni bilo kakav odnos prema Crkvi i
njenoj misiji jer Crkva je za nju ništa više do jedna dobra pi-ar agencija,
samo nešto starija od drugih. Šta je drugo mogla takva ekipa da proda Sinodu
kao svoju istorijsku viziju do istorijske vizije svojih stranih nalogodavaca,
kojima trebaju baš ti razbijeni i obezglavljeni Srbi.

Jer, pazite, ovde je reč o dve kuće; jednoj koja vreme meri vekovima, koja je
pola milenijuma ovaj narod držala u dobroj veri čekajući da prođe jedna od
najdužih svetskih okupacija, i drugoj, koja vreme računa do ponedeljka ili, kad
uđe u stanje svoje najdublje autorefleksije, do prodaje Telekoma. I ko je kome
nametnuo svoje računanje vremena? Ovi drugi ovim prvima.

Tako smo dobili jedan lojalni pokoreni Sinod i veći deo episkopa, gde, da
đavolje delo bude veće, sede bar dvojica vladika koji su se svojim delom
upisali u istoriju Crkve i bar još petorica koji u svojim glavama drže više
znanja i dela nego što je iko od žutih ikada mogao da pojmi. Tako je, na kraju,
srušena i poslednja linija odbrane jedinstvene Crkve, naše verovanje da je,
Svetim Duhom nadahnuti Sabor, mnogo više od prostog aritmetičkog zbira njegovih
članova.

ARTEMIJEV GREH Kako znamo da je Crkva pristala na žuto računanje vremena?
Jednostavno, zato što se nekome ko vreme računa u vekovima toliko žurilo da
otrese Artemija, zato što su mu nabrzinu skinuli glavu kao da su neki centralni
komitet, uveren da se stvar mora oposliti sa današnjom verom jer ko zna kakva
će vera sutra biti na snazi. Po čemu još?

Po tome što je njihovo viđenje isključive Artemijeve odgovornosti i sopstvene
nevinosti zapravo nemoć da se pojmi tragična dubina raskola i odbijanje
razumevanja da je veličina tog zla identična veličini projektovane promene
sveta u kome ćemo u budućnosti živeti. Po čemu još?

Po tome što su neki naši episkopi na kraju i sami poverovali kako su oni jedna
dobra pi-ar firma, pa su punili anticrkvene „devedesetdvojku" i „Blic" teško
kompromitujući Artemija. A danas se verovatno čude kako im se iz vedra nebe na
glavu sručio raskol i kako to ovi mediji danas toliko seire nad raskolom kad su
vladike bili toliko sigurni da njihovoj dobroj veri ne može da naudi ni to što
sa Đavolom tolike tikve posadiše.

Iako mi, kao, rekoh, laiku za crkvene stvari nije bilo van pameti da u tom
sukobu budem skloniji Artemiju, koji je mogao da probudi moju empatiju kao
progonjeni i kao neko ko ne odustaje od svoga, spreman da za to plati najvišu
cenu, danas je sasvim jasno da je, pravedan ili ne, izazvan ili ne, on bio taj
koji je povukao potez raskola.

Šta god da je bilo razlog, da mu se sam Gospod javio i naložio mu da sa svojim
sledbenicima uđe u kosovske manastire, Artemije to nije smeo da učini. Nije
smeo po prostoj logici što nam je danas bolje da imamo i jednu crkvu koja je u
grehu nego dve koje su u zakonu. Jer događalo se u istoriji crkava da vrh neke
od njih bude čak i u jeresi, ali su prolazila zla vremena i rđavi vladari, pa
je vreme ispravljalo stvari. Greh raskola, međutim, čini se mnogo dubljim i
mnogo trajnijim, i baš ovo je to što je opravdalo najhrabrija očekivanja i
neprijatelja Crkve i neprijateja Srba.

Jer šta je mogla da bude Artemijeva kalkulacija nego da tim činom Saboru poruči
kako bi baš voleo da vidi hoće li mu ti izdajnici u zauzete manastire poslati
šiptarsku policiju da ga istera. Šta uopšte može da bude kalkulacija nekih
episkopa iz Sabora dok, sakriveni kao anonimni izvori, Artemija tovare u
„Blicu"? Da li i jedni i drugi veruju da se u ratu među braćom tako mogu
koristiti neprijatelji dok oni misle da su toliko u pravu da njihovu misiju ne
mogu da naruše ni šiptarska policija ni anticrkveni mediji.

Naravno, rizikujući da sam ulogu crkve redukovao na društvenu ulogu zajednice
(comunity), rekao bih da je poslednje vreme da dve strane shvate da je stvar
otišla suviše daleko i da samo mudrost i popuštanje mogu donekle da izglade
stvar. Šta može da bude smislena alternativa tome? Samo to da utehu pronađu u
tome što se Borisova stranka na svom saboru polovinom decembra definitvno neće
pocepati. Jer nju vezuje nešto mnogo čvršće od onoga što je stotinama godina
vezivalo crkvu.



[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
Sim mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Artemije kod Konuzina

Bivši vladika Artemije Radosavljević sastao se danas u 16 sati sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Konuzinom u Ambasadi Ruske Federacije u Beogradu. Do sastanka je došlo na Konuzinov zahtev, rečeno je Vestima-online u Artemijevom okruženju.



Tokom jednočasovnog susreta, kako nam je preneto, ruski ambasador interesovao se za najnovije događaje vezane za bivšeg episkopa raško-prizrenskog i njegove sledbenike- monahe i monahinje, kao i za odluku Svetog arhijerejskog sabora SPC o Artemijevom raščinjenju.



"Osim toga, ambasadora Konuzina su posebno zanimala dešavanja u manastirima Duboki potok i Devine vode od večeri 18. do svitanja 20.novembra. Osim za hronologiju dešavanja, ambasador Konuzin se raspitivao i ko je sve učestvovao u nemilim događajima izbacivanja vladike Artemija i monaštva iz tih manastira i zašto. Isto tako interesovalo ga je ko je sve učestvovao u njihovoj deportaciji i na čiji poziv. Pitao je takođe da li je i u kom obimu primenjivana sila, a želeo je da zna da li je vladika Artemije i danas pod diskretnom policijskom pratnjom MUP-a Srbije“, preneo nam je jedan od Artemijevih pristalica.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Артемију стигла подршка из Јерусалима

22. новембар 2010. | 20:09

Изгледа да рашчињени владика Артемије ипак није сам ни у СПЦ, ни у другим православним земљама. Већ је познато да су у његову одбрану стали владика бањалучки Јефрем, банатски Ни­канор, канадски Георгије, зворничко-тузлански Василије Качавен­да, али је мање познато да га подржава и владика тимочки Јустин. Он је Артемија позвао на своју славу, Светог Архангела Михаило, где је рашчињени владика присуствовао као гост. Арте­мију, сада као монаху, у Србији утиру пут ка затвору, док му, поред подршке коју има међу вла­дикама у Србији, стижу и поруке подршке из целог света.


Пред само проглашење раскола, Артемија је примио и са њим разговарао амбасадор Ру­сије у Србији Александар Конузин.

Да је проглашени раскол у Српској православној цркви духовно погодио и изазвао реакци­ју и осталих православних држава, потврђује и порука која је Артемију и његовој духовној деци стигла из Јерусалима, из храма Светог Саве Освећеног, одакле поручују да ниједног српског епископа тамо више неће примити.

„Сви смо потресени због тога што раде непријатељи цркве владици Артемију. Игуман Ев­доким Светог Саве Освећеног рекао је, заједно са братијом, да неће да прими ниједног српског епископа у манастир. Моли се за владику и монаштво које је прогнано. Подржавамо владику Ар­темија као исповедника православља. Праштај, Оче“, каже се у поруци из Јерусалима.

На вест о нејединству у СПЦ реаговало је и свештенство из Америке, Русије, Грчке, Све­те Горе, Јужне Америке и других земаља, подржавајући Артемија и молећи се за њега

Прво основно јавно тужилаштво у Београду упутило је јуче полицији захтев за прикупља­ње потребних информација поводом кривичне пријаве против бившег владике Артемија, потвр­дио је за „Правду“ портпарол Републичког јавног тужилаштва Томо Зорић, који ништа више није могао да нам каже, јер је у току преткривични поступак. Зорић је агенцији Бета рекао да је репу­блички јавни тужилац Загорка Доловац одредила Прво основно јавно тужилаштво да поступа у преткривичном поступку који је покренут против Артемија.

– Очекујемо да ће врло брзо после прикупљања информација и обавештења тужилаштво моћи да донесе одлуку у овом предмету – рекао је Зорић, који није могао да наведе за шта се Артемије терети кривичном пријавом.

Отац Харитон, бивши монах манастира Црна Река, који је присуствовао литургији, коју је рашчињени владика одржао у трпезарији манастира Дубоки Поток, после чега су депортовани са Косова, вратио се са братијом на планину Јелицу, где, како каже, настављају живот уобича­јено.

– Живот са на Јелици наставља нормалним током. Бавимо се пољопривредом и молимо Богу. Имамо благослов да кренемо за Београд, ако се било шта деси владици Артемију – каже отац Харитон и додаје да се Артемије не плаши затвора.

– Не плаши се владика затвора, али пашће им ова кривична пријава у воду. Дачић је већ рекао да МУП може да интервенише само у случају да је узурпирана имовина, што се није дого­дило. И сам владика је изјавио: „Једино да сам на леђа ставио цркву и однео је“. Немају на шта да се позову. Ништа није оштећено, није изнето, није отето. Владика је само хтео да покаже да је и даље легални канонски епископ ЕРП, а монаштво да се на позив СПЦ вратило у своју епар­хију. А сада смо и званично протерани из ње, и ми и владика. Ето им још један грех на њиховој гомили – каже бивши монах Црне Реке.

Отац Харитон још додаје да Артемију не могу наћи грешку ни по духовној, ни по материјал­ној основи.

– Знају да га не могу осудити, јер је владика исправан. Па, да доказе имају, већ би их по­казали и покренуо би се црквено-судски поступак. У „рекла – казала“ народ неће веровати. Ни један папир нису показали, а више пута јесу своју неистину. Да Артемије није добар и богомудар старац, не би се цела сатанска армада дигла против њега. Многе владике и свештенство су уце­њени и то треба да се зна. Не сме више да се ћути – упозорава отац Харитон и додаје да је ово покушај земаљских власти да Артемија склоне са Косова и да га затворе.

Отац још додаје да је исто учињено и са блаженопочившим патријархом Павлом.

– И патријарха Павла су затворили на ВМА и држали га у животу на кашичицу. Не знам ка­ко се Бога не боје, али схватиће и Теодосије и НАТО и Еулекс и сви да једног јединог газду има­мо, али, бојим се, биће касно. Највећи је проблем што од цркве покушавају да направе институ­цију овоземаљских власти, а Бог је као такву није створио. Никада се досад у историји није дого­дило да монаси и монахиње бране цркву од епископа, који зове полицију због нас који смо се вратили у своје манастире. Тамо никоме зло нисмо учинили, већ само седели и молили се. А не зову полицију да брани наш народ када га доле нападају – каже отац Харитон.

Опширније у штампаном издању…

[You must be registered and logged in to see this link.]

Проф. др Србољуб Живановић

КАТОЛИЧКА ЦРКВА И ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У ВРЕМЕ I СВЕТСКОГ РАТА

Мало се говори, пише и зна и углавном је избрисано из сећања страдање српског народа, рације, прогони, велеиздајнички процеси, покољи и убијања Срба, који су мучени, линчовани, пљачкани, чије су куће пустошене и разорене у Босни и Херцеговини, које су окупирале Аустријска држава и у Хрватској која је била део Угарске, као и у самој Мађарској која никада није била наклоњена Србима. Посебно су страдали Срби у Србији под Аустроугарском и Бугарском окупацијом.


Католичка црква и разне клерикалне странке у Хрватској, Босни и Херцеговини као и у осталим деловима земље под аустроугарском окупацијом, као уосталом и у целој католичкој "светој" Аустроугарској царевини подстицали су или пак иницирали политику која је водила истребљењу православних Срба. Сви погроми, недела, убиства и геноцид у целини вршени су под окриљем и уз свесрдну помоћ државних власти. Аустроугарска царевина је као повод за геноцид над Србима наглашавала да је један Србин (Гаврило Принцип), иначе држављанин Аустроугарске и син једног префекта аустроугарске полиције, извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда приликом његове провокативне посете Сарајеву. Због чињенице да је Гаврило Принцип био Србин, оптужен је цео православни српски народ и сама краљевина Србија. Католички бискупи и свештеници у Хрватској, Босни, Херцеговини и у целој Аустроугарској позивали су народ да устане против Срба, да их пљачкају и убијају и да их све униште не штедећи ни децу, жене и старце. Тако је започет тежак геноцид. Навешћемо само неколико илустративних примера.

