Srbi, Srbija, Srbstvo

Ко и зашто дели Србију?
Пише: Драган Милосављевић

Не постоји друга Србија. Наизглед пријемчива кованица “другосрбијанство”, која се одомаћила у политичком дискурсу, није реалан већ спинован одраз односа у друштву, наводно суштински и судбински подељеном, око кључног стратешког правца у будућности, на две половине.

Ту стратешку замку: да ли за ЕУ и НАТО или пропадање без алтернативе, из дана у дан, уз максималне медијске обмане, намештена истраживања, гурају домаћи политички релеји страних неоколонијалних ментора.

А суштина те комбинације, бруталне спољне интервенције “меке” агресије пропаганде и наметања самомржње Србима, је лагана лоботомија нације, затирање њене свести и савести. Ту политику бољшевичке, а потом глобалне Коминтерне, подржава искључиво корумпирана елита. Како политичка, тако и интелектуална.

Сви они, заједно са тајкунима, новобогаташима чине само малобројну, додуше моћну, од српства одрођену касту. Али, не и “другу Србију”, као ону половину јабуке у којој није смештен тај чувени црв наводног великосрпског национализма, наводног фашизма, нацизма и свих осталих других измишљотина из светских пропагандних лабораторија. Њихови стручњаци, са седиштима у Бечу, Ватикану и Лондону, задужени су за стварање држава “балканских Франкенштајна”, а тај лик и улогу имају све чланице бивше југословенске федерације. Не само Србија.

Постоји и постојала је, а ако бог да и историјске околности дозволе и надвладаће, као окосница опстанка народа и државе, једина, она аутентична Србија. Или је више неће бити. Унутар те куће, на опасној раскрсници, по ружној традицији, поједини, нелојални станари, за туђ рачун, а за свој проценат, данас као и у прошлости, намећу неприродне и непотребне поделе.

Извлаче, као и у прошлим преломним фазама историје, цигле из темеља и ту работу проглашавају неизбежним усудом. По њима, а о тој тези трумбета плаћеничка квази литерарна булумента, то је, наводно, судбински ментални ген сталних и неизбежних подела српског бића.

То је, веле, последица уграђеног ината, трибализма, паганства и којечега још. Дакле, Срби су сами себи, тврде, узрок пропадања, јер деле се али не и размножавају, међусобно са страшћу сатиру у тим поделама, па их зато треба пресвући у нову кожу, трансплантирати нови мозак. Добро испран. У једној, по броју чланова маргиналној про-америчкој партији, чак јавно изјављују да је то њихова историјска мисија.

И тако још од времена крвавих атентата, где су се сукобљавале нахушкане присталице две династије, па увлачених у замке велесила, преко два антифашистичка покрета, гурнута савезничким мешетарењем и садејством Коминтерне у међусобни крвави грађански рат. Уместо у заједнички фронт против немачког окупатора.

Сведоци смо можда пресудне етапе тог феномена присутног поништења нације од стране елите, која се уплела у међувремену и у стварање раскола у Цркви. Дакле, не само две Србије, потребне су и две Цркве да се приведе крају процес “регионализације”. Како националног бића, тако и вере прадедова.

А све то да би се потомцима Дрезденског конгреса, неретко делегатима масонерије и највећих обавештајних служби, омогућио лагодан и трајан опстанак на власти. Овде се та истина, попут свирале за објаву истине о Трајановим ушима, назива “теоријом завере”.

Да није можда инсистирање на јединству “говор мржње” оних који не пристају да буду слепи мачићи, које немоћне носе на реку? Инсценација “параде” на Терзијама била је само тајминг за одбрану наводно угрожене државе, уствари завођење пузећег ванредног стања за одржавање ове и овакве власти без институција и државотворне визије. Такав удар обављен је и у светосавској Цркви, кроз прецизну конструкцију афера, подела у Цркви несвојственој јавним обрачунима, а награда стиже у виду финансијских нафора, па и поклањања донедавне католичке богомоље жељеном (ново)православљу.

Трајно запослени на оваквим пројектима нису “друга Србија”, већ известан проценат неморалних индивидуа које су преко партократског механизма поделе власти у коалицији криминализовали институције. Закулисни креатори су актери текуће фазе “дезинтеграције” Србије.

Они црпу своју политичку моћ и богатства управо на сукобима које провоцирају, а које треба представити као круцијална питања око којих је Србија, наводно, поцепана на две. И то, пожељно, заувек. Раде то на исти начин као њихови идеолошки очеви. Увек привезани невидљивим нитима за туђи интерес, био он бивших колонијалних сила, па онда црвене и најзад ове НАТО коминтерне. Тај сој није “друга Србија”, он је део, и то мален, симулиране Србије, који се лажно представља да припада корпусу овог народа. Манимо се, дакле, просипања магле.

Само један овлаш поглед на праву суштину у намере индуковане идеје југословенства, којој су једино Срби, мада под тешком присилом, приступили пословично неопрезно, даје одговор како су из тог концепта, са добро изабраним тајмингом, под жезлом Броза својевремено, изашле самосталне државе у комшилуку.

Прво на рачун Југославије, својевремено плаћене милионима српских жртава, а последње две деценије те државе се стварају на рачун историјских територија Срба. Данас Косово и Метохија, сутра Рашка (тзв. Санџак), прекосутра Војводина. Ево, јављају се и Бугари и траже “повратак отетог Босилеграда”.

Прича да су иза такве капитулантске политике припадници некакве владајуће “друге Србије” у том контексту служи добро смишљеној матрици да иза тога стоји бар половина, или нешто више (суицидално) настројених житеља ове државе. А то, једноставно, није тачно. Као тобож, тражила већина па и добила.

Када би се организовали референдуми по круцијалним, јасно формулисаним питањима о праву опстанка Србије и светосавља, најмање деведесет одсто припадника већинске нације, без обзира за које партије гласају, а по наслеђеном принципу – један опанак пре други после избора, дало би одлучан одговор:

да нису за то да им се руши кров над главом, па да њихова деца зарад пара опанака живе у феудалним “регијама”, а добијају статус кметова. Или, чак белог робља које одраста за потребе сексуалних злостављача, све бројнијих у цивилизацији која се окреће сатанизму, а прикрива мантром глобализације.

Управо зато, да би се забашурила оправданост изјашњавања свих угрожених (а они су огромна већина) против такве будућности, подлим политичким играма зомбирани се увлаче у патологију “стокхолмског синдрома”, како према спољним непријатељима, тако и према сопственој квислиншкој елити.

А ова их, путем поробљених медија, утерује у торове наводне геноцидности, фашизма, нацизма, призива у “фарме” као дебилно стадо немих сведока ординарних будалаштина, свеколиких бљувотина смишљених у лабораторијама за спиновање у власништву ментора ове власти.

Нажалост, српска интелигенција није нашла снаге и одважности да обелодани отрежњујућу историју, толико потребну у овом времену симулакрума, поготову ону из које је потекао владајући сој. Историју непобитних чињеница а не туђих историјских школа, поготово оне ватиканске и немачке, која би политички описменила народ и омогућила најзад изборе ослобођене наслага комунистичке али и глобалистичке пропаганде. Не кажем да је то лако, не кажем да је то без личног ризика, али кажем да је то могуће и да је то дуг према једној јединој Србији.
Не треба зато избегавати борбу за ослобађање сапетог слободарског духа и правичности (мада данас изгледа готово немогућа), а захваљујући којој се овај народ вазда дизао из пепела ропства. У овим временима полома државе и вере одговорни смо, бар већином, што су нам се као вође наметнули клонови бољшевизма окружени унуцима комунизма. Та номенклатура херметичког система власти, у коју је приступ онима из угрожених слојева практично онемогућен, није измишљена “друга Србија”. Они су једноставно одрођена квислиншка мањина која је само изводима из матичних књига, а понекад ни тиме већ профитом, везана за ово тло.

Уместо поделе на две Србије, у некаквој симулираној равнотежи неслагања око најбитнијих питања, да ли је ико покушао да причу о узроцима полома Србије обрне наглавачке и констатује да се ова нација дели упорно споља, у намери да се, кроз потенцирање и креирање унутрашњих сукоба и нагодби око плена, очисти овај простор од нас и наших потомака?

Ко је, дакле, покушао да објави белодану истину да овај народ, смештен на раскрсници туђих интереса, има само једну могућу идеологију: да слогом брани опстанак? У тој неиспричаној причи постоји само једна Србија.

Фонд Слободан Јовановић

Патријарх Иринеј посетио београдску синагогу
Friday, 10 December 2010
Прослава Хануке у Јеврејској општини Београд

9. децембар 2010 - 8:31

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј посетио је синоћ београдску синагогу Сукат шалом и том приликом упалио једну од осам свећица у традиционалној церемонији поводом Хануке - јеврејског празника слободе и светлости.

Поред Његове Светости, свећице су упалили и Председник Србије г. Борис Тадић, Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, Муфтија Србије Хаџи Мухамед Ефендија Јусуфспахић, Његова Екселенција апостолски нунције г. Орландо Антонини, министар вера др Богољуб Шијаковић, председник Јеврејске омладине Србије Данијел Богуновић и почасни председник Савеза јеврејских општина Србије г. Аца Сингер.





[You must be registered and logged in to see this link.]

Boris je svuda oko nas

К
ад за некога кажемо да је наметљив, да је наметљивко, мислимо на људе који се гурају тамо где им није место, на људе који стално желе да буду

+++


у центру пажње, да буду виђени на неким местима и догађајима, јер просто болују од такве неке потребе. Такав је и наш “најпаметнији” председник Борис. Или “најлепши”, како воле да му тепају они што га подржавају кад изгубе аргументе око његове (политичке) интелигенције.

Оно што се да приметити је то да је он присутан свуда и на сваком месту. Нарочито у последње време. Као Супермен стигне да се свуда појави. Просто се осећа у ваздуху. Love is in the air - Boris is in the air. Ако вас задеси поплава, одмах је ту Борис да се мало слика с вама, да вам каже како да спасете живину, где да изместите краве из штале, како да осушите просторије кад се вода повуче и како да извршите дезинсекцију, дезинфекцију и дератизацију. Ако вас задеси земљотрес, ту је одмах Борис са својим познатим црним цокулама и сивом јакном за ванредне ситуације. Упадне вам у двориште, слика се с вама (то је обавезно) и крене да саосећа с вашом несрећом. Они који га не воле пожеле да му разбију главу неком циглом из рушевина, али не иде то, а и горила је ту.. Почне он ту пред камерама да гледа срушени део куће, потпорне зидове, носеће греде итд. Мршти се, очајава.. Онда загрли вашег деду и каже му како држава неће дозволити да старина чека зиму на улици. Наравно, деда поверује, пусти и сузу од среће у целој тој несрећи, поверујете и ви. Па председник обећава, еј, није то било ко! Онда прођу недеље и месеци и схватите да сте и ви ваш старина извисили, да држава паре не даје, да од куће нема ништа ако не стигне хуманитарка и да је Борис био ту само ради кампање и сликања за јавност. Схватите да је његов долазак био само потврда да несрећа никад не иде сама. Током тих посета Борис покушава и да буде нешто духовит ( нпр. “да ли сте давали кокошкама неке кокошије седативе да их смирите” итд.), али обично су те шале баш глупе, само што нико неће то да му каже, па се сви као нешто смеју, да председник не би испао будала. Ако у вашем месту славите неку светковину где се окупљају сви мештани, такође постоји велика могућност да дође Борис, да се наметне као почасни гост и да онда он постане важнији од свеца и славе коју славите.

Ако почињу радови на некој обилазници, ту је одмах Борис са жутим шлемом на глави, корача одважно градилиштем, бодри раднике, мудрује о арматури, а може и да провоза багер ако треба, да опет збија глупаве шале и наравно - у 90% случајева се на томе и заврши цела прича о “градњи” неке деонице или коридора. Ако се одвија нека дечија манифестација, опет је ту Борис да отпева с дечицом коју песму, да у неком паркићу с Ђиласом одигра партију малог фудбала или с Дачићем 1 на 1, ако је неки кошаркашки турнир у питању. Кад смо код кошарке, сећате се оног показивања мишића на једној кошаркашкој утакмици, уз заврнуте рукаве на кошуљи, онако баш без стила. Тада је и певао с “хулиганима”, како навијаче сада Борис назива, јер му се данас не свиђа њихово оправдано скандирање: “Спаси Србију..”.

Ако се снима неки филм или серија, опет је ту Борис да посети екипу која снима, да разговара с глумцима, с режисером, да каже како је и он био талентован за глуму, али му је тата ипак објаснио да је талентованији за нешто друго (за политичке манипулације, вероватно). И тако се Борис ту распитује о сценарију, пијуцка ракијицу док му сви око њега говоре све најлепше о његовом (бедном) политичком програму, а он се онако задовољно смешка. А то што Србија гори, а Борис се чешља, кога је брига за то..

И још много је оваквих примера, ситуација постаје алармантна и ако се настави овако, почеће он и из фрижидера да нам искаче. Куповаћемо нпр. “Боришки сир” или рецимо уместо “Carnex” - “Борекс” чајну кобасицу. Или нпр. млеко с 2,5% Борисове млечне масти. Или ћемо имати чоколаде “Борисове најлепше жеље” или рецимо новогодишња понуда Борис-коле, где платите 2, а добијете још литар гратис. Мој је предлог да и овај Fiat избаци једну серију Борис-пунта, па кад га псујете што је на 5.000 пређених км већ почело да цури уље, да га бар псујете са задовољством. Ко зна, можда почнемо да купујемо и прашак за веш и омекшивач, а уз то добијете залепљен и диск на коме су сва Борисова обећања, која треба прочитати као бајку деци пред спавање.

Али оно где је он мени био баш онако упечатљив и чак симпатичан у целој тој његовој глупавој жељи да буде у центру пажње је Дејвис куп меч Србија - Француска, односно меч Троицки - Љодра. Појавио се изненада Борис. Дошао је директно са поплављених подручја (баш као да га је поплава донела).

Током тог меча Троицки - Љодра, Борис је некако највише штрчао и гледао да буде у центру пажње. Наиме, он је био тај који је повремено скакутао боље и од Боже Ђелића. Он је био тај који носио шал око врата и покушавао да у неким моментима буде и вођа навијача, дижући три прста у вис. Као и на Олимпијади кад је Бушу објашњавао шта значе три раширена прста, па онда то препричао после ( ако је неко то гледао и чуо шта је рекао, могао је да види да ни сам не зна шта значе три раширена прста и баш је Буш имао шта и да научи). Такође је он био тај који је стално био у кадру. Верујем да су неки странци, који су гледали пренос, а можда не знају ко је он, помислили да је он можда неки бивши наш тенисер или селектор или да је Зикијев будући партнер у дублу, па је због тога он много више у кадру и од самог селектора Обрадовића. Мада је тешко да за Бориса не знају и странци, он је планетарно познат по извињењима. Током пауза он је био тај који је давао аутограме деци (пребацујући жваку по устима као неко неваспитано дерле). Шкрабао је маркером своје име, као да је Пит Сампрас, док је горила пратио да га неки изиритирани гледалац не звизне неким предметом. Након меча он је био тај који је просто морао да да изјаву за РТС и да поздрави целу нацију као нека манекенка. Умало се није потписао на камери, али му је маркер остао негде у публици. Такође је он био тај који је морао да приђе играчима Француске и да им каже како морају да наставе даље уздигнуте главе, да је све ово само спорт, да их баш он утеши, док су га они гледали у фазону “ко је, бре, сад овај?” и “ајде, прикане, не буди досадан”. Кад је почело шишање, вероватно је имао жељу да седне да и њему направе нуларицу, али Бозољац није донео столицу и за њега, па је извисио. Иначе, да је био ошишан, пентрао би се тај с њима и на скупштинску терасу.

У сваком случају, оно што најмање може да уради, то је да упути извињење Саркозију и француској нацији због тога што је Троицки нанео душевне болове Љодри и што је због тога овај болно плакао након меча. Треба га подржати у томе, то је у опису његовог посла и у томе је ненадмашан.

п.с. Гарантујем да је Борис и један од администратора Фејсбук-а и плашим се да се од некуд не појави да стави и неки коментар. Он је чак можда и пријатељ са сваким од нас на фб-у, само иза лажних имена. Јер, не заборавите - Борис је свуда и увек око нас.


извор Фејсбук



Борис за сва времена

Vikiliks: Tadićevi tajni pregovori o prihvatanju Kosovske „države“ i ulasku u NATO


Š
ta nam otkriva najnoviji Vikiliks dokument kodiran kao „VZCZCXRO7590“, čije je polazna „pošta“ bila Američka ambasada u Beogradu, datiran 5-og Februara, 2010,

Elektronskom poštom M.S.
+++

označen kao stroga tajna i prosleđen: Hilari Klinton, američkom Nacionalnom savetu za bezbednost u Vašingtonu, Američkoj vojnoj komandi za Evropu u Vaihingenu u Nemačkoj, američkom državnom Sekretaru odbrane i američkom predstavniku pri britanskom ratnom vazduhoplovstvu, kao i 18 američkih ambasada i konzulata u širem regionu!? Na prvi pogled ne tako mnogo, ali na „drugi pogled“ i čitanjem između redova i više nego dosta…

Prvo sama klasifikacija dokumenta, a potom i spisak onih kojima su upućene kopije izveštaja, već govori dovoljno o značaju dokumenta. Naravno kada su u pitanju diplomatski dokumenti ove vrste, nerealno je očekivati da će se u njima naći isuviše kompromitujućih činjenica, ali je realno očekivati da ćemo naići na kompromitijući sadržaj- u ovom slučaju taj sadržaj je i više nego kompromitujući za „srpski“ vladajući režim. Krenimo redom:

Savetnik za spoljnu politiku predsednika Srbije, Jovan Ratković se sastao sa američkom ambasadorkom Vorlik u Beogradu, i tom prilikom su diskutovali više tema, pre svega Kosovo, ulazak Srbije u NATO, odnose sa Hrvatskom, Crnom Gorom i Makedonijom, ulazak Srbije u EU itd. Ovde je važno reći da se „srpska“ strana nije više otvoreno zalagala za povratak Kosova pod Srpski suverenitet, već za održavanje „statusa kvo“ neformalne podele Kosova, i da je Ratković preneo Tadićevu čvrstu opredeljenost da „uvede“ Srbiju u NATO.

Ratković je ambasadorki Vorlik preneo opredeljenost Srbije da nastavi tesnu saradnju sa SAD po pitanju „veoma osetljivih“ obaveštajnih sadržaja, kao i da će pojačati vojnu saradnju sa američkom nacionalnom gardom iz Ohaja, radi treninga za „mirovne operacije“. Takođe je obećao slanje 50 dodatnih pripadnika žandarmerije na Haiti, kao i „mirovnjaka“ u Liban. Po pitanju Kosova ambasadorka je izrazila zabrinutost zbog konfronirajućeg stava jednog dela srpske vlade, na šta je Ratković izjavio da će se Srbija potruditi da pitanje Kosova „reši“ na miroljubiv način tako što će se i Albanci i Srbi osećati kao „pobednici.“ Ratković je izjavio da planovi Amerike i Pitera Fejta da se sever Kosova stavi pod kontrolu vojnom intervencijom NATO-a nisu dobri jer bi izazvali nestabilnost u samoj Srbiji i ugrozili poziciju „srpske“ vlade. Ambasadorka je negirala vojne planove za zauzimanje severa, ali je potvrdila da SAD i EU imaju planove da „nametnu“ integraciju srpskog Severa u okviru „albanskog Kosova“.

Ratković je preneo ambasadorki lična uveravanja predsednika Tadića da Srbija „neće moći“ još dugo da ostane van NATO-a, kao i da je raspoloženje u srpskom narodu za ulazak u NATO sve veće(!?). Naglasio je da „Srbija“ preduzima praktične korake ka ulasku u NATO, i da povećava saradnju sa tom organizacijom, da je poslala srpskog ambasadora u sedište NATO-a , kao i da će predsednik Tadić lično posetiti Brisel da bi zvanično otvorio to „srpsko“ predstavništvo pri NATO-u, u junu ili julu i da se nada da će tada moći lično da se obrati Severnoatlantskom Savetu.

Naglasio je, da je Tadić lično dao nalog ministarstvu spoljnih poslova i ministarstvu odbrane da povećaju učešće u austrijskom “PfP”akcionom modelu (borbi protiv kriminala na južnom Balkanu), pošto je to učešće preduslov za članstvo u NATO.

Što se tiče ulaska Srbije u EU, tu je Ratković demonstrirao pesimizam zbog „EU zasićenosti“ novim članstvom, i pritom se požalio na opstrukciju od strane Nemačke koja smatra nove članice EU ekonomskim balastom, a ne „napretkom“- što sve to, po Ratkoviću, čini pristup u EU sve više političkim, a ne tehničkim pitanjem. Ratković je potom po pitanju EU pokušao da bude optimističan i naglasio je da će desetogodišnjica „oktobarske demokratske“ revolucije i državnog udara protiv Miloševićovog režima ove godine, biti prilika „srpskim“ vlastima da podsete svet na demokratske tekovine te „revolucije.“

Što se tiče Hrvatske, tu je Ratković naglasio da predsednik Tadić radi sa Hrvatskom „diskretno“ na rešavanju bilateralnih pitanja. Po pitanju Bosne, Ratković je izjavio da uprkos činjenice da bi većina građana Republike Srpske želela da se odvoji od BiH i ujedini sa Srbijom, pozicija predsednika Tadića je da Srbija pre svega podržava teritorijalni integritet BiH. Na kraju je naveo da je u Crnoj Gori organizovani kriminal veliki problem, ali da je Srbija i dalje otvorena za saradnju sa Crnom Gorom.

Ovde sada nailazimo na deo dokumenta, na koji je američka ambasadorka stavila zabelešku da se „zaštiti“, a to je deo u kome Ratković opisuje tajne razgovore sa engleskim ambasadorom u Beogradu o planovima predsednika Tadića za Kosovo, pod tri opcije-

Opcija A: Delimičan suverenitet države Srbije na severu Kosova kao i nad 5 manastira na jugu- u tom slučaju bi Srbija prihvatila postojanje „države“ Kosovo, ali ga ne bi formalno priznala.

Opcija B: Podela Kosova.

