Srbi, Srbija, Srbstvo

[Sim] Gejevi za 40 evra!

Srpska Informativna Mreza
Fri, 15 Oct 2010 15:13:02 -0700
Reditelj platio statistima paradiranje

Gejevi za 40 evra!

Petak - 15.10.2010

Da na „Paradi ponosa“ nisu bili samo homoseksualci, govori i podatak da su neke
agencije plaćale ljudima 40 evra kako bi bili statisti u masovnoj šetnji 10.
oktobra u Beogradu.



Naime, redakciji „Alo!“ se javio čovek koga je angažovala jedna agencija i
uredno mu platila za dobru glumu homoseksualca.

- Prijatelj me je zvao da idem zajedno sa njim 10. oktobra na „Paradu ponosa“ i
rekao mi je da će nam neka agencija odmah nakon završetka platiti 40 evra.
Odmah sam pristao! Što ne bih šetao tri sata gradom za te pare?! Bilo je dosta
nas koji smo se priključili takvoj manifestaciji zbog para i mislim da tu nema
ništa loše. Posle sam čuo da je to sve rađeno za potrebe snimanja novog filma
Srđana Dragojevića - rekao je za naš list izvor koji je želeo da ostane
anoniman i dodao da ne zna ko je zadužen za takve angažmane i isplate.
- Ja sam samo odradio svoj deo posla - bio na gej paradi, a ko me je angažovao,
ne znam. Možda je u pitanju neko iz organizacije, a možda i Dragojević, jer sam
video njega i Nikolu Koja kako zbog potreba filma koji se snima šetaju u masi.
Stvarno ne znam, bitno je da su meni odmah isplatili novac - završio je naš
izvor, a do komentara Dragojevića nismo uspeli da dođemo jer je do zaključenja
ovog broja bio nedostupan

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Jeziv odgovor na jezivo nasilje

Srpska Informativna Mreza
Fri, 15 Oct 2010 15:27:33 -0700
DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA!

Jeziv odgovor na jezivo nasilje

Nasilje uvek rađa novo nasilje.



Predsednik Srbije Boris Tadić morao bi da ima na pameti ovu osnovnu zakonitost
društvenih odnosa kada bude odlučivao da li će primeniti Homenovu „jezivu"
metodu obračuna sa ljudima uhapšenim u Krvavu nedelju, 10. oktobra. Kada
predsednik bude odlučivao da li će odobriti da 120 ljudi bude osuđeno na skoro
hiljadu godina robije (Homen, jelte, traži osam godina po glavi svakog
'huligana'), on bi morao da zna da će takva državna strategija pre Nove godine
sasvim sigurno izazvati nove jezive ulične sukobe na kojima će biti jezivog
krvoprolića! Ako, dalje, vođu „Obraza" Mladena Obradovića država proglasi za
šefa mafije i jezivo ga, jelte, osudi na jedno 20 godina zatvora, ona neće
postići ništa osim što će od njega načiniti srpskog Mandelu, a od njegovih
„obrazovaca" talibane spremne da poginu na prvom sledećem policijskom kordonu.

Da se razumemo, prošlonedeljni krvavi sukobi u centru Beograda nisu bili
protesti protiv gej parade, nisu to bile ni antistranačke, ni antievropske
demonstracije, nije to bilo ni obično divljanje obesnih huligana i navijača.
Ne, ništa od toga! Srpska krvava nedelja bila je, naime, samo početak
antisistemske pobune. Bio je to početak pobune protiv sistema u kojem za većinu
običnih smrtnika nema života pre smrti. Bio je to početak pobune protiv sistema
u kojem je ogromna većina mladih Srba osuđena na golo preživljavanje. Pa, ljudi
moji, sam gospodin Jezivi Homen u krvavu nedelju uveče u „Dnevniku" je rekao da
se od prosečne plate u Srbiji ne može živeti?! Ponovite to naglas: Ne može se
živeti! 'Ajmo još jednom, malo glasnije: NE MOŽE SE ŽIVETI!

Ne znam da li me razumete, ali ona deca koja su u nedelju pogibeljno jurišala
na oklopljene policajce dolaze upravo iz takvog sveta. Iz sveta u kome se ne
može živeti, iz sveta u kome nema nade, iz sveta koji je svetlosnim godinama
daleko od sveta beogradskih kevića koji za jedno veče po splavovima potroše 500
evra, iz sveta u kome nema ničeg vrednijeg od golog života. Oni, dakle, dolaze
sa socijalne periferije u kojoj je nedostatak para nadomestio višak ideologije.
Ideologije koja krivce za bezizlaz i beznađe pronalazi u sistemu.

I zato kažem, oni koji su u Krvavu nedelju kao sumanuti jurišali na kordone
nisu ni ultranacionalisti, ni klerofašisti, ni ekstremni desničari, kako to
sada pokušavaju da nam dokažu šifrovani mediji. Ama, jok! To su samo i jedino
besna deca.

I zato bi predsednik Tadić morao dobro da razmisli da li je „jeziv odgovor
države" pravi odgovor na Krvavu nedelju. Tadić mora da proceni da li će
homenovska režimsko-ekstremistička demonstracija sile doneti Srbiji stabilnost
ili će samo dodatno produbiti postojeće podele i iskopati nove društvene
rovove?!

Zašto mora da odluči baš Tadić? Pa, zato što je njegova glava u pitanju.

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Театар апсурда „Хи лари Клинтон“

Srpska Informativna Mreza
Fri, 15 Oct 2010 16:17:37 -0700
Театар апсурда „Хилари Клинтон“





Тимур Блохин

15.10.2010, 16:56

© Flickr.com/marcn/cc-by



Балканска турнеја Хилари Клинтон подсетила је на драму из репертоара театра
апсурда. Таква концентрација аналогизама на квадратни километар Балканског
полуострва одавно није виђена, сматра новинар Тимур Блохин. На програму је
његова реплика.

Постоји војнички виц. За време постројавања водник после сваког презимена
војника понавља: Логично! Војници га на крају питају, друже водниче, а шта је
логично? Он одговара: Видите тамо две касарне, једна има плави кров, а друга је
дрвена. Тако и ми људи живимо, живимо и умиремо.

Укратко, то и јесте сценарио посете госпође Клинтон Босни и Херцеговини, Србији
и јужној покрајини земље, Косову. При чему у поставку су били укључени сви.

Да почнемо од декорације. Споменици се по правилу подижу онима који су отишли.
Из живота. Сложићете се, споменик за живота је добра ствар за поезију, али
никако не у реалности. Подизање момумента живом и нимало убледелом Билу
Клинтону може се приписати неукусу косовског руководства. Али када поред
споменика возе супругу, то је већ апсурд. Ја бих на месту Генералног секретара
хитно телефонирао кући, да се распитам, мужићу мој, како си? Можда је време да
поред твојих позлаћених стопа положим цвеће?

Хашим Тачи је ступио у улози резонера, тачније хероја који изриче став аутора
драме. Он је душевно исприча Хилари Клинтон о томе да је време означити крај
конфликту између Косова и Србије који траје већ више од пола века. Није
искључено да за господина Тачија историја света започиње од фебруара 2008.
године, а свет при томе стоји на три кита, који се зову САД, ЕУ, а трећи има
космополитско име - Авганистански Хероин. А његово познавање историје родног
краја подсећа на представе о Русији јунака једне од књига Сергеја Довлатова:
Октобарску револуцију предводио је чувени партизан Толстој. Касниеј је он
написао Архипелаг ГУЛаг. Али тај лик је био амерички преварант, а Хашим Тачи је
косовски премијер.

Сада је време да се у драму уведе хор, који ће описати ситуацију региону. Као
што се зна, и Србија, и њена јужна покрајина пристају на преговоре. Клинтон
каже да преговри не треба да трају дуго - све треба решавати брже и ефикасније.
Узимајући у обзир да реч „статус" у лексикону Државног секетара САД уопште не
постоји, све је логично. Али како би се дошло до узајамно прихватљиве одлуке о
судбини покрајине, на чему инсистира између осталог сам Београд и низ утицајних
светских сила, међу којима је и Русија, потребно је време. И можда врло много
времена. Мада Клинтонову можемо разумети: за журбу дају Нобелове награде за
мир, Марти Ахтисари је томе пример.

Улогу антихероја, мада он то и није хтео, добио је Борис Тадић. Он је у
Београду изјавио да његова земља никада неће признати независност Косова, а
Клинтон за узврат - преговори могу да донесу мир и процват народима Србије и
Косова. Класични Чеховљев поступак „quid pro quo" на делу - један лик не чује
другог, мада можда и мисле да говоре исто. Са тим Клинтонова нема неке везе:
београдске власти одавно делују по принципу „што је већи уступак са наше
стране, то ће брже 70 држава опозвати признање независности Косова",
истовремено изјављујући о категоричном неприхватању самосталности покрајине.
Тачније „quid pro quo" у Тадићевом случају испада не само у односу према
Клинтоновој, него и према самом себи.

А сада о главној јунакињи, аутору и редитељу у истом лицу. Клинтонова говори да
Босна и Херцеговина и Србија треба да уђу у састав ЕУ. Али одлуку о стуапњу у
пријатељску европску породицу доносе на крају сами народи и руководство ЕУ. И
размишљања САД о томе како Балкан постаје део Велике Европе представљају мешање
географских појмова. Брисел за сада још увек није предграђе Вашингтона, и зато
су речи америчког политичара умесне исто као када би ЈАР наговарала Норвешку да
уђе у конфедерацију са Папуа Новом Гвинејом.

И, коначно, катарза. Главни апсурд. Политички. Недавно се преко Рунета разлетео
видео како се један угледни руски министар лепо обрукао: на једном од форума он
је рекао да је борба против корупције у Русији главно зло, затим се исправио да
је корупција у Русији главно зло. Ради се о томе да би у устима Клинтонове и
лапсус и правилна варијанта звучале отприлике исто: сепаратизам је главно зло
за САД када је реч о Републици Српској, али нијшта мање зло није ни борба
против сепаратизма, тачније покушаји Београда да заподене разговор о статусу,
када је реч о Косову.

Али пошто се драме театра апсурда обично завршавају ничим, па и почињу ни од
чега, аутор драме Посета Балкану Хилари Клинтон у целини испунила је свој
уметнички задатак. И то је несумњиви стваралачки успех.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Hilari Klinton: ILUZIJAMA TU NEMA MESTA, GOS PODINE TADIĆU

Srpska Informativna Mreza
Fri, 15 Oct 2010 15:45:04 -0700
PETAR ISKENDEROV: ILUZIJAMA TU NEMA MESTA, GOSPODINE TADIĆU

petak, 15 oktobar 2010 19:36



O Kosovu neće pregovarati tehničke delegacije eksperata, kao su ranije
obećavala provladini mediji, već prve ličnosti Srbije i pokrajine Kosovo, i to
na ravnopravnoj osnovi



„Prevladati vekovni konflikt" i „obnoviti dijalog" - glavni je smisao poruke
koju je državni sekretar SAD Hilari Klinton donela na Balkan u okviru svoje
trodnevne turneje od 11. do 13. oktobra, tokom koje je posetila Sarajevo,
Beograd i Prištinu. Mada su se te reči čule za vreme njenog govora u
administrativnom centru samoproglašenog nezavisnog Kosova, one očigledno nisu
bile upućene samo kosovskim Albancima. Tim pre, što je i predsednik Srbije
Boris Tadić, koji se pre toga sastao sa liderom američke diplomatije, takođe
odao dužno priznanje istorijskim korenima kosovskog problema, izjavivši da samo
„putem dijaloga možemo da razrešimo konflikt između Srba i Albanaca, koji traje
duže od 150 godina". „Mi ne želimo odlaganje dijaloga".

Pravde radi treba reći da se u istoriji Kosova upravo pre 150 godina nije
dogodio ni jedan od značajnijih događaja. Značajnom etapom u razvoju albanskog
nacionalnog pokreta pre treba smatrati delatnost Prizrenske lige 1878-1881.
godine, u okviru koje je po prvi put formulisan velikoalbanski program
„ujedinjenja svih teritorija, koje naseljavaju Albanci u jednu provinciju".
Druga ključna etapa u razvoju srpsko-albanskog konflikta bili su događaji uoči
Prvog svetskog rata, kada su pobedom srpskog oružja kosovske zemlje ponovo
ujedinjene sa Kraljevinom Srbijom. Prema tome, sve priče o „vekovnoj" ili „vek
i po" staroj prirodi kosovskog konflikta imaju spekulativni karakter, a uz to
još nemaju posredni odnos prema njegovom sadašnjem stanju.

Zato nam se suštinskijim čine druge napomene koje je oglasila Klintonova na
Balkanu. Na primer, ona koja se odnosi na perspektive pregovora o kosovskom
problemu između Beograda i Prištine: „Mi smatramo da dijalog treba da počne čim
bude pripremljen. Čak i pod uslovom da uskoro predstoje izbori na Kosovu, i da
će se iduće godine održati izbori u Srbiji, mi smatramo da početak i okončanje
ovakvog dijaloga što je moguće pre odgovara interesima kosovske vlade". Čak ako
uzmemo u obzir da je ta izjava bila data na Kosovu, ipak treba priznati da se
državni sekretar javno izjasnila u pogledu toga zarad koga zaista SAD i
Evropska unija organizuju dijalog. „Interesi kosovske vlade" dobro su poznati:
to je osiguranje maksimalnog međunarodnog priznanja kosovske nezavisnosti i
integracija - preciznije rečeno, asimilacija - kosovskih Srba u albanske
strukture. Očigledno da će i planirani pregovori sa Srbijom pod okriljem
Evropske unije biti usmereni u pravcu ostvarenja tih ciljeva, uz prećutnu
saglasnost vlasti Beograda. Iz usta američkog emisara to je prezentirano u
ovakvom „pakovanju": „Obe strane već su spremne" za susret, međutim, preostaje
još „da se pripremi struktura dijaloga, na čemu mi sada radimo". A kako ni kod
koga ne bi ostale iluzije u pogledu „strukture" pregovora, Hilari Klinton je
ponovo naglasila da „niz pitanja, uključujući status, suverenitet i
teritorijalnu celovitost Kosova, nisu povod za diskusiju". Što bi se reklo,
iluzijama tu nema mesta, gospodine Tadiću...

PREGOVARAČI NA VRHU Važnije od toga je da je, na primer, američki državni
sekretar već odredila ko upravo seda za pregovarački sto. Nipošto to neće biti
tehničke delegacije eksperata - što su ranije obećavala provladina sredstva za
masovno informisanje, već prve ličnosti Srbije i pokrajine Kosova, i to na
ravnopravnoj osnovi. „Lideri dve zemlje treba da priđu dijalogu na dobrovoljnoj
osnovi i uz uslov poštovanja pozicija jedan drugog", izjavila je u Prištini
Klintonova ne udostojivši se, doduše, truda da objasni kako to zapravo treba da
„poštuju jedan drugog" predsednik Tadić i njegov partner sa suprotne strane
stola - naročito ako taj partner, po okončanju predstojećih izbora na Kosovu
bude Hašim Tači ili, na primer, Ramuš Haradinaj.

Ne treba da postoje iluzije ni u pogledu toga ko će realno koordinirati dijalog
Beograda i Prištine. Prema raspoloživim informacijama, Hilari Klinton je,
svrativši nakon posete Balkanu u Brisel, u kuloarima to pitanje razmotrila 14.
oktobra sa prvim ličnostima Evropske unije - predsednikom Evropskog saveta
Hermanom van Rompejom, Vrhovnim komesarom Evropske unije za međunarodne poslove
i politiku bezbednosti Ketrin Ešton i predsednikom Evropskog parlamenta Ježi
Buzekom, sa kojima se dogovorila da na pregovorima nastupe u jedinstvenom
frontu. Prethodno je vršilac dužnosti kosovskog predsednika, predsednik
parlamenta Jakup Krasnići potvrdio da je Priština kao i do sada spremna za
pregovore sa Beogradom „o tehničkim pitanjima" i zamolio SAD da se „pridruže
procesu njihovog organizovanja i održavanja ravnopravo sa EU", i toj će molbi
biti udovoljeno.

Prema tome, jedino što za sada spasava Srbiju od besmislenih pregovora, koji je
još i diskredituju, sa albanskim separatistima po dikttatu iz Vašingtona i
Brisela - to je politička kriza na samom Kosovu. Vanredni parlamentarni i
predsednički izbori tamo će se održati ne pre januara 2011. godine - a do tada
se Beograd i Priština mogu do mile volje prepustiti razmatranju „strukture
dijaloga" sa visokim stranim gostima.

BOSANSKO PITANJE Međutim, ako u vezi sa organizacijom pregovora o Kosovu -
imajući u vidu sadašnji spoljnopolitički vektor Srbije - Zapad ne treba da
očekuje nikakve probleme, situacija u Bosni i Hercegovini očigledno se ne
razvija po vašingtonskim i briselskim šablonima.

Nalazeći se u Sarajevu, Hilari Klinton je zatražila od lidera bosanskih
muslimana, Srba i Hrvata, da „svoju vladu učine funkcionalnijom i
odgovornijom". Ta odrednica direktno proističe iz ciljeva „butmirskog procesa"
ustavnog reformisanja bivše jugoslovenske republike, čemu se oštro protive
bosanski Srbi na čelu sa pobednikom na nedavnim izborima Miloradom Dodikom. On
je iskoristio boravak Hilari Klinton da bi je pozvao da sačuva „dejtonsku"
Bosnu kao jedinstveni državno-administrativni model, koji odgovara srpskim
interesima - osim samog odvajanja.

„Mi nemamo problem sa SAD. Ta velika zemlja je garant stabilnosti u ogromnom
delu sveta. Mi se razlikujemo u onom što se odnosi na percepciju unutrašnjih
problema Bosne i Hercegovine", izjavio je Dodik i dodao: „Mi nismo pristalice
politike jakih centralnih organa vlasti i mislimo da se Bosna i Hercegovina
treba vratiti u prvobitne okvire Dejtona".

„Mi nismo zainteresovani za jačanje Bosne", od te parole u svojoj predizbornoj
kampanji Milorad Dodik očito ne namerava da odustane i zato zapadnim
arhitektama svetskog poretka tek predstoji da se dobrano oznoje, kako bi
primorali bosanske Srbe da prihvate njihove integracione modele.


Fond streške kulture, Moskva

Prevod Rajko DOSKOVIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] NOVI PAZAR: NA SIROTINJSKOM KAZANU 1.867 LJUDI

Srpska Informativna Mreza
Fri, 15 Oct 2010 15:22:47 -0700
NOVI PAZAR: NA SIROTINJSKOM KAZANU 1.867 LJUDI


(4)

Description: Send to friend

Description: PrintPetak, 15. Oktobar, 2010.| Autor:

NOVI PAZAR - Sudeći po broju zahteva za korišćenje narodne kuhinje, u Novom
Pazaru se za dve godine siromaštvo dupliralo, izjavila je sekretar Opštinske
organizacije Crvenog krsta Ljilja Kostić.

