Srbi, Srbija, Srbstvo

Нека запажања из 2010.
Пише: Јован Драгутиновић

Иако се 2010. година још увек није завршила и тек чекамо Божић, ипак, можемо рећи да је једна година иза нас. Као и сваку годину и ову су обележили битни и мање битни догађаји. Оно што можемо рећи да је најупечатљивије у претходној години, је свакако њено протицање у наставку континуитета деценијских, већином негативних, дешавања. Много тога што смо посејали током последње деценије убрали смо протекле 2010.г. Ми ћемо у овом кратком прегледу одабрати само, по нашем резоновању, кључне догађаје,а који, опет по нама, карактеришу већ усвојене трендове државног и националног израза из предходне деценије.

Дипломатски, ова година ће се највероватније памтити по усвајању резолуције о Косову и Метохији у скупштини УН чиме је наша власт пристала да де-факто призна јужну српску покрајину. Пре тога су многе државе, укључујући све (осим Б. и Х.) у нашем окружењу, па чак и Црну Гору, успоставила дипломатске односе са албанским владајућом нарко-елитом на Косову и Метохији.

Упоредо са поступним одрицањем од Косова, у јавност је током прошле године све више цурила експлицитност о неминовности нешег одлучивања између К. и М. са једне и Европске Уније са друге стране. Наша историјска реалност се понављала по ко зна који пут. Јер, према Косову и Метохији смо мерили своју досадашњу историју, а можемо и садашња дешавања. Оно нам може послужити као огледало нашег стања. Али и мерило сваког нашег (не)пријатеља. По њему се можемо равнати при процени свих око нас.

Током године, како се и даље налазимо на ЕУ- путу (на ком смо уз пут заборавили Косово), било је наравно и много оптимистичних еуро-запаљивих изјава и поступака министара и представника актуелне власти. Оне су давале ритам народном пулсу и покушавале да га одрже у еуфорији наклоњености безалтернативном европском рају. Требало би да се бавимо заиста посвећено и ревносно да бисмо могли приказати све оне изјаве, разоткривена дела и поступке јавних личности који би свакако нарушиле углед њих самих.

Али ево само, по нама, наупечатљивијих. Председник Тадић је потписао Истамбулску декларацију. У њој се даје подршка путу Б. и Х. у НАТО интеграције. Наравно потпис је уследио без икаквог договора са највишим законодавним телом – Народном скупштином. Ово је постала све чешћа пракса нашег председника па је логично да се, као обични грађани, питамо ко и шта стоји иза ове декларације, у већем делу непознате српском народу.

Усвојена је и декларација о злочинима, па чак и геноциду Срба у Србреници, а касније, као компензација и маркетеншки трик, и о злочинима над Србима. Иако је готово сва јавност патриотски настројена била против овог срамног чина и упозоравала на његове погубне последице они који су је донели били задовољни и поносни. Вероватно су осетили олакшање пошто је притисак њихових налогодаваца из иностранства попустио након усвајања неопходних резолуција.

Поред политичких било је и осталих, мање или више битних, дешавања. Заправо, стање у коме се налазио, и још увек налази, наш народ јесте и најбитније. Иако су ову годину обележила поскупљења, штрајкови и губљења радних места, можемо рећи да постоји и један битнији елемент на који се можемо осврнути – духовно стање народа. Приметна је даља ерозија морала, која преко плански инструсаних медијских садржаја иде на то да нам окрњи последње импулса националног достојанства као залога духовног идентитета и здравља наше нације.

Ево неколико примера горе наведеног. Најзанимљивији је то што је ове године, по први пут у нашој држави, основано Атеистичко друштво Србије. Други, не мање занимљив догађај, пошто је и он премијеран у Србији, је хомосексуално обешчашћивање нашег главног града. Иако земљом влада бела куга то није препрека нашим властодршцима да, заједно са многобројним прозападним НВО, пропагирају хомосексуалне и друге вредности које угрожавају српску породицу – духовни и материјални стуб живота нашег народа . То што је у Србији више старијих од 65 година него млађих од 15 година владајуће структуре у Србији изгледа да ни најмање не занима. Што ће нас за неколико деценија бити око 6,8 милиона не спада, како видимо, у њихов круг интересовања.

Као што будућност, иако се куну у њу безалтернативним европским рајем, наше предводнике не занима тако их ни садашњост не интересује. Да их бар мало дотиче судбина сопственог народа побољшали би бар здравствену заштиту. Овако, имамо епидемију кардиоваскуларих болести са пратећим симптомима. Такође и повећан број канцерогених обољена, већином произведених штетним утицајем осиромашеног уранијума.

Дакле, морамо се питати и каква нам је будућност. Но, ако желимо путовати у извесну будућност потребно нам је осветљавање прошлости, која такође владајући круг са свим еуропским трабантима који су уз њега, такође не занима. Као да није у њиховом опису посла. Све у свему сваком је јасно да Србија, на овом путу на ком је, нема будућности, као ни садашњости.

Ипак, морамо признати, није за све крива власт. Много тога иде и на наш терет. Дозволили смо себи да будемо заведени пропагандом материјално-хедонистичког раја који стиже са запада. У томе је наша највеће кривица. Морално смо пали. Сада су нас греси, лаковерног (не само овогодишњег него десетогодишњег) прихватања нереалних обећања притисли. И вероватно ћемо грцати у проблемима све док не схватимо да смо сами себи најпречи. Да несложност, слабост, немоћ произилазе из нашег одрицања вековних искустава која су у темељу нашег националног бића. Или ћемо се њима вратити или нас неће бити. То је порука протекле године, али и свих ових времена одрицања, наивности и вере у материјалне вредности, која би требало, ако не свима а оно многима, да осветли пут у перспективније доба.

Није нам овде био циљ да потпуно сагледамо претходну годину. Хтели смо само да укажемо на неке од проблема који су нас задесили и да укажемо на њихов континуитет. У сваком случају, корисно је макар бацити поглед уназад, да видимо да ли нам је путања закривљена, и куда идемо. А још потебније је чешће, много чешће од једном годишње, проверавати да ли смо и даље на правом путу. Бићу слободан да кажем, провера је потребна сваког момента...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Органе за оружје
Пише: Карл Нагел

Следећу вест смо могли да прочитамо у медијима у мају 2009. године:

« Балкански форум: истраживач Европског Савета пратио трагове до Албаније…

Тирана / Приштина: специјални изасланик Европског Савета, Дик Марти, који је истраживао тајне ЦИА затворе у источној Европи, тренутно следи спекулације по којима су косовски Албанци пред крај рата на Косову, убијали Србе, одстрањивали њихове органе да би их продавали на црном тржишту. Још у својим мемоарима је бивши главни тужилац Хашког суда извештавала о илегалној трговини органима. Међутим, судски истражитељи нису нашли никакве јасне доказе за то 2004. године. А ни новинари агенције Асошијејтид Прес (АП) нису ништа пронашли.

Али су зато српске власти откриле нове доказе. Главни тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, је предао документа Дику Мартију, али није дао никакве детаље у вези са заштитом извора. Србија сада захтева да се поново истражи « сумњива » сеоска кућа у месту Рипе на северу Албаније.

За причу о крађи органа не постоје документа

За разлику од приче о затворима ОВК у Албанији, о којима је истраживао новинар БИРН-а (Balkan Investigative Journalism Network – BIRN) Алтин Рашими, по исказима неких сведока, Ослободилачка војска Косова је 1999. године држала затворе у Албанији и на Косову. Један од њих се налазио у месту Кукес у севернозападном делу Албаније. За време НАТО бомбардовања између марта и јуна 1999. године, тамо су одвођени на десетине цивила, највећим делом косовских Албанаца, које су оптуживали да колаборирају са српском страном, али такође и Рома и Срба, које су тукли и мучили чланови ОВК.

Укупно је у тој бараци било држано око 25 људи, од којих три Албанке, и 18 особа је убијено. Такође и УНМИК располаже документима, по којима су неке особе, које су преживеле боравак у затвору ОВК у Кукесу, одведене у полицијску станицу у Призрен на Косову. Кукес је било стратешко место за ОВК, одакле су обезбеђивали оружје, униформе, војнике и новац за Косово (АП, Стандард, штампана верзија. 13.05.2009.) »
Фирма: Фокус
Факс
За: Г. Јурчића
Од: Карлхајнц Нагел, Obere Königstraße 4, 3500 Kassel, НЕМАЧКА
Фирма: ИДК
Факс: 0561-18709
Датум: 21.01.93.

Коментар: при једној српској војној контроли, претражена је једна западњачка хладњача. Случајно су пронашли замрзнуте очи и друге органе. Возач је ухапшен, возило конфисковано. Постоји видео снимак целог тог процеса. Постоји могућност да се дође до тог протокола преко једног српског официра. Већ за две недеље мој информант креће за Југославију. Породица мог информанта, отац Србин, мајка Хрватица, је огледало људског сукоба. Можда је и сама ова прича вредна једне репортаже. А можда постоји веза између фирме Хирнхојте (Hirnhäute) и транспорта органа. Јавите ми да ли вас ово интересује и како бисмо поступили.
Све најбоље,
Ханс Нагел

Средином децембра 2010. године, пуштена је следећа вест:

Да ли је Хашим Тачи трговац органима?

«Хашим Тачи, шеф владе Косова, је можда и шеф мафије своје земље, који је развио између осталог, трговину бубрезима убијених Срба. Ово му пребацује Дик Марти у свом извештају, али не пружа ниједан доказ. »
Западна штампа отказала

Већ 1993. године сам имао сигурне документоване информације о ликвидацијама Срба ради вађења органа и њиховог транспорта до Швајцарске. Помоћу добијеног профита од продаје органа, куповало се оружје. Моја понуда часопису Дер Шпигл (Der Spiegel), Фокус (Focus), као и другим медијским кућама, није само била одбијена, већ је остала без икаквог одговора. Можда би добила неки други одјек да су били у питању Срби који убијају Хрвате. Једноставно није одговарала тадашњем политичком духу.

Са немачког превела Светлана Максовић

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЗАШТО ВИШЕ ПОЛИТИЧАРИ НЕ ПОМИЊУ УЛАЗАК СРБИЈЕ У НАТО?
Пише: Мирослав Лазански

Кренула је нова 2011, а на домаћој политичкој сцени као да је замрло јавно заузимање неких политичара за улазак Србије у НАТО: то је један од знакова да су избори ту или ове или следеће године. Јер оне странке које очекују да добро прођу на изборима сигурно неће позивати Србију да уђе у НАТО, пошто за тако нешто не постоји широки јавни консензус. Слично је било и пред изборе 2008., када су они који су били за улазак земље у НАТО одједном престали да о томе говоре. Дакле, у предстојећем периоду НАТО не би требало да буде дежурна тема странака на власти, заправо, мислим да ни једна странка у Србији неће улазак у НАТО ставити у своје предизборне пароле и програме. Осим ако, сада после извештаја Дика Мартија и свега што се догађало и догађа на Косову, не желе да изврше политичко самоубиство. О томе да су све садашње и будуће кризне локације на којима се појављује НАТО практично на границама Русије, а хиљадама километара далеко од граница САД, и шта то значи у контексту руске нуклеарне доктрине, боље да и не говорим...

С друге стране, прелазак на професионални систем попуњавања армије и реформа војске Србије биће сигурно тема о којој ће се странке спорити уочи избора. При томе сви као да заборављају да је за стабилност система одбране, као и за промене у том систему, врло важно да постоји велика јавна подршка, односно бар минимум сагласности свих главних политичких актера у земљи. У многим демократским државама за законе у области одбране, да би били усвојени, мора да гласа две трећине посланика. У том контексту може се посматрати и проблем уласка неке државе у НАТО. Односно, зашто НАТО преферира да у свакој земљи која претендује да постане чланица алијансе има широку подршку јавности? Зато што се може догодити да после уласка неке државе у савез на следећим изборима победе снаге које нису за НАТО, па нова влада одлучи да земљу повуче из алијансе. А то онда за НАТО доноси цели низ великих проблема. Да ли се то негде већ догодило? Јесте, Де Гол је својевремено повукао Француску из НАТО-а и алијанса је своју главну команду и већи број инсталација морала да пресели из Француске у Белгију. Наравно, посебна је прича да политички утицај неке чланице директно зависи од војног доприноса те чланице савезу, да алијанса вреднује и квантитет и квалитет нечијих оружаних снага, да се у савез не улази под неким својим условима и да све то и није тако јефтин спорт. Осим ако не желите да у савезу само преносите рањенике и правите бурек.

Међудржавни односи претрпани су војно-стратешким реалностима. Димензионисање војске Србије одвија се у оквиру утврђивања виђења света око нас, при чему на Западу и даље важи досетка како „нема ничег офанзивнијег од дефанзивне позиције Срба“. Ипак, неки код нас и даље уздишу над тим што нисмо чланица НАТО-а, а скоро сви око нас су у НАТО-у, „па можемо постати острво, изоловани и опкољени“.Постављам питање како можемо бити опкољени без оних који нас опкољавају? Јер, око нас су пријатељске земље са којима имамо споразуме и о војној сарадњи. Или је то реликт некадашњег комунистичког размишљања, апсолутизација непријатељског окружења, део интерпретације теорије класне борбе? Да се вратимо онда на ОНО и ДСЗ?

Војска Србије добила је највећи део колача државног буџета. То је и логично и тако треба и да буде. Али је онда и логично да се постави питање какве интересе у оквиру расположивих пара треба да брани та војска. Питање допустивости примене оружаних снага за одбрану наших интереса у ситуацији ограничених могућности и принципа што мањих трошкова и ризика по државу? Да ли је неко озбиљно анализирао српске животне интереса на Балкану и шире? Има ли Србија данас уопште такве интересе? Интересе чија је повреда питање живота ове земље?

Анализа стратешких интереса Србије на Балкану, у контексту безбедности наше територије, пре свега је задатак званичних војних експерата. Уместо тога, исказан је стратешки интерес да се српски официри појаве у оквиру мисије ЕУ на ратним бродовима у Индијском океану. У водама Сејшела, у борби против пирата. Без српске заставе. Лепа војна екскурзија. Користиће нам то на Дунаву и Тиси...

Тешко је снаћи се у сплету најновијих српских идеолошких и стратешких интереса. Наиме, није ми сасвим јасно шта потиче из идеологије српског неолибералног капитализма, а шта од државне и националне стратегије, али је сасвим јасно да је прича о деидеологизацији спољне политике у међувремену девалвирана.

У вези с тим, шта значи то ако се министар спољних послова Србије обраћа амбасадорима наше земље на амбасадорској конференцији усред Београда на енглеском језику? Због високог госта из Словачке? Или је реч о томе да ћемо, у складу са четири стуба наше спољне политике, следеће године чути говор на руском, онда можда и на кинеском…

Извор: Политка

ШТА МОРАМО ДА УРАДИМО ДА СРБИЈУ ДОЖИВИМО КАО СВОЈУ
Пише: Драгослав Павков

Међу ауторима и коментаторима текстова на патриотским сајтовима полако су се искристалисала два правца у размишљању на тему: „Шта даље?". Први, који заступа Миша Ђурковић, да је режим склон паду, да му треба само пар удараца, споља (вероватно завртање неке кредитне славине и још по нека „победа" типа измењена „косовска" резолуција) и једна мања инстант револуција изнутра - па ће га однети ђаво...
Мени се јако допадају једноставна решења - „фик и готово...", али с њима имам (углавном) нерешив проблем. Због наметнуте једноставности таква решења дају лоше резултате. Искуства из прошлости нам говоре да су после великих жртава и успешно изведених „револуција" на власт често долазили још гори, незналице и криминалци. Због те наметнуте једноставности решења, још нисмо чули ко су људи који би (после револуције) требало да замене ове који су на власти данас. Ваљда да не разбијамо главу небитним питањима. Наше је да зграбимо мотке и разјуримо багру из министарстава, резиденција и агенција, а други, „зна се који", ће водити бригу о кадровским питањима.

То је нешто што је већ виђено после петооктобарских промена. После дуготрајне медијске кампање, сатанизовања Милошевића и његовог режима, после милиона долара и марака уложених у подршку „демократским снагама", народ Србије је изашао на улице, узео мотке и изборио се за демократске промене. Свако од оних милион људи који су тог дана гутали сузавац знао је ко су Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Момчило Перишић, Владан Батић, Ненад Чанак... И сви ти људи су пристали да подрже коалицију непомирљивих идеологија и људи оптерећених личним анимозитетима, само да би видели леђа једном режиму који је изгубио везу са стварношћу и светом. Поверовали су причама да странци са џаковима новца у ниском старту чекају на границама, само да падне режим па да дођу да инвестирају, отворе нова радна места...

Уместо странаца, на бензинским пумпама у околини Сегедина, испијајући макијата и капучина и грицкајући пластичне кашичице, седели су „кадрови" за које нико живи до тада није чуо, мада су, мора се признати, неки од њих имали прилично позната презимена.

Већ од нултог сата тог шестог октобра у џиповима са дипломатским таблицама ти људи су прешли границу и засели на руководећа места у држави. Пазите, ми јесмо гласали за Коштуницу и Ђинђића, али ко је гласао за Александра Никитовића, Владимира Бебу Поповића, Немању Колесара, Јелену Триван... Ми јесмо гласали за Владана Батића и Горана Свилановића, али ко је гласао за јуродивог Милана Ст. Протића, амбасадора у Вашингтону који је рекао да он тамо представља своју а не државну политику; ко је гласао за други олош који од тада „представља" Србију у иностранству?

КО ЋЕ БИТИ КАЛИФ

У томе је проблем са овом врстом промишљања наше садашњости и будућности. И ови који нам се нуде за „калифа уместо калифа" изгледа да би кадровали на исти начин као њихови претходници. Само, уместо људи које би им наметнула бриселска или вашингтонска бирократија, поставили би своје ортаке, спонзоре и стручњаке које би им препоручиле неке друге бирократије.

Пошто се ради о високообразованим људима, наравно да им је јасно да је шансу за ову врсту револуције проневерио ДОС; због тога уместо револуције, у последње време све више предлажу бојкот избора, који су извесни, али нису расписани. Тако за рачун власти бесплатно сондирају јавно мнење, а на основу резултата које добије, режим ће извући закључке о расположењу бирача и одлучити о тајмингу за изборе. Које ће наравно добити подмићивањем бирача или крађом - свеједно.

Тој врсти размишљања супротставља се (ако сам добро схватио) Жељко Цвијановић и, наравно, Двери. Није спорна потреба да се у Србији промени власт. Међутим, није довољна само смена Курте да би узјахао Мурта; потребно је променити начин размишљања бирача. Потребно је вратити се у предшколски узраст и поново учити о људским вредностима и људским особинама. Потребно је Србима (ма колико то било увредљиво на први поглед) као шестогодишњацима, непрекидно тупити да је крађа крађа - а не сналажење. Да је мито мито - а не чашћавање. Да је издаја издаја - а не евроатлантска интеграција.

Да се задржимо на само ова три питања. Када преко својих веза (тамо где треба) добијете информацију да ће се „тај и тај" привредни субјект продати на аукцији са ниском почетном ценом и да за њега нико други није заинтересован, пошто га је претходни принудни управник докусурио толико да никад али никад неће стати на ноге - када вам „ваши људи" кажу у којој банци можете (уз одређни „тал") добити кредит да купите тај привредни субјект - само ако сте комплетан идиот (или поштењачина, свеједно) нећете препознати шансу.

„КОМБИНАЦИЈА" И ЗЛОЧИН

Ако ипак нисте ни претерано поштени, а ни комплетан идиот, можете прибавити банкарску гаранцију и купити тај безвредни „субјект". Онда вас у Агенцији за привредне регистре упишу као власника, на конто чега можете подићи кредит „за покретање процеса производње или за репроматеријал" до трећине вредности „субјекта". Те параметре вам „напумпају" одговарајући људи које су правилно распоредили они за које сте гласали, или још боље, они које сте спонзорисали док су били нико и ништа. А онда као председник управе привредног субјекта - новац добијен за „покретање..." позајмите сами себи као грађанину. Наравно, уз уговор о зајму у коме пише да ћете дуг вратити чим будете имали новца. Пошто частите све који су вам помогли у овој „комбинацији", остаје вам доста лове за зидање кућа (нек цркну душмани), школовање деце (наравно, у иностранству јер наш образовни систем не ваља), куповину кола за разбијање (није бег циција). а ако притом имате зрно соли у глави, требало би да предвидите и неки фонд за адвоката довољно кварног да вас у евентуалном судском спору квалитетно заступа.

Дакле, ма колико ово изгледало као понашање талентованог бизнисмена, то није ништа друго него ординарни лоповлук. Бизнисмени шпекулишу у оквирима закона и, користећи несавршености правног система, себи и својим фирмама доносе зараду. Када се у некој држави закони доносе и прилагођавају потребама „бизнисмена", то није сналажљивост већ корупција - а то је криминал (злочин).

И да, кад смо већ код тога; у нашем друштву уобичајено је за неког ко убије човека рећи да је злочинац. Док је за онога ко наручује убиства уобичајено рећи да је криминалац. Што је заправо исто (цриме - злочин, цриминал - злочинац), али ми Срби волимо да о људима који „само" наручују убиства и друге злочине размишљамо као о пословном свету, а не као о неким тамо јајарама који „прљају руке" и убијају друге људе.

Када неко приватном факултету који седам-осам година чека на акредитацију уз 5.000 евра „као знак пажње" одобри исту - то је корупција. Исто тако је корупција и када са 100 грама кафе „подмажете" службеницу на неком шалтеру да вам уручи неко решење које је готово већ месец дана, само што она, ето, до сада није имала времена да га потражи у брду папира на свом столу. Према свецу и тропар.

Мисли ли неко да та „Мица убица" не би узела пет хиљадарки када би била на месту министра или помоћника који одобрава акредитације? Не будите наивни. На шалтеру се „пече занат", корумпирани министар или директор агенције је само виши степен исте струке.

Нешто попут пандура који вас за „црвену" пушта да прођете са ћелавим гумама и његовог начелника који „затури" пријаву против неког нарко дилера док овај не уклони доказе.

И, што је најгоре, сви имају добре разлоге као оправдање за то што раде: онај помоћник министра је урадио добру ствар јер много студената је стигло до дипломског, а статус им није решен. Студирали су по једном програму, а у индексу им пише нешто друго јер се све са акредитацијом неочекивано отегло. Помоћник је решио њихов проблем, а неко се сад ту нешто буни што је њему и шефу у џеп улетело пет сома евра. Мис'им стварно!

Шалтерска службеница је преоптерећена послом; она би решење свеједно уручила кад дође на ред, није она робот него жив човек. То што би решење вероватно већ давно било уручено да она не ствара залихе кафе и преко реда решава захтеве оних који „знају за ред", њу уопште не дотиче. Тако јој је радила и мама, уосталом, од ње је и наследила радно место и ко јој шта може?

Проблем са овим примером је то што је у нашем друштву постало сасвим уобичајено, такорећи ствар бонтона „чашћавање" оних који примају плату да би грађанима правили услуге. Лично сам имао пример у самоуслузи да ми пензионер понуди пет динара које сам тражио од касирке да ми врати, а она као нема, јер „правим гужву" а њему се као некуд жури, па би радо платио пет динара да брже стигне до касе.

ВОЈСКА И ИЗДАЈА

Свођење Војске на неколико бригада професионалаца у условима где суседи показују претензије према територији Србије, и где се јавним и тајним каналима финансира и регрутује пета колона за рушење уставног поретка земље је велеиздаја. Без обзира што таква квалификација дела у нашем кривичном закону не постоји, надам се да ће се у овом друштву развити снаге које ће велеиздајнике препознати и примерено казнити. Тачније живим за тај дан. Приче о евроатлантским интеграцијама биле би легитимне када би постојали преговори о приступању које наша држава води са НАТО.

Србија је прокламовала војну неутралност, и нико није ни од кога добио мандат да земљу на мала или велика врата свеједно, увлачи у НАТО. Тачка. Они који су на изборима 2008. добили прилику да формирају владу нису добили право да се спрдају са Уставом.

Дакле, све канцеларије НАТО у министарству одбране, саветници и координатори у МИП и сличне неподопштине владајућег режима су велеиздајничке работе и, ако у овој земљи икад дође до промена, њихови аутори и извршиоци мораће да одрапе тешку ћорку.

Иначе, џаба кречимо.

Сарадња са страним војскама, па и са националном гардом Охаја, Вануатуа или Тунгузије, ако то процене за потребно они који врше власт - да. Али и валоризација потребе, успешности и трошкова кад дође до свођења рачуна. На пример, пред изборе. Или пред оптужницом за велеиздају.

Не може водник који у кафанском разговору исприча да у његовом одељењу има шест пушака АП АБ2,РБР-90мм Оса, снајперска пушка М-76 и Пм М-84 да лежи у нишком затвору, а да генерала који америчком резиденту ЦИА предаје ДВД са строго поверљивим материјалима Генералштаба штити некакав имунитет. Посланички, дипломатски или „буразерски" какогод. Ако ово не схватимо и не почнемо да се понашамо као нормалан свет у коме се поштују нека правила - обрали смо зелен бостан.

За пријатеље и непријатеље у свету Срби су енигма; способни за највеће могуће жртве и спремни да прихвате борбу са немерљиво јачим непријатељем не би ли доказали да су у праву, губе добијене битке и за вође бирају људе којима објективно, не би поверили ни две своје, подвлачим своје нацртане овце на старање. Државу и њене послове, нажалост, многи Срби не доживљавају као своје.