Opcija C: Srbija pravi izbor: ili Kosovo, ili EU.

Po američkoj ambasadorki za Beograd je izgleda najprihvatljivija opcija A i za istu se najviše zalaže, ali će odbijanje srpskih vlasti da formalno priznaju Kosovo, verovatno „odložiti“ ulazak Srbije u EU na neodređeno vreme.

Iz ovog tajnog dokumenta se jasno vidi da predsednik Tadić radi iza leđa svom narodu i Narodnoj Skupštini, i uveliko priprema Srbiju za ulazak u NATO. Takođe vidimo da je „srpski“ režim svestan od ulaska u EU nema ništa, i da priznaje da to pitanje nije - kako se nama svakog dana sa državno kontrolisanih medija prezentuje- „samo“ tehničke prirode već političke, što opet potpuno razotkriva njegov ucenjivački karakter.

Na kraju po pitanju Kosova, vidimo da se „srpski“ režim opredeljuje za opciju kojom se prihvata postojanje separatističke „države“ Kosovo- uskraćeno za formalno priznanje- pod uslovom da se Beogradu da ograničeni suverenitet nad srpskim severom i nad pet manastira, s tim što bi pravi suverenitet nad kosovskim Srbima i srpskim svetinjama u stvarnosti pripao lažnoj „državi“ Kosovo.

Ako je i od „našeg“ predsednika- mnogo je!


izvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

Trivankina Srbija -zemlja DOSovija


С
лушајући синоћ у Утиску недеље ново изабрану подпредседницу и потпаролку ДС Јелену Триван, како и поред доказаних чињеница о неуспеху,

за новинар.де Весна Веизовић, 20.12.2010

+++

небројеног броја оптужби и реално сагледаног стања да ништа добро нису урадили већ су само уништили оно што нису претходници, успут нам померивши и границе земље , она и даље тврди и брани своју странку говорећи и чудећи се како ми несхватамо да је сада дивно у земљи, ја сам се, а верујем и многи запитала да ли ми живимо у истој земљи као и она, или смо ми народ остали у Србији са полупразним или празним фрижидером и нагомиланим рачунима и кредитима, а она са својима прешла у европску Србију - земљу ДОСовију где деле бесплатне сатове вредне двогодишње или трогодишње зараде истинског просека плате у Србији.

Госпођа Јелена Марковић Триван је да се подсетимо, ћерка Бранислава Марковића професора на правном факултету у Крагујевцу и такође оптуженом пред вишим судом у Смедереву у афери “индекс”, сестра Предрага Марковића судије основног суда у Крагујевцу и Милана Марковића судије уставног суда Србије, оба изабрана након реформи судства, наравно без икакве родбинске везе. Мада је једном приликом, позната по одговорима без претходног питања Триванка изјавила да избор њене браће нема никакве везе са њеном позицијом у ДС, док смо синоћ ,иако то сви добро знамо, чули госпођу Србијанку која такође гостујући у устиску недеље рекла да смо за време Тита да би дошли на поједине позиције морали да будемо чланови партије, али да данас ово превазилази све границе права јер и за место портира мораш да будеш учлањен у ДС. Стога ћу читаоцима оставити ово мало недоречено па нек сами закључе да ли све иде по бабу и стричевима, и шта би са афером “индекс”.

Колико је удела у избору и заташкавању имала Триванка и ДС, а колико њен супруг Драган Триван, контраверзни бизнисмен власник шпијунске агенције “Протекта”, члан одбора привредне коморе, ротаријанац и такође власник две агенције за лечење наркоманије, знају они па ко зна можда Триванка на новој конференцији за штапму направи још који лапсус па и сама каже.

На тему синоћне емисије да ли је пад система у току електронског гласања у ДС био скандал или глупост, Триванке није ни сачекала крај Ољине констатације и питања већ је одмах прешла у офанзивни напад, тврдећи да се то не може ни упоредити са скандалом већ обичном глупости која им је ето само мало пореметила распоред и да није било ни говора о крађи гласова, јер је тај систем толико савршен да је немогуће било шта покрасти, и да медији намерно од тога праве толику фаму као лични напад на ДС, вероватно из љубоморе због огромног успеха који су до сада постигли.На шта је госпођа Србијанка, једва дочекавши а реч смешкајући се Триванкиним благо речено глупостима, изјавила да тако нешто може да се деси сваком али не и странци која води ову државу, странци која све око себе убеђује како је једина која ће Србију извести на прави пут, једина са реалном визијом и странком која има направљен план рада за наредних десет година. Питање је да ли ћемо постојати још десет година, али да се вратим Србијанки која даље говори да је то један велики скандал самим тим што су повођени светским трендом електронског гласања све урадили половично и уместо да су унајмили правог стручњака , информатичара, они су посао поверили једном киропрактичару, с`тим што ни само гласање није једини скандал већ да у странци која за себе тврди да је једина са правим унутарњим демократским уређењем нико осим Тадића није ни помислио да се кандидује за ту позицију.

И овде је Триван показала своје добро образовање једноличног и монотоног гласа , али само гласа јер у њену тврдњу да су сви имали право на кандидатуру а да то нико није учинио зато што су сви они у странци презадовољни својим председником, и не само у странци већ у целој Србији не постоји ниједан човек, лидер, нико достојан да стане на црту Борису Тадићу.

А каква је то одбарана била, нико га није ни кривио за нешто али је Триван скакутала заједно са столицом док је причала о свом вољеном председнику, мада да је којим случајем био крив и да је то била одбрана пред поротом , нигде осим у србском реформисаном судству њене речи не би прошле.Али ипак је ово Србија где сви грађани имају иста права, а судови раде савршено!

Ех, а да ли? Док Борис Тадић на сва уста виче како су све критике добро дошле, његова потпаролка тврди такође да јесу, али само оне реалне, па су тако у вези реформи правосуђа, сви домаћи стручњаци изјављивали да реформе нису добро извршене, и да судство овако не може да функционише, ДС је говорио да су можда неке грешкице провукле, али ништа страшно. Све док се нису појавили Европски стручњаци и дали оцену да је судство у најмању руку катастрофално рефоремисано, тек тада су приморани ДОС-овци покуњили, али не и признали стварну и реалну грешку која је почињена. За све ово је и Триван синоћ, поред свих наших сазнања тврдила да је реформаторка одрадила лавовски посао и да треба да јој будемо захвални, јер како каже у почетку сви греше.

Значи сви ви оштећени, немојте да се љутите ако сте нечијом грешком завршили у затвору јер има оних који су и који ће , остати као прави политички затвореници ко зна још колико, па ће једног дана кад изађу уместо исплате добити извињење, није крива држава већ реформе. То ме подсети на Тадићеву изјаву како је он из дисидентске породице и како је ето имао тужно детињство и да је то један од разлога одласка на доделу Нобелове награде за мир, па ако је тако саосећајан кад Брисел нареди, што онда не буде мало саосећајан и са српском децом која без икаквог оправданог разлога већ два месеца глуме домаће дисиденте , зато што он није србски председник , већ просрбски, шта год му то значило, на добро не мирише.

Исто тако смо протумачили и одговор који није имао баш неке везе са везом, али је Триванки донео видно олакшање, зашто је јуче у свим медијима главна вест била избори ДС, а не двоје стараца који су умрли од зиме и глади. И она каже сад, као да је до сад неко други био на њиховом месту, имају одличне програме за случај непогода попут поплава и земљотреса и ништа их више неће иненадити, а у исто време нам је отворила очи рекавши да се вратимо сви у реалност и погледамо колико људи у свету умире од глади и зиме.

Затим на ред је дошла и корупција, коју како отворе уста изговарају као добар дан, па се госпођа Србијанка запитала, о којој они корупцији причају, најкорумпиранија влада у историји Србије, кад је на пример премијер Цветковић, оног дана када му се десио квар на авиону, кренуо у Загреб на свечано отварање још једног супер маркета безобразно богатог Мишковића. И успут је дала још један пример глобалне корупције ДС распрострањеног у целој Србији, а ја ћу га и пренети, мада има ко зна колико других примера, овај би требао да има и тежину и кредибилитет собзиром да је јавно испричан. Пријатељ и колега са факултета госпође Србијанке је правио свадбу у једном хотелу у Панчеву, где је поред сале резервисао и четри собе за госте из унутрашњости, међутим неколико дана пред свадбу управник хотела га је позвао да га обавести да нажалост неће бити у могућности да му издају четри већ три собе, а на питање шта он сада да ради кад је већ позвао госте, управник се само извинуо и спустио слушалицу. Овај опет немајући куд, решио да буде безобразнији од безобразних а успут и знајући како функционишу ствари у Србији, позове пријатља из ДС и исприча му свој проблем, и наравно хотел је припадао ДС, па је срећом по младожењу проблем решен само једним позивом, где је чак добио и понуду за собу више уколико је потребно.

Опет је Триванка устала, не буквално ипак је успела да се задржи у столици, у одбрану свог председника, иако га ни овај пут нико лично није поменуо, тврдећи да је све ово ноторна лаж и директан напад на ДС, не баш овим речима, али да истине у свему томе нема баш ни мало.

И за крај оно што је потресло цео свет, и целу Србију осим врха државе, јесте извештај Дика Мартија где се наводи да је главни оптужени за трговину хероином и људским органима Хашим Тачи са којим ће се наставити преговори упркос гнусних оптужби и присуство заменика премијера Албаније, такоће поменутог у Мартијевом извештају, на редовној седници ДС-а као свечаног госта, Триванка у свему овоме нија нашла апсолутно ништа спорно и само у једној реченици показала колико је велика дволичност водеће странке казавши да ће они врло радо преговарати са Тачијем, да је заменик премијера Албаније добродошао јер они тако показују своју отвореност према разговорима са Приштином, али да се у исто време надају да ће се исти ти наћи, уколико се то наравно докаже, иза решетака.
Тако док цео свет разматра своју одлуку у вези Косова, и захтева да се под хитно спроведе истрага, наш председник са поносом изјављује да ће ипак изаћи на преговоре са Тачијем, јер све су то тешке оптужбе које тек треба да се истраже. Никога не треба да чуди ако се Тадић извине и Тачију због разоткривања а могуће је да нестану доказни материјали и сведоци, како би се у потпуности задовољили интересу Вашингтона и Брисела.

Ко ће све завршити иза решетака остаје нам да видимо и да се надамо не исправним одлукама судија, већ Божијој помоћи и Његовој правди која ће ваљда стићи у скорије време.


Весна Веизовић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Moćni i prezreni



Milovan Brkić





Prošle nedelje ulicom kojom sam žurio prođoše crne limuzine, sa zastavicom. Štrecnuh se i stadoh u stavu mirno. Ko zna da li će me kroz zatamnjena stakla ugledati amabasadorka Meri Brus Vorlik, ili neki drugi guzonja iz Američke ambasade. Može, iziritiran, poslati depešu u Vašington, u kojoj će me, po meri američkih vrednosti, proglasiti za kurvinog sina ili bulšit (goveđu balegu) i predložiti da Srbiju, zbog loših manira njenih građana, ponovo bombarduju.

U dvorištu Ujka Sema vodi se bespoštedni rat centara moći i obaveštajnih službi kojim se, ciljano, kompromituju ministarstva koje kontrolišu hladnoratovske snage u administraciji predsednika Obame, kao što su potpredsednik Bajden, državna sekretarka Hilari Klinton i ministar odbrane Robert Gejts.

U ovom bespoštednom ratu protiv portala Vikiliks, koji je osnovan specijalno za potrebe ovog psihološko-propagandnog obračuna, otkrivene su borbene aktivnosti i (ne)moral američke vojske, spisak američkih agenata po svetu, kao i uličarski jezik američkih diplomata koji vršljaju po celom svetu, preteći atomskim oružjem i prljajući strane državnike, opisujući ih kao kriminalce, stanične kurve, psihopate...

Posmatrao sam nedavno špartanje ambasadorke Meri Vorlik po Srbiji. Učinilo mi se da je pristojna, uljudna i vaspitana. I zamišljam kako ona, kada se vrati u zgradu Ambasade, šalje depeše, koje, otprilike, glase: "Dragan Šutanovac je kurvin sin, nezajažljivi je pljačkaš, dajte mi instrukcije kako da se ponašam u njegovom slučaju''. A onda se setim depeša koje njen kolega Kameron Voker otprema u Pentagon, opisujući Šutanovca kao ''dobrog momka koji bi izgazio i utrobu majke svoje, samo da dobro bude plaćen, i da je spreman, sve dok ga ludi Srbi ne smaknu, da pljačka Srbiju i potpuno uruši njen bezbednosni sistem''.

Milijarde ljudi su minulog stoleća, širom sveta, sanjale američki san. Toliko gladnih usta očekivalo je pomoć u hrani, u novcu, sužnji su gajili nadu da će ih iz zatvora diktatora njihove zemlje spasti američka intervencija, vojna ili diplomatska.

Šta se to desilo sa onima koji su u svetu slovili kao velesila koja podstiče razvoj demokratije, bori se protiv tortura, a za ljudska prava?

Da li je poslednjih sto godina američka administracija mogla da ostvari svoje ekonomske interese, tako što bi u afričkim, azijskim, latinoameričkim, pa i nekim evropskim zemljama, podsticala stvaranje institucija, podržavala pokrete i pojedince koji su težili tom cilju, umesto što je odvajala bezbrojne milijarde dolara bez pokrića, kojima je plaćala protuve poput Sadama Huseina, Norijege, Somose, Pola Pota, Osame bin Ladena, Viktora Juščenka, Mihaila Sakašvilija, Borisa Tadića i njegove kamarile, koji su pristajali da opljačkaju svoju zemlju do gole kože, za račun američkih kompanija i uticajnih lobista iz Vašingtona.

Obračuni unutar američkog društva, centara moći i obaveštajne zajednice, očigledno imaju za cilj da promene odnos američkih institucija prema drugim zemljama i narodima i večnim vrednostima.

Nije ni čudno što danas američki građani skoro nigde na planeti nisu dobrodošli. Razumljivo je i što se američke diplomate kriju po blindiranim vozilima, kao pacovi.

Poluludi sekretar odbrane Gejts, međutim, smatra da ostali narodi i države moraju da sarađuju sa SAD-om, jer ih se boje, oni su najjači, i nezamenljivi su, te da on ne vidi ništa loše u dosadašnjoj praksi američke diplomatije i njene armije. Razumljivo je otuda, što ruski obaveštajci, sa ovakvim moralom političke elite SAD, lako ulaze u predsedničke odaje, u ministarstva, i s lakoćom špijuniraju pijane od vlasti i moći američke velmože.

Američko-srpski državljanin i reprezentativac Srbije u plivanju Milorad Čavić, nakon osvojene medalje, upitan od voditelja CNN-a šta bi želeo da mu se u životu još ostvari, odgovorio je da bi voleo da njegove dve zemlje (SAD i Srbija), ne budu više najomraženije na svetu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Do koske



Biće skoro propast sveta



Mada je Srbija još pre dvadeset i kusur godina bila umorna od lidera, prema tvrdnji jednog tadašnjeg, takođe, umornog lidera, ovaj današnji lider je neumoran, i ništa njegov suludi optimizam bez pokrića ne može da uništi, ni ignorancija ozbiljnih i velikih država, ni prezir onih kojima uporno hoće da se dopadne, ni zemljotresi, ni poplave... Sve je spreman da podnese zarad vere u neverovatno





N. Vlahović



Od današnjeg Slankamena pa sve do Segedina beše nekad kratkotrajno carstvo (1525-1526) lažnog srpskog cara Jovana Nenada, koji je tako lažan probudio i lažnu nadu kod "prečanskih" Srba da će imati svoju državu u Austrougarskoj. Naravno, to se čudo nikada nije desilo, pa je tek padom Austrougarskog carstva 500 godina kasnije Vojvodina postala autonomna oblast, ali samostalna država - nikada.

Savremeni lažni srpski car koji nudi lažnu nadu, predsednik je republike i nema monarhističkih ambicija, barem zvanično, ali carskih apetita i atributa ima na pretek.

I nije toliko problem što su mu apetiti toliki nego što je količina te lažne nade kojom hrani svakodnevno preostalo stado naivnih podanika jednostavno nepodnošljiva.

Jer, ko još može da svari tu masnu laž da će Srbija za deset godina ući u Evropsku uniju, kad ni sama EU nije sigurna u opstanak, koliko ni njena labilna valuta, od čijeg plivanja zavisi i opstanak ovog megalomanskog transdržavnog i transnacionalnog projekta. Pa čak i da je naš novi lažni car u pravu, ovakvom politikom koju on vodi u Srbiji, nismo ni za tamo ni za ovde. Nešto od ovoga treba i njemu da je jasno, jer zašto bi inače počeo svoj decembarski stand up show izjavom da će izbori biti u proleće 2012. godine, baš nekako u vreme propasti sveta koju zagovaraju pojedini proroci i vidovnjaci?

Biće da je svakom lažnom caru najvažnije da mu se veruje, pa je onda vreme za pripreme novih lažnih obećanja presudan faktor.

Patološki strah od izlaska na sledeće izbore, doveo je do toga da već sada ovaj savremeni lažni car počinje sa "širenjem baze", te se brže-bolje setio Vuka Draškovića i njegove slave iz devedesetih, te kako je harao gradskim trgovima suvereno, terajući nečiste sile ondašnjeg režima.

Pa je onda poslao ostarelog ali još krepkog poljoprivrednog novinara Zaharija Trnavčevića, koji je koliko do juče bio član Demokratske stranke, da se pridruži i stavi na čelo novoformirane Ujedinjene seljačke stranke...

Tako je, veli "duboko grlo" iz njegovog kabineta, naš savremeni car krenuo u osvajanje još neosvojenog biračkog tela: bivših članova SPO, uspavanih ravnogoraca, i naravno, seljaka, koji su uvek dobrodošli kad treba glavu dati za domovinu u ratu i neki glas za stranku na vlasti dok traje kratkotrajni mir.

U međuvremenu, zahvaljujući suludim projektima carevih ulizica, ali i samoga cara, neki Srbi su se zahvalili i na pomoći i njegovoj partiji i njegovoj državi, te su odlučili da, kad je već sve lažno i naopako, glasaju za nasilno otcepljenu državu Kosovo, te tamo sebi potraže bolji život. Na Jedinstvenoj srpskoj listi, nalazi se 56 kandidata za poslanike u parlamentu nepriznate države, čime je taj narod poslao poruku svojim dosadašnjim gospodarima u Beogradu, da su gori i od albanskih tlačitelja pod čijom vlašću se ovaj očaj i dešava. Nije daleko dan kad će ih salonske patriote iz carevog okruženja nazivati šiptarskim Srbima, kao što su devedesetih zarobljene Srbe u Sarajevu zvali Alijini Srbi, ili onako kako su prve Srbe, povratnike u posleratnu Hrvatsku nazivali Tuđmanovi Srbi.

Ali, nije ni lažni car za sve nevolje kriv, davno su one počele, mnogo pre nego što je i on sam znao šta je to politika, ali, ideja da okupi oko sebe komuniste i antikomuniste, i Jožine i Dražine, i sve manjine u Srbiji, ne govori uopšte o njegovim demokratskim namerama i raznim nacionalnim pomirenjima, nego o goloj žudnji za vladavinom, i onom narcisoidnom ludilu, u kome uživa, evo već drugi mandat. Mnogo duže, nego je lažni car Jovan Nenad u XVI veku imao državu.

Nije nikome dato da zauvek vlada, pa ne treba očekivati ni da će on biti car kad se bude navršilo jubilarnih deset godina otkad je samostalno proglasio ulazak u Evropu, ali kako stvari izgledaju u psihologiji samih podanika, treba verovati da će se već neko njemu sličan pojaviti i povesti Srbe u obećana nebesa.

Nedavno je naš savremeni car bio u Crnoj Gori (više nije ni važno kojim povodom), baš tamo gde je stolovao lažni car Šćepan Mali, koji je duže trajao od Jovana Nenada. Nekako se odmah videlo da je on među Crnogorcima domaći i da mu tu ni ono malo protokola, koji inače ne poštuje, ne treba ni za suvu šljivu.

I ako je ta Crna Gora u poslednjih petnaestak godina postala jatak neshavćenim Srbima, onda bi već danas mogao da potraži pristojnu kuću južnije od Boke, kako bi na miru mogao da napiše sećanja na skandaloznu epizodu svoga carevanja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tajkuni



Piše: Branko Dragaš



Tajkuni su okupirali medije. Izašli su iz sigurne i udobne sive eminencije u javnost, jer je vrag odneo šalu. Vrag je u njihovom slučaju - bankrot!

Svi tajkuni su u bankrotu, ali to još uvek ne sme da se objavi. Njihovi politički mentori to još uvek kriju jer se plaše da ih tajkuni ne povuku u propast. U ratu koji će nastati između političara i tajkuna pobediće - političari. Pobediće jer su veći prevaranti od tajkuna. Dokaz za to su tajkuni koji su danas na Interpolovim poternicama. Jednom tajkunu sam to rekao još 1992. godine, kada sam mu predvideo da će završiti ili u zatvoru ili u izgnanstvu. Završio je na Interpolovoj poternici. Tajkune je stvorila politika i politika će ih uništiti. Kada tajkuni kažu da su sve radili po zakonu, oni su u pravu isto onoliko koliko su i nacisti na suđenju u Nirnbergu tvrdeći da su radili po zakonu. Naime, koncentracioni logori su napravljeni po zakonu. Uprkos tome, nacistima je suđeno. Promenio se zakon. Otuda jedan veliki strah kod tajkuna. Plaše se da se politika ne promeni i da nova politika ne donese nove zakone.

Tajkuni životinjski osećaju da stanje u društvu nije dobro i zato se danas brzo prestrojavaju. Instinktivno osećaju da se u utrobi društva valja veliko nezadovoljstvo koje može svakog trenutka da se pretvori u uličnu revoluciji, koja će na vlast dovesti neke nove ljude sa kojima oni neće moći da se nagode kao što su uspeli da se nagode kada je izvršena petooktobarska prevara. To se više neće ponoviti. Ne zbog toga što neki novi političari ne bi hteli tu nagodbu, jer svako reketiranje tajkuna finansijski se isplati, nego iz jednog jednostavnog razloga - više nema odakle da se uzme. Osim iz lične imovine tajkuna, koju će oni braniti do poslednjeg političara.