- Naša kuhinja je 2008. godine imala šest stotina korisnika. Danas, dve godine
kasnije, imamo 1.267 korisnika. Juče smo upisali pet novih korisnika - rekla je
Kostić.

U maju ove godine Centar za humanitarni rad „Hajrat" otvorio je vakufsku
narodnu kuhinju u kojoj se svakodnevno deli 600 obroka. Ukupno, narodne kuhinje
u Novom Pazaru dnevno dele 1.867 obroka najsiromašnijim licima.


U Novom Pazaru na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje posao čeka oko
22.000 hiljade nezaposlenih.


[You must be registered and logged in to see this link.]


<>

<>
_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Dežurna

Građevinska akcija: šta se sve može kad se u porodici slože



Kad se Homenu digne nekretnina



Kako su tata, mama, sin Homen i ostala banditska družina krenuli sa rušenjem Vračara, i to tik uz Hram svetog Save



Igor Milanović



Dok je bio mlađani navodni borac za bolje sutra svih nas, Slobodan Homen (danas državni sekretar u Ministarstvu pravde) sa Srđanom Popovićem, Konstantinovićem, Milivojevićem i bulumentom drugih otporaša rado je svraćao u jednu kafanicu iza Hrama svetog Save na Vračaru. Jelo se i pilo, ponekad i na crtu, a kada pristignu strane donacije vukle su se i neke crte kroz nos. Pare za iće i piće davala je i ondašnja predsednica opštine Vračar Milena Milošević.

Kada se društvo dovoljno zagreje znalo je da se ode i u jedan stan u obližnjoj Mileševskoj ulici, koji je plaćao Soroš. Tamo vesela družina pogasi svetla, pa ko koga stigne. Bar tako govore komšije iz tog vremena.

Onda je to bolje sutra svima njima osvanulo, a za narod - malo sutra. Tako je prošao i pomenuti restoran u umetničko-zanatskom centru Vračarac, koji treba da podeli sudbinu svih ostalih lokala i da nestane sa ove prestižne lokacije. Jer, na to zemljište je oko bacio tata malog Homena, Borivoje, građevinski preduzimač i jedan od prikrivenih prestoničkih tajkuna.

Katastarska parcela 1954 uz zanatski centar detaljnim je urbanističkim planom predviđena za poslovnu gradnju, dok je na placu 1953 površine 2.080 kvm predviđena "spratnost - prizemlje plus tri sprata". Kada je u priču ušao klan Homenovih sve se promenilo pa se odjednom povećala spratnost. Kako je budući objekat tik pored Hrama, a objektima iza ostaje niža spratnost, jasno je da tata Homen time želi da poveća vrednost svog imanja, jednog od nizu u našem glavnom gradu.

Glavni beogradski arhitekta Đorđe Bobić, od milošte prozvan Mister 50.000, jer za tu svotu u evrima ume da napravi čuda u planiranju, dozvolio je i advokatu Laziću iz Dalmatinske ulice da na svom placu u Mutapovoj poveća spratnost objekta, ali to je već druga priča, za neku buduću priliku.

Da vidimo malo kako je to tata Homen došao do pomenutog zemljišta. Direkcija za gradsko građevinsko zemljište 5. septembra 2002. godine objavljuje tender za pola parcele 1954. Dobro ste pročitali, tender je objavljen samo za jedan deo u međuvremenu rasparcelisane parcele. Sve se može kad se hoće. Na taj tender se javlja samo tata-Homenova firma, koja zemljište dobija besplatno. Bez ijednog dinara, samo s obavezom da reguliše imovinsko-pravne odnose sa trenutnim korisnicima. Na srpskom bi to trebalo da znači da tata Homen pomenute o svom trošku treba da preseli na neku drugu lokaciju. Na homenovskom jeziku to znači da grad o svom trošku sve treba da poruši.

Zanimljivo je da je pregovore o ovoj parceli sa tata-Homenom vodila njegova rođena supruga Dušanka Homen, kao pravni zastupnik Direkcije. Verovatno bračni par Homen noću legne u krevet, pa umesto da radi ono što svi normalni bračni parovi rade, na jastuku cvrkuću ko kome šta dođe u poslu sa nekretninama. Vrlo romantično.

Pošto je tako preko bračne postelje došao u posed građevinskog zemljišta u najstrožem centru Beograda, tata Homen gradskoj građevinskoj inspekciji podnosi zahtev za uklanjanje objekata koji su tu postojali na osnovu davno izdatih privremenih dozvola. Gradski inspektor, međutim, to odbija, jer je tata Homen po slovu ugovora na sebe i svoju firmu Dikem izolacija preuzeo da reguliše pitanje zatečenih korisnika.

Tada na scenu stupa sin Homen i građevinska mafija opštine Vračar. U pomoć im priskače i načelnik opštinske građevinske inspekcije Lazar Daničić, koji se ne tako davno u Beograd dovukao kao izbeglica, a danas poseduje pet stanova, kao i portparol opštine Belamarković, pa očas posla svi vlasnici lokala dobijaju rešenje za rušenje.

U međuvremenu se tata Homen nagodio i sa vlasnikom susedne parcele, pa raspisuje konkurs za idejno rešenje objekta od 6.513 kvm. Pobednik konkursa je arhitekta Mitrović, Bobićev intimus, pa ovaj potonji sa svoje strane dozvoljava promenu namene planiranog objekta. U međuvremenu je veliki tata još većeg sina našao i suinvestitora, koji ga sada tuži za prevaru. Čovek je kao svoj udeo u Dikem izolaciji dao svoja prava, a onda je tata Homen mami Homen predao celu firmu odnosno samog sebe, ali bez pominjanja suinvestitora. Na njegova prava prema trećim licima nisu, međutim, zaboravili.

Firme tate i mame Homen, Dikem izolacija i Inova, koje su u nerazmrsivom kolopletu, sve ono što im je grad poklonio, plus ono što su u međuvremenu prevarama stekli i pokušali da otmu na Vračaru kod Hrama, sada bi da prodaju. Tražili su u početku 2.700.000 evra, ali su pristali na 2,5 miliona. Kriza je, šta se može. Kupac se još premišlja, isto kao i tužilaštvo koje shvata da je ovde na delu organizovana banda, ali se plaši sina Homena, desne i ruke i noge Snežane Malović.

Deo lokala u ovom nekada veselom zanatskom centru, jednom od simbola Vračara, već je porušen. Drugi vlasnici se još sude s opštinom, a treći prete da će kada dođu izvršioci sebe, njih i svoje lokale da poliju benzinom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tema

Država koja sistem(at)ski, planski, bezgrešno i suicidalno vodi antidržavnu politiku



Sudbina je naša huda pored takvog Robinovog bluda



Srbija je pod aktuelnim režimom jedina zemlja u svetu koja besprizorno, i ne pitajući, otima i poslednju crkavicu od svojih bednih građana i javno je, uz pompu i fanfare, poklanja bogatim svetskim multinacionalnim kompanijama i hohštaplerima, koji su bogatiji od cele srpske države



Nikola Vlahović



Štrajkovi, otpuštanja, nezaposlenost, glad i sveukupna socijalna katastrofa zinuli su nad milionima građana Srbije kao avet.

Takvu definiciju takozvane evropske Srbije neće ili ne može da vidi nijedan ovdašnji ministar, a takav "presek stanja" ni u ludilu ne bi prihvatio ni predsednik republike Tadić ni njemu potčinjeni predsednik vlade Cvetković.

U Srbiji, u stvari, cveta hiljadu cvetova, i to svakog dana i u svakoj prilici dokazuju upravo najodgovorniji ljudi ove države.

Finansirajući novcem iz raznih investicionih planova privatno preduzetništvo stranih kompanija nečuveno velikim subvencijama, pa čak i partnerskim investicijama kao u slučaju italijanskog Fijata, srpska vlada je pokušala da prevari javnost kako ima plemenitu nameru da po svaku cenu zapošljava nezaposlene.

Ali, ko nije naseo na ovu propagandu, jasno mu je kao dan da je na sceni projekat državnog kapitalizma koji se polako ali sigurno pretvara u sektašku korporaciju, u biznis koji pripada isključivo stranačkim falangama koje upravo vladaju Srbijom. Dokaza za to ima dovoljno.



Srbija - donator





Mada je zakonom jasno propisano šta je to domaći a šta uvozni proizvod, za neke od njih, poput Fijatovog automobila punto, nije uopšte jasno o čemu je tu reč.

Država ga štiti kao domaći proizvod, mada je u pitanju tuđe privatno preduzetništvo u koje su građani Srbije uložili čak 300 miliona evra, a da ih niko nije pitao da li im je po volji ili ne.

Ako je u pitanju strani proizvod, a poznato je da država i njena carina ne naplaćuju na njega zakonom propisane dažbine, onda je neko ozbiljno zloupotrebio svoj položaj i svesno smanjio budžetski prihod.

Ako je, s druge strane, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja podržalo takav projekat, onda je reč o izdajničkom aktu, usmerenom protiv interesa i države i njenih građana. Jer, u takvim okolnostima, svaki kupac automobila punto povećava kreditnu zaduženost Srbije, produbljuje njeno siromaštvo i zarobljava dužnički barem još jednu generaciju.

Ne treba zaboraviti ni ponižavajući činjenicu da nijedan deo tog automobila nije proizveo domaći proizvođač-kooperant, niti iko od njih ima ugovor o proizvodnji delova.

Ali, ako ne mogu Srbi, mogu Slovenci.

U Batočini kod Kragujevca, pompezno je otvorena fabričica elektroopreme Grah automotive koja se približila pogonima Fijata u Kragujevcu iz sasvim razumljivih razloga.

Nesebičnu pomoć u dovođenju ovog proizvođača iz Slovenije dao je po običaju ministar Dinkić, koji je, u znak podrške Grahu, doveo i Mirka Cvetkovića u Batočinu "da ga pokaže" investitoru, kao dokaz koliko mu je biznis stabilan u Šumadiji.

Verovatno da ne postoji država u svetu koja stranom investitoru nudi da mu predsednik vlade svečano uruči ugovor kao "izdržavanom licu", garantuje siguran profit, plati mu po 4-5 hiljada evra za svakog zaposlenog i obezbedi veliku i skupu medijsku pažnju, u stvari, besplatan marketing kakav domaći mučenici (i mali i srednji) mogu samo da sanjaju.

Lako je zaključiti da od ovakvih "uvođenja u posed" zarađuje i stranačka falanga, koja ima svoga ministra za lukrativne delatnosti. Nije joj to prvi, a po svemu sudeći, ni poslednji put.

Propaganda srpskih tranzicionih vlasti uporno tvrdi da nema zapošljavanja kod stranih investitora na drugi način, da iz nužde subvencijama ohrabruje svakoga ko namerava da dođe u Srbiju, što je potpuno protivrečno svakodnevnim pokličima predsednika države Borisa Tadića da je Srbija jedan rajski vrt za ulaganje i da niko nema što Srbin imade.

Ozbiljniji cinik bi ovde s punim pravom mogao da potvrdi Tadićevo gledanje na stvar: nigde nijedna druga država neće uložiti u stranog investitora kao ova ovde, i nigde, niko i ni pod kakvim okolnostima neće tako svečano i pompezno dočekati svaku stranu firmicu, kao dokaz velikih pobeda velikih ekonomskih reformatora, kalibra Božidara Đelića, Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića i mnogih znanih i neznanih poglavica posunovraćene srpske tranzicije...

Takva sektaška korporacija smeštena u institucije državnog kapitalizma ne vuče za rukav strance iz plemenitih pobuda kako bi rešila socijalnu katastrofu u Srbiji, nego to radi prevashodno da bi zaradila svoju provodadžijsku proviziju i što duže opstala na političkom tržištu.



Obrnut smer je važan



Vođena idejom bolesnog optimizma bez pokrića, ili patološkom potrebom da laže čim zine, Vlada Srbije je, preko svoga trbuhozborca Mlađana Dinkića, saopštila da naredne godine ima za cilj privlačenje investicija od četiri milijarde dolara, jer je to realno i ostvarivo, imajući u vidu zainteresovanost za ulaganja u Srbiju!

Na takozvanom poslovnom skupu pod pionirskim nazivom "Upoznajte kupca", Dinkić je nastavio da deklamuje kako "Srbija postaje sve atraktivnija destinacija za ulaganja u centralnoj Evropi" i da sve više kompanija, zbog smanjenja troškova, dolazi u Srbiju i gradi nove fabrike, da Srbija izlazi iz krize, da je rast bruto bolji od većine zemalja u okruženju, ali, prema njegovim rečima, to nije dovoljno i treba još raditi na tome. Industrijska proizvodnja u prvih osam meseci bila je za pet odsto veća u odnosu na isti period prošle godine!

U sveopštoj bedi, vidljivoj na svakom koraku, ovaj Dinkićev nastup, te nerazumljive reči seoskog šamana koji sve oko sebe hoće da isceli od teške besparice i beznađa, zaista bi delovale terapijski da ima imalo istine u onome što priča.

Nažalost, Srbija nije obećana zemlja ni za one koji nužno žive u njoj, ni za one koji dođu nagovoreni sigurnim subvencijama, partnerstvom države i garantovanim profitom.

Možda je unutra, u tim toplim ministarskim domovima i kabinetima, sve kako treba, ali je napolju, među milionima siromašnih građana, prilično ružno.

Da je licemerje i odsustvo interesovanja za te mase ljudi s mizernom zaradom ili, najčešće, bez posla i bez zarade, u direktnoj vezi sa današnjom globalnom politikom, najbolje govori činjenica da je nedavno i Evropska unija, organizujući skup pod nazivom "Upoznajte kupca" platila 3,5 miliona evra samo na ime organizacije i nešto šireg projekta, kao podršku konkurentnim srpskim firmama koje su u stanju da primene standarde stranih kompanija i postanu deo lanaca međunarodnih dobavljača.

Dakle, nije uložila u one firme koje žele da postanu konkurentne, nego u one koje su već konkurentne! Nije li to najbolji opis onoga šta Srbiju čeka u Evropskoj uniji, ako uopšte tamo stigne živa u nekoj dalekoj budućnosti!

Kako li je onda u obrnutom smeru, upitao bi se neobavešteni građanin. Može li danas pošteni srpski preduzetnik da dođe u neku zemlju Evropske unije, sa idejom da otvori, na primer, lanac supermarketa ili nešto slično tome?

Može li neko zamisliti da mu tamo negde resorni ministri i predsednici vlada svečano uručuju ugovor o partnerstvu, da mu se klanjaju i da mu, kao čestitom preduzetniku, subvencionišu zapošljavanje lokalne radne snage, u visini od pet ili čak deset hiljada evra po radnom mestu?

Ako ovo neko i može da zamisli, jedno je sigurno nezamislivo. Nijedna civilizovana država nema ministre kao što su to srpski ministri, koji se drsko i licemerno hvale u predizbornim kampanjama: "...Mi smo vam ovo izgradili", ili, "...Na našu inicijativu vaš kraj je dobio nova radna mesta".

Upravo tu leži odgovor na pitanje zašto se takvi poput njih klanjaju stranom investitoru i zašto takvog investitora iz Srbije nema u Evropskoj uniji i neće ga biti.

I ne samo to, nego, eto odgovora na pitanje zašto i dan-danas, metodom presvlačenja u lokalnog dobrotvora (o trošku poreskih obveznika), svaki političar prosečnog kalibra u Srbiji može da stvori mit o sebi kao zadužbinaru bez premca.

Karavani laju, psi prolaze

Mada srpska vlada računa da će oko osamdeset stranih firmi uložiti svoj kapital (pod povoljnim uslovima koje će svaka od njih dobiti), nijedan od tih "zečeva u šumi" ne želi da pregovara o tome pre nego završetak Koridora 10 bude pri kraju.

Kako je završetak toga posla neizvestan, jer vladini optimisti tvrde da će posao biti gotov polovinom 2012. godine, onda treba biti razuman pa taj projekat videti u 2013. godini.

Većina stranih firmi koje bi sadašnja srpska vlada rado videla u Srbiji ne želi ni ime da joj se pominje, pre svega, zbog neprijatnosti koje bi mogle da imaju u svojoj matičnoj zemlji, zbog mogućeg preseljenja proizvodnje u Srbiji.

Najzad, i oni koji budu uložili svoj novac seleći proizvodnju na ovaj deo Balkana svakako znaju gde idu i kakvi su im rizici. Nije malo propalih stranih investicija bilo u Srbiji za poslednjih deset godina. Mnogi su samo došli i otišli. Neki su bili na ozbiljnom gubitku, ali je većina uspela da na brzinu zaradi i naprosto nestane.

Ima ih koji još nisu zaboravili mađarsko-američki konzorcijum Bajotek enerdži, koji je odustao od gradnje fabrike bioetanola u Zrenjaninu. Bila je najavljivana kao najveća grinfild investicija na Balkanu, vredna 380 miliona evra, planirana je bila izgradnja postrojenja za proizvodnju bioetanola, pa je čak i opština Zrenjanin dodelila toj kompaniji 60 hektara zemlje u industrijskoj zoni, opremljenog potrebnom infrastrukturom, ali od posla nije bilo ništa.

Takvih i sličnih primera treba očekivati i ubuduće bude li neka sledeća vlada imala neupotrebljivog mandatara-sluškinju poput Mirka Cvetkovića a na ključnim ministarskim mestima ministre sadašnjeg profila poput autokefalnog Mlađana Dinkića, ili ministra trgovine Slobodana Milosavljevića koji nikad nije čuo da monopola u Srbiji ima.

Razmere lažnih projekcija idu toliko daleko da ih prosečan građanin u svakodnevnoj trci za preživljavanjem i ne primećuje.

Malim osvrtom u skoriju prošlost vidljiva je lakoća sa kojom su laži izgovarane.

Državni sekretar za ekonomske odnose s inostranstvom u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Vesna Arsić, narodski rečeno kadar Mlađana Dinkića, svojevremeno je imitirajući svoj ministarski model uzdignute glave rekla kako očekuje da će direktne strane investicije u Srbiji te godine iznositi 2,2 milijarde evra, a da će u 2010. i 2011. godini dostići čak 3,3 milijarde!

I tako, sabirajući stotine i stotine miliona najavljenih investicija, samo od 2008. godine do danas, neoprezni građanin bi mogao da sabere na brzinu jedno desetak najavljenih milijardi (evra, dolara), kojih nigde nema. Da je zaista ostvaren priliv stranih investicija u tolikoj meri, do danas bi barem u državnom sektoru (zdravstvo, školstvo, policija, administracija) bile višestruko povećane plate, a tekući i najavljeni štrajkovi ne bi imali smisla.

Jedno olako dato obećanje pre više od dvadeset godina završilo se instaliranjem najgoreg režima u savremenoj srpskoj istoriji, i izazivanjem građanskog rata u potonjoj domovini "svih naših naroda i narodnosti".