Само у једном дану је у Дубровнику убијено 75 виђених Срба. У Сплиту је у току једне ноћи депортовано и страдало више стотина Срба. У Челебићу код Фоче побијени су сви мушкарци од 14 до 60 година старости. А Аустроугарска окупаторска војска, састављена великим делом од Хрвата, наредила је српским заробљеницима у Лечници да ископају огромну раку, а затим су их ту стрељали. Швајцарски лекар и специјалиста за судску медицину Др. Арчибалд Рајс је у тој гробници поред војника идентификовао и 115 цивила, међу којима је било и деце од 8 година и стараца преко 80 година старих. У школи у Прњавору спаљено је преко 80 живих људи. Др. Арчибалд Рајс је међу њима нашао и децу. У Жупцу су обешене 82 особе оба пола; у Требињу 103; у Фочи 71; у Тузли преко 300. Далеко би нас одвело да поменемо све оне који су изгубили живот у Земуну, Бјељини, Сребреници, Сарајеву, Зворнику, Автовцу, Вишеграду, Билећи, у Славонији, Срему итд. Посебно је страдала Мачва у којој је свака породица изгубила мајку, оца, децу, рођаке. Аустроугарске власти састављене углавном од Хрвата (Др. Арчибалд Рајс наводи много њихових имена) су биле посебно свирепе према православним свештеницима. Њих су тешко и свирепо мучили, касапили и убијали.

Треба напоменути да је окупациони командант Београда био један Хрват, аустроугарски официр који се истакао у мучењу и убијању Београђана.

Са друге стране и Бугарска војска која је окупирала делове Србије извршила је подједнако свиреп геноцид над Србима. Пљачкали су све што су могли. Одвлачили су у Бугарску стоку, пољопривредни алат, покућство и сл. У месецу новембру 1915. год ухватили су патријарха Стевана Комненића и групу свештеника. Сви су побијени, а изгубио се и траг њихових гробова. Само из Ниша су 5. новембра 1915. године одвели и убили 24 свештеника. Дргу групу нишких свештеника су побили 9. новембра 1915. год. Зна се да су Бугари у току своје окупације Србије побили преко 7000 свештеника и учитеља.

Највећи број жена, деце и одраслих православних Срба је страдао у концентрационим логорима од којих су најстрашнији били онај у Добоју и у Араду у Мађарској. Зна се да је у Араду побијено преко 50 000 Срба. Услови у овим концентрационим логорима су били тако страшни да је преко 30% заточеника умирало већ после два до три дана, док су преживели били подвргнути таквим мукама да су "жалили што су још увек живи". Више стотина заточеника је умирало сваке ноћи. Одузимана је од сељака сва имовина, стока, алат, плугови и сва средства за производњу и живот. Затворене су све фабрике у окупираној Србији, све машине су опљачкане или уништене, радње и магацини опљачкани, шуме посечене, а цела земља је разрована. Ни један народ у свету није претрпео толике губитке и пустошења као српски народ који је изгубио 27% свог становништва. Нема већег геноцида у Првом светском рату од геноцида над Србима.

По свршетку Првог светског рата настала је заједничка држава од делова Аустроугарске и од Краљевине Србије. Водила се политика „братства триплеменог народа“ владе Краљевине СХС и потом Краљевине Југославије. Нису дозвољавали да се говори, пише и учи у школама да су у Првом светском рату страдали Срби, а да су извршиоци злочина и геноцида били Хрвати и Муслимани у редовима аустроугарске војске, затим Мађари, Албанци и Бугари. Владе СХС и Југославије су се бојале одмазде и узвратног крвопролића уколико се сазна истина.

Један од идеолога усташког покрета, оснивач крижара и сличних организација фрањеваца, часних сестара и католичке омладине који је био ђак Бањалучке гимназије, школовао је генерације будућих кољача и убица Срба, Јевреја и Рома. То је био Ханс Иван Мерц кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог. Он је за време I светског рата позивао Хрвате да се боре против православних Срба, Јевреја и Рома и свих оних који нису били католици. Његов утицај је остао толико јак да су из његовог самостана у Петрићевцу кренуле прве групе фрањеваца да кољу Србе у Бања Луци и околини (Мотике, Дракулци, итд).

Живот је немилосрдан, а истина увек изађе на видело. Дубоке ране остају незалечене и стално подсећају на претрпљене грозоте. Да истина није сакривана после I светског рата можда би се избегао геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току II светског рата. Комунистичке власти нису дозволиле да се говори о стратиштима у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, о Јадовном, Шушњару, Гаравици и стотинама других стратишта, о јамама и вртачама разасутим по целој Независној држави Хрватској. Ћутало се, па се тако све поновило и у грађанском рату током деведесетих година.

Католичка црква никада није осудила злочинце из својих редова у време I светског рата. Није се одрекла ни злочинаца из II светског рата, већ је напротив прогласила за блажене Ханца Ивана Мерца, идеолога усташтва; Доминика Мандића, организатора "пацовских канала" за бежање хрватских кољаца из Југославије у САД и Латинску Америку и Алојзија Степинца, најближег сарадника Павелића и усташа, врховног свештеника Хрватске војске, који је лично благосиљао јасеновачке убице, насилно покрштавао децу итд.

У Србији нажалост има оних који кажу да би требало заборавити геноцид над Србима извршен у XX веку, да се не би омладина која живи у XXI веку оптерећивала грозотама из прошлости. Сада је потребна регионална сарадња и Срби поново треба да живе у некаквој љубави са Хрватима. Истовремено, католички свештеници, вероучитељи и учитељи у Хрватској и даље уче децу да мрзе све Србе. То се свакодневно манифестује у Хрватској у медијима, скуповима, спортским приредбама и сл.

Очигледно је да католичка црква не одустаје од свог "похода на Исток" и борбе против Православља. Подстичу раскол у свакој Православној Цркви. Православцима се намеће некакав православно-католички дијалог кроз који се провлачи идеја о признавању примата римском папи који треба да буде врховни поглавар свих Хришћана. Католички јеретици тврде да "догматске разлике" треба оставити по страни и да нису на дневном реду. Говори се о благодетима екуменизма у смисли прихватања католичке јереси. У томе успевају чак и код неких епископа који бивају заведени њиховом слаткоречивошћу. Срећом православни народ у свету и у Србији нико неће натерати да наседне тим идејама.

Проф. Др. Србољуб Живановић,

председник Фонда за истраживање геноцида "Др. Милан Булајић", Београд
Последњи пут ажурирано ( Monday, 29 November 2010 )

[You must be registered and logged in to see this link.]

Dakle, stoka



Milovan Brkić





Bivši premijer Hrvatske Ivo Sanader sve je bliži smeštaju u zatvorenim prostorijama na Remetincu. Građani Hrvatske očekuju rasplet afere u kojoj su ministri iz Sanaderove vlade, pa i on lično, umešani u pranje novca, uzimanje provizija, nameštanje tendera i rasprodaju javnih preduzeća. Pitaju se samo da li će i Sanader sa sobom u kanalizaciju povući sadašnju premijerku i njene odane ministre.

U Srbiji, nažalost, hapse sitne dilere i prestupnike najnižeg ranga, proglašavajući to borbom protiv korupcije. Telal Tadićevog kabineta, direktor srpske policije, izjavio je u specijalno za tu priliku upriličenom nastupu da on lično veruje da Darko Šarić nije na vrhu piramide organizatora šverca kokaina! Ministar policije i specijalni tužilac nisu se oglasili, niti je izdat nalog za hapšenje direktora policije zbog širenja lažnih vesti ili nameštanja krivičnog postupka, jer se, sasvim slučajno, baš Veljović prvi oglasio proglašavajući Šarića opasnim narko dilerom.

Kamarili Borisa Tadića nedostaje novca, a verovatno je prisutan strah i od osvete onih koji su Borisu Tadiću, Bojanu Pajtiću i njegovoj sviti punili konta milionskim doznakama od sumnjivih poslova. Izjava direktora policije je, verovatno, tako sračunata da se Darko Šarić odobrovolji i pošalje još nekoliko tovara svežeg novca. Borisu Tadiću, naravno.

Osovina Boris Tadić - Ivica Dačić već dve godine melje ovu državu i njene građane.

I dok u Srbiji nije za očekivati da iza rešetaka odu tipovi poput Mlađana Dinkića, Tomice Milosavljevića, Bojana Pajtića, pa i nesrećnog Mirka Cvetkovića, pismo preminulog Ranka Tadića, koje je, između ostalo, došlo i u ruke potpisanog, po njegovoj želji, biće dragoceno svedočanstvo o pljačkama kamarile Borisa Tadića, o količini novca kojom je kupljena koaliciona podrška Socijalističke partije Srbije, a o čemu je pokojni Tadić imao neposredna saznanja, jer je bio pokrovitelj Miodragu Rakiću, sivoj eminenciji Tadićevog kabineta.

Životinjska pohlepa Borisa Tadića, koji stoji na čelu kriminalne piramide koja je zgazila Srbiju, dokazuje se i kroz poslednje ''pismo srpskim građanima i patriotama''.

Nisam poznavao lično pokojnog Ranka, čijoj sahrani je prisustvovao i predsednik Tadić, i iznenadila me je njegova odluka da u moje ruke dođe njegovo svedočanstvo. On je bio ratnik, i verujem da mu se ljudski zgadio taj ološ s kojim se družio.

Svakog dana se skotovi predvođeni Borisom Tadićem sprdaju sa srpskim građanima. Dok Tadić najavljuje još težu ekonomsku krizu i stezanje kaiša, njegov seiz Cvetković, formalni premijer, slavodobitno izjavljuje da smo iz krize izašli kao veliki pobednici. Dok Mlađan Dinkić obećava povećanje zarada u državnim službama, predsednik Tadić, na istoj konferenciji za novinare, tvrdi da povećanje zarada nije moguće!

Ministar odbrane Dragan Šutanovac, po povratku sa turističkog putovanja u SAD i Kanadu izazvao je aplauz kolega na sednici Vlade Srbije izjavom da je ugovorio poslove za namensku industriju Srbije vredne 400 miliona dolara. Sa kim, i o kakvim poslovima je reč, rekao je, za sada je tajna. Kolege su aplaudirale da građani, dakle stoka, vide kako Vlada Srbije pere novac. Ministar Šutanovac je, inače, rasturio vojsku, odbranu zemlje, opljačkao i namensku industriju, i samo zbog izjave o navodnom poslu od 400 miliona i vređanja inteligencije, trebalo bi ga poslati na doživotno psihijatrijsko lečenje.

Ovom prilikom neću pominjati šmajser kao jedino rešenje i oslobađanje od ovih skotova.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Srbija ukinula vize za državljane Albanije



Vlada Srbije odlučila je da ukine vize za ulazak državljana Albanije u Srbiju, objavljeno je u novom Službenom glasniku Srbije.

U Republiku Srbiju mogu da ulaze bez vize državljani Republike Albanije, nosioci svih važećih putnih isprava Republike Albanije, navodi se u odluci koju je 26. novembra potpisao potpredsednik vlade Ivica Dačić, a stupa na snagu dan nakon objavljivanja.

Albanija je u aprilu 2010. ukinula vize za građane Srbije.

Državljanima Albanije, odlukom Saveta ministara EU od 8. novembra, ukinute su vize za putovanja u zemlje "šengenskog prostora”.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nebojša Krstić kupio Fox televiziju?

K
ad je Rupert Murdoch bio primoran da proda TV Fox u Srbiji (jer su se svi trudili da ga iz Srbije najure, pre svih reklamni baroni Đilas, Šaper, Krstić & co),

+++

ljudi bliski kabinetu Tadića su svim potencijalnim kupcima savetovali da ne kupuju TV Fox jer im se to neće dozvoliti, po poznatom sistemu nedavanja dozvole od strane RRA ili agencija za koncentraciju kapitala (vidi pod: WAZ i Novosti). Tada se u okruženju Borisa Tadića smišlja novi plan: treba naći nekog pouzdanog prijatelja iz inostranstva koji će se pojaviti kao kupac, njemu će se dati dozvola, a onda će Tadićeva ekipa od njega da otkupi akcije! Slično kao kod već oprobane metode oko akcija Novosti i Beka. Kako se niko nije javljao, cena je drastično padala, do svega sedam miliona evra, iako samo oprema i autorska prava kupljena za Srbiju vrede preko 30 miliona. Tada na scenu stupaju Tadić i njegovi grčki prijatelji i počinje akcija - TV Nova!


ŠTA JE PISAO LIST „ALO“ 28.12.2009

Grčka TV „Antena“ od Nove godine zvanično postaje vlasnik beogradske Televizije „Fox“. Rupert Mardok se povlači iz Srbije, a svoju srpsku ćerku firmu daje Grcima za jedan evro, prepuštajući im plaćanje duga od oko 5,6 miliona evra. Zahtev za izdavanje dozvole novom emiteru predat je već Republičkoj radiodifuznoj agenciji, a uskoro bi trebalo da bude izdata zvanična saglasnost za preuzimanje ove nacionalne TV frekvencije.

Promeni vlasničke strukture, kako „Alo!“ saznaje, prethodio je razgovor između predsednika Srbije Borisa Tadića i vlasnika i generalnog direktora ove grčke televizije Minosa Kirijakua, 15. decembra u Beogradu, a koji je, prema istom izvoru, ugovorio lično grčki premijer i šef diplomatije Jorgos Papandreu.