Да би нас неко поштовао, најпре нас мора разумети. Ма шта ми о томе мислили, они који одлучују о нама воле да им је све јасно. А то нису ови клошари који висе по телевизијама и шире „оптимизам". Од почетка југословенског расплета Срби су стекли имиџ народа који не зна шта хоће, зато су они који о нама одлучују себи нашли савезнике међу онима чије су им намере и планови били јасни.

Знамо ли ми уопште шта хоћемо? И ако не знамо, можемо ли постићи договор о минимуму националног интереса? Можемо ли занемарити своје сујете и уважити туђе мишљење, а да га претходно не дисквалификујемо по принципу - знам га ја?

И можемо ли се коначно договорити о људима који би све то што још не знамо требало да формулишу у неки програм националне обнове, кога би се онда сви под претњом неке нове „Кнежеве клетве" морали придржавати?

Извор: Нови Стандард

Тадић чека једно, Србија нешто сасвим друго
Пише: Миодраг Зарковић

Када се појавио извештај Дика Мартија о монструозним активностима мафије Хашима Тачија, председник Србије Борис Тадић најпре је покушао да буде већи Европљанин од самих Европљана. У скандалозној изјави да ће преговарати са Тачијем све док се Мартијеве оптужбе не докажу, Тадић је додао и да ће став о Тачију заузети у зависности од тога какав став буде заузела и "међународна заједница". За разлику, дакле, од Јосипа Броза, који је признавао само суд своје партије, Тадић је, ето, рекао да признаје искључиво суд своје Европе.

Неколико дана касније, пошто су његове речи изазвале оправдану лавину критика у српској јавности (не по водећим медијима, под строгом медијском контролом, већ по алтернативним, махом интернет гласилима), Тадић је променио плочу и покушао да буде већи Србин од било ког Србина, па је о Мартијевој истрази рекао да је "Србија годинама чекала на такав извештај". Авај, ова реченица је још скандалознија од претходне изјаве, из најмање два разлога.

Прво, због недвосмисленог признања да је држава, у којој он има потпуно неспутану власт, сасвим беспомоћна да се бори за своје легитимне интересе. Тадић, наиме, каже да је Србија ЧЕКАЛА да неки савестан појединац обави задатак који је, у ствари, она сама – држава – морала одавно да испуни. То је још једно у низу посредних признања да је Тадићев режим одустао и од ненасилне борбе за Косово, на коју су се режимски прваци заклињали када су долазили на власт. Јер, ненасилна борба подразумева најразличитије дипломатске активности, а једна од основних активности морало би да буде управо енергично настојање да се у светској јавности расветле свеприсутни наговештаји о бестијалним злочинима косметских Албанаца.

У такву активност неизбежно спада и проналажење независних, савесних појединаца, сличних Дику Мартију, спремних да се одупру политичким притисцима и обелодане мрачну истину о темељно прикриваним зверствима над Србима. Али, Тадић и његов режим не гледају даље од Јелка Кацина, па су били потпуно затечени не само извештајем Дика Мартија (иако га је он припремао две године, делом и у Београду), него и самим сазнањем да људи попут Мартија уопште постоје у европским установама! Морали су да проналазе такве људе и помажу им у истрази, али не, они су чекали прво да се Карла Дел Понте смилује да напише да су над косметским Србима вршени стравични злочини, па су онда чекали да се Дик Марти прихвати истраге, а на крају су сачекали да Марти сачини и објави извештај.

Исто тако, намеће се потпуно јасан закључак да ће Тадићев режим и даље чекати, уместо да сада покрене ланац званичних и незваничних процеса који би довели до правосудних последица за све грозоте из Мартијевог извештаја. Званични Београд ће наставити да стрпљиво чека да се хлеб сам поједе, односно, оставиће Мартијев извештај на милост и немилост онима који су и раније знали за албанске злочине, али су их игнорисали. Национално одговорна власт би у овом тренутку инсистирала на проширеној истрази, не само о Тачију већ и о свим међународним управницима Косова, који од 1999. нису ни прстом мрднули да се дође до истине и правде. Колико су о албанским крвницима знали Бернар Кушнер, Ханс Хекеруп, Михаел Штајнер, Хари Холкери, Сорен Јесен-Петерсен, Јоаким Рикер и Ламберто Занијер? Зашто ништа нису предузели? Ко је спречавао истрагу о српским жртвама? Шта све ове године раде УНМИК, КФОР и Еулекс, док им се пред носом одвија незапамћена злочиначка делатност? Чиме се за то време бавио Хашки трибунал? Шта су урадили небројени амерички, европски и УН изасланици за ратне злочине?

Све су то питања која проистичу из Мартијевог извештаја и која упућују на врло широку заверу кадрова којима је српска покрајина предата на руковођење и кадрова који су се прогласили надлежним за сузбијање постјугословених сукоба. Питања чије ће одговоре Тадићев режим ипак сачекати...

Други поразан аспект изјаве српског председника везан је за то шта је Србија годинама чекала. Мартијев извештај? Неће бити! Мартијев извештај бави се одређеним злочинима и одређеним жртвама. Колико год били ужасни, а за ужасније се одавно није чуло, злочини о којима Марти пише само су последица изворног криминала, почињеног деведесетих година прошлог века над државом Србијом и српским народом. Све и да је Тачи управник опере а не трговац људским органима, то никако не би оправдало бруталну агресију на Србију и отимање њене покрајине, за коју није постојао ниједан једини разлог. Какве везе Мартијев извештај има са одавно познатом чињеницом, да на Космету није било никаквог "етничког чишћења" пре НАТО бомбардовања?! Чак је и "случај Рачак", изопачени спектакл приређен да би припремио напад на Србију, изостао из хашких оптужница против некадашњег српског руководства – званичном Београду није био потребан Дик Марти да би о томе галамио на све стране света!

Штавише, многи су злочини ОВК били познати и пре Мартијевог извештаја: напади на српску полицију у годинама уочи бомбардовања, убијање и киднаповање српских и других неалбанских цивила, постављање бомби у кафиће и аутобусе... Истраге о тим криминалним делатностима су урађене и документоване, а на садашњем режиму је само да их ископа из архива и покаже планетарној јавности. Такође и да подсети да су заговорници НАТО бомбардовања – Тони Блер, Вилијем Клинтон, Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук, Робин Кук, Вилијем Вокер, Хелмут Кол и многи други – најпре потпуно игнорисали злочине Албанаца, а онда и сами починили страшна злодела, ништа мања од Тачијевих, тако што су "томахавцима" и осиромашеним уранијумом затрпали целу Србију, од Суботице до Пећи, касапећи и избегличке колоне, и возне композиције, и телевизијске станице.

Не би ваљало тај извештај ограничити само на Косово, морали би у њега да уђу и остали фронтови постјугословенских ратова. Иво Јосиповић је пијаниста и композитор, не продаје претходно отете људске органе, али то не умањује одговорност Хрватске, државе на чијем се челу налази и која би Дику Мартију била можда и већа инспирација него Тачијево окружење. То је држава у којој су, пре Јосиповића, српско питање решавали Анте Готовина, Мирко Норац, Бранимир Главаш, Томислав Мерчеп, а све под покровитељством Фрање Туђмана, кога је само смрт, како је тврдила опет Карла Дел Понте, спасила оптужнице Хашког трибунала. Требало би исто тако известити и о страдањима Срба у селима око Сребренице, Мостару, Сарајеву... О погубљењима припадника регуларног војног састава у оном краткотрајном рату у Словенији, где је управо Јелко Кацин имао врло мрачну улогу.

Такав извештај Србија већ годинама чека. Али, њега не може да напише никакав посланик Савета Европе, већ само српски државни апарат. Зато Србија данас, на самом крају прве деценије 21. века, чека власт која ће се латити израде таквог извештаја.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈУГОСЛОВЕНСТВО - ПРОЈЕКАТ ЛИКВИДАЦИЈЕ СРПСТВА
Пише: Милован Балабан

Данашњи пројекат интеграција (и дезинтеграција), који се намеће југоисточном Балкану, није ништа ново у сету решења која су овом простору стизали са Запада. Шта више од Карађорђевог устанка постоји континуитет разарања српског националног бића чиме се жели онемогућити конституисање стабилне српске државе на вазда геостратешки битном Балкану, где су се кроз историју, као и данас, укрштали интереси западних сила и Русије.

Прекомпозиција овог простора, која је на делу последњих двадесет година, иде за тим да задовољи аспирације атлантистичких геополитичких интереса. Предкумановска, по могућношћу федерализацијом размонтирана Србија, са идеолошки преобликованим српским идентитетом, услов је евентуалних интеграција екс југословенских државица. Дакле, слаба Србија – јак Балкан једини је модел који може имати подршку америчког фактора. Разлог овога можемо наћи у два века старим геополитичким константама. Есенцијални мотив слабљења Србије и фрагментације српске нације налази се у спречавању Русије да закорачи на Балкан и приближи се топлом мору. Тиме би угрозила империјалну контролу, некада Лондона а сада Вашингтона, дуж читаве Кенанове линије обуздавања руског фактора, која се протеже од Средоземља до Тихог океана.

Стога, земље вековима насељене српским народом, у геостратешком смислу имају много битнију улогу него што се обично мисли. Да је то тако говоре нам, како догађаји последња два века, тако и ови данас. Евроатлантски центи моћи, тј. њихови извршиоци, а то су Америка и НАТО, спроводе пројекат слабљења Србије, Републике Српске и отуђења Црне Горе већ опробаном методом духовног потирања Српства. Можемо тај пројекат назвати модерно југословенство, које је као и историјско, срачунато на потпуно разарање наше нације и државе. Нажалост, југословенство се и данас, у већем делу српске интелектуалне и политичке елите, не схвата као подметнута идеја чији је циљ био обуздавање, почетком 19. в. размахнуте српске националне идеје. А његова кључна улога је била управо неутралисати, из петовековних турских окова васкрсло, Српство.

Југословенство-западна подметачина

Да би ову тезу објаснили вратићемо се у тридесет године 19. века, и почетка стварања модерне српске државе. Темељ за обнову државности Србима представљали су херојски устанци под Карађорђем и Милошем, који су одјекнули у читавој Европи. Но, нико није имао толико разлога да се плаши чињенице што је „дунут живот српској души“ као суседна Аустрија и вазда за Балакан заинтересована Британија. Верска и национална шароликост Аустријског царства била је још комплекснија услед вековних прозелитских покушаја решења православно-српског питања у оквирима граница те велесиле. Наиме, унијатска политика претходних векова дала је одређене резултате после којих је немали број Срба прешао у тзв. грко-католичанство или се потпуно покатоличио, док је слична политика Турске у Босни резултирала примањем ислама од стране значајног дела српског живља.

Већ у првој половини 19. века Аустрија је на Босну, која је само номинално била под сизеренством султана, гледала као на своју интересну сферу (коначно ће је окупирати 1878.), чији је народ требало да се интегрише, и политички и идејно, у заједницу јужнословенских народа под Хабсбуршком круном. За Босну под жезлом Хабзбурга, тада је потајно, а пред Руско-турски рат 1877-78 и јавно, радила Британија. Намера Лондона је била да се Босна препусти из ослабелих турских руку у сигурније аустријске. Све у циљу онемогућавања руског фактор, који је куцао на балканска врата. А он је могао да се појави једино преко Срба, који нису идеолошки моделирани и који су чврсто утемељени у светосавском духу, видовданској етици и идеји о свесловенском јединству.

Зато је идеју (по Аустрију, али и Британију фаталну), коју је носио српски национални препород, требало неутралисати. Да је она опасна показала је и Вукова језичка реформа. Вук је дефинисао, у складу са тада општим ставом, да су Срби сви они који говоре штокавштином, чиме је дао научну потпору евентуалним српским државним аспирацијама на велике делове црно-жуте монархије. Ово је већ за Ватиканско-Лондонско-Бечке геостратешке пројектанте било алармантно. Јер, готово независна српска држава, са ореолом херојства из два устанка, и са националном идејом која је у складу са тадашњим европским романтичарским стремљењима имала легалитет и легитимитет, могла је постати магнет за све српско-православне поданике аустријског царства.

И не само то, она је могла постати стожер окупљања дотле, аустријанштином, европејством, католичанством и муслиманством, значајно ослабелог, и страним утицајима поколебаног Српства, у окриље своје аутентичне духовне матрице. Овим би се у перспективи могла створити снажна српска држава на простору који ће касније заузимати југословенска, а коју у складу са тадашњим европским цивилизацијским критеријумима нико не би могао да оповргне. Из угла Запада то се није смело дозволити.

Људевит и Штросмајер

Управо тада, тридесетих година 19. века, услед ове опасности, отворен је први фронт против „повампиреног“ српства. Име му је било Илиризам. Људевит Гај, пореклом Немац, као вођа илирског покрета, имао је првенствено за циљ обнову хрватства које би касније са центром у Загребу постало предводник свих Јужних Словена у Аустрији. Дакле, алтернатива историјској српској идеји муњевито је смишљена. Први потез илираца био је преузимање српске штокавштине за хрватски књижевни језик. Овим су Хрвати, који су до тада писали на кајкавском наречју, стекли основу да се боре са Србима за национално недовољно идентитетски утемељене католике српског порекла. И то у оквиру њима наклоњене државе која је и креирала овај измишљени и на историји неутемељени хрватски национални програм. Штавише, добили су и шансу да присвоје све што је тада чинило историју српског националног корпуса са западне стране Дрине, а што је написано на штокавском наречју.

Док је Људевитово илирство, као лажна алтернатива, било у функцији одбране Аустрије од надирућег аутентичног Српства (јер је преко њега могла Русија да закорачи на Балкан што би било фатално и за Британију), дотле је Штросмајерово југословенство требало да, када је илиризам одрадио свој део посла, пређе у напад са циљем прављења велике Југославије, прво у оквиру хабзбуршке круне а касније припајањем Бечу и саме Србије. Велика словенска компонента у оквиру царства, по Штросмајеру је требала да Србе-пречане духовно одвоји од светосавског историјског корена, а у перспективи постане, уместо српске националне идеје, идеолошки стожер окупљања свих Јужних Словена на Балкану, укључујући Србе из Србије, али и Бугаре. Штросмајерово југословенство је нека врста секуларног унијатства које је требало да дефинитивно помути и зада коначни духовни ударац, првенствено Србима. Оно је са друге стране и продубљивање илирства што се види и по његовом деловању. Похрватити све католичке припаднике царства (у перспективи и православне и муслиманске), али уколико код неких постоји јак отпор, југословенска идеологија је требала да буде у функцији моделирања свести, тако да оно што је српско у њој коначно нестане.

Отуд се тада, наизглед узгред, и у противречном контексту, приви пут спомињу хрватске претензије на српску Босну, паралелно уз причу о заједничком југословенском идентитету Словенаца, Хрвата и Срба, који је по креаторима овог неисторијског пројекта, требало Србима да се представи као историјски утемљенији од светосавља и православља. Циљ Штросмајера био је створити југословенски идентитет који ће се ослањати на католичанство и хрватство, а који ће у перспективи постати Пијемонт прикључења (анектирања) Срба из Србије, и њиховог духовног зближавања са Ватиканом и државног припајања Аустрији. Дакле, један далекосежан, још од Ватикана идеолошки профилисан модел овладавања овим простором, неутралисањем па и покушајем потпуног брисања српског историјског идентитета.

Национално освешћивање-једина нада

Живот у две Југославије у значајној мери дао је за право Штросмајеровим визијама. За седамдесет година живота ове државе, српски дух је разваљен како никада није био инвазијама најмоћнијих војски. Временом је у првој, а поготово у другој Југославији утицајем Англо-Американаца (некад отворено а некада прикривено) форсирано све оно што се афирмисало из Хрватске и Словеније. Дотле су Срби, као дежурни кривци који су морали перманентним извињавањем за измишљене грехе да се уподобљавају таквом југословенском политичком курсу, препуштали све полуге моћи овим народима и њиховим руководствима. Исто тако, са Запада је форсиран модел заједнице у којој би Србија била нека врста економске колоније Словеније и Хрватске, те су ове доживеле економски бум док је Србија привредно, или стагнирала или пропадала. Догађаји последњих двадесет година су само понављање исте приче, преобликоване у „модерне“ клишее.

На примеру заговарања југословенске идеологије, као варијанте интеграције ових простора која стиже из западне кухиње, видимо да су наши непријатељи кроз читаву историју знали, као што и дана знају, да се главна битка бије на духовном плану. Отети Србима душу био је увек њихов главни циљ. Физичка ликвидација, или окупација не може дати дугорочне резултате без претходног обездуховљавања и рушења идентитетско-културних темеља на којима једино може да егзистира српски народ. Отуд су и данас на снази модели, попут југословенског, идеолошког препарирања српске националне свести. Једноставно, они су се кроз историју показали као најефикаснији.

Срби (или српске земље) неће имати претпоставку за било какво зближавање (а камоли уједињење) док се не ослободе лажних илузија које нам се са Запада намећу последња два века. Док прихватају све могуће интеграције које се темеље на дезинтеграцији српских земаља. Док у своју државотворну идеологију убацују стране обрасце који су као подметнута мина и разориле све српске снове о стварању државе у којој ће се на српским светосавским и видовданским духовним темељима објединити сви Срби.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Затирање националне традиције
Пише: Драгомир Анђелковић

Вулгарно-материјалистичко затирање националне традиције

„Не тражимо савршенство изван природе“
(Јувенал)

Белгијски министар енергетике, Пол Магнет, пред крај прошле године оценио је да би у случају распада белгијске федерације било много боље да се Валонија – франкофонско говорно подручје те земље – припоји Немачкој, а не Француској. Како је рекао, то је привредни и друштвени интерес Валоније. Јер, немачка држава је боље уређена од, у етничком и верском погледу, Валонцима сродне Француске, те им улазак у њен састав гарантује стабилнији развој. С друге стране, како је оценио, на француско-валонској релацији постоји културно-национални прекид.

Нама на Балкану, па вероватно и европском истоку у целини, тако нешто делује просто невероватно. То је скоро као када би водећи политичари Републике Српске изјавили да им се у случају распада Босне и Херцеговине више исплати да се прикључе Хрватској него Србији. Или – можда је услед историјски условљених етничких специфичности и тренутног стања духа дела тамошњег становништва тај пример погоднији – када би Црногорци оценили да је за њих боље да уђу федерацију са Албанијом него са Србијом, јер би лакше осигурали равноправност у државном савезу са инородним али мањим партнером. Но, пре него што се позабавимо анализом етничке свести, и разликама које на том и другим пољима традиционалног идентитета постоје између европског истока и запада, да се прво позабавимо Валонцима, односно њиховом историјом и етногенезом.
ЕТНИЧКА ИСТОРИЈА ВАЛОНАЦА

Валонци су као и Французи, плод мешавине романизоване келтске већине и, у доба „варварске“ најезде на Римско царство, досељене германске мањине. Валонија је вековима била део Француске, а њено становништво је сродно са суседним француским етничким групама. Само део (иако већи) Валонаца изворно говори валонским дијалектом француског језика (а њим говори и део Француса са друге стране границе). Опет, матерњи дијалекти мањине Валонаца су пикардијски, лоренски и шампањски, који се углавном говоре у Француској. То указује на разноврсне француске корене Валонаца. Но, као последица феудалног расула, које је у Француској кулминирало током 14-15. века, Валонија је доспела у руке Хабзбурга. Тако су постављени темељи модерног етничког идентитета тамошњег франкофонског становништва.

Француски краљ Јован (Жан) II Добри (1319—1364). дао је млађем сину Филипу, у својству феудалног поседа, војводство Бургундију. Он је женидбом, као мираз, својим поседима припојио и делове данашње Валоније, као и још неке области, а и освајањем је битно проширио своје поседе (и ван граница Француске). Тако је настала моћна феудална творевина која је престала да се покорава француској круни, те у наредним деценијама иступала као (гео)политички ривал Француске.

Сукоб се, уз много преокрета, у другој половини 15. века ипак завршио дебаклом Бургундије. Француска је повратила већину одметнутих територија. Ипак, један њихов део трајно је изгубила. Јер, више од пола пораженог војводства (које је обухватало и Холандију, Луксембург, делове Швајцарске), укључујући и некада француску Валонију, припало је хабзбуршкој династији (родбински повезаној са оном граном француске владајуће лозе која је господарила Бургундијом).

Валонија је (заједно са Фландријом, са којом је чинила Јужну Низемску) остала под влашћу – прво шпанских па онда аустријских – Хабзбурга све до 1795. године, када ју је освојила и анектирала револуционарна Фрацуска, која је вековима памтила да је та област некада њој припадала. После Наполеоновог пораза (1815), Валонија је постала део Уједињене Низоземске. Но, није дуго остала у заједници са Холандијом. Уз помоћ Француске, католички становници данашње Белгије подигли су устанак са циљем да се ослободе доминације протестантских Холанђана. У њему су узели учешће како Валонци тако и Фламанци (који говоре холандским језиком али се од Холанђана разликују у верском погледу).

Париз је несумњиво прижељкивао да поново анектира не само Валонију већ и целу Белгију, па се ради тога директно умешао у сукоб, али су се друге велике силе жестоко супротставиле његовим територијалним претензијама. Тако је рат окончан успостављањем независне Белгије (1831), и то под доминацијом тада бројнијих и економски много снажнијих Валонаца (који су у новије време услед мањег наталитета од Фламанаца постали мањина, а изгубили су и економски примат).

СРПСКО-ФРАНЦУСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Све у свему, наизглед, Валонци су француски „Црногорци“. Као што је до средине 14. века, када је феудална анархија захватила Србију, Црна Гора била интегрални део источне српске државе (западна српска држава била је Босна Котроманића), тако је и Валонија до тада била тесно повезана са другим француским земљама. Уз то, као што су Црногорци православци као и други Срби (да сада не улазимо у питање етно-конфесионалног раскола у вези са другим деловима српског етничког простора), тако и Валонци са Французима углавном деле католичанство. Но, ту се сличност између српско-црногорског и француско-валонског питања завршава.

У релативно раном раздобљу средњег века већ је било недвосмислено јасно да су становници Србије, Босне, Херцеговине, Јужне Далмације, Црне Горе – Срби. О томе су директно или посредно писали још франачки аналиста Ајнхард (9. век), византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (10. век), као и потоњи релевантни аутори. Наравно, нису сви житељи тих области потицали из редова српског племена које је загосподарило већим делом некадашње римске провинције Далмације. Првобитни Срби мешали су се са другим словенским као и инородним групама (илирског, трачког, келтског порекла), и постепено су их и асимилирали. То се дешавало широм српског поднебља, а иако је тај процес умногоме био завршен у време када су о Србима писали Ајнхард и Константин VII Порфирогенит, његови рецидиви су били приметни све до освита новог века.

С друге стране, на француском простору постојале су много веће регионалне разлике него на српском. Уз то, имале су неупоредиво трајнији карактер. Док су Срби – у прилог чега сведоче и повеље босанских краљева – већ у средњем веку у разним својим крајевима имали јасну етничку свест (наравно не тако развијену као у модерно доба), француске заједнице такву свест углавном нису имале. Тамошње становништво се осећало као Пикардијци, Окситанци, итд, а не као Французи. Штавише, за разлику од Срба, који су имали заједнички књижевни језик (српску варијанту старословенског) и незнатно се разликовали у погледу говорног језика, преци Француза су говорили иако блиским, ипак различитим романским језицима, а у оквиру њих и прилично удаљеним дијалектима.

У наредним вековима држава ће постепено формирати, и у етничком а не само политичком погледу, француски народ. Валонци нису били део тог процеса, иако су у ери масовне културе и образовања углавном усвојили француски књижевни језик. Поготово у урбаној средини, он је током друге половине 19. и у 20. веку у великој мери потиснуо локалне дијалекте. Но, изузев када се радило о делу средњих и виших слојева, чак ни у доба бујања романтичарског национализма, народ није усвојио француски идентитет. Национално буђење одвијало се углавном на локалним основама. Валонци су се сматрали блиским Французима, али су ретко када себе доживљавали као Французе.

КОМУНИСТИЧКИ ЕТНО-МЕНАЏМЕНТ

У том погледу ситуација са Валонцима ни сада није битно другачије него пре 100 година. Опет, Црногорци су били доследно српски опредељени. Вековна раздвојеност од другог (моравско-дунавско) средишта српског државног живота, и тиме условљена историјско-династичка специфичност црногорских Срба, није довела до уобличавања засебног националног идентитета.

До тога је дошло тек после успостављања комунистичке, тоталитарне државе, и започињања етно-менаџмента заснованог на пропагандно-репресивним методама. Слично се дешавало и на руском простору, где су бољшевици, који су у духу неодмерене склоности ка еманципацији свега и свачега (без обзира да ли је постојала за тим објективна потреба или се само радило само о теоријски изведеном моделу од стране партијских идеолога), отпочели усађивање белоруског и украјинског идентитета и у неким крајевима где је становништво имало јасно дефинисану руску националну свест.

Није се ту радило само о административном оживљавању и предимензионирању оних разлика које су биле условљене вековном одвојеношћу западних руских земаља од државе источне браће (Великоруса), као и страним културно-језичко-верским утицајима. Већ и о наметању тих разлика оним областима где се оне нису осећале, а ти крајеви су додељене новим републикама (нпр. југ и исток Украјине или исток Белорусије).