Ova sadašnja olako data obećanja, o dve, tri, četiri i ko zna koliko milijardi dolara i evra stranih ulaganja, srećom dolaze i suviše kasno, u okolnostima kad milionske mase ne veruju ni vladi ni ministrima. Njihove skandalozne projekcije ekonomskog napretka nisu ni izdaleka toliko strašne kao što je strašna činjenica da ovaj isti orkestar, u malo izmenjenoj ili sličnoj formi već punu deceniju ima neprikosnoveno pravo da određuje sudbinu celog jednog naroda. Ako je u nekom vremenu to bila stvar slobodne izborne volje svakog građanina Srbije, reklo bi se da je došao kraj i toj volji. Deset godina je trajao prethodni režim kome je kamen temeljac bio jedno olako dato obećanje Slobodana Miloševića da će problem Kosova brzo i po kratkom postupku rešiti.

Deset godina traje demokratska bajka prepuna olako datih obećanja o desetinama i stotinama milijardi koje će neko, odnekud i iznenada doneti. Deset godina traje kampanja da Srbija "pod hitno" uđe u Evropsku uniju, da je zrela za to, da je lider u regionu i da svi najvažniji evropski lideri jedva čekaju da se to desi.

Lideri su se menjali, godine su prolazile, kampanja je trajala, armija nezaposlenih je rasla, stranih investitora je bilo sve manje.







Usvojeni Srbi na budžetu

Prema srpskom zakonodavstvu iz XIX veka, svaki doseljenik i stranac koji je u Srbiji bio činovnik ili služitelj hristijanin i koji je boravio u Srbiji deset godina i više imao se smatrati Srbinom (Ustav iz 1835. godine, glava 11). Ovaj istorijski podatak ne mora ali može da govori o korenima otvorenosti i blagorodnom odnosu današnje države prema stranom investitoru.





Potemkinove investicije

Sumrak "novih investicionih ciklusa" na kraju ove decenije i medijska promocija povremenih, ali obavezno mizernih stranih ulaganja u Srbiji nepogrešivo upućuju na iskustva iz ekonomskog mraka iz devedesetih godina prošlog veka. Nedavno je jednog privatnog preduzetnika iz Nemačke, koji je došao u Sremsku Mitrovicu sa idejom da tu izmesti deo proizvodnje (zbog najjeftinije radne snage u Evropi i zbog građevinskog zemljišta koje je tamo dobio na izvol'te od lokalne samouprave), dočekao lično ministar Dinkić, kao da je u pitanju neko ko će zaposliti najmanje 1.000 radnika i uložiti najmanje 10 miliona evra. A taj nemački investitor može da primi jedva 40 radnika. Što se tiče ulaganja, teško da će u ovaj posao uneti više od jednog miliona.Ali, od toga je Dinkić napravio veliki događaj. Nasred gradskog trga u Sremskoj Mitrovici, pod vedrim nebom i pred kamerama RTS, organizovao je svečano potpisivanje ugovora između predstavnika te nemačke firme (Bauhemi) i gradonačelnika Sremske Mitrovice Branislava Nedimovića, kojim je predviđena grinfild investicija (a ne kupovina srpskog preduzeća i ulaganje u njegov razvoj).

Potpisano je da ta firma u Sremskoj Mitrovici proizvodi hemijske supstance i aditive za potrebe građevinske industrije, a onda je, na istom mestu (dakle, za onim istim stolom i na stolicama koji su za tu priliku svečano izneti na trg), sa direktorom privatne firme Termoprodukt RS-1, izvesnim Gajom Krunićem, potpisao ugovor o dodeli sredstava za direktne investicije koji će omogućiti da u Sremskoj Mitrovici bude izgrađena i nova fabrika izolacionog materijala.

Tako su jedan domaći i jedan strani preduzetnik, uz pomoć jednog srpskog ministra, osnažili svoje poslovne interese, od čega će vajde imati uglavnom samo oni, a nešto mrvica ostaće i lokalnoj samoupravi i maloj grupa ljudi koja se nada zaposlenju i redovnim platama. Propaganda je iste večeri udarila u talambase, pa je u centralnom Dnevniku RTS-a objavljeno kako je ministar Dinkić rekao da će biti još ovakvih ulagača iz Nemačke i da je on bio tamo (u Nemačkoj) i video "da se Nemačka ekonomija oporavlja po stopi od 3,5 odsto, tj. da mu je to lično rekla kancelarka Angela Merkel!). I ne samo to, nego je čitav događaj predstavljen kao "pokretanje investicija", "znakovi oporavka srpske ekonomije", "dokaz izlaska iz krize" i slično.

U svom imperatorskom ludilu ovaj očito nesalomivi poslovođa svih srpskih vlada do danas tvrdio je tom prilikom da ćemo na taj način uvek imati pouzdane partnere, da će ljudi imati siguran posao, a uz to će biti povećan i izvoz srpskih proizvoda u Nemačku!

Sve bi bilo manje providno da direktor preduzeća MC Bauhemi Jenc Morgerštern nije rekao da su se oni odlučili za investiciju u Sremskoj Mitrovici, jer ova varoš ima izgrađenu infrastrukturu i sve preduslove koji će pomoći njegovoj firmi da stvori sebi dinamično tržište u Srbiji, ali ne i koliko će dobiti od srpske vlade za svako otvoreno radno mesto.

MC Bauhemi je firma koja je ranije poslovala u Jugoslaviji, radila je svojevremeno nešto i za đerdapsku hidroelektranu. Planirana vrednost proizvodnje ove fabrike je otprilike 2,9 miliona evra godišnje, a najveći deo (približno 90 odsto) namenjen je izvozu na tržište Austrije i Nemačke, što je ministar Dinkić već predstavio kao "srpski izvoz".

Uzgred, Sremska Mitrovica je jedno veliko privredno groblje, gde najveću i najružniju zadušnu kapelu ima pokojna fabrika celuloze Matroz. Ali, ni Dinkić, kao ni većina Srba uostalom ne voli da pominje velikane koji leže. To podseća na bolju prošlost, i može da zasmeta sadašnjosti.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Druga strana

Rat za polni organ: šta se to dogodilo sa pederima, i jednima i drugima



10/10/10



Ivan Molotok



Bila je parada ponosa. I prošla. Ostaće činjenica da je ova demokratska vlast, sa strukturom, organizacijom, unutrašnjim i spoljnim vezama i preporukama stečenim za prethodnih deset godina neometanog pa i kabadahijskog vladanja, neočekivano i neplanirano ali definitivno, na primeru koji je trebalo da bude dokaz njene otvorenosti, sposobnosti i snage, pokazala da joj je već uveliko istekao rok upotrebe, da je trula do srži i da opstaje isključivo zahvaljujući snagama i sredstvima prinude, koja su, opet, sa svoje strane, pokazala da u takvom truležu ni na koji način ne mogu da funkcionišu kao da je sve u redu.

Svaki segment i subjekt u analizi nasilja i ponašanja svih učesnika u događanjima od 10/10/10 (kako su mašine sebi svojstvenom numeričkom logikom složile taj datum - 10. oktobar 2010) pokazuju da se i ovo "rimsko carstvo" nepovratno urušilo, istina - rekordno brzo, ali je to samo dokaz da je padu bilo sklono te da i nije predstavljalo iole ozbiljnu konstrukciju nego pre poroznu skalameriju od slame i blata. Toliko su, naime, aktuelni vlastodršci i samozvani demokratski geniji znali, mogli i - uspeli. I u to su proćerdali sve milijarde koje su dobili i svu narodnu energiju koju su protekle decenije oteli.

LGBT populacija, ili kolokvijalno "pederi", ući će u lokalnu istoriju kao manjinska grupa koja se na ovaj način konačno izborila za - svoju štetu. Nije ovde od značaja činjenica da uspehom, pobedom, civilizacijskim i demokratskim dostignućem smatraju bizarnu, gotovo morbidnu promenadu između policijskih kordona, što je mnoge podsetilo na ponosno (više parodiranje nego) paradiranje u nekom konclogoru od hangara do krematorijuma. Ostaće zapisano da je neki "pederski" DOS procenio da je svaka društvena kob, sve potencijalne i najavljivane žrtve, svi nemiri i tragedije, maltene građanski rat u izgledu... sve to nije ništa niti je važno u odnosu na priliku da oni čak ne ostvare nego samo demonstriraju svoje pravo na seksualnu posebnost. Logika prema kojoj to pravo (iako čak i na globalnom planu ne sasvim nesumnjivo, nego više i češće problematično ili neprihvatljivo) nema cenu, i veće je i značajnije od svake tuđe žrtve i nevine glave koja će u to ime da padne, govori u prilog tome da, možda, po moralnim pa čak i političkim parametrima, i ne treba da se poštuje. U borbi za svoje seksualno pravo ponosni paraderi su se, u stvari, poneli kao beskrupulozni, egoistični, egocentrični i bezosećajni bilmezi koji su olako i s radošću, pod svojim šarenim balončićima i sve držeći se za ručice, zaklali celo stado volova, i to ne zbog kile mesa nego samo zbog mirisa tolike količine pečenja. Čak i kada su iz svog slavljeničkog geta maricama evakuisani na sigurnu lokaciju (ni tada to ne doživljavajući kao poniženje nego kao šarmantno podilaženje i ustupak pobeđene vlasti), nije iz njihovih redova zabeležen ni jedan jedini izraz žaljenja makar zbog gotovo dve stotine povređenih policajaca koji su vlastitom krvlju zaštitili njihovo pravo na seksualnu različitost, a o drugim, bezvrednim i uzgrednim heteroseksualcima, slučajnim i nevinim žrtvama "antipederskog" pogroma da se i ne govori. Zbog toga je, i bez toga, bio u pravu gradonačelnik Đilas kada je gledajući šta mu je ostalo od grada zaključio da će posle te "parade" homofobija kod Srbalja biti neuporedivo veća. Svojom neuviđavnošću i jednostranošću iskazanom na i povodom ove parade, LGBT populacija za dugo vreme nije se izborila za promociju i mesto pod svetlima reflektora, već za još dublju ilegalu - ako već misle da su do sada bili u ilegali.

Na razne načine, različitim mehanizmima i sa različitih nivoa, Srpska pravoslavna crkva bila je značajan i očigledan motor i motivacioni faktor, moglo bi se čak reći podstrekač i organizator grupa beskrupuloznih mladih huligana u navodnoj borbi protiv moralnog i seksualnog izopačenja, a za čistunstvo i vrednosti koje nude Crkva i njeni visokomoralni kadrovi. Svojim demantijem, tu je činjenicu ni od koga prozvan potvrdio i vikarni episkop Atanasije hvostanski. Možda se Crkvi ne bi moglo zameriti na seksualnom angažmanu da i u tom "sektoru" i sama ne ide iz afere u aferu - od pederastije, pedofilije, silovanja i klasične pornografije do brakolomstva, mnogoženstva i redovnog, svakodnevnog kurvaluka crkvenih velikodostojnika. O drugim javnim manifestacijama hedonizma, srebroljublja pa i otvorenog kriminala, na čemu bi crkvenim moralnim vertikalama mogli da pozavide i dobrostojeći mafijaški klanovi, ne treba trošiti ni reči, jer su očigledne i već se ubrajaju u notorne činjenice.

Šta je doprinelo tome i kako je uopšte bilo moguće da nekoliko stotina golobradih mladića, svrstanih u razularene horde, naprave širom Beograda veći haos, veću materijalnu štetu i više žrtava nego 100-150 hiljada demonstranata, policija i vojska 9. marta 1991, i više nego nekoliko stotina hiljada motivisanih i egzaltiranih ljudi 5. oktobra 2000. godine tek će se analizirati. Za maksimalno ozbiljnu analizu, urgentnu do granice opstanka države, jeste pitanje kako je to ova vlast, zajedno s istovrsnim dosovskim prethodnikom, kojim katastrofalnim sistemskim potezima, kojim merama i nečinjenjima uspela da nivo društvenog, socijalnog nasilja podigne za nekoliko kopalja iznad pomenutih, do sada najradikalnijih poznatih mirnodopskih slučajeva. Kojim je to primerima svog katastrofalnog ponašanja doslovno iznedrila takvu generaciju faktički još maloletnih hamasovaca i na tuđu nesreću neosetljive borbene dece, čiji maniri više podsećaju na bombaše-samoubice s kamenjem i metalnim polugama u rukama nego na povodljive navijačke, makar i radikalne grupe.

Iako su pojedini učesnici u pogromaškim anti-gej demonstracijama i sami objavili da su demonstracije u konačnom zbiru bile antirežimske, a ne "antipederske", sled i epilog događanja ukazuje na postojanje formalne i usvojene ideologije pod kojom se kretalo u krstaški rat, ali ne prevashodno protiv seksualnih nevernika nego protiv onih koji su im omogućili da budu ono što jesu, dakle protiv države i njene organizovane sile, a pre svega, protiv Demokratske stranke kao okosnice takve države. Čak i površno testiranje sinhronizovanosti pojedinih događaja, na prvi pogled nepovezanih, govori o relativno ozbiljnoj organizaciji maksimalno ozbiljnih antirežimskih akcija koje uključuju i nediranje same gej povorke i nekih objekata (poput ambasada ili Mekdonaldsa), koji su u sličnim ranijim slučajevima bili prvi na listi prioriteta za uništavanje. Ako se pokazalo da je to baš tako, a histerija oko parade ponosa traje već tri meseca, postavlja se pitanje šta su za to vreme radile one brojne bezbednosne službe, civilne i vojne, čiji se lideri kite brojnim funkcijama i ordenjem i kako je moguće da ih, bar kada je njihova zadnjica u pitanju, šokira sneg u januaru. Umesto šoka i iznenađenja, biće da je reč o klasičnom bezbednosnom podrivačkom sindromu odnosno apstinenciji u odnosu na sve ono što bi produžilo agoniju države kojoj su dani odbrojani. Takav manir izučava se na početnim kursevima bezbednosnih akademija i na Zapadu i na Istoku.

Pre svake detaljnije analize svega što se dešavalo 10/10/10 valja predvideti samo jednu sitnicu: ako ova vlast, od prvog do poslednjeg šrafčića, demonstracije povodom gej-parade počne da minimizuje i ne shvati ih kao sudbinski ozbiljnu poruku, kao onu koju donosi smrt kad zakuca na vrata, značiće to da su im zaista, praktično i neumitno, pred vratima gosti s kojima treba da odu. Zauvek.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Žestina propadanja



Milovan Brkić



Kada je utihnuo rat između do zuba naoružanih policijskih snaga i mladeži, od koje većina još nije punoletna, u nedelju, posle podne, iz bunkera u Dobanovcima oglasio se srpski predsednik saopštenjem koje je u njegovo ime sročio Srđan Šaper, koji iza leđa Borisa Tadića vlada Srbijom. Predsednik je iz svog pacovskog skloništa poručio uhapšenim demonstrantima odnosno huliganima, kako je nazvao svoje nepunoletne podanike, da će odgovor države na njihov sukob s policijom biti žestok.

Da je iole razuman čovek, predsednik Srbije bi se dan uoči Parade ponosa obratio građanima i zamolio ih za toleranciju, razumevanje, navodeći da će svaki incident imati posledice po status Srbije u očima onih koji vladaju svetom.

Otkad je neustavno počeo da vlada Srbijom, kao njen gospodar, Boris Tadić na sva usta vređa podanike. Ko nije član ili simpatizer njegove Demokratske stranke, taj je protiv evroatlantskih integracija i - nije dostojan života. Sumanutosti Borisa Tadića nikad kraja.

U danu koji je potresao Beograd i Srbiju i uneo nemir u život nekoliko hiljada porodica srpski predsednik se nije obratio naciji, već je iz svog pacovskog skloništa poslao preteću poruku srpskoj omladini, a i svim građanima.

Njegova lopovska družina je istog dana, čuvana kordonima policije, poručivala srpskoj omladini da je profašistička, zločinačka, huliganska. Državni sekretar ministarstva pravde Slobodan Homen zakleo se ispred sedišta stranke da će svi oni koji su učestvovali u demonstracijama dobiti po osam godina zatvora. On koji je nekada bio otporaš i koji danas, sa svojom majkom i ocem, predstavlja oličenje zla i besprizorne pljačke.

Nesrećna Jelena Trivan je sa sigurnog mesta u ime stranke pretila svojim napućenim, veštačkim usnama da je omladina zavedena od "sila mraka i haosa", koji, za razliku od njene partije, nisu za ulazak u Evropu i prosperitet Srbije! Ove Srbije koju je banda iz njene partije opljačkala do gole kože. Isti rečnik koji smo već slušali iz usta Slobodana Miloševića uoči njegovog pada.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izašao je, međutim, pred demonstrante. Molio ih je da shvate da ruše svoj grad. Mladi jurišnici nisu ga napali, niti su ga vređali. Gledali su ga u oči, a jedina uvreda koju mu je uputila starija žena bila je: "Ubico drveća"!

Gradonačelnik je, posle boja, izjavio da je srećan što nije bilo ljudskih žrtava i da će se šteta, pričinjena u gradu, nadoknaditi, za razliku od izgubljene mladosti.

Ministar policije Ivica Dačić je, kao odgovoran za stanje javnog reda i mira, s ljudskom pristojnošću opisao učešće policije, navodeći važne nacionalne interese. Bez pretnje, bez ludiranja. Policija, kojom direktno rukovodi, dobila je najviše batina za razliku od policije pod kontrolom direktora Veljovića, koja je bila nasilnija od mladih demonstranata.

Najavljena žestina odgovora srpskog predsednika iz bunkera brzo će se pretvoriti u žestinu propadanja njegove vlasti, partije i lopovske družine koja je opelješila Srbiju. On bi ovom prilikom mogao da se seti parole koja je i njemu u mladosti, dok je bio u zatvoru, bila mila: što su zatvori puniji, sloboda je bliža.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Dežurna

Preventivno pljačkanje Telekoma



Neka pripremi se - belo roblje



Vlada Srbije saopštila je odluku predsednika Borisa Tadića da većinski paket Telekoma Srbija proda nemačkoj kompaniji. Ovo je poslednja velika pljačka klike Borisa Tadića.



M. Brkić



Mesec dana uoči prodaje NIS-a ruskoj državnoj kompaniji Gazprom, po nalogu srpskog predsednika Tadića srpska kompanija opelješena je za više od sto miliona evra! Predsednica Upravnog odbora NIS-a Biserka Jeftimijević-Drinjaković je, nakon obavljene pljačke i prelivanja novca i imovine NIS-a na račune Demokratske stranke i kompanija koje rade za gospodina Tadića, dobila nov posao - postala je savetnik predsednika Republike Srbije.

O pljačkaškoj beprizornosti srpskog predsednika svakodnevno, u šifrovanim izveštajima, svoje centrale iz Beograda obaveštavaju predstavnici stranih ambasada. Ni afrički diktatori tako sumanuto ne otimaju od države i njenih građana.

Skoro da je sva imovina koja je bila u vlasništvu države rasprodata. Srpski predsednik sada kreće na Telekom Srbije. Planira da opljačka oko pola milijarde, a potom da ovu najprofitabilniju državnu kompaniju slobodnom pogodbom proda nemačkoj državnoj kompaniji!