Danas su se, dakle, prilike potpuno promenile. U opštem društvenom sunovratu i rasulu političari će napujdati ogorčenu javnost na tajkune, prikazujući ih kao glavne krivce za sadašnji haos. Tajkuni danas pokušavaju da izbegnu taj linč i pojavljuju se u medijima da bi potkupili javnost. U petooktobarskom prevratu potkupili su političare. Tačnije, njih su političari izreketirali. Tih dana otvoreno sam se suprotstavio tom ličnom reketiranju. Smatrao sam da je to kriminalan čin i da ne pogađa samu suštinu građanskih protesta. Naime, moje stanovište je bilo da se po hitnom postupku donese Zakon o poreklu kapitala javnih ličnosti i Zakon o nacionalizaciji kapitala koji je nastao na privilegijama, monopolima, špekulacijama i finansijskim malverzacijama od 1989. do 2000. godine.

Zakon je trebalo da odredi institucionalne okvire za lustraciju. Nažalost, to se nije dogodilo. Uprkos mom energičnom protivljenju da se ne reketiraju tajkuni, Đinđić je sa njima napravio dil. To ga je koštalo života. To i koketiranje sa kriminalcima. Nisam mogao da prihvatim tu njegovu zadivljenost kriminalnim tipovima. Kako sam rođen u Zemunu i kako sam bio sportista i odrastao na ulici, prirodno je bilo da sam poznavao većinu tih "opasnih momaka". I nikada sa njima nisam imao nikakvih problema. Mi smo bili dva suprotna sveta i naši svetovi nisu se mešali. Nisam mogao ni da budem zadivljen njima, jer sam bio bolji sportista. Imao sam više pobeda u direktnim duelima. To što su oni bili kriminalci u tržišnoj utakmici nije ništa značilo. Ni u tuči. Postojao je jedan ulični kodeks kojeg smo se svi pridržavali. Kriminalci su to besprekorno poštovali. Van terena mi smo za njih bili - gimnazijalci!

Ratne devedesete odnele su mnoge od onih koje sam znao i mnogi su izgubili glave pod vrlo sumnjivim okolnostima. Ostali su ratni profiteri i tajkuni. To su bili novobogataši u službi nacionalsocijalizma. Kada su mi uništili banku, pošto sam otvoreno odbio bilo kakvu kolaboraciju sa despotskim režimom, državni kriminalci su mi ponudili da napravimo dil. Rekli su mi da je mama, tako su zvali ženu predsednika države, odobrila da dva vodeća kriminalca u državi uđu sa kapitalom u moju banku, da mi se vrati oteti kapital i da nastavim da radim svoj posao, jer sam ja najbolji bankar u državi. Odbio sam da budem bankar kriminalaca. Ni tada, kada sam ostao potpuno sam pred naletom terora države i pred državnim ubicama, nisam imao problema sa kriminalcima. Bili su krajnje korektni prema meni, jer sam držao tu distancu i otvoreno im pokazao da smo dva različita sveta. Ponavljam i ovoga puta, kriminalci, bez obzira kakvi bili, imaju nekakav kodeks i postoji crta preko koje neće preći. Političari to nemaju. Političari su - ološ! Ne samo ovi naši, nego i svetski. Raspadajući neoliberalni kapitalizam stvorio je kriminalne političare. Koncept da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji, u suštini je kriminalni koncept koji se zasniva na prevarama i otimanju od siromašnih građana. Taj koncept je kod nas primenjen od petooktobarskog prevrata.

I dok je Despot kriminalce držao kao seoske džukele, kod kapije, Đinđić ih je pustio u kuću. To je bila kobna greška. Zapravo, njegova zadivljenost kriminalcima dolazila je iz neiživljenosti, nedokazanosti i diletantizma. Kriminalci su imali sve ono što je njemu nedostajalo. U neku ruku, slično je objašnjenje zašto su lepe, pametne i obrazovane devojke iz dobrih porodica završavale sa kriminalnim tipovima. To, naravno, mogu da razumem, ali ne mogu da shvatim da čovek koji je nesumnjivo imao talenat, koji je posedovao filozofsku apstrakciju i intelektualni sarkazam, koji je imao pred sobom najbolju istorijsku priliku, bolju nego Despot 1989. godine, kome su građani davali blanko potpis da izvrši korenite reforme, koji je mogao da bude najveći reformator u nas Srba - da taj čovek završi na pločniku, ispred zaključanih vrata, izdan, prevaren, ostavljen, ustreljen samo da bi ga sprečili da napravi zaokret koji je trebalo da izvede tog šestog oktobra.

Sve ono što sam mu govorio i što sam mu pisao da uradi, nije uradio. Kada se osvestio, kada je shvatio kuda je sve to krenulo, kada je hteo da napravi zaokret, kada je počeo da mi šalje signale da mi se izvini, kada se u njemu sažela istorijska prilika i državna odgovornost za budućnost nacije, tada su ga izveli na streljanje. Politički saradnici, tajkuni i kriminalci. Oni su napravili zaveru. Oni su ga ubili. Vreme je pokazalo ko je politički profitirao od njegove smrti. Vreme je pokazalo da su tajkuni postali još bogatiji. Samo su kriminalci žrtvovani u ovoj prevari. A svega toga ne bi bilo da su tajkuni odmah pohapšeni i da im je nacionalizovana imovina. Svega toga ne bi bilo da se nije okružio političkim diletantima i napaljenim, neiživljenim klincima željnim bogatstva i pokazivanja. I tako su propale reforme na samom početku. Sve ostalo je bilo brutalna pljačka države i građana, protiv koje sam odmah ustao i otvoreno opominjao građane Srbije šta će se dogoditi. I mali broj građana mi je verovao, jer su bili zadojeni marketinškim kampanjama o boljem životu bez rada, životu na donacijama i kreditima, finansijskom balonu koji će se u nedogled naduvavati i tako nas uvesti u neoliberalno blagostanje. Taj balon je pukao izbijanjem svetske ekonomske krize i krahom gangsterskog kazino-kapitalizma. I šta sad? Kako dalje? Ima li nam spasa? Šta da radimo?

Danas je mnogo teže vreme nego što je bilo posle petooktobarskog prevrata. Najteže je što su građani izgubili veru u promene. A izgubili su je jer nemaju poverenja. A nemaju poverenja jer nema morala. A nema morala jer su političari ološ. I vlast i opozicija. Potpuno su isti. I nema društvenih promena dok se oni ne promene. Kako da se promene? Dva su načina: prvi, da se postigne nacionalni konsenzus svih društvenih snaga u državi oko promena, ne samo političkih partija, i drugi, da se nastavi ova pijanka dok ne bankrotiramo. Šta je realno, šta bi moglo da se dogodi? Mislim da je drugi scenario realniji, jer će narkotizovana vlast i opozicija ići do bankrotstva. Bankrot će uslediti kada državne kase budu prazne i kada više ne bude nikakve mogućnosti da se isplate penzije i državni činovnici. Tada će građani morati da izađu na ulice u opštim građanskim protestima. Tada neće biti važno ko je koja partija. Postojaće samo dve partije. Partija osiromašenih i opljačkanih građana i partija bogataša. Ko će pobediti? Tajkuni osećaju ko je pobednik i zato se sada prestrojavaju.

Predsednik je priznao da ne može da plati komunalije. Kada je državna kasa prazna, postavlja se pitanje - kako će se građanima koji štede u bankama garantovati depozit od 6,9 milijardi evra? Kojim kapitalom država garantuje taj depozit? Da li je to nova prevara države? Predsednik o tome ništa ne govori. On nema vremena, jer se budi sa Severinom. Zamislite predsednika Hrvatske da prizna svojim građanima da se budi sa Cecom ili Jecom ili Sekom. To se nikada neće dogoditi. Predsednik Srbije je priznao da je prosrpski predsednik. To je, gospodo drugovi, potpuno ludilo. Predsednik države je potpuno prolupao i ne zna šta priča. Predsednik države nije više u mogućnosti da vodi državu i trebalo bi ga odmah smeniti. Predsednik države je postao opasan po interese naše države. On vodi nekakav lični rat sa tajkunima. Kada ga je Beko prozvao i rekao da je predsednik države jači od njega, što je notorna glupost i što pokazuje u kakvom su strahu tajkuni, predsednik države je počeo lično da mu preti da se ne kači sa njim, predsednikom države.

Politika predsednika države, između ekskurzija po svetu i slušanja Severine, zasniva se na kalkulisanju sa tajkunima. Partijski tajkuni su dobri i njih ne treba dirati. Ostali tajkuni trebalo bi da se sami snalaze. Zato su im otvorili sve medije da se brane. Kralj šećera se istopio pred televizijskim kamerama. Istopio se vrlo jeftino - za tri evra. Predlažem da svake večeri puste na svim televizijama sve tajkune. Krajnje je vreme da građani upoznaju ljude koji su ih, uz pomoć političara, opljačkali. Krajnje je vreme da se građani uvere da su tajkuni upravo onakvi kakve sam ih opisivao. Poznajem sve srpske tajkune lično i znam kako su se obogatili. Njihovo bogatstvo je nastalo samo zahvaljujući politici. Nijedan evro nisu zaradili na tržištu. Sve su dobili na guzove i uvlačenjem političarima. Znam da su jajare i kokošari. Nepismeni, mucavi i pokvareni. Prava je prilika da pokažu ko upravlja pokradenim novcem.

Predsednik države ih poziva na društvenu odgovornost. Treba zajedno da slušaju Severinu. Predsednik države, političke partije na vlasti i partije u opoziciji politička su prošlost. Treba nam nova državotvorna i nacionalna politika. Trebaju nam novi ljudi koji će doneti nove zakone. Zakone o nastanku kapitala od 1989. do 2010. godine. Novi zakoni će tajkune dovesti pred sud i nacionalizovaće njihovu opljačkanu imovinu. To je put ka spasu države i nacije. U protivnom, postoji velika opasnost da se pojavi neki novi demagog. I da nas vrati sto godina unatrag. A to nam, braćo i sestre, više ne treba. Pristalica sam narodnog kapitalizma i slobodne Srbije. Verujem u svoj narod i njegovo istorijsko iskustvo. Vreme je za promene.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Neka pogubljeni ustanu


Po svemu sudeći, sadašnje političko vođstvo Srbije nema više načina da sačuva vlast, ali ima mnogo načina da neka nova vlast privede pravdi sve one koji su doveli državu i narod na prosjački štap.

Koji se vlastodršci danas plaše spore ali dostižne pravde, a ko samouvereno i dalje veruje da mu je misija istorijska i da će zato izbeći optuženičku klupu?

Ako nekim čudom neko od današnje opozicije "stane na crtu" i potegne pitanje odgovornosti "prethodnih" (čitaj: aktuelnih) vlasti, taj bi morao da ima čiste račune i pred bogom i pred narodom kako bi imao puno pravo da i sam na takvom suđenju zapita optužene: u kojim stranim bankama držite novac opljačkan od privatizacije, ko je još sa vama učestvovao u kreiranju pljačke, šta još od imovine imate u inostranstvu, sa kojim kriminalcima ste sarađivali u otkupu državnih i društvenih preduzeća, i slično. Ali, da li je to tako…


Nikola Vlahović


U jednoj od svojih knjiga izdatih sredinom "prve demokratske decenije", bivši ministar pravde Vladan Batić poziva na odgovornost Mlađana Dinkića, teško ga optužujući za niz kriminalnih akata počinjenih sa pozicije neprikosnovenog gospodara takozvane "finansijske vlasti".

Već tada je bilo jasno da je jedan znatno širi proces protiv više nesmenjivih gospodara srpske stvarnosti - realan i moguć. Ali, ubrzo je na scenu stupila Tadićeva "diktatura juniora" i stvari su krenule drukčijim smerom.

Stalnim insistiranjem na potrazi za političkim inspiratorima ubistva Zorana Đinđića i njihovim izvođenjem na sud, privremeno je zaboravljena kriminalna aktivnost jedne lopovske korporacije postavljene od vrha države do lokalne samouprave, sa jednom jedinom idejom: da očuva sebe na vlasti, a ne da unapredi privrednu stabilnost zemlje.


Biblijska pljačka


Ta mala ali dobro upregnuta armija sprovodi lažne reforme, organizuje iseljavanje državnih institucija iz Beograda, pokreće "državotvornu" politiku regiona (kojima su potrebne investicije, zapošljavanje i izgradnja, a ne još veća lokalna birokratija), na kriminalan način i bez socijalnog programa privatizuje na stotine velikih preduzeća, istovremeno osporavajući ceo proces i nanovo zavodeći državnu upravu nad njima...

Ona donosi zakone koji nisu ni u duhu vremena ni po redu prioriteta, ona hoće da je u Evropi pre same Evrope, ona bi da je glavna doživotno i da se pita za sve, od toga kuda idu isplate iz Trezora Narodne banke Srbije do stanja budžeta poslednje mesne zajednice u državi.

Podstaknuta apsolutističkim ambicijama vodećeg čoveka Demokratske stranke, koji je očito odlučio da i dalje protivustavno koristi svaku funkciju koju može da zaskoči, ova armija savremenih štetočina koja je snašla Srbiju u najgorem trenutku, baš kad joj je oporavak od tragičnih devedesetih bio preko potreban, i sama je podvedena u sveopštoj stranačkoj prostituciji, čiji je jedini cilj pljačka ili strateška bitka za očuvanje svojih privilegija.

Upravo zato, padom takve vlasti, svaka sledeća imaće tešku ali neizbežnu obavezu da pred sudove neke nove države izvede svakoga ko je učestvovao u biblijskoj pljački naroda koja se u Srbiji desila za manje od deset godina. Koliko će ti procesi koštati, koliko će trajati, ko će koga braniti ili napadati, hoće li se u takvim okolnostima sve pretvoriti u globalnu sudnicu, zaista je manje bitno od konačnog obračuna sa jednim, sada već endemskim oboljenjem, slepim vlastohlepljem, patološkom žudnjom "za još par miliona", zapravo, frojdovskim zgrtačkim karakterom kolektivne ličnosti kakav još nije viđen.

Ali, trebalo bi se na ovom mestu odmah upitati: da li je zamisliva situaciju u kojoj, na primer, Tomislav Nikolić, kao novi predsednik Republike, podržava sudsko gonjenje bivšeg predsednika Borisa Tadića i njegovih brojnih podanika, zbog niza krivičnih dela počinjenih tokom vladavine duge deset godina?

Ima li u vrhu takozvane političke elite nepotkupljivih ljudi, onih koji nisu i neće biti korumpirani, kojima je Srbija iznad trulih koalicija i zatvorenog kruga međusobnih robno-novčanih obaveza?

Zašto je finansijska lustracija brojnih ličnosti u Srbiji takoreći nemoguća, ili mnogo manje moguća od političke lustracije?

Ko će biti novi srpski Robespjer, onaj koji će lupiti šakom po stolu i reći da je došao kraj sudskom, zakonodavnom i izvršnom haosu, i koji će uvesti prinudnu upravu nad državom Srbijom u trajanju od "koliko treba" i sa vladom nacionalnog spasa sastavljenom od stručnih i nekompromitovanih ljudi?


Nestanak iz života


Istina, ovaj drugi deo fraze ("stručni i nekompromitovani ljudi") upotrebljavao je svako ko je u politiku ulazio poslednjih dvadeset godina, dodajući još i delove o nacionalnim i ekonomskim programima, ali crta nikad nije podvučena, a jedinstven stav o tome kako dalje i sa kim dalje, nikada nije donet.

Konačno, koji to parlament sastavljen od današnjih stranačkih poglavica može da izabere dovoljan broj kvalitetnih a nezavisnih sudija i tužilaca, bez straha da će jednog dana takvi istražitelji kriminala zakucati i na njegova vrata?

Jedno je sigurno: odgovori na ova pitanja vode putevima rešenja dugogodišnje ekonomske, političke, kulturne i svake druge agonije u kojoj se srpsko društvo i država nalaze.

Takođe, ne bi trebalo ni to zaboraviti, politička praksa u modernoj istoriji Srba pokazala je da nova vlast nikada nije umela pošteno da sudi onoj prethodnoj, za eventualne kriminalne, veleizdajničke i druge prestupe koje je izvršila. Ili su to bile odmazde bez sudskog procesa, ili su ti procesi bili politički namešteni, ili su optužene ličnosti zauvek nestajale iz javnosti (a često i iz života samog).

Na taj način su nestajale i istine o vezama sa prethodnim režimima, potkupljenim i zavrbovanim ličnostima i čitavim strankama, te je život spolja uvek izgledao kao novi, mada iznutra, u sistemu, nikada nije ni menjao svoju zlu narav.

Prilog ovom mračnom kontinuitetu dala je i današnja vlast, presuđujući ljudima Miloševićevog režima selektivno, na principu iskazane lojalnosti i saradnje na ideji "evropskih vrednosti".

Tako se i desilo da su mnogi istinski kriminalci bivšeg režima, koji su se pre deset godina našli pri ruci takozvanom demokratskom prevratu, dobili zaštitu sadašnje države, pa čak i potpunu moralnu (gde treba i političku), pa naravno, i finansijsku rehabilitaciju.

Umesto robije, da mu se odbije

Hoće li sadašnja opozicija, kad i ako bude dobila priliku, istražiti i procesuirati sva nedela bivših vladara, ili će se neki novi optuženici pozvati na nekadašnje zajedničke poslove vlasti i opozicije ("Sećaš li se kad sam ti dao onih 100.000 evra!", i slično.), na deobu zajedničkog profita, kompenzacija i usluga, usled čega bi takvi procesi izgubili svaki smisao?

Ovo pitanje postaje još dublje, ako je poznato da je danas glavnina vladajućih i glavnina opozicionih stranaka nastala u isto vreme i pod istim okolnostima, te da boluju od istih bolesti i navika, i da je većinu njih u osnivanju, razvoju, a po potrebi i kompromitaciji, pomogao njihov udbaški arhiotac, koji danas glasno ćuti u odajama Haškog tribunala.

Režim Slobodana Miloševića, nastao na nekadašnjem Savezu komunista Srbije, nikada nikoga od prethodne vlasti nije pozvao na sudsku odgovornost za neki raniji privredni prestup, jer je sud njegove partije i tadašnji redovni sud imao zadatak da procesuira samo one koji su udarili na "finansijske temelje" lične vladavine jednog čoveka.

Postoje samo dva primera koji su nazvani obračunom Socijalističke partije Srbije sa kriminalom u sopstvenim redovima, kada su uhapšeni ministri iz ranih devedesetih Sava Vlajković i Velimir Mihailović, a zamalo istom prilikom u zatvor nije otišao i Radoman Božović, da se nije u jednom trenutku obratio "službenim licima" i kazao da će (prema svedočenju jedne od vodećih ličnosti tadašnjeg režima) u slučaju njegovog hapšenja morati da uhapse i Slobodana Miloševića.

Slično njemu počeo je da se ponaša i novonastali, demokratski centralizam Zorana Đinđića, sa tom razlikom što je nova vlast, nastala nakon 5. oktobra 2000. godine, primenila sistem "otkupa grehova" (finansijskih, naravno), te je tako počeo da funkcioniše sistem neformalne amnestije kojom su bili obuhvaćeni skoro svi Miloševićevi tajkuni, osim vlasnika piramidalnih banaka Dafine Milanović i Jezdimira Vasiljevića (kome suđenje i dalje traje). Đinđić je, prema svedočenju njegovih najbližih saradnika, imao običaj da umesto da im sudi, neposlušne "uhvati za vrat i pokaže im put u provaliju", ali ih nikada nije tamo bacao.

Slepi pratioci

Bilo je i pobunjenih protiv "otkupa grehova", poput Bogoljuba Karića, koji je "nasrnuo na demokratske tekovine" osnivanjem sopstvene partije, i političkim svrstavanjem na nezgodno mesto izjavom da je "Koštunica patrijarh demokratije", ali i protivljenjem "da plati štetu" nastalu takvim ponašanjem. To ga je koštalo progona u neku do danas neutvrđenu zemlju.

Pobednicima petooktobarskog prevrata pošlo je za rukom da izgrade svoje finansijske imperije na temelju delimičnog ili potpunog "zarobljavanja" Miloševićevih kapitalista (još je 1992. godine jedan britanski ekonomski analitičar u listu Gardian kazao kako su vlast i opozicija u Srbiji u stvari "dva kapitalistička kampa koja ratuju međusobno oko načina privatizacije").

Ali, dalji razvoj događaja, nakon smrti Zorana Đinđića kao personifikacije ovog običaja, pokazao je svu brutalnost i licemerje jedne odnarođene političke klase koja se odmah odrekla ideje da bude Robin Hud srpske sirotinje, pa je prigrabila preostala državna dobra kroz formu pljačkaške privatizacije, te ih je podelila svojim lokalnim, regionalnim i "centralnim" elitama, čime je stvorena baza partijskog kapitala kome je jedina svrha finansiranje što dužeg opstanka na vlasti.

Za uspeh ovog "projekta" bilo je neophodno potkupiti i potencijalnu opoziciju, ponuditi "koncesije" postojećoj opoziciji i, ukratko, učiniti sve da ta opozicija izgleda kao da je i ona vlast.

U dobroj meri ova akrobacija vladajuće oligarhije je uspela, ali ono što nije i neće naći na ovdašnjem političkom đubrištu, to je ideja konačnog obračuna sa metodima lančanih finansijskih obaveza u kojima su svi povezani, na principu spojenih posuda.

Upravo takva podmukla harmonija kupaca i prodavaca političke i finansijske moći, dovela je do toga da je nezamisliva scena u kojoj prva sledeća politička oligarhija sudi ovoj današnjoj za pljačke, nezakonita poslovanja, veleizdajničke projekte i mnogo drugih, poznatih i još uvek nepoznatih nedela koja su počinjena poslednjih deset godina od kako traje "kontinuitet demokratskih ministara".

Deo novca koji je poslednje decenije potekao u raznim pravcima, što od privatizacije, što od donacija i kredita, što od poreskih nameta, u infrastrukturi države nije vidljiv, pa je pljačka jedini odgovor na pitanje kuda je taj novac nestao.