Пошто се српско становништво Југославије, као и руско СССР-а, идентификовало са државом (није их сматрало непријатељским као многи Хрвати у Југославији или балтички народи у Совјетском Савезу), много лакше је могао да се одвија процес етничке алхемије спровођен од стране режима. Јер, људи су сматрали да је држава битна, и поистовећивали су се са њом, а републичке разлике су им деловале релативно небитно. Тако су многи Срби олако пристајали да буду Црногорци, а Руси да се изјашњавају као Украјинци и Белоруси, не сматрајући да се истински ради о новом националном идентитету.

У духу осећања двојног националног идентитета сматрали су да су и даље Срби, односно Руси. Но, када је из „лампе“ пуштен вештачки креирани етнички дух, он је полако заживео код дела становништва. Томе су допринеле унијатско-православне поделе на малоруском (украјинском) простору, односно последице династичког антагонизма на српско-црногорском поднебљу (које су довеле и до устанака у Црној Гори током 20-их година прошлог века, чиме је изазвана мржња која је била погодно тло за комунистичку пропаганду).

ПОТРОШАЧКО-ХЕДОНИСТИЧКО РАЗЈЕДАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ

После етно-историјског осврта на француски, руски и српски простор, стигли смо до нашег времена. Црногорци су данас подељени на већину која има двојни српско-црногорски идентитет, тј. која се осећа специфичним делом српског народа, без обзира на то да ли се њени припадници изјашњавају као Срби или Црногорци, и на мањину која се искључиво осећа у српском или црногорском смислу. Неку врсту двојног идентитета има и већина Белоруса па и немали део Украјинаца (у источном и централном делу земље). За разлику од њих, с изузетком неких пограничних зона, као и дела франкофонског становништва Брисела, ту врсту идентитетске вишеслојности немају Валонци. За њих су Французи суседан народ. Ипак, донедавно се то подразумевало: несумњиво много ближи него било који дуги, а поготово немачки народ.

Зато запањујуће звучи да релевантни валонски политичар ипак каже да сматра да је, пре свега из разлога материјалне природе, за његове сународнике најбоље да се у случају распада Белгије прикључе Немачкој. Изгледа, Европа се много више променила током последњих 50 година него што смо и свесни. Комунизам, који је нанео доста штете Русима и Србима (у сфери решавања националног питања, али и на многим другим пољима), немало тога је и замрзнуо, односно спречио је дубинске традиционално-ерозивне процесе. А његов слом подстакао је, у много чему, враћање традицији.

Иако на први поглед делује невероватно, данас има много више атеиста у некада ригидно католичкој земљи као што је Белгија, него у Србији и другим српским земљама, за чије становнике многи путописци су још у 19. веку посведочили да су у вези са ставом према религији прилично ноншалантни, на шта се надовезало и комунистичко наметање безбожништва. Код нас је верска и друга традиција механички потискивана од стране атеистичког система, али, време је показало, то је било много мање опасно од софистицираног, потрошачко-хедонистичког разједања наслеђа, што се дешавало на западу. У првом случају многи људи су осећали да држава над њима врши насиље, па су искористили прву прилику да бар делимично оживе наслеђе предака, док су у другом случају били тихо наведени да га се својевољно одрекну, што има трајније и опсежније последице.

Ма колико мислили да смо се удаљили од својих корена, очито, нама традиција, нација и вера, много више значе него становницима већине земаља европског запада. Умногоме зато се и не разумемо. Нама је несхватљиво да гро становника Алзаса, несумњиво немачког порекла, са резигнацијом реагује на помен тога да су можда Немци а не засебан етнос. Чуди нас да огромна већина Аустријанаца – са Немцима повезаних ништа мање него Црногорци са осталим Србима – углавном данас себе више не сматрају делом немачког народа, као што смо запањени да би због економске перспективе Валонци можда пре ушли у државну заједницу са инородним народом (већим делом и друге вере), него са онима са којима деле исте етничке корене.

Опет, многим западњацима неразумљиво је да велики део становништва Црне Горе, без обзира на традицију државности и поновно оживљавање независности, инсистира на свом српском идентитету, или да се народ у Републици Српској пре поистовећује са Србијом него са БиХ. Штавише, да то није спреман да учини ни ради уласка у ЕУ, што би му, како се код нас популарно верује, омогућило бољи животни стандард.

МЕРИЛА НОРМАЛНОСТИ

Свако има право на свој став. Но, сви би требали да имамо на уму да нисмо први који живе на овој планети, те да постоје и нека друга мерила од оних која се у постмодерној епохи пропагирају. Нису тек тако вековима људи имали битно другачији систем вредности од онога који евроатлантски центри моћи данас агресивно распростиру широм света. У складу са тим, требало би и западњаци да се запитају шта би рекли њихови дедови у вези са њиховим одрицањем од онога што су генерације поштовале.

Да ли би један Аустријанац који је живео 1925. године сматрао да су нормални његови потомци који се одричу немачких корена или црногорски Срби који поштују своје? Да ли би Валонац који је испаштао у казаматима Гестапоа јер се, умногоме подстакнут и осећањем блискости са Французима, супротстављао немачкој експанзији, рекао да нешто не ваља са његовим данашњим сународницима или са Србима у РС, који би се сигурно пре прикључили сиромашној Србији него постали, када би им то којим случајем било понуђено, некаква удаљена територија пребогате Норвешке?

Још би можда и разумео да нација и вера за многе грађане западних држава нису више битне због хуманистичких вредности. Схватио бих и то да је истински надвладао племенити космополитски идеализам. Али, не ради се о томе. У питању су вулгарни индивидуализам и разарајући хедонизам. Многима је једино стало до задовољавања похлепе и најнижих страсти. Па на државу гледају само као на безлични сервис, без икакве више сврхе, који треба да им обезбеди задовољавање материјалних потреба.

Чињеница је да је много више становника запада него нас на европском истоку, ма колико нама деловало да је ситуација лоша у нашим земљама, продало веру и нацију за „вечеру“. И чак ни то није оно најгоре. Још горе је што је озбиљно начет систем основних људских вредности. Нација, несумњиво, није увек било, али су људи до сада увек знали да ли је нормално да деца имају оца и мајку, или „два оца“, односно „две мајке“. И у пола ноћи знали су и да ли је нормално, макар и неискрено, поштовати добро, или јавно обожавати зло. А сада дезоријентисани потомци тих људи тону у дубине сатанистичке таме, где су све мање кадри да распознају оно што су некада и мала деца добро схватала.

Не значи да вредности треба да буду статичне, али не смеју ни неодмерено да се разарају. Јер, онда је илузорно да ће их заменити нове. Уместо вредности тада светом почињу да владају контравредности. И ето плиме хомосксуализима, сатанизма, педофилије и сличних „благодети“ вратоломне модернизације. А док њу без икакве критичности неретко величамо, ваљало би да се упитамо: да ли желимо да наша деца живе у свету утемељеном на таквим „вредностима“?

ПОГУБНИ ДУХ САВРЕМЕНОГ ЗАПАДА

Ма колико утонули у безумље наше епохе, ако добро размислимо о томе на какав свет их осуђујемо, а нисмо већ прешли паклену границу (а већина ипак то није учинила), разбистриће нам се свест. А морали би да будемо свесни да је све повезано, тј. да ћемо тешко очувати нормалан друштвени амбијент ако се одричемо његових вековних стубова. Зато – чак и из разлога личне и породичне користи – не будимо равнодушни према ономе што су нам оставили преци, а то су вера, нација и традиција.

Свет никада није био идеалан, али рушећи темеље на којима почивају наше заједнице, утиремо пут за потпуну деградацију наших друштава. Последице тога ће на личном плану осетити и они који мисле да им нација више ништа не значи. Отуда, како би то рекао Јувенал: „Не тражимо савршенство изван природе“. Људи суштински нису огољени индивидуалисти. Да би живели у макар подношљивом друштвеном амбијенту треба им постојана заједница са којом се поистовећују. То је од вајкада нешто природно.

Људски универзум ипак има сувише апстрактан карактер, и приче о практичној реализацији космополитских идеала своде се не мондијалистичке злоупотребе истог. Наравно, у име крупног евроатлантског капитала. Инсистирање на једнакој љубави према свима, по правилу, на крају се своди се на пуки егоизам. Ко не воли своје окружење, како истински, а не само на речима, може да воли неке далеке људе? А од лажног космополитизма, суштински, корист има само шака самозваних претендената на улоге господара света. Сви остали су жртве њихових опаких манипулација, које људе своде на ниво животиња. Отуда, чувајмо своје породичне, комшијске и националне заједнице!

Без њих ћемо бити само дехуманизовани становници модерне џунгле, без трунке спокоја и достојанства. А они који су данас спремни да се одричу националних корена ради бољег живота, сутра ће то масовно радити и са сопственом децом (запостављајући их многи то посредно већ сада чине). Толико о погубном духу савременог запада, и његовим рефлексијама на нас, а све то подстакнуто за мене шокантном изјавом једног белгијског министра. О томе би добро требало да размислимо сваки пут када олако помислимо да нам тзв. европске интеграције (и са њима скопчано усвајање евроатлантских вредности), саме по себи, трасирају пут ка срећнијем животу! Није птица све што лети.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Тадићево подривање националних интереса
Пише: Предраг Николић

„Једна будала сруши што петорица саграде“.(Татарска изрека)

После нове Тадићеве дипломатске бламаже у вези српског присуства на додели Нобелове награде за мир, више није питање како ће Србија изгледати после Тадића већ да ли ће је уопште бити. Понор у који нас гура тај неостварени дорћолски мангуп и нереализовани државник, све је црњи и дубљи, а шансе да се из њега извучемо и поново угледамо светло дана, све су неизвесније. Неодговорност и дилетантизам, с којом се врх државе односи према веома важним и далекосежним националним пословима, толики су да човек просто не може да се не запита: да ли се ипак не ради о намери да се науди земљи а не само о саможивости и неозбиљности?

СРБОЖДЕРСКИ ХУК „НАШИХ ПРИЈАТЕЉА“

Формално-правно, одлуку о бојкоту донео је министар Јеремић. Он је, обраћајући се, студентима на нишком Филозофском факултету, где је, какве ли ироније, одржао предавање о српској дипломатији, рекао: „Такву одлуку не бисмо доносили да нисмо били сигурни у њену оправданост“. Још је након предавања додао новинарима да су „све одлуке донете у складу са законом и предвиђеном процедуром након дужег размишљања“. На основу онога што се из штампе и медија могло сазнати било је јасно да је одлука Министарства спољних послова уједно и одлука целе Владе. Миливоје Михајловић, шеф владине канцеларије за медије изјавио је да „Влада стоји иза свог министра“, а потпредседник Владе за европске интеграције Божидар Ђелић да је одлука да се не присуствује додели Нобелове награде „у складу са државном политиком Републике Србије“. Премијер Цветковић, баш из Брисела, поручио је да је то „тактичка одлука усмерена на то да се одрже стратешки односи са Кином“.

Овакав став Владе Србије изазвао је реакције многих „српских пријатеља“ као и наших „евро-патриота“. Јелко Кацин је све прокоментарисао на себи својствен неотесан начин. Како се усиљено труди да нам се представи, свестрано образовани Срђа Поповић, сетио се Андрића, а врли Војин Димитријевић, забринут јер смо увредили „пријатељску Норвешку“(sic). Огласио се и ХОС (Хелсиншки одбор Србије), наравно, са некаквом измишљеном петицијом којом обавештава Нобелов комитет и светску јавност да добар део грађана Србије не стоји иза „срамне одлуке своје владе“!?

Портпаролка ЕК је, поводом одлуке српске владе, почела гласно да нагађа да ли то може штетно утицати на мишљење Комисије о српској кандидатури, а кукавни Едвард Кукан, председник одбора за југоисточну Европу ЕП, запитао се да ли ће и следећи Брамерцов извештај бити позитиван и како ће то утицати на европске интеграције Србије.

„ДРЖАВНИЧКА МУДРОСТ“ НЕОСТВАРЕНОГ МАНГУПА

Након свега огласио се српски вожд, неостварени дорћолски мангуп и недосањани балкански државник, несхватајући да није ништа од тога, јер му недостаје оно без чега се ниједно и не може бити. Сви људи имају леђа, али само неки имају кичму. Нажалост, наш Борис Нејаки нема ни кичму, ни срце за одважност. Од свега је најтрагичније одсуство сваке моћи да се увиди сва штетност и погубност политике коју води.

Тадић је изјавио да је одлуку о бојкоту донео министар, да Влада о томе није расправљала те да ће се он изјаснити тек када институције заврше свој део посла. Тобож, тако поступа да му се не спочитава да се меша у све и свашта. Није јасно шта је Председник мислио изјављујући „да смо ми у обавези, а то је и потреба, интерес и корист за грађане Србије, да поштујемо сваку земљу, чланицу УН“. Своја лична осећања није хтео да коментарише, али је, ипак, подсетио на своје дисидентско одрастање јер му је отац био проглашен државним непријатељем када му је било само десет година. Просто да се човек расплаче при помисли на његово тешко детињство. Елем, институције су се поново изјасниле, наравно, са сасвим супротним закључком. Изгледа је и њих гануло председниково тешко детињство. Тако ће Србија, ипак, имати представника на додели Нобелове награде, и то ће бити врли заштитник грађана, Саша Јанковић.

Нема шта, још један државнички бисер Бориса Нејаког. Као и у случају резолуције начињена је штета која се не може поправити. Државна политика Србије је – да се послужимо речима његовог кума, америчког курсисте – још једном испала полутрудна. Европљани су се још једном уверили у оправданост сумњи у наш кредибилитет и поузданост, а Кинези могу да нас пусте низ воду и потраже новог партнера на Балкану. Још једном је државничком мудрошћу изгубљено много, а није добијено ништа.

ЗАНЕМАРИВАЊЕ КИНЕСКОГ ФАКТОРА

Државничка мудрост која сматра да алтернативно окретање другим партнерима попут Русије, Кине, Бразила или Индије само слаби међународну позицију Србије и истовремено јача неповерљивост Запада, и није државничка мудрост већ нешто сасвим супротно од тога. Штетност и неозбиљност оваквих непромишљених потеза треба, најпре, сагледати кроз чињеницу да је сам Тадићев режим Кину прогласио једним од четири стратешка спољно-политичка стуба Србије.

Србија са Кином има закључен споразум о стратешкој сарадњи чији се значај може проценити и из податка да Кина такве споразуме има само са неколико земаља и организација (Русијом, САД, Бразилом, Јужноафричком Републиком и ЕУ) са којима се Србија ни по чему не може поредити. Поменуте земље споразум са Кином сматрају привилегијом. Кина и ЕУ су 2005. г. потписали нови споразум који је предвидео проширење билатералне сарадње, не само у трговини и економији, како је било до 2005. г., већ и у области образовања, науке, технологије, заштите животне средине и енергетике.

У европским институцијама сарадња са Кином схвата се веома озбиљно и на њу се полаже јако много. Зар се и може другачије схватати друга економска сила света за коју релевантне процене говоре да ће 2012., а најкасније 2016. г. бити и светски економски лидер (а већ сада је то ако се посматра Бруто домаћи производ изражен према паритету куповне моћи). Европљани не би да се поигравају с Кином. Али што се не да Европљанима, може се нама. Последњим потезима Тадић је багателисао сва потписана документа и заједничку изјаву са својим кинеским колегом објављену током његове посете Кини августа 2009. г., у којој се инсистира на сарадњи која се не задржава само на економским оквирима, а сама Србија се од кинеске стране прихвата као равноправан партнер.

У коментару пекиншког дневника „Чајна Дејли“, том приликом, је речено да ће „мостови које ће Кина градити на Дунаву скратити и кинески пут свиле ка ЕУ“. У светлу тога значи да наша сарадња са Кином никако не може бити на уштрб нашег европског пута који, наравно, „нема алтернативу“. Треба ли помињати да је иста та Кина бојкотовала доделу Нобелове награде злогласном Мартију Ахтисарију што је само по себи требало бити довољан разлог да узвратимо истом мером. На крају, зар није наш примарни, кључни, приоритетни национални и државни циљ очување Космета. То што је број земаља које нису признале ту, од Американаца спонзорисану терористичку јазбину, још увек много већи од оних које су то учиниле можемо да захвалимо и кинеском ставу.

МАРИОНЕТСКА ПРОПАСТ ИЛИ НАЦИОНАЛНИ СПАС?

На крају крајева, зашто је толико битно да се на додели Нобела за мир појавимо? Ако се и то од стране евроатлантских центара моћи отворено може користити као средство уцене у погледу европских интеграција, онда се мора поставити питање – смислености и оправданости даљих корака у том правцу? Јер, тзв. евроинтеграције, изгледа, подразумевају потпуно одрицање од државе. Или су оне, можда, тако само схваћене од стране Бориса Нејаког и његове жуте камариле? Можда се ради само о евроудворичком слепилу?

Како год било, Нобелова награда за мир се претворила у потпуно бесмислену награду; у награду без икакве истинске вредности, јер је потпуно у функцији америчке спољне политике. Све су то ноторне чињенице, али вреди ли их, уопште, износити кад ми у Србији немамо српску власт већ намеснике који примају и спроводе стране наредбе?

Мислим да ипак има смисла да то чинимо. И то је део борбе за спас и избављење наше земље и нације. Спасење и избављење обично се јавља као резултат опсежних и разноврсних напора, и то негде на врхунцу јада, када нам се чини да је све безизгледно и изгубљено. У томе је управо и потенцијал тешких прилика. А само снажни и одлучни дочекају спас. Зато морамо бити упорни у борби за слободну Србију, одлучни у отпору жутој тиранији, као и онима који желе да персонално замене садашњи режим али не намеравају да мењају принципе којима се он руководи. А што је спремност свих њих на издају већа, снажнија мора бити наша воља.

У тој борби не смемо посустати. Историју Србије ће писати они упорни који се неће предати. Из те борбе сигурно ћемо изаћи као победници јер ми, сем победе, другог избора немамо. Зато што је наша борба, борба за живот. Без обзира какве нас силе притискају, Српство је неуништиво док год ми не одустанем од себе. А због предака и потомака немамо право да то учинимо. Живела Србија! Живело Српство!

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРАВДА ЗА СРБИЈУ
Пише: Стевица Деђански

Ако верујете када Вам кажу да је добро – онда ништа. Ако Вам кажу да раде за Вас и Вашу децу а ви им поверујете – онда ништа. Немојте да читате овај текст. А ако мислите да сте преварени и понижени – као појединци али и припадници српског народа – онда наставите даље.

Размишљајући да ли и како да започнем ово писање сетио сам се речи једне песме Београдског синдиката која каже „ Ово нимало није политички коректно, ни лево ни десно већ право у месо. Ово је буна против дахија, ово је кидање букагија, над овим немате контролу, ово је масовна реакција „

Политика незамерања влада Србијом. И када се наизглед свађају, готово сви су иза кулиса добри са свима, и нико никога међу моћницима неће суштински да дира, да му они после не би враћали. Скупило се друштво старо....

Србија данас има две слике. Једна је она права: народ без посла, фирме уништене, социјала на минимуму, за борбу против беле куге држава нема пара, народне кухиње се затварају јер је све мање донатора … Станови су мисаона именица. Млади немају где да раде, стари не могу у пензију. Омладина нема новац ни за скромне изласке.

А шта раде представници власти, они који су обећавали бољи живот, хиљаде и хиљаде нових радних места, срећан и безбрижан живот, берићетна села, европску Војводину, напредну Шумадију? Да ли смеју да прођу улицом сами, пешке или морају на све стране да постављају детекторе и камере, и да се крију иза леђа телохранитеља?

То је друга слика. У Београду и осталим значајнијим српским градовима данас се делови за елиту претварају у бехатон коцке, булеваре разврата и мермер бахатости. Џипови, црне лимузине, и из њих поглед са висине. Једино сиротиња, која се назире иза затамњеног стакла, квари доживљај.

А кога је од привилегованих брига што све то – као и скупа одела, раскошне ручкове, запошљавања по партијској линији – директно или индиректно (преко буџета) плаћа сиротиња раја? Сећате се стихова Боре Чорбе од пре пар деценија: „О Боже дај ми црни мерцедес, јер је то чудо над чудима, лепо је некажњено возити по цвећу и људима“? Они лепо осликавају и данашњу ситуацију у Србији.

Све тече и мења се, једино стање социјалне и сваке друге правде у Србији остаје исто. А наш народ, таворећи у беди, из године у годину изумире. Уз то му страни моћници и њихови домаћи следбеници разарају државу а њега понижавају да се жив клана, тек недоклан, извињава душманима. Као да смо ми њих сатирали а не они нас? Зато нема више времена за лажи и преваре. Доста је било! Непоколебљиво рецимо: Правда. Правда за све а не само за одабране. И боримо се за њу! Ако ми то не будемо радили, нико други неће!

Правда за сиротињу која чека спас, правда за младе који су без наде. Правда за наше родитеље, баке и деке, да могу да живе, да не стоје испред фрижидера и да размишљају да ли да купе храну или лекове. Правда за децу која се с правом буне. Нису то хулигани, већ поносни млади људи!

Нема времена, нема повлачења, нема предаје. Идемо у покрет али прави, који мења стварност на боље, који крчи пут да се у Србији чује глас народа, који омогућава да се чује истина и наступи правда!!!!

Сви смо ми господари своје судбине. Често помишљамо: нема ко да се супротстави злу; све партије, ма колико нам начелно биле симпатичне, у пракси су подбациле. Тако је! Али ту смо ми и ви. Супротстављајмо се сами, са пријатељима, са комшијама, са сваким ко неће да ћути и трпи. Радимо то како год знамо и где год можемо. Кроз синдикате, партије чији смо чланови, на послу, онда када нас шиканирају у некој државној служби … Људи смо а не робље. Боримо се за своја права, и оно у шта верујемо, и Србија ће почети да се мења.

Усе и у своје кљусе. Не чекајте више никога са врха политичке пирамиде да дође памети. Када комешање крене из народа, тај процес ће отпочети и унутар, за сада још стерилних, патриотско-опозиционих политичких структура. И биће створен истински фронт националних и социјалних промена! И доћи ће бољи дани за Србију! И препородиће се наш народ!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Фирма министра Дулића послује са 70 буџетских институција!
Пише: Иван Нинић

Уколико се погледају биланси пословања предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. из Суботице за последње две године, стиче се утисак да за власника, министра животне средине и просторног планирања Оливера Дулића, готово да нема финансијске кризе. Према подацима из финансијског извештаја који је регистрован у Агенцији за привредне регистре, приход Дулићевог предузећа у 2008. години износио је 97.138.000 динара, а у 2009. години 91.915.000 динара. Од укупног промета предузећа, министар је остварио чисту нето добит од 1.170.000 динара у 2008. години и 803.000 динара у 2009. години. Иначе подаци из привредног регистра и регистра имовине државних функционера, указују да је министар Дулић апсолутни власник предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. (100% власничког удела).

Према званичним подацима Управе за трезор која функционише при Министарству финансија, између државних органа и институција и предузећа чији је власник Оливер Дулић, постоји веома тесна сарадња. Наиме, Управа за трезор Републике Србије, у периоду од јануара 2008. до новембра 2010. године, евидентирала је преко 1100 трансакција, односно уплата које су државни органи и институције реализовали у корист предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. из Суботице. Другим речима, према евиденцији Управе за трезор, у наведеном периоду је чак 70 различитих државних органа и институција куповало робу и користило услуге фирме министра Дулића. Тако је Дулићевом предузеће, за 34 месеца пословања са буџетским органима и институцијама остварило промет од око 24.464.600 динара.

Управа за трезор евидентира расходе само оних државних субјеката који се подводе под консолидовани рачун трезора Републике Србије. Другим речима, Управа за трезор располаже подацима који се односе искључиво на буџетске расходе директних и индиректних буџетских корисника. Дакле, у том смислу је немогуће стећи увид у евентуалне транслакције између Дулићевог предузећа и појединих јавних предузећа или државних институција које послују захваљујући споственим приходима, ван консолидованог рачуна трезора.

Промет са државом око 24,4 милиона

Према подацима из јединственог регистра рачуна који води Народна банка Србије, предузеће „Dg comp. računari“ д.о.о. своје пословање обавља преко 10 рачуна, отворених код различитих комерцијалних банака, а који су укључени у систем платног промета. Током 2008. године, Управа за трезор је, између буџетских институција и Дулићевог предузећа, евидентирала промет који се кретао око 4.720.774 динара. Збирни промет који је Дулићево предузеће остварило у 2009. и првих 10 месеци 2010. године, креће се око 19.743.826 динара. Дакле, за непуне три године пословања са буџетским институцијама, предузеће „Dg comp. računari“ д.о.о. је приходовало око 24.464.600 динара. У ову суму улазе и незнатна средства приходована од физичких лица која су запослена у појединим буџетским органима и институцијама, а која су рачунарску опрему куповала на месечне рате. Уколико се, према њиховој делатности, направи груба категоризација, долази се до закључка да је робу и услуге предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. користило: 8 здравствених установа, 18 органа локалне самоуправе, 26 образовних установа, 9 установа са јавним овлашћењима, 5 установа културе и 4 правосудне институције. Дакле, чак и да је свих 70 буџетских институција, приликом набавке робе и услуга од предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. претходно поштовало процедуру прописану Законом о јавним набавкама, симтоматично је да је власник поменутог предузећа нико други него министар у Влади Србије. Фокус на здравствене установе На списку буџетских установа које су оријентисане на здравствену заштиту, а које купују код Дулићевог предузећа су: Општа болница у Суботици, Апотека у Суботици, Завод за јавно здравље у Суботици, Дом здравља у Кањижи, Специјална болница за рехабилитацију „Бања Кањижа“ у Кањижи, Геронтолошки центар у Кањижи, Филијала Севернобачког окруза РЗЗО-а у Суботици, и Филијала Јужнобачког округа РЗЗО-а у Новом Саду.