Pljačka Telekoma odavno je planirana. Kada je svog dečkića Branka Radujka, poluidiota, s mesta generalnog sekretara predsednika Srbije ustoličio za generalnog direktora ovog javnog preduzeća moglo se i pretpostaviti da sledi velika pljačka.

Izvori Tabloida iz Telekoma Srbije potvrđuju da je izvlačenje para iz ove kompanije počelo neviđenom žestinom. Kroz izmišljena krečenja, adaptacije i lažne nabavke, a sve preko firmi Srđana Šapera i predsednika Tadića!

Do sada je, tačnije samo u poslednjih mesec dana, iz Telekoma isisano preko 60 miliona evra!

Generalni direktor Branko Radujko s nepodnošljivom lakoćom potpisuje milionske naloge, bez saglasnosti Upravnog odbora. Dobar deo novca odlazi i na finansiranje Demokratske stranke, koja je, poslujući preko svog pokrajinskog i opštinskih odbora, postala moćna kompanija i mašina za pravljenje para.

Upućeni u planove za pljačkanje Telekoma Srbije, na osnovu prisluškivanih razgovora srpskog predsednika i njegove pljačkaške družine, tvrde da je planirano da se ova kompanija opelješi za pola milijarde evra! Načini na koji će se pljačka izvesti originalni su, jer se Tadićeva klika prevarom bavi kao naučnoistraživačkim radom.

Prema izjavama Branka Radujka, poverljivog momka srpskog predsednika, tenderi za prodaju Telekoma Srbija biće poništeni, a potom će, budzašto, ovo javno preduzeće biti prodato slobodnom pogodbom nemačkoj kompaniji Dojče Telekom!

Da li je u ovom slučaju reč o lepom poklonu nemačkoj državi radi obezbeđivanja podrške svom režimu, ili je reč o čisto kriminalnoj akciji srpskog predsednika?

Spekuliše se da je predsednik Tadić svestan da je vreme njegove despotije isteklo. Milion gladnih građana Srbije predstavljaju opasnost za Evropu i bezbednost u regionu pa sumanuti srpski diktator želi da se snabde kešom, kojim će pokušati da odloži svoje smaknuće.

Posrnula i potpuno klonula srpska privreda nije u mogućnosti da obezbedi minimalno funkcionisanje državnog aparata. Do kraja godine očekuje se nekontrolisana inflacija, tako da je sasvim moguće da krajem godine bude veća od 90 odsto.

Preko Branka Radujka srpski predsednik kontroliše i medije, jer Telekom Srbije preko marketinških firmi Srđana Šapera i Dragana Đilasa plaća medije koji promovišu diktatora Tadića kao ''velikog demokratu'' i lidera u regionu.

Listajući Politiku i prateći režimske medije lako je sabrati koju količinu novca Telekom Srbije, uz prethodnu proviziju koju uzmu Šaperove i Đilasove firme, ubacuje u režimske medije, čiji su tiraži i gledanost ispod svakog nivoa.

Kada opelješi i Telekom Srbije srpskog predsednika očekuje očerupana država. Da li će on potom sa svojom kamarilom smisliti da evropskim kompanijama prodaje svoje građane kao belo roblje. Od ovako sumanutog čoveka i to se može očekivati.







Strani posmatrači iz Beograda ocenjuju da Borisa Tadića apsolutno ne zanima stanje privrede. On Srbiju doživljava kao svog pacijenta! Svojim ministrima naredio je da uzimaju kredite, da se lokalne samouprave zadužuju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Stav



Parada



Piše: Branko Dragaš





PARADA - Manjina je odlučila da teroriše većinu. Uprkos tome što je reč o pitanjima koja su duboko lične prirode, pitanjima koji se tiču intime pojedinaca koji imaju osoben seksualni izbor, uprkos tome što naša balkanska sredina još nije dorasla razumevanju homoseksualnosti, organizatori gej parade su uporni da je održe.

Zašto? Tolika upornost mora da ima neke razloge. Uostalom, ne bi dali naziv tom protestu - parada. Naročito ne parada ponosa! Šta je parada? Parada je svečana priredba kojoj je cilj da se nešto pokaže ili istakne. Ako se paradi da naziv ponos, onda je sasvim jasno da organizatori žele da naglase koliko su ponosni na tu svečanu priredbu koja nešto treba da istakne ili pokaže. Ako je protest homoseksualaca i ostalih svečanih priredaba kojom oni ponosno pokazuju svoju seksualnu opredeljenost, postavlja se pitanje zašto su je nazvali parada ponosa, kada svečane prilike imanentno podrazumevaju da postoji ponos. Kada, na primer, bračni par, makar oni bili i homoseksualno opredeljeni, organizuju svoje venčanje i svadbu, postavlja se pitanje da li će oni za tu svečanu priliku reći da je to ponosno venčanje i ponosna svadba. Neće. Jednostavno, nema potrebe za tim preterivanjem.

Ako neko, ipak, to vidno, namerno i bučno ističe, to onda znači da mu nije namera da svoju svečanost s ponosom proslavi u svom intimnom društvu, nego da pridobije pažnju javnosti s određenom namerom. Dakle, izraz parada ponosa je glupost, jer parada ne može da bude svečana prilika beščašća, skaradnosti i perverzije. Ako to neko, rekoh, uporno ističe, onda ima veliki problem. Nemam ništa protiv homoseksualaca i ostalih - to je njihova lična stvar. Meni je to odvratno! To sam pre 25 godina rekao jednom beogradskom doktoru dok mi se udvarao. Naš razgovor je trajao punih četiri sata. I što sam ja bio kulturniji i liberalniji, on je bio sve netolerantniji i napadniji. Njegova isključivost i posesivnost su na kraju bile neizdržive. Ustao sam i otišao. Slično iskustvo imao sam devedesetih godina prošlog veka u Cirihu i Londonu. Razgovor nije bio moguć, jer su ljudi druge seksualne opredeljenosti bili totalitarno isključivi. Ponižavali su sve nas koji smo imali drugačije opredeljenje.

Homoseksualnost nije nastala u savremenoj civilizaciji, već je stara koliko i čovečanstvo. Homoseksualci i biseksualci su bili državnici, kraljevi, carevi, filosofi, pisci, slikari, kompozitori i mnogi drugi vodeći predstavnici društva i nikada niko od njih nije tražio da se održi nikakva parada. Seksualna opredeljenost ili različitost bila je njihova privatna stvar i nije bila predmet javnog egzibicionizma.

U istoriji istočnih naroda prisutna je latentna homoseksualnost koja se svrstava u istinsko seksualno opredeljenje. Bila je to homoseksualnost čije će damare Tomas Man pokušati da uhvati u pripoveci Smrt u Veneciji, homoseksualnost koja se oseća, udiše, neguje i čuva, homoseksualnost koja se sklanja od pogleda javnosti, koja se razliva na platnima slike, brani u vojnom pohodu i promišlja u stavu filosofa. Smatram da je takva homoseksualnost iskrenija i sveobuhvatnija, utemeljenija i iskonski prihvatljivija i razumljivija, nego malograđanska, folirantska, propagandna homoseksualnost o kojoj se govori, koja pozira, koja paradira, koja se javno pokazuje da bi bila viđena i tako dobila svoju potvrdu.

Nijedan homoseksualno opredeljeni intelektualac iz bliže i dalje prošlosti ne bi pristao da učestvuje na karnevalskoj paradi da bi dokazao svoju seksualnu orijentaciju, jer je njegovo seksualno opredeljenje njegova lična stvar, deo njegovog bića i on to ne želi da pokazuje drugima, nego samo onome koga je izabrao. Sve što želi da uradi neće da uradi na ulici, jer mu to ne dozvoljava njegov ponos. Nema on šta kome da javno pokazuje, jer njega ne zanima šta javnost misli o tome - njega zanima da ostvari i sačuva svoju homoseksualnost. Kada se sve to zna, onda možemo da zaključimo da je parada namerno instrumentalizovana u propagandne svrhe tržišnih fundamentalista, koji zloupotrebljavajući jednu manjinsku grupu, jednu od mnogih manjinskih grupa kojima su ugrožena prava u totalitarnoj državi Borisa Tadića neće rešiti svoj problem, kao što ga nisu rešile ni druge manjinske grupe, nego su vešto iskorišćeni za spinovanje evropskih perspektiva koje treba da pokriju organizovanu pljačku države i građana, kao i uništavanje nacionalnog identiteta.

Znači, suština čitave ove papazjanije nema nikakve veze sa pravima homoseksualnih grupacija, nego je suština u neoliberalnoj ideologiji koja, navodno, štiteći prava manjina želi da nametne svoj pogled na svet u kome se uništavaju sve nacionalne, porodične i lične vrednosti da bi se nametnuo totalitarni sistem pod komandom Velikog brata.

Navešću jedan interesantan primer kako bih potvrdio ovu tezu. Homoseksualci su najbolje organizovana interesna grupacija. Tako su homoseksualci u modnoj industriji u poslednjih tri decenije uspeli da nametnu izgled anoreksičnih top modela koje muškom svetu treba da ogade ženu. Sve je bilo u funkciji nove ideologije. Šta onda treba da se uradi?

Dok pišem ove redove, parada još nije održana, nepotrebno je podignuta tenzija kako bi se prikrili neki drugi događaji. Smatram da javnost treba da pokaže uzdržanost i toleranciju. Bilo kakvi neredi bili bi pogubni. Režiseri naše drame to očekuju. Režim koji je svoj narod proglasio genocidnim spreman je na sve da bi se održali još malo na vlasti. Ne treba im dozvoliti da nam nametnu novu omču. Svečana priredba se dešava na izborima. Tada treba ponosno zaokružiti neke druge ljude, koji nisu ni vlast ni njena opozicija kako bi se u Srbiji promenio okupatorski režim. A gej parada? Treba im upaliti sveće po ulicama da se bar bolje vide.

BORIS TADIĆ - Najveći parader i folirant tranzicije je Maneken tranzicije. Kult njegove ličnosti je potpuno uništio demokratski potencijal DS. Poltroni u njegovoj stranci izašli su sa tezom da nisu potrebni partijski izbori u stranci, jer se zna koji je sin naših naroda i narodnosti najbolji, nezamenljiv i neponovljiv. Šta će im partijski izbori?! Tako će se ta atmosfera iz stranke preneti na čitavo društvo, jer je potpuno besmisleno i preskupo održavati izbore kada imamo Vođu evropskih integracija koji je najbolji, kome se svi dive, koji ide na ekskurziju po čitavom svetu i koga drugi političari u regionu vole. Šta će nam više izbori?!

Vođa evropskih integracija je na GO stranke objavio da smo izašli iz krize, da smo šampioni reformi, da ulazimo za pet godina u EU, da on lično preuzima mesto levici i da poziva sindikate na objedinjavanje i da nema nikoga drugog osim Njega, njegovih savetnika i njegove lične stranke koja nas može izbaviti iz propasti u koju su nas oni uvalili. Tako je propala DS. Bahati, pohlepni i primitivni, neiživljeni tipovi uništili su stranku koju smo pomagali i za koju smo glasali jer je u njoj bio Borislav Pekić. Stranka je počela svoju propast kada je Đinđić poslao najvećeg srpskog pisca, Pekića, koga njegove stranačke kolege nisu čitale, da ukrsti koplje sa Šešeljom u radničkoj Rakovici. I ta pokvarenost i podlost je danas kulminirala u vladavini Borisa Tadića.

Između dva BB nalaze se vekovne provalije. Boris Tadić je danas dospeo u završnu fazu vladavine Slobodana Miloševića i Mire Marković. Isto ono julovsko ludilo, bahatost, bezobrazluk i primitivizam. I ista ona prokleta težnja da se prigrabi sva vlast i da se kontrolišu svi mediji. Ništa nije naučio iz propasti despotije. Ništa nije naučio iz srpske istorije. Kazna će ga brzo stići. Podiže se novi istorijski talas. Režim BT i njegove opozicije odlazi na smetlište istorije.

PINK - Paradirao je i Željko Mitrović, ljubitelj jahti, uplakani pionir Babe Jule, koji je, kako sam priznaje, glavno bogatstvo stekao posle petooktobarske kontrarevolucije, jer mu Baba Jula nije dozvoljavala da postane preko noći kapitalista. To mesto je bilo određeno za Sina Revolucije, koji nije imao Pink, ali je nosio gajbice jabuka i tako postao milioner. Ružičasta ideologija je osvojila region svojom glupošću, primitivizmom i vulgarnošću. Kako su to glavne karakteristike neoliberalnog kapitalizma u raspadanju, onda je potpuno jasno da Ljubitelj jahti i reformi u zemljama u tranziciji nastavlja da se širi. On priznaje da nema vremena da učestvuje u rijaliti šou na svojoj televiziji, pošto je glavni klovn ovog tranzicionog cirkusa u kome se iz nečega prelazi u ništa i na tome se dobro zarađuje, jer je Veliki brat dao odobrenje ljubitelju jahti da nastavi projekat sluđivanja naroda i otimanja novca, bez obzira na to što je taj medijski mogul bio slinavi pionir Baba Jule, što je na svojoj televiziji branio mostove od agresije NATO zlikovaca i što je neutešno plakao kada je čuo da nije ušao u politbiro Čeke. Ideologija nije važna. Važne su pare i zaglupljivanje sve siromašnijih građana.

Kriza se u Sloveniji razbuktava poslednjih osam meseci i sada je pravi trenutak da se uključe narkotici za sluđivanje nezadovoljnih građana. Hoće li Ljubitelj jahti u tome uspeti, zavisi kojom brzinom i snagom se približava ovaj istorijski talas. Nadam se da ovoga puta neće imati koga da potkupljuje, jer novi ljudi ne gostuju na Pink televiziji.

EU - Paradiralo se i u EU. Doduše, nekoliko miliona radnika je izašlo na ulice ne da bi pokazali svoju seksualnu orijentaciju, nego da bi sačuvali svoj život i život svoje porodice. U dosadašnjem sučeljavanju sa krizom otpušteno je u EU 22 miliona radnika i najavljuje se nova ušteda koja će povećati armiju nezaposlenih. Krizu su napravili bogati, tj. Familija koja upravlja svetom, i umesto da oni snose odgovornost za namerno uništavanje svetskih finansija, koje su krvotok svetske privrede, okupacione vlade donose program koji pogađa one koji su žrtve krize, dok pohlepni japijevci i ološ političari i dalje nastavljaju da kradu novac koji im je prebačen iz štamparija novca.

Pokušaji da se kejnzijanskom potrošnjom pokrene privreda i da se oživi berza predstavljaju uzaludno traćenje dragocenog vremena. Ne mogu se novim štampanim papirima, makar ih nazvali dolar ili evro, rešiti sistemski problemi neoliberalnog kapitalizma u raspadanju. To što berze trenutno rastu, posledica je plitke trgovine i malog obima, te dolivanja štampanih novčanica na tržište koje se urušava. Građani EU znaju da nema besplatnog ručka i zato traže da teret krize podnesu oni koji su najviše profitirali upravo izbijanjem krize.

Radujem se tome što se u svim zemljama EU zakazuju štrajkovi i što se veliki generalni štrajk sprema 29. novembra ove godine. Nemamo velikog izbora. Moramo da se pridružimo onima koji traže bolji život. Pobuna je sa životom skopčana. Srbija se umiriti ne može.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ко заиста руши Србију
Пише: Драгомир Анђелковић


Ко су прави хулигани? Да ли су то они који баце по коју каменицу или политичари који багателишу националне интересе? Догађања у вези са одржавањем „геј параде“, прилика су да почнемо истрајно да се одупиремо разарању наше државе

Сенека је говорио: „Коме се исплати злочин, он га је и починио“. На основу деценијског искуства, до таквог закључка дошао је познати римски судија, Луције Касије. Када није било одмах јасно ко је починилац злочина, он је полазио од питања: „Ко има корист?“. Одмотавајући клупко истраге од те тачке, по правилу, налазио би главног кривца. Па да видимо, ко је мислио да ће имати корист од сукоба који су се у недељу одвијали на улицама Београда?

ПРЕУСМЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ

Док се од стране полицијских снага, под контролом Приштине (јужно од Ибра) и КФОР-а (северно Косово), појачава терор над Србима, Београд је ангажовао гро своје полиције да, наводно, обезбеђује одржавање „геј параде“. Србија више неће, како недавно рече наш председник, силом решавати спорна питања (што значи да се, по њему, неће ни бранити ако, на пример, Хрватска покуша да нам узме Земун). Међутим, стиче се утисак, власт је била спремна да опере београдске улице српском крвљу како би, наизглед, задовољила хир хомосексуалних активиста.

Ствари су ипак компликованије. Влада Србије, пошто је капитулирала у вези са резолуцијом, те тако суштински дигла руке од одбране КиМ, спрема се да са Приштином започне преговоре који треба да доведу до пуне нормализације односа (тј. фактичког признања независности Косова). Уз то – довољно је пратити лист „Одбрана“ да би се такв закључак извео – очито се одлучила и за убрзавање евроатлантских интегративних токова. У складу са народном изреком: „Куд јуне ту и уже“, када је већ ствари преломила по питању Косова, спремна је да уради било шта друго што би јој, пре него што држава банкротира, помогло да се докопа фамозних европских фондова. Но, већина грађана се опире уласку у НАТО и прихватању државности Косова, као што је и против парадног манифестовања хомосексуализма по „европским стандардима“.

Зато је режиму желео буру око „геј параде“. Усредсређивањем интересовања јавности на питање њеног одржавања и тиме испровоцирано насиље, пажња Срба се преусмерава са онога што се већ дешава на Косову (док Београд ћути), али и онога што се у вези са том нашом покрајином спрема. У контексту тога, Тадићу је драже да се протесна енергија испуца у вези са одржавањем „параде“, а не поводом посете Хилари Клинтон, особе која нас асоцира на смрт. Друго, да би обавили све што се од њих очекује, српски сатрапи морају да застраше народ и елиминишу центре отпора. Зато је полиција брутално тукла дечаке од 15-16 година, а Шутановац искористио прилику да генерално оптужи патриотске организације. Суштински смо имали репризу збивања из јула 2008. године.

ДВОГОДИШЊИЦА ЗЛОЧИНА

Тек што је формирана садашња влада, уследило је хапшење Радована Караџића. Тада, још јединствени радикали представљали су велику опасност за режим. Да им не би допустила да покрену уличне протесте, или чак да би убрзала (у некој амбасади) договорене центрифугалне процесе унутар те странке, новопечена власт је одлучила да методама државног терора спречи прерастање протесног митинга, због хапшења Караџића, у шетњу београдским улицама. Сведок сам да је полиција без икаквог повода напала окупљене грађане. Сукоб са групицом хулигана искористила је као повод за обрачун са мирним демонстрантима. Могуће је да су у питању били и полицијски провокатори. Како је говорио Сергеј Зубатов – пуковник државне безбедности царске Русије, задужен за саботирање опозиције – „Групица добро обучених провокатора може да обесмисли и највеличанственији опозициони скуп“.