Kad bi slučajno došlo do toga da neka naredna vlada odreši ruke nezavisnoj komisiji za utvrđivanje štete nastale od višegodišnje vladavine Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Tomice Milosavljevića, ali i štete nastale stvaranjem pogubnog modela privatizacije čiji su tvorci i zagovornici bili i ostali Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i čitav bataljon njihovih istomišljenika i slepih pratilaca kojima se dobro isplatilo (preko nekoliko konsultantskih kuća) učešće u tranžiranju srpske ekonomije prema ideji najgoreg liberalnog kapitalizma.


Zastupnici pljačke i njihovo pravo

Jedan od prvoboraca demokratske pljačke nedavno je uplašeno konstatovao: "Sad se lustracija okrenula protiv nas!" A predsednik Tadić, u pauzi svoje svakodnevne uloge Luja XVI, ali na srpski način, pokazuje i prve znake brige za ono što će nakon njegove promene doći, pa lakonski konstatuje da "...Nije tačno da su svi političari korumpirani, lopovi i kriminalci", ali se istovremeno i pravda kao da je već na sudu pa kaže: "Mi nismo mađioničari i ne možemo preko noći da rešimo sve probleme koji su nastali u prošlosti i koji su posledica loše strukture naše privrede".

Da otimačina još nije gotova i da će se povećati broj odgovornih lica za privatizacioni haos koji i dalje traje (što znači i novih kandidata za krivično gonjenje) govori podatak da je na konkursu (raspisanom pred kraj 2010. godine) za takozvanog "zastupnika kapitala" u preduzećima u kojima su raskinuti ugovori o privatizaciji, i da je već prvog dana bilo prijavljeno oko 200 kandidata od kojih mnogi nisu ni osnovne uslove ispunjavali, da bi na kraju ovako privlačno zanimanje potražilo čak 1.300 kandidata! I sve to, uprkos obećanim prosečnim srpskim platama.

Šta je tako snažno privuklo ove kandidate, ako nije taj mizerni materijalni stimulans?

Naravno, konkurs je raspisala Agencija za privatizaciju, ona ista institucija čiji bi osnivači i direktori morali da odgovaraju pred sudovima svake sledeće vlade, upravo zbog toga što je ona najodgovornija za nastalu kriminalnu privatizaciju. Agenciji za privatizaciju, u čijoj je nadležnosti Akcionarski fond koji upravlja imovinom preduzeća u kojima je privatizacija "krenula po zlu", ovom prilikom biće potrebno samo 20 takvih "zastupnika". Ali, pogledom na spisak preduzeća u koja bi trebalo da uđu "zastupnici", lako je uočiti zašto je broj koza za ovakav kupus tako veliki.

Neka od 220 većih preduzeća koja čekaju direktore su: Magnohrom, HIP Azotara, Vršački vinogradi, BIP, Betonjerka, Aleksa Šantić iz Sombora, Petar Drapšin, Ikarbus, Župa, Budimka, Niteks, Prvi maj...

Još nesahranjene i izgleda nedovoljno opljačkane tekovine poluvekovnog rada, čerupaće iznova novi vlasnici. Za sada im "zastupnici" čuvaju posed.

Izvesno je da će neka od tih preduzeća opet biti prodata na kriminalan način, jer je ceo privatizacioni sistem tako postavljen da će barem 10 odsto od ukupnog broja direktora - "zastupnika" (od njih 220), sigurno biti u kriminalu nakon vrlo kratkog vremena. Ipak, svako od onih koji su se prijavili za tako "delikatan zadatak" spreman je da rizikuje i da se kocka.

Kako onda očekivati da neka sledeća vlada i neki sledeći predsednik države potegnu za jednim velikim, istorijskim sudskim procesom protiv ovih termita kojima nikako ne stoji zvanje "uspešan menadžer"?

Ko će na crtu

Liga socijaldemokrata Vojvodine, taj politički projekat estradnog političara Nenada Čanka, pokrenula je dvonedeljnu kampanju pod nazivom "Podvuci liniju", čiji je cilj bio oživljavanje pa čak i izmena Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava čija je suština produženje lustracije do 2023. godine!

Bila je tu i prigodna izjava: "Mi nismo spremni da zaboravimo šta se sve građanima Vojvodine i Srbije dešavalo devedesetih godina. Mi nismo spremni da zbog toga što su neki potpisali istorijsko pomirenje između dve stranke, zaboravimo na to šta su pojedinci iz Socijalističke partije Srbije radili ovom narodu i državi. I mi nismo spremni da ćutimo o tome, pretvarajući se da zakon o lustraciji ne postoji i da ne postoje obaveze koje proističu iz tog zakona".

Podsećanja radi, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava usvojen je pre sedam godina, pa je prirodno pitanje: zašto su "ligaši" baš sad potegli ovo pitanje a ne tada?

Čanak na prvi pogled zabavlja javnost, a na svaki drugi pogled, ovde je reč o očiglednom "presretanju događaja". Prevedeno na srpski jezik, onaj ko prvi napadne ima šanse i da se odbrani.

Neko veliko suđenje nakon pada desetogodišnje vladavine demokrata svih boja i oblika, još niko ne pominje kao mogućnost, pre svega zbog "višestrukog lanca odgovornosti", jedinstvenog u celoj bivšoj komunističkoj evroaziji. Preciznije rečeno, ovde je stvoren jedan čudovišni mutant sastavljen od stalnih obligacija, što porodičnih, što ideoloških, što, u poslednjim decenijama, finansijskih, iz čega nema izlaska bez velikih gubitaka.

Zato je nemoguće da Boris Tadić i njegovi sudovi danas procesuiraju članove svoje partije, koalicije, pa čak i svoje demokratske srodnike sa kojima su u zavadi, pa konačno i sebe same, za ogromnu štetu koju su pljačkaškom ekonomijom naneli državi koju vode.

Iz tih razloga, takođe, ne može se očekivati ni to da današnja opozicija sutra presudi Borisu Tadiću, Mirku Cvetkoviću, pojedinim ministrima iz vlade Vojislava Koštunice, ali i nekim preživelim Miloševićevim tajkunima.

Ipak, ako nekim čudom neko od današnje opozicije "stane na crtu" i potegne pitanje odgovornosti "prethodnih vlasti", taj bi morao da ima čiste račune i pred bogom i pred narodom, kako bi imao puno pravo da i sam na takvom suđenju zapita optužene: u kojim stranim bankama držite novac opljačkan od privatizacije, ko je još sa vama učestvovao u kreiranju pljačke, šta još od imovine imate u inostranstvu, sa kojim kriminalcima ste sarađivali u otkupu državnih i društvenih preduzeća, i slično...

Taj Robespjer, "Nepotkupljivi", onaj koji će doći posle svega ovoga "da sredi stvari", morao bi da bude spreman i na dugoročno čišćenje Augijevih štala srpske privrede, politike, kulture i svega što jednu državu čini državom. A to je, bojati se, mnogo veći zalogaj od skromnih apetita onoga što danas zovemo opozicijom.



Optuženici

Da li je zaista moguće u skorije vreme, ali ne u benignijoj varijanti, pred Anketnim odborom Skupštine Srbije, nego pred redovnim sudom ove zemlje, gledati i slušati sa optuženičke klupe Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, Božidara Đelića, Miroljuba Labusa, Predraga Bubala, Tomicu Milosavljevića, Mirka Cvetkovića, Bojana Pajtića, Dragana Šutanovca i mnoge druge poznate i manje poznate ličnosti iz sveta politike, biznisa i drugih "srodnih delatnosti", kako se brane od nepobitnih činjenica da su oštetili državu za desetine milijardi evra i dolara, da su sakrili mnoge kriminalne radnje iste težine, da su sebi i svojim strankama doznačili ogromne sume novca i na taj način ga oprali i smestili u legalne tokove, a da su najveći deo izneli u inostrane banke, ili na račune ofšor kompanija registrovanih na nepostojeće adrese nekih prekomorskih zemalja?

Bio bi to događaj koji bi opomenuo buduće generacije da zaista "niko nije jači od države", pa čak ni onaj koji se lažno predstavljao u svakoj prilici: država, to sam ja!

Hoće li se taj događaj desiti, zavisi isključivo od moralnog i stručnog kapaciteta one političke grupacije koja bude smogla snage i načina da ponudi bolji život od ovoga, bolju perspektivu od ove, i koja će umeti da državu uzdigne kao majku a da narod nanovo ne ponizi, kao što je sada ponižen, najnižim platama u Evropi.



Svedoci

Koliko bi jedno veliko suđenje, jedan proces ove epohe, bilo korisno, pre svega zbog prekida desetogodišnjih obmana, najbolje govori i svojevremena izjava bivšeg ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića koji je tokom 2001. bio član jedne tročlane komisije koja je tragala za srpskim milijardama a koje je u kiparske banke sklanjao režim Slobodana Miloševića. Ilić je, naime, tada govorio:

"...Mnogo znam, i mnogo sam radio na tom slučaju, ali ne smem da pričam o tome! Imali smo sve u rukama, a na kraju ništa nismo uradili... Tamo gde je zapelo rečeno nam je da Kipar više ne pominjemo i da na tu priču zaboravimo! Naređenje je stiglo sa najvišeg državnog nivoa, a nama je objašnjeno da će to država da uradi na neki svoj, drugi način, i da naša komisija mora da se rasformira!"

Ako je sve i dalje tako kako je, šta stvarno može sprečiti neku novu vlast u Srbiji da još jednom pokrene proces potrage za tim milijardama, ovoga puta procesuirajući one koji su zaustavili potragu. Svedoka, kao što se ovde vidi, uvek ima.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Beli mantili

Hitna pomoć: infarkt kao smrtonosni biznis, najprljaviji i najkrvaviji novac u istoriji beogradske i srpske medicine



Pozovi da te ubiju za 80 evra



Iza monstruoznog projekta, u čijem centru je lek metalize, stoji farmaceutska firma Boehringer Ingelheim i njeni ovdašnji plaćenici, srpski lekari, koji su eksperimentišući na građanima Srbije, za mizeran, krvav novac broj umrlih od infarkta povećali čak pet puta



Milica Grabež



U beogradskoj Hitnoj pomoći postoje dva pristupa bolesnicima sa srčanim udarom, infarktom miokarda. Ova dva pristupa se primenjuju kod najvećeg broja pacijenata, a to su oni koji su stabilni u početku (nekomplikovani infarkti). Jedna metoda je savremenija i bolja za pacijenta, a druga je rizična po život zbog zadržavanja na terenu bolesnika u kritičnom stanju, a uvaljuje se pacijentima za pare, za proviziju kojom se podmićuju lekari na terenu i profesori koji u tome učestvuju.

Prva, bolja varijanta je kateterizacija, najsavremenija metoda, i to se kod nas radi već par godina u Kliničkom centru, a odskora i u Zemunskoj bolnici, i to tako što se tanak kateter uvede preko krvnih sudova do srca čime se direktno i ciljano razbija tromb, zaglavljen u krvni sud - što izazva infarkt. Ovo nije operacija na otvorenom srcu, nego samo terapijski proširena varijanta koronarografije, odavno poznate dijagnostičke metode.

Druga metoda je tromolitička terapija, injekcija nedovoljno ispitanog leka pod nazivom metalize (metalyse), što je jedna varijanta streptokinaze, tehnologije iz prošlog veka. Taj lek hemijski razgrađuje tromb koji je izazvao infarkt. Pri tome može doći do razgradnje po celom organizmu i fatalnih krverenja u mozgu, što se relativno retko dešava, ali nije zanemarljivo.


Ne daju brže, plaćeni za sporije

Mada obe metode imaju svoja neželjena dejstva, sve prednosti za uslove beogradske Hitne pomoći su na strani kateterizacije, jer se prilikom primene metalizea bolesnik s infarktom zadržava sat vremena duže na mestu gde je zatečen (najčešće u stanu). A za svega 10 minuta i manje bi već stigao kolima hitne pomoći do sale za kateterizaciju.

Vreme se gubi na više stvari: 1) dok bolesnik sasluša čitavo predavanje o osnovama obe metode, metalizea i kateterizacije, 2) dok se trudi da u (u takvom teškom stanju, sa često razdirućim bolom u grudima i predosećanjem neposredne smrti, shvati sve to i sam odluči koju opciju da izabere, 3) dok prouči pisani materijal na nekoliko strana, 4) dok potpiše da je sve na njegovu odgovornost, 5) dok se uvede druga venska linija za infuziju heparina, pratećeg leka (normalno se uvodi samo jedna venska linija za trenutne injekcije ako su potrebne) i 6) najčešće, dok se sačeka da stigne posebna ekipa koja daje metalize i 7) dok ta ekipa obavi telefonski kontakt sa centrom ove eksperimentalne studije u Briselu mobilnim telefonom koji je dobila specijalno za tu svrhu od farmaceutske kompanije, proizvođača metalizea. Pri tome iz Brisela može da stigne komanda da se taj lek uopšte i ne da pacijentu, koji je onda bez ikakve potrebe čekao u stanu uz mogućnost da umre svakog časa. Čak i ako prva ekipa da metalize bez čekanja druge ekipe, i onda se gubi najmanje 15 minuta na ostale elemente procedure, a za to vreme bi pacijent već bio prevezen do bolnice. Šta tek treba reći ako se čeka druga ekipa i kada se izgubi i sat vremena, a kod infarkta je svaka sekunda neprocenjiva. Svakog trenutka preti opasnost od smrti pacijenta zbog prekida srčanog rada i tada se sprovodi reanimacija koja retko uspeva (par procenata šanse) i pacijent iz kliničke smrti prelazi u definitivnu. Pored tog rizičnog gubljenja vremena, dodatni apsurd je da se za jedan poziv angažuju dve ekipe tako da su drugi pacijenti uskraćeni za pomoć.

U varijanti kateterizacije procedura je optimalno ubrzana, bolesnik se odmah (s jednom otvorenom venskom linijom i najneophodnijom trenutnom injekcijom, ako je potrebna) prevozi do najbliže sale i odmah se vrši kateterizacija, razbijanje tromba. U krugu Beograda do sale se stiže za najviše 10-15 minuta, a metalize se ne može započeti pre toga vremena, češće se počinje kasnije, čak i do sat vremena. Tome treba dodati oko pola sata vremena da metalize uopšte ispolji svoje dejstvo. Pri tome je bolesnik daleko od bolnice i svaki čas može da umre. Metalize zaista može da razbije tromb i zaista ima smisla, ali samo onda kada ne može da stigne do sale za kateterizaciju za manje od sat vremena, pa da se nešto ipak odmah učini. Ali to nema veze sa beogradskom Hitnom pomoći, gde se stiže mnogo brže do sale.

Eksperimenti na nama

Poseban rizik je to što na terenu, tj. u stanu bolesnika, ne mogu da se obave sva dopunska ispitivanja koja su neophodna da se zaista potvrdi dijagnoza infarkta, nego se metalize daje samo na osnovu EKG-a, koji nekada daje lažnu sliku. Takođe, na terenu ne može da se ispita mogućnost isključivanja kontraindikacija za ovaj opasan lek s obzirom na to da pacijent može da iskrvari. Procedura sa tom vrstom terapije je toliko kompleksna i delikatna da se takav lek u bolnici daje tek ako se tri lekara saglase, i to pisano, potpisom. A u našoj Hitnoj o svemu odlučuje jedan lekar, koji po pravilu nije kardiolog ni internista, a pri tome nema mogućnosti dopunskih ispitivanja da potvrdi dijagnozu i isključi kontraindikacije.

Metodu metalizea forsira akademik, profesor Ostojić sa Kliničkog centra već duže od godinu dana, cele 2009. godine i ove, 2010. godine. Većina lekara Hitne pomoći su protiv metode i bojkotovali su tu inicijativu pa je profesor Ostojić, nezadovoljan slabim odzivom, izvršio dodatni pritisak. Ostojić je preko tadašnjeg direktora Hitne pomoći Lazića oformio posebne ekipe uključene u međunarodnu STREAM studiju za ispitivanje metalizea sa centrom u Briselu. Ova studija testira primenu ovog leka van bolnice, tako da se eksperimentiše sa našim bolesnicima od infarkta u najkritičnijem stanju. Ostojić je uspeo čak da nametne da dispečeri Hitne pomoći sve pozive koji liče na infarkt upućuju (nabacuju) tim ekipama za metalize. A ako slučajno neka druga ekipa naleti na infarkt na terenu, ona mora, ukoliko nema kontraindikacija za ovaj lek, da čeka u stanu bolesnika dok ne dođe specijalna ekipa za metalize! Iza ovog monstruoznog projekta stoji farmaceutska firma Boehringer Ingelheim, proizvođač metalizea.

Lekaru koji učestvuje u studiji za metalize daje se otprilike 80 evra nagrade, stimulacije, po jednom bolesniku, a tehničar i vozač dele drugih 80 evra (koliko li je onda dobio Ostojić?). O kakvom biznisu je reč govori i činjenica da jedna ampula metalizea za jednog pacijenta košta 1.000 evra.

Većina lekara Hitne pomoći je i dalje protiv ove trgovine infarktom, uvaljivanja pacijentima gore metode za pare, morbidnog čekanja u stanu bolesnika s infarktom, i to onda kada je svaka sekunda neprocenjiva. Manjina se uključila u studiju ili zbog neiskustva ili pod pritiscima, ili zbog iracionalnog entuzijazma i egzibicionizma, ili zbog pohlepe za parama (idući logikom: ako uradi 10-20 pacijenata mesečno, 80 evra po pacijentu, to je 800-1.600 evra, dakle još jedna ili dve plate i više).

Od jula do novembra ove godine već nekoliko pacijenata je umrlo zbog eksperimentisanja sa metalizeom. Reč je o nekomplikovanim infarktima odnosno infarktima u relativno dobrom stanju, koji osim bola u grudima nemaju slabost srčanog mišića ni gušenje. Takvi infarkti su najčešći. Dok se nije pojavio metalize u beogradskoj Hitnoj pomoći, pacijenti koji su pogođeni nekomplikovnim infarktom vrlo retko su umirali, jer se do bolnice stizalo brzo, za desetak minuta. Lekari koji duže rade u beogradskoj Hitnoj sećaju se da su im za 15-20 godina rada umrla tek jedan ili dva takva bolesnika. Možda čak nijedan! A samo od jula do novembra ove godine zbog eksperimentisanja sa metalizeom umrlo je više od šestoro takvih bolesnika. Metodom ekstrapolacije procenjeno je da je uvođenjem metalizea smrtnost od infarkta u Hitnoj povećana oko pet puta, a možda i više, i da će u ovoj 2010. godini metalize odneti najmanje 10-15 života.

Za to vreme će se profesor Ostojić i njegovi saradnici hvaliti uspešnom primenom metalizea kod nekih pacijenata. Međutim, da su odmah prevezeni, pacijenti koji su primili metalize stigli bi živi do sale za kateterizaciju tako da to ne utiče na smrtnost od infarkta u Hitnoj pomoći. Smrtnost povećava zadržavanje u stanu usled primene metalizea. Mnogi pacijenti bi preživeli da su odmah prevezeni u bolnicu, kao što je i ranije bio slučaj.

Uspeh je - smrtni ishod


Samo u prvoj polovini jula 2010. godine dva pacijenta s infarktom umrla su tokom procedure za metalize! Prvi smrtni slučaj desio se dok je mlađi lekar čekao da dođe ekipa iz STREAM studije, pa je pacijent za to vreme tri puta padao u fibrilaciju, rad srca je bio zaustavljen, sprovedena je reanimacija koja je, navodno, uspela, a pacijent je zvanično proglašen mrtvim nekoliko sati posle u bolnici, što je sve izazvalo revolt familije koja je od početka negodovala zašto se pacijent odmah ne vozi u bolnicu nego se čeka druga ekipa.

Drugi smrtni slučaj se, takođe, desio u prvoj polovini jula, kada je u blizini Zemunske bolnice, koja, inače, ima salu za kateterizaciju za ove bolesnike, jedan lekar Hitne pomoći pozvao ekipu iz STREAM studije pa je za vreme čekanja bolesnik upao u stanje kliničke smrti. Takođe je primenjena, navodno, uspešna reanimacija koja se završila - smrtnim ishodom.

A slični slučajevi se od tada neprekidno ponavljaju u Hitnoj. Mesečna statistika se ne objavljuje, broj žrtava se procenjuje na više od tri pacijenta mesečno, koji ne bi umrli da se postupalo po ubrzanom protokolu za kateterizaciju. U prvoj polovini novembra desila su se dva smrtna slučaja, dok se čekalo da stigne druga ekipa. Najmanje šest pacijenata izgubilo je život samo u periodu od jula do polovine novembra 2010. godine, tj. za četiri i po meseca. Reč je najčešće o relativno mladim pacijentima u radnom životnom dobu, mada ima i starijih.

Kada je jedan prijatelj profesora Ostojića u svom stanu dobio infarkt odbio je da primi ponuđeni metalize rekavši da je on prijatelj profesora Ostojića i da za njega dolazi u obzir samo kateterizacija, što je najbolje, a metalize je za ostali narod. I tog svog prijatelja je profesor Ostojić već čekao u sali za kateterizaciju!

Posle takvih slučajeva neki iskusniji lekari su izašli iz te studije za metalize i više ne učestvuju u STREAM ekipama. Ali, profesor Ostojić i njegovi prijatelji iz Hitne ne odustaju. Posle tih smrtnih slučajeva angažovali su čak kontrolore za metalize, propagatore iz farmaceutske kompanije koji su išli po bazama (podstanicama) Hitne pomoći, gde su ekipe stacionirane između intervencija, ubeđujući lekare kako kontraindikacije za metalize nisu česte i nisu opasne i da taj lek slobodno daju što više!

Stoga ove informacije treba da pomognu pacijentima da se u trenucima kada im život visi o koncu opredele ne po tuđim finansijskim nego po svojim zdravstvenim, životno važnim potrebama.



Finansijski ritual

Odavno smo svedoci biznisa u medicini, gledajući kako medicina prestaje tamo gde novac počne da kupuje lekare. Ali, obično su to grane medicine koje nisu urgentne, poput trgovine vakcinama, citostaticima, upućivanja pacijenata na bolničku negu, zakazivanja operacija preko reda i slično. Sve to je samo klasična krađa u medicinskoj formi, dečja igra u poređenju sa trgovinom infarktom, gde je u pitanju neposredno ugrožen život pacijenata koji zaista i umiru čekajući da se odradi ritual koji nekima donosi novac. Verovatno najprljaviji i najkrvaviji novac u istoriji beogradske i srpske medicine.