- Sastanak je, po svemu sudeći, bio uspešan jer je usledio sastanak između Mardoka i Kirijakua na kojem je dogovorena prodaja Televizije „Fox“ grčkom biznismenu - kaže izvor „Alo!“. Potvrdu ove informacije juče nije bilo moguće dobiti u TV „Fox“. Kontaktirali smo sa izvršnim producentom „Foxove“ informativne emisije Zoranom Barancem.

- Zaista ne znam ništa o tome, morate pozvati našeg PR-a, ljubazno nas je uputio Baranac, ali se Slađana Paunović, PR TV „Fox“, nije javljala na poznati nam broj telefona. Novi vlasnik „Foxa“ Minos Kirijaku poznati je grčki brodovlasnik, medijski mogul i predsednik Olimpijskog komiteta Grčke.

U predsednikovom kabinetu priznaju da se Tadić sreo s Kirijakuom, ali negiraju da je na sastanku dogovorena promena vlasničke strukture TV „Fox“. Predsednik se ne bavi promenama vlasničkih struktura u medijima niti je to bila tema sastanka sa gospodinom Kirijakuom. Konkretno, razgovarali su o energetici – rekla je Jasmina Stojanov, zadužena za odnose s medijima u Predsedništvu Srbije.

NASTAVAK PRIČE: KIPARSKA TRANSAKCIJA

Nakon što je Agencija za koncentraciju kapitala dala dozvolu, Minos Kirijaku postaje formalni vlasnik i kompaniju odmah registruje na Kipru (sic!). Tada, iznenada, jedno preduzeće iz Srbije odlazi na Kipar i hitro kupuje kiparsku firmu koje ima vlašnistvo nad FOX televizijom!

Pomenuto preduzeće registrovalo je sedište na istoj adresi na kojoj je advokatska kancelarija opunomoćena da podnese zahtev za koncentraciju. Dakle, klasična fantomska firma. Preduzeće koje je kupilo kiparsku firmu je Nova broadcasting doo, preduzeće koja pripada Nebojši Krstiću i ima naziv i istu adresu kao i Krstićeva agencija za reklamu koja se zove Nova advertising! Odgovorno lice u obe firme je isti direktor Sandra Kosanović, dugogodišnja drugarica Nebojše Krstića!

Nova Broadcasting d.o.o Београд, и друштво Warraner Limited, Кипар – FOX Televizija d.o.o., са седиштем у Београду: Председница Комисије за заштиту конкуренције, на основу чл. 76. и чл. 37. Закона о заштити конкуренције („Службени гласник РС“ бр. 51/09) и чл. 2. тач. 8. Тарифника о висини накнада за послове из надлежности Комисије за заштиту конкуренције („Службени гласник РС“ бр. 58/06), одлучујући по пријави концентрације поднетој од стране друштва Nova Broadcasting d.o.o. са седиштем у Београду, ул. Царице Милице 3, и друштва Warraner Limited са седиштем на Кипру, ул. Kostaki Pantelidi 1, Kolokasides Building трећи спрат, P.C. 1010 Никозија, које заступају адвокати Љубица Томић, Предраг Гроза, и други адвокати из адвокатске канцеларије Томић, Стевић, Дулић, сви из Београда, ул. Царице Милице 3, дана 18. 01. 2010. године, доноси следеће РЕШЕЊЕ:

ОДОБРАВА СЕ у скраћеном поступку концентрација учесника на тржишту која настаје: - стицањем заједничке контроле од стране друштва Nova Broadcasting d.o.o. са седиштем у Београду, ул. Царице Милице 3, регистрованог у Агенцији за привредне регистре Републике Србије под матичним бројем 20291974, и друштва Warraner Limited са седиштем на Кипру, ул. Kostaki Pantelidi 1, Kolokasides Building трећи спрат, P.C. 1010 Никозија, регистрованог код Регистратора привредних друштава Републике Кипар, под бројем HE 214546, над друштвом FOX Televizija d.o.o., са седиштем у Београду, Аутопут 22, регистрованим у Агенцији за привредне регистре Републике Србије под матичним бројем 20136588, при чему друштво Nova Broadcasting d.o.o. стиче 51% удела, а друштво Warraner Limited 49% удела у основном капиталу циљног друштва; - стицањем контроле од стране друштва Warraner Limited са седиштем на Кипру, ул. Kostaki Pantelidi 1, Kolokasides Building трећи спрат, P.C. 1010 Никозија, регистрованог код Регистратора привредних друштава Републике Кипар, под бројем HE 214546, над друштвом FOX Televizija Plus d.o.o. са седиштем у Београду, Аутопут 22, регистрованим у Агенцији за привредне регистре Републике Србије под матичним бројем 20188332, куповином 100% удела у основном капиталу циљног друштва.

Još nije jasno da li je ideja Nova broadcasting doo da ovom kupovinom 51% akcija nad televizijom koja ima nacionalnu frekvenciju koristi u političke svrhe, ili je ovo samo međufaza u prodaji nemačkoj kompaniji RTL koji je bezuspešno pokušavala da u Srbiji kupi televiziju sa nacionalnom frekvencijom, pošto su na konkursu odbijeni.


ŠTA JE PISAO LIST „SVET“ 24.09. 2010.

Kako portal “Svet.rs” ekskluzivno i još uvek nezvanično saznaje “Prva srpska televizija” od skora je u ruci nemačkog RTL-a koji je na taj način ostvario svoju staru želju da bude vlasnik TV-stanice sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji.

Bogati grčki biznismen Minos Kirjaku nakon što je propao dogovor sa Sašom Popovićem oko prelaska “Granda” na TV Fox, rešio je da ovu TV stanicu proda nemačkom RTL-u, a da on sam pristupi kupovini TV B92. Naš sagovornik tvrdi da je to bila glavna tema razgovora Kirijakua i Vladike Porfirija koje su nedavno paparaci slikali u hotelu “Hajat”. Na ovaj način, Kirijaku će ispuniti zakonsku obavezu i neće biti većinski vlasnik dve TV stanice u Srbiji, RTL će se dokopati srpskog tržišta, a B92 će izbeći bankrot. Naizgled win-win-win kombinacija. Hoće li i biti tako ostaje nam da čekamo i posmatramo. Tek, “Prva” je već počela sa emitovanjem formata identičnih (isti su čak i nazivi i logo) emisijama na hrvatskoj RTL Televiziji (”Exkluziv”, “Večera za 5″…) a uskoro se očekuju i druge. Slogan “Moja Prva TV” je takođe preuzet od zapadnih (RTL) suseda.

Takođe nezvanično, svoj “amin” za RTL-ovu kupovinu većinskog paketa u nekadašnjem FOX-u, danas “Prvoj Srpskoj Televiziji”, lično je odobrio i predsednik Boris Tadić kojem je, nakon debakla sa WAZ-om koji se povlači iz Srbije, Angela Merkel vrlo ozbiljno stavila do znanja da će dalje sprečavanje RTL-a da uđe u Srbiju biti protumačeno kao izrazito “nekooperativan akt”. Ako se zna uticaj Nemačke u EU ne treba mnogo nagađati da li je Tadić poslušao svoje koleginicu iz Berlina.

KOME PRIPADA B92?

Pre nekoliko nedelja saopšteno je da je Minos Kirijaku dokapitalizacijom postao većinski vlasnik B92! Izvori e-novina kažu da postoji mogućnost da se preko Kipra, opet, ponovi scenario s televizijom FOX, odnosno da kompanija bliska državi (recimo: Nova broadcasting doo) kupi Kirijakuovu firmu i time, u stvari, postane vlasnik B92. Govori o tome činjenica je Kirijaku, kao novi B92 vlasnik, na mestu direktora i glavnog urednika ostavio Verana Matića, što je presedan u preduzećima koja preuzima novi vlasnik, jer je prirodno da na ta mesta postavlja svoje ljude od poverenja. Očigledno, Veran je viđen da nastavi s korporativnom filantropijom, svejedno ko mu je formalni gazda, Kirijaku, Krstić, Tadić, Dinkić, whoever!


Pripremile: e-Novine

[You must be registered and logged in to see this link.]

Да ли ово чекамо?

Recimo ne rasparčavanju Srbije!

Д
ок се већ виде дуги прсти наших драгих комшија, како извирују преко границице, и полако склапају са свих страна пактове и

+++


воде расправе коме ће колико део Србије припасти, наша влада не седи чекајући да се они саме договоре већ им притрчава у помоћ нудећи најбољу опцију , односно она ће сама завршити посао, на гладним вуковима је само да поједу најближи део.Србија ће бити подељена на седам региона, где ће постојати три ниво власти републички, регионални и локални.Односно Војводина са седиштем у Новом саду, Косово и Метохија са седиштем у Косовској Митровици, Шумадија и Поморавље са седиштем у Крагујевцу, источна Србија са седиштем у Зајечару, Јужна са седиштем у Нишу, западна Србија са седиштем у Ужицу и регион Београда.

Колико је то са правне стране компликовано, и колико устава само мора да се промени, колико ће то коштати Србију, која грца у дуговима, које је између осталог баш тај Динкић правио, је само ситница у односу на стварни проблем у који ће држава ући ако се допусти њено распарчавање. Уосталом ја овде не пишем научни рад па тако у те правне заврзламе нећу ни покушавати да објасним, једном речју, и оно што је врло једноставно, они ће дати све од себе да га искомликују и одуже и самим тим себи још више попуне џепове.До сада смо праву акцију са њихове стране видели само у предизборним кампањама, где су се заиста потрудили, опет на наш рачун и из касе коју гледају као своје власништво , али троше ко кад је туђе.Као што рекох већ на почетку круг се скупља, па ћу кренути неким својим редом.

Пре пар дана били смо сведоци окупљања бугарских екстремиста у Босилеграду, где су се неколико стотина људи окупило на тргу протествујући Нејском споразуму и најавили да ће у Харзбушком суду тражити поништење поменутог споразума а самим тим враћање територија Србије које по њиховом мишљењу припадају њима.

У исто време на другом крају државе, поред спорног питања седмог региона односно Косова и Метохије, Орхан Реџепи подпредседник Скупштине општине Прешево и бивши комадант ОВПБМ, је јавно и у стилу иранских терориста најавио напад на Србију уколико се не ослободи девет Албанаца који су оптужени за ратне злочине над Србима.Такође додајући да ће после избора који се одржавају 12 . децембра знати како и са ким ће сарађивати и присвојити Прешевску долину.

Само дан раније цело Косово и делови Србије су били окићени албанским заставама, на шта наша држава није уопште реаговала, иако нигде у свету такав испад није виђен.Једна држава има једну званичну заставу којом означава припадност једне територије. Шта је значила та још једна застава окачена поред србске, измишљени празник народа који нема историју, или још један начин злоупотребљавања нашег стрпљења и покушаја провокације.

Зашто је наша влада дозволила такву срамоту и показала немоћ пред њима?
Зашто такође није реаговала на дрску и срамотну изјаву Муамера Зукорлића да он не би тражио одцепљење Рашке области да “Србија није држава Срба”, и зашто још увећ ћути пред очигледном побуном Бошњака који су ћутање србске владе протумачили као одобравање ?!

На ова питања сваки иоле разуман грађанин би могао да да тачан одговор.
Не ћути држава, она прича глупости, даје изјаве правећи пародију од наше земље, срамоти нас по целом свету , прича такве ствари да појединим политичарима под хитно треба одузети пасош да их не би слушали ван земље, сасвим је довољно што их ми слушамо и да није тужан и напоран живот свих грађана Србије, свих седам региона, ми бисмо се сигурно смејали.

Међутим има оних који се и смеју, као Зукорлић који ће добити Рашку област, некадашњу престоницу наше Немањићке државе, смеје се и Реџепи који већ види Косово под својом заставом и јужну Србију све до Ниша, као у Бугари који већ траже свој део, па кад се цепка нек се одцепи и тај део југа.

Са друге стране , у северној Србији, Војводини мађарски сепаратисти на челу са Чанком и Мајом Гојковић, од почетка владавине ДОС-а су своју шансу одвајања од Србије видели у регионализацији. Не треба ни сумњати да ће им се у подели придружити и браћа Хрвати.

Колико ће нас ћутање и успаваност коштати биће јасно свима кад од некад силне и велике Србије остане само београдски пашалук.Све наведе и ненаведе земље које такође нешто хоће од нас имају слободан пут ка томе, док је наша влас деморалисана и незаинтересована ни за шта друго осим да остане ту где је до краја овог мандата , ми постајемо гладним комшијама, чија власт или десничарске националистичке организације не спавају, савршен плен који нема ко да одбрани.

Историја наше земље се упорно врти у круг и уместо да на грешкама својих предака нешто научимо ми их само понављамо, у четрнасетом веку после нестанка царевине и смрти цара Уроша, српска властела је угрозила јединство србских земаља старим начином регионализације, остављајући тако разорена отоманском царству да слободно и на велика врата уђе и пороби нашу земљу. Управо то данас чини Динкић и цела влада на челу са Борисом Тадићем, подржавајући план регинализације.

Ми народ ове земље не смемо ни пошто дозволити да нас подсвесним манипулацијама , у виду рајских обећања и подмићивања наведу да прихватимо такав ђаволски план, јер једини пут којим ће Србија тако у деловима убразано кренути, јесте пут пропасти. Ми смо већ релативно мала земља и баш зато морамо остати уједињени.