Могуће је да се и овај пут све одвијало, у потпуности, у складу са сценаријом из 2008. године. Полиција је својим људима, са друге стране, дала миг да започну сукобе, како би имала повод да на голобрадим младићима демонстрира строгоћу. А већину њих није било тешко запалити. У земљи у којој, из године у годину, индустријска производња пада, а социјалне разлике и сиромаштво расту, и уз то власт багателише националне и државне интересе, нормално је што је незадовољство грађана велико. Природно је да су кивни и што влада троши велика средства за организовање „геј параде“, а скоро 100 хиљада жена има потребу за вештачком оплодњом (при том сваке године умире око 30 хиљада људи више него што се роди), док држава годишње финансира само хиљаду покушаја вештачке оплодње.

У околностима када је земља на мек начин окупирана, те су велики медији под контролом режима и његових страних господара, а законска регулатива која се односи на сферу информисања рестриктивна, скоро као у отворено аутократским системима, неизбежан је раст неартикулисаног беса великог дела грађана гурнутих на маргине. Немогућност да се другачије мишљење од званичног јавно изрази на одговарајући начин и, с друге стране, наметљива евроатлантска пропаганда, призива насиље. Фрустрирани људи, а поготово омладина, у очају, не увиђајући други начин да се и њихов глас чује, широм света прибегавају агресивним видовима протеста. За то је крива власт која их, лошом политиком и затварањем легалних канала за противљење званичној политици, доводи у ситуацију да тако реагују.

Тако ствари стоје и онда када режим намерно не изазива сукобе. Међутим, када се ради о недељним догађањима, власт је, на овај или онај начин, очито хтела да их испровоцира. Иначе, зар би на тако бруталан начин угрожавала верска права већинског становништва Србије? Око Вазнесењске цркве, недалеко од места где су се окупљали учесници „геј параде“, постављен је обруч. Полицајци су спречили народ да присуствује литургији. Да је циљ МУП-а био да предупреди могуће инциденте, довољно је било блокирати улаз из улице Кнеза Милоша, и поставити кордон на углу те улице и улице Адмирала Гепарта, а омогућити верницима да са те стране уђу у Храм. Но, операција је изведена тако да грађани буду револтирани, односно да вест о гажењу верских слобода проструји градом. Да ли је то учињено да би на београдским улицама владао мир и ред? И ко су онда хулигани који руше нашу земљу?

ПРАВИ ХУЛИГАНИ

Хулиганство је грубо нарушавање поретка, које има и рушилачку димензију. Није јасно порекло израза хулиган, али у сваком случају то је било име неког изразито деструктивног појединца или групе. По једној теорији, хулигани свој назив дугују Патрику Хулигану, ирском насилнику из 19. века. По другој, читавој ирској породици истог презимена, познатој по дивљем стилу живота. Постоји и верзија да корени данас интернационалне речи сежу до назива једне лондонске банде. Како год било, највећи хулигани су они који дубински разарају Србију

Шта је гори вид хулиганства од државне и социјалне деструкције? А излишно би било да понављам оно што сви знамо, тј. ко је крив што наш народ тоне у економско безнађе, а његовој земљи прети губитак дела територије и федерализација онога што после тога остане. Елементи државе су власт, територија и становништво. И при томе, власт је најмање битан фактор, чија сврха је да буде у функцији друга два. Но, Тадић нам надмено поручује: „Напад на полицију је напад на Србију“.

Навијачи који се кошкају са полицијом, што свакако јесте за осуду, ипак не поткопавају Србију. То ради власт која нарушава њен територијални интегритет. Чак и озбиљан, криминални напад на полицију, тек је у симболичком смислу атак на државу, док оно што режим чини представља то на конкретан начин. А момци који су се противили одржавању геј параде нису никога убили. Колико знам, они су извукли дебљи крај. Најтеже повређене особе током недељних немира нису из редова полиције. Када смо већ код одговорности за угрожавање људских живота и имовине, не сећам се да је ико осуђен због полицијског убиства (садистичког пребијања), на споменутом митингу 2008. године, Ранка Панића?

Нико из власти није сносио одговорност ( брзо је цео догађај и заборављен) због тадашње незаконите акције МУП-а. Вероватно, нико ни сада неће одговарати због премлаћивања беспомоћних младића од стране буљука полицајаца (чак и да су криви, пошто су пацификовани, незаконито је њихово пребијање). Узгред, о томе какво је наше друштво, упечатљиво сведочи поступање камермана проамеричке радио-телевизије Б 92. Чим је приметио да у Булевару ослобођења полиција премлаћује дечка, муњевито је преусмерио камеру у другом правцу. До 5. октобра, делатници те медијске куће преувеличавали су скоро сваки акт полицијског насиља, а сада превиђају бруталност „снага реда“. То је и природно! Евроатлантским центрима моћи нису важна љуска права, већ их само злоупотребљавају ради својих политичких циљева. Наравно, нису им битни ни хомосексуалци, већ су агресивни геј активисти само средство у функцији разарања традиционалних вредности и друштвених спона.

ГЛАВЕ ГОРЕ

Ако допустимо „нашим“ квислинзима да окончају процес окупације Србије, и онда када се свет довољно промени да можемо да почнемо да се активније боримо за наша национална и социјална права, нећемо то моћи. Пошто мека окупација Србије, нашим увођењем у НАТО, постане класична, нашим људским правима ће још интензивније да се баве стручњаци америчке озлоглашене институције зване ЦИА, који су сада повећали своје присуство у Београду, како би асистирали нашим службама у вези са доласком Хилари Клинтон (а можда и да помогну око обрачуна са патриотским организацијама). И зато, не смемо мирно да гледамо покушај драконског разрачунавања са момцима који су изражавали своје незадовољство на улицама Београда. Уосталом, шта је то спрам онога што се дешавало 5. октобра, чија десетогодишњица је била пре неки дан? Тада су они који су разбили десетине киоска, опљачкали мноштво радњи и демолирали стотине аутомобила, третирани као национални хероји.

Рецепт за отпор имамо. Док је неколико стотина геј активиста, уз подршку хиљада полицајаца, у недељу продефиловало улицама Београда, преко десет хиљада људи, и поред медијске блокаде која је спречила да информација допре до већине заинтересованих, у суботу је, мирно и достојанствено, прошетало улицама престонице. У организацији удружења Српски сабор „Двери“, грађани су се окупили испред Филозофског факултета, да подрже традиционалне породичне вредности и захтевају забрану „геј параде“. Наравно, и да изразе протест због национално-штетног (суштински хулиганског) деловања власти. Став окупљеног народа одражавала је парола: „Каква влада таква и парада“.

Надам се да је то почетак много активнијег, и то легитимно-ванинституционалног, антирежимског деловања. У њега би енергично морале да се укључе, односно да учине да поприми систематски карактер, патриотске странке. Дужне су то да ураде, а то је и у њиховом интересу. Ако властодршцима – који на слободу, ваљда да би одобровољили Хилари Клинтон, пуштају осведочене убице Срба, какав је Јуришић – дозволимо да искористе прилику за брутално разрачунавање са српском омладином, која је у недељу изашла на улице, мрак ће потрајати. А шта је која бачена каменица на седиште ДС-а или СПС-а – симболе озлоглашеног режима – наспрам распродаје националних интереса? Полицијска харанга на оне који су урадили прво, треба да буде повод за активно инсистирање на одговорности починилаца другог.

Магазин „Печат“

Седам разлога за геј параду
Пише: Бранко Радун

За разлику од готово свих национално опредељених коментатора који су смогли храбрости да се јавно декларишу против одржавања геј параде у Србији или су пак остали на нивоу кафанског протеста морам признати да нам је геј парада ипак била потребна. Не зарад неке равнотеже на овој националној и конзервативној страни, нити Богу хвала стога што имамо склоности према особама истог пола. Иако на западу постоји доста десничара и конзервативаца који су хомосексуалци или им је то нешто нормално, аутор овог штива не припада таквима. Исто тако верујемо да код нас није још дошло време „еманциповане европске деснице“ јер ће нам ти и такви десничари бити далеко као и леви глобалисти. Заправо они су нам – и западњачки комунисти и фашисти – увек и били страни и далеки, били на страни промоције хомосексуализма или против.

Сви смо овде, пре свега на алтернативним патриотским медијима, изнели доста аргумената против одржавања геј парада, па ћемо овај пут изнети и „позитивне стране“ ове настране појаве. Па тако одржавање геј параде је по нама позитивно јер је:

- Коначно и код нас „примитивних“ Срба постало јасно да је геј парада део европског пута и то прилично значајан елемент. Дакле ако желимо у Европу, а већим делом то желимо због бољег живота, онда морамо прихватити и геј параде и све то што уз њих иде. Европа јесте бољи живот, али само за наше „европљане“ који су евћ ушли у ЕУ, али и геј параде и геј бракови и „преваспитавање народа“. Дакле данашња „Европа“ је и геј парада, и без ње се не може јер иде у пакету. Узми или остави.

- Београдска жута парада је показала колико је режиму стало до хомосексуалаца а колико до угрожених Срба на Косову. Дакле домаћи хомосексуалци су овој власти приоритет а о угроженим Србима на Косову или о Косову више нико ни не прича нити мисли. Захваљујући геј паради смо се уверили са колико људи и одлучности се брани ова парада настраности а како Косово. Стога је полицију највише болело кад им је српска младост пркосно певала „идите на Косово“.

- Геј парада је одвојила жито од кукоља у Србији. Сад смо видели ко је ко, не само у смислу подршке геј паради већ и то ко јој се супротставио. Дакле геј парада је најбољи лакмус папир да би видели ко је ко у Србији данас. Подела на левицу и десницу је данас превазиђена, много је тачнија подела на глобалисте и на поштене антиглобалисте, на оне који су за и који су против геј парада.

- Парада је допринела да многе маске падну. Парада није била толико геј парада, већ парада пре свега домаће политичке настраности и корумпираности. Верујемо да су хомосексулаци били здравији и поштенији део учесника геј параде и читаве те медијско-политичке ујдурме. Што рече један што је демонстрирао, а рекао је оно што већина мисли: Ма нису нама никаква сметња ови жалосни хомосексуалци већ са „малом групом педера која нам је вала дуго сметала“ и која влада Србијом.

- Парада је понизила ову корумпирану марионетску власт двоструко. Прво стога јер су и сами признали да су морали организовати и штитити геј параду јер им је тако речено на Западу. Са друге стране су понижени у јавности јер су организовали нешто што је сваком нормалном у Србији мрско.

- Тако су на тај начин пробудили енергију отпора у овом народу, пре свега међу омладином, што их је јако уплашило. Протест против геј параде је био први антирежимски протест против ове и овакве власти. Омладина српска и навијачке групе су изазвале власт да неуспешно реагује и да се на тај начин доведу до веома озбиљног пада ауторитета у очима тихе српске већине. Нарочито је несразмерно ангажовање полиције и трошење великог новца за једну велику перверзију огорчило грађане и поред све режимске пропаганде.

- Геј парада је некима помогла да схвате да је шизофрено бити против уласка у НАТО, против геј парада и других настраности, против испоручивања српских генерала у Хаг а истовремено бити за улазак у ЕУ. Исто тако је противречно да су код нас најомраженији ликови Солана, Ахтисари, Карла дел Понте – а управо они репрезенетују европске институције, па и вредности – све оно чему данас Србија тежи (или барем њена елита).

Да закључимо – геј парада је многима помогла да коначно прогледају и да виде да је Европа једна велика шарена лажа и да је наша власт марионетска. Европа није бољи живот за Србију, али јесте велика геј парада и геј брак, јесте хапшење и слање Срба у Хаг, јесте улазак у НАТО. На жалост сва је прилика да никад нећемо ући у ЕУ, нити ћемо дочекати тај утопијски „бољи живот“ али ћемо, ако је до ове власти, имати геј параде и по цену да крв падне улицама Београда. „Европа нема алтернативу“ значи и да геј параде немају алтернативу, а на нама је да направимо избор дал ћемо ићи за парадом или старим српским путем – путем којим се данас ређе иде.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ТАДИЋЕВ ''ДЕМОКРАТСКИ'' ТОТАЛИТАРИЗАМ
Пише: Жарко Јанковић

Ових дана председник Борис Т. имао је значајну државничку активност. Најпре нам је објаснио да ће Србија ''сигурно'' ући у ЕУ до 2015. године, али само уколико он буде на власти, а касније је поводом десете годишњице од 5. октобра изјавио да у Србији никада током њене историје није било веће демократије него данас. И заиста, ко то сме да доводи у питање наступ нашег дичног, славног и неприкосновеног вође који кличе да ''ЕУ нема алтернативу'' ?

Некако успут, као тема из рубрике веровали или не у овом периоду револуционарног славља, поткрила се вест да су мештани Дољевца основали удружење грађана које нуди на продају своје сопствене унутрашње органе како би имали чиме да прехране своје породице. Потом иду нове вести на Јавном сервису евроамеричке Србије које, и поред свег труда директора РТС-а, показују на које смо ниске гране спали и шта су нам донеле тековине 5. октобра : Биће млека, ове зиме нећемо цвокотати, издвојено из буџета 5000 евра по запосленом раднику за новог страног инвеститора где ће наћи посао 30 радника, отворена нова деоница аутопута и др. Заиста, када смо имали овакву ''демократију'' и када смо то живели боље ? Борис, то је Србија, Србија то је ДС, ДС то је Борис, Борис то је Европа, Борис и Европа, то смо сви ми.

Актуелне владајуће марионете западних господара убише се да докажу како је једина демократија оно што они мисле. Демократија је и када контролишу све државне и културне институције, које успут и разарају. Демократија је и када контролишу све медије и када су узурпирали сву власт, од месне заједнице па до председника државе. Демократија је и њихов слоган да ''ЕУ нема алтернативу'' као и срамна и на лажима заснована резолуција о Сребреници. Улазак у НАТО пакт, који је окупатор у Србији и који разбија ову земљу, и поред тога што се томе противи две трећине грађана по свим анкетама, за овај режим је демократија. Демократија је и инсистирање на геј паради, којој се противи 88% грађана ове земље. Отворена издаја Космета и изгласавање резолуције коју су нам наметнули они који нам отимају Космет у Генералној скупштини УН-а, за актуелни европејски режим је највиша демократија.

Распродаја, деиндустријализација и отуђење националних ресурса, за владајуће еврореформаторе је најодговорнија економска политика и демократија. Довођење Турске у Рашку област и клицање ''ово је Турска'' на улицама Новог Пазара је уз Истамбулску декларацију и позиве ајатолаха Зукорлића на рушење уставног поретка, најузорнија мулти-култи демократија, док је скуп под слоганом ''Нови Пазар је Србија'' забрањен као ''неофашистички, геноцидан и ратнохушкачки''.

Уколико сте припадник било које политичке, идеолошке или било какве НВО групације чије је прави слоган ''мрзим Србе, мрзим Србију'', ви се истински европски демократа, па можете камењем и цреповима да гађате полицију и нико вам ништа не сме, али уколико центром Београда машете са заставом Србије и имате мајицу са ликом неког нашег хашког сужња, онда сте ''ружни, прљави, зли националиста и клерофашиста'' и тада су полиција и тужилаштво изузетно ревносни према вама.

Ако не подржавате сепаратистички статут Војводине и против сте даљег распарчавања Србије под изговором ''регионализације'', онда сте загрижени ''неонациста'' и треба вас сместити неколико деценија иза решетака, а ако подржавате разарање сопствене земље, онда сте ''модеран европски демократа'', и то подвучен жутим. Благо нама са оваквом ''демократијом'' и ''европском перспективом'' до 2057. године. Има да нестанемо од толике ''демократије''.

Ако сте се до сада питали који је смисао Кетрин Ештон и њене бриселске функције ''високог представника Европске комисије за спољне послове'' (уф, једва написах назив ове ''титуле''), одговор нам је ускоро стигао. Сама баронеса Кетрин је тешки политички анонимус и у сопственој Лабуристичкој партији у Великој Британији. Када бисте питали браћу Милибанд, који су на челу лабуриста, ко је Кетрин Ештон, они појма не би имали. Зато је ова политичка карикатура од баронесе и послата у Брисел на тако ''важну'' функцију, малтене ''министра спољних послова ЕУ''. Наравно да сироту, јадну баронесу нико ни у њеној земљи не узима за озбиљно, а може ли неко да замисли да она дели дипломатске лекције Немачкој или Француској, на пример. Зато је она идеалан бирократа за земље и владајући режим попут нашег, на простору тзв. ''Западног Балкана'', који је у вечитој чекаоници и предсобљу у Бриселу, где му се сервирају шарене лаже о ''светлој ЕУ будућности''. Солана, Оли Рен-Сенф, Штефан Филе, Кетрин Ештон, то су апаратчици који преносе нове и нове услове таквим ''државничким громадама'' као што је Борис Тадић и једино их такав ''калибар државника'' попут Бориса Т. сматра озбиљним.

Баронеса Ештон нам је честитала петооктобарску револуцију као прави избор Србије на њеном путу повратка на Београдски пашалук. Срећи домаћих европејаца нема краја. Још кад нам Хилари Клинтон дође у посету, ето прилике нашој ''сјајној'' дипломатији да се захвале Клинтоновој што је заједно са Мадлен Олбрајт извршила одлучујући притисак на свог мужа Била да покрене НАТО агресију 1999. године и то у тренуцима када се њен вољени Били нашао са спуштеним панталонама до колена и са секретарицом међу ногама пред целом америчком нацијом. Неко је морао да плати Клинтонову швалерацију, па сад ако неће опозив и развод јер је лагао јавно целу нацију, нека задовољи своју жену Хилари тиме што ће подржати војно шиптарске терористе и нарко дилере и тако што ће по Србима истресати товаре бомби са осиромашеним уранијумом. Ево још једне прилике тандему Тадић-Јеремић да се захвале САД-у на томе што су уранијумом обезбедили ''најбољу демократију у историји Србије''.

Да прослава десете године од прве обојене револуције прође у духу потпуног агит-проповског деловања на Јавном сервису, где имамо право да будемо обманути за сопствене паре, побринуо се, а и ко би други, Филип Шврам са својим документарцем о 5. октобру. Овај аутор се и својим ранијим антисрпским остварењима представио широј публици као неуспела микс копија ББЦ-ијевих документараца, холивудских остварења из опуса америчког патриотизма и настављача ''лика и дела'' Вељка Булајића, али овога пута Шврам је и за појмове србофобије ''ВИН'' продукције и ''Времена'' надмашио себе. По овом остварењу, ''догодио се народ''. Слично је и Милошевић тврдио крајем 80-тих.

Ни речи о деловању западних земаља и њиховој пресудној подршци у организовању преврата. Џаба се бивши амерички амбасадор у Београду Монтгомери труди да каже ко је припремио 5. октобар, када досовски политички анонимуси и вуцибатине ту заслугу приписују себи. А тек извештавање о догађајима. Јуриш и паљевина Скупштине, паљење зграде телевизије, јавни линч Драгољуба Милановића, представљају изливе ''оправданог народног гнева и незадовољства''. Ни говора о пљачкама имовине, уметничких дела, од којих нека ни до данас нису враћена.