Metalizirani mozak

Jedan tehničar Hitne pomoći dobio je bolove u grudima koji su na EKG-u davali sliku infarkta pa su lekari u ambulanti (i neki drugi preko mobilnog telefona) odmah počeli da ga ubeđuju da primi taj lek. Dugo su vršili pritisak na njega, ali je on uporno odbijao da primi metalize i držao se zdravorazumskog stava većine lekara u Hitnoj. Uspeo je da istraje u svom odbijanju, prevezen je do sale za kateterizaciju, gde je ustanovljeno da uopšte nema infarkt i da je to bila lažna slika na EKG-u, što se ponekad dešava. To znači da bi bez ikakve potrebe primio metalize i rizikovao komplikacije tog leka, između ostalog, krvarenje u mozgu.


Lekaru koji učestvuje u studiji za metalize daje se otprilike 80 evra nagrade po jednom bolesniku, a tehničar i vozač dele drugih 80 evra. O kakvom biznisu je reč govori i činjenica da jedna ampula metalizea za jednog pacijenta košta - 1.000 evra.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Diktatura

Demokratska stranka: isti ljudi, isto jato



Sa njima, do njihovog a ne našeg kraja



Jedan Hitlerov savetnik napisao je posle rata memoare pod nazivom "Sa njima do samog gorkog kraja'', opisujući ljude koji su stajali uz firera, njihovu surovost i doslednost u izvršavanju zadataka koji su razorili Nemačku. Ovih dana jedan balkanski diktator u svojoj stranci održava izbore, koji treba da uvere javnost da ćemo s istom bagrom ići u propast, do samog gorkog kraja



M. Brkić



U subotu, 4. decembra, Tijanićeva TV Bastilja izveštavala je sa sabora Srpskog pokreta obnove, prikazujući pri tom u informativnim emisijama, uglavnom, poruku Borisa Tadića, predsednika Srbije i Demokratske stranke. Odluke sabora SPO-a ostale su samo među delegatima, jer je TV Bastilja prenela samo Tadićevu poruku (kome, delagatima SPO-a ili srpskoj javnosti?) da ćemo u narednih deset godina teško živeti i da ćemo u tom roku ući u Evropsku uniju. Pre šest godina, kada je prvi put biran za predsednika Srbije, Boris Tadić je ulazak u Evropsku uniju oročio ovom, 2010 godinom. Dakle, on želi najmanje još dva mandata. Jer, kako on stalno, kao papagaj ponavlja, u Srbiji nema snaga koje bi, osim njega i DS-a, mogli Srbiju učiniti prosperitetnom zemljom, članicom evroatlantskih integracija.

Ovih dana portal Vikiliks objavio je sadržinu depeše poslate iz Ambasade SAD iz Beograda, kojom diplomata Danijel Frid obveštava kabinet državnog sekretara spoljnih poslova SAD da mu je tadašnji predsednički kandidat Boris Tadić pružio čvrste garancije da će, ako on postane predsednik, uz podršku Vašingtona, Srbija za njegovog mandata postati članica NATO bez obzira na raspoloženje građana!

Prema depešama iz Američke ambasade u Beogradu, srpski predsednik Boris Tadić i njegove stranačke kolege opisuju se kao nezajažljiva stoka koja pljačka građane, i slepo poslušna američkim zahtevima. Američke diplomate u poverljivim depešama opisuju Demokratsku stranku i njenog predsednika kao bastion kriminala.

Elem, prema demokratskoj proceduri u Demokratskoj stranci kandidat za predsednika, po treći put je samo jedan - Boris Tadić. Kakvi protivkandidati, kakvi bakrači! I potpredsednici su njegovi ljudi. Svi oni koje je on predložio. Konkurencija je nemilosrdna. Glasači će od šest kandidata izabrati pet potpredsednika!

Diktator ništa ne prepušta slučaju. Iako su na istom mestu, oni su kao rogovi u vreći. Mrze se, ne govore međusobno, ali isti im je gazda, isti lopovski nagon ih povezuje.

Kandidati za potpredsednike stranke su: Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, Dušan Petrović Karamela, Vuk Jeremić (udato Tadić), Bojan Pajtić i Jelena Trivan. Jeca je tu, kao sprdnja, da se ne kaže da nije bilo (malo) više kandidata.

Kada se saberu godine robije na koje treba osuditi petoricu potpredsednika i njihovog im predsednika brojka bi bila četvorocifrena. Kada se saberu novci na njihovim računima i isprazne njihovi sefovi potpredsednici i predsednik mogli bi da napune dva godišnja budžeta Srbije. Toliko su oni opelješili Srbiju, za samo šest godina.



Pljačkaška družina



Pođimo redom.

Potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović Karamela, anonimni advokat iz Šapca, bio je ministar pravde u vladi Vojislava Koštunice, u jednom mandatu. U politiku je ušao kao siromašan čovek. Onda se odao biznisu. Sa Bojanom Pajtićem, drugim potpredsednikom DS-a i predsednikom Izvršnog veća Vojvodine, stavio se na usluge Darku Šariću, biznismenu iz Bijelog Polja, kome se danas sudi za nelegalni šverc narkotika.

Štiteći se kapom ministra pravde i potpredsednika stranke, koji je zadužen za rad sa članstvom, Dušan Petrović je preko svojih stranačkih kolega, uspeo da otme mnoga privatna preduzeća, da postane njihov suvlasnik, da od biznismena uzme reket. Celo Podrinje i Srem pod njegovom su kontrolom.

Prema izveštajima američkih obaveštajnih službi poslatim iz Beograda, imovina gospodina Dušana Petrovića, vlasništvo u nekretninama i suvlasništvo u firmama, kao i gotovom novcu i parama u sefovima i na računima, procenjuje se na oko 450 miliona dolara! Advokat koji muca, koji je svojom razrokošću i gestikuliranjem, kojim je oponašao pokojnog Zorana Đinđića, služio kao cirkuzant u šabačkom pravosuđu, s pozicija ministra pravde i potpredsednika DS-a, danas je težak 650 miliona dolara!

Kada bi mu istražni organi postavili pitanje kojim se to poslom bavio, koji je brend njegove kompanije, čiroki Dušan Petrović mogao bi kratko da odgovori - korupcija.

Zbog zauzetosti Borisa Tadića turističkim putovanjima i uterivanjem para, gospodin Petrović je u unutrašnjosti stekao jake stranačke pozicije. Korupcijom i pretnjama. Njegov kadar je ministarka pravde Snežana Malović Maca.

Karamela je u izvanrednim odnosima sa Bojanom Pajtićem i njegovom pljačkaškom družinom. Duže od dve godine Karamela ne razgovara sa Draganom Šutanovcem, potpredsednikom stranke. Klanja se Borisu Tadiću, isto kao i pokojnom Đinđiću.

Drugi potpredsednik stranke je Dragan Šutanovac.

Gospodin Šuntanovac je rodom iz Brusa. Otac mu je bio dunđer u građevinskom preduzeću Trudbenik, majka čistačica. Jedinac je.

Kum na venčanju mu je bio Boris Tadić. Pripravnički ispit položio je sa mesta pomoćnika saveznog ministra policije Zorana Živkovića. Pokojni Đinđić je voleo da se podsmeva javnosti, imenujući tek svršene studente na značajne državne funkcije. Taj ološ mu je i došao glave. Kada je ušao u politiku, ušao je sa mirazom koji mu je dao tast Miroslav Ilić. A bio je puki sirotan.

Hronologija pljački Dragana Šutanovca je sledeća. Sa mesta pomoćnika ministra policije odlazi tako što uzima 24 plate otpremnine, i sutradan se zapošljava kao savetnik direktora Jugoimporta SDPR Stevana Nikčevića, sa tadašnjom platom od 200.000 dinara, plus dnevnice, honorari. Kao primalac otpremnine, Šutanovac nije mogao za dve godine da se zaposli u javnom preduzeću, a na otpremninu, kao imenovano lice, nije ni imao pravo.

Ali, pada para na paricu. Kum Boris, dok se nisu pokarambasili, nameštao mu je poslove, žena Marija je radila u Delta holdingu, potom kao direktorka u Hipo Alpe Adria banci. Gospodin Šutanovac postaje vlasnik velikih bagera, koji u Kolubari vade ugalj. Koliko dnevno košta ''usluga'' njegovih mašina! Na godišnjem nivou to su desetine miliona evra.

Sa Stevanom Nikčevićem, direktorom Jugoimporta, Dragan Šuntanovac organizuje pljačku vojne imovine i naoružanja. Kada je imenovan za ministra odbrane, zajedno sa kumom i svojim pomoćnikom Ilijom Pilipovićem, uništio je odbrambenu moć Srbije, rasturio oružane snage, opelješio imovinu i namensku industriju, o čemu naš list piše duže od godinu dana.

Ministra Šutanovca iz Ambasade SAD u Beogradu diplomate različito opisuju. Dok je za sadašnju ambasadorku Meri Brus-Vorlik ''pohlepno čudovište'', za obaveštajce je bezgranično odan i poslušan, ali bez uporišta u javnosti i potpune dezorijentacije. U izveštaju se američke diplomate slažu da je reč o đavolski pohlepnom čoveku, koji ima sopstvenu kriminalnu mrežu. Težak je oko 600 miliona dolara!

Bojan Pajtić, doktor pravnih nauka, sa doktoratom pod nazivom "Alimentacija za istopolne bračne drugove'', odbranjenim na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, na katedri na mađarskom jeziku (!), sin je sveštenika Lazara Pajtića iz Sente.

Gospodin Pajtić je, iako oženjen, i ima dvoje dece, deklarisani homoseksualac, o čijim je ljubavnim avanturama naš list opširno pisao, jer su sve njegove ljubavi i dečaci plaćani iz budžeta Vojvodine.

Gospodin Pajtić je, naravno, uz blagoslov Borisa Tadića, krenuo u pljačku. Dragan Šuntanovac ga je gurao za premijera Srbije, ali je, uvidevši da ne može pobediti njegov favorit Vuk Jeremić, Boris Tadić imenovao Mirka Cvetkovića, lopova sa renomeom.

Glavni punilac džepova gospodina Bojana Pajtića bio je biznismen Darko Šarić. Američke službe ocenjuju Pajtića kao čoveka koji je težak oko 500 miliona dolara! Bojan Pajtić je na lošem glasu kod Dragana Šuntanovca i njegove stranačke ekipe zbog svoje sklonosti ka pederastiji.



Do kraja



Ni kandidat za potpredsednika stranke, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, nije čovek bez ičega. Đilas je u stranku ušao tako što se prethodno obogatio. O njegovom bogaćenju postoje sklonjeni izveštaji srpskih bezbednosnih službi, koji su precizniji od izveštaja stranih službi, koji Đilasa opisuju kao psihopatu i manijaka, besprizornog u pljačkanju. Ti izveštaji se, verovatno, zasnivaju na svedočenju njegove bivše supruge Milice Delević, direktorke Kancelarije za evropske integracije, koja je izvesno vreme bila u ljubavnoj vezi s američkim ambasadorom Kamerunom Manterom. Imovina gospodina Đilasa procenjuje se na više stotina miliona dolara, mada poslednje poslovanje gradonačelnika Beograda toj cifri nije pridodato. Đilas je u lošim odnosima sa Šutanovcem i Pajtićem, a u zahlađenju je i sa Borisom Tadićem.

Drugih dvoje kandidata za potpredsednička mesta - Vuk Jeremić i Jelena Trivan - nisu se enormno obogatili. Njihova imovina, u odnosu na prethodnike, zanemarljiva je. Mali Vuk je bio učenik Borisa Tadića u srednjoj školi i Boris ga je iz seksualnih razloga ubacio u politiku, uvek je bio uz njega.

Mnogo dragocenih podataka i svedočenja o pomenutoj gospodi, koja će i dalje drmati Demokratskom strankom i nastaviti sa pljačkom Srbije, ostavio je u svojim zabeleškama pokojni Ranko Tadić, rođak srpskog predsednika, koji je svoj život proveo u bezbednosnim aktivnostima. Njegove zabeleške, ostavljene potpisanom novinaru da se njima slobodno koriste, već se nalaze u bezbednosnoj fisiji, i poslužiće kao svedočanstvo kada Tadićeva kamarila bude izvedena pred sud.

Dakle, s ovom gospodom ići ćemo do našeg i njihovog samog gorkog kraja.

Obilje podataka i svedočenja o gospodi koja će i dalje drmati DS-om i nastaviti sa pljačkom Srbije ostavio je u svojim zabeleškama pokojni Ranko Tadić, rođak srpskog predsednika, koji je svoj život proveo u bezbednosnim aktivnostima

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zadnja strana



Pazi, Borko! Hvala, Mirko



Piše: Borko Stefanović, pregovarač





Nisam Boris (mada me Boris obožava) nego Borko Stefanović, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije, a ovo što ću vam sad ispričati nije španska TV serija od 150 nastavaka, ali liči na nju i još uvek traje...

Dakle, nakon mojih mladalačkih lutanja, a bilo je tu svega, pa čak i brijanja "do glave" (išao sam po Novom Sadu sa skinhedsima da bijemo Rome), ubrzo sam uvideo da to nije za mene, jer sam čovek dijaloga, pa brzo batalih karijeru uličnog heroja. Ma, kakav ja heroj, 'ajte molim vas...

Heroj je u stvari moj stric Mirko, veliki glavešina u Ministarstvu spoljnih poslova, koji je napravio čoveka od mene. Mogu li ja, striko, u diplomatiju? Može, Borko, samo izvoli... Eto, toliko je trajao dogovor. Ostalo je istorija.

Mirko i ja smo bili (i ostali) prijatelji Petra Kovačevića, koji je opet otac Miladina Kovačevića, onoga koji je umlatio nekog kolegu studenta u Americi pa je to Srbiju koštalo milion dolara.

Ali, posle svega, da i ja javnost nešto pitam: šta je jedan jedini milion prema prijateljstvu koje je vrednije od svih miliona? Nije valjda Srbija toliko moralno zaglibila da joj jedan jedini milion dolara toliko znači u životu? Misliiiimmm, stttvarnooo... Dotakli smo Grand paradu...

Jer, da nije striko Mirko ostavio tako dubok trag u ovoj našoj diplomatskoj misiji, možda ni ja ne bih za prijatelja i kuma imao vicekonzula u Vašingtonu Igora Miloševića, koji je izdao lažni pasoš Miladinu Kovačeviću, kako bi posle one tuče umakao okrutnim američkim sudijama.

U toj aferi, moram da priznam, grdno me iznenadio naš ministar Vuk Jeremić koji je više puta u ono vreme tvrdio da je za čitavu aferu "Kovačević" kriv jedino vicekonzul Igor Milošević, koji je "samoinicijativno, bez konsultacija sa Beogradom", izdao lažni pasoš našem Miladinu.

A istina je uvek malo nezgodna...

Jer smo ja i striko Mirko naredili/zamolili Igora Miloševića da reši to "oko malog Kovačevića". Čitava operacija obavljena je profesionalno na liniji MIP - konzulat u Njujorku: šifrovanim, diplomatskim telegramima. Znao je Vuk za to i sve odobrio, pustite vi tu priču da Ministarstvo ništa nije imalo s tim, 'ajte molim vas...

Nas dvojica, Borko & Mirko, verovali smo sa punim pravom da se to Amerike ne tiče, i da oni znaju šta je kumstvo kod nas Srba, da se ljubimo tri puta, da slavimo Slavu i bijemo žene. Ali, da vam kažem, nije više ni Americi za verovati! Nakupilo se tu, brale moj, puno narkomanije i pederastije, mnogo Jevreja i bankara! Sve više Afrikanaca, sve manje Amerikanaca!

Kaže meni striko Mirko: "...Vidi, Borko, dete moje, ja sam bio u Iraku diplomata pa posle u Izraelu, pa sam ja video da nama ne gine jedan svetski rat, i čim sam posle tri godine službovanja u Tel Avivu došao ovde se desio Peti oktobar. Lepo su me savetovali, 'ajde ti, Mirko, malo u biznis, ti si čovek bivšeg režima, pa se malo skloni, i pusti malo omladinu da rukovodi. Neka malo onaj tvoj sinovac vodi politiku...

I bilo je tako kao što znaš. A vratio sam se nazad u diplomatiju da ti pomognem dete moje, jer će ovde još svašta biti, a i taj svetski rat se očekuje..."

I šta sad ja da dodam? Ima li neko ideju? On valjda bolje od mene zna šta će da se dešava. Vidim, sad je u potrazi za onom Tarabićevom šljivom ispod koje ćemo mi birani Srbi da se sakrijemo kad dođe katastrofa.

Jeste, znam i ja da je radoznalost i mačku ubila, ali ja moram da saznam: šta će biti tu oko te šljive? To mene muči!

Ali, pre nego se propast sveta dogodi, idem u Prištinu da pregovaram sa Albancima. Vala ga je dosta i Vuka Jeremića bilo i njegovih gluvih telefona. Sad ćemo da radimo praktično. Dobar dan, mir e dita, i slične stvari...

Evo, imam i rečnik za srpske mešetare kako da se snađu sa albanskim mešetarima kad dođe do biznisa.

Lepo piše, "Skraćeni kurs srpsko-albanskog za tajkune". Na primer:

Dobar dan! - mir e dita

Ja tebi - ti meni - une ty-ti mua

Kontingent - kontigjen

Dođem ti šleper - te vij shleper

Potpiši ovde - firmose ketu

Ne dolazi u obzir - nuk vjen ne konsiderim

Ugovor - traktat

Vidimo se sutra- te shihemi neser

To može - To ne može - kjo ben-kjo nuk ben

Razumevanje - mirekuptim

I tako dalje... Kad bi, bre, Vuk Jeremić ovo naučio? Nikad, brate, nema on taj talenat, on ti je daleko tri hiljade milja od Balkana, to je jedan pozer, jedan šminker, kad mu žena uveče vodi dnevnik, to mora obavezno da počne ovako: "Dobro veče, ja sam Nataša Jeremić, danas je Vuk Jeremić..."

Pa ne može to tako. Evo, kaže striko Mirko da ga je dečko malo preterao. Ali, čuva ga Boris, brani ga, a zašto, bolje da ne pitam. Pa dobro, voli on i mene, prosto je čovek takav, kad nekoga voli on ga drži na visokoj funkciji, toliko visokoj da ti se zavrti. Evo, meni je već muka. Povraća mi se i život mi se smučio od svega...

Što me đavo terao da se uhvatim te diplomatije, bilo je toliko divnih poslova, mogao sam striku Mirka da zamolim da potegne te svoje veze u Iraku i Izraelu da me zaposli kao trgovca oružjem ili dilera nafte, da živim brate kao sav normalan svet, da imam vilu negde na Karibima i da se družim sa holivudskim glumcima. A ne ovako. Ajde Borko u Prištinu pa se tamo dogovori da bude onako kako već jeste. Potpiši Borko ono što su Amerikanci već napisali, možda ćeš jednom dobiti usred Prištine ulicu sa tvojim imenom, al' da bude paralelna sa ulicom Klintona Bila!

Ma da ti se život smuči. Sad ću ja Vukove brljotine da ispaštam pa će mene Srbi da mrze umesto njega. Njega ima da zaborave ko' Božu Đelića, kao da nikad nije ni bio živ. Ovde, bre, ko god ukrade neke pare ili napravi neku diplomatsku bruku evo ti ga u senci velikog zaštitnika, ispod skuta pije ladno vino i čeka kome će opet da smesti. To, prosto, više ne može tako. Reći ću ja Borisu kad se prvi put budemo videli. Pa neka misli šta hoće ako išta misli.

Na kraju, želim da izrazim svoju najdublju zabrinutost za nastupajuće događaje, jer šta će biti ako moji pregovori sa Albancima ne prođu kako treba? Hoću li i ja u senku, pa da pijem ladno vino, ili ću u prevremenu političku penziju? Ček, da pitam strika-Mirka...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Autor Zoran Milojević





Boca grdi Mrku zbog spore gradnje puteva! Seka Aleksić piše kolumne!l Mlađa kupio veći stan, a želi manju vladu! Fudbaleri pobedili! Na "Farmi" se pojavila šuga, a u knjižarama knjiga Marijane Mateus! Na sve to "matori" Drakče bakalin kaže: "I ovaj meteor što je pao, našao se u čudu gde je dopao, pa se vratio odakle je došao!"

Srbijom je prostrujala vest: Boki 13 se upiškio! Posle Mace Marinkovića, Ekrema Jevrića, Severine i inih, još jedan "inostranac" došao je u Srbiju da širi svoju urinokulturu.

Na svetski dan tolerancije opet gunđa Drakče bakalin: "Eh, gde su ona tolerantna vremena kada sam mogao da zakasnim na posao bez posledica i izađem s posla dva sata ranije?! Mogao sam da pređem ulicu gde sam hteo. Šta mi je trebalo od alata, uzmem iz firme. Lupim ženi šamar, ona ne sme da zucne, a kamoli da pobegne u sigurnu kuću. Mogao sam da pušim gde sam hteo, šta sam hteo i koliko sam hteo. Eh, da može da mi se digne moj Tito, pa da se čuju njegove govorancije, nikome ne bi pale na pamet zajebancije, od arogancije do tolerancije!"

Godina je od upokojenja patrijarha Pavla. Pre deset godina, pre nekog fotografisanja, fotograf mu se obraća: "Vaša svetlosti!" Patrijarh se nasmeši, pa kaže: "Ako sam ja svetlost, zašto pališ reflektore?"

Na Kurban-bajram muftija Muhamed Jusufspahić reče: "Ružne reči zaboravimo!", a Slobodan Selenić je pisao: "Beogradska deca su uvek imala osećaj za pravdu i napredak civilizacije". Muftija Muhamed Jusufspahić je beogradsko dete!

Hiljade ljudi u Srbiji ide svakog jutra na posao da radi za svoje gospodare. Istog dana radnici se vraćaju kući da bi nahranili ukućane mrvicama sa stolova svojih gospodara. U isto vreme, hiljade pasa luta Beogradom, jer njihovi gospodari ne žele da ih čuvaju i hrane. Svi psi zaslužuju bolje gospodare!