Међутим, да сарадњу буџетских институција са предузећем „Dg comp. računari“ д.о.о. прожима политичка, односно партијска нит, потврђују егзактни подаци из извода Управе за трезор. Наиме, један од водећих коопераната Дулићевог предузећа јесу Општа болница у Суботици и Дом здравља у Кањижи. Суботичка Општа болница од предузећа министра Дулића купује рачунаре, фискалне касе, тастатуре, флеш меморије, цд-ромове, штампаче, факс апарате... Такође ова здравствена установа користи и услуге техничке подршке, односно услуге „изласка на терен“ сервисера предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. Индикативно је да је Општа болница правни следбеник Здравственог центра у Суботици у коме је до избора, али и после избора на функцију председника Народне скупштине Србије био запослен управо Оливер Дулић.

На списку добављача Дома здравља у Кањижи, посматрано по оствареном промету, веома високо се котира предузеће „Dg comp. računari“ д.о.о. Из извода Управе за трезор није могуће прецизно утврдити коју све опрему је ова здравствена установа куповала од министра Дулића. Готово сви трансфери, а у протеклом периоду било их је више десетина, третирају се као „промет робе и услуга“ без навођења назива рачунарске опреме која је купљена. На овом примеру индикативно је то што је директор Дома здравља у Кањижи др Ласло Кермеци, коалициони партнер Демократске странке чији је високи функционер Оливер Дулић. Осим што је директор Дома здравља у Кањижи, др Кермеци је покрајински посланик и члан Одбора за буџет и финансије у Скупштини АП Војводина, испред тзв. „Мађарске коалиције“. Такође, на списку коопераната Дулићевог предузећа налази се Геронтолошки центар у Кањижи, чији је директор Владимир Хајдер, такође функционер Демократске странке.

Профитира на рачун буџета Суботице

Сем здравствених установа, предузеће министра Дулића рачунарском опремом снабдева 14 месних заједница у Суботици, Градску управу града Суботице, Скупштину града Суботице, Општину Нови Кнежевац и Севернобачки управни округ. Опште је позната чињеница да градску власти у Суботици предводи Демократска странка и да је градоначелник Суботице Саша Вучинић управо из ове странке. У том смислу грубе рачунице показују да је само током 2010. године, из буџета града Суботице, на рачун предузећа министра Дулића, трансферисано преко 2 милиона динара за набавку рачунарске опреме. Општина Нови Кнежевац је током 2009. године, такође, у више наврата, куповала рачунарску опрему од предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. из Суботице. Иначе, председник општине Нови Кнежевац је Драган Бабић, партијски колега министра Оливера Дулића. А када је у питању податак Управе за трезор, да је, у децембру 2009, предузеће „Dg comp. računari“ д.о.о. својим производима снабдевало Севернобачки управни огруг, ваља подсетити на чињеницу да је својевремено и Оливер Дулић обављао функцију начелника тог округа. Од образовања, преко културе, до правосуђа... На списку од 26 образовних установа из Суботице, Кањиже, Кикинде и Новог Сада, које су које су кооперирале са Дулићевим предузећем, налазе се поједине основне и средње школе, предшколске установе, дом ученика, више школе и факултети. Са аспекта сукоба интереса, веома проблематична може да буде пословна сарадња између Грађевинског факултета Универзитета у Новом Саду и предузећа „Dg comp. računari“ д.о.о. из Суботице. Наиме, с обзиром да министар Дулић води ресор просторног планирања, урбанизма и грађевине, треба имати у виду да одређена вештачења и стручне надзоре у тој материји углавном врши управо професорски кадар са Грађевинског факултета.

Када је реч о категорији установа са јавним овлашћењима, предузеће „Dg comp. računari“ д.о.о. стиче профит захваљујући сарадњи са девет таквих државних субјеката, а то су: Центар за социјални рад града из Суботице, ЈП Дирекција за изградњу Суботице из Суботице, ЈП „Привредно технолошки паркови“ из Суботице, ЈП за уређење насеља Општине Кањижа из Кањиже, Информациони центар за развој Потиског региона Општине Кањижа из Кањиже, Зоолошки врт Палић из Суботице, Туристичка организација Општине Кањижа из Кањиже, Дневни центар за децу и младе са поремећајем из Суботице и Међуопштински завод за заштиту споменика културе из Суботице.

Иначе, јавности је познатно да су директор Међуопштински завод за заштиту споменика културе из Суботице Геза Ваш и директор ЈП Дирекције за изградњу Суботице Јосип Ковач Стрико, партијске колеге министра Дулића. Осим партијске повезаности и чињенице да Дулићевом предузећу прави профит на терет градског јавног предузећа, Стрика и Дулића повезује још једна веома важна нит. Наиме, у новембру 2009. године, Стрико је постављен за председника УО Републичке агенције за просторно планирање, која подлеже под надлежност ресора на чијем челу је управо Оливер Дулић. Ни категорију буџетских установа културе, Дулићево предузеће није заобишло када је реч о продаји рачунарске опреме и стицању профита. Тако су се на листи коопераната који купују код министра нашли: Позориште „Kosztolányi Dezső“ из Суботице, Културно-образовни центар "Турзо Лајош" из Сенте, Образовно-културна установа „Цнеса“ из Кањиже, Регионални креативни атеље “Jожеф Нађ" из Кањиже и Културно-образовни центар „Чока“ из Чоке. Сем са културним институцијама, предузеће „Dg comp. računari“ послује и са правосудним. Преко Дулићеве фирме извршена је набавка рачунарске опреме и то за: Виши суд у Суботици, Основни суд у Суботици, Прекршајни суд у Суботици, и Општински суд у Кањижи. Шта закон каже о „бизнису“ Дулића?

Према члану 35. Закона о агенцији за борбу против корупције, министар Дулић је био дужан да изврши пренос својих управљачких права у свом предузећу и то на правно или физичко лице које ће за његов рачун, и у његово име, вршити управљачка права до престанка његове јавне функције. Ове обавезе ослобођени су само функционери који у привредном друштву поседују свега 3% власничког удела. Међутим, увидом у јавне регистре које воде Агенција за борбу против корупције и Агенција за привредне регистре, могуће је видети да током 2010. године, министар Оливер Дулић није извршио пренос својих управљачких права.

Према подацима из регистара наведених агенција, Дулић је и даље, са 100% власничког удела у предузећу „Dg comp. računari“ д.о.о. из Суботице, носилац управљачких права (у евиденцији Агенције за привредне регистре, пренос управљачких права са Дулића, на друго лице, је евидентиран 3.12.2010. године, иначе, у дану када је овај текст по први пут објављен). Такође, према одредби члана 36. Закона о Агенцији за борбу против корупције, министар Дулић је, о активностима свог предузећа, био дужан да обавести Агенцију јер је, током 2010. године, продавао рачунарску опрему државним субјектима. Наиме, наведеним чланом је прописано следеће: „Правно лице у којем је функционер власник више од 20% удела или акција, ако учествује у поступку приватизације, јавних набавки или другом поступку чији је исход закључивање уговора са органом Републике, територијалне аутономије, локалне самоуправе, другим корисником буџета, односно другим правним лицем чији је оснивач орган Републике, територијалне аутономије или локалне самоуправе или правним лицем у којем је више од 20% капитала у јавној својини, обавезно је да о томе обавести Агенцију у року од три дана од дана предузимања прве радње у поступку, као и о коначном исходу поступка у року од три дана од дана сазнања о његовом окончању.“

У члану 2. Закона о Агенцији за борбу против корупције, институт „сукоб интереса“ се дефинише као „ситуација у којој функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на поступање функционера у вршењу јавне функције односно службене дужности, на начин који угрожава јавни интерес“. Чланом 27. Закона је прописано да “функционер не сме да користи јавну функцију за стицање било какве користи или погодности за себе или повезано лице”. У том смису се намеће оправдана дилема да ли би предузеће „Dg comp.računari“ д.о.о. пословало профитабилно и да ли би кооперирало са 70 државних субјеката да у истом периоду његов власник није био председник Народне скупштине, а потом и министар у Влади Србије.

*Напомена: Изводи о промету и пословању фирме министра Оливера Дулића са буџетским субјектима, према евиденцији Управе за трезор, могу се видети на сајту: [You must be registered and logged in to see this link.]

Sido, sido, Bog te vid'o



Milovan Brkić





Pretposlednjeg dana prošle godine iz kabineta predsednika Srbije medijima je prosleđen snimak njegove novogodišnje čestitke građanima.

Gospodin predsednik je toga dana otpušten sa VMA, nakon operacije opisane kao ''problem sa Ahilovom tetivom''.

Gledam u njegovo umorno lice u grču, izborano i pored pudera i šminke... Prepoznajem smrt u njegovim očima.

Istog dana saopšteno je da je predsednik Tadić, zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, vraćen na VMA.

Predsednikova bolest, njegov lični život, finansije, putovanja, neustavna politika koju vodi u ime Srbije, već godinama su državna tajna i kažnjivo je svako propitivanje o njegovom kontu, privatnim računima...

A sećam se toga kao da je juče bilo, kada je tadašnji američki predsednik Bil Klinton, u drugom mandatu, morao da pred nezavisnim sudijom Kenetom Starom skine gaće do kolena, da sudija, iz svih uglova, snimi njegov polni organ, a u vezi sa istragom da li je u Ovalnom kabinetu imao seksualni odnos sa pripravnicom Monikom Levinski.

Ona je bila agent FBI, ali su, u početku, oboje poricali da su se sreli prsa u prsa.

Predsednik tada jedne od najmoćnijih država sveta, čovek koji je otvorio 12 miliona radnih mesta, morao je da pred kongresnim sudijom skine gaće, da se izloži poniženju kojem nijedan američki zvaničnik u istoriji nije bio podvrgnut. Na kraju, da bi od poniženja spasio svoju suprugu Hilari, koju je istraživač Kenet hteo da ispita pod zakletvom, Klintonovi su odlučili da priznaju da je Bil imao odnose sa Monikom, a supruga da mu taj ''greh'' oprašta. Većinom glasova, u postupku impičmenta, Klinton je, ipak, ostao u Beloj kući.

Ne daj Bože da je gospodin Klinton drpio neke pare, odmah bi ga i uhapsili.

Kada je Ronald Regan operisan, lekar je, nakon intervencije, obavestio naciju da predsednik boluje od raka, a on je izrazio nadu da će uz Božju i pomoć stručnjaka savladati bolest. Nikom u administraciji nije padalo na pamet da prikrije njegovu bolest.

Već četiri godine u listu koji uređujem pišem(o) o životu i radu predsednika Tadića i njegove kamarile. U početku dosta oprezno pominjao sam njegovo odrastanje, sladak život, pa lažnu biografiju, polako pripremajući čitaoce da se suoče i sa težim saznanjima.

Trebalo je to sve izdržati, te oštre primedbe, pretnje njegovih sledbenika i prozvanih, trebalo je izdržati nepoverljiv stav javnosti i čitalaca, pa i kolega, koji nisu hteli u to da poveruju. Kao da sam uvredio Hrista, ili proroka Muhameda!

A onda sam opisao predsednikovu bolest (lupus), ljubav prema dečacima, kokainu, parama, pisao sam o računima koje strani obaveštajci procenjuju na dve milijarde, o životinjskoj pljački fondova, banaka, javnih preduzeća...

Istog dana, dok u redakciji razgovaramo o predsednikovom obraćanju, kolega pristiže sa terena i upada u diskusiju tvrdnjom da predsednik boluje od side, da poznaje neke njegove telohranitelje koji su mu potvrdili da su lično videli Borisa kako šmrče kokain i ''troši'' puno dečkića... Ostali urednici ćute, ne zbore. Meni se ote - "Sido, sido, Bog te vid'o", a usne mi se razvukoše. "Zar sida da nas spasi od Borisove diktature, pljačke i nacionalnog uništenja?" - glasno se pitam.

A ja se nadao, zamišljao kako će izgledati taj trenutak kada u velikoj sali "Sava centra", punoj optuženih sledbenika Tadićeve politike, a on u prvom redu, makar i sa štakom, državni tužilac moli sudsko veće da upita optužene da li su spremni da sami otkriju svoje račune i opljačkanu imovinu, da im sud to odmah rešenjem oduzme, a njih sve odreda pusti na slobodu, uz obavezu da se, makar jednom nedeljno, prošetaju sami od Slavije do Kalemegdana. Da se suoče sa građanima.

Zar nas sida mora spasavati od tiranije?



[You must be registered and logged in to see this link.]

Do koske

Svakodnevno preživljavanje u senci lažnog života: blato rijaliti šou programa i evropske integracije



Igara, hleba i cigara



Najgore antikulturno đubrište evropske civilizacije danas je u Srbiji najkurentnija roba od koje živi mala klika nekoliko produkcijskih kuća i par režimskih marketinških agencija. Mentalni genocid koji emituju najgledanije srpske televizije, nije ništa drugo do zločin protiv čovečnosti koji se emituje uz blagoslov



Nikola Vlahović



Količina srpskog medijskog prostora zaposednutog estradnim intrigama, rijaliti šou programima, najvulgarnijim sadržajima i odabirom najmorbidnijih zločina, skoro da je potpuno potisnula informacije iz realnog života.

Zašto je to tako, trebalo bi zapitati političke stranke na vlasti (ali i u opoziciji) koje finansiraju najgori brlog sa jasnom idejom da izlude birače, da ih podele na primitivna plemena koja poznaju samo ideologiju "mrtav Indijanac, dobar Indijanac", i da tako njima upravljaju što lakše kako bi što duže potrajali u jaslama takozvane političke klase.

Koliko je ovaj proces odumiranja zdravog razuma odmakao, pokazale su prošlogodišnje scene sa pijace u Barajevu, gde bi se jednom nedeljno pojavili stanari rijaliti šou programa "Farma". Bile su to scene masovne histerije, najružnijih scena, pljuvanja, pokušaja linčovanja i najgadnijih i najpogrdnijih reči što ih ljudski um može zamisliti. Snaga te ispoljene mržnje, snaga gluposti koja je toliki narod tu dovela da satima čeka na svoje "krvne neprijatelje", morala je da zabrine barem dvojicu ljudi: ministra kulture i ministra zdravlja. Prvog, da se javno zapita do kojih zakonskih granica televizije mogu da terorišu građane najnižom mentalnom pornografijom, a drugog, da upozori na posledice ozbiljnih mentalnih poremećaja zbog takvih "programskih sadržaja".

Ali, problem je malo dublji. U Srbiji novog milenijuma, stavljen je znak jednakosti između rijaliti šou programa i svakodnevnih bedastoća i ordinarnih laži i gluposti koje izgovaraju sa vrha državne piramide svi redom.

To, naravno, daje alibi svakoj primitivnoj kurvi sa estrade koja se voljom pokvarenih producenata uselila preko televizije u svačiju kuću, i daje slobodu da takve i slične kreature diktiraju izopačene trendove i etiku lumpenproleterijata, koji sladostrasno ždere svaki minut svoje televizijske slave, ne bi li zaradila dinarčić više.

Surove ulične devedesete, dolaskom takozvane demokratske i reformističke vlasti, zamenjene su novim, virtuelnim gladijatorstvom. Ista je samo surova pohlepa, bitka za zaradu, "oko za oko", mržnja kao način života, teror kao sudbina. Zajaši ili si zajahan!

Scene mržnje sa pijace u Barajevu jednom nedeljno u prošloj godini koje su emitovane u udarnim terminima, ušle su u kuću i u dušu barem nekoliko miliona ljudi. To je onaj isti narod koji je uveden u ratove devedesetih, opljačkan do gole kože, upotrebljen kad god je trebalo u političke svrhe, ucenjen od maćehinske države na svakom koraku i ponižen do današnjeg dana na način na koji nijedan drugi narod u savremenoj Evropi nije.

Pa šta je onda potrebno da se takva masa probudi, da dođe sebi i vidi šta su joj današnje vlasti ponudile umesto hleba? Ili je Srbima više do igara? Nije valjda da je sve što narodu treba, kutija cigara, šolja kafe, pola hleba i Pink televizija? Nije valjda da je "Javni servis evropske Srbije" narodna televizija, koja ne radi za režim na vlasti, nego za one koji "...imaju pravo da sve znaju" ?

Neće biti da su pare onih nepoznatih Grka koji su pokupovali akcije u televiziji B 92 i prekrstili Fox u "Prva" došle u ta dva medija sa ciljem da se bave opismenjavanjem Srba?

Ne, ovde je reč o akciji likvidacije poslednjeg zdravog razuma! Tu su ovi što preživljavaju na pustim ostrvima za nagradu od 50. 000 evra, pa onda parovi koji se bezočne prežderavaju u luksuznoj vili za nagradu od čak 500.000 evra!

Vreme u kojem žive srpski političari skoro da je idealno! Skoro svako od njih je probao pet minuta svoje slave u ovakvim i sličnim cirkusima, samo malo modifikovanim. Oni ne idu na pusta ostrva, i ne muzu krave na farmi (mada je bilo par izuzetaka), ali zato koriste na stotine sati političkog rijeliti šou programa, u kojem svako svakome može da istrese najprljavije delove biografije, uz obilatu pomoć voditeljki što grakću, drže obe ruke u vazduhu, pokazuju prstima na sledećeg govornika, ili vape da se uključe u misao svojih gostiju, poput primitivne i vulgarne kćeri "najvećeg srpskog pesnika", koja se ne libi da pita: "...A šta ti... Ko je taj... Kako se ovaj zove... Ko... Ko... Kome... Šta?", sve kršeći prstiće na rukama.

Srpski političari, svi odreda, bez izuzetka, dolaze kod ovakvih spodoba koje, ako nisu hendikepirane osobe sa posebnim potrebama, onda su alkoholisani ludaci koji razgovor iz kafane prenose u studio, istim žarom, ali uvek na liniji zvanične politike.

Konačno, zašto ne reći: u Srbiji je slika ulice, kafane, ludnice, bolnice, ministarskih kabineta i nameštenih luda, nekako sjedinjena, i taj se ubrzani odliv pameti dešava "u realnom vremenu". I u korak sa vremenom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kolaps

Glad pred vratima: nestašica mleka i drugih prehrambenih proizvoda najavljuje konačni raspad sistema kojem je istekao ionako kratak rok upotrebe



Volovi se okrenuli sebi, krave takođe



Za one koji prate stanje u srpskoj poljoprivredi, ni nestašica mleka ni skok cena većine prehrambenih proizvoda nisu neko iznenađenje. Iznenađenje je jedino da je ovoliko trajalo dok do očekivanog stanja nije došlo. A iznenađenje će biti i ako dogodine uopšte budemo imali domaćeg poljoprivrednog proizvođača



Milan Malenović





Srbija je nekada bila veliki izvoznik poljoprivrednih proizvoda. I to ona Srbija, kneževina i potom kraljevina, u čijem sastavu nije bila beskonačno plodna Vojvodina.

Pre otprilike godinu dana naš list je objavio članak Samo je glad sigurna, čiji se proročanski naslov na žalost svih stanovnika Srbije upravo ostvaruje. Tada smo objavili da domaća poljoprivreda propada zbog konstantne nebrige države zainteresovane jedino da u mandatu onih koji odlučuju, niskom cenom agrarnih proizvoda bude sačuvan socijalni mir.

Činjenica da nerealno niske cene nisu nimalo podsticajne za seljake nikoga u ovoj državi ne zabrinjava. A niska cena, bez državnih subvencija, na duže staze znači zamiranje proizvodnje, jer niko nije zainteresovan da posluje u korist sopstvene štete.

Za samo deset poslednjih godina stočni fond Srbije smanjio se za više od četvrtine. Ovaj vek smo dočekali sa oko 700.000 grla, a u ovom trenutku imamo tek njih 468.000 (ne računaju se ona po skupštinama, izvršnim odborima i drugim forumima). Razlika veća od 230.000 grla nastala je zato što se seljacima više nije isplatilo da drži stoku.

Najcrnji deo ove vesti je činjenica da je za uredno snabdevanje mlekom Srbiji potrebno 200.000 krava, ali onih koje daju godišnje između šest i šest i po hiljada litara mleka. Takvih je u Srbiji malo iz razloga koji s individualnim proizvođačima imaju najmanje veze.



Naučna fantastika



Krave koje daju visok prinos mleka postoje u centralnoj i zapadnoj Evropi, ali su navikle ne samo na specifične uslove koji tamo vladaju već i na određenu hranu, ali i klimu. Klimu sigurno ne možemo da promenimo, pa je jedino rešenje ukrštanje tih goveda s domaćim rasama naviknutim na ovo podneblje. To je dug i skup postupak koji treba da sprovode za to osposobljeni instituti. Takvih instituta ima u Srbiji, ali za njihov rad je potreban novac, koji država ne izdvaja, a ni privatni investitori se nisu pokazali zaintresovanim za tu vrstu ulaganja.

Tako se sve svelo na puku sreću koja se ogleda u tome da li će neko uvezeno goveče da preživi ili neće. Ako ne preživi, štetu trpi seljak koji ga je kupio. I tako se krug zatvara i kola se obavezno lome na leđima onih najslabijih.

Da ne bi rizikovali, seljaci umesto osetljivih i skupih stranih rasa kupuju domaća grla koja su otpornija, ali daju i manje mleka. Tako dolazi do nestašice na tržištu.

Stočarstvo je, pored voćarstva, najosetljiviji deo poljoprivrede, jer zahteva dugoročne investicije. Tele ne samo što ne donosi mleko već ga još i troši. Meseci prolaze dok od teleta ne postane junica, a od junice krava koja daje mleko. Sve to vreme seljak mora da hrani to grlo odnosno da na njega troši novac.

U normalnim zemljama to nije neki problem, ali Srbija nije normalna zemlja. Da bi seljak uopšte krenuo u avanturu nazvanu stočarstvo, on bar narednih pet godina mora da bude načisto kakvi će uslovi vladati ne samo na tržištu već i u državi. A u Srbiji se ne zna ni za pet meseci unapred kako će da bude.

Direktor Instituta za stočarstvo Ratko Lazarević smatra čak da je za stabilnu proizvodnju mleka potrebno da i seljak i mlekadžija imaju viziju poslovanja za narednih 15-20 godina, a u Srbiji je takvo nešto u domenu naučne fantastike.

U Srbiji sve funkcioniše po principu trange-frange i "brzo okreni pare, pa beži". Svi razumni ekonomisti, ali i stručnjaci za poljoprivredu upozoravali su da ne sluti na dobro to što će skoro celokupnu mlekarsku industriju Srbije da preuzmu investicioni fondovi.

Jedan je takav, Salford, po rečima generalnog direktora Imleka Slobodana Petrovića, u razvoj farmi u Srbiji uložio 50 miliona evra. Mlekarstvo i stočarstvo su, međutim, dugoročne investicije, a investicioni fondovi po svojoj prirodi nisu skloni takvom načinu poslovanja. Iako navedena svota izgleda velika, ona je samo kap vode na usijanoj ringli. Poređenja radi, planirani uvoz junadi za uslužno uzgajanje za potrebe ruskog i beloruskog tržišta vredan je 60 miliona evra, a za te pare biće uvezeno tek 50.000 grla. Kao što smo već videli, za stabilno snabdevanje mlekom samo srpskog tržišta, bez ikakvog izvoza, potrebno nam je da imamo najmanje 200.000 krava evropskog kvaliteta.

Zbog svega ne čudi najava Salforda da želi da se povuče s ovdašnjeg tržišta i mlekare proda nekom drugom. Salfordova ideja, kako su svojevremeno upozoravali trezveni analitičari, od početka je bila samo da ovlada srpskim tržištem mleka, a ne da ga razvija. Sa mesta dominantnog proizvođača, skoro monopoliste, on će lakše i skuplje da proda ceo paket svojih mlekara, a to je i bio njegov jedini cilj.



Daleko je Finska



Proizvodnja hrane je od strateške važnosti za jednu državu. Da ne bi dospeli u zavisnost od uvoza jeftinih prehrambenih proizvoda iz Amerike (kako Severne, tako i Južne) Evropljani su ubrzo posle Drugog svetskog rata krenuli u osmišljeno podsticanje sopstvene proizvodnje. Farmeri u Evropskoj zajednici su godinama unapred znali kolika će premija biti za neki proizvod i šta će za te pare moći da nabave.

Ovakva državna intervencionistička politika dovela je do toga da su ne tako davno i EZ isto kao i njena naslednica EU morali da uvedu posebne podsticajne mere za seljake da smanjuju proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda, jer se Evropa doslovno davila u maslacu.

Na severu Evrope postoji jedna skoro zaboravljena zemlja - Finska. Osim po nokiji i hiljadama jezera, ona je poznata još jedino po kravama i enormnoj proizvodnji mleka. Finska je, računajući po glavi stanovnika, jedan od najvećih proizvođača mleka na svetu.

Prosečna finska farma ima dvadesetak grla stoke oko kojih brine jedna jedina porodica. Ponekad, kada ima puno posla, njima u pomoć priteknu i sezonski radnici dovedeni iz južnih evropskih država. Nije, međutim, retkost, da na jednoj farmi ima više od 200 krava o kojima brine svega nekoliko radnika.