У документарцу се јасно каже да је Коштуница 7. августа 2000. године прихватио да буде заједнички кандидат против Милошевића на изборима, али се зато у истом филму нешто касније помиње убиство Ивана Стамболића крајем августа месеца, из којег се да закључити да је ликвидиран да се не би кандидовао против Милошевића. Уместо западне позадине ових дешавања, подмеће се прича о неким личним ентузијастима револуције, попут Макија, Џоа и његовог багера, ''младих, лепих, прогресивних омладинаца'' из ''Отпора'' и сл.

Већина учесника ових дешавања данас се више стиди него поноси њима, јер је и њима јасно докле смо догурали. Међутим, Филип Шврам наставља да слика своју скицу за револуционарни портрет оних који су 5. октобар 2000. године прогласили за нулти дан нултог месеца нулте године и да они стварају неку нову Србију, која је ослобођена сама себе и са таквим националним мазохизмом да тежи саму себе да уништи. Изгледа да је данашња власт и део ''европски подобне опозиције'' по питању наношења зла Србији одмакао много даље него било ко пре њих, јер ово на шта они пристају, ретко ко је икада могао и да претпостави. Деструкција Србије је њихова лозинка.

Иако сам био против Милошевића, морам признати да сам поносан што 5. октобра 2000. године нисам био у Београду. Руски дисидент и емигрант Александар Зиновјев који је дуго живео на Западу једном је рекао : ''Гађали смо комунизам, а погодили смо Русију''. Када је видео ''перестројку и реформе'' Горбачова и Јељцина и куда је то одвело Русију, било му је јасно да Запад није због идеолошких разлога наступао против Москве, већ због својих геополитичких и стратешких интереса и без обзира да ли је Русија царска, бољшевичка или демократска, она ће увек бити кост у грлу Запада и препрека његовим походима на Исток. И нама мора бити јасно да се паљењем Скупштине, телевизије и рушењем 5. октобра није рушио само Милошевићев режим. Изгледа да у нашем случају важи став : ''Гађали смо Милошевића, а погодили смо Србију''.


Жарко Јанковић, Нови Сад

[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] BORIS „LIDER EVROPE" ILI TEMELJI ZA SRP SKI GRAĐANSKI RAT

Srpska Informativna Mreza
Sat, 16 Oct 2010 08:42:24 -0700
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: „LIDER EVROPE" ILI TEMELJI ZA SRPSKI GRAĐANSKI RAT

petak, 15 oktobar 2010 19:33



Koliko god to patetično zvučalo, srpski put iz ovoga biće sasvim hrišćanski, a
to znači: što teži i mučniji, to bolji i zdraviji. I tu se nema kud


Kad je Hilari Klinton u Beogradu caknula Borisa mačem po ramenu i proglasila ga
za „lidera Evrope", mrzovoljni realisti rekli su da je prolupala; oni
benevolentni, poput Sonje Liht, da je samo preterala; urednicima tabloida na
pamet je pao šarm Predsednika Klunija; oni zabrinutiji za Srbiju nego za njega
strahovali na šta je taj nesrećni čovek sve spreman kad je na tom ezotertičnom
konventu dobio red kakav nije smeo ni da sanja (znajući ga, zadovoljilo bi ga i
„lider regiona"). Kako čujem, tom jakom zvanju prethodio je praznjikav radni
sastanak, na kome je tek konstatovano kako Boris više ne treba da se nada da će
mu u Savetu bezbednosti pomoći Rusi i da je samim tim na dobrom putu za prvog
srpskog lidera koji se uklopio u onaj model Vorena Kristofera o idealnom
američkom prijatelju iz reda malih. (Podsećam, kada je bivšeg državnog
sekretara Milošević u Dejtonu pitao za spisak stvari koje bi Srbija trebalo da
uradi da bi joj Amerika bila prijatelj, ovaj mu je odgovorio da spiska nema,
nego da mora u svakom trenutku da uradi ono što od nje Amerika traži.)

Naravno, titulu „lidera Evrope" Boris nije zaslužio samo time što je počeo da
radi sve što Amerikanci od njega traže već i još nečim - tvrdim garancijama da
će to raditi i ubuduće, i da će to raditi sve dok ima kap života i vlasti u
njemu. Preterujem? Kako je to mogao da garantuje? Kako bi neko uopšte mogao da
garantuje da mu se u jednom trenutku neće učiniti da ovi traže previše, da hoće
za sebe nešto što on nema ili ne može da im da? Evo kako: dva dana uoči
Hilarinog dolaska, Tadić se na krv i nož i - držite me za reč - na vjeki
vjekova posvađao sa sopstvenim narodom, jedinim motivom i jedinom mogućom
drugom stranom zbog kojih bi eventualno jednog dana mogao da Amerima kaže ne.

VIŠE OD DATUMA I to je politički smisao gej parade; zato je ona morala da se
održi; zato Boris od nje nije odustao čak ni kada mu je Vukadinović iz BIA
rekao da nema nikakvih izgleda da tog dana ne padne krv; zato ne bi odustao ni
da mu je patrijarh rekao kako mu je lično Bog javio da će tog dana na Srbiju
poslati sami oganj da je do temelja sprži. I, konačno, zato što je na krvi te
parade Boris čekao Hilari i zato što je na istoj toj krvi i postao „lider
Evrope", što je titula kojoj možete da se smejete do mile volje, ali ćete teško
pogrešiti ako pomislite da ona ne znači ništa.

Rečju, 10/10/10 je više od datuma kada su Beogradom prvi put organizovano
šetali pederi; on je više i od toga što je u Srbiji, valjda prvi put, održan
jedan politički miting pretežno na stranom jeziku ('41. ih nije bilo), više čak
i od toga što je taj mali motiv pokrenuo lavinu u kojoj su Srbi - i oni što su
se tukli na ulici, i oni što nisu tukli te što su ih tukli, i oni što su sve to
gledali na televiziji i bilo im toplo u stomaku jer su to videli kao silazak
pravde s neba - što su svi, dakle, Borisu rekli i šta misle o njegovim
pederima, i o njegovom lopovima, i o njegovim strancima.

Tog dana je Boris u svoje odnose sa Amerima investirao ono što nije investirao
nijedan lider u istoriji Srbije; investirao je svoje odnose sa Srbima. Šta to
znači? Tog dana, koga će možda istorija potpuno nezasluženo zapamtiti kao
antipedersku revoluciju, Boris je nepovratno pregazio Rubikon i suštinski
poručio urbi et orbi da je i geopolitičke, i nacionalne, i socijalne interese
Srba nepovratno podredio interesima stranaca; da ni sa jednima ni sa drugima
nema više pregovaranja i dogovaranja, da nema više balansiranja između interesa
jednih i drugih; da nema više nikakve nacionalne politike, koja bi
podrazumevala kompromis između realnog i idealnog.

Nema više ničega; Anuška je pred pederima prosula ulje i tu nazad nema. Sada bi
mogao i da pošalje Šutanovca da s vojskom osvoji Kosovo; mogao bi da natera
Meri Vorlik da gej paradu organuzuje u Prištini i Podgorici; mogao bi ujutro da
uđe u Evropsku Uniju, mogao bi da svim postradalim od krize i njegove vlade
isplati po pet hiljada evra odštete u kešu i pusti ih da svaki po pola sata
muči korumpiranog žutog funkcionera po sopstvenom izboru; mogao bi da u
parlamentu izglasa deklaraciju o izvinjenju Srbima žrtvama svoje vladavine, i
opet bi ulje ostalo prosuto, opet ga ne bi ponovo zavoleli, opet bi ostala
senka da neke stvari nikada više neće biti kao pre.

Nepovratno je započeo proces na čijem kraju stoji konstatacija da Srbi mrze
Borisa i da on mrzi njih. Šta god da se de desi, oni nikad neće prestati da
veruju ikako ih je izdao, ali ne zato što je, kao, izgubio Kosovo, već zato što
ih je dve godine palio tom pričom, a onda nije smeo da je završi; ali i, mnogo
više, zato što ih je ostavio siromašne kao crkvene miševe mažući ih da će im
već sutra biti bolje i puštajući ih da, umesto toga boljeg, gledaju kako su,
što je kriza veća, njegovi baroni sve bogatiji i sve silniji. Sa druge strane,
Boris nikada neće prestati da veruje da bi u politici bolje prošao bez naroda
nego s njim, da bi voleo da su ćutali i trpeli više nego što jesu, ali ga ništa
od toga neće sprečiti da ih ovako tupave, nestrpljive i kontaminirane makar
vezane odveze pred vrata EU i tamo ih iskipuje, kako već zaslužuju.

TU NE MOŽE DA SE POBEDI Kada mu je rekla da je „lider Evrope", Hilari je
Borisu, dakle, rekla sledeće: mi ćemo da te branimo od svih, od Srba posebno. A
to znači da mu Srbi danas ne mogu ništa, da će, što mu više ne mogu ništa, više
i da ga mrze, i šta da radiš s takvima nego da ih biješ sve dok im iz dupeta ne
dođe u glavu i sve dok ne shvate da mogu da se jebu sa svojim Kosovom, sa
svojim identitetom, i svojim hlebom. A to znači da mu je otvorila vrata Evrope
ili, bolje rečeno, onoga što Ameri drže pod tim imenom. Na tom putu ne mora da
poštuje zakone, ali mora da bije; ne mora da se ponaša lepo, ali mora da silom
pokrštava; može da krade, ali mora da ubija; i to su, dakle, te evropske
vrednosti, jedine među vrednostima koje ne traže žrtvu na sopstvenoj, nego na
protivničkoj strani.

Rečju, Boris je uradio nešto veoma ekstremno - nisam siguran da je to želeo i
planirao, pre će biti da nije verovao da će ikada doći ovakav dan - nešto
odakle povratka nema. Normalno je da mu ona deca od nedelje iz te pozicije
izgledaju veoma ekstremno i preteće, ali je istorijska nužnost, rekli bi
marksisti, da će njemu iz te perspektive svaka društverna normalnost da izgleda
ekstremno. Ima li povoljnije prilike da mu obračun sa tim ekstremistima, prvim
pa drugim, malobrojnim pa veoma brojnim, posluži da sklizne u krv i građanski
rat, opet, rekao bih neplanirano, ali jednako precizno urađeno kao se za to
spremao ceo život.

Biće, dakle, čupavo kao što što je čupavo kada se negde uđe lako kao u
poslaslastičarnicu, ali se izlazi teško kao iz pakla. Ono, međutim, što bi svi
morali da znaju glasi: on u tome ne može da pobedi, a to nije malo. Dakle,
glupaka je uvek bilo, ali svako ko danas sedi pored njega i izdaje saopštenja o
huliganima koji nisu više grupa, već nacija; taj zna da za Borisa neće vezati
svoju perspektivu, i taj će ga pratiti sve dok može, jednako će, gde god može,
hvatati krivine, kriti se i opstruisati ga, a onda će se sve toliko zaoštriti
da će svako ko sedi pored njega morati da se pita: ovde sam do kraja ili nisam
ovde.

I tada će nastupiti veliki raspad i rasplet, na one koji ništa neće shvatiti i
slediće ga verujući da je to cena Evrope; na one koji bi digli sidro, ali neće
moći jer su previše ogrezli, i na one koji se nisu previše zadužili da ne bi
mogli da kažu da u nečemu neće da učestvuju. Neće to biti samo prilika za javno
opomenutog Đilasa, kome je rečeno da, ako ne poštuje pravo pedera na paradu,
nema ljudsko pravo da bude gradonačelnik; neće to biti prilika ni samo za Ivicu
i njegove policajce, koji su se od huligana u nedelju razlikovali samo po tome
što su bili u državnoj službi. Biće to možda prilika i za Tomu da mu Boris na
sopstvenoj koži pokaže da put kojim su zajedno krenuli ne vodi u Evropu, nego u
pakao; biće to prilika i za Voju da pređe granicu koja mu danas izgleda
neprelazna; i biće to, više od ičega, prilika za Srbiju, koju u tome neće
voditi njeni politčki lideri, nego će je pratiti, pa ako ne budu mogli, ostaće
sami, kao grobovi kraj puta.

A mi, nama ostaje da se nadamo kako će se sve to destiti pre nego što padne
ozbiljna krv; ostaje nam da sanjamo revoluciju u kojoj ćemo naplatiti pravdu
kao ona deca u nedelju i ostaje nam da se budimo svesni da u nasilju i
revoluciji sreće za nas ne može biti, da će u tome uvek brži biti oni koji hoće
da nas prevare nego oni koji bi da se spasemo. Otuda, koliko god to patetično
zvučalo, srpski put iz ovoga biće sasvim hrišćanski, a to znači: što teži i
mučniji, to bolji i zdraviji. I tu se nema kud. Odavno je pisano da sve što
imamo plaćamo po najvišoj ceni



[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Режимско-евроатлантски екстремизам
Пише: Предраг Николић


Београд је још једном био поприште уличних сукоба. Нереда које су сви очекивали. Свакоме, иоле писменом, било је јасно да ће, у земљи где се више од 95% грађана оштро противи одржавању геј-параде, коју схвата као наметање вредности потпуно страних нашем менталитету и коју доживљава као ново понижавање Србије, одржавање хомосексуалне феште изазвати озбиљне немире.

И поред тога, инсистирало се на одржавању геј-параде. Министар Дачић је одржавање исте прогласио врхунским државним интересом. Не сећам се да сам икада раније чуо Дачића или неког из садашњег владајућег естаблишмента да је нпр. одбрану Косова прогласио врхунским државним интересом и у томе одлучно истрајавао. За такав став не би добили похвале и тапшања по рамену од стране функционера евро-атлантских структура, а геј-парада доноси управо такве поене. Зато се на њеном одржавању морало истрајати.

ГЛУВИ ДЕДИЊСКИ ДЕСПОТ

Жељни и жедни похвала својих евроунијских и америчких ментора, наши властодршци се нису обазирали на поруке величанственог скупа одржаног дан раније на платоу испред Филозофског факултета, и потоње шетње преко 20.000 хиљада породичних и зрелих људи који су гласно негодовали због одржавања скаредне „параде поноса“ у центру Београда. Слоган познате песме „спаси Србију и .....“ која се заорила из преко 20.000 грла била је јасна порука председнику Тадићу да не води Србију у духу правог српског домаћина.

Он, затворен у својој јазбини на Дедињу, морао је чути овај јаук. Јаук пониженог, ојађеног народа који беспомоћно посматра растакање сопствене државе док власт безрезервно пристајање на исто проглашава дипломатским успехом и јединим избором. Јаук народа кога сопствена власт, споља нарученим декларацијама, проглашава геноцидним. Јаук и негодовање народа због дивљања америчког и британског амбасадора који се мешају у све и свашта, као да немамо своје институције и као да смо ретардирани. Јаук и незадовољство народа због владиног финансирања разних невладиних организација које нас убеђују да је погрешно бранити своју земљу, али је пожељно гинути за освајачке интересе САД-а широм света.

Зато је једини и искључиви кривац за нереде у Београду, управо власт која је под сваку цену хтела или морала да обезбеди парадирање шачице плаћеника и болесника који би јавно да испољавају оно што свако нормалан сматра интимом. Нису јуче Београдом демонстрирали никакви хулигани нити вандали, али јесу млади људи итекако забринути за своју, и будућност сопствене државе. И ти млади људи нису, као што рече један од припадника екстремног крила Демократске странке, Драган Шутановац, вођени мржњом, али јесу покретани одлучношћу у одбрани отаџбине. Они немају резервну земљу и јахте којима ће побећи из ње.

ПРЕТЊЕ ЈЕЗИВИХ КВИСЛИНГА

Јуче, још док су трајали протести, припадници екстремног крила ДС-а, Шутановац, Хомен и Ђилас, хитро и непобитно утврдише да су протести планирани, вођени и организовани из једног центра. Поједини, тзв. експерти и аналитичари, данас прихватише ту пропагандну причу, а један је и продуби, па рече да су протести, можда, и споља организовани. Каква глупост! Време споља финансираних и организованих протеста прошло је са деведесетим. Оно што је последица таквих деловања, то је 5. октобар и подривања, па и урушавања државе. То је да је један од главних протагониста рушилачких протеста из деведесетих и бивша перјаница нацистичке организације „Отпор“, а данас један од високих функционера ДС, јуче хистерично прети да ће „одговор државе бити језив“.

Међутим, управо усклађеност и унисоност владајућег естаблишмента, једино је што је јуче било припремљено и добро испланирано. Као што је 2003. године, још док је трајала реанимација Зорана Ђинђића, тадашња Влада знала ко су извршиоци и налогодавци атентата на премијера, тако је и данас власт упозната са инспираторима и политичком позадином протеста пре него што су они и почели. Нама се спрема нова „Сабља“ која треба да у зачетку спречи и униште сваку појаву побуне и отпора издајничкој продаји отаџбине.

Да се не лажемо, данашњи властодршци доведени су на власт зарад две ствари: аболирања НАТО-а од сваке одговорности за злочине над Србима и увођења Србије у ту, нама изразито ненаклоњену и непријатељску, организацију. Зато није случајно да нас министар Шутановац пре неки дан убеђивао да „сви на свету усклађују стандарде са НАТО-ом, укључујући и руски ОУКБ-е“. Ноторна лаж! Али може бити корисна јер НАТО-у цури време. Недавно, председник Француске је био врло конкретан: „будућност Европе захтева тесну сарадњу ЕУ и Русије, како на пословном плану, тако и по питању изградње новог, заједничког система безбедности, и то без учешћа НАТО-а и ОЕБС-а“. Стога, нема више времена за убеђивања и демократичност.

БОРБА ЗА СЛОБОДНУ ОТАЏБИНУ

Народ се мора до те мере застрашити да у њему не остане ни помисли на слободу. Хилари Клинтон, супруга ратног злочинца Била Клинтона, долази да искаже америчку посвећеност и подршку путу Србије ка евроатлантским интеграцијама, поплочану спремношћу власти да убија и пребија сопствени народ, те да разбија сопствену земљу. Зато најаве забране тобоже „екстремистичких“ организација није само покушај елиминисања навијачких група и десничарских и патриотских НВО, већ и покушај имплементације завршне фазе америчке стратегије за Србију и Србе. А она се најкраће може формулисати цитирањем становишта Алије Изетбеговића које је изрекао 27. марта 1993. године.

Он је тада устврдио: „Циљ Америке је да порушити Србима све мостове за будућност“. Америка је у свом односу према нама очито преузела становиште Наполеона из 1806. године, који је тврдио да је само једна стопа српске земље под контролом Русије исто што и разарање Османлијског царства. Вашингтон је усвоји и ставове Хитлера, који је тражио да Србија буде што мања како не би поново могла имати улогу балканског Пијемонта. Зато борба против ове власти није само побуна против терора, већ и борба против издајника, односно залагање за грађанску и националну слободу. То је борба да екстремисти окупљени око Демократске странке, Б92 и неких НВО не одлучују о нашој будућности и будућности наших потомака. То је борба за одбрану отаџбине! А када је тако, онда из те борбе нико не сме изостати ко сматра за себе да је патриота.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Мила Алечковић-Николић:Када беда проговори нема више поноса





Београдом тече крв после "параде поноса":

У ствари, када људска беда и сиромаштво проговоре, рађа се увек један другачији понос. Он више не држи цвеће и балоне у руци, него држи стиснуте песнице, затегнуте лактове, или спремно оружје.