Сви аргументи које износе , да ће тако дата већа овлашћења регионима побољшати ситуацију у мање развијеним деловима, су обична навлакуша за лаковерне грађане.До сада су успели све да распродају, и да се још више задуже, за сваки регион који би направили , морали би још посебно да дижу кредите, који би касније, или врло брзо вратили управо продајом целог региона. А то је оно што и намеравају.

Није ово само моје лаичко виђење, већ размишљање и ставови многих непоткупљених експерата из свих области које се тичу регионализације, ја само размишљам као Србин, и вама који очигледно још увек живите у некој илузији док власт празни државну касу, ко зна на шта, позивам да размислите о томе зашто је ова влада још увек ту где јесте, и да ли су нама празне главе кад смо допустили да нас јавно праве будалама и срамоте наше часно србско лице по целом свету.

Ми смо народ са богатом и дугом историјом иза нас а они који је немају праве је на наш рачун, зато сачувајмо нашу историју и нашу веру којом нас је Свети Сава заветовао, љубав према србству и сачувајмо нашу земљу такву каква је уједињена.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Srbi i evroatlantske integracije

P
roletos je generalni sekretar NATO pakta Anders Fogh Rasmussen poručio iz Sofije: Pozivam ne samo srpske političke lidere već i srpski narod

Dragan Vidaković, 03.12.2010

+++

da gledaju u budućnost, pažljivo razmotre situaciju kako bi došli do zaključka da je budućnost Srbije u integraciji u evroatlantsku zajednicu - NATO i EU.

Da li je vrh NATO promenio pristup ili ne tek ovih dana neki u Srbiji, nasuprot Rasnussen-u, smatraju da srpski narod kao običan puk nema šta da razmatra niti šta da zaključuje, jer se u Srbiji zna ko kosi a ko vodu nosi i da će u skladu sa tim, na ta pitanja odgovarati, i zaključke u vezi sa njima donositi isključivo samozvano odabrani.

Međutim, sve dok g. Rasmunsen ne objavi drugačije, dok se ovako sa uvažavanjem odnosi prema građanima Srbije, za razliku od onih koji jedu hleb ovdašnjih poreskih obaveznika a smatraju da ne treba da ih pitaju za tako vitalnu stvar za njih i ovu zemlju, kao što je članstvo u NATO i EU, prozvani građani imaju obavezu da kažu g. Rassumsen-u šta nam i ko nam ne da da zaključimo “da je budućnost Srbije u evroatlantskoj zajednici”.

Zvuči dosta neverovatno, ali se sasvim paradoksalno pokazuje da su razni fondovi i NVO koje finansiraju upravo Zapadne zemlje (sa ciljem da putem propagande i edukacije stvore većinu u javnom mnjenju Srbije u korist evroatlantskih integracija), glavni krivci što je tako teško, i pored značajnog protoka vremena, zaboraviti surovo bombardovanje, bezdušne sankcije, neviđenu satanizaciju i nečuvenu bedu.

Čim ti NVO neomiljeni likovi po Beogradu počnu da pozivaju nesrećan narod na denacifikaciju i “suočavanje sa zločinima koje je neko počinio u naše ime”, ili u evroatlantske integracie, kod većine automatski počinje da se luči hormon alergije na EU i NATO, a kad je u pitanju hemija udružena sa prezirom tu više pomoći nema.

Zapadne zemlje, Amerika prvenstveno, plaćaju gore pomenute za sasvim suprotno, i plaćaće ih samo dok ne postignu cilj, dok natpolovična većina Srba ne bude za evroatlantske integracije, a kada se to desi, brojni fondovi i NVO će izgubiti posao, novac, lagodan život, važnost, i do tada značajne ličnosti će se preseliti u anonimnost i biroe za nezaposlene, moraće da žive od stvarnog rada i stvarnog znanja, a kako je ono najčešće nikakvo, teško da bi mnogi i za hleb zaradili kakvi su stručnjaci za bilo šta drugo, izuzev za ono što rade: da ogade narodu EU i NATO, ma kakvu EU i NATO, ogadili bi natpolovičnoj većini i oca i majku istog momenta kad bi počeli da ih hvale.

Nije, dakle, teško videti da Zapadne zemlje, ako im je zaista stalo da Srbi uđu u pomenute insitucije, uzalud troše pare na NVO i fondove kojima zbog klasičnog sukoba interesa uopšte nije cilj da Srbi uđu u EU i NATO. Jedino je nejasno kako to ne vide finansijeri, ako im je, ponavljam, stvarni cilj da Srbi iskreno i dobrovoljno prihvate evroatlantske integracije, što bi jedino bilo delotvorno i za jedne i za druge.

Kada bi, dakle, EU i NATO raspustili te silne fondove i raznorazne NVO koje Srbima ne daju da im zaraste sećanje na bombardovanje i na sveukupnu tragediju koju su Zapadne zemlje proizvele satanizujući i dehumanizujući ih, sasvim sam siguran da tolike odbojnosti prema evroatlantskim integracijama uopšte ne bi bilo, a kako Srbi mnogo što-šta rade iz inata, verujem da bi već ujutru mnogi glasali na referendumu za ulazak u NATO, samo da se ostave bez posla svi oni u Srbiji koji parazitiraju na narodnoj nesreći i razjarivanju građana na EU i NATO.


Dragan Vidaković

[You must be registered and logged in to see this link.]

Desio se narod


Т
ихо, без икаквог наглог покрета, попречног погледа, шкргутања зубима, како то поједини епископи, пред и за време Св. Литургије раде,

свештеник Илија Јокић, 30.11.1010

+++

у храм Зачећа Св. Јована Крститеља у Љуљацима, који је био препун народа, дана 28 новембра 2010 године, ушао је Преосвећени Владика Артемије благосиљајући присутни народ и све оне који су успели да му целивају десницу. Сви, читава црква поје “Достојно”, а он кроз масу народа, окружен духовним чедима корача ка истоку, олтару светоме у сусрет Богу живоме.

Читава црква, сви у храму, поју “Цар небесни”, а чеда анђелски чинова облаче свог духовног оца припремајући га за служење Св. Архијерејске Литургије. Боже, која лепота, која радост, песма помешана са сузама, као да су се небеса спустила и приближила том једном парчету земље у поноситој Гружи, у Земљи србији у свеколиком Православљу. Све се одвија тихо, побожно, како у храму, тако и око храма окупљени народ поје у један глас и прати Св. Архијерејску Литургију.

Нико се не помера, гледа тамо и вамо, него сви са песмом на уснама у дубинама своји душа славе Оца небеснога. Гледајући ове честите Православце, у ствари сам видео живу цркву Христову, која се не ствара по белосветским трибинама и мудровању овог света, него кроз служење Богу и благодат која је од Бога дана. Ту у Љуљацима, тог прохладног јесењег дана, гледао сам оне које канонопреступници називају Православним Талибанима, како својим оделом у које су се обукли, ставом који су заузели, крсним знаком којим своју веру испољавају, песмом која силази са њихови усана, сведоче веру прадедовску, веру отаца и светаца Православља.

Преосвећени Владика Артемије, благосиља, гледа тај рукосадни виноград Божији и као да погледом кроз овај окупљени народ Божији, тамо далеко види браћу своју епископе и моли се за њих оном Господњом молитвом на крсту: “Оче опрости им јер незнају шта раде”. Да, то може само човек чистог срца, човек благе нарави и питомог погледа. Баш то, тог прохладног јесењег дана се осетило у храму Зачећа Св. Јована Крститеља у Љуљацима. Заиста се десио народ, који је дошао из скоро свих крајева Србије и Богу хвала, они као појединци или групице, како то воле да кажу канонопрступници, као нови апостоли, престављали своје крајеве, а сви заједно и целу Србију.

Десио се народ и колико знам нико га није бројио, али је интересантна прича да га је било више него што је било за овећење крста и храма Св. Саве у Крагујевцу, које је осветио Патријарх Иринеј. Владика Артемије се након Св. Литургије није нигде скривао од свог народа, него је за трпезом љубави поделио са својим народом оно што је имало. Мрвица, мрвица али су је добили сви и наситили се.

Пријатељу, ако те пут нанесе кроз село Љуљаке у Гружи, ти скрени до храма Зачећа Св. Јована Крститеља и види шта се тамо ради. Ако не одеш и не видиш, немој бар да осуђујеш оно што ниси видео и оно у шта се ниси уверио. Ако и поред овог позива и молбе, наставиш са осуђивањем, онда знај да свесно грешиш и грех навалачиш на децу и потомство твоје.


свештеник Илија Јокић, 30.11.1010



[You must be registered and logged in to see this link.]

Ne dirajte vladu (misli bolesnog uma)

С
туденти шта да вам кажемо, снађите се, држава очигледно нема пара! Поред свих обавеза које су предвиђене

+++

ново усвојеним буџетом фалите још само ви.Шта бисте ви хтели да сви позавршавате факултете, цела Србија да буде факултетски образована?

У Србији треба да студира само онај ко може себе да финансира.Не знам где сте ви одрастали али у нашој земљи последња ствар која се цени јесте памет, стручност и образованост.

Зар је мало што бесплатно завршавате основне и средње школе. Размислите мало, као да вам диплома за нешто треба. Ако Вас запосле као стручњаке, где ће онда влада и остали државни службеници да запосле своју децу?
Правите бре ту неке протесте, тражите нека права, стипендије, кредите.Нема тога више!

Исти сте ко и ови из Краљева , срушиле им се куће,па сад влада треба да им купи нове, што нису правили боље куће, нека дигну кредите и праве.Како је министар Динкић, који живи САМО од своје плате могао да дигне кредит и купи себи стан?

Није крива влада што се десио земљотрес и направио толику штету.Није влада крава музара, каква год непогода да се деси- дај паре. Још ти покварени новинари упоређују ону сићу од 40 хиљада евра, која је одвојена за пословни пут Милутина Мркоњића, са оних 50 хиљада евра што је дато за помоћ Краљеву. Зар нису добили Краљевчани 10 хиљада више него министар инфакструктуре?

Да ли ви знате шта значи Коридор 10 за Србију?
Не знате, али знате да кажете да се гради колико и Скадар на Бојани, то су километри у питању, Светски пут, не може то да се склепа за пар година ко сеоска калдрма.
Није ми јасно како се поједини новинари не угледају на Бранкицу Станковић, криво им што је жена успешна, па јој сад прете у тужбом.

Кажу клеветала је неке десничарске и верске организације, износила лажи. Ма какве лажи, Срби кад су у питању нема лажи, појавили се неки патриотски покрети, националисти, откуд им идеја да смеју тако јавно да Србују. Још на кога су се намерачили? Балканскии сељаци, не знају како је данас важно бити геј. Бранкица то зна, зато јој и прете!

Драги студенти да ви размишљате попут Бранкице можда бисте нешто и добили, а овако тражите неку правду, ко и ови покрети.

Да вам није можда криво и што је држава дала 4 милиона за портрете председника скупштина? Сад је и онај јадни шеф скупштинског протокола Војислав Глишић морао да да отказ, а он је једини дошао на тако генијалну идеју.Потпуно сам је нашао и сликара и уговорио посао, он је рођени предузетник, заобишао човек све комисије, тендере, и остале процедуре које и јесу само бацање пара.

Нису платили струју и грејање, и електродистрибуција бар према њима да буде толерантна, не, она искључи државу спуштајући их на ниво пензионера што дугују по пет хиљада.

Ја овако нешто још нисам видела, уместо да учине уступак председнику који се ради свих нас извињава и који сам редовно све плаћа, они их оставе у мраку и да раде по зими.
После куку леле што неки закон није донет на време, што је нешто изостављено из буџета, што им је смањена пажња док неко прича у скупштини.Како може и да се очекује нека ефикасност кад раде у таквим условима, само нек се они нама држе и на пролеће, ако не и раније биће награђени повећањем плата.

Знам да појединцима и ово смета, оним “неверним Томама” који мисле да никад нећемо ући у ЕУ , а не виде како се влада бори за нас, и рукама и ногама гребе по вратима уније небили нас примили.А кад нас приме, видећете како ће нам бити добро, плате има да скоче до неба, имаће плату и онај ко ништа не ради, нема чега неће бити.Добро, можда ћемо морати да примимо који милион исламских и ромских досељеника, али шта има везе и они су људи.Само да им предамо оног злочинца Ратка Младића, како је он себичан човек, он очигледно негледа б92, да ли он уопште зна за шта је све оптужен, и уместо да се преда и спасе свој народ, он се скрива.Због њега и Телеком мора да се прода да би се исплатио, ако још увек постоји неки поштен човек који би одао Генерала.За Косово нема потребе да дижемо толику фаму, оног момента кад уђемо у ЕУ ми ћемо сви бити једна држава, неће више бити ми смо Срби, или сличне глупости, ми ћемо тада сви бити Европејци.Као што су у Америци сви Американци.
Ваљда ће ускоро и остали Срби да се опамете и виде да смо сви ми Божија деца, да нам је Бог један и схвате колико труда чини Патријарх Иринеј да уједини нашу православну веру са католичком.Он је велики човек, само му неки појединци попут Артемија и оног бандита који стално изазива неке нереде Данила, праве проблеме.Не схватају, још су им друге Владике што су стали са Иринејом показивали какво су прстење подобијали од Папе, ал ништа не вреди.