Boci i ostalima bilo bi bolje da se manu pregovora sa Šiptarima. Niti ih ima, niti će ih biti. Bolje je da presavije papir pa od evropskih sudova zatraži da se Srbiji u vlasništvo vrati: zgrada Skupštine Kosova, zgrada Vlade Kosova, Narodno pozorište u Prištini, termoelektrana u Obiliću, fudbalski stadioni na KiM, zgrade osnovnih i srednjih škola i fakulteti, vodovod i kanalizacija, PTT mreža i još mnogo objekata koje je Srbija gradila i za šta je davala pare. Domaćine Boco, tvoja je obaveza da vratiš ono što ti je iz domaćinstva silom oteto! Posle pregovaraj!

Na svetski dan dijabetičara, meni šećerašu obraća se Drakče bakalin: "Pošto ti preti štošta, a već si oćoravio, savetujem ti da uzimaš dva andola tri puta dnevno". "Što, hoće li mi šećer biti niži?" "Jok, ali ćeš zato da se stalno znojiš, a preznojavanje je uvek zdravo".

Na Kosovu ništa novo! U toku je predizborna kampanja u kojoj sudeluju i neki Srbi. Uvek je bilo Srba koji su voleli da "vodaju opanke". A opanci su jeftina obuća, kao i oni koji ih "vodaju", misle da su takvi opanci najmodernija obuća.

Sačuvajte osmeh na svom licu, jer će vam sačuvati toplinu u duši, iako vam je hladno oko srca.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Deklintonizacija


S
am Dik Marti je izjavio da u svom izveštaju Savetu Evrope nije rekao ništa novo, da je rekao samo ono što su svi znali ali su ćutali,

Драган Видаковић 22.12.2010

+++


jer je zvanična verzija objavljena na CNN, kao tekst sa „idiota“, uvek bila tu da zabludele ovčice u svakom trenutku podseti šta je istina, a šta nije, ko su dobri, a ko loši momci na Balkanu.

CNN još uvek nije objavio novu verziju priče, jer se možda više i ne pita, jer više nema potrebe da se organizuju bombardovanja pred večernje Vesti da bi gledaoci gustirali uz kokice i pivo, jer ne moraju možda Kristijan Amanpur i Džems Rubin da budu mirođije baš u svakoj čorbi. Novo vreme i nova politika traže nove priče, jer „stari“ ljudi pričaju uvek stare priče.

Ketrin Ešton, State Departmrnt i zamenik američkog ambasadora u Prištini Majkl Marfi (a i mi nismo daleko) su u vezi Martijevog izveštaja ispričali potpuno istu priču. (1) Staru priču, koje se ne tiče stvarnost. Ta lažna sigurnost i fingirano samopouzdanje nanose im međutim veću štetu od koristi. U buri horor naslova po engleskim, nemačkim i mnogim svetskim medijima, gotovo sablasno zvuče njihova saopštenja o nastavku saradnje i nevinosti dok se ne dokaže drugačije.

State Department pod vođstvom Klintonove i ne može drugačije. Uostalom oni su i objavili 1999.g. da su Miloševićeve snage pobile 500.000 Albanaca, na šta je navodno naseo „neobavešteni“ papa Vojtila koji je zbog toga tražio bombardovanje SRJ, bar tako je rekao Klinton kada je papa umro. I zato Tači, u intervjuu prištinskom listu “Ekspres”, može da kaže da su optužbe specijalnog izvestioca SE “upućene i protiv SAD i ostalih zapadnih prijatelja (2), NATO pakta naročito, jer Karla del Ponte tvrdi da ona slučaj (trgovine organima) nije mogla da privede kraju pošto je OVK uživao podršku NATO-a.(3), a to u svetlu izveštaja Dika Martija ne zvuči nimalo benigno.

Hilari Klinton je u trci za nominaciju skupo koštala neistina da je jedva spasla glavu od srpskih snajperista kada je sletela na tuzlanski aerodrom. Ta neistina prema zvaničnoj verziji o Srbima zverima i OVK romantičnim borcima za slobodu predstavlja samo laku šalu. Pad zvanične verzije na Kosovu značio bi katastrofu za mnoge. Počev od slovenačkog „blic kriga“, pa do bestijalnih zločina nad Srbima u Hrvatskoj i BiH. A dok se ne pođe redom, od Slovenije do Kosova, od pomirenja i mira nema ništa. Balkansko zlo će se ponoviti kao i uvek, samo još žešće i okrutnije.

Obama je pobedio Klintonovu pod sloganom Change. Treba, međutim, promeniti mnogo toga još od Klintonovog i Bušovog doba, u jeku krize koja drma svet i Ameriku. Obama ne može da makne iz nasleđenog pakla Avganistana i Iraka, a ne da mu dalje ni močvara njihove politike na Balkanu.

Sa tim balastom i nimalo prijatnom zaostavštinom dvojice hazarderskih prethodnika ne da nema promena, nego je dalji pad sve izvesniji, a izbori su skoro pred vratima. Američka politika nije granitna stena, kako se to nama predstavlja, već svakodnevno odmeravanje snaga i otimanje za premoć, ali i očigledno odsustvo želje da se mandat provede u otklanjanju katastrofalnih poteza prethodnika, s vrlo izvesnom gubitničkom perspektivom.

Martijev izveštaj je političko medijski zemljotres i ne počiva na snazi jedne ličnosti ma koliko ona bila moćna i kredibilna. Marti je kredibilan ali nema moć. Moć izveštaju su dali oni koji hoće da se distanciraju od politike Klintonovih, Olbrajtove, Holbruka, Blera…, iz raznih razloga (a tu moć sasvim sigurno ne daje slaba i zavisna Evropa), i zbog toga je Martiju dopušteno da objavi da je „car go“, da su i Srbi bili i te kakve žrtve, da je monstruma imalo i na drugim stranama, naravno, na „sreću“ žrtava, njihovih porodica i građana Srbije koji nisu poklekli pred histerijom plaćenih lobista iz Beograda: „da se denacifikuju“, „da se suoče sa mračnom prošlošću i zločinima koje je neko počinio u njihovo ime“, što će naravno učiniti kada se svi zločini budu postavili za isti sto, kad se svim žrtvama, bez obzira na etničku ili versku pripadnost, ukaže dužan pijetet, i svi egzekutori i njihovi zaštitnici i organizatori, bez obzira na položaj i funkciju dobiju zasluženu kaznu.


Dragan Vidaković

[You must be registered and logged in to see this link.]

Istorijski osmi kongres S(K)PS


К
ажу не пада снег да прекрије брег, већ да би свака зверка оставила свој траг. Нема ова реченица никакве везе са текстом,

Весна Веизовић 20.12.2010

+++

али у Србији ништа више нема везе са везом, па ћу и ја у складу са тим и у то име тако почети.

Десио се и тај историјски осми конгрес Социјалистичке Партије Србије , и овај пут за председника је изгласан једини кандидат на ту позицију Ивица Дачић. Иако је неколико пута изјавио да у странци влада потпуна демократија и да сви имају право да се кандидују на ту позицију, неким чудом нико није ни покушао, али да су на правом путу модернизације и новодемократизације странке показује врло занимљив избор нових чланова главног одбора.

Док се пре десет година клео у невиност свог ментора и давао живот за тадашњу идеологију СПС, нико није ни сањао да ће странку која је била на ивици распада, издајом њених основних начела спасти сигурне пропасти и опет се попети до самог врха, а посебно стати под исти плашт оних који су његовог другог оца, како је једном давном приликом изјавио, послали на пут без повратка.

Да ли се Слободан Милошевић врти као вентилатор у гробу, како изјављују појединци, док са оног света гледа како његов Ивица реформише странку коју је практично добио у наследство, или би да је којим случајем још увел жив и сам достигао политичку зрелост, па под руку са госпон Алцхајмером раширених руку прихватао све новотарије и тако отварао пут својој странци ка ЕУ.

Ако се некоме чини да смо ми народ са кратким памћењем грдно се вара, ми памтимо као слонови, а разлог појединих “ситница”које нам се затуре негде у малим сивим, јесте превише свакодневних догађаја, афера и аферица, којих је толико да једноставно не само да не можемо све да их попмтимо, већ ни похватамо.
Ова последња коју одређени сматрају великим кораком ка ЕУ, а ми остали афером године, сигурно неће бити још дуго заборављена, наравно мислим на “параду поноса”.Осим што је потрошена гомила новца, нашег новца из празног буџета, и похапшен велики број младих патриота, и што су налагодавци изјавили да су у сваком случају задовољни исходом, нама народу ништа добро није донело. Разлог је то што то није био корак за нас ка ЕУ, у коју не желимо ни да уђемо и која ни нас не жели да прими, већ корак ближе већинској власти појединих странака.
Поред великог борца за борце људских права, Чедомира Јовановића, велики фан и залагач за одржавање параде био је и Ивица Дачић, они који су тада били изненађени, а тих је мало, верујем да су се тек после “историјског” конгреса остали отворених уста од изненађења.

Наиме Дачић је својим успешним политичким потезима изгледа нашао начин да придобије Чедине гласаче, бар онај део који није у сукобу са законом, тако што је за једног од чланова главног одбора поставио оснивача ЛГБТ алијансе Бориса Милићевића, човека који са великом поносом свима нама набија на нос своју сексуалну орјентацију.

Из ко зна којих, мени непознатих али сумњивих , разлога Милићевићу су саветовали да бар неко време не даје изјаве за медије, али и он је као многи поклекао и дао интервју за Правду.

Па је стога изјавио да су га очајни социјалисти позвали да се прикључи странци и одмах постане члан главног одбора са циљем да направи велике реформе и модернизује странку.

На који начин ће оснивач ЛГБТ алијансе реформисати социјалисте, предстоји нам тек да видимо, не смем ни да претпостављам, али уколико појединци, и то вероватно они из Јагодине почну масовно да напуштају странку, мислим да ће свима бити јасно.

Такође на последње питање новинара да ли планира и неку функцију у влади, он је изјавио да народ у Србији вероватно не интересује да ли ће он бити у влади или не!

Тешко да постоји особа у Србији коју то не занима, имајући у виду колику прашину је дигло само његово име у врху странке која је на власти , чисто сумњам да би нека његова функција у влади прошла неопажено.
Мада уколико Дачић заиста постане нови премијер, што је врло могуће, није искључено да добијемо нове невидљиве функционере.

Осим нових модернизованих чланова, осми конгрес биће упамћен не само као “историјски”, већ светски организован и исто тако посећен, поред многобројних политичара који су се са Дачићем до пре пар година гледали “преко нишана”, просветљених естрадних звезда, страних амбасадора и незаобилазних изасланика ЕУ, све је било достојно самог Броза, па се онда и свечани гост , вероватно под истим утиском и понесен носталгијом, председник Борис Тадић и обратио гостима са “другови и другарице”.

Сад кад мало боље размислим можда почетак и има неке везе са текстом, ако ништа бар Брозови другови и другарице излазе из сенке и постају ретро, даме и господо повуцимо се!


Весна Веизовић

[You must be registered and logged in to see this link.]

26. 12. 2010. 04:11h | Politika

Američki policajac otkrio masovne grobnice Srba

Masovne grobnice Srba na Kosmetu lideru Srpskog pokreta otpora Momčilu Trajkoviću otkrio je jedan američki policajac. "Bio je ogorčen jer sam ništa nije mogao da uradi, a sve teme o pitanju zločina nad srpskom zajednicom, govorio je, ostavljane su po strani i niko o tome nije hteo javno da priča," izjavio je Trajković za "Politiku".

"Nakon odlaska šefa civilne misije UN Serđa de Mela, u nekoliko navrata sam se sretao sa Bernarom Kušnerom, koji je samo verbalno podržavao naše zahteve. U praksi nije ni mrdnuo prstom da nešto uradi.

Na meti atentatora




Momčilo Trajković je zbog svojih istupanja i angažmana u Privremenom veću (jednomesečno učešće u avgustu 1999. godine, gde je tada bio sa raščinjenim vladikom Artemijem, nasuprot albanskim predstavnicima Tačiju, Rugovi, Surojiu...), bio meta atentata u oktobru iste godine.


Stravični zločini nad Srbima su se dešavali naočigled međunarodne zajednice, a Rada Trajković je kao lekar prva skrenula pažnju da ima indicija da se uzimaju organi kidnapovanih i otetih Srba.



U vreme Kušnera, dobio sam informaciju od jednog američkog policajca gde su masovne srpske grobnice, a on, čiji identitet ne želim da otkrijem, upravo zbog njegove bezbednosti, čak mi je otkrio da se nadomak Novog Brda drže zatočena dvojica srpskih auto-prevoznika iz Srbije.



Bio je ogorčen, jer sam ništa nije mogao da uradi, a sve teme o pitanju zločina nad srpskom zajednicom, govorio je, ostavljana su po strani i niko o tome nije hteo javno da priča," izjavio je Momčilo Trajković za "Politiku”.





On je ispričao da je sa američkim policajcem pod okriljem noći, u strogoj tajnosti, tada, 2001. godine (u vreme kada je na čelo UNMIK-a bio Hans Hekerup), obišao masovne srpske grobnice u Dragodanu, u Prištini i selu Dulja kod Suve Reke.



"Tu su sahranjivani Srbi krajem 2000. i 2001. godine. O tome je morao da ima saznanja i Bernar Kušner", priča Trajković navodeći da je jednom u manastiru Gračanica Kušner plakao nakon što su Albanci pobacali cveće sa mesta na kojem je ubijen jedan srpski profesor.



"Sećam se, ostavio je utisak potresenog čoveka. Ali siguran sam bio i tada, ali i sada, da je to bila samo maska, jer Kušner ništa nije učinio, niti je pokušao da uradi kako bi rasvetlio mnoge zločine koji su se nad Srbima dogodili," dodaje Momčilo Trajković.

26. 12. 2010. 00:44h | Politika

Bogati Arapi i Izraelci glavni kupci organa otetih?


Podaci Tužilaštva za ratne zločine Srbije pokazuju da su organi izvađeni od otetih civila isporučivani u Nemačku, Skandinaviju, SAD, Izrael, Veliku Britaniju i druge bogate zemlje, piše "Politika".

U dokumentima tužilaštva pod oznakom "33-08” sa radnim nazivom "Trgovina ljudskim organima” navodi se da su u tu trgovinu, zapravo međunarodni kriminalni lanac, umešani doktori iz Izraela, Turske, Brazila i Filipina. Za njih se kaže da su "doktori koji pustoše Balkan u potrazi za ljudskim organima”.



Tužilaštvo za ratne zločine se u predmetu poziva na izveštaj o međunarodnoj trgovini organima koji je napravila grupa stručnjaka sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku poznatija pod nazivom "Belađo task fors”.

Ova grupa je u svom izveštaju iznela podatke da su bogati Arapi i Izraelci glavni kupci ljudskih organa koji potiču iz jugoistočne Evrope.



Kako navodi list, Tužilaštvo se u predmetu poziva i na istraživanje koje je objavio "Amerikan kronikl”, a u kojem se kaže da se u Univerzitetskoj klinici u Jerusalimu samo tokom 2001. godine oporavljalo 60 pacijenata kojima je presađen bubreg od nepoznatog donora.


U istom istraživanju se navodi da zbog toga "mnogi Izraelci putuju u istočnu Evropu u pratnji izraelskih doktora”.


"Posetili su siromašnu Makedoniju, Bugarsku, Kosovo, SR Jugoslaviju da bi razgovarali sa lokalnim biznismenima i lekarima o osnivanju nekakvih klinika”, navodi se u istraživanju.


Kao dokaz za ovakve tvrdnje, srpsko tužilaštvo raspolaže podacima da je 15. novembra 2008. godine u Prištini uhapšen Izraelac Moše Harel, koji se tereti da je pregovarao i organizovao ilegalnu transplantaciju organa.


Harel je uhapšen u istrazi protiv grupe koja je u klinici "Medikus” u Prištini učestvovala u ilegalnoj transplantaciji bubrega. Kao glavni "mozgovi” trgovine organima tada su označeni upravo Moše Harel, ali i izraelski hirurg Zapi Šapira. Isti doktor Šapira je 1999. godine pojavio u Skoplju i tamošnjim lekarima nudio saradnju u presađivanju bubrega.



Navodno je taj posao kasnije realizovao u Estoniji, Moldaviji i Turskoj zajedno sa turskim hirurgom Jusufom Ercinom Sonmezom koji je u bekstvu, jer je označen kao "glavni hirurg za ilegalno presađivanje bubrega” u Prištini, navodi "Politika".


Među podacima o trgovini organima navodi se i jedan bankovni račun koji je u maju 2000. otvorio Ervin Ohri sa Kosova. On je tražio donora za transplantaciju bubrega u Milanu, pa je otvorio račun na ime Naime Ohri u albanskoj banci "Kursimeve".


Posebno poglavlje u predmetu srpskog tužilaštva zauzima slučaj "žuta kuća”. U njemu se nalazi izveštaj o forenzičkim ispitivanjima na ovoj lokaciji. Taj izveštaj je označen kao "ključni”, jer potvrđuje da su izvesna ispitivanja u "žutoj kući” obavljena uprkos negiranju albanskih vlasti i UNMIK-a.

U tom izveštaju, za koji tužilaštvo kaže da ga je nabavilo "neformalnim putem”, navodi se čitav niz medikamenata i oprema koji ukazuju na mogućnost da su se tu izvodili hirurški zahvati.



Nađeno je ukupno sedam medikamenata i oprema interesantni za dalju istragu.



Takođe, tu se nabrajaju i sve osobe koje se učestvovale u uviđaju kod "žute kuće”.
Posebno važan u tom izveštaju jeste, kako navodi list, citat u kojem se iznosi podatak gde se sada nalaze dokazi za koje se zvanično tvrdi da ne postoje. Po izveštaju, dokazi su u forenzičkom centru u Orahovcu na Kosmetu.


U kratkoj retrospektivi ovog slučaja Tužilaštvo za ratne zločine Srbije navodi da je "iz veoma pouzdanih izvora” došlo do saznanja da nedostaje više stranica u ovom izveštaju i da su dva imena izbrisana belilom. Dodatnom istragom utvrđeno je da je reč o dve osobe koje su na mestu događaja bile u svojstvu "istražitelja”, iako one suštinski to nisu, prenosi "Politika".

26. 12. 2010. 09:19h | Pres

Tačijevi kasapi vadili organe i u Srpskoj?!

Žene i decu iz istočne Bosne, koji su u martu 1992. godine u četiri autobusa krenuli ka zapadnoj Evropi, u Brodu u Posavini najverovatnije je presrela ista zločinačka ekipa lekara i pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, koji su umešani i u trgovinu organima Srba sa Kosova i Metohije.

Profesor na beogradskom Fakultetu za bezbednost Darko Trifunović, koji je analizirao Martijev izveštaj i povlačio paralele sa dostupnim informacijama o stravičnom zločinu u Brodu, kaže za "Pres" da sve upućuje na zaključak da je grupa istih ljudi umešana u zlodela na Kosmetu i u Posavini.



On kaže da je u sastavu jedinica MUP-a Hrvatske, koje su od maja do oktobra 1992. godine kada je zločin počinjen, delovale na području Broda, bio određen broj Albanaca sa Kosmeta čija uloga u celoj priči do dana današnjeg nije rasvetljena.




"Postoje informacije da su ti isti Albanci koji su bili u hrvatskoj policiji učestvovali u trgovini organima na Kosmetu, za šta je, kako je već objavljeno, odgovoran Hašim Tači. Osim toga, niko još nije utvrdio ko su strani lekari koji su boravili na prostoru Posavine 1992. godine i učestvovali u švercu organa. Da li su i oni bili na Kosmetu? To je pitanje na koje odgovore treba da da Tužilaštvo BiH, koje slučaj iz Broda, čini se, ne namerava da procesuira", rekao je Trifunović.


Svedočenje učesnika

"Pres" podseća da je pre više od dve i po godine objavio detalje stravičnog zločina koji su pripadnici takozvane Armije BiH, HOS-a i HVO-a počinili na području Broda tokom šest meseci 1992. godine.



Tada su misteriozno nestali putnici četiri autobusa - žene i deca, izbeglice iz istočne Bosne, koji su putovali prema zapadnoj Evropi.

Savet Evrope da istraži i zločine u Brodu!


Član delegacije BiH u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope Milica Marković kaže da poslanici u toj instituciji mogu da pokrenu inicijativu da Savet Evrope istraži slučajeve poput onoga u Brodu. "Potrebno je da se skupi određeni broj potpisa poslanika. Naravno, pre bilo kakve inicijative, potrebno je da se prikupe dovoljno pouzdani i tačni podaci o celom slučaju. Tek nakon toga bi Savet Evrope odredio svoj tim izvestilaca i njegov posao bi bio da dođe na teren i prikuplja informacije", rekla je ona.


Tek 2004. godine u selu Sijekovac kod Broda otkopana je masovna grobnica u kojoj se nalazilo 59 skeleta, od čega 23 dečja.



Nakon iskopavanja skeleta iz grobnice, Udruženju nestalih iz Broda javila se osoba koja je priznala da je učestvovala u tom pokolju i koja je rekla da su ženama i deci pre smrti povađeni najvažniji organi. Ispostavilo se da je te podatke ovom udruženju dostavio Nijaz Čaušević zvani Medo, koji je u to vreme bio pripadnik HVO-a.



Trifunović kaže da je očigledno da je istraga o celom slučaju zapela u Tužilaštvu BiH i da će se stvari teško pomeriti sa mrtve tačke. On ističe da je zbog svega sada potrebno pokrenuti celu priču na najvažnijim evropskim adresama.



- Pogledajte koliko se bure diglo posle objavljivanja Martijevog izveštaja. Za to vreme, zlodelo u Brodu pada u zaborav. Sada treba da reaguju vlasti RS, pa da u Banjaluku i Brod dovedu Martija ili nekoga poput njega da celu stvar pokrene sa mrtve tačke. Zlodelo u Brodu je mnogo gnusnije jer je počinjeno nad decom - kaže Trifunović.


Nedopustivo ćutanje



S druge strane, sekretar dečje ambasade Međaši Duško Tomić kaže da nema informacije da su pojedina lica sa Kosmeta umešana u zločin u Brodu, ali naglašava da je nedopustivo da Tužilaštvo BiH toliko dugo ćuti o celom slučaju.