Sve je na finskim farmama automatizovano, zbog čega nema potrebe za brojnom radnom snagom. Automatizacija je uvedena pomoću povoljnih državnih kredita, deljenih i mnogo pre ulaska ove zemlje u EU i pristupanju njenim razvojnim fondovima. Jednostavno, država je bila dovoljno razborita da vodi dugoročno planiranu podsticajnu politiku.

Ma koliko neki kredit bio povoljan, on je, ipak, kredit i kao takav predstavlja finansijsko opterećenje za dužnika. Finskim, kao uostalom ni drugim farmerima iz EU, nije bio problem da izračunaju da li im se isplati da uzimaju kredite za razvoj, budući da su unapred znali cenu svog proizvoda. Jer, kada neka zemlja zaista želi da zaštiti svog poljoprivrednika, ona stalno, iz godine u godinu, određuje najnižu cenu proizvoda uzimajući u obzir interese proizvođača. Pošto je ta cena često iznad one koja vlada na produktnim berzama, razlika se nadoknađuje iz državnog budžeta.

Tako seljak skupo prodaje svoj proizvod koji konačni kupac kupuje povoljno. I svi su zadovoljni.



Ministrova pastorala



Pošto dodela zaštitnih subvencija ne omogućava ministrima i partijskim oligarsima da se ugrade u transakciju, politika srpske države u ovom segmentu je, blago rečeno, nerazumna. Umesto da podstiče domaću proizvodnju, Srbija podstiče uvoz, budući da uvoznički lobi i te kako ume finansijski da se oduži političkom establišmentu.

Državna zaštitna premije za litar mleka sada u Srbiji iznosi samo 1,5 dinara. Čak i da naš seljak nekim čudom ima kravu koja po evropskim standardima dnevno daje 20 litara mleka, on od države godišnje kroz premiju za mleko od te jedne krave dobija celih 100 evra. Srbija dobro pazi na zdravlje svojih seljaka i ne dozvoljava im da se prejedaju!

Uz to ide i nerazumna politika naših vlasti, koja uporno podstiče malu proizvodnju. Slika seoskog domaćinstva sa dve kravice koje hrane decu, a za prodaju malo šta ostane, jeste romantična, ali nije isplativa. Kao što smo iz finskog primera videli, prosečna porodična farma ima dvadesetak grla, jer se tako smanjuju troškovi po jednom grlu. Pomenutu premiju kod nas, međutim, ne dobijaju veliki proizvođači mleka, već samo mala domaćinstva koja se uklapaju u pastoralu ministra Saše Dragina.

Tako, umesto da podstiče revitalizaciju sela kroz omogućavanje seljacima da prošire svoju delatnost, Srbija sve čini da u ruralnim oblastima ostanu samo staračka domaćinstva kojima one dve krave više služe za prekraćivanje vremena i sopstvenu ishranu, nego za snabdevanje tržišta. Kada i takva domaćinstva izumru, Srbija će mleko da kupuje u obližnjim zemljama, koje su bile mudrije i humanije prema sopstvenom seoskom stanovništvu.

Da mali proizvođači mleka, sa svoje strane, nisu interesantni za mlekare, pokazuje i primer Imleka, koji je broj dobavljača sa 46.000 sveo na samo 8.000 odnosno prekinuo saradnju sa skoro svim individualnim domaćinstvima. Logika poslovanja je u ovom slučaju jasna: cena transporta mleka od dve krave nije drastično niža od cene transporta mleka koje daje 20 krava, zbog čega mlekare svoje cisterne radije usmeravaju ka velikim farmama.

Velike farme, međutim, ne dobijaju od države ni onih 1,5 dinara mizerne premije, a mlekare ne vide logiku da one subvencionišu ono što država neće. Zbog toga je i cena mleka kod velikih farmera i pored nižih troškova koje imaju po grlu u odnosu na male proizvođače, gotovo identična u odnosu na staračko domaćinstvo sa dve kravice.

Tako se dolazi u situaciju da su mlekare - kako bi pokrile sopstvene troškove nastale plaćanjem mleka po gotovo evropskim cenama - prinuđene da na tržište šalju sve manje mleka, a sve više skupih mlečnih proizvoda. U međuvremenu je većina stanovništva Srbije zaboravila ukus maslaca, koji je kod nas, već izvesno vreme isključivo strani, dostigao cenu kavijara, a slično će se desiti i s ukusom svežeg mleka.



Ako išta ostane



Uz male premije dolaze visoki nameti, koji su neretko potpuno iracionalni. Već je legendarna situacija u kojoj farmer koji stoku drži daleko od kuće, zbog čega ima dva brojila za struju, mora da plaća i TV pretplatu za štalu. Verovatno po maksimi Aleksandra Tijanića Ako bivo može da pravi program, mogu i krave da ga gledaju.

Pored toga, seljak mora da plaća i veterinarske preglede koji su obavezni, a nisu jeftini. Nekim čudom i hrana za stoku u Srbiji doseže evropske cene iako je domaćeg porekla. Zatim, dolaze sitni porezi, doprinosi i harač na zemlju, domaćinstvo pa i stočni fond. Kada se sve to sabere država od seljaka uzme mnogo više od onoga što mu kroz subvencije vrati.

Da bi se stabilizovalo snabdevanje tržišta mlekom, potrebno je povećanje stočnog fonda. Za prirodnu obnovu u Srbiji je na prvom mestu potrebno čudo ravno onom Isusovom kada je hodao po vodi, kao i tri godine fore. Tog vremena u trenutku kada je nestašica mleka već akutna, jednostavno nema, pa je jedino rešenje hitan uvoz novih grla.

Za tako nešto proizvođači, poučeni ranijim iskustvom, nisu zainteresovani. Onaj ko je pre nekoliko godina odlučio da uveze nova grla plaćao je evro 80 dinara. U međuvremenu, tačnije u periodu kada je potrebno da uvezena junica počne da daje mleko, evro je otišao iznad 100 dinara, tako da je analogno narastao i kredit koji seljak mora da otplaćuje. U istom tom periodu cena mleka je zarad veštačkog održavanja socijalnog mira ostala manje-više nepromenjena.

"Od države očekujem da mi omogući da radim, a sada su državni podsticaji nedovoljni. Naša država ne vodi dovoljno računa o farmerima, a poljoprivreda lepo izgleda još jedino iz Nemanjine ulice", rekao je nedavno za medije proizvođač mleka Radislav Čobanin, inače trostruki rekorder Imleka.

Rešenje bi bilo hitno povećanje cene mleka za najmanje pet dinara, kako to traži Asocijacija poljoprivrednika Novi Sad. Ona bi, međutim, dovela do još niže potrošnje ovog prehrambenog proizvoda, jer narod ni za sadašnju cenu nema dovoljno para. Niža prodaja bi značila i nižu zaradu za proizvođače, pa se time ništa ne bi postiglo osim kada bi višu cenu otkupa država ublažila višim subvencijama.

Za tako nešto, međutim, u budžetu nema para, iako je već za sledeću godinu planirano dodatnih 44 miliona dinara za povećanje plata narodnih poslanika. Važno je da su nam vladajući pregaoci siti, a za narod šta ostane. Ako, uopšte, nešto ostane i od samog naroda.



Svaljivanje, kako god uzmeš



Ova vlast može još samo da se bavi spinovanjem i političkim, jeftinim marketingom. U tu rubriku ubraja se i najavljeni posao uslužnog uzgoja stoke za potrebe Rusije i Belorusije, za koji se jedino sa sigurnošću zna da je potpisano pismo o namerama, a veruje se da i od toga neko u vlasti ima ličnu korist.

Po potpisanom načelnom sporazumu, ruski partner bi investirao približno 60 miliona evra u nabavku 50.000 krava u Evropi, od kojih svaka daje prosečno 20 litara mleka dnevno. Krave, tj. junice koje tek treba da postanu mlekodonoseće bile bi dovezene u Srbiju i ovde bi se "uslužno" hranile.

Mleko, koje tek treba da poteče, bilo bi ostavljeno domaćim uzgajivačima, a ruskim investitorima bi zauzvrat bila isporučena junad poreklom od tih krava. U celoj euforiji naša se vlast nije ni dosetila da mi uopšte nemamo kapacitet za prihvat tolike stoke.

Mali proizvođači, kao što smo videli iz Imlekovog primera, nisu interesantni za velike mlekare, a veliki farmeri nemaju interes da povećavaju sopstvenu proizvodnju mleka, jer ne dobijaju državne subvencije.

Ko će, onda, da preuzme to stado?

Uz sve narečeno, dolazi i pitanje da li će uvezene junice uopšte da se priviknu na ovdašnju klimu koja se razlikuje od one u njihovim prirodnim staništima u Centralnoj Evropi. Mnoge će uginuti odmah posle uvoza, preživele će sigurno davati manje mleka nego što bi bio slučaj da su ostale u onim klimatskim uslovima na koje su se prilagodile, a nikome još nije jasno ko će trpeti štetu od toga. Poznajući nemaran odnos naše vlasti prema agraru, rizik uginuća i manje produktivnosti svaliće se na domaće uzgajivače. Ko će u tom slučaju uopšte biti zainteresovan za ulazak u takav posao?

Da će mnoga grla uginuti, pa čak i ako prežive neće donositi onoliko mleka koliko se očekuje, govori i to da su ona, pored klime, navikla i na posebnu negu i ishranu kojih u Srbiji nema, tj. može da ih bude ako je neko u stanju da za ta grla izdvoji dodatna novčana sredstva. Ako bi krave dobijale evropsku negu i hranu, i mleko bi moralo da ima evropsku cenu koju domaći potrošači ne mogu da plate, a država nije voljna da povećava subvencije.

Kome će onda farmeri da prodaju mleko dobijeno od tih uvoznih krava kako bi im se koliko-toliko posao isplatio?

Poseban problem predstavlja i stavka otplate preuzetih junica. Ruski partner će, verovatno, insistirati na određenom kvalitetu i kvantitetu junica koje zauzvrat treba da budu isporučene. Na stranu to što seme za kvalitetne sorte za koje će, verovatno, strani partner jedino biti zainteresovan, dodatno košta, pitanje je šta se dešava ako zbog više sile prirast stada podbaci. Da li će nedostajuće junce domaći seljak morati iz svog džepa da nadoknadi stranim investitorima, ili će oni odlučiti da nas časte?

Kako sada stvari stoje, vlast je spremna da na sebe preuzme jedino slavu za zaključivanje dogovora sa stranim partnerom, uz poneku proviziju ministrima i drugim visokim službenicima, a sav rizik svaliće se na leđa naivaca koji se upuste u ovakav posao.


Sve neprirodno



Za poljoprivredu, a ne samo za stočarstvo, nastupaju crnji dani. Kada već nema dovoljno mleka ne mora da bude ni hleba, rezonuju u srpskoj vladi.

Hleb bi uskoro trebalo da poskupi, ako država ne obuzda cenu pšenice, što je malo verovatno. Hlebno žito je u Srbiji za četiri meseca poskupelo 133 odsto i skuplje je nego u većini evropskih država.

"Cena pšenice će nastaviti da raste, pa će pekari morati da menjaju cene. Da bi se to sprečilo, država mora da reaguje kako bi uticala na cenu žita", predlaže Vukosav Saković, direktor poslovnog udruženja "Žita Srbije". Pošto je naša vlast luda, kao što svi znamo, reakcija države svešće se na interventni uvoz i veštačko snižavanje cena.

Narod će ovim, na trenutak, biti zadovoljan jer će i dalje jesti jeftin hleb, ali ćemo ceh na kraju svi mi morati da platimo.

Neprirodno snižavanje cena putem damping prodaje žita iz robnih rezervi, dovodi do nezadovoljstva proizvođača, pa će oni za sledeću godinu da zaseju manje žita, što će dogodine dovesti do još veće nestašice i još viših cena.

Prirodno bi bilo da vlada kroz subvencije pekarima amortizuje trenutne gubitke u ovoj industriji, ali to se, sigurno, neće desiti.




Mi smo izuzeci, kao i i inače



Problem s kojim se suočavaju proizvođači u srpskom agraru predstavljaju i monopol iz kojih proizlazi nerazumno ponašanje otkupljivača na koje su naši farmeri upućeni. Zahvaljujući svom monopolističkom položaju mlekare neretko odugovlače s isplatom preuzetog mleka od seljaka i do šest meseci. A sve to vreme i seljak i njegovi članovi domaćinstva, kao i krava od koje je dobijeno mleko moraju da jedu.

Pored toga što u Finskoj ne postoje monopolisti, pa se preuzeto mleko seljaku uredno isplaćuje početkom svakog meseca za prethodni mesec, postoji i državni fond koji priskače u pomoć kada iz nekog razloga mlekara ne može da ispuni svoje finansijske obaveze. U takvim slučajevima država isplaćuje farmera i, otkupivši njegovo potraživanje, ona sa svim svojim moćnim aparatom goni mlekaru, neurednog platišu.

U pojedinim slučajevima su u evropskim državama, razumnijim od Srbije, krediti za razvoj poljoprivrede bili povezani sa cenom proizvoda koji će biti dobijeni iz takvog državnog investiranja. To je značilo da anuitet farmera po osnovu tog kredita može da bude povećan jedino srazmerno poskupljenju njegovog proizvoda.

Pri dodeli kredita za razvoj poljoprivrede u Evropi strogo se vodilo računa o tome da posađena voćka ne daje odmah plod, kao i da tele ne daje odmah mleko, pa su i grejs periodi za početak otplate kredita bili usklađeni s tim.

Ni na istoku našeg kontinenta situacija nije mnogo lošija nego u EU. Tako, na primer Rusija, za čije navodne potrebe treba da uzgajamo 50.000 junica, svom seljaku subvencioniše čak i cenu goriva, pa on tamo za litar nafte plaća samo 35 dinara.



Sve pada



Poljoprivreda je najjača grana srpske privrede i zajedno s pratećim delatnostima u punjenju budžeta učestvuje sa čak 40 odsto. Zauzvrat, u budžetu za 2011. planirano je da se za poljoprivredu izdvoji 20 milijardi dinara, tj. tek 2,5 odsto!

Privredna komora Srbije, koja ionako već planirani budžet za narednu godinu smatra antirazvojnim, tražila je da se za poljoprivredu obavezno izdvoji 10 odsto s tim što je bio moguć i kompromis da se iduće godine izdvoji pet odsto, a zatim svake godine po još dva odsto do planiranih deset.

S druge strane, od izvoza hrane u ovoj godini ostvariće se devizni priliv od 2,1 milijardi dolara, pa će ova oblast i u vremenu krize ostvariti spoljnotrgovinski suficit od milijardu dolara.

Stočarstvo u ovom trenutku u bruto društvenom proizvodu poljoprivrede učestvuje sa samo 30,5 odsto iako postoji kapacitet za daleko veće učešće. Stočarstvo, da podsetimo, sa sobom povlači i niz drugih, pratećih delatnosti, kao što je, na primer, prehrambena industrija ili industrija prerade mesa.

Ideja da se u Srbiji stvori najmanje 350.000 komercijalnih gazdinstava, čime bi za duži period bilo obezbeđeno uredno snabdevanje domaćeg tržišta, a dosta bi preostajalo i za izvoz, definitivno je napuštena s obzirom na planirani budžet za narednu godinu, smatraju u Privrednoj komori Srbije.

I dok u ovom trenutku u Srbiji postoji 600.000 hektara zapuštene obradive zemlje, država očigledno i ne razmišlja da nahrani narod. Da je prava glad sve prisutnija u našem narodu, govore i podaci o katastrofalnom padu potrošnje prehrambenih proizvoda.

Obično u vremenima krize raste potrošnja hleba budući da je to osnovna namirnica kod nas. Ovoga puta, iako smo nedvosmisleno u ekonomskoj krizi, i potrošnja hleba opada. U 2007. godini trošili smo po stanovniku 109,5 kilograma, u 2008. godini 105,8 kilograma, a prošle godine 103,3 kilograma hleba.

Isti slučaj je i sa mesom i mesnim prerađevinama, jer prosečan stanovnik Srbije godišnje pojede manje od 60 kilograma ove vrste namirnica, s tim da je potrošnja mesa pala na nešto manje od 43 kilograma.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nema poreskog raja bez Tadićevog kraja

Histerija

Ofšor kompanije na meti onih koji ne znaju šta bi sa sobom: Umesto da sredi svoje smetlište, vlast kopa svetske parkove



Nema poreskog raja bez Tadićevog kraja



Gotovo celu prethodnu godinu je unezvereni državno-finansijski establišment, ophrvan krizom a pod uticajem razigranog predsednika države, bio u poteri za idejama od koga i kako da namakne (tačnije otme) još, još, još... novca za potrebe interne političko-finansijske mafije u vlasti, njihovih počesto suludih, neinventivnih i promašenih populističkih projekata, najčešće bunara bez zidova i dna, ali i predstojećih predizbornih histerija, čiji smrad se već izvesno vreme oseća u vazduhu. Igračka su ovog puta bile čuvene - ofšor kompanije



Ana Borković



Lično je predsednik Republike Boris Tadić procenio da je besmisleno novu političko-poresku hajku graditi isključivo na otimanju od velike siromašne većine, koja je to i postala nakon što su joj taj isti predsednik, njegovi saborci, poverenici i drugi koaliciono-harački partneri tokom prethodne demokratske decenije poharali sve ostave, džepove, novčanike i slamarice koje su uspele da prežive i sve one ratove, bombardovanja, sankcije i hiperinflacije - ali ne i postpetooktobarske šerife.

Ideja je bila da se počne sa pljačkom bogatih, ili barem bogatijih od drugih, onih sa kojima su do juče duvali u istu tikvu i delili dobit, kojima su prilagođavali finansijsko zakonodavstvo i radili direktno protiv "radničke klase" i, najprostije rečeno, učinili ih legalnim i legitimnim plivačima u finansijskim vodama zemlje, čak i onda kada, u vezi sa nekima od njih, za to nisu imali nikakve materijalne ili ekonomske alibije. Nikakve osim ličnih, grupaških, političkih i kriminalno-mafijaških. Poseban predsednikov specijalitet u okviru te antibogataške, on sam bi rekao antitajkunske ideje, bio je harač na ofšor kompanije, koje su za predsednika bile više nego očigledno oličenje svega nečasnog i prljavog. (Na početku ekonomske krize i Barak Obama je pozvao američke kompanije, banke, investicione fondove i osiguravajuća društva na patriotizam, da svoje "rezidencije" sa egzotičnih ofšor destinacija vrate u SAD i da tu plaćaju porez, ali ga nije poslušala doslovno - ni jedna jedina. Među njima su Koka-kola, Najk, Pepsi-kola, Kraft, Majkrosoft, Katerpilar, Banka Amerike, veliki penzioni, neki humanitarni fondovi i stotine drugih "pravnih subjekata", kojima je bilo lako da dokažu da poslovanje u ofšor centrima nije ništa ni ružno ni nelegalno, nego jedan od zvaničnih i prihvatljivih modela "poreske optimizacije".) Ta ideja ubrzo je postala i lajtmotiv i pokretač izmena poreskih zakona, što je na sebe preuzelo Ministarstvo finansija na čelu sa Dianom Dragutinović.



Nikad nije kao što izgleda



Problem se pojavio već prilikom prvih analiza mogućnosti za orobljavanje ofšor kompanija. Pokazalo se, naime:

1. Da je veći deo privrede i finansijskog tržišta zemlje direktno u rukama ili indirektno zavisan od ofšor kompanija, i to ne samo onaj "privatni" deo privrede u vlasništvu "tajkuna" nego i onaj koji je još uvek u vlasništvu države, što znači da bi iole ozbiljnija odmazda prema ofšor kompanijama donela državi nepopravljive štete;

2. Da, na primer, čak pet ministara u sadašnjoj Vladi Srbije i preko 150 drugih visokih funkcionera i činovnika iz gornje državne strukture (vlasti) imaju svoje ofšor kompanije (ili ih na ovaj ili onaj način kontrolišu i koriste), koje im služe i za poslovanje sa državnim firmama;

3. Da su ofšor kompanije legalan i legitiman oblik poslovanja u granicama koje nudi srpsko zakonodavstvo. Broj krivičnih dela i zloupotreba finansijskog poslovanja od strane ofšor kompanija u Srbiji nije veći od sličnih zloupotreba i krivičnih dela kompanija koje nisu ofšor. Rupe, nejasnoće i nedorečenosti u finansijskom zakonodavstvu (koje su i razlog postajanja mnogih finansijskih kuća, ali to nije njihov nego problem i krivica države i zakonodavstva), kojih je u srpskom slučaju izuzetno mnogo, ofšor kompanije koriste čak i manje nego one koje to nisu;

4. Da motiv osnivanja velikog dela ofšor kompanija kojima je osnovna delatnost u Srbiji leži u najčešće ničim opravdanim privilegijama koje tzv. strani investitori imaju prilikom ulaganja u Srbiju. Za razliku od onih domaćih, "strani ulagači" su, na primer, oslobođeni od plaćanja poreza na dobit tokom 10 prvih godina poslovanja, što domaće direktno diskriminiše, pa je to razlog da i sami postani "stranci", makar posredstvom ofšor opcije. Slična stvar je i sa finansiranjem i "podržavanjem" zapošljavanja radne snage u kompanijama u stranom vlasništvu (od 2.000 do 10.000, prosečno oko 5.000 evra po zaposlenom) od strane ovdašnjih specijalizovanih fondova pod kapom Mlađana Dinkića što, s obzirom na efekte i posledice, uglavnom predstavlja bacanje državnog novca ali i novo destimulisanje domaćih investitora i njihovo guranje u "strance", odnosno na ofšor destinacije. Uz sve to, u igri je, kao ravnopravna, više činjenica nego mogućnost da su u bliskoj prošlosti lokalni tajkuni, dok su ultimativno podržavali i finansirali delove vlasti, bili i od države stimulisani da u Srbiji posluju kao ofšor kompanija, dakle kao "strani investitoir", u zamenu za dogovorno finansijsko kompenzovanje takvog zakonski privilegovanog položaja;

5. Da je, ne samo prema domaćem nego i prema svetskom iskustvu, broj ofšor kompanija koje deluju u nekoj zemlji, pored brojnih drugih parametara i okolnosti, direktno zavisan i od stabilnosti i predvidivosti uslova poslovanja. Tamo gde se kompletno zakonodavstvo ili uslovi poslovanja mogu promeniti preko noći, kao što je to slučaj u Srbiji u vezi sa poslovanjem finansijskih i privrednih subjekta, pa i legalnih ofšor kompanija, gde predsednik države može jednom neartikulisanom izjavom da dovede u pitanje celokupan finansijski sistem ili optuži celu branšu za bezakonje, ofšor kompanije su način da se rizik poslovanja (ili čak rizik koji nastaje "delovanjem" takvih predsednika) svede na najmanju moguću meru;

6. Da je aktuelna državna administracija i sama pod teškom hipotekom zakonitog naslednika "prethodne" države (personifikovane u Slobodanu Miloševiću), koja je ne samo podržavala nego i osnivala ofšor kompanije da bi uopšte funkcionisala. Zabeleženo je, na primer, da je Miloševićeva vlast u jednom trenutku imala osam ofšor kompanija sa "državnim potpisom", uglavnom registrovanih na Kipru, kojima je cilj bio da zaobiđu blokadu zemlje i sankcije, ali koje su poslužile i za odliv ogromne količine sivog novca i priliv još veće količine još sivljeg, i to u tolikoj meri da mu se, u sveopštem pranju i sivilu, konačno izgubio svaki trag. Pomenuta aktuelna administracija, u kojoj je od prvog do poslednjeg dana ključni tragač za takvim novcem jedan jedini čovek, Mlađan Dinkić u raznim svojstvima, nije uspela da nađe, navodno, ni jedan jedini od pominjanih silnih milijardi evra.

(U "ofšor kontekstu" Dinkić se i danas pominje na razne načine. Tako je Okružno tužilaštvo još 2002. zatražilo od UBPOK pokretanje istrage zbog pranja novca preko, tada, nevladine organizacije G17 plus, čiji je izvršni direktor tada bio Bojan Zečević, a predsednik upravnog odbora Mlađan Dinkić. Novac od navodnih donacija G17 plusu (49.996,18 USD, 1.075.874,40 DEM i 7.745,92 EUR) prebacivan je od 2000. do 2002. godine preko ofšor firme Hipo hejvard kompani vlasnika Zorana Mitrovića (danas suvlasnika Victoria grupe), registrovane na Maršalskim ostrvima, odnosno preko firminog računa u HVB banci u Mađarskoj. Godine 2005. je i sada već pokojni lide DHSS Vladan Batić podneo Specijalnom tužilaštvu krivičnu prijavu zbog pranja novca, sa navedenim uplatnicama i izjavama učesnika u pranju, ali do danas - ništa.);

7. Da je, kao što je pod istorijskom, tako aktuelna administracija i pod vlastitom hipotekom, jer brojke pokazuju da je transfer kapitala iz Srbije u ofšor zone, i iz ofšor zona u Srbiju danas intenzivniji nego pre 2000. godine. To se objašnjava tolerisanjem i podržavanje mahinacija u postupcima privatizacije, kada je Dinkićeva država potpuno zatvorila oči pred sumnjama u poreklo kapitala kojim se kupuje veći deo državne imovine i privrede, što je za nužnu posledicu imalo i zatvaranje očiju pred sudbinom tako stečenog kapitala i uništene imovine.