И на крају , ако вам ништа није јасно и даље бисте да протестујете, ви изволите, али да знате да Србија има најбољег државног секретара у министарству правде друга Хомена, одма има да вас позатвара на пет година а ако мислите да нема места у затворима, за то се не брините у буџету за следећу годину већ је издвојено за изградњу нових.

ПРАВДА ЗА СРБИЈУ
Пише: Стевица Деђански

Ако верујете када Вам кажу да је добро – онда ништа. Ако Вам кажу да раде за Вас и Вашу децу а ви им поверујете – онда ништа. Немојте да читате овај текст. А ако мислите да сте преварени и понижени – као појединци али и припадници српског народа – онда наставите даље.

Размишљајући да ли и како да започнем ово писање сетио сам се речи једне песме Београдског синдиката која каже „ Ово нимало није политички коректно, ни лево ни десно већ право у месо. Ово је буна против дахија, ово је кидање букагија, над овим немате контролу, ово је масовна реакција „

Политика незамерања влада Србијом. И када се наизглед свађају, готово сви су иза кулиса добри са свима, и нико никога међу моћницима неће суштински да дира, да му они после не би враћали. Скупило се друштво старо....

Србија данас има две слике. Једна је она права: народ без посла, фирме уништене, социјала на минимуму, за борбу против беле куге држава нема пара, народне кухиње се затварају јер је све мање донатора … Станови су мисаона именица. Млади немају где да раде, стари не могу у пензију. Омладина нема новац ни за скромне изласке.

А шта раде представници власти, они који су обећавали бољи живот, хиљаде и хиљаде нових радних места, срећан и безбрижан живот, берићетна села, европску Војводину, напредну Шумадију? Да ли смеју да прођу улицом сами, пешке или морају на све стране да постављају детекторе и камере, и да се крију иза леђа телохранитеља?

То је друга слика. У Београду и осталим значајнијим српским градовима данас се делови за елиту претварају у бехатон коцке, булеваре разврата и мермер бахатости. Џипови, црне лимузине, и из њих поглед са висине. Једино сиротиња, која се назире иза затамњеног стакла, квари доживљај.

А кога је од привилегованих брига што све то – као и скупа одела, раскошне ручкове, запошљавања по партијској линији – директно или индиректно (преко буџета) плаћа сиротиња раја? Сећате се стихова Боре Чорбе од пре пар деценија: „О Боже дај ми црни мерцедес, јер је то чудо над чудима, лепо је некажњено возити по цвећу и људима“? Они лепо осликавају и данашњу ситуацију у Србији.

Све тече и мења се, једино стање социјалне и сваке друге правде у Србији остаје исто. А наш народ, таворећи у беди, из године у годину изумире. Уз то му страни моћници и њихови домаћи следбеници разарају државу а њега понижавају да се жив клана, тек недоклан, извињава душманима. Као да смо ми њих сатирали а не они нас? Зато нема више времена за лажи и преваре. Доста је било! Непоколебљиво рецимо: Правда. Правда за све а не само за одабране. И боримо се за њу! Ако ми то не будемо радили, нико други неће!

Правда за сиротињу која чека спас, правда за младе који су без наде. Правда за наше родитеље, баке и деке, да могу да живе, да не стоје испред фрижидера и да размишљају да ли да купе храну или лекове. Правда за децу која се с правом буне. Нису то хулигани, већ поносни млади људи!

Нема времена, нема повлачења, нема предаје. Идемо у покрет али прави, који мења стварност на боље, који крчи пут да се у Србији чује глас народа, који омогућава да се чује истина и наступи правда!!!!

Сви смо ми господари своје судбине. Често помишљамо: нема ко да се супротстави злу; све партије, ма колико нам начелно биле симпатичне, у пракси су подбациле. Тако је! Али ту смо ми и ви. Супротстављајмо се сами, са пријатељима, са комшијама, са сваким ко неће да ћути и трпи. Радимо то како год знамо и где год можемо. Кроз синдикате, партије чији смо чланови, на послу, онда када нас шиканирају у некој државној служби … Људи смо а не робље. Боримо се за своја права, и оно у шта верујемо, и Србија ће почети да се мења.

Усе и у своје кљусе. Не чекајте више никога са врха политичке пирамиде да дође памети. Када комешање крене из народа, тај процес ће отпочети и унутар, за сада још стерилних, патриотско-опозиционих политичких структура. И биће створен истински фронт националних и социјалних промена! И доћи ће бољи дани за Србију! И препородиће се наш народ!

[You must be registered and logged in to see this link.]

ВИКИЛИКС ОТКРИВА НЕМАЧКО ЛИЦЕМЕРЈЕ ПРЕМА СРБИЈИ
Пише: Слађан Николић



Својевремено се аутор овог текста пишући о симбизои шиптарског организованог криминала, тероризма и политике (1), користио и подацима из извештаја БНД-а који се налазио на сајту Викиликса (2). За наше медије и политичаре тај сајт “није постојао”. “Открили” су га пре пар дана захваљујући страним медијима. И шта се дешава?

Медији преносе пикантерије, а политичари говоре, како се међу документима који су објављени као, и оним који ће бити објављени не налази ништа значајно. На телевизије се доводе некакви аналитичари који су од обавештајне аналитике далеко најмање двадесет милиона светлосних година и бивши обавештајци које је време прегазило. Уз све то ни један од њих никад није ни посетио све до пре пар дана сајт сајт Викиликса, нити разуме како овај сајт долази до докумената.

Ни у државним органима задуженим да се баве овом проблематиком није боље, јер да јесте, поменути извештај се могао фантастично експлоатисати. Уз то, овај извештај, упарен са студијом немачког Института за Европску политику рађеном за потребе немачке Владе, могао је донети одличне пропагандне и спољнополитичке ефекте.

Можда ће неко рећи, шта ако су поменути извештај и студија фалсификати? На велику немачку жалост нису фалсификати. На сајту Викликса постоји и документ који показује како је БНД (3) користећи се својим ресурсима у Дојче телекому тражио да се поменута документа скину са сајта, што доказује и њихову важност ѕа немачку политику.

Шта се може сазнати анализом ова два документа, а везаном за Немачку политику према питању Косова и Метохије? Може се сазнати рецимо, да Немци до танчина познају криминалну карту на КиМ, шиптарску симбиозу криминала, тероризма и политике, али и да су поред тога подржали независност некакве Републике Косово јер је то у интересу њихове спољне политике. Прагматично, али до краја лицемерно и подло. И онда Волфрам Мас, или онај несрећник од њиховог мнистра иностраних послова који не зна да ли се удао или оженио својим дечком, крену да нам држе лекције о томе како не морамо да признамо тзв. Републику Косово, али морамо с њом да одржавамо добре односе јер је то у нашем интересу!

Полако момци, знамо ми да то није у нашем већ у вашем интересу и да покушавате да нам наметнете ваш интерес као нас. Полако, закочите мало, јер овој политичкој олигархији у виду власти и опозиције, ваш интерес можете да наметнете као њихов, али њихово време неумитно истиче и доћиће неки други људи који ће ваше интересе на простору Србије обрисати као гумицом....

И за крај овог текста, поменута документа могу се, да не би сатима претраживали Викиликс, наћи на следећој интернет локацији: [You must be registered and logged in to see this link.] фајлови: iep001. pdf и bnd-kosovo-feb-2005.pdf

А за све оне велике тв и новинске аналитичаре и обавештајце, не објављује само Викиликс тајна документа, има још неких сајтова, рецимо [You must be registered and logged in to see this link.] Чисто да вас не изненади, господо.... Спремите нова одела, ципеле лаковане, очешљајте се, и будите спремни да великоумно коментаришете!

Ако не знате енглески има и дивних докумената на сајту [You must be registered and logged in to see this link.] Онако ближих нашим просторима... Рецимо докумената о Загребачкој банци која доказују повезаност српскохрватског мафијашко-политичког братства, Афери Хипо, чак и документ којим Холбрук гарантује Караџићу да неће у Хаг...

(1) [You must be registered and logged in to see this link.]

(2) [You must be registered and logged in to see this link.]

(3) [You must be registered and logged in to see this link.]

ПРОПАСТ ИМПЕРИЈЕ- ПОУКА АРХИМАНДРИТA ТИХОНA
Пише: Милован Балабан

ПРОПАСТ ИМПЕРИЈЕ- ПОУКА АРХИМАНДРИТA ТИХОНA

Филм направљена о пропасти Византијског царству од стране Архимандрита Тихона Шевкунова, омогућује један нови увид на проблеме и узроке пропасти са којима је била суочена највећа православна империја у досадашњој историји. Демонстрирана је велика историјска лекција модерним речником са савременим приступом данашњем човеку овај филм делује као откровење једног заборављеног и далеког времена. Осим тога ова византијска лекција делује тако савремено. Наиме гледајући овај филм свако може да препозна у узроцима пропасти ромејског царства и причу о слабљењу данашњих православних народа и држава. Иако филм по речима аутора има за циљ да прикажа сличности историјског изазова између савремане Русије и Византије једна од могућих поука се може односити на балканске народе које је задесила судбина слична византијској - унутрашње слабљење с једне и доминантан утицај запада са друге. Пратећи генезу проблема са којим се суочавала византијска империја сви балкански православни народи могу да нађу себе у овој причи те извуку корисне поуке.

Филм никако није антизападни, он тежи да прикаже западну цивилизацију онаквом каква јесте, или онаквом како се перцепира из аутентичног руског угла. Стратегију запада са циљем овладавања византијским друштвом и отворено непријатељство према њој се не могу правдати данашњим са запада форсираним „легитимним националним интересима". Лажна је дилема да ли материјални и стратешки интереси оправдавају ратове и злочине. Но проблем је много комплекснији. Чини се да је отац Тихон желео да укаже на природу западне цивилизације која је агресивна, деструктивна и тежи непрекидној експанзији.

Када се каже у филму да је агресивна економска политика западних народа настала као продужетак њихове ратне агресије, у чијој је основи жудња за материјалним, ту се не даје никакав легитимитет наводним интересима западних држава. Они су (интереси) испољавани кроз најсуровију агресивност па је тешко говорити о њиховом „легитимитету" како се говори у неким текстовима који су писани на тему овог филма. Ово не значи ни да аутор осуђује запад за пропаст царства, шта више он као главног виновника пропасти империје види корумпирану, декадентну и материјалним духом опчињену византијску елиту. Да је ово тако потврђују и речи оца Тихона. По њему је западни дух резултат сједињења грабежи и генијалног научног и економског стварања. Да ли је то добро или не друго је питање каже он. Дакле квалификација запада, иако кроз филм може да се назире (кроз поруку „будимо опрезни запад није онакав какав се представља"), није нешто чему се придаје кључни значај за пропаст империје.

Аутори овакав приступ показује у читавом филму. Њему је пропаст царевине скопчана првенствено са одступањем од традиције и позитивног историјског искуства византијске елите. Као резултат тог одступања (првенствено елите али и народа) су се суочавали са низом проблемема који су проистицали из главног „првородног греха" а нису могли бити решени. Шта више сваким покушајем њиховог решења они су постајали све већи. Узалудни покушаји изласка из кризе резултирали су све већим уплитањем запада које је опет имало за резултат фаталне последице по економску стабилност империје. Византијска елита што из незанања што из грамзивости почела је да прави судбоносне грешке које су биле незамисливе у ранијим вековима. Економија, ресурси, философија, наука, васпитање омладине све је постепено на упражњено место византијске духовности препуштено западним искуствима и моделима што је деловало разарајуће на ромејски национални дух и државни организам. Резултат тога је било дуготрајно и понижавајуће пропадање које се завршило коначним падом наблиставије дотадашње империје.

КАКО ЈЕ ПРОПАДАЛА ВИЗАНТИЈА

Генезу пропадања царевине аутор филма почиње да прати од смрти цара Василија великог 1025. Корупција којој је Василије стао на пут некада и суровим обрачунима са византијским „тајкунима" добила је шансу да се размахне под његовим наследницима. Током читавог XI века царство је траћило огромно богатство које је Василије оставио. Корупција и жеља за лагодниим животом је мењала дотадашњи систем вредности византијске елите. Што је још већа невоља она је опасније подривала темеље на којима је егзистирала царевина.

Захваћена корупцијом елита је мењала свест исисавањем традиционалног духа те је долазило до дезоријентације друштва што се штетно одражавало на вођење државе, како на унутрашњем тако и на спољном плану. Империја која је некада вешто користила анимозитете варварских народа и усмеравала их у своју корист све више је постављала темеље да сама постане жртва властитих порока и интрига. Доминантна тежња дела тајкунизиране елите за материјалним стицањима великих богатстава заклонила је видик спољнополитичкој стратегији вођеној у предходним вековима. Услед тога у вођењу државом све су више преовладавали површност, наивност и дезоријентисаност поготову када је у питању однос према западу.