Свака борба даје смисао животу и ми психолози знамо да је у рату и борби најмање неуроза и психоза, односно да оне, са одложеним афектом, дочекају човека тек много касније. То одавно показује вијетнамски синдром, али и сва данашња самоубиства у америчкој војсци међу Јенкијима који су бомбардовали несрећно подручје Балкана.

У Србији је управо прошао 5. октобар који је обележен у потпуном аутизму ,кроз два различита патолошка симптома. У једној сали Сава Центра били су америчка амбасадорка, тренутни председник Србије и заједно са њима добростојећа , нахрањена и весела формална елита која је већ ушла у неки свој "неолиберални комунизам". У другој мањој сали неколико метара поред, седели су, у име неме српске , огромне и запуштене већине, мрки и несрећни људи који су се једни другима јавно јадали.


Биланс десет година српске транзиције ? У последње две године куповна моћ људи пала је за 50 одсто, у држави владају монополи и картели (које сама држава, оваква каква је, помаже и штити), образовање је скупо и недоступно, Србија је по конкурентности на 96. месту од 136 земаља (пре две године је била на 92.), у држави постоји 440 црних ургентних еколошких рупа (и ко зна колико мање ургентних), сваке године 30 000 њих оболи од неког вида малигне болести, на државном сектору у разним агенцијама које ничему не служе, паразитизира 25 посто становништва, док се мали привредници без даха боре да подигну главу у одсуству икакве помоћи . На делу је "Бокасизација" једног слоја људи који живи одлично и коме "општинска слама" плаћа станове у свету од 7 000 евра месечно, док осамстотина хиљада бедника у држави живи са испод сто евра месечно. Цене хране стално расту, различитих дажбина такође (чувено предузеће "инфостан" које је увек било блиско владајућим странкама, у овоме је рекордер), док су се плате заледиле, укочиле. Цене струје и лекова су "тржишне", иако у Француској , рецимо нису (неки лекови се чак деле бесплатно). Већина Игоових Јадника у току зиме вероватно неће моћи ни да се греје. И то није све. Од недавно, црне тројке иду Србијом и врше попис имовине сиромашних дужника, који не могу да измире рачуне, а да при томе остану живи. Или рачуни или они.


У таквом јаду, организује се бал из филма "Коње убијају , зар не?" , па ко дуже издржи у "прформансима", са балонима и цвећем. Корумпирани чиновници ЕУ терају , ни криве , ни дужне, младиће и девојке са специјалним сексуалним склоностима, на уличне манифестације, храбре их да певају и машу цвећем и заставама, свесно их жртвујући сасвим логичном насиљу, које је, по свим психолошким показатељима и законима, морало да буде предвиђено. Зашто би иначе америчка амбасадорка својим службеницима наложила да не излазе из "Замка" на београдске улице? Она је знала шта ће се догодити. Већ сам речник који је ушао у игру био је неадаптиран : у Србији очаја и глади, беде и разбојништва, у надолазећој зими у којој ће се људи смрзавати, "геј журка код СКЦ" је - фијаско, а српским речима то би значило: слепи промашај. Реч је о потпуном одсуству социјалне психологије.


Закључак: истоимени чиновници , чији су мумифицирани WASP говори на енглеском језику у центру Београда доживели потпуни крах , или су идиоти или цинични манипулатори. Као треће могу да буду једино ова оба. Свесно или несвесно примењујући старе методе манипулације масама (читати Чакотина), три, четири поменута некорисна идиота или манипулатора (остаје да се сазна шта су тачно) отпевали су песму о људским правима и о противљењу свакој, али баш свакој, сегрегацији. Будући да су ови људи за добре плате већ неко време настањени у Србији , сви они су том приликом показали арогантну сегрегацију према српском језику, односно језику њиховог домаћина, који су за све ово време већ морали или да науче, или барем да извежбају да читају, уместо да сричу на енглеском. Значи, они су већ порушили сопствени принцип о коме су на трговима гугутали. И шта се очекивало?


Када беда проговори, нема више поноса. Као да је неки режисер иза сцене намерно хтео да направи уличне борбе у Београду, не би ли нечим упослио неартикулисану енергију масе, јер, по мишљењу тог режисера, боље је тући геј парадисте него препродаваче преостале српске државне имовине. А ње има још јако мало и последња продаја, по савету светских структура, требало би да прође неопажено.


За то време, оволика количина антиталента у српским медијским анализама до сада још није показана. "Десним и националним снагама" медија су назвала момке који су из беса и мржње рушили по улицама Београда, а који су у ствари српска сиротиња. Заборавило се да и сиротиња може да мрзи. Мислило се да она само пуза. Из неуке медијске анализе могуће је тренутно извући само један потпуно тачан закључак: изгледа да су једино "формалне кавијар-леве снаге" у Србији богати и безбрижни људи који са осмехом на лицу могу да обележавају различите специјалне "перформансе". Они су , очигледно, та "политичка изузетност" (ово последње је иначе потпуно бесмислен појам који је измислила америчка политика, а који је противан сваком суштинском демократском начелу).


У СРБИЈИ ПОЧИЊЕ ГРАЂАНСКИ РАТ, А ГЕЈ-ЛЕЗБО СУ САМО ЖРТВЕ


Укратко, Србија је поново у сценарију политичког вестерна.
У најсиромашнијој земљи Европе и Балкана, земљи неуспеле транзиције, која се по оцени ММФ-а, односно њеног Сатане, "професора Воланда", опоравља споро и неуспешно, почиње опасност од грађанског рата, оцењују француски антиглобалистички медији, од мреже Волтер до више различитих радио станица. Они не помињу "хулигане", које помиње РФИ.


И све то уочи доласка на српски сиромашни праг једне обесне, од народа непозване гошће по имену Хилари Клинтон. Ако мора да букне, букнуће. Биће како је нужно да буде ако је Спинозин бог заиста у природи. Парада поноса била је само окидач, као што је и историјско убиство Фердинанда било само "окидач".


Неким чудом, министар војске савршено је схватио да насиље које се у Београду десило нема никакве везе са парадом поноса, и да је оно последица деструкције и мржње. То је један од његових ретких тачних закључака. И неки други из власти су успели да се попну до тог интелигентног закључка. Гладни људи почињу да мрзе сите и арогантне, а када тежина живота постане несносна, долази до "acting/out" феномена. Геј парадисти су, на жалост, само у гужву гурнуто жртвено јагње. Они вероватно нису ни свесни да су у целој овој причи потпуно неважни и да су послужили или ће тек послужити, за коначни обрачун гладних и ситих.


Само су наивни духови могли да помисле да су дубински узрок насиљу геј и лезбо шетачи. Они су просто згодан материјал у који се испројектовало незадовољство у тренутку освете незавршеног петог октобра кога су изнели управо многи од данашњих побуњеника. Називати бунтовнике "хулиганима" или "вандалима" знак је одсуства сваког психолошког увида, јер неки од тих истих дечака то су исто били и 5. октобра, али су тада називани "добри момци", јер су служили другом господару. Уместо да граде путеве и пруге, млада енергија разбијача отишла је у другом правцу. Лупали су БЕНЕТОН, МЕК ДОНАЛД, и све друге симболе мултинационалног богатства ,а српског националног сиромаштва.

Десет година касније, момци су дошли по свој дуг. Данас 10. октобра, у Србији је у ствари , можда тек почео 6. октобар. Најзад, ово је потпуни пораз тренутног српског политичког устројства.


Уцвељени новинар-коментатор питао се јавно , у току преноса телевизијског насиља: како се све ово може спречити ? На жалост, никако, ако се не разликују узрок и разлог зла , оно што ми у клиници увек и прво разликујемо.


Такође је наивно мислити да ће хапшење неколико момака зауставити бунт српских Игоових "Јадника".
А што се тиче изјаве министра војске "да ће хулигани бити смештени тамо где им је место", она, просто, нема никакав значај, јер тај министар не зна ни где је тачно његово место.


Докле год сви велики криминалци у Србији не буду смештени "где им је стварно место" (а ниједан још није), дотле народ оваквим изјавама неће бити уплашен. Греши онај који ове младе разбијаче потцењује када дођу по своје, јер се њихови багери понекад нагло окрену у обрнутом правцу (као што рече један од учесника 5. октобра давне 2000: "да сам знао коме помажем, одмах би их све, још тада, сравнио са земљом !"-крај цитата).


Чак и ти "вандали" осетили су тачно шта 10. октобра треба да вичу наоружаној жандармерији : "Идите на Косово !"


Мене лично, ово психолошко незнање српских власти подсећа на све историјске акције париске полиције у којима је она редовно излазила као поражена, а младе из света социјалне патологије, упркос хапшењима, нико није могао да заустави. Када грудва снега крене, више помоћи нема.


ЗНА ЛИ ВИШЕ ИКО У СРБИЈИ ШТА ЈЕ СЛОБОДА


"Србија је земља слободних људи", срицао је 10. октобра још један н-ти министар. Али, опет је на делу- енциклопедијско незнање. Шетња слободе празних стомака никада није успевала. Никада она, ни у једном времену, ни у једном режиму није била могућа. Плаћени изјављивачи датих изјава (који у Србији, у ствари, никога представљају) заборавили су (или нису ни знали) да је слобода нешто више од права на сексуално опредељење. То је замка свих модерних неолиберала, замка коју је српски народ (и без читања Жана Жака Русоа) одлично дијагностификовао простим натписом на једној приградској дрвеној тараби: "Доста ми је слободе, хоћу правду и једнакост!".

Није случајно што овог 10. октобра у Београду опет гори неко политичко седиште, као што је 5. октобра горела Скупштина. На жалост, горепоменуте историјске јакобинске речи натписа са сеоске тарабе невероватно су тачне и живе од времена француске револуције до данас. У Србији се оне интуитивно преносе слепим гуслама.

Свако ко их арогантно потцени доживеће, на нови начин, увек исту судбину: рушење Бастиље, паљевину и гиљотину.



Преузето са сајта Видовдан

[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Милатовић – Тадићу: Стидим се уместо Вас

Srpska Informativna Mreza
Mon, 18 Oct 2010 16:20:33 -0700
Милатовић – Тадићу: Стидим се уместо Вас


Description: ПДФ



Description: Штампа




понедјељак, 18 октобар 2010 10:56


„Господине Тадићу, онај ко се бори против недужне српске младости, онај ко
силује младу Србију, тај Србији копа гроб, а онај ко је у историји покушао
Србију да сахрани њега је Србија врло брзо сахранила. Ја Вам ту судбину не
желим! А Ви? Демократски изаберите“, пише у отвореном писцу уредник „Јавности“
из Беча, књижевник и новинар Петар Милатовић Острошки, предсједнику Србије
Борису Тадићу.

Милатовић у писму Тадићу наводи:

„Господине председниче Србије којој не знате границе. Нико Вам није дошапнуо да
цела Србија види безграничност Ваше глупости и антинародне осионости. Данас сам
примио апеле професора који су запањени што Ваша полиција приводи недужне младе
у Београду који никакве везе немају са Вашим хулиганима и педерима, које Ви
зналачки инструментализујете на бази наизменичне симетрије.

Деценијама живим на демократском Западу и стидим се уместо Вас који се ничега
стидите. Стидим се што је Вама демократија најобичнија магија, док Ви и не
сањате да сте богомдани да Србији буду црни дани. А црни дани наилазе,
првенствено по Вас и Вашу мафиократију коју сутра неће спасити никаква
еврократија, па макар опет употребили авијацију зликовачке НАТО-алијансе!

Пише ми једна угледна професорица да је запањена што њене средњошколске
одличне, примерне и верне ученике, који никакве везе немају са наметнутом
парадом педера и одговарајућом побуном младих 10. октобра 2010. године,
Дачићева и Ваша полиција недужне малтертира и хапси по становима, школама, на
улици.

Господине Тадићу, онај ко се бори против недужне српске младости, онај ко
силује младу Србију, тај Србији копа гроб, а онај ко је у историји покушао
Србију да сахрани њега је Србија врло брзо сахранила. Ја Вам ту судбину не
желим! А Ви? Демократски изаберите.

Престаните са силовањем младе Србије, не дирајте недужну српску младост, јер
овакве срамне репресије, проистекле из Ваше дубоке депресије, могу Вам се
ускоро вратити силином најгорег бумеранга на тај начин што ће се побуни савести
младих придружити сви мислећи, док ће уз Вас остати једино теглећи, али само до
оног тренутка док Ваш брод почне да тоне, а он је већ избушен са свих страна и
Ваш пад је сада само питање дана! Да је питање дана када ћете Ви завршити као
Чаушеску, или у Забели са новим пругастим оделом, недвосмилено потврђују речи
једног Вашег инспектора у полицијској станици у улици „29. новембар“ у Београду
који је једном часном оцу дословно признао:

"До сада смо добили списак од хиљаду малолетника против којих ће се повести
судски процес за ширење расне, националне и остале врсте нетрпељивости, а да
уопште нису учествовали у демонстрацијама."

Шта ово значи, господине председниче? Да ли сте Ви уопште свесни куда све ово
сада води? Ако нисте, ја Вам заиста, и поред најбоље воље, не могу помоћи.
Преостаје једино, да се Ваша бивша супруга, која је сада монахиња у Пећкој
Патријаршији, моли за спас Ваше душе, јер Вама заиста више спаса нема на
политичкој сцени, а да ли ће Вам бити спаса на животној сцени зависи од Вас
самих да демократски изаберите. Народ ће поштовати Вашу одлуку, али, будите
сигурни неће поштовати Ваше силовање младе Србије, неће трпети Ваше малоумне
репресије проистекле из сопствене депресије!

И немојте више, Богом Вас кумим, ако за Бога уопште знате, да нам причате о
толеранцији, демократији и цивилизацији, јер хапшење и унапред припремљено
осуђивање невиних петнаестогодишњака, који су имали несрећу да тог дана буду у
свом родном Београду, није ништа друго до најеклатантније кршење међународних
уговора и конвенција, увод у срамну тиранију и личну жуту деспотију, а сами
знате да је жутица болест прљавих руку!

Господине Тадићу, свој бес искалите на онима који ће Вас ускоро оставити на
цедилу, а то су: мафијаши, конвертитски партијаши, криминални тајкуни и
украваћени мајмуни! У противном, можете и сами сутра да постанете обичан мајмун
- али без кравате! Ја Вам то не желим! А Ви? Опет демократски изаберите!

Ја рекох и својој души спас стекох!

У Бечу 17. октобра 2010.г.

[You must be registered and logged in to see this link.]


<>

<>
_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] REAKCIJA ČITALACA POLITIKINOG SAJTA: NI GLAS RAZUMEVANJA ZA BORISA TADIĆA!

Srpska Informativna Mreza
Mon, 18 Oct 2010 16:05:06 -0700
REAKCIJA ČITALACA POLITIKINOG SAJTA: NI GLAS RAZUMEVANJA ZA BORISA TADIĆA!


nedelja, 17 oktobar 2010 11:27

Čitaoci „Politikinog“ sajta gootvo nepodeljeno bili kritički rapoloženi prema
stavivima Borisa Tadića. Da li su oni huligani, pripasnici organizivanog
kriminala, opozicija, duh 90-ih ili ekstremisti...

Description: internetforumMika M | 16.10.2010. 22:12

"Ја ћу се потрудити да подстакнем да се организује спортско национално
првенство основних и средњих школа са финалима на највећим стадионима и уз
пренос на националној телевизији ."

Najbolji na takmicenjima i odlikasi su najveci resurs jedne zemlje i o njima
drzava mora, p_o_s_e_b_n_o, da se brine, da dobiju sve, da bi ostali u zemlji i
"vukli" napred.
To su nase "zlatne poluge" deponovane u banci.

хм хм | 17.10.2010. 00:59

Штета коју су држави Србији нарпавили хулигани је занемарљиво мала у односу на
ону коју су направили они који управљају Србијом. Довели су Србију на просјачки
штап, а себе међу безобразно богате речено речником председника Тадића. Овај
параван који су направили хулигани вероватно је случајно добро дошао властима
да ослобађање Јуришића и посета Хилари чак и Грачаници остане далеко од пажње
јавности.Ако неко има континуитет, е онда је то ДБ.

djoka cekic | 17.10.2010. 02:10

Kako mi se cini vracamo se nekim "tradicionalnim" vrednostima: sletovi, parade,
dan mladosti, aplauzi voljenom vodji.....

Mihajlo Bones | 17.10.2010. 02:18

Gosp.Tadicu, secam se necega od pre 10 godina...sta to bese - neka tuca i
paljenje drzavne imovine???
Mihajlo

UruRuck Jr. | 17.10.2010. 03:53

Hoce! I upravljaju!
5-og oktobra, pod okriljem zore i kroz maglu udjose u Beograd. Na bageru.
Zapalise skupstinu. Pokradose namestaj i slike.
I Srbijom vladaju vec punu deceniju.

Vita Trifunovic | 17.10.2010. 05:01

Huligani? A onog 5-og oktobra desio se narod?

mali problem | 17.10.2010. 05:39

nasoj zemlji ne trebaju odlikasi, jer kod nas vlada negativna selekcija:
vladajuci slojevi zele sto gluplje ljude oko sebe da ne bi imali konkurenciju.
na zapadu isti ti vladajuci slojevi zele sto pametnije, da bi ih bolje
ekploaisali (tamo je vlast u novcu, kod nas ipak u fotelji - i pored cinjenice
o domacim tajkunima).

Vukasin . | 17.10.2010. 06:09

Bojim se da se namerno stvara atmosfera gde je svako ko je protiv Tadica i ove
vlade - huligan. To je naravno smejurija. Ili je ovaj deo o igrama za mlade
koje bi predsednik organizovao na najvecim stadionima. Daleko ste od Tita,
predsednice...