Zbog svog "nerezidencijalnog" karaktera, odnosno "tajnovite" registracije u nekoj drugoj jurisdikciji, ofšor kompanije su nekako i logično pod stalnom sumnjom, paskom i često klasičnim optužbama od strane domicilnih skeptika, ali i onih koji bi da se o takve firme ogrebu a ne znaju kako, izuzev pesnicama i oružjem. U tretmanu ofšor firmi i njihovih misterioznih računa po pravilu figurišu "milijarde odnete iz Srbije na račune na egzotičnim ostrvima" ili "milijarde investirane u Srbiju da bi se ovde oprale"... Ipak, iz nekog razloga, tragači za tim milijardama, poput Dinkića, nikada im, izuzev na jeziku, nisu ušli u trag. Ili jesu, ali... Mnogima zvuči apsolutno neverovatno makar i ideja da se potencijalne mahinacije ofšor kompanija i mahinacije kapitalom koji su se u vezi sa Srbijom stekle nisu mogle sprečiti. Oni objektivniji tvrde da jesu, ali da, zapravo, i nije bilo mahinacija u krivično-pravnom smislu te reči, nego korišćenja regularnih kanala za tokove novca. To uključuje i, za potrebe poslovanja u Srbiji, osnivanje jedne glavne, ofšor inokompanije kojoj bi se odlivao neoporezovani novac, i domaće alibi-kompanije, koja bi plaćala porez na dobit na neku simboličnu oporezivu sumu. Neki analitičari tvrde da, u suštini, motiv za osnivanje ofšor kompanija danas nije izbegavanje plaćanja poreza na dobit (sad plaćaju "samo" PDV i porez na doprinose), nego izbegavanje kontrole plasmana u razne nezakonite transakcije, pre svega u mito i korupciju, u političke stranke, po logici stvari baš one koje su, navodno, najviše protiv ofšor kompanija.



Ko stoji iza njih



Da stvar nije tako jednostavna kako Boris Tadić zamišlja, govori i činjenica kako taj isti Boris Tadić previđa da je pozitivno srpsko poresko zakonodavstvo i do sada imalo odredbu o poreskoj domicilnosti, prema kojoj preduzetnici plaćaju porez u zemlji u kojoj posluju, a ne u kojoj im je sedište firme, što je i evropski standard (iako ni Evropa ne beži od postojanja ofšor destinacija, mada traži njihovu rigorozniju kontrolu). Jedan od razloga zbog kojih se država nije (ako nije!) i do sada držala zakona koji postoje i koje je sama donela (a protiv kojih čak ni tajkuni koji imaju ofšor kompanije uglavnom nemaju ništa), a pri tom se ustima predsednika blamira kao da se za takve zakone tek treba teškom mukom, predsednikovim junačkim prsima, izboriti - leži i činjenici da vlast ne zna ko iza koje ofšor kompanije stoji, da li možda stoji njen poverenik, član, donator, visoki funkcioner ili, čak, i sam predsednik. Da to ne postoji kao problem, ne bi bilo ništa lakše nego svim ofšor kompanijama odrapiti porez na dobit po istom aršinu. Ali, kako u ovoj zemlji i pod ovom vlašću aršin nikada nije bio isti za sve, tako ni zakon u vezi sa ofšor kompanijama i oporezovanjem njihove dobiti neće otići dalje od karikature. Baš kao što je karikatura samouveravanje da su ofšor destinacije isključivo nepoznata pacifička ostrva, a ne i, recimo, Luksemburg, Švajcarska, Velika Britanija ili SAD, što se uglavnom previđa. Uz to, za primer, ni kao "poreski raj" tradicionalno korišćeni Kipar to odavno nije, jer, a i predsednik bi to morao da zna, nema velike razlike u poreskim stopama između Srbije i Kipra, ali su na Kipru neuporedivo povoljniji uslovi poslovanja (između ostalog i zahvaljujući odsustvu predsednika Tadića ili ministra Dinkića). Osim toga, Kipar i Srbija (kao i Srbija sa još nekim "poreskim rajevima") imaju ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, tako da je vlasniku firme svejedno gde će da plati porez, pri čemu kiparske banke daju mnogo povoljnije kredite nego srpske (u Srbiji kamatne stope 8-12 odsto, na Kipru 5-7 odsto).

Taj isti naš predsednik, dok sedi u loži i gleda Novaka Đokovića kako nabija cenu i njemu i njegovoj vlasti, previđa da je čak i Novak "ofšor varijanta", jer je, da bi izbegao upravo predsednikovu poresku logiku, svoju "poresku rezidenciju" preselio u Monako, gde plaća znatno manji porez na sve što (mnogo) zaradi, ali tamo i tačno zna koliko, kada, zašto i kome. Patriotizam je za jednu, a novac za sasvim drugu potrebu.

Da nešto nije u redu sa predsednikovom motivacijom (što je bitno jer je predsednik države a ne klošar na železničkoj stanici) i poznavanjem stvari, govori i stručna pretpostavka da se Tadić u sve, ni od koga p(r)ozvan, upleo nakon što je pretpostavio da bi najavljena prodaja 50 posto Maxija mogla da sticajem okolnosti koje nudi zakonska regulativa prođe neoporezovano, odnosno tako da on i njegovi ne zagrabe deo kolača koji nisu ni mutili ni mesili, izuzev što su krali brašno i jaja još u toku pripreme. Poznato je, naime, da je jedini nominalni vlasnik Delta Maxija ofšor kompanija Hemslade trading limited, registrovana na Kipru i kao takva notirana i u Agenciji za privredne registre. Prema važećim zakonskim propisima porez od prodaje Maxija (manji ili veći, svejedno) trebalo bi da bude plaćen na Kipru. Sviđalo se to Tadićevoj kliki ili ne (pošto s dobrobiti naroda ima veoma malo veze), on je eventualno, uz obavezan uvid i u kiparsku legislativu i u sadržaj srpsko-kiparskog ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, mogao da apeluje na moralni kontekst buduće finansijske transakcije (Tadić, njegovi i moral!) i političku potrebu vladajuće klike (moramo da preživimo!) pa da poznatog vlasnika Maxija Miroslava Miškovića zamoli za uviđavnost i razumevanje potreba trenutka. Bahati predsednik se, međutim, preteći odmazdom ukoliko se ne poslušaju njegove sasvim privatne naredbe, opredelio za pritisak izvan "institucija sistema", za kojima toliko čezne, i protivno mnogim evropskim regulama obavestio Miškovića da su se "dogovorili" da pretpostavljeni porez od oko 120 miliona evra ostavi njima (Tadiću, Dinkiću, Šutanovcu) a ne Kipranima. Iz Delte su odgovorili da je to u redu i u skladu sa njihovim odnosom prema sredini u kojoj žive i rade, međutim svaki međunarodni ombudsman bi zbog toga predsednika Republike ili druge nadležne stavio na optuženičku klupu. Nije isključeno da se, kad dođe do realizacije posla, takvo nešto zaista i dogodi, bilo u aranžmanu EU (koja je i za ozbiljnu kontrolu, ali i za svojevrsno konkurentsko stimulisanje ofšor destinacija), bilo samo Kipra. Treba ponoviti da u svemu tome, ako ne plati porez Tadiću, Delta ne bi prekršila nijedan zakon.



Diskriminacija



U vezi sa svim tim, neki biznismeni (a nekako se podrazumeva da gotovo svi u celini ili delimično posluju pod kapom svojih ofšor centrala, najčešće sa Kipra), sumnjaju u dobre namere ove vlasti uopšte, jer, ako se podrazumeva da srpski državljanin, koji ima prebivalište u Srbiji i koji ostvaruje prihod u Srbiji posredstvom ofšor firme, dakle registrovane u inostranstvu, plaća porez u Srbiji, zašto se to ne bi podrazumevalo i za stranog državljanina koji posluje pod istim uslovima. Ispada da je prema parametrima ovdašnjih poreskih reformatora, najveći hendikep u poslovanju u Srbiji i sa Srbijom biti - Srbin. I da taj hendikep treba dobro platiti. A ako su već kamen spoticanja omražene ofšor kompanije, zašto niko iz vlasti ne proveri kod Fijata ili Filipa Morisa preko kojih firmi posluju u Srbiji! U svemu tome postoji i sasvim diskretan razlog zbog kojeg ne samo lokalni nego i svetski finansijski poredak uopšte toleriše ofšor kompanije, iako ih malo-malo pa kritikuje i pri tome se podrazumeva da može da ih zabrani ili ukine kad god to poželi. Analitičari, naime, smatraju da su ofšor kompanije dušu dale da ozbiljne države i ekonomije posredstvom njih realizuju jedan važan državni interes, koji našima, kao ni drugi državni interesi - ne pada na pamet. Radi se o svojevrsnom relaksiranju velikih poreskih obveznika, velikih kompanija sa velikim prometom, čiji biznis utiče i na formiranje i održanje političke elite, poput one Tadićeve. Tako se elita odužuje biznismenima i na elegantan a legalan način im smanjuje poreska opterećenja. U tom svetlu ima smisla i sagledavati onu činjenicu u vezi sa američkim globalnim gigantima, koji se registruju na nekim atolima.

U Evropi se ofšor kompanije nigde ne oporezuju, ali je njihovo funkcionisanje omeđeno preciznim zakonskim okvirima i ne zavisi od raspoloženja i zdravstvenog stanja lokalnih Tadića. To "uređivanje" funkcionisanja isključuje svaki oblik dodatnog oporezivanja, ali uključuje stimulisanje i određeni stepen obaveznog reinvestiranja. U protivnom se, a to se upravo u Srbiji radi, sistematski odbijaju potencijalni strani investitori od kojih, praksa je pokazala, većina posluje baš preko ofšor kompanija. Činjenice iz sfere kriminalnog ponašanja ovakvih (ali i bilo kojih drugih) kompanija, ne smeju da umanje vrednost opšteg principa. Tako, na primer, iako je Srbija poprilična žrtva "balkanskog sindroma", kojega uglavnom više nema u EU - da kada ćerke-firme ofšor kompanija u drugim državama bankrotiraju, dugove ćerke nema ko da izmiri, jer su prijavile minimalan kapital, a kupile mnogo veće kompanije - to ne treba da bude problem koncepta ofšor kompanija, nego defektne legislative i nadležnih organa te države, na primer Srbije. Zato su "poreski rajevi" rajevi za one koji, radi "optimizacije poreskih obaveza", ne žele da plate porez na dobit, ali je Srbija raj za njihovo poslovanje, jer nije regulisala način funkcionisanja ofšor kompanija.



Sve se zna



Ofšor kompanije su, ukratko rečeno, kompanije registrovane izvan jurisdikcije (pravnog sistema zemlje) u kojoj obavljaju svoju primarnu delatnost. Za sve njih specifično je da moraju da budu inkorporirane i u pravni sistem (jurisdikciju) ofšor destinacije i u pravni sistem države u kojoj posluju, ne smeju da trguju unutar ofšor jurisdikcija i/ili moraju da izvrše nominalne poreske obaveze koje je nametnula ofšor jurisdikcija. U većini ofšor destinacija ne traži se od takvih nerezidentnih kompanija da plaćaju porez, izuzev najčešće simbolične nominalne naknade u vidu takse (po pravilu se radi o naknadama unutar 500-5.000 dolara godišnje). Uglavnom se ne traže (ili se traže izuzetno redukovani) godišnji izveštaji o poslovanju, zagarantovani su razni oblici zaštite anonimnosti vlasnika i deoničara (od apsolutne i bezuslovne do ograničene). Postoje u ofšor jurisdikcijama i različita i brojna ograničenja, ali se uglavnom odnose na status unutar te jurisdikcije. Zabluda je da uz ofšor kompaniju "ide" i falš, lažni bankovni račun za potrebe mahinacija, jer u većini ofšor centara banke od klijenata traže ozbiljniju dokumentaciju nego one u zemljama u kojima ovi posluju, a upravo zbog sprečavanja pranja novca.

Kao što postoje brojni razlozi zbog kojih su ofšor firme zahvalne za osnivanje (međunarodna trgovina tamo gde vlasnik nema stalno prebivalište, zaštita imovine, osiguranje, registrovanje jahti, brodova ili aviona, izbegavanje plaćanja poreza, zaštita intelektualnog vlasništva, upravljanje rizikom, tajnost podataka), tako su objektivno zahvalne i za nelegalne radnje (finansiranje terorizma, pranje novca, poreska utaja, prevare u oblasti investicija, zaštita od sadašnjeg ili budućeg poverioca, nepravilno i nezakonito trgovinsko poslovanje).

Fama u vezi sa ofšor kompanijama, veća od svih, odnosi se na anonimnost vlasnika i deoničara, ako ih ima. U vezi s tim u igri je svega nekoliko osnovnih pojmova:

1. Nominovani direktor i nominovani potpisnik. Funkcija nominovanog direktora po prirodi je pasivna. Svako pravno lice mora da ima jednog ili unapred određen, minimalan broj direktora. Direktor može da bude pravno i/ili fizičko lice. Imena direktora i njihovi lični podaci su informacije koje u određenim, propisanim okolostima mogu da budu dostupne javnosti. U mnogim slučajevima vlasnici ofšor kompanija ne žele da budu označeni kao direktori ofšor kompanija i zbog toga se odlučuju za ovu opciju. Nominovani direktori nemaju nikakva prava nad pravnim licem (unapred se, određenim dokumentom, odriču tih prava). Stvarni vlasnik biznisa kompanijom upravlja pomoću punomoćja (ovu punomoć, između ostalih, potpisuje nominovani direktor). Ostavka nominovanog direktora može da se izvrši bilo kada ukoliko vlasnik biznisa odluči da postavi sebe ili nekog drugog za direktora kompanije. Nominovani potpisnici - u mnogim slučajevima vlasnici ofšor biznisa - ne žele da budu označeni kao potpisnici bankovnih računa ofšor kompanije i zbog toga se odlučuju za ovaj nivo anonimnosti.

2. Nominovani vlasnik deonica je pojam koji se koristi za očuvanje tajnosti podataka o vlasniku kompanije. Nominovani vlasnici nemaju nikakva prava nad pravnim licem (unapred se određenim dokumentom odriču tih prava). U svakom trenutku vlasnik biznisa može da imenuje drugo lice za nominovanog akcionara koji će delovati po instrukcijama vlasnika biznisa.

3. Registrovani vlasnik deonica - šerholder (shareholder) - u stvari stvarni vlasnik biznisa i njegovo ime se nalazi na sertifikatu o akcijama kompanije koji se podnosi u Registar.

4. Bearer Shares Certificates je izuzetno moćna i "opasna" opcija koja služi za očuvanje anonimnosti. Podaci o vlasniku deonica se ne nalaze ni na jednom dokumentu niti su podneti u Registar. Posedovanje sertifikata znači i vlasništvo nad imovinom. Ipak veliki problem može da nastane ukoliko sertifikat dopadne u pogrešne ruke ili se izgubi.
Inače, svetska finansijska praksa se baš povodom bujanja ofšor kompanija, banaka, osiguranja i drugih oblika poslovanja, poslednjih decenija potrudila da razluči kriminal od nelojalnog ponašanja, zakonito od nezakonitog, što u Srbiji i kod predsednika Tadića tek sad, nakon dvadesetogodišnjeg iskustva sa ovom tehnologijom biznisa, dolazi na red.

Tako su oni koji znaju šta je novac i kako se njime barata i sami ustanovili i čak to preneli u regule, da izbegavanje plaćanja poreza nije isto što i utaja poreza. Ovo prvo je regularno, dozvoljivo pravno korišćenje poreskog režima u vlastiti korist, da se smanji iznos poreza koji se plaća ali u okviru zakonskih odredbi (Vrhovni sud SAD je u vezi s tim svojevremeno presudio da je "zakonsko pravo pojedinca je da se bori za smanjenje ili potpuno izbegavanje svojih poreskih obaveza, sredstvima koja zakon dopušta i u koja se ne može posumnjati). Utaja poreza je opšti pojam za napore da se ne plati porez ili ilegalnim sredstvima ili na ilegalna sredstva. To se radi prikazivanjem pogrešnog ili prikrivanje pravog stanja poslova s namerom da se smanje poreske obaveze. Utaja poreza je kriminal u gotovo svim razvijenim zemljama. U Kini su za ta dela predviđene teške kazne, sve do smrtne, dok su u nekim zemljama takva dela samo prekršaji a ne krivična dela.

Poseban slučaj u takvim analizama su definicije, pravne odredbe i nedorečenosti u pravnim normama. Svetski je, a ne samo srpski, problem, na primer, razlika između "troškova poslovanja" i "ličnih troškova", kojemu ni najveće poreske glave ne mogu da stanu na kraj. A sve su to razlozi za izbegavanje poreza, i to zakonito.

Konačno, smatrati ofšor kompanije dežurnim krivcem za sve što vlast nije uradila a morala je, ili jeste a nije smela, anahronizam je svetskog nivoa i šteta u vlastitoj kući. A dovoljno je pogledati u tuđe dvorište, a ne samo rovariti po tuđim, već ispražnjenim, džepovima.



Bujna ofšor vegetacija



Evropa je ogrezla u ofšor kompanijama. Vidi se to iz činjenice da se neverovatnih 46 odsto evropske trgovine obavlja upravo preko ovakvih kompanija.

Procene su da je to u novcu tokom 2009. godine iznosilo 7.400 milijardi dolara.

Smatra se da je u poreski privilegovane zone sklonjeno 15.000 milijardi dolara, što čini četvrtinu svetskog kapitala.

Samo na Kajmanskim ostrvima je trenutno registrovano oko 16.000 preduzeća, od čega 12.000 pripada biznismenima iz Amerike.

Na Kipru je neposredno pre ulaska te zemlje u EU 2004. godine bilo više od 61.000 ofšor preduzeća, ali je potom njihov broj smanjen jer su mnoge ranije olakšice za vlasnike takvih kompanija ukinute zbog harmonizacije sa propisima EU.


Nisu u igri samo ostrva



Domaće kompanije, ogranci stranih firmi u Srbiji i njihova predstavništva su od januara do kraja septembra 2010. transferisali u ofšor zone 226,6 miliona evra, a u protekle tri godine ukupno oko 1,1 milijarde evra.

Najveći deo transfera obavljenih za devet meseci 2010. godine bio je usmeren ka ofšor zonama u Švajcarskoj - 134,9 miliona evra, Kipru - oko 30, Belgiji - 15, i Holandiji - oko 20,8. U Panamu je transferisano 5,7 miliona evra, a na Devičanska britanska ostrva - 5,6. U Lihtenštajn je otišlo oko 2,1 milion evra, a 2,5 miliona evra u Luksemburg.

Na spisku zemalja u koje je transferisan novac iz Srbije su Belgija, Bermuda, Bahami, Belize, Švajcarska, Kipar, Gibraltar, Kajmanska ostrva, Lihtenštajn, Luksemburg, Monako, Maršalska ostrva, Malta, Holandija, Panama, Singapur, San Marino i Devičanska ostrva.

Polovinom 2010. u Srbiji je poslovalo malo preko 11.000 preduzeća čiji je vlasnik jedno strano fizičko ili pravno lice. Najviše ih je bilo sa Kipra - ukupno 682. Među njima, u 58 preduzeća je jedan od osnivača fizičko lice sa Kipra i 624 preduzeća u kojima je jedan od osnivača firma registrovana na Kipru. Ima firmi i iz drugih "poreskih rajeva": sa Britanskih devičanskih ostrva bilo ih je 163, iz Luksemburga - 84, Lihtenštajna - 61, Maršalskih ostrva - 12, Monaka - četiri, San Marina - četiri, Kajmanskih ostrva - tri...



Mnogi su ofšor roba



Mnogo je firmi koje su privatizovala i kupila preduzeća i investicioni fondovi registrovani u ofšor zonama. Tako je, na primer, kompaniju Knjaz Miloš kupio investicioni fond FPP Balkan Limitid iz Lihtenštajna, Luku Beograd je kupio investicioni fond Vordfin, registrovan u Luksemburgu, Mesnu industriju Karneks iz Vrbasa kupio je investicioni fond Midland sa Britanskih kanarskih ostrva...








Karakteristične prednosti i uslovi za osnivanje ofšor kompanija u nekim ofšor centrima



DELAVER, SAD:

- Ne postoje nikakva ograničenja u pogledu vlasničke strukture DOO (fizičko ili pravno lice, nacionalna pripadnost)

- Jedna osoba može biti na svim pozicijama u DOO

- DOO kompanija može imati više osnivača

- Podaci o vlasnicima DOO ne moraju biti dostupni javnosti

- DOO kompanijom vlasnik može upravljati iz bilo kog dela sveta

- Knjigovodstvo nije obavezno

- DOO čije je sedište i čije se poslovne aktivnosti odvijaju van SAD nije poreski obveznik

- Nije potrebno posedovati adresu u SAD da bi se DOO kompanija osnovala

- DOO ne može da se bavi bankarskim aktivnostima, univerzitetskim aktivnostima, igrama na sreću i osiguranjem

- Dostupnost shelf kompanija (gotove, već formirane kompanije, koje su istog trenutke kada se ukaže potreba dostupne klijentima)

***



KIPAR:

- Tip kompanija - DOO (Ltd)

- Najblaži poreski režim u Evropi (član EU)

- Ima ugovor o dvostrukom neoporezivanju sa 40 zemalja

- Britanski zakonodavni sistem kao pozadina

- Stabilna ekonomija

- Odličan bankarski sistem

- Dozvoljena je vlasnička struktura sa nominovanim direktorom i shareholderom

- Identitet vlasnika kompanije može ostati sakriven ukoliko se klijent odluči za uslugu nominovani vlasnik/shareholder. Poverljivost informacija o vlasniku kompanije prestaje da važi jedino u slučaju da vlasnici kompanije počnu da se bave kriminalnim radnjama.

- Bankovni podaci nedostupni javnosti

- Kompanija se, bez dozvole, ne sme baviti bankovnim aktivnostima, osiguranjem ili finansijskim servisima, niti sme da prodaje svoju robu i usluge rezidentima Kipra (fizičkim licima ili kompanijama).

***



MARŠALSKA OSTRVA:



- Korporacije čiji su vlasnici nerezidenti izuzeti od oporezivanja

- Ne postoji obaveza dostavljanja godišnjih izveštaja

- Omogućeno je bavljenje širokim krugom poslovnih aktivnosti

- Ne postoje troškovi prema kompanijama koje svoje sedište prenose na Maršalska ostrva

- Niski troškovi

- Ne postoji razmena podataka sa OECD

- Identitet direktora i vlasnika kompanije je poverljiva informacija i samim tim ne postoji obaveza da taj podatak bude dostupan državnim organima niti javnosti

***



NEVIS:

- Tip kompanije DOO (LLC)

- Kompanija je potpuno izuzeta od svake poreske obaveze

- Nevis dozvoljava da jedna osoba bude osnivač DOO kompanije.

- DOO kompanije osnovane na drugim jurisdikcijama mogu prebaciti sedište na Nevis

- Nisu potrebni deoničari

- DOO kompanija može imati ograničen vek trajanja

- Podaci mogu biti čuvani bilo gde

- Ne zahteva se imenovanje direktora niti službenika

- Menadžment kompanije mogu činiti bilo vlasnici kompanije, bilo osobe imenovane od strane vlasnika

- Osnivači, menadžeri, službenici kompanije ne moraju biti rezidenti Nevisa

- Nema obaveze podnošenja finansijskih niti godišnjih izveštaja

- Stabilna jurisdikcija - legalnost jurisdikcije potvrđena je od strane OECD i Nevis nije na FATF crnoj listi

- Ne postoji zahtev da informacije o vlasnicima kompanije budu dostupne javnosti

***



SEJŠELI:

- Potreban je samo jedan direktor i jedan deoničar

- Deoničari i direktori ne moraju biti stanovnici Sejšela, niti je njihova nacionalnost zakonski određena. Vlasnik i direktor kompanije mogu biti fizičko i/ili pravno lice

- Knjige ne moraju biti vođene. Ukoliko se klijent odluči da vodi knjigovodstvo, ne postoji zahtev za reviziju

- Minimalni iznos osnivačkog kapitala nije određen. Akcije mogu biti registrovane na nosioca i mogu biti izdate u bilo kojoj valuti

- Sastanci deoničara i direktora ne moraju biti održani na Sejšelima (mogu biti održani preko telefona)

- "Memorandum" i "Odredbe o Društvu" su jedina dokumenta dostupna javnosti

- Nije dozvoljeno posedovanje nekretnina na Sejšelima, imovina može biti izdata samo za kancelarijsku upotrebu

***



OSTRVA SVETI VINSENT I GRENADINI:

- Direktor kompanije može biti pravno i fizičko lice (minimalno jedan)

- Sekretarica kompanije nije obavezna

- Nerezidenti imaju pravo da poseduju zemlju na Svetom Vinsentu i Grenadini ostrvima ukoliko prethodno obezbede licencu za to

- Potpuno izuzeće od poreza

- Bez obaveze podnošenja godišnjih izveštaja

- Vlasnički kapital može biti uplaćen u bilo kojoj valuti, nije određen minimalni iznos vlasničkog kapitala

- Identitet vlasnika i direktora kompanije ne mora biti podatak dostupan javnosti

- Dostupne su shelf kompanije


Ima ih još i svi imaju posla



Prema procenama Foruma za finansijsku bezbednost, ofšor finansijskih centara ima 42, prema MMF - 46, prema OECD - 47, a neki tvrde da ih ima oko 70. To su: Andora, Angila, Abtiga i Barbuda, Aruba, Bahami, Bahrein, Barbados, Belize, Bermuda, Britanska devičanska ostrva, Brunei, Delaver, Dubai, Jordan, Kajmanska ostrva, Kukova ostrva, Kostarika, Kipar, Gibraltar, Džernsi, Hong Kong, Irska, ostrvo Man, ostrva Turks i Kaikos, Džersi, Labuan, Liban, Liberija, Lihtenštajn, Luksemburg, Makao, Malezija, Malta, Maršalska ostrva, Mauricijus, Monako, Nauru, Nevada, Novi Zeland, Holandski Antili, Niue, Panama, Ras al-Kajmah, Samoa, Sejšeli, Singapur, Sveti Vinsent i Grenadin, Švajcarska, Trinidad i Tobago, Vanuatu, Dominikana, Grenada, Monserat, Palau, Velika Britanija i dr.