Неспособност царева и водећих државних функционера да дефинишу спасоносну стратегију у најмању руку зачуђује када се има у виду да су имали најбогатије историјско искуство и изузетно образовану елиту. Саборни дух оличен у цркви и држави као стубовима ромејског организма постепено је круњен све израженијим материјалним индивидуалистичким стремљењима кључних чланова елите која је потпоре својих животних ставова све више налазила у католичком западу. Ово је било фатално за империју. Индивидуалистички егоистични дух потпомогнут свесно са запада је као микроб разарао све што је здраво и постепено захватао један по једен сегмент живота док није готово потпуно разорио и царство и његове житеље.

Када је ово постало потпуно видљиво било је касно. Но оно се могло назрети већ у време крсташких ратова. У том периоду, дакле током 12. века, почела је постепена предаја нацоналних ресурса западњацима, првенствено економије у руке италијанским републикама Венецији и Ђенови. Тада је допуштено да држава изгуби контролу над финансијама. Индивидуалистички дух елите утицао је да контрола над трговином у мореузима која је била вазда у рукама државе као гарант пуњења државног буџета, пређе у руке појединаца и то странаца. Овим је највећи извор државне сигурности предат у руке западњацима. Следило је препуштање економских и трговинских ресурса што је изазвало пропадање домаћих предузимача. Цариград је био преплављен страном робом, али од које су профит извлачили страни улагачи. Ово је све више резултирало исисавањем државног богатства и осиромашењем народа те слабљењем империје. Када су Византинци схватили куда води оваква политика национализовали су већину западног капитала што је изазвало Венецију да плати крсташе који су дошли пред Цариград 1204. заузели га и дивљачки опљачкали.

ПОСРТАЊЕ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Период владавине западних држава на челу са Латинским царством на просторима порушене Византије имао је за резултат готово потпуно укорењивање западног духа и институција. Од 1261. обновљена империја мало је подсећала на своју славну прошлост. Аутори филма убедљиви приказују њено посртање у свим државним и друштвеним порама. У спољној политици константно је тражен ослонац на западу док је у унутрашњој царовао индивидуализам и лични интереси. Народ који је основу свега налазио у православљу сад се окренуо световним философијама, окултистичким култовима, разним астрологијама и мистичним сектама. Омладину која је сазревала готово да није имао ко да васпитава. Под упливом запада и западног новца (пошто је Византија јако мало имала свог) стваране су идеолошке групације које су решење проблема тражиле опет ван Византијске традиције. Ту и тамо су се јављали интелектуалци и духовници који су покушали да алармирају елиту и народ али њихов глас је остајао „глас вапајућег у пустињи".

Иако је стуб империје у прошлости било православље под утицајем малих етнички хомогених италијанских република у царству је почео да главу диже грчки национални дух поткопавајући сигурносне темеље на којима је држава вековима почивала. Његов резултат је био анимозитет Грка спрам осталих царских поданика али и нетрпељивост Јермена Словена и других према Грцима. Одушевљени за похвале које су стизале са запада који је био на почетку епохе оживљавања античких грчких вредности (ренесанса) Грци су наивно поверовали у искреност западњачких осећања. Оно што су добијали било је само презрење и потцењивање западних народа који у својој визури нису разумели правилно ни античке а камоли византијске Грке. Но ово све је имало за последицу даље слабљење некада моћног царства које се као епидемија ширило и одражавало на одбрамбену снагу свих балканских православних народа.

А да је одбрана била потребна била је. Наиме од XI века Византију са запада притискају италијанске републике било војно било економски и са истока Турци претежно војно. Комбинација ових притисака кулминирала је у XIV и XV веку те се држава нашла у безизлазној ситуацији. И да није имала унутрашњих проблема, да је правилно проценила намере својих непријатеља и да је дијагностификовала и применила одговарајућу терапију империја би била у великим проблемима. Али готово сигурно би их решила као што је то радила у многим случајевима у прошлости. Овако она је постала лак плен Мехмеда освајача који је 1453. пробио одбрану некада неосвојивог Цариграда, поробио становништво те срушио миленијумску империју. Беда њене елите кулминирала је по уласку Турчина у Константинопољ. Наиме када су при пљачкању града ухваћени „византијски тајкуни" и када је Мехмед видео њихово богатство упитао их је што га нису употребили за одбрану града. Себични тајкуни су сервилно надајући се милости рекли: „чували смо га за вас" на шта је видно изненађен Турчин наредио да им се посеку главе а тела баце псима. На овај начин је неславно завршила византијска ебездуховљена и материјално заслепљена елита.

ВИЗАНТИЈА КАО ПОУКА

Овај филм је свакако опомена не само руском него и свим православним народима укључујући и српски. У ширем значењу он упозаорава и читав свет. Ослонац на своју духовну традицију и историјско искуство је прва и најбитнија, а опрез када су у питању „хуманистички" пројекти запада су је друга порука филма. Гледајући филм свако је у ситуацији да направи аналогију са данашњим изазовима. Поред Руса чини се да су Срби највише у стању да уоче разарајуће последице византијских грешака.

Пропусти Византије састоји се у напуштању својих традиционалних вредности и искустава што је имало за последицу усвајање туђих, западних вредности и обичаја. Резултати тог процеса су и онда и данас исти. Пропадање народа, слабљење друштва, економско сиромашење и на крају крах државе. Такође суочавајући се са жалосном византијском судбином није тешко претпоставити епилог савремених усвајања западних вредности и сервилног испуњавања њихових захтева и интереса.

Византија је све урадила што су западњаци тражили од ње а заузврат је добила економску пљачку, војно разарање и „медијску" сатанизацију. Мржња коју су западњаци испољили према царству кроз пропаганду сковану пред напад и њено освајање још у XII веку као „империји зла" и данас траје кроз све историјске уџбенике сачињене на западу. Она се може објаснити као припрема и оправдање почињеног злочина. Сведоци смо сличних ситуација кроз читаву историју, али нарочито подсећа на данашњу ситуацију коју ствара експанзија запада на исток.

Крсташки ратови из XI и XII века, разарање Византије су били у почетку колонијалних освајања запада која су се наставила освајање Индије и Кине, покоравања Африке, освајање Америке кроз потирање Индијанаца, походе на Москву од којих се издваја Наполеонов и Хитлеров „поход на исток". У том духу је и данашње ширење НАТО-а на исток као и дивљачко бомбардовање Србије 1999. То су варијације на исту тему, односно исти модел западноевропске агресивне пљачке и освајања. Они су то некад оправдавали ширењем „праве вере" а данас „ширењем цивилизацијских вредности" или предузимањем „хуманитарних интервенција". Увек је иза покоравања следила пропаганда о наводним злим варварима који су угрожавали опстанак „најхуманије цивилизације". Увек су „варвари" криви за све а запад потпуно невин. Увек су лоши момци били проглашени примитивцима, националистима, мрзитељима свих хуманих вредности, злочиначким чудовиштима или онима који су чинили геноциде над другима. Као што је данас случај са Србима који су озлоглашени као агресивни негативци и кривци за ратове, као они који су вршили етничка чишћења иако Срба нема на оним територијама са којих су наводно етички очистили друге народе.

Најбитнија поуку филма је да до пораза и до катастрофа је долазило када је дошло до напуштања вековних животних искустава који свој извор имају у православној традицији, баш као што је случај са Византијом. Ово византијску поуку кроз филм оца Тихона чини још убедљивијом и актуелнијом. То је његово најснажније упозорење.
Вратимо се историјским народним изворима који су гарант националног здравља и просперитета како у духовном тако и у материјалном смислу. Инспирисан љубављу према Византији, какву вероватно само Руси имају, филм је један од ретких пројеката са православном едукативном компонентом у мору литературе и кинематографије прожете страним идеолошким духом и туђинским утицајима. Огроман је број паралела и поука, који се може кроз гледање филма, повући између пропадања византијског и сада српског друштва. Зато сваки Србин треба да га погледа јер он осветљава историјске изазове и грешке у великој мери објашњава и данашње наше пропадање и указује на спасоносне излазе.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ДУША ЈЕ ПОСЛЕДЊА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ
Пише: Аца Миљевић



Пажљиви посматрач данашњих интегративних процеса може уочити прилично јасне паралеле између европских (ЕУ) интеграција и укључења православља у екуменистички покрет, са једне, и атлантских (НАТО) интеграција и уједињења православља са папизмом, са друге стране.
Као што су ЕУ интеграције настале ради побољшања заједничке позиције европских држава чланица у односу на друге велике светске субјекте - САД, Русију, Кину - тако су и екуменистичке интеграције настале спајањем више протестантских секти почетком 20. века како би оне имале већу снагу у односу на велике субјекте у духовној сфери - римокатолицизам, православље, ислам. У оба случаја у основи повезивања је жеља за повећањем снаге, тј. задобијање светске моћи, што би требало да буде потпуно страно Цркви Божјој, која није (или не би требала да буде) од овога света. Такође, у оба случаја постоји велико непознавање предности и мана које европске и екуменистичке интеграције носе са собом.
НАТО пакт је у светским размерама окупатор и освајач који своју пљачку (нафта и др.) и стратешко позиционирање (испод меког трбуха Русије, поред Ирана, близу Кине) оправдава лажним, наизглед добрим, циљевима. Поред тога, НАТО је пун старих српских непријатеља (Немачка, Аустрија, Велика Британија, Италија, Мађарска, Бугарска...), и савезник наших ратних непријатеља у свим последњим сукобима (Муслимана, Шиптара и Хрвата). НАТО је Србе у последњих 20 година бомбардовао у Републици Српској, Србији и Црној Гори, подржао је и организовао протеривање Срба из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије, и окупирао Републику Српску и део Србије.
Ватикан је у духовном свету уопште, а према Србима посебно, у сличној позицији као НАТО у материјалном свету. Папизам је кроз историју починио низ са Христом неспојивих злочина - спаљивао на ломачи ради вере, унијатио, насилно и под претњом смрћу покатоличавао, инспирисао и организовао заузимања туђих територија и богатстава, увео у западни свет језуитско/антихришћански концепт „циљ оправдава средство“, што је данас срж вредносног система запада, правдајући то наизглед добрим циљевима. А према Србима Ватикан је далеко гори од НАТО пакта, јер је вековима радио на унијаћењу и покатоличењу Срба, што се као неуспешан пројекат (јер је до 20. века имао релативно мали успех у односу на уложено време и труд) завршило инспирисањем, помагањем и директним учествовањем римокатоличког клера у геноциду над Србима у НДХ 1941. и 1991. године. Резултат тог геноцида је да је пре рата 1941. по попису било 1.826.000 Срба у Хрватској, а данас тешко да их има 100.000. Зато без имало зазора можемо рећи да је за цео свет, а за Србе посебно, ПАПА је духовни НАТО.
Евроатлантске интеграције воде промени система вредности српског народа, што пак води промени српског погледа на живот, који је заснован на истини и правди, а то неминовно чини лошијим сваког човека као личност. Екуменистичко-папистичке интеграције ударају печат на пут отпадања у лаж и неправду тиме што одводе и у јерес, која је сама по себи лажна вера, тј. лажни духовни и животни пут. Тим и таквим антиспасењским интеграцијама брише се нада у спасења човека, јер „јереси неће наследити Царство Божије“ (Галатима, 5,20-21). Као што би улазак Србије у НАТО за дуго време онемогућио ослобађење од окупације и зацементирао данашњи марионетски режим на власти, тако би и јединство СПЦ-а са Ватиканом, због јереси, онемогућило спасење православне и српске душе. Православни би тиме престали да то буду у својој суштини, и остали би само по форми, што је и суштина процеса унијаћења - споља гладац а унутра јадац.
Како искуство са поунијаћеним народима (Западна Украјина и сл.) показује, православни би мало-по мало примали јеретичке римокатоличке концепте и погледе на свет, и брзо би се према њима уподобљавали свему што данас представља западни човек, а по законитости изнетој у српској пословици „с ким си такав си“. Ова пословица је дата управо као упозорење добром да се чува лоших, јер у друштву лоших добар лако и брзо падне, те постане лош. Искуство је показало и да се лош у друштву добрих много теже и спорије поправља, и то само ако је утицај добрих на њега велик, а у овом накарадном уједињењу би било управо супротно, и ако је његова жеља за напредовањем искрена, тј. ако постоји покајање, за шта код папе нема ни назнаке, а пошто се сматра непогрешивим - ни потребе. Човек који напусти истину и правду и крене путем лицемерја и неправде, покајањем се може спасити (мада се то дешава ретко и уз велике напоре покајника), али улазак у јерес, показало је вишевековно искуство, у занемарљивом броју случајева води покајању. Такав потез практично запечаћује мрачну судбину онога ко је тим лажним путем кренуо.
Тај вечносни аспект овог проблема код екуменистичко-папистичких интеграција је кључан, јер уласком у јерес човек се опредељује за вечну смрт а мисли да је на добром путу, те се зато више и не труди да било шта измени. То је разлог што на такво лажно јединство, које води у духовну смрт, православни нису пристајали ни по цену великих патњи, па чак и смрти (Јадовно, Јасеновац...). Нису пристајали ни по коју цену и без обзира на то ко води у датом правцу, а у многим покушајима уније са Римом предводник је често био из редова највишег клера, па често и сам патријарх дате помесне Цркве. Народ није дао веру за вечеру - ни међу Грцима, ни међу Русима, ни међу Србима.
Управо зато су се Свети оци Цркве (Свети Марко Ефески, Свети Григорије Палама, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Јован Кронштатски, Свети Василије Острошки, Свети Николај Велимировић, Свети Јустин Ћелијски и многи други) тако одлучно у последњих 10 векова борили против јереси свих боја, а пре свега против оне најмоћније - римског папизма. Знали су да око душе нема компромиса. Знали су да је душа последња линија одбране.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Старчевићева духовна деца харају Србијом
Пише: Драгомир Анђелковић



Да ли је ХОС одговарајућа скраћеница и за Хелсиншки одбор (за људска права) Србије – а не само за тзв. Хрватске одбрамбене снаге, проусташку паравојну формацију из 90-их, основану од стране Хрватске странке права – сами просудите!?