"Pre nekoliko dana sam se najavio glavnom tužiocu BiH Miloradu Barašinu i u narednom periodu očekujem sastanak sa njim. Na ovom predmetu je radio Dejvid Švendimen, ali nakon što je otišao iz BiH, ništa se nije pomerilo sa početka.

Sigurno je da posle ovih informacija o zlodelima na Kosmetu, priča iz Broda ponovo dobija na značaju. S obzirom na to da je izveštaj Martija tražio Savet Evrope, ako se ništa u međuvremenu ne promeni i mi ćemo se obratiti toj instituciji", naveo je Tomić.

Fakti


- Regularna Vojska Hrvatske u selu Sijekovac kod Broda 26. marta 1992. godine počinila je prvi ratni zločin na području BiH
- Hrvatske snage u maju 1992. godine isterale su srpsko stanovništvo sa područja ove opštine i pod njihovom kontrolom Brod je bio do oktobra iste godine
- Te godine u Brodu izgubio se svaki trag putnicima iz četiri autobusa koji su prevozili izbeglice iz Zvornika, Srebrenice i Žepe

26. 12. 2010. 03:41h 08:43h | Politika

"Znamo za trgovinu organima od 1999."

"Prva sam javno progovorila da se kidnapovanim i nestalim Srbima uzimaju organi, što je moglo života da me košta. Ali nisam imala podršku tadašnjeg srpskog rukovodstva, jer je u to vreme to bila tabu tema. Imala sam o tome saznanja, jer mi je jedan prijatelj iz međunarodne zajednice o tome pričao. Ali nikakvu podršku nisam imala od Srbije, a još manje od predstavnika međunarodne zajednice”, rekla je za "Politiku” Rada Trajković.

U tom periodu na čelu civilne misije UN bio Serđo de Melo iz Brazila (kasnije stradao u mirovnoj misiji u Bagdadu).




Za vreme njegovog mandata (jun-jul 1999. godine) bilo je najviše otetih, kidnapovanih i stradalih Srba na Kosovu i Metohiji, o čemu, kako naglašava Rada Trajković, u svojoj knjizi "Lov” govori Karla del Ponte.




"Nisam se nijednom sa njim srela, ali jesam sa Bernarom Kušnerom, koji je na mesto šefa UNMIK-a stigao krajem decembra 1999. godine," navodi Trajkovićeva.



Ona navodi da je u povremenim razgovorima sa francuskim diplomatom stalno potencirano pitanje stradalih Srba.

O tome, kaže ona, postoje stenogrami u kojima su predstavnici srpske zajednice insistirali da se otvori pitanje sudbine nestalih Srba i ostalih manjinskih zajednica.

25. 12. 2010. 15:22h | Fonet

Tači: Uskoro razotkrivam Dika Martija

Doskorašnji privremeni premijer samoproklamovane republike Kosovo i Metohija Hašim Tači je najavio da će uskoro objaviti spisak Albanaca koji su pomogli izvestiocu Saveta Evrope Diku Martiju da pripremi izveštaj koji ga optužuje za trgovinu organima.

"Mnoge osobe uključene u taj zločin će pocrveneti. Izveštaj Martija je zločin nad Albancima i pravda će to dokazati", rekao je Tači.




On je, u izjavi za prištinsku televiziju "Klan", naglasio da je "Marti oduvek bio antialbanac".


"Postoje svedoci i dokazi koji pokazuju na koji se način pripremao izveštaj", rekao je Tači, koji takođe tvrdi da je "bilo pokušaja da se izveštaj, koji je naneo ozbiljnu štetu imidžu Kosmeta, objavi pre izbora 12. decembra".




Do sada su Haški tribunal, UNMIK i Euleks vodili tri istrage oko njegovih tvrdnji, ali nije ništa pronađeno, naveo je Tači, dodajući da se 2004. godine sastao sa istražiocima Haškog tribunala ali da ga niko nije pitao oko trgovine ljudskim organima.



Tači je negirao sve optužbe koje su navedene u izveštaju, ali je priznao da je "negativan odek ovog izveštaja naneo ozbiljnu štetu imidžu Kosmetu i Albancima u regionu".



Komitet za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine SE usvojio je nedavno izveštaj specijalnog izvestioca Dika Martija u kojem se Tači i pojedini drugi lideri OVK dovode u vezu sa raznim kriminalnim delima, među kojima su šverc droge i trgovina ljudskim organima.

25. 12. 2010. 00:44h | Vestionline

Organi presađivani u bolnici "Majka Tereza"?

Dosadašnja istraga Tužilaštva za ratne zločine pokazala je da su hirurški zahvati nad civilima, žrtvama trgovine organima, izvođeni, po svemu sudeći, u domovima zdravlja ili bolnicama koji su tokom ratnog perioda bili korišćeni za lečenje ranjenih pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, saznaje "Politika".

Kako navodi "Politika", u kliničko-bolnički centar "Majka Tereza" u Tirani tokom 1999. godine primljeno je 75 pacijenata sa Kosmeta, dok je u Univerzitetsku bolnicu u Skoplju sa dijagnozom teške insuficijencije bubrega primljeno 70 pacijenata sa Kosova i Metohije. U Tirani je urađeno nekoliko presađivanja bubrega.



U istoj bolnici je od 75 pacijenata zadržano njih 35, dok su ostali prevezeni u Italiju (25) i Austriju (15) gde su čekali na presađivanje. Srpsko tužilaštvo kao jedan od dokaza za tvrdnju o sumnjivim organima navodi izjavu doktora Sulejmana Kodra, šefa odeljenja za transplantacije KBC "Majka Tereza" u Tirani, prenosi "Politika".



On je novinarki "TV Top njuz" iz Tirane Bljerini Moki ispričao da su u ovoj bolnici zabeleženi slučajevi presađivanjaorgana od nepoznatih donora, ali da se "hirurzi ne mogu smatrati odgovornim za to".



Za iste potrebe korišćeni su deo bolnice u kasarni "Bajram Curi", dom zdravlja u fabrici "Koka-Kole" u Tirani, neuropsihijatrijska bolnica u zatvoru broj 320 u mestu Burelj i privatna kuća adaptirana u bolnicu u blizini mesta Tropoja, takozvana žuta kuća.


Pored tih lokacija, srpsko tužilaštvo raspolaže podacima da je postojao i ilegalni zatvor u rudniku Deva koji se nalazi u pograničnom delu između Kosmeta i Albanije, jedan kraj tunela je na Kosmetu, a drugi u Albaniji.

Do ovih podataka, Tužilaštvo za ratne zločine je došlo istragom na slučaju "33-08", pod radnim nazivom "Trgovina ljudskim organima".



Predmet je otvoren pre dve godine, kako bi se proverile tvrdnje koje je Karla del Ponte, bivši glavni tužilac Haškog tribunala, iznela u svojoj knjizi "Lov, ja i ratni zločini".



Tužilaštvo za ratne zločine došlo je i do informacija o postojanju masovnih grobnica na teritoriji Albanije u kojima su sahranjeni posmrtni ostaci zarobljenika.



Sumnja se da se masovne grobnice nalaze u blizini Tropoje (močvara-peščara u kojoj se nalazi najmanje 70 tela ubijenih Srba, Roma i Albanaca), zatim u rudniku Deva sa albanske strane i u blizine takozvane žute kuće, navodi "Politika".

Srbija plaća Kosovu kredite

Geopolitikolog Zoran Petrović Piroćanac u svojoj knjizi "Geopolitika energije", koju je objavio Institut za političke studije, otkriva da pravi razlog zbog kojeg je Srbija ostala bez Kosova nije politika, već ogromna količina prirodnih resursa na kojima leži južna srpska pokrajina.

- Nafta je na izmaku. Vreme je uglja, mada se smatra najprljavijom tehnologijom.




Amerikanci se spuštaju ka Mediteranu i po prvi put u istoriji dublje zavlače u Balkan, a kad oni nešto označe zonom svog nacionalnog interesa, oni se uklinjavaju u njega - kaže Petrović.


Zastupate tezu da je boj koji se vodi oko Kosova zapravo borba za njegove resurse?
- Ovo stoleće će biti u znaku bitke za resurse. Zapad sve duguje jeftinoj energiji i dalje će nastojati da čini sve kako bi do resursa dolazio što je moguće jeftinije. Ugalj na Kosmetu treba posmatrati kao značajan ekonomski momenat regiona Jugoistoka Evrope budućnosti.




Geolozi i energetičari upozoravaju da čak 60 odsto srpskog energetskog potencijala leži na Kosmetu. Primera radi, dok u užoj Srbiji, u površinskom ugljokopu Kolubara preostaje uglja tek za narednih 35 godina, u Obiliću kraj Prištine ima ga za nekoliko stoleća.
Srbin kome se Hag izvinjavao


Zoran Petrović Piroćanac rođen je u Beogradu 1953. i radi kao istraživač u Institutu za političke studije u Beogradu, u okviru kojeg vodi Centar za geopolitičke studije Jugoistok.


Diplomirao je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a nedavno magistrirao i doktorirao u Parizu.


Od 1980. do 2005. radio kao slobodni novinar brojnih listova i televizija. Od 1991. do 1995. radio kao ratni izveštač RTV Studio B i saradnik francuske televizije TF1. U novinarstvu nije poslednjih sedam godina.


Govori francuski, engleski, španski, poljski, a sporazumeva se i na italijanskom i ruskom.



Objavio je 12 knjiga ("Haos i bezumlje", "Izbrisati srpski virus", "Mali pojmovnik geopolitike", "Ekonomska špijunaža").


Bio je svedok na suđenju generalu Ljubiši Brovčaninu u Hagu.



Tribunal mu se na kraju izvinio u ime kancelarije tužiteljke Karle del Ponte za neistine izgovorene u ranijim suđenjima.


Živi u Beogradu, oženjen je lekarkom, imaju dvoje dece, Simonidu i Ognjena.


Ko su najjači igrači u toj borbi?

- Amerikanci, bez sumnje. Bez ikakvog obzira, uz očitu silu kojoj nema premca, niti na vidiku ikakve želje da joj se suprotstavi, oni se spuštaju prema Dunavu i 577 kilometara njegovog toka koji je u rukama Srba.



To se ostvarilo upadom Amerikanaca na Cvijićevu liniju, u srcu Kosmeta. Njihovi stratezi i vojni planeri do tančina su proučili učenje ingenioznog profesora Jovana Cvijića. Kosmet je još jedna odskočna daska Amerikancima na putu do Dunava.



Tako su u blizini glavne saobraćajne komunikacije Kosmeta, na putu između Kačanika i Uroševca, SAD izgradile bazu Bondstil.


Čime branite svoju teoriju o borbi za kosovske resurse?
- Nema pouzdanijeg signala od engleskog interesovanja. Istorija nas nepogrešivo upućuje da kad se engleski geolozi bilo gde pojave na planeti, toj zemlji se energetski crno piše.



Evo, čim su Albanci proglasili nezavisnost svoje druge albanske države, geolozi Ujedinjenog Kraljevstva su sproveli na Kosmetu temeljno istraživanje. U stvari, samo su potvrdili geološke ekspertize iz Titovog doba.



Utvrdili su da, kako je pisao "Njujork tajms" 2008, teritorija ima velike količine minerala, uključujući ležišta nikla, olova, cinka, kadmijuma, boksita i čak malih žica zlata.


Ne treba zanemariti ni kvalitet vode na Kosovu?
- U Sirinićkoj župi (Štrpce i okolina) nalaze se dokazano najkvalitetnije rezerve pijaće vode. Daleko je kvalitetnija od onoga što, na primer, svetu nude Francuzi.



Voda Sirinićke župe izdržava takmičenje sa najpoznatijim vodama na čitavoj planeti. Ne treba zanemariti ni to što sa obe strane granične oblasti Gora (Dragaš i okolina, gde žive Goranci) postoje još nepotrošena ležišta uranijuma.


Kakva je onda sudbina Kosova?
- U narednim decenijama i vekovima postaće jedna ogromna udubina, rupa nastala od upornih iskopavanja uglja.


Koje su posledice po Srbiju?
- Bez oklevanja treba da se kaže da ako ugalj sa Kosmeta pređe definitivno u ruke Albanaca, to jest velikih zapadnih grabljivih energetskih kompanija, Srbija će se ubrzo svrstati u energetski zavisni geopolitički i ekonomski prostor regiona. Uvoziće struju od Albanaca sa Kosova, čije kredite u ovom času plaćaju građani Srbije.


O kakvim kreditima govorite?
- Krediti su podizani osamdesetih godina, kada je već čitava Jugoslavija praktično bankrotirala, ali su je SAD iz svojih strategijskih razloga održavali veštački u životu. Tada se i Srbija zadužila za dodatne dve ili tri milijarde dolara, ali ne mogu da budem precizan, to je pitanje za finansijske stručnjake.



Uglavnom su krediti dizani kod najvećih američkih banaka, među kojima je bila i Čejs Menhetn bank. Najviše para ušpricalo se na Kosmet i u smederevsku železaru.


Zašto ga uopšte mi i dalje otplaćujemo?
- Jednostavno, ako ne priznajemo te dugove, znači da se odričemo kosmetske teritorije. U tom vrzinom kolu država mora da ostane i dalje. Takva je priroda finansijskih obaveza u svetu inače. Samo tu činjenicu treba znatno više isticati u diplomatskim aktivnostima Srbije oko Kosmeta, jer i ta zaduženja govore o tome čiji je Kosmet.
Kilavi političari


Zašto država ćuti?
- Na sceni jednostavno nema ni ekipe, niti individualnog strategijskog genija, koji poseduju neophodne kvalitete za situacije u koje smo zabrazdili.



Nema inteligencije, znanja, ni sposobnosti da se pročita centar ravnoteže neprijateljskih država i da se potom iznađe najefikasnija kombinacija sredstava za ugrožavanje tog centra ravnoteže.



Umesto toga imamo kilavu političku klasu Srbije u kojoj vlast i opozicija potpuno razotkrivaju naše centre ravnoteže i nedopustivo nevešto nas izlažu strategijskim udarima sa više strana.



Tako danas usred Kosmeta vladaju preko baze koju su nazvali Bondstil.


Nameće se i pitanje šta građanima Srbije trenutno znače tapije na zemljište i rudnike na Kosovu, koje poseduju iz predkomunističkog doba?
- Jedan od njih je Vladimir Lešić, muzičar iz Radio Beograda, koji predstavlja grupu porodičnih vlasnika tapija za eksploatisanje rudnika na Kosmetu. Njihov je Obilić.



Ukupna imovina ove porodice 1946. godine je iznosila oko milijardu tadašnjih dolara, a sve je konfiskovala komunistička vlast. Lešić je dosad uradio mnogo više nego naša država, njujorškim advokatima je pokazao tapije.



I kako je osnova američkog i savremenog sveta i dalje tapija, blokirana je i privatizacija rudnika na Kosmetu čiji su većinski vlasnici Lešić i još nekolicina porodica iz Beograda.


Kako bi država trebalo da reaguje na ovu očiglednu otimačinu?
- Niko u političkoj klasi ne sme ni da pomisli da bilo šta potpisuje, ikada! To je državotvorna politika, ona ne sme da poklekne, jer nije Srbija ničija privatna prćija, pa da se otpisuju njeni delovi u nekakvom kockarskom ludilu.



Oni koji su stvorili srpsku državu jasno su nam ostavili u amanet obavezu da politička klasa mora da ima snage, bez obzira na nesnosne pritiske na Srbiju, bez obzira na to što je ogromna sila kao SAD rešila da nam otima resurse.

[You must be registered and logged in to see this link.]

После Косова и Војводине, одузимаће и вашу децу!
Пише: Владимир Димитријевић
недеља, 26 децембар 2010 11:51


Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.

Године 1968, Херберт Маркузе, славни „еротски револуционар“, поручио је париским студентима: “Патологију треба прогласити за норму, а норму за патологију – и тако ћемо срушити буржоаско друштво“. То, што ће тако бити срушено СВАКО, а не само буржоаско друштво, Маркузеа се није тицало. Као и многи интелектуалци, од јакобинског хушкача Мараа наовамо, он се представљао као „пријатељ народа“, то јест као онај који, боље од самог народа, зна шта су његови интереси. Уосталом, сваки тоталитаризам је такав: ако нећеш да се утопиш у утопијску заједницу, ми ћемо те утопити, макар с каменом о врату.
А тоталитаризам, као што је доказао руски философ Иван Иљин, не зависи од облика, него од ОБИМА власти. Он је присутан свуда где држава хоће да непрестано надзире приватни живот својих грађана. Једна од најсрамнијих епизода из историје тоталитарних режима је повест о Павлику Морозову, дечаку који је потказао своје родитеље као непријатеље совјетског режима. Родитељи су послати у ГУЛАГ, а мали Павлик је ушао у све уџбенике Стаљиновог доба као пример „совјетског патриотизма“.

НАТО-измећари на власти у Србији, скупа са НВО делатницима сорошевског порекла, у последње време се показују као евро-стахановци, ударнички спремни да ураде чак и оно што се не тражи, да би нас што пре поевроунијатили. Одричу се Косова и одвајају Војводину, доносе „pro-gay“ законе, спремају се да легализују проституцију и да одузимају децу родитељима који их шљицну по стражњици (такав закон, који и најблаже телесно опомињање проглашава кривичним делом, постоји у само 18 земаља света, али НАТО-ударници желе да покажу како су „напреднији“ од „напредних“).

Значи, удариће на породицу, обрачунаваће се са основним верским слободама и традиционалним моралним законима.

Волите ли брзу вожњу?

That’ s not all, folks, то јест: „Децо, волите ли брзу вожњу?“ (што рече teenage – ђаво у првом делу филма „Ми нисмо анђели“). Куда ће нас одвести брза вожња с Мефистом прерушеним у возача на линији Београд – Брисел? Прошетајмо мало по свету, тек да знамо шта нас чека. Европски суд за људска права наредио је 2009. године Италији да уклони распећа из свих државних школа на основу тужбе једне грађанке ове земље, која је истакла да та распећа сметају њеној деци, коју она васпитава атеистички. Грађанка је пореклом из Финске. Против одлуке Суда дигли су глас и Ватикан и премијер Берлускони и италијанска јавност, али… Али стразбуршки необољшевици се не дају: једна грађанка јача је од целе католичке Италије.

Да ли је то све?

Није, наравно. У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“ (политички некоректно, рећи ћу: Боже, опрости!)

Пољски суд је наложио свештенику који је абортус упоредио са холокаустом да се извини и плати казну. И то није обичан свештеник, него главни уредник највећег католичког недељника „Gosc Nedzielny“, Марек Ганцирчик; а и казна није била мала: 11.000 долара. Свештеник је у једном од бројева свог часописа, октобра 2007, критиковао одлуку Европског суда за људска права. Наиме, тај суд је наложио држави Пољској да исплати 25.000 евра жени која је 2000. године родила „нежељено“ дете (девојчица је, у време писања чланка, била седмогодишње здраво дете), зато што су лекари својевремено одбили да над њом обаве абортус, јер порођајем здравље мајке не би било угрожено. (То је, по пољском закону, било легално.)

Или, скори случај из Велике Британије. Двадесетшестогодишња Кари Вултортон извршила је самоубиство сазнавши да не може да има децу. Хитна помоћ је стигла на време и могла је да је врати у живот, али то нису урадили, па је Кери умрла. Разлог? Године 2005, власти „гордог Албиона“ усвојиле су „Акт о психичкој правној урачунљивости“, који право пацијента да умре по својој жељи ставља изнад лекарске обавезе да спасу нечији живот. Кери Вултертон је, у стању суицидног помрачења свести, оставила поруку да је не реанимирају. Плашећи се да их не похапсе (због кршења „права самоубице“), лекари су је послушали.

У тој истој Великој Британији усвојен је нови правилник за наставнике који им налаже, чак и ако предају у приватним хришћанским школама, да морају најпохвалније да говоре о исламу и хомосексуализму. Мултикулти култ!

У негда римокатоличкој Шпанији, Врховни суд је наредио да деца која одбијају да иду на часове грађанског васпитања, јер се на истима пропагира хомосексуализам (родитељи су им практикујући римокатолици), морају да похађају дате часове, без обзира на верско убеђење.

У вртићима Литваније пропаганда хомосексуализма спроводи се у складу с пројектом „Gender Loops“ у оквиру међународног програма „Gender Mainstreaming“. Литванским предшколцима се предлаже да анализирају бајку у којој се два принца заљубљују један у другог, венчавају се и постају краљ и краљ. Тражи се да се деци објасни „схватање важности сексуалне разноликости људи“. Само у Виљнусу је новом методу обучено преко 200 васпитача у вртићима.

У Украјини се, за 2010, планира увођење у школе факултативног курса „Толерантност“. Циљ – васпитање деце у духу толеранције према хомосексуалцима и људима другачије боје коже. Али, најважније је одузимање деце у оквиру тзв. „јувенилног система права“: казните дете, оно вас пријави социјалним радницима – и ви у затвор, а дете у интернат или на усвајање. А ви га, рецимо, казните тако што му не дате да 24 сата игра видео игрице, или га спречите да излази у град до три по поноћи.

Чија ће бити наша деца?

„Ви мислите – бунца маларија?“, рекао би Мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је од 2000. године наовамо родитељима одузето два милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози, али каже да ту ништа не може учинити.

Или, рецимо, било је то, било, у Израелу, где сваке године родитељима држава одузме 2000 дечака и девојчица. Марина Сомодкина, посланик у Кнесету, говори како социјалне службе децу највише одузимају Јеврејима – репатријантима из Русије, при чему се „одузимање деце спроводи на основу потпуно наопаког схватања дечје добробити“. Резултат је да социјалне службе отимају децу из нормативних породица, које им се обраћају у тренутку потешкоћа, не очекујући да могу да остану без детета.

Како ће тек у „political corectness“ евро-НАТО Србији одузимати децу „националистима“ и „антиевроинтегративцима“! А? Шта мислите? „Неће ваљда“, говоре Срби већ две деценије, а они хоће, хоће, хоће! И те како хоће!

Руски публициста, Иван Леонов, јасно указује на опасност тзв. „јувенилног права“: „Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.