Malo-pomalo, nakupi se



Često je pitanje koji je interes ofšor destinacija i centara da imaju toliko nerezidentnih firmi koje ne plaćaju porez. Jedan od razloga je naplata usluga u vezi sa njihovim poslovanjem i posredno učešće u finansijskim transakcijama koje te firme imaju. Evo "izvoda iz cenovnika" nekih od ofšor centara.



SEJŠELI:

- Sve neophodno u vezi sa osnivanjem firme - 800 EUR

- Kurirska služba - 100 EUR

- Godišnja taksa (registracija adrese, agenta i državna taksa) - 380 EUR

- Opciono (nominovani korporativni vlasnik deonica - 120, nominovani vlasnik deonica - privatno lice - 150, nominovani direktor - uprava od strane pravnog lica - 175, nominovani direktor - uprava od strane privatnog lica - 300, usluga potpisivanja računa od strane nominovane osobe - 350, pribavljanje izvoda iz dokumentacije - 75, pribavljanje "sertifikata o dobrom stajanju" - 120, premeštanje glavnog sedišta strane kompanije na Sejšele - 400, upoznavanje sa bankom - 400, bankovni račun - 300, promena agenta - 350, promena naziva - 250, razni nestandardni poslovi u vezi sa menadžmentom kompanije, koje sprovodi kvalifikovan službenik, ako i kad to posebno zatraži klijent - 90/h, likvidacija kompanije - 1200, obnova kompanije koja je u kašnjenju sa plaćanjem troškova (do 3 meseca) - 400, obnova kompanije koja je u kašnjenju sa plaćanjem troškova (više od 3 meseca) - 550, prosleđivanje pošte - 500, telefonski servis - 735, itd...



KIPAR:

- Osnivanje firme - 1.250 EUR

- Apostil overa svih dokumenata - 150 EUR

- Otvaranje računa u kiparskoj banci - 200 EUR

- Kurirska pošta - 50 EUR,

- Godišnji troškovi održavanja ofšor kompanije na Kipru (registrovana kancelarija - 250, sekretarica firme - 250)

- Opciono (nominovani direktor pravno lice /nije obavezno, služi za skrivanje identiteta/ - 300, nominovani direktor privatno lice /nije obavezno, služi za skrivanje identiteta/ - 600, nominovani šerholder pravno lice /nije obavezno, a služi za skrivanje identiteta/ - 200, nominovani šerholder /privatno lice/ - 600, shelf kompanija - 500, prosleđivanje pošte - 250, telefonska/telefax linija - 500

- Godišnji trošak računovodstva i revizije (za manje firme, do 50 transakcija godišnje, računovodstvo 600 EUR + PDV, za reviziju 600 EUR + PDV)

MARŠALSKA OSTRVA:

- Osnivanje kompanije - 1.500 USD

- Godišnji troškovi (adresa i registrovani agent) - 750 USD

- Opciono (nominovani direktor - jedna godina - 500, nominovani vlasnik - deoničar - jedna godina - 300, sertifikat o ovlašćenjima - 350, sertifikat o dobrom stanju - 300, sertifikat o direktorima - 400, sertifikat o službenicima - 400, overena kopija zavedenih dokumenata - 400, sertifikat o inkorporaciji - 300, uverenje o amandmanima - 500, izmenjeno uverenje o inkorporaciji - 500, uverenje o smeštanju kompanije - 650, uverenje o udruženju - 500, sertifikat o razgovoru - 700, zavedene beleške o sastanku ili uredbe - 300, uverenje o likvidaciji kompanije - 400, poništenje dobrovoljne likvidacije kompanije - 1.000

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kontranapad

Godina u kojoj su prosperirali najviše trgovci sportskim robljem



Podguzne muve merkaju i Kurtu i Murtu



Završena je još jedna godina u deceniji poniranja srpskog sporta, u razdoblju u kome su nam pobednici i "oslobodioci" obećali da ćemo biti srećniji i da ćemo bolje živeti. Nismo tada razumeli da će stege Miloševićevog režima biti zamenjene drugima, koje promoviše "demokratski" režim



Miroslav Vislavski



Sjahao je Kurta, a uzjahao Murta. Murta jaše na izmučenom, deprimiranom, ogorčenom i zaplašenom narodu, svakodnevno ga laže i gebelsovskom metodom formira nakaradnu svest sirotana koji deset godina veruju da je crno u stvari belo, da je beda zapravo sjaj, da je nesreća kao sreća, a tuga - radost... Po tom receptu raspolaže i sportom.

U Kurtino vreme smo se sa razvijenim zastavama i uz ratne doboše prsali u junačke grudi i, zaslepljeni nacionalnim ponosom, trijumfalno poručivali da nas ne mogu slomiti nikakve sankcije, blokade... Pobeđivali smo i bili uspešni u tradicionalnim sportovima u kojima smo decenijama delili karte kao što su: košarka, vaterpolo, rukomet... Njima se pridružila odbojka koja je obeležila devedesete, fudbal je bio među svetskom i evropskom elitom, nadomak naslova evropskog šampiona. Tada je u poslednji čas, zbog dejstva sankcija, zabranjeno našoj selekciji da se takmiči, pa su Danci koje smo eliminisali u kvalifikacijama popunili naše mesto i postali evropski lider u fudbalu... I u pojedinačnim sportovima, u streljaštvu, veslanju, rvanju, kik-boksu imali smo svoje junake koji su nam snažili veru da nam je nacion superioran i bez braće iz zemlje koja je nestala sa početkom završne decenije u poslednjem veku, prošlog milenijuma.



Familijarni sport



Murtino doba je vreme virtuelnog života. Najlepše nam je kada spavamo i sanjamo bajkovite snove sa kojima smo i na javi kao drogirani slikama iz snova željenog života. Kada se ponešto lepo dešavalo u sportu - još uvek u vaterpolu i odbojci, izjednačavali smo to sa uspešnošću nekog vremena koje smo proživeli. Ali i u tim sportovima su nam takve trenutke priređivali oni koji su rasuti po belom svetu, koje je otadžbina zvala da svojim vrednostima učine privid o kvalitetu vlasti u zemlji koju razapinju nedovršeni i korumpirani političari, uvezeni eksperti i kriminalci, truli i podmetnuti Evropejci... Oni koji predstavljaju individualni srpski sport u svetu, poput tenisera i ponekog plivača, proizvod su porodice i brižnih roditelja, a ne sistema koji (ni)je umeo niti se trudio da postavi Murta.

Šta je to obeležilo 2010. godinu? Koliko je zapravo uspešan srpski sport? Koliko je verovati Murtinim izabranicima na čelu sportskih institucija da smo sportska nacija?

Na sistemskom planu - ništa novo! Isto je kao u vreme Kurte. Njegov zakon o sportu je na snazi, a Murtine su bitange raskomadale privredu i društvenu svojinu koje su udahnjivale život sportu u sistemu bez sistema, uspostavljenom još u vreme Kurte. U isto vreme Murtini lešinari nisu izgradili sistemska rešenja na kojima će bitisati sport u drugim uslovima, koji nemaju kategoriju društvene svojine i fondova. Prisvojili su i pokrali svu društvenu privredu i potom zatvorili sve ventile za finansiranje sporta van sistemskih izvora. Novim "vlasnicima" nije dobrodošla promocija koju su potrebovali vlasnici iz Kurtinog režima, na osnovu čega je u značajnoj meri finansiran sport. Murtini su se ulukavili i sve prisvojeno su stavili pod svoj ambar, tužakajući se da im njihov sponzor, njihov darodavac, ne omogućuje uslove za još veći drp! Znači, zakon o sportu i privatizacija sporta, o čemu je neuspešno govorila tokom svoje vladavine srpskim sportom Snežana Samardžić-Marković, nikako da ugledaju svetlo dana! Kuloarski se pominje da su otpore takvim nastojanjima vlasti pružali oni koji su moćniji od nje! Crvena zvezda i Partizan su po njenoj i interpretaciji infantilnih sportskih rukovodilaca, ili "informisanih" novinara, iznad države Srbije! O, kakve li zamene teza! Potura se odgovornost onima koje vlasti časom pohapse kada žele da pokažu svoju snagu. Pa kakva su onda takvi prepreka na putu donošenja zakona ili kočnica privatizaciji sporta! Vlastodršci neće da kažu da su nesposobni da donesu zakon i mere koje su neuporedive sa onima koje su donošene kada se pelješila društvena privreda. Tada su imali za sve opravdanje pa i za drsku "prodaju" fabrika od milionske vrednosti za cenu od tri evra! Kada bi to priznali, jedina pravedna mera je da se sklone sa pozicije, zajedno sa legendama sporta koje dodvornički podržavaju Murtu i njegov sistem!

Podbačaji ili propast srpskog klupskog sporta na unutrašnjem planu potvrđuje osiromašeni kvalitet. Sve što se eventualno pojavi kao kvalitet koji obećava - kratko traje. Već u začeću, talenti odlaze iz zemlje. Trgovci sportskim robljem su poput jastrebova dežurni na selektivnim utakmicama i poput grabljivaca ih odvlače iz Srbije. Od vrhunskog kvaliteta, Srbiji ostaju oni koji nisu interesantni inostranstvu i bofl stranci koji nemaju prođu na svetskom tržištu u fudbalu ili košarci. Retki su oni za koje kažemo da su potencijalni, oni koji preko naše lige traže šansu. Ovim pojavama i praksi niko ne staje na put, niti traži rešenja da se to zaustavi.

U takvom ambijentu, izgubljen je interes publike na borilištima, a time i popularnost i prepoznatljivost aktera u domaćoj sportskoj javnosti. Samo roditelji i najbliži rođaci naših sportista prate i gledaju domaća takmičenja. Izuzetak čine nastupi košarkaša Partizana na međunarodnoj sceni i fudbalera Partizana u Evro ligi... To su događaji koji su bili svetkovine sporta po atmosferi, poseti, ambijentu u areni... To što se Vladan Lukić ponosi najvećom posetom koju imaju fudbaleri Crvene zvezde ne znači da je ovaj klub zaista dobro ispraćen od publike. Ima navijače koji popune severnu tribinu, ali ne i - publiku. Šta da radi sa istokom, zapadom i jugom kada na Marakani ne igra Partizan? I tu je kraj priče o posetama na utakmicama srpskog klupskog sporta. Kada nema publike, ni takmičari nisu prepoznatljivi, uprkos razvijenijem sistemu informisanja i komunikacijama u odnosu na nekadašnje vreme. U takvom društvu simbolično je prisustvo kompanija na našem tržištu koje pokazuju interes da se marketinški pozicionira ili da ulažu u domaća takmičenja.



Čije su naše pare



Bljesak kojim je srpski sport u prošloj godini obasjan trijumfom tenisera u Devis kupu stvorio je zabludu o vrednosti srpskog sporta. Naprosto zato što su današnji majstori "belog sporta" kao deca formirani na dalekim terenima širom sveta. Oni koji predvode njih ili organizaciju kojoj pripadaju galaktički teniseri, brzo su se pobrinuli da zasene fantastičan uspeh. Niski udarci iz tatinog tabora na račun onoga koji je bio legitimacija srpskom tenisu u svetu do pojave teniskih čuda, brzo je dobio odgovore na sajtovima raznih portala preko kojih se stvara raspoloženje u predizbornim obračunima Srđana i Bobe... Sa prljavom borbom za poziciju u Teniskom savezu Srbije, opor je i utisak slasti koju je najznačajniji trofej u svetskom tenisu doneo našem sportu u celini - ne samo tenisu!

Događaji u tenisu već su više puta viđeni u našem sportu. Zar Srbija nije imala pretprošle i prošle godine sjajnu atmosferu u fudbalu? Nakon neuspelog pokušaja sa Klementeom da se nađe među najboljim kontinentalnim selekcijama, dolaskom Antića srpski fudbal je doživeo svoj preporod. Ne zadugo, jer govnari pokvare sve što valja. Veliki bos srpskog fudbala smatrao je da plasman na Svetsko prvenstvo nije dovoljan rezultat za Srbiju! Zato je Tomislav Karadžić smenio Radomira koji je uživao ogromno poverenje među reprezentativcima, u srpskoj fudbalskoj javnosti i međunarodnim relacijama.

Ali, avaj! Tole je mnogo što šta preskočio u životu, pa je progurao i ovu fazu zahvaljujući podguznim muvama iz "rukovodstva" organizacije i korumpiranoj vlasti, čiji deo je i prva dama našeg sporta. Ona koja putuje po belom svetu sa uspešnim srpskim sportistima kao "moralna" podrška, nije propustila ni egzotičnu Južnu Afriku! Kada su novinari primetili da putuje više od Vuka Jeremića, te da bi korisnije bilo da mesto nje na putu bude neko od stručnih ljudi iz tog sporta, Snežana nije propustila da se ogradi i naglasi da ne putuje o državnom trošku! Kao da novac za srpski sport nije iz sredstava poreskih obveznika!? U isto vreme, poput pijanog milionera (sudija za prekršaje je ustvrdio da Sneža pije na fudbalskim priredbama) i nedolično državnom činovniku, gospođa ministarka je povodom izgradnje Nacionalne kuće fudbala istakla: "Pitaju me - zašto toliko ulažem u fudbal, a ja odgovaram - zar je to zabranjeno?" Dakle, Snežana nema nimalo srama ili je posle duže odvojenosti bila "opijena" Toletovom blizinom. Ni trepnula nije kada reče da ona ulaže u Kuću fudbala. Kao da daje svoj, a ne državni, u stvari naš novac! Usput, pitanje kojim je odgovorila na pitanje samo pokazuje Murtinu aroganciju i bahatost prema poreskim obveznicima i sportskim poslenicima.

Minula godina nam je donela samo poneku lepu priču o vrednostima srpskog sporta. Nije ni čudo kada su rukovodstva u sportu po modelu vlasti: Kurte su zamenile Murte. Mudroseri koji lutaju kao magarci u magli bez ideje kako da postave sistem. Kao da ga nismo imali i kao da nemaju iz čega da uče i čime da se inspirišu.













Mlađin model



Halabuka koja je stvorena nakon mafijaške smene Radomira Antića je utihnula.

Pauza je donela manevarski prostor vlastodršcima da se, paradiranjem na gradilištu najveće tekuće investicije u fudbalu i glamuroznim predstavama, baci prašina u oči i isplete paučina nad suštinskim problemima fudbalske organizacije. To se odnosi i na kvalifikacije za učešće na prvenstvu Evrope.

Dok one miruju, mogu i Tole i desperadosi da nam seju nadu o učešću na predstojećem kontinentalnom samitu. Ima ih koji će u to poverovati poput samog Goluba selektora. To je Murtin model - obećaj, daj nadu, podstakni veru, a kada stvar propadne, nikom ništa! To je isto kao kada Mlađa obeća nekolikim milionima Srbalja da će dobiti hiljadu evra za akcije, koje su im uskraćene tokom pljačkaške privatizacije njihovih preduzeća. Kakve veze ima to što su do sada dobili dvadeset evrića i što ih više biti neće!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Autor: Zoran Milojević





Čeda dobio nagradu za širenje kulture i identiteta Sarajeva (Sarajevo je sada muslimanski grad), gej aktivista Boris Milićević u najužem rukovodstvu SPS (sad će nas SPS i spreda i otpozadi), Ružica Sokić podržala Rasima Ljajića ("Žuta'' kuca na vrata socijaldemokrata), Toma i razni bi da menjaju ustav (a da su oni nepromenjivi)... I tako Srbijom tiho teče reka dosade i hladnoće. Na površini reke nema talasa, jer njeni stanovnici više i ne dišu. Srbijo, mir Božiji, Hristos se rodi!

Stranke održavaju kongrese, biraju rukovodstva, spremaju se da vrše vlast, žele da budu domaćini Srbije. U tome svi gledaju svoju računicu. A svaki pravi domaćin brine, pre svega, za svoje domaćinstvo. Za domaćina - šta ostane!

Kada su srpski teniseri osvojili Dejvis kup hrvatska televizija je tu vest propratila sledećim komentarom: "Kada bi nekog Srbina poslali na takmičenje tri skakaonice, i to bi Srbin osvojio". Jelko Kacin oplakuje sudbinu: "Srbi mogu da osvoje Dejvis kup, ali ne mogu da uhvate Ratka Mladića!". Bivša braća i dalje boluju od "tisućljetnog" kompleksa i nikako da nauče šta Srbin ima u glavi: "Ma, neću, bre, kako ti hoćeš, a ako se iznerviram, neću ni kako ja hoću! Šta mi možeš?"

Preminuo je protojerej-stavrofor, otac Ljuba Petrović, negdašnji starešina hrama Aleksandra Nevskog. Poslednje što mi je rekao bilo je: "Pozdravi sve naše, čuvajte se i držite se zajedno!" Spadao je u duhovnike koji znaju šta su i ko su i nikada i nikome nije imao razloga da se dokazuje.

Otkrivena je spomen-ploča čika Dušku Radoviću. To je spomen svih nas koji smo radili emisije u istom studiju, iz iste stolice. Za istim mikrofonom preko kojeg se on obraćao narodu. "Ko zna kako će se sve završiti", rekao bi danas, "mi stariji ćemo se izvući, jer nas neće biti".

Za Terezu Kesoviju Srbi više nisu "prljavi i zli divljaci". Kuću koja joj je srušena sada će popraviti evrima iz Sava centra. Uzgred, na njenu kuću su pucali Crnogorci Mila Đukanovića. Ali, tako je sa Srbima, ono što drugi tek uče, mi smo već zaboravili.

"Demokratski" svet poziva Srbe da se "integrišu" u kosovsko društvo. To je kao kada vas neko zove u goste i kaže vam da za vas ima mesta u njegovoj kući, jer ima prazan bunar.

U toku su promocije knjiga važnih, zgodnih i estradnih žena. Na jednoj od njih pitam gošću, poznatu pevačicu: "Šta misliš o knjizi?" "Nisam čitala, ali je baš seksi" "Knjiga?" "Ne, autorka." Na drugoj promociji, TV voditelj čvrsto drži knjigu u rukama i kaže: "Baš je slatka" "Misliš na knjigu?" "Mislim na spisateljicu" Na trećoj promociji poznati novinar je oduševljen: "Na ovo sam čekao godinama" "Čekaš njenu knjigu?" "Ne, čekam njen autogram." Pričam ovo Drakčetu bakalinu, a on nemarno konstatuje: "Sve su to budući literarni junaci. Ko ne voli knjige, obavezno ulazi u njih."

Na Kosovu ništa novo! Isti Srbi i dalje žele da Tačiju "vodaju opanke". Predlažem im da, za života, zaveštaju organe ovom monstrumu kako se ne bi trošio, jer su kidnaperi digli cenu usluga!

Sačuvajte osmeh na svom licu i zaveštajte ga onima koji brinu o zdravlju vaših organa.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Da li se SPC moli za svoj srbski narod?


S
ledeći u komunističkom robstvu jugoslavensko “bratstvo i jedinstvo” u SPC došlo je postepeno do rasrbljavanja i razvodnjavanja Pravoslavlja,

Srbin Svetosavac 08.01.2011

+++

a pogotovo Svetosavlja kao “vrhunca hrišćanske pravoslavne nacionalne ideologije” i napuštanja puta Svetoga Save. To je postalo posebno vidno u ove naše sadašnje vreme punog otpadništva od Boga i Srbstva, kada su na vidjelo dana u crkvi izbili mnoge izdaje Pravoslavne vjere naše od pojedinih “vladika” koji su kao izdajnici Boga i Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja postali najobičniji tudji najamnici i SRbski izdajnici.

Do toga velikog izdajstva Hrista i SRBskog naroda od strane “Srba” koji osim svoga bioloskog porekla nista drugo sa SRBSTVOM NEMAJU, nije doslo od jednom. Ono je godinama planski pripremano na razne nacine od slebdenika Crvenoga Antihrista. Oni su kao slebdenici Izdajnika Jude Otpadnika koji planski za trideset srebrenika izdade Gospoda naseg Isusa Hrista, isto tako u potaji pripremali izdajstvo svoje Boga i Srbstva, i poput njega cekali svoje vreme kada ce moci neometani od bilo koga da izvrse najvecu izdaju Srbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja do sad vidjenu u narodu SRBskom. Ova izdaja je zato veca, strasnija i pogubnija po SRBski narod Svetog Save od izdaje Vuka Brankovica u boju na Kosovu polju 1389 godine.

Sledeci jeres ekumenizma koja se u SRBskim zemljama sirila podrzavana od bogoboračkog komunističkog rezima pod parolom “brat je mio koje vjere bio” prvo je SPC postala clan Svetskog Saveza Crava, organizacije koja je oduvjek bila i ostala pod kontrolom tajnih podzemnih sila ovoga svijeta, koji su preko Svetskog Saveza Crkava uspjesno vodile i vode svoj tajni rat protiv Boga i ljudi.

Za to izdajstvo Hrista i Srbstva SPC je bila nagradjena novcanom pomocu sa Zapada od strane pojedinih protestanskih “crkava” koje su svoje priloge davali za obnovu starih crkava i manastira, a posebno za obnovu bogoslovija koje su vremenski postale “sjemenište” ekumenske jeresi, u kojima su odskolovana mnoga pokolenja sadasnjih “SRbskih bogoslova” koji zato kao slebdenici Novog doba i njegove ekumenske jeresi sa Srbskom Pravoslavnom hriscanskom idejom Svetog Save nemaju nista zajednicko.

Tu izdaju Boga i Srbstva pomagao je velikodusno i tadasnji jugoslavenski bezboznicki komunisticki rezim. On je najprije omogucio svestenicima socijalno i zdravstveno osiguranje, i na taj nacin bezboznici su uspjeli da potkupe i vrbuju veliki broj svestenika od kojih mnogi tada nisu bili ni svesni da su na taj nacin od djavola prevareni i tako navedeni da oni u stvari poput Jude Isakariotskog postanu izdajnici Boga i Srbstva.

Da bi tako Crkvu razorili iznutra tadasnja jugoslavenska drzava sa svojim Bogo borackim rezimom je postepeno spremala svoj crkveni kadar trujuci mlade SRBske bogoslove idejom ekumenizma. Da se Srbi nebi dosjetili, bezboznicki komunisticki rezim u Jugoslaviji je poslije duzeg vremena poslije sezdesetih godina proslog vijeka dozvolio otvaranje “novih” bogoslovija koje su otvarane nazalost i kao nagrada crkvi u robstvu za njezino uspjesno snalazenje u duhu novog vremena, za njezino uspjesno obavljeno cepanje SRBskog narodnog bica pravljenjem makedonskog i americkog raskola do kojeg je u Crkvi doslo na trazenje i po zahtjevu tadasnjeg jugoslavenskog komunistickog rezima. Zato, odgovornost za raskoli u Crkvi Bozijoj osim bogoborackih komunista snose i mnoge vladike koje zbog svog kukavicluka nisu imale hrabrosti, smjelosti, odlucnosti, znanja i umijeca da se suprostave cepanju OMOFORA SVETOG SAVE!

Videci da pred sobom imaju ljude koji se mogu potkupiti i ucijeniti vjerska komisija kao crkvena udba poslije toga nije stala u svojim zahtjevima za rasrbljavanje SPC kao sto su to pogresno mislili i ocekivali pojedini Episkopi koji su pristali na saradnju sa komunistickim rezimom iz nuzde: milom ili silom, pod izgovorom da se “snadjemo dok bura ne prodje”.

Poslije toga od vjerske komisije dosao je zahtjev SPC da se izmjeni bogosluzenje i da se vise ne spominje SRBSKO IME na Svetoj Liturgiji i drugim bogosluzenjima posto je “crkva univerzalna” a ne nacionalna. I opet su prestavnici crkve u ime snalazenja u novom drustvu legli na rudu, i pristali na promjenu bogosluzenja stampajuci najprije na crkveno slavenskom jeziku novi SLUZBENIK, u kome su Sveto Srbsko ime zamjenili sa “nas narod” kao da taj narod nema svoje ime. To je izazvalo ogorcenje i protest starijih svestenika koji su nama mladima pokazivali stare SLUZBENIKE, i pokazivali izmjene u njegovom sadrzaju ucinjenom na zahtjev vjerske komisije.