До које мере је организација Соње Бисерко антисрпски настројена, то смо и раније знали. Изјавама у прилог Хрвата и босанско-херцеговачких муслимана, антисрпским апелима које је потписивала, подршком независности Косова и Метохије, на то нас је споменута госпођа лично, али и посредством своје квазиневладине организације, упорно подсећала. Но, у новом броју „Хеслиншког билтена“ (чији наслов је „Српска православна црква на ивици раскола“), гласила „Одборa“ предвођеног госпођом која је носилац (витез?) хрватског ордена „Реда кнеза Трпимира“, вероватно је он нехотично јасно исказао своје праве циљеве, односно идеолошке постулате. Раније се назирало, што су пажљиви посматрачи и уочили, зашто је „наш“ ХОС толико антисрпски настројен, а сада је он сам признао шта иза тога стоји. Али, да кренемо редом.

НОВИ ЗАЧИНИ У СТАРОЈ СПЛАЧИНИ

На почетку Билтена, поновљене су флоскуле о улози СПЦ-а „у мобилизацији и припреми“ за ратове из 90-их, и о „греху“ црквених кругова који заступају српске националне интересе. Наравно – како се тврди – они су повезани са разним „екстремно десничарским организацијама“, које са „антимодерних и антиевропских“ позиција делују „под идеолошком капом парацрквене организације Двери“. Оно што је ново то је да је сада само део цркве оличење мрака, а СПЦ у целини више није, као што је некада говорила челница ХОС-а, „промотер говора мржње“ и сличних негативних појава. Додуше, и патријарх Иринеј, како сматрају састављачи ХОС-овог памфлета, има опаке снове у вези са уједињењем Србије и Републике Српске. Као „доказ“ наводе његову изјаву од 17. новембра ове године: „Иако смо то, у неку руку и данас, даће Бог да у скоро време будемо заиста једно. Наравно, и у формалном смислу те речи“.

Ипак, ма колико да је далеко од савршеног, јер није радикално одбацио своје национално наслеђе, нови патријарх представља значајан напредак у односу на „ратног патријарха Павла“. Истакнуто је да су већ приликом избора патријарха Иринеја „познаваоци црквених прилика подсећали на његове квалитете (,разуман’, ,мудар’, ,човек компромиса’ …).“ Што значи да према мишљењу активиса ХОС-а, покојни патријарх Павле – за кога су и многи западњаци говорили да је „свети човек“, а који је уживао поверење и поштовање скоро читавог српског народа – све то није био. Као да његове речи: „Будимо људи а не нељуди“ – чији смисао је, како је појаснио: „Бити човек то значи у сваком случају бранити се, али бранити се на начин достојан човека“ – нису врхунац хришћанске љубави. Јер, поручио их је онај ко је неизмерно волео свој народ, али није желео, чак ни онда када се он борио за биолошки опстанак, да постане сличан нељудима који су за собом оставили Јасеновац, Јадовно, „Вилу Лубурић“.

ПОСТМОДЕРНО УНИЈАЋЕЊЕ

Да би одговорили зашто је, без обзира на то што „у многоме представља континуитет у духовном и световном деловању цркве“, патријарх Иринеј за њих бољи од свог претходника, да се осврнемо на то како ХОС-овци виде улогу СПЦ-а у нашем друштву, односно процесе који се у оквиру њега као и цркве тренутно одвијају. Ту се налази и кључни део одговора на ХОС-овску идеолошку загонетку. А у Билтену је наглашено: „Након 2000. године црква је заузела медијски и јавни простор и тиме постала важан фактор у свим релевантним збивањима у Србији“. Тако је додатно појачала свој углед. Због тога је политичкој елити врло стало да јој СПЦ, поготово у кључним тренуцима, буде савезник. То је нарочито сада случај, „када актуелна власт покушава да направи заокрет у односу на евроатлантске интеграције, које су традиционално на удару конзервативног блока.“ У том контексту треба посматрати и жестока, јавна и тајна, превирања унутар СПЦ-а.

А иако је СПЦ и даље конзервативно настројена и, наводно, ослоњена на Руску православну цркву, те почива на национализму, у црквеном врху дошло је до – како тврде – „квалитативно нових појава“. „Сам патријарх, практично од избора заговара ублажавање тврдог става према Католичкој цркви и Ватикану. Он се наиме, залаже за долазак папе у Србију, с тим што би непосредан повод за ову посету била 1700. годишњица Миланског едикта …“.

Значи, приближавање Ватикану, то је оно што радује ХОС, и због чега је патријарх Иринеј добио прелазну оцену! Други део пређеног градива, којем ту оцену дугује, у вези је са тзв. евроатлантским интеграцијама. „Владајућа коалиција“ – која је „позитиван“ искорак учинила прихватањем, и по цену страшних националних уступака оличених у креирању заједничке резолуције са ЕУ (тј. фактичком одустајању од истинске одбране КиМ), безрезервне тзв. проевропске оријентације – „ужива дискретну подршку црквеног врха, што га је изложило жестоком удару конзервативног и проруског блока“.

У том грму лежи зец. Ко је за политику ЕУ без алтернативе, и наравно бар невољно прихвата чланство у НАТО-у, а спреман је да заузме помирљив став према Католичкој цркви, тај је позитивац. У овој фази чак и не мора да подржи да се, како је госпођа Бисерко затражила, о (измишљеном) „геноциду“ у Сребреници „учи у српским школама“, односно да Срби баш стално клече пред Хрватима и Албанцима и траже опроштај за то што су им, наводно, нанели толика зла. ХОС-овци очито сматрају да када будемо смештени у „праве“ војно-политичке и верске стеге, све ће доћи на своје место. Онда ћемо покорно клечати у неком евроатлантском ћошку.

„СЛАВОСЕРБСКА ПАСМИНА“

Још 2005. године, у РТС-овој емисији „Упитник“, наш угледни политиколог и аутор бројних књига, Милош Кнежевић, аргументовано је указао на, ма колико она била скривана иза фраза о људским правима, суштинску сличност између ставова „нашег“ ХОС-а и Хрватске странке права, оца модерног хрватског шовинизма, Анте Старчевића. Као што су за њега Срби – за које је говорио да су „најгнуснији од свих зверова“ – били синоним за сва зла света, они су, стиче се утисак, то и за организацију Соње Бисерко. Срби су за њене идеологе и следбенике неизоставно криви за ратове, а све што се признаје као легитимно право других народа у њиховом случају карактерише се као екстремизам па и експанзионизам. Наравно, Срби су лоши и ако поштују своју веру и традицију.

Важан елемент Старчевићеве идеологије био је расизам, сличан потоњем нацистичком. „Доказивано“ је да су Срби припадници „робовске“, „инфериорне расе“, док су Хрвати део „нордијске“, „господарске расе“. Изгледа, и „наш“ ХОС, наравно у духу епохе у којој живимо, заговара нешто налик томе. По њему, Срби су дужни да робују интересима других народа а да багателишу своје. А ако се изборе са својим „мрачњацима“ који то онемогућавају – да не испадне да су ХОС-овци класични расисти – и Срби могу да рачунају да ће ући у „нордијско“ друштво наше епохе, тј. у ЕУ и НАТО. Ту смо поново стигли до другог елемента идеологије хрватског шовинизма. Иако изворно ХСП није био клерикално настројен, касније је нарасла улога римокатоличке цркве унутар хрватских екстремистичких покрета. Традиционална мржња католика према православцима, у комбинацији са савременом националном нетрпељивошћу, добила је уистину вид карактеристичан за доба док су гореле инквизиционе ломаче.

Да сада не понављам, у том контексту, оно што сам рекао о ставу организације Соње Бисерко према Ватикану и Католичкој цркви. Време је да се осврнемо на улогу ХОС, као и сличних тзв. НВО, у компромитовању невладиног сектора. Јер, ко жели да политички делује – како је отприлике својевремено нагласио Кнежевић – треба да формира партију а не да се лажно представља. У Србији као и другим државама света, примера ради, постоје проблеми са људским правима. И њима неко треба систематски да се бави. А не да ту и друге мисије правих невладиних организација, НВО која ју је преузела на себе, не само запостави, већ и већини грађана огади својим камуфлирано-политичким деловањем. Ко тако ради има антидемократски карактер и представља негацију истинских европских вредности.

ХОС је неоспорно пара-политичка организација а не класична НВО. И то, стиче се утисак, са сличном идеологијом као националистичке странке народа са којима смо били у сукобу а и данас имамо супротне националне интересе. Малтене да можемо да помислимо да је у ратним 90-им ХДЗ или нека још екстремнија хрватска партија (нпр. Парагина модерна варијанта ХСП-а) створила своју србијанску експозитуру (у доба вулгарног материјализма а после титоистичког испирања мозгова, за то није препрека ни српско порекло већине њених кадрова). Која, додуше, не излази на изборе, али користи сваку прилику да подржи „хрватску ствар“, односно, што је присутно и у Билтену којим се бавимо, да релативизује па и „оспори“ неоспорно доказану улогу Католичке цркве у усташком геноциду над Србима.

СТАРЧЕВИЋЕВСКА МЕТОДОЛОГИЈА

Сличност између Старчевића и „нашег“ ХОС-а увиђа се и на методолошком пољу. Као што је он користио накарадне „аргументе“ у прилог тога да су тзв. Славосерби „гнусна пасмина“ и генетски предодређени да буду робови, тако поступају и ХОС-овци када се на неког окоме. Спрам начина како поткрепљују ствари у новом броју Билтена (али и многим претходним), чак и емисија Инсајдер – за коју сам рекао да је слична другоразредном нацистичком пропагандном штиву – делује „озбиљно“. Ево за то пар примера.

То што за њега „река Дрина и даље није граница него мост који ,саставља’ српски народ“, „убедљив“ је доказ да је патријарх Иринеј окорели националиста. Чудо се ХОС-овци нису окомили и на Расима Љајића, пошто је недавно форум младих његове Социјалдемократске партије организовао скуп: „Дунав – река која спаја“. Смешно је ако им је проблем што реке повезују људе, али ако је већ тако, требало би да буду принципијелни. Не треба ни рећи, њима то није својствено. „Аргумент“ је онолико добар колико је, макар и видљиво банално, употребљив на српску, односно руску штету.

У складу са тим, аутори Билтена иду све даље и даље. Из тога што је – како кажу, истакнута представница Срба са Косова – Рада Трајковић рекла да су у време инцидената око манастира у пратњи „владике Артемија били и представници неких других православних цркава“, ХОС-овци изводе закључак да постоје индиције да је у заузимању манастира учествовао и „руски фактор“. Да би заокупили пажњу читалаца да не поставе логично питање – што евентуално присуство неименованих странаца не указује нпр. на „грчки или румунски фактор“? – ХОС-овци одмах у све уплићу руског амбасадора. Ето, пошто су рекли да је Конузин раније посетио владику Артемија у манастиру Шишатовац, а два дана након што је рашчињен, примио га је и у Београду, све је по аутоматизму „постало“ јасно. Довољно материјала је „прикупљено“ за, свакоме ко није опијен русофобијом, провидну конструкцију која је сиже дела Билтена под насловом „Руска веза“.

Руси су, неизоставно, са ДСС-ом, Печатом (више пута поменутим и цитираним у Билтену), делом СПЦ-а и тзв. десничарским организацијама, чинилац некаквог „конзервативног блока“ који вуче Србију у „мрак“. С обзиром да он подразумева, на пример, резервисан став према Ватикану и евроатлантским интеграцијама, мени тај „мрак“ не смета, па ми и годи што сам посредно сврстан у „ретроградну екипу“, али сада причамо о гебелсовској методологији. А у прилог ње говори и навођење „Отвореног писма епископима СПЦ“, упућеног уочи Сабора од стране „групе јавних личности“, са циљем да буде превазиђена смутња.

У Билтену се наводи неколико имена потписника за које ХОС-овци сматрају да су блиски Војиславу Коштуници, али се занемарује да већина није ни посредно, ни непосредно у редовима било које партије. Уз то, ХОС-овци показују и висок степен незнања када ту нпр. помињу проф. др. Зорана Аврамовића. Таман су помислили: „што смо доакали Воји“, а оно, ради се о функционеру СНС-а. Па, отуда, можда круг око Томе Николића, тек примера ради, стоји иза владике Артемија? У складу са ХОС-овим „доказним апаратом“ и то може да се каже, али се тако нешто из неког разлога ипак не тврди. А таман посла да наводни заговорници људских права могу да пођу од тога да су, када говоримо о „Отвореном писму“, у питању појединци који мисле својом главом и нико их не усмерава. Изгледа, у врлом евроатлантском друштву тога нема, па мисле да је тако и другде.