На тај начин, социјалне службе, локалне самоуправе и невладине организације ће у суштини надзирати родитеље и њихово вршење родитељских дужности, а деца ће, у суштини, моћи да дижу тужбе против родитеља“.

Шта то, по Леонову, даље значи? То је „изградња технологије одузимања било ког детета из породице под изговором заштите његових интереса. Притом породица уопште не мора да буде асоцијална или таква да било чиме угрожава дете. Таква судбина може снаћи било коју породицу“. Евро-Срби, спремајте се: прво су вам одузели земљу од Вардара до Триглава; онда су вас протерали из Славоније, Барање, западног Срема, из Лике, са Кордуна, Баније и Книнске Крајине; отели су вам Дрвар и Горажде, прогнали вас из Мостара и Травника; на Косово идете с пасошем, а сад вам и Војводину претварају у иностранство.

После свега, хоће и децу да вам узму.

Владика Николај Велимировић је, у песми „Небеска Литургија“, пророковао да ће у Србији доћи на власт они „којих би се марва застидела / и вепрови дивљи посрамили“.
Они ће поробити Србе тако да неће смети „децу своју својом звати / ни слободно мислит’ ни дисати“. Чини ли вам се да се то пророчанство испуњава?
Живи били, па видели!

А одакле им идеје?

Француски револуционари су, во времја оно, били врло јасни: Луј Антоан де Сен Жист, чувени букач и идеолог гиљотине, говорио је: Деца припадају држави, и препоручивао да држава одузима децу од родитеља чим малишани напуне пет година. А члан француског револуционарног комитета за јавну безбедност, Бертран Берер, тврдио је: Деца припадају заједничкој породици, држави, пре но што припадају појединачним породицама.

Џон Дјуи, отац савременог америчког школства, кога је Лењинов комесар просвете, Луначарски, звао да створи револуционарни совјетски образовни систем, говорио је да је најбољи начин да се спречи утицај родитељске религије и погледа на свет то да се деца држе што дуже у школи: од 7:30 до 15:30 да буде настава, од 15:30 до 18:00 спорт, а остало домаћи задаци. Кад родитељи буду имали пола сата дневно за децу, то ће их спречити да лоше утичу на најмлађе. А Адолф Хитлер? Да га чујемо, 6. новембра 1933, изјавио је: Немачке школе од првог разреда до универзитета брзо су нацификоване… Кад опозиционар каже: Нећу прећи на вашу страну, ја спокојно одговарам: Твоја деца нам већ припадају… Ко си ти? Ти ћеш проћи. Твоји потомци су, пак, у новом табору. За кратко време они неће знати ни за шта друго осим ове заједнице. А 1. маја 1937, Фирер додаје: Нови Рајх ником неће дати омладину и пружиће младима сопствено школовање и сопствено васпитање.

Глобалисти су, очито, само наставили стару причу свих тоталитараца, оно што је Џорџ Орвел назвао паролом: Слобода је ропство. Под изговором приче о дечијим правима, постиже се следеће: Рушење родитељског ауторитета;
Држава одређује шта је у интересу детета;
Сва деца морају бити под надзором државе;
Родитељима се ограничавају права на васпитање;
Држава се меша у васпитање;
Родитељи који се не слажу биће гоњени;
Родитељи ће бити гоњени због злостављања детета, чак и ако га пљесну по задњици;
Деца ће бити васпитавана против верских и националних убеђења својих родитеља.

Велика борка за дечија права, Хилари Клинтон, својевремено је објавила књигу Треба ти цело село или Друге лекције којима нас деца уче. Наслов књиге потиче од одричне изреке Треба ти цело село да одгајиш дете. Наравно Африканци су мислили на морал села (то јест, завичајну обичајност и солидарност комшија у борби за одгајање доброг човека), а не на уплитање државе у породицу. Хилари Клинтон у виду има глобалистички тоталитарни систем који ће децу одузети родитељима. То јест, мислила је на глобално село.

Чувени Кристофер Лаш, аутор књиге Побуна елита и издаја демократије, поводом ове књиге запазио је: Хилари Клинтон не верује да родитељи треба да усмеравају животе своје деце; она сматра да деца и родитељи морају имати једнака права пред законом, и бори се против начела родитељског ауторитета у било ком облику.

Она врло јасно каже да деца морају да одлучују о томе да ли ће да роде (ванбрачно дете, наравно) или ће да абортирају, да ли ће да иду у школу или неће, да ли ће да имају пластичне операције, лече се од полних болести, итд. Она је, по мишљењу Керол Бејкер, лобисти за права породице из Арканзаса (где је Бил Клинтон био гувернер), захтевала да се при школама отварају гинеколошке амбуланте и да деца обавезно иду у вртиће од треће године.

Дакле, од Сен Жиста, преко Хитлера, до Хилари Клинтон, циљ је да држава отме децу и покуша да их преобликује у складу са својим захтевима.

(2. део)

Чим је Европски суд за људска права устао против Крста Христовог у Италији, и чим је премијер Берлускони рекао да се Италија неће повиновати, Патријарх Руске православне Цркве Кирило подржао је Берлусконија. У писму, послатом крајем новембра 2009, Патријарх је изразио забринутост због одлуке овог суда, истичући да хришћанско наслеђе Италије и других земаља Европе не сме да постане предмет који ће разматрати европске правне установе.

Хришћански религиозни симболи, присутни у европском јавном простору, то је део општеевропског идентитета, без којег се не може замислити ни прошлост, ни садашњост, ни будућност овог континента. Не сме се, под изговором обезбеђивања секуларног карактера државе, успостављати антирелигиозна идеологија, која нарушава мир у друштву, дискриминишући Хришћане као религиозну већину Европе. Истичући своју подршку Влади Италије, Патријарх Кирил је истакао да европска демократија не сме да подстиче христијанофобију, постајући слична богоборачким режимима прошлости. У јануару 2010. Уставни суд Рима је истакао да, кад су хришћански симболи у питању, италијанско право је изнад правног система Савета Европе. Одлука Суда у Стразбуру не може приморати државу Италију да симбол крста уклони из школа и судова.

Пре но што се Уставни суд бавио овим питањем, италијански Сенат је такође водио расправу о стразбуршким необољшевицима, маскираним у судије. Сенатор Стефан Чеканти, професор Уставног права, истакао је да је симбол крста чврсто повезан са италијанском државом.

Италијанска Влада је одбила решење Суда у Стразбуру, позивајући се на седми члан Устава Италије и тзв. Латеранске споразуме с Ватиканом.

Патријарх Кирил се у борби за моралне вредности друштва, истакао, наравно, и у Русији. Када је, 2009. године, кроз покушај да се у процесу ратификације Европске социјалне повеље, у руске школе уведе обавезно сексуално васпитање, руска јавност (од родитеља, преко наставника, до националних НВО) реаговала је оштро. Истичући да је, на основу препорука Савета Европе (тачка 2, члан 11 Повеље), у Шведској, Словенији, Румунији, Молдавији, Литванији и на Кипру инсистирано на масовном увођењу сексуалног васпитања у школе, Руси су се обратили свом Патријарху истичући да обавезно сексуално васпитање противуречи традицијама породичног васпитања, нарочито традицијама православне породице, у којој се велика пажња обраћа васпитању деце у вери и чистоти; менталитету народа Русије, Уставу РФ и руском законодавству. Уношење сексуалног васпитања негативно ће утицати на морално и етичко понашање омладине, подривајући тек започету демографску политику подстицања рађања, то јест, развраћена деца тешко да ће градити јаке породице. Такође, чуо се одлучан глас против тзв. система јувенилног права, чији је циљ разарање породице.

Патријарх Кирил је чуо глас свог народа и 8. јула 2009. срео се са представницима врха владајуће партије Јединствена Русија, Вјачеславом Володином и Андрејем Исајевим, и изложио им ставове руских људи. Био је државни празник Дан породице, љубави и верности, и Володин и Исајев су обећали Патријарху Кирилу да ће се супротставити таквом тумачењу европске социјалне повеље који би значио уношење сексуалног васпитања и система јувенилног права. Андреј Исајев је тим поводом изјавио: С разумевањем смо примили забринутост Патријарха у вези са ратификацијом Европске социјалне повеље, и истакао да је ратификација повеље не захтева никакве промене већ постојећег руског законодавства, па ни увођење сексуалног образовања.

Право на приватност

Патријарх Кирил се истакао и у одбрани права на приватност руских грађана. Опуномоћенику Руске федерације за људска права, В. П. Лукину, упутио је 28. јула 2009. писмо у коме у стаје у одбрану грађана који, због разлога савести, не желе да се укључе у системе електронских докумената и база података, што их баца на маргине друштва. Патријарх Кирило је истакао да је углавном реч о православнима, који се брину да би употреба нових технологија могла да води тоталној идеолошкој и другој контроли над личношћу.

Такав развој може да буде вероватан, јер већ сада техничке могућности допуштају праћење личних контаката, кретања и куповина помоћу платних картица. Подаци о човеку који се тако саберу могу се смештати у јединствену базу. Имајући у виду несавршенство правне основе и коришћених технологија, њихову рањивост за криминално деловање, посвудашње крађе информација, што ствара реалну претњу не само за живот и безбедност појединих грађана, него и за државу у целини, сва преимућства датих технологија, укључујући лакоћу коришћења и економичност, могу бити тренутно прецртана због непрецизности административног персонала. У вези с тим, извесни грађани би желели да се користе алтернативним системом скупљања података (без личних идентификационих бројева, као и уређаја који би дозвољавали идентификацију човека без његовог знања на јавним местима, приликом куповине, итд). Такође, одречну реакцију изазивају документи који имају одређене симболе, чија целисходност и намена изазивају сумњу.

Дакле, борба за човека и породицу је свагда корисна. Примери из Италије и Русије то јасно показују.

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

Буџет на кредит
Пише: Ненад Поповић
петак, 24 децембар 2010 12:36

Разговарала: Наташа Јовановић

Зашто је буџет за 2011. годину „буџет на кредит“, колико годишње Србија даје на отплату камата, а колико на реална улагања у привреду, те како се десило да Влада за време мандата неповратно потроши средства довољна да се у Србији изгради Коридор 10, или три нове термоелектране, или двадесет мостова на Дунаву

Све земље улажу средства у покретање привреде, једино влада Србије одржава земљу на вештачком дисању повећањем плата и пензија за два одсто. „Да ли неко стварно мисли да повећање плате од 500 динара неком државном службенику може да реши његове проблеме?“, каже у разговору за „Печат“ др Ненад Поповић, потпредседник ДСС и председник економског савета ДСС-а.

Чини се да ове године предлог буџета обећава мање него прошле, када је био предмет ваше оштре критике. Како у светлу најављених повећања социјалних давања тумачите финансијску конструкцију коју је предложила Влада Србије?

Нови буџет не доноси Србији ништа ново. Он не нуди решења за проблеме незапослености и пропадања домаће привреде. Подстицаји за привреду и инвестиције и даље су на ниском нивоу, док се социјална давања повећавају. Тако се Србија понаша супротно од понашања читавог света у економској кризи!? Све земље улажу средства у покретање привреде, једино влада Србије одржава земљу на вештачком дисању повећањем плата и пензија за два одсто. Да ли неко стварно мисли да повећање плате од 500 динара неком државном службенику може да реши његове проблеме? Да се разумемо, ми желимо да државни службеници и пензионери живе достојанствено. Али до тога можемо да дођемо само ако привреда ради, ако су људи запослени па самим тим има ко да плати порез од којег држава живи. Овако, како то ради садашња Влада – повећање пензија и плата без улагања у привреду води земљу у пропаст. Влада повећава сопствену потрошњу и социјална давања тако што узима кредите у иностранству. Такав систем није одржив и прети озбиљно да угрози функционисање државе. Да не кажем да је и само повећање пензија и плата државним службеницима превара, јер ће им током године инфлација појести добијени вишак.

Приликом креирања буџета за наредну годину мало пажње је посвећено чињеници да смо као земља презадужени, те да на камате одлази велики део новца. Колико у таквим околностима реално остаје за капитална улагања?

У буџету се само за отплату камата на кредите издваја 45 милијарди динара, што је три пута више него 2008. године. Ако се на тих 45 милијарди за камате дода сума од 34 милијарде динара за отплату главнице дугова, долазимо до суме од скоро 80 милијарди динара издвојене за отплату дугова. Та сума је два и по пута већа од суме намењене за капитална улагања, а која износи 31 милијарду динара! Да ли вам је сада јасно колика је опасност од задуживања земље. Још мало па ћемо радити само за камате. Камате просто једу буџет!

У којој мери је буџет за ову годину, према вашем мишљењу, развојни, а у којој разорни?

Буџет је наставак владине разорне економске политике која Србији није донела ништа добро. Анализом последња три буџета дошли смо до шокантног податка да је за време мандата ове владе мањак у буџету Републике Србије увећан за 900 одсто! У буџету за 2008. годину он је био 14 милијарди, а данас је 120 милијарди динара. Укупан дефицит за четири године мандата ове владе, ако претпоставимо да се он следеће године неће увећати, износиће око 390 милијарди динара или око 4 милијарде евра. Толико вреди аутопут на Коридору 10! Дакле, влада је за време мандата неповратно потрошила средства довољна да се у Србији изгради Коридор 10, или три нове термоелектране, или двадесет мостова на Дунаву. Да се разумемо мањак у буџету у време овакве кризе може и да буде оправдан и имају га многе развијене земље. Али тамо је мањак настао јер се улаже у развој привреде, инфраструктуру и отварање нових радних места. То је дугорочно оправдано. А мањак у буџету који је настао у Србији потрошен је у потрошњу владе, у плате државним службеницима, у пензије… Четири милијарде смо бацили кроз прозор, а неко то мора и да врати.

Стратегија развоја Србије, коју је са још неколико аутора урадио председник Србије Борис Тадић предвиђа нових 400.000 радних места. Колико чињеница да је буџетом предвиђено минимално улагање у привреду, чини ову стратегију могућом?

Планирани расходи буџета су 844 милијарде динара, а од тога се за инвестиције издваја само 31 милијарда. То је једва четири одсто буџета. Ако том брзином будемо инвестирали нећемо изградити ниједан аутопут у Србији у следећих пет година. Субвенције за привреду износе 55 милијарди динара или седам одсто буџета, што је премало да би се привреда покренула. Данас све земље у Европи издвајају највише средстава за помоћ привреди, а Србија ради супротно. Без улагања у привреду, не може да буде запошљавања! Пољопривреди се у овом буџету даје 20 милијарди динара, што је за чак четири милијарде мање од издвајања за пољопривреду у 2008. години. Зар је то подршка примерена најперспективнијој грани привреде, где ће бити вишак у извозу од једне милијарде долара? У Србији која је некада хранила пола Европе, пољопривреда је спала на те гране да је млеко постало ретко као злато.

Који концепт ви предлажете за јачање домаће привреде у условима кризе?

Ми сматрамо да је излазак земље из кризе и бољи живот грађана могућ једино у случају већих улагања државе у развој домаће привреде. Главни циљеви владе данас би требало да буду запошљавање и развој домаће привреде. Да бисмо остварили те циљеве морамо да повећамо улагања у четири кључне привредне гране – грађевинарство, пољопривреду, инфраструктуру и енергетику. Када покренемо ове четири гране, покренућемо целу привреду Србије. За то нам је потребно четири до пет милијарди евра, које би преко Фонда за развој у следеће две године биле директно уложене у домаћу привреду и инфраструктуру.
Да ли то значи ново задуживање Србије како би се обезбедила средства за та улагања?

Наш став је да ниједан кредит није скуп ако се улаже у домаћу привреду, а да ниједан није повољан ако се улаже у потрошњу. Сваки кредит уложен у привреду и инфраструктуру је оправдан, јер је то начин да отворимо нова радна места, повећамо производњу, и генеришемо приходе које ће држава остваривати кроз наплату пореза. Када изградите путну, железничку, водну инфраструктуру, ви сте кредит усмерили на паметне ствари, јер сте оставили држави нешто што ће јој донети зараду. А када кредит усмеравате у потрошњу, као што ради ова влада, то је исто као да сте тај новац бацили у бунар.

Како бисте на крају овог нашег разговора у једној реченици описали нови буџет?

То је „буџет на кредит“. Наставља се луксузан живот садашње владе на вересију и позајмице. Ова влада ме подсећа на човека који се сваки дан све више задужује, продаје део по део намештаја из куће, а позајмљени новац не троши да започне неки бизнис већ га троши у кафани. Нажалост, цех за ово расипништво платиће неке будуће генерације, јер пре или касније – сваки рачун дође на наплату.
Извор: Магазин Печат

Крив али NOT GUILTY
Пише: Татјана Станисавић
субота, 25 децембар 2010 10:54


Да је неком несрећом Хашим Тачи Србин, након извештаја Дика Мартија већ би нам радијатори били хладни, бензин би куповали у ПET- амбалажи, а око Србије би био уведен још један санитарни кордон! Наташа Кандић и сестринство (од којих се сада ни један вокал не може чути), по минутажи на телевизијама претекла би Екрема и друштво са све Звездама Гранда, испирајући нам злочиначке мозгове!

Ипак, Хашим Тачи има олакшавајућу околност - он је Шиптар. Због тога, и поред згражавања оног нормалног дела светске јавности, САД и даље настављају сарадњу са њим, све док не нађу 12, притисцима подложних људи који ће на лик и дело Тачија и крваворуке братије залепити сертификат NOT GUILTY. На тај начин Тачи је добио поруку да ће његови ратни савезници стати иза њега. Знајући да је напад најбоља одбрана, Тачи своју судбину одмах везује за Косово, Албанију, SAD. Узгред, само Мартију прети да ће га стићи правда. Он наводно, како тврди, мисли на судски поступак. Само оном ко је осећај за правду изградио на законима Leke Dukadjinija, није за веровати да ће правду тражити у правним оквирима устројеним на римском или англо-саксонском праву. Одбацивањем оптужби против Тачија, амнестирани ће бити NATO, односно KFOR, UNMIK и њихови званичници (доктор Kusner на пр.) који, мада су знали шта се догађа, јер се све одвијало пред њиховим очима, нису ништа учинили да то спрече или бар да то документују и обелодане.

Жртве, тј. донори су ионако првенствено Срби, нешто мање Роми и понеки Албанац , што се може свести под колатералну штету. Идиотско, али по NATO стандардима прихватљиво објашњење за злочине које је починио и још увек чини над цивилима. Да би ставови Америке, а и самог Тачија били прихватљиви, побринули су се они који би требали да буду њихови најжешћи критичари. Председник Србије, Борис Тадић, црногорски Србин (што је исто што и овдашњи Србин, само "мало" црњи и гори ), Специјално тужилаштво за ратне злочине у чије име иступа Бруно Векарић и Демократској странци драг гост на изборној конвенцији Ilir Meta. Да се не досећате, то је онај што је као премијер добросуседске Албаније 1999. године логистички помагао, а и војно, терористичку ОВК. Е, тај, што се и поред свега, усудио да дође у госте "жутима" допринео је да Београд у децембру 2010. заличи на Загреб априла 1941. Аплауз за агресора, хвала Богу не и на улицама Београда, од "жутих Јевропејаца " јесте сраман али не и изненађујући. Бруно Векарић , изгледа има проблем да прикрије утицај националног идентитета на посао који обавља.

Одмах након обављеног извештаја Дика Мартија, Бруно је, ничим изазван, пожурио пред руду и саопштио да тужилаштво неће да покрене истрагу, нити ће подизати оптужницу против Тачија, јер, забога, није доступан српском правосуђу. Демантовао га је сам Дик Марти ( који није тамо неки лаик , већ човек који је био тужилац у Швајцарској) изјавивши да је баш српско правосуђе, односно тужилаштво, надлежно да води истрагу.

На жалост, није ово први пут да према Србији буду коректнији странци, него они које она плаћа из буџета. За Бруна је најважније да утврди да ли је неко из претходне владе знао где је Ратко Младић, а није хтео да га ухити?! Међутим, најзначајнији и најскандалознији је иступ председника Србије, Бориса Тадића. Као што и доликује вазалним поданицима, он у потпуности следи политички правац на који га усмеравају из Washingtona. И он чека доказе против Тачија?! Уважавајући презумпцију невиности, а не марећи за моралне принципе, Тадић изјављује да је спреман да разговара са легитимним представником Албанаца, Хашимом Тачијем.

То што признањем легимитета признаје и легалност избора на територији државе којом председава, за Бориса, сва је прилика, нема већи значај, баш као ни то што је његов потенцијални саговорник, означен као један од најбескрупулознијих злочинаца у Европи. Судећи по овоме, била је тачна процена коју је (ако је веровати Wikileaks-u) STATE DEPARTMENTU дао њихов дипломата из Београда, о спремности Тадића да тихо, иза леђа свог народа, призна независност Косова. Тако би, политиком свршеног чина, био заокружен један процес дефинисан као стратешки интерес SAD-a у овом делу света.

«Преговори« ће почети, највероватније тако, што ће се Милић Барјактаревић, пардон, Борис Тадић, извинити Тачију за све непријатности које је имао због тога што је од стране Србије, стављен на Црвену потерницу Интерпола, која је у међувремену повучена. За веровати је да ће се извинити и за то што је Србија дозволила великом броју младих и здравих Срба да напусте територију Косова (реч Метохија, сигурно неће бити у употреби) односећи са собом велики број бубрега, јетри, срца, крви, рожњача, коже и осталих "природних ресурса" за које је "премијер" Тачи и његова "Влада" већ пронашла тржиште.

Ових дана у Србији траје велика медијска кампања којом се грађани позивају да потпишу донорске картице, односно сагласност, да у случају мождане смрти ( мада, видимо да ни сагласност, а ни мождана смрт, не морају да буду испуњени услови да би неко постао донор?!) њихови органи могу бити употребљени за трансплатацију онима којима је то једина шанса да наставе живот. У свету има много оних којима су неки од ових органа неопходни, а могу и спремни су да добро плате. Тим новцем би Тачи и његови "министри" могли да покрену посрнулу косовску економију.

Сво ово размишљање у понеким тренуцима је страшно али на жалост, с обзиром каква је искуства имао овај народ последњих двадесет година, ништа нас више не може изненадити.

[You must be registered and logged in to see this link.]