М Б | 17.10.2010. 06:12

То значи, хулигани као организовани криминалци. 5-тог октобра 2000-те били су
револуционари а сада су контрареволуционари. Веома интересантно.

aleks7 markovic | 17.10.2010. 07:08

bla,bla,bla...opet mnogo price,a od dela-pa bice jos price uskoro!

gradjanin g | 17.10.2010. 07:42

Srbija treba da bude drzava svih svojih gradjana, a ne nekolicine koja ce je
voditi svojim putevima

Dragoslav N. | 17.10.2010. 07:53

Tadić svakim danom dokazuje da nije predsednik svih gradjana. G-dine
Predsedniče ne drže državu oni koji su odlikaši; oni koji nisu odlikaši su
majstori svojih zanata. Hoće li vam odlikaši popraviti kola, krov koji
prokišnjava, ispeći hleb, napraviti mostove i puteve(neki dan ste ih hvalili),
sazidati zgrade i kuće itd. Vaša izjava je jadna i neodgovorna. Praviti
selekciju medju gradjanima, kad je neko Predsednik svih gradjana je
skandalozno. Kakvu korist ima Srbija od tolikih "doktora" sa lažnim ili
istinskim diplomama? Mnogi od njih su i u vašoj vladi. Nisu filozofi, psiholozi
i drugi manipulatori ljudske svesti stub države. To su radni ljudi. Oni ne
znaju za odmor. Oni postavljaju temelje, pletu niti da bi sve bilo stabilno, a
vi gore pravite dvorce ni na nebu, ni na zemlji. Vaša je dužnost da ispravite
ovo što ste iz čiste demagagogije i ne razmišljajući izjavili.

ko bajagi huligani | 17.10.2010. 08:16

Nezgodno je ako se "huligani" ne pohapse pre priznavanja
Kosova. A i treba neka tema za odvraćanje pažnje javnosti
od stvarnih problema.

ukraden glas | 17.10.2010. 08:17

ne podrzavam nikako huligane itd., ali vasa politika isto nije daleko, dosta mi
je ponizavanje da bi u takvu eu, ne hvala, pa sloba je bijo za vas ....

milan karic | 17.10.2010. 08:19

Jedini ko je odlucio da ne upotrebljava prekomernu silu je Dacic.Unapred mu je
data "carte blanche"da svim raspolozivim sredstvima spreci Hiligane ili
demonstrante, kako kod hocete.Bili su tu vodeni topovi, gumeni meci,bojeva
municija, helikopteri, avioni, kamioni , Konjica.Da li neko zali sto nije doslo
do gorih Scena i vece Frke ,neznam.Pokazao je Dacic da ima veliko politicko
Iskustvo i odbio je da kasnije bude zrtveni Jarac "zbog neumerene primene
sile".Neko je hteo da se na "elegantan"nacin resi sve neugodnijeg koalicionog
Partnera i dobije "pravi" Razlog za neko polu vanredno stanje.Ipak mislim da
SPS i SNS ne mogu zajedno,bar ne dok Ds vodi kolo.

Ivan Milovan | 17.10.2010. 11:04

Ima Boris Tadić pravo! To će se videti na sledećim izborima...

vladimir Novi Sad Tabacki | 17.10.2010. 11:14

Vi ste ih proglasili za Huligane,zar je otpor bio bolji {Postavljanje lokatora
na objektima},da ,on se borio za vas i jos je uvek sa vama.Nama sada
prikazujete Obraz kako su to Huligami.Gospodine Tadicu,vratite se na vas
pocetak,cak bih vam zabranio rad u skoli,da nam ne trujete omladinu sa laznim
obecanjima.Ponasate sa kao "ambiciozan" roditelj,svoje zelje ostvarujete preko
nasih ledja.Pogledajte danasnji sastav Dedinja,ne moramo se lagati.Vas
Kapitalizam je samo za vas i vase pajtase,narod,pa neka glodje kosti iz
Kontejnera.Ovo u BG,nisu bili Huligani vec narod.Uvericemo vas u to.

Kole Kostic | 17.10.2010. 11:15

Uverite nas da to neradite, a dobijacete jos epiteta koji vam verovali ili ne
bas prilice. (nesmem ih nabrajati jer kazu da vas vredjamo sto ja a i mnogi
drugi najmanje 60% kaze isto da je to tacno). A povezanost sa njima dokazuje
bas to. Uverite nas u suprotno za ime boga.

Ceda Bradic | 17.10.2010. 11:18

@UruRuck Jr. 03:53 ("kamo srece" da je samo to-KO upravlja..ili STA upravlja?
hvala,CB) URJ: Hoce! I upravljaju! 5-og oktobra (..) I Srbijom vladaju vec punu
deceniju. CB: pre toga su gradjani bili na mostovima i "target" koncertima
(NATO agesija 1999-te). Pre toga su bile visemesecne demonstracije (kradja).
Mozemo unazad, tako,100 godna! Nesto se ne uklapa? Nikada necemo naci odgovor
na pitanje krivice (KO? je podstrekac). Odgovro je STA? je podstrekac? Obicna
pohlepa.Strahovito brzo se siri. A osnovna "poluga" za sirenje pohlepe je
novac. Pohlepa izrazena u pokusaju gomilanja novca-nema granice. Naprotiv,sto
brza koncentracja novca,sve veca glad (pohlepa).A da bi se postigao taj
NEDOSTIZNI cilj, izmisljaju se bezbrojni nacini ili prave kompromisi. (pokusaj
gomilanja novca deformise merila toga sta radimo,neminovno dobijamo konflikte
bez svrhe i smisla). Da uhapsimo pohlepu? Da joj oduzmemo pasose? Da angazujemo
policiju? Kako,kada su pohlepa-novcem deformisni kriterijumi.100 god!


Izvor Politika

online, 17. 10. 2010, 13.00




<>
_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Употреба насилних д емонстрација

Srpska Informativna Mreza
Mon, 18 Oct 2010 15:45:05 -0700
Употреба


понедељак, 18 октобар 2010 17:47 Чедомир АнтиЋ, Дан



Description: Ел. пошта

Description: Штампа

Description: ПДФ







Прошла је парада хомосексуалаца у Београду, прекинута је фудбалска утакмица у
италијанском граду Ђенови. Екстремни десничари су добили афирмацију. Замислите
групе и њихове вође који никада нијесу окупили више од неколико стотина
присталица како командују бригадама хулигана, насилника, примитиваца, сиротиње,
незапослених омладинаца и очајних незадовољника. Владајуће странке су
гарантујући безбједност за учеснике геј параде и захтијевајући од својих
функционера по министарствима да јој присуствују успјеле да је појачају толико
да се процјењује како се на њој окупило око хиљаду учесника. Група маргиналаца
је, захваљујући дјеловању власти и србомрзачких странака и удружења, поред
неколико стотина сигурних агресивних екстремиста и хомофоба, зато успјела да
мобилише и под своју команду стави око седам хиљада младих људи, а подршку им
је, макар и невољно, пружио и велики дио јавности.

На другој страни лијепо су профитирали и разни критичари Србије и њеног народа.
По ко зна који пут „доказана" је српска геноцидна посебност. То што сарађују са
вјерско-политичким великодостојницима из Новог Пазара и што никада не би
замјерили Сарајеву што не организује геј параду не смета овим партијама и
удружењима да се обруше на све што је српско. Крива им је Србија, чији министар
шета заједно са хомосексуалцима, а не спомињу Црну Гору, гдје министар истог
ресора тврди да постојање хомосексуалаца није добро за његову земљу. Да не
говоримо о вољеним Сједињеним Америчким Државама, које баш и нијесу у цјелости
Холивуд. Тамо и даље постоји 19 савезних држава у којима запослени може добити
отказ зато што је хомосексуалац. А тек један од очева нације и писац
Декларације о независности Томас Џеферсон, који није ни Карађорђе, ни св. Сава,
ни цар Душан Силни да га свака међународна шуша блати, вријеђа и представља
намјерно заборављајући на временски контекст, али је чињеница да је исти
повезан са предлогом закона који је хомосексуализам видио као злочин, а
санкционисао га кастрацијом.
Ваљда је јасно да у нашем случају, углавном, није ријеч о хомофобији, људским
правима и принципима. У питању су српски народ и мржња према њему. Мржња која
је старија од недавних ратова, дубља од историје и која, као и свака велика
страст, није разумна. Али, оставимо за тренутак по страни маргиналце, хулигане
и оне друге који су са њима у симбиози. Позабавимо се мало властима Републике
Србије. Власт у Србији испуњена је поносом зато што је полиција успјела да
спријечи насиље над учесницима геј параде. Штавише, мало се и љуте што им
јурисдикција престаје у Ђенови, да и тамо искажу велики успјех. Ипак, многим
посматрачима, који при том не дијеле остале политичке или идеолошке погледе,
није промакла чињеница да ништа није учињено да се организација насилних
демонстрација спријечи. Безбједносно-информативна агенција је све знала и
предвидјела, полиција је најуспјешније дјеловала, али нико да дан раније
похапси организаторе нереда, нико да заплијени новац којим су илегалне групе на
незаконит начин финансиране. Седам хиљада „бораца" наоружаних хладним оружјем и
Молотовљевим коктелима маневрисало је са великим успјехом у области дугачкој
шест километара и широкој четири километра усред српске престонице. Систем везе
нијесу увезли из иностранства, нити су га добили од војске или полиције.
Служили су се мобилним телефонима. Како некоме од генија из врха полиције није
пало на памет да, рецимо, на сат времена искључи операторе мобилне телефоније?

Током двадесет година постојања Друге републике (од 1990. године наовамо)
научио сам да у оваквим ситуацијама (рат, санкције, отцјепљења, изненадне
смрти, атентати, нереди...) пажљиво читам друге вијести у новинама. Да само
знате колико је контроверзних политичких одлука, непоштених приватизација,
неправедних пресуда, незаконитих трансакција, додјела станова и разних других
средстава донесено и извршено управо у вријеме док се јавност тресла заокупљена
нечим другим. Нијесам поклоник теорија завјере, али не треба се правити слијеп
и глув. Дан пошто је прошла парада хомосексуалаца, док су телевизије ратовале
бројкама, процјенама и сугестијама намијењеним слуђеној јавности, а само
неколико часова прије него што је државна секретарка САД слетјела на београдски
аеродром, усред српске престонице пуштен је оптужени за масакр над војницима
ЈНА у Тузли. Претходно смо о његовој невиности чули од Хариса Силајџића.
Такође, за разлику од оптужених Срба, њему је подршку пружио и амбасадор Босне
и Херцеговине у Србији. Ускоро смо чули и како у Европском парламенту (који,
узгред, није судска установа) знају о Јуришићевој невиности. Зашто баш сада?

Важно је да је високи функционер Министарства правде Србије изјавио да
насилнике у Београду и Ђенови финансирају српски тајкуни. Наводно су исти
заинтересовани да Србија остане изолована. Могуће је... Међутим, државни
предводник нема права на претпоставке, посебно кад је ријеч о особама које у
данашњој Србији уживају бројне привилегије и јако су блиске кључним центрима
моћи. Лицемерје таквих изјава само повећава фрустрацију јавности, као и број
радикалних и насилних омладинаца.
И док се српска јавност згражава над оданошћу митрополита Амфилохија Светом
писму, а није је брига за однос црногорског министра за људска и мањинска права
према европским конвенцијама. Хилари Клинтон отишла је из Београда задовољна. У
Сарајеву је тражила стварње унитарне Босне. У Приштини је подржала косовску
независност. Ограниченим типовима у Београду и мегаломанијачким екстремистима
љевице и деснице поручила је да Србија не само да ће да буде дио Европске
уније, већ треба да буде и њен лидер. Прије једанаест година Бил Клинтон је
приликом посјете Сарајеву избомбардовану Србију препознао као лидера региона.
Сада смо „заслужили Балкан цио и Европе већи дио". Привреда нам је биједна,
политички смо у мишијој рупи, социјално лоше стојимо – зараде су нам више само
од косовских, али лидер смо, вјероватно, по паметним и лијепим политичарима.
Али, ако Хилари каже...



[You must be registered and logged in to see this link.]


<>

<>

<>
_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Papa čeka poziv iz Srbije

Srpska Informativna Mreza
Mon, 18 Oct 2010 15:34:51 -0700
Papa čeka poziv iz Srbije

Papa Benedikt XVI pažljivo će proučiti poziv da posjeti Srbiju ukoliko bude
upućen i od crkve i od države, kažu predstavnici Rimokatoličke crkve.

Nadbiskupi Beograda i Venecije, Stanislav Hočevar i Anđelo Skola, kažu da je
uslov za posjetu da papa dobije direktan poziv crkve i države, prenosi Beta.

Nadbiskup Skola je na konferenciji za novinare u Beogradskoj nadbiskupiji
ocijenio da bi posjeta Benedikta XVI Srbiji bila "vrlo lijepa stvar".

On je dodao da je 2013. godina, kada se obilježava 1.700 godina od potpisivanja
Milanskog edikta, od izuzetnog značaja za crkve u svijetu.

"Prvi uslov je i da Srpska pravoslavna crkva i država upute direktan poziv
Svetom ocu", naglasio je Skola.

Nadbiskup Hočevar je ponovio da je neophodno da i SPC i srpske vlasti upute
poziv papi.

"Sveti otac će vrlo dobro proučiti poziv ako je upućen od svih", istakao je
Hočevar.

Nadbiskup Skola je u posjeti Srbiji od nedjelje, a sjutra će se sastati i sa
srpskim patrijarhom Irinejom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

[Sim] Војна тајна купљена на бувљој пијаци

Srpska Informativna Mreza
Mon, 18 Oct 2010 13:52:28 -0700



[You must be registered and logged in to see this link.]

Војна тајна купљена на бувљој пијаци

Официрски кадар ЈНА чинили су 1947. године припадници најмање 14 војних
формација, сукобљених између 1941. и 1945. на тлу Југославије

Насловна страна књиге

Једног суморног, јесењег кишног јутра, пре неколико година, овај
потписник је на бувљаку налетео на неколико књига с ознаком ВОЈНА ТАЈНА
И н т е р н о, са солидно дизајнираним корицама цигла боје у „кожном
повезу”, на којима је златотиском утиснут кружни текст ,,РАЗВОЈ ОРУЖАНИХ
СНАГА СФРЈ * 1945–1985*”, са штрихованом фотографијом Јосипа Броза Тита,
снимљеном док га је у Јајцу, у новембру 1943, портретисао Божидар Јакац.

Наслов једне од тих књига гласи „Кадрови и кадровска политика”, њен
аутор је др Драго Николић, генерал-пуковник ЈНА, а била је штампана као
петнаеста по реду у едицији ,,Развој оружаних снага СФРЈ 1945–1985”.

Како су се ове књиге нашле на бувљој пијаци и одакле, њихов продавац
није хтео да каже, али је ипак понудио некакво објашњење: „Донео неко,
као што и све друго неко донесе а неко однесе, купи”.

Листајући ових дана ту књигу, потписник је наишао на многе занимљиве
детаље о кадровима и кадровској политици у некадашњој Југословенској
народној армији, податке за које није јасно, бар не ако их осмотримо из
данашње перспективе, зашто су стављени под печат ,,војне тајне”, макар и
,,интерне”.

Штавише, да су многе од тих чињеница јавно објављене онда када су само
одштампане у књизи за посебне намене, можда би трагедија разбијања
Југославије била мање крвава, јер они који су у томе учествовали не би
могли тако олако да манипулишу јавношћу.

Знала би јавност, на пример, да су под црвеном петокраком, као кадрови у
ЈНА, а то значи, као официри, подофицир и војни чиновници, било да су на
командним или војно-управним дужностима, после окончања Другог светског
рата 1945. године, заједно службовали партизани, домобрани, четници,
љотићевци и недићевци, сада сви као официри Југословенске армије, иако
су се до јуче гледали преко пушчаног нишана, као припадници зараћених,
непријатељских војних формација.

Југословенска армија (ЈА) у оно време била је моћна сила, која је крај
рата дочекала са око 800.000 припадника сврстаних у пет армија (50
дивизија) и у Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ) са седам дивизија.

Укупно је та војска крајем 1945. имала 56.391 официра и 101.792
подофицира, при чему је 89,8 одсто официра и 79 одсто подофицира било
учлањено у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).

На крају рата КПЈ је имала 140.000 чланова, а њих 80.000 било је у ЈА.

После извршене демобилизације, пре свега ратног партизанског кадра,
крајем 1947. армија, сада већ ЈНА, била је сведена на око 400.000
припадника, организованих у пет армијских области.

У том тренутку, међу официрима ЈНА били су и људи који су током рата,
стицајем разних околности, били у некој од формација непријатељски
супротстављених партизанској војсци.

Укупно је у активној служби у ЈНА било 3.533 таква официра.

Они су током рата припадали следећим формацијама: домобранима у НДХ
(1.963), четницима Драже Михаиловића (727), формацијама Димитрија
Љотића, Милана Недића и Косте Пећанца (142), Југословенској краљевској
војсци у Африци (14), албанској фашистичкој војсци (4) и словеначким
белогардејцима (1).

Тиме се списак не завршава, јер су се на служби у ЈНА налазили и официри
који су у рату припадали окупационим снагама: бугарским (322), немачким
(215), италијанским (124) и мађарским (18) формацијама.

Из царске руске војске у ЈНА је 1947. године било 5 официра.

Ове податке додатно осветљава чињеница да је већ у јуну 1945.
демобилисано и преведено у резерву око 17.000 „углавном несигурних и
неспособних, нижих руководилаца” и близу 1.500 „непроверених” официра.

Током 1946. године демобилисано је, преведено у резерву и пензионисано
3.217 старешина ЈНА на вишим дужностима (од положаја команданта и
комесара батаљона навише) као и око 14.500 старешина с чином поручника и
нижим чиновима.

Током 1947. отпуштено је из ЈНА 1.609 официра (од тог броја, њих 85 због
„непријатељског деловања”).

Све у свему, чак и те године, као што смо видели, официрски кадар ЈНА
чинили су припадници најмање 14 војних формација, зараћених између 1941.
и 1945. на тлу Југославије.

Очито је реч о теми чије би дубље истраживање сигурно донело многа нова,
интересантна сазнања, поготово у околностима када су већ широко отворена
врата прошлости иза којих су деценијама чамиле чињенице о примени
револуционарне правде, онога што се најкраће дефинише као „црвени терор”
који је победник примењивао после 1944. године.

----------------------------------------------

Кадрови

Из ове књиге сазнајемо да је почетком 18. века, у доба стајаћих армија,
појам кадрови (енглески и француски „cadres” – оквири, рамови) означавао
скуп официра и подофицира потребних за образовање војних јединица, а
касније скуп старешина мирнодопског дела оружаних снага. За решавање
сложених проблема кадровског обезбеђења, у свим армијама је организована
персонална служба, као део командно-управне структуре руководећих војних
органа. Персонална служба одабира, школује, оцењује, премешта, одликује,
унапређује и евидентира кадрове, одређује престанак њихове службе у
армији и попуњава јединице резервним старешинским кадром.

Слободан Кљакић
објављено: 18/10/2010


<<~WRD000.jpg>>
_______________________________________________
SIM mailing list
[You must be registered and logged in to see this link.]

Драган од Опленца 19.10.2010. 14:46
Педерски режим би желео да зна ко стоји иза НАШИХ "хулигана" онога педерског дана , то јест ко то финансира БУНУ народну?

Изгледа да не могу да добију одговор на то питање од похапшених ОБРАЗОВАЦА. Зашто?

Зато што одговора и нема, јер нема ни финансијера.

Ова народна буна била је гратис, безплатна, џабе тј. самофинансирајућа.

Пуштајте похапшене да се бране са слободе пред судом ако су починили неко прекршајно или кривично дело. Јер како судите тако ће вам бити суђено! Народна буна је тек почела...

Ускоро орагнизујемо "Параду гладних без поноса". Очекује се пола милиона понижених и осиромашених грађана ЕУробске Српије! Задатак за педерску владу: нахраните понижени НАРОД! па се поносите...

[You must be registered and logged in to see this link.]