ПРИЗИВАЊЕ РАСКОЛА

Када окончамо читање Билтена, можемо слободно да кажемо да ХОС-овци, уз начелан негативан став према свакоме коме је стало до елементарних српских права, стреле, пре свега, одапињу у правцу ДСС-а, Русије, Печата, владике Артемија, владике Амфилохија и „десничарских“ НВО. То су за њих упоришта Српства и антиевроатлантизма, која ометају од страна ХОС-а жељени ток, нажалост, задњих година унутар српског друштва и његових институција динамизиране накарадне диференцијације „на линији прореформских и антиреформских снага“. Разуме се, „реформисти“ су ту они који прихватају да Србија постане евроатлантска колонија за чије су дисциплиновање задужена католичка јужнословенска „браћа“, а не они који се труде да постане успешнија земља а њени становници срећнији људи.

У складу са тим, а пошто још не постоји могућност да ЛДП завлада Србијом (па и СПЦ-ом или њеним остатком), стално се подржава „мање српско зло“ тј. они који су спремни да учине већи компромис са Ватиканом, Бриселом, Загребом, Вашингтон. Зато су ХОС-овци безрерзервно на страни врха СПЦ-а а против владике Артемија. Но, то не значи да им је драг и „тим“ садашњег патријарха, односно да подршка дата њему нема прикривен смисао. А њега представља софистицирано деловање у прилог раскола. Јер, многи од нас могу да закључе да ако ХОС подржава патријарха Иринеја, онда је дошло време за радикалне захвате. Међутим, треба да будемо свесни, шта год мислили о ономе што се дешава унутар Цркве, да наши непријатељи баш то и хоће. СЦП, каква год била, остала је једина свесрпска институција, па моднијалистички „праваши“, односно српски душмани у региону, желе да она нестане. Српски раскол био би увод у интензивирање црквено-сепаратистичких процеса у појединим нашим крајевима, односно наметања концепта поделе СПЦ-а у складу са државним границама. Зато, боримо се за оно зашта мислимо да је добро за наш народ и његову Цркву, као и за исправљање онога што сматрамо неправдом, али тако да не направимо више националне штете него користи.

ОСТВАРЕЊЕ „ПРАВАШКЕ“ ВИЗИЈЕ? Још нешто треба напоменути када већ говоримо о дубинском смислу Билтена. Он треба у пуној мери да нас подсети на то шта је у ствари Хелсиншки одбор за људска прва Србије, и чему он служи. Екстремизму те врсте у нормалним околностима не би ваљало придавати већи значај. Као што представљају својеврсни негативни куриозитет – чији припадници пре свега заслужују подсмех а можда и психијатријско посматрање – групице незреле „неонацистичке“ омладине откривене пре пар година у Израелу, слично би у другачијим приликама било и са „нашим“ ХОС-овцима. Наравно, ако се не би открило да је деловање против земље у којој је организација пријављена, односно против виталних националних интереса њеног већинског народа, финансирано из иностранства. Ако јесте, то захтева више од презира.

Али, с обзиром на стање у коме се Србија налази, тј. на системски значај који му је индиректно или директно дат ХОС-у, њему мора да се посвећује „дужна“ пажња, и то у правом контексту. А он подразумева анализу веза између ХОС-а и режима, односно идеолошког утицаја који на њега остварује, а који се манифестује кроз доношење антисрпске сребреничке резолуције, недавну капитулацију у вези са одбраном Косова и Метохије, снисходљив став према Хрватима, итд. Почетком прошле године Соња Бисерко је написала: „Можда је ово тренутак да актуелна власт направи стварни дисконтинуитет са претходним начином на који се Србија односила према новој реалности, па и независности Косова“. А режим је, у то нема сумње, умногоме послушао оно што му је госпођа Бисерко, у своје име а за рачун својих ментора, поручила.

Анти-Србија чији је ХОС симбол, односно идеолошки центар – а коју погрешно називамо Друга Србија – задњих година доживела је потпуну метастазу. Њени кадрови су инфилтрирани у разне државне институције, медије, итд. А стара средстава масовног информисања у њеној функцији (нпр. Б-92) и разне организације које је чине, паралелно су добиле раније и неслућени значај. Истомишљеници оних који су писали Билтен о коме смо говорили, умногоме утичу на креирање културне, просветне, информационе политике ове земље, али и на повлачење других унутрашњополитичких као и спољнополитичких потеза. Због тога се Анте Старечеић смеје из гроба.

Данас се у самој Србији ради у прилог његове визије затирања српског идентитета, односно, тек маскиране, Хрватске која се простире до границе са Бугарском. Докле ћемо то да трпимо? Да ли смо стварно – како је тврдио Старчевић – „раса робова“? Сигуран сам да нисмо, и време је да то свима поново демонстрирамо енергичним деловањем у прилог одбацивања погубног курса којим ова земља иде. Почетна тачка тог процеса је да ствари назовемо правим именом. Борци за људска права су једно а „праваши“ друго. Време је да без устручавања сагледамо и кажемо да ли су српске тзв. десничарске организације неофашистичке или су неке организације које се наводно боре за људска права проусташке? И ко од њих и на који начин учествује у вођењу ове земље?

Магазин „Печат“

Како су Титоисти преко српских костију освојили власт
Пише: Владислав Б. Сотировић



У новијој повести јужнословенских народа феномен титоистичког преузимања власти на просторима Југославије још увек остаје недовољно разјашњен услед низа околности од којих су најбитније: недостатак архивске грађе и невољност државних историчара да истерају истину на чистац.
Што се тиче околности недостатка релевантних повесних источника за период грађанског рата 1941. г. – 1945. г. морају се напоменути основни разлози за овакво де факто стање ствари:

• Победник у грађанском рату, тј. Титоисти, је смишљеном и добро организованом политиком уклањања, па чак и физичког уништавања, како своје сопствене тако и „непријатељске“ архивске грађе успео да у кратком временском раздобљу након окупације Србије и Београда у јесен 1944. г. елиминише све компромитујуће аутентичне и оригиналне документе који би могли у већој или мањој мери да оспоре политикантску пропаганду званичне титоистичке историографије након рата. Тако, нпр., у југословенским архивама се не могу наћи кључна документа о отвореној сарадњи Титових партизана са усташама, шиптарским балистима и Немцима као и о отвореној антисрпској политици и војним акцијама титоистичког Врховног штаба као и њему потчињених оперативних командних штабова на терену. Стога су у овом контексту сачувана немачка и италијанска документа као и мемоарска литература немачких и италијанских команданата (нпр. аустријског генерала у служби Вермахта Глезеа фон Хорстенауа) од кључне важности за разоткривање праве истине о политици и циљевима борбе Политбироа КПЈ у времену борбе за преузимање власти у Југославији за време Другог светског рата.

• Победник је такође, исто тако добро смишљеном политиком, убацивао фалсификована документа а нарочито фалсификоване фотографије у фајлове супарничке стране а који се и дан данас могу наћи по разноразним архивама широм бивше Југославије али се ова политика фалсификовања повесних источника нарочито систематски примењивала у случајевима када је требало компромитовати руководећи кадар Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО) под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Разлози за овакву политику убацивања фалсификата у фајлове „четничке“ грађе се лако могу објаснити и схватити уколико се зна да је већ од самог почетка грађанског рата па све до самог његовог краја ЈВУО био и остао једини војно-политички непријатељ који је озбиљно стајао на титоистичком путу преузимања власти па стога није нимало чудно да су сами Титоисти грађански рат и започели у јулу 1941. г. и настојали да га скончају тек хватањем живог команданта ЈВУО.

Ипак, без обзира на горе наведене ставке, југословенски повесничари, било режимски или не, до сада нису успели да дају одговор на вероватно круцијално питање у вези са титоистичким преузимањем власти:

Зашто су се етнички Срби - сељаци у масама прикључивали Титоистима?
У покушају одгонетања ове загонетке као прво што треба истаћи је то да су највећи део борачког састава титоистичких војних формација чинили управо Срби – сељаци, али не и припадници других народа и народности, док је командни кадар истих тих јединица у великом броју случајева био несрпски. Дакле, питање се своди на то зашто су српски сељаци пристајали да им командују несрби и да им (не)српски политички комесари испирају мозгове опроштајничком политиком „братства и јединства“ са својим сопственим кољачима.

Као друго, идеолошки је комунистички Титоизам био далеко од патријархалног конзервативизма једног српског сеоског домаћина који се, истина, нашао у ситуацији без куће и огњишта али који је ипак на терену могао да бира између Титоиста и ЈВУО.

Као треће, већ борећи се на страни Титоиста, српски домаћин је врло лако могао да види и схвати да се у суштини бори против интереса свог сопственог народа и да му командују србофоби најразноврснијих профила и то са ознакама стране (Црвене) армије па стога остаје необјашњен феномен масовнијег непребегавања на страну ЈВУО из титоистичких редова.

На ова горућа питања режимска титоистичка историографија је давала неубедљива фразеолошка објашњења по принципу „црно-бело“ типа да је слободарски дух српског домаћина од почетка самог рата врло добро осетио ко се стварно бори против окупатора. Овакве пропагандне флоскуле ћемо коначно оставити по страни јер једноставно не одговарају истини на терену али ћемо покушати да дамо одговор на горе постављено питање уз помоћ једног, али сматрамо епохалног, архивског документа који објашњава сву суштину титоистичког начина борбе за освајање власти. Наиме, иако су победници након рата настојали да елиминишу на овај или онај начин сву за њих компромитујућу грађу остао је ипак незнатан број таквих компромитујућих докумената углавном услед нехата, тј. несавесно обављеног посла од стране оних који су требали да их уклоне од јавности и стручњака-повесничара – тј. од стране титоистичких архивара-цензора.

Такав један „залутали“ документ се може наћи у Архиву војноисторијског института у Београду у фајлу Штаба врховне команде (ЈВУО) – Четничка архива, под ознаком К-12, 30/12. Ради се конкретно о делу излагања Моше Пијаде на Првом заседању тзв. АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу. Ево конкретно како је овај високи члан КПЈ и њеног Политбироа кратко и јасно објаснио који је најбољи пут стварања комунистичке армаде под руководством Јосипа Броза Тита:

„Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.

Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узасе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом... Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере... Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира...“

Након читања овог Пијадиног излагања (по овом члану Политбироа је све до недавно једна од централних београдских улица, садашња Дечанска, носила име), које је срочено у виду конкретних смерница за деловање изречених једноставним и јасним језиком без икаквог камуфлажног увијања из простог разлога јер се и сам језик излагања морао прилагодити образовној разини аудиторијума, многе ствари и конкретни догађаји из периода 1941. г.−1945. г. постају много разумљивији. За крај, овде ћемо навести само оне најбитније:

• Титоисти су се могли ослонити само на српског сељака, и то поготово са простора геноцидне НДХ, обзиром да су се све друге народности чврсто определиле за колаборацију са окупатором или његовим квислинзима. Припадници других народа и националних мањина су бивали пропагандно освајани тек од јесени 1943. г., тј. од момента када је било свима јасно ко ће добити а ко изгубити рат у светским оквирима што је индикативно назначено Техеранском конференцијом. Међутим, несрби су прелазили на титоистичку страну поглавито стога што им је комунистички агитпроп отворено обећавао и гарантовао нереваншистичку политику како у току остатка тако и након рата за геноцид над Србима у току читавог рата.

• Усташко-титоистичка сарадња на просторима Босне, Херцеговине, Лике, Баније и Кордуна је и једнима и другима доносила конкретне користи: усташе су као јуришни шуцкор одреди римокатоличке цркве чистили западне делове Југославије од „шизматичних неверника“ док су у исто време на тај начин стварали и бескућнички пролетаријат за Титове партизане уз помоћ кога је Броз требало да дође на власт у Београду како би легализовао покоље Срба преко Дрине и рассрби саму Србију сводећи у исто време њене остатке на словеначко-хрватску колонију.

• Комунистичка војска Јосипа Броза Тита се поглавито кретала преко територија насељеним Србима у оквирима НДХ сакупљајући преживеле српске сељаке које је након укључивања у партизанске редове политички комесаријат партизанских одреда требао да у што краћем временском периоду морално-политички преваспита у духу борбе против „великосрпског национализма“ и послератног братског суживота управо са онима који су од српског сељака направили пролетерског бескућника, тј. материјал за комунистичку обраду.

• Комунисти су плански, иако војно-тактички бескорисно, нападали јаке немачке снаге по систему „пуцај па бежи“ у Србији 1941. г. како би намерно створили критичну масу бескућника и осветољубивих незадовољника након немачких одмазди без икакве намере да им прискоче у помоћ и спасу их са губилишта (пример крвавог крагујевачког октобра).

• Како за време, тако нарочито након рата, добростојећи српски сеоски домаћини (тзв. кулаци), као и многи други којима куће нису биле спаљене, су искусили сву жестину титоистичке освете јер су успели да избегну судбину бескућника а самим тим и потенцијалних Брозових сабораца који су требали да га преко српских костију и спаљених имања доведу на власт на Дедињу.

[You must be registered and logged in to see this link.]