Videci da vecina svestenstva ne podrzava takve promjene u SPC, vjerska komisija je zato odlucila i preko svojih saradnika medju vladikama uspjela da progura svoju satansku ideju, da se po primjeru u rimokatolickoj “crkvi” vise ne sluzi na osvecenom crkveno slavenskom jeziku, vec u buduce da se sluzi na govornom srbskom jeziku. Ta ideja je progurana silom pod izgovorom da vecina naroda nazalost ne razumije Sveti crkveno slavenski jezik. Prepreka je je bila postojeca zabrana bogosluzenja na srbskom jeziku od strane Svetog Arhijerejskog Sinoda i Sabora. Ona je ubrzo poslije toga ignorisana, zaobidjena i “okacena macku o rep”. Ucinjeno je to Boga se ne bojeci a naroda ne stideci na saboru necastivih, kada je resito da se ponovo pristupi stampanju bogosluzbenih knjiga, ali sada na srbskom jeziku iz kojih ce biti izbrisano i odstranjeno sve ono sto ne samo govori, vec i navodi na pomisao o SRBstvu: Pravoslavlju i Svetosavlju, Rodoljublju i drugim vrlinama pravoslavne vere nase koje se ne uklapaju u komunisticki pogled na zivot i svijet.

Tako se doslo u sadasnji polozaj u kome se SPC vise ne moli za svoj SRBSKI NAROD, jer bi to navodno bio srbski sovinizam, koji bi vredjao druge narode, a oni to ne zele kao ekumenisti da cine, jer crkva je univerzalna, sto po njihovom shvacanju znaci internacionalna, a ne nacionalna. Tako je pod pritiskom BOGO borackog komunistickog jugoslavenskog rezima zbog straha judejskoga doslo i nastalo sadasnje stanje i vreme zabluda i jersi u kojima sada zivi SPC, koja sve vise izdaje i Boga i Srbstvo, i koja sve vise tako poprima oblicje lazne crkve Hristove o kojoj govori i pise Sv. Jovan Bogoslov u svome Otkrovenju.

Medjutim, zbog Svetih Bogo otaca i Materi nasih, koji svojim zivotom ugodise i proslavise Starog Srbskog Rodjaka, Gospoda naseg Isusa Hrista, Bog zbog toga nije u potpunosti zaboravio i napustio narod SRBski. Gospod je Srbe kao izabrani narod svoj kroz vijekove posecivao na razne nacine, a najvise preko Svetih Otaca nasih, velikih Jerarha i ucitelja SRBskih: Svetitelja Save, Simeona Mirotocivog, Vasilija Ostroskog, Petra Cetinjskog, Djakona Avakuma i mnogih drugih Svetih Otaca i Materi nasih, a u nasem sadasnjem vremenu Bog je Srbima govorio kroz patnje i stradanja preko sedam stotina hiljada Mucenika i Mucenica Jasenovackih i mnogih drugih znanih i neznanih, ciji spomen SPC izbaci iz svog kalendara da se nebo zamjerila njihovim dzelatima, koji sa blagoslovom rimskog Pape iz Vatikana kao rimokatolicki krizari u “ime Boga” pocinise nad SRBima mnogobrojne zlocine ne zapamcene do sada u istoriji svijeta, kao i kroz usta Svetoga Oca naseg Justina Celijskoga i Svetog Oca naseg Nikolaja Ohridskog i Zickog, toga SRBskog novog Zlatoustog, i Svih Svetih iz roda SRBskog cijim molitvama poseti nas Boze, i oprosti nam svako sagresenje nase: hotimicno i nehotimicno, znano i neznano, kao i izdaju Sina Tvojega, Gospoda naseg Isusa Hrista i naseg voljenog a Tebi dragog SRBstva.

Daj Boze nama Srbima snage i volje, moci i razuma, znanja i umjeca, da se pokajemo za grehe svoje, i tako da ostanemo i dalje narod Tvoj, narod Svetog Save a ne rimskog Pape. Amin. Boze daj!


Srbin Svetosavac

[You must be registered and logged in to see this link.]

OVK pokreće peticiju protiv Dika Martija

Građani Albanije počeli su da potpisuju peticiju protiv izveštaja specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, u kome su iznete teške optužbe za zločine nad Srbima na Kosovu i Metohiji i u Albaniji.

Prema izvestaju agencije ATA, potpisivanje peticije organizovano je ispred Skupštine Albanije i, kako se ističe, "mnogi građani Tirane potpisuju taj dokument". Peticiju koju je sada potpisiju građani Tirane sačinile su nevladine organizacije na Kosmetu - ratni veterani OVK i porodice ratnih invalida.

Inicijatori ove akcije su uvereni, kako izveštava agencija, da će "potpisivanje peticije velikog broja Albanaca sprečiti prihvatanje ovog izveštaja (Dika Martija)". Najavljuje se, takođe, da će peticija biti upućena i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.


U izveštaju Martija, koji je krajem decembra prihvatio Odbor za pravna pitanja Saveta Evrope, izneti su podaci o zločinima nad Srbima i nealbancima, koji su ubijani u logorima u Albaniji, a njihovi organi vađeni i prodavani. Švajcarski parlamentarac je za to direktno optužio i dosadašnjeg premijera Hašima Tačija.



U Albaniji su energično odbacili te optužbe kao neosnovane i izrazili sprenost za saradnju u istrazi. Premijer Salji Beriša je, međutim, u nedavnoj izjavi istakao da "Marti izigrava "drvenog" advokata Srbije. Izveštaj Martija o zločinima na Kosovu i u Albaniji naći će se na dnevnom redu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope krajem ovog meseca.

[You must be registered and logged in to see this link.]

У беди око 120.000 деце у Србији
Tuesday, 18 January 2011
Деца живе на граници беде

Сваки 10. малишан у Србији изузетно сиромашан, сваки 20. на граници сиромаштва, показује истраживање Уницефа. У беди око 120.000 девојчица и дечака, најугроженији до 14 година. Хране се и у народним кухињама

ПРИХВАТНА станица у Врању адреса је породице Марковић већ две године. Горан (44), Јелена (35) и њихово троје деце - Милош (12), Мирослав (10) и Милица (7), живе у собичку од десетак квадрата. Таман да стану два кревета, мали сто, орман и неколико столица. То им је и дневна, и дечја, и спаваћа соба.

- Имали смо кућу у Александровцу поред Врања. Живело се скромно, али смо имали кров над главом. Али, кућа је била мајчина, па је продала - прича Горан.

Новац који су добили од мајке није био довољан да се купи ни гарсоњера у Врању, па су Марковићи изнајмили стан. Кирија по кирија, и паре се истопише. У међувремену, Горан је у „Заваривачу“, где је радио као варилац, проглашен технолошким вишком.

Милош, Мирослав и Милица жељни су свега. Толико да и не знају да одговоре шта би волели да имају.

- Бицикл, патике, фудбалску лопту, дрес, јакну, нови ранац, чоколаду, много чоколаде, мобилни - спремно набраја Мирослав.

- Ја хоћу исто што и Мики, али бих волела и компјутер. Све моје другарице и другови из одељења га имају и на њему играју игрице. Обећала ми је једна Марија да ће да ме води код ње, да ми покаже како се то ради. Ја имам само једну лутку - искрена је Милица.

- Кућу - кратко одговара Милош. - Не могу ово више да издржим.

После ових речи у соби - мук.

- У ствари, не треба ми ни лопта, ни бицикл, кућа је најважнија - слаже се Мирослав.

- Нећу ни ја компјутер, и ја хоћу кућу - додаје Милица.

У прихватној станици Марковићи имају обезбеђен смештај и три оброка, и добијају око 4.000 динара дечјег додатка за троје деце. Са тим парама не може много да се купи. Тек понека оловка и свеска, ретко слаткиш.

- Где год чујем да се тражи радник идем, али добијам само обећања. Радим преко лета сезонске послове, зарадим неку пару, али недовољно за пристојан живот - каже Горан.

Да несрећа буде већа, он је у међувремену добио и дијабетес, ослабио му је вид и мало послова може да ради.

Милош, Мирослав и Милица, само су троје од 120.000 деце у Србији која живе у беди. Како је за „Новости“ потврдила Гордана Матковић, саветник председника Србије за социјална питања, сви они не само да немају играчке или књиге за школу, већ ни слаткише, сокове, воће, месо, па чак ни млеко.

Истраживање УНИЦЕФ-а, у ком је учествовала и Матковићева, показало је да је и хигијена на ниском нивоу, да се често перу домаћим сапуном и купају у соби, у лавору.

- Понешто се купује једном месечно, кад стигне социјална помоћ. „Ћевапи и сок само када примимо материјално“, прича један испитаник у истраживању. Нешто се обезбеди у сопственој башти или оближњој реци („Деца највише једу рибу, муж и ја идемо сваки дан на пецање“). Неки испитаници оцењују да деци ускраћују све осим хране, али има и оних који не могу ни храну да обезбеде („Често остају гладни, тад једу хлеб и чај“) - каже Матковић.

Све што је лепо, што је изван основних потреба, овој деци је ускраћено: летовања, зимовања, екскурзије, излети, („Не могу да га пошаљем на море, на планину, на распуст“), прославе („рођендан се није обележио“), изласци...

Према речима Јудите Рајхенберг, директорке Канцеларије УНИЦЕФ-а за Србију и Хрватску, у нашој земљи свако десето дете живи испод границе сиромаштва, а ако се рачунају и она која су у ризику од сиромаштва, односно на самој граници, то је 20 одсто популације. Када се упоредимо са европским земљама, Србија је негде на средини: Данска има девет одсто, Словенија 12, Бугарска 24, а Румунија 33.

- Питање сиромаштва није само питање дохотка једне породице, већ и доступност здравственим, образовним и другим услугама потребним за развој детета - каже Рајхенберг.

Тако, у укупној популацији, 35 одсто користи здравствене услуге, а међу сиромашнима само 24 одсто. Кад су у питању Роми, подсећа директорка УНИЦЕФ-а, то је тек свако треће дете.

Она указује и на везу између сиромаштва и дискриминације, као и на међусобну повезаност пораста незапослености код необразоване популације, са стресом и породичним насиљем:

- Једна од најважнијих мера коју друштво мора да спроведе је социјална политика којом се свима дају једнаке могућности и спречава дискриминација. Апсолутно је неприхватљиво да држава у време кризе штеди на социјалним програмима за децу. Напротив, ако проблеме хоћемо дугорочно да решимо, све потенцијале треба усмерити ка деци.

У Србији су најугроженија деца до 14 година, мада има пораста сиромаштва и међу популацијом до 18 година, каже Љубомир Пејаковић, саветник министра за рад и социјална питања:

- Изузетно су угрожене породице са шест и више чланова, у којима је проценат сиромашних са 10 порастао на 14,2 одсто. У тешким условима одрастају и деца у породицама чији су стараоци необразовани, неактивни, незапослени. У тој групи сиромаштво је повећано за 15 одсто.

По њему, у најбољем положају су деца у Војводини и Београду, а у најгорем она која живе у 105 општина у којима је степен развијености испод просечног у републици:

- Законом о ребалансу буџета дато је 850 милиона динара за помоћ неразвијеним општинама, а 400 милиона за дневне боравке за децу ометену у развоју, геронтопрограме, помоћ у кући... Сто милиона је одвојено за помоћ сиромашним вишечланим домаћинствима, посебно онима са инвалидном децом или тамо где су родитељи незапослени. За народне кухиње и хигијенске пакете одвојено је 350 милиона. У Србији 6.200 деце користи услуге народних кухиња.

Нико, међутим, не зна колики је тачно број ромске деце или расељених са Косова која немају документа, ни право на социјалну помоћ, дечји додатак, здравствене услуге...

Новим законом о социјалној заштити, који се налази у скупштинској процедури, број грађана који има право на социјалну помоћ повећаће се за 40 одсто, а средства у буџету издвојена за ове намене за 70 одсто, обећавају у Влади.

ПОМАЦИ НАБОЉЕ

ПРЕМА мишљењу Јудите Рајхенберг, покривеност МОП-ом код нас је јако мала, баш као и износи. Ово ће донекле поправити нови закон о социјалној заштити, којим су ревидирани критеријуми доступности социјалној помоћи. На њу ће први пут имати право и они који се брину о тешким инвалидима и деци ометеној у развоју. Такође, биће лакша процедура за добијање помоћи.

- Више од 40 одсто оних који имају право на помоћ то право не користе, јер не знају да имају право или не знају како да скупе папире. Само 15 одсто деце из сиромашних породица која имају право на дечји додатак то право и остварују. То би требало да се реши Законом о породици, где би такође требало изменити критеријуме доступности - каже Рајхенберг. Када се томе дода поновно увођење ђачких ужина у школама, поклон - књиге, уклањање баријера попут оних да мајку са болесним дететом нико због недостатка докумената неће да прими код лекара, ствари би, закључује директорка УНИЦЕФ-а, могле да крену набоље.

СОЦИЈАЛНА ПОМОЋ

НОВИМ законом о социјалној заштити брачни пар са једним дететом који је примао 9.500 материјалног обезбеђења (МОП), сад ће примати 9.800. Парови са троје и више деце који су примали око 10.000, сада ће примати око 14.000. У новембру прошле године за МОП је из буџета издвојено 461.646.000 за 67.000 породица, односно 169.000 особа. Очекује се да број корисника, с новим законом, порасте на око 250.000.

За дечји додатак, према подацима Министарства рада и социјалне политике, из буџета је у новембру издвојено 817.617 динара за 384.800 деце.

- Тај додатак не покрива трошкове породице (2.033 динара, тј. 2.640 за инвалидну децу), али да га нема, сиромаштво код деце би се повећало за осам одсто - каже Љубомир Пејаковић.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Na nišanu

Probudi se, nešto se dešava, i naša se sudbina rešava



Poslednja sahrana Tome Grobara



Nikolićeva stranka ima samo dva čoveka! Njega i Vučića. Svi ostali su prisutni građani. Profesori univerziteta, naučnici, akademici, ugledni ljudi su u SN-u poželjni samo kao prisutni građani, posmatrači, ali nisu poželjni u stranačkim organima! Niko ko misli svojom glavom nije dobrodošao u ovoj stranci. Niko od građana ne zna ko je treći čovek u SNS-u? Da li jedna partija može da počiva na raspoloženju dvojice ljudi? I da li ta partija može i treba da povede građane protiv aktuelne diktature Borisa Tadića.



Milovan Brkić

Milan Glamočanin





Delegacija Srpske napredne stranke, koju je predvodio Tomislav Nikolić, predala je u četvrtak 13. januara u Domu Narodne skupštine peticiju sa potpisima 304.000 građana kojom se traži promena Ustava.

Nakon predaje potpisa Tomislav Nikolić rekao je da će naprednjaci inicirati zakazivanje vanredne sednice Parlamenta na kojoj bi bilo reči o toj inicijativi, i ocenio da će taj zahtev podržati sve stranke koje žele promene u Srbiji.

Nikolić je rekao da se inicijativi da se broj poslanika smanji sa 250 na 150 priključila Nova Srbija, a da će uskoro biti održani i razgovori sa predstavnicima DSS-a, kao i sa svima koji "ne žele da administracija pojede ceo budžet". Pored smanjenja broja poslanika, predlog ustavnih promena sadrži i ukidanje funkcija državnih sekretara, kao i smanjenje broja ministarstava na 12-15 resora.

Vredi preneti reči gospodina Nikolića izgovorene prilikom predaje inicijative njegove partije.

Lider SNS-a rekao je da je ta partija spremna da razgovara i o mogućnostima da se Ustav promeni i u nekim drugim delovima, poput onog koji bi omogućio da se lokalnim samoupravama daju veće ingerencije, ali je dodao da je regionalizacija "izmišljena kako bi Mlađan Dinkić dobio stranku".

"U nama ne treba da traže partnera za promenu preambule Ustava ili da Dinkić dobije regionalizaciju Srbije, pa da siromašni regioni ostanu siromašni, a da oni bogati mogu odmah da sarađuju sa Evropom", rekao je on.

Govoreći o nameri SNS-a da promeni sistem u Srbiji, Nikolić je kazao da su sledeće na redu "stotine agencija koje su osnovali dosovci", kao i ozbiljno razmatranje procedura po kojima se obavljaju javne nabavke. On je ocenio da je pitanje javnih nabavki veoma značajno i da se prema procenama predstavnika međunarodne zajednice u Srbiji ukrade četvrtina ukupne sume koja se izdvaja za te namene.

Predsednik "naprednjaka" je dodao da je smanjenje broja poslanika svojevremeno predlagala Demokratska stranka, ali da na tom planu ništa nije urađeno, zbog čega su nekorektne izjave iz te partije koje akciju SNS-a nazivaju populističkom.

"Stranka koja je narodu obećala 1.000 evra od akcija da bi njen predsednik pobedio na predsedničkim izborima svakako ne može nikoga da optužuje za populizam", rekao je Nikolić.

Služenje diktatorima

U daljem tekstu pokušaćemo da objasnimo stvarne razloge i motive gospodina Tomislava Nikolića i njegovog zamenika Aleksandra Vučića da ''menjaju Ustav Srbije''!

U vreme kada i režim priznaje da više od 650 hiljada građana Srbije živi ispod granice siromaštva, dok nam bolnice liče na klanice, njive ostaju nepoorane, sela puste, a ambari su puni neotkupljenog kukuruza i pšenice; rod voća leži po voćnjacima, a uvozimo stotine tona jabuka iz inostranstva; dok polovina radno sposobnog stanovništva nema posla, a mnogi gube ionako mizerne plate, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, vlasnici Srpske napredne stranke, po ko zna koji put kreću u zajednički zločinački poduhvat spasavanja diktature i uništenja nacionalnih interesa.

Većina građana Srbije dotakla je dno života. Osim što su ostali bez nade da će im se u dogledno vreme pružiti šansa da se zaposle, da decu pošalju na školovanje, ili da se leče u modernim zdravstvenim ustanovama, građani su svesni i da su u Srbiji urušene i sve institucije na kojima počiva jedna demokratska država. Reformama pravosudnog sistema stvoreni su partijsko sudstvo i tužilaštvo, a policija, na čijem je čelu Milorad Veljović, podguzna je muva srpskog diktatora Borisa Tadića, privatna oružana sila bande predsednika Srbije. Ministar odbrane razbio je Vojsku Srbije i opljačkao njenu imovinu, rasprodao naoružanje, i danas Srbija deluje kao nebranjena teritorija! Medijski zakoni doveli su do informativnog mraka koji se nadvio na Srbijom od kada je Boris Tadić postao njen predsednik.

I dok srpski diktator vida rane na Vojno-medicinskoj akademiji ili u nekoj vojnoj bolnici u SAD, a njegova partija se trese od unutrašnjih razdora i bitke za Tadićev presto, dvojac Nikolić-Vučić, rukovođen pohlepom za novcem i podaničkom psihologijom, a i preuzetom obavezom da rade za račun diktatora Borisa Tadića, na jadan i providan način pokušava da nagomilani bes građana Srbije prema vlasti kanališe i kontroliše, uveren da ih ponovo, po ko zna koji put, može prevesti žedne preko vode.

Milioni građana očekuju da Srpska napredna stranka krene u rušenje diktature i zločinačke vlasti koju predvodi predsednik Boris Tadić.

Predstavljajući se, tobož, kao protivnici režima, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić osnovali su, po preporuci iz Vašingtona, novu partiju, sa satrtim ljudima, sa ciljem da u doglednoj budućnosti, svim sredstvima, ruše despotiju Borisa Tadića.

Uvereni da su oni veći katolici od pape, Nikolić i Vučić počeli su ponovo da simuliraju opozicionare, smejući se u sebi naivnosti onih koji od njih očekuju bilo šta, a pogotovu da budu predvodnici pobune u Srbiji. Njihova politička karijera je zasnovana na stalnom služenju vlastima i koketiranju sa diktatorima, počev od Slobodana Miloševića, do Borisa Tadića. Za veliki novac, naravno.

Sumnjivo samoubistvo

Srpska napredna stranka, znaju upućeni, a i građanima to postaje jasno, osnovana je i uz blagoslov Borisa Tadića! Najamnik je ograničen najamninom, stara je Marksova misao. SNS je, uz podršku Demokratske stranke, dobila u Narodnoj skupštini Srbije svoju poslaničku grupu, iako nije učestvovala na izborima! To se, sigurno, nije moglo desiti bez dozvole diktatora Borisa Tadića, i bez prethodnog dogovora sa njim. A taj dogovor je morao sadržati i obavezu da ova partija i njeni lideri sviraju po njegovoj muzici!

Upućenoj javnosti poznata su ranija ''poslovanja'' Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića sa klikom Borisa Tadića.

Uoči izbora za predsednika Srbije u junu 2004. godine, koji su održani nakon isteka mandata Milanu Milutinoviću, službeno je saopšteno da je Boris Tadić u drugom krugu pobedio protivkandidata Tomislava Nikolića! U prvom izbornom krugu Tadić je imao manje glasova od Tomislava Nikolića!

Ranko Tadić, rođak Borisa Tadića, koji je bio upućen u sve tajne na Dvoru, umro je 28. juna prošle godine. On je zajedno sa Radoslavom Lukićem Luletom, bivšim pomoćnikom Jovice Stanišića, godinama imao zajednički posao, a bavili su se, između ostalog, i prisluškivanjem telefonskih razgovora ljudi iz državnog vrha. Kako je saopšteno, njegov ortak Lule je početkom prošle godine izvršio samoubistvo, mada se u njegovu samoubilačku smrt i javno sumnjalo.

Prema dokumentaciji pokojnog Ranka Tadića, velikog čoveka i patriote, opisano je i poslovanje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića sa ljudima sa Dvora.

Da bi ''izgubio'' izbore za predsednika Srbije, Nikolić je tražio i dobio 20 miliona evra u kešu! Velika količina novca uplaćena je i na njegove račune u inostranstvu.

Dva sata nakon zatvaranja glasačkih kutija, Tomislav Nikolić je izjavio da je izgubio izbore i da čestita Borisu Tadiću! Razlika u glasovima, i prema službenom saopštenju, nije bila velika, mada su u izbornom štrabu Srpske radikalne stranke bili svesni da je Nikolić bio pobednik!

Tomislav Nikolić je i po drugi put izgubio na predsedničkim izborima od istog protivkandidata - Borisa Tadića, pod, za javnost, još sumnjivijim okolnostima. Iako je Tadić u svom ludilu i pod dejstvom narkotika tokom izborne kampanje izjavljivao da će Srbija nestati ako pobedi Nikolić, pobeda njegovog protivkandidata bila je izvesna. Građani su uglavnom glasali protiv Borisa Tadića zaokružujući redni broj ispred Nikolića.

Nakon što je primio ogromnu sumu novca, Tomislav Nikolić je pristao da opet izgubi izbore. Tadiću je, moglo bi se reći, prvi čestitao njegov protivkandidat Tomislav Nikolić. On je, uz čestitke, Tadiću rekao i da je razlika u broju glasova mala, ali i naveo da "neće odustati od svoje političke borbe".

Predsednik je državna tajna

Kada je reč o brojevima, detalje je tada saopštio izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju Zoran Lučić, koji je izjavio da se, na osnovu 100 odsto obrađenog uzorka, može reći da je na predsedničkim izborima u Srbiji pobedio Boris Tadić, sa 50,5 odsto osvojenih glasova.

Čim je, negde oko 22 sata, dakle dva sata po zatvaranju glasačkih kutija, saopštio da je izgubio izbore, Nikolić je otkazao slavlje za koje je bio pripremljen i pečeni vo, pozivajući pristalice da se ''mirno i dostojanstveno raziđu i u porazu".

Tako je Nikolić, po drugi put, utro put ''evropskoj diktaturi Borisa Tadića'', koji je potom pogazio Ustav Srbije, svu vlast uzeo u svoje ruke i nastavio da nemilice pelješi Srbiju, urušava njene institucije i satire nacionalne interese.

Da podsetimo, za više od šest godina svoje despotije, Tadić je za sebe prigrabio više od dve milijarde evra, koliko njegovo bogatstvo procenjuju strane obaveštajne službe, koje prate tokove novca.

Pokušavajući da se dopadne ''svojom lepotom i šarmom'' i prikaže kao evropski političar i lider u regionu (njegov prethodnik Milošević je slovio kao faktor mira i bezbednosti na Balkanu), Tadić je sve više ličio na predsednika Hrvatske, a sve manje na srpskog. Koketirajući sa državnim rukovodstvom Turske, Azerbejdžana, Libije (ozbiljnije države su ga se klonile da ne uprlja njihovo tlo i ruke njihovih državnika), Tadić je Srbiju doveo na najniže grane. Ona je danas najsiromašnije država u Evropi, sa najnižim platama, najvećom stopom nezaposlenosti, najstarijim stanovništvom, najbolesnijom nacijom, najkorumpiranijom državnom vlašću... Kuda ovaj ludak i probisvet prođe, trava više ne raste.

Danas je gospodin Tadić na lošem glasu u Srbiji. Teško je bolestan. Propagandna mašinerija oko njegovog kabineta predstavljala ga je kao mladog, lepog, zdravog, samo što ne poleti.

Ipak, njegovo ludilo izbija na svetlost dana. Reč je o teškom psihopati, koji je redovno tukao svoje žene. Za dva mandata na prste jedne ruke može se nabrojati njegovo pojavljivanje sa svojom još uvek zvaničnom suprugom Tatjanom Rodić, koja se sa svoje dve ćerke odavno iselila iz rezidencije u Lackovićevoj u koju se njen muž uselio još dok je bio ministar odbrane, tako što je iz kuće u ludnicu smestio dve sestre koje su bile vlasnice kuće. Ona se sa ćerkama preselila kod svojih roditelja u Zemun, kod inače mirnih i poštenih ljudi, koji su, oboje, učesnici rata. Od prve supruge Veselinke Zastavniković Boris se razveo još 1997. godine, kada ga je zatekla kako bludniči sa svojim učenikom u njihovom stanu! Veselinka se potom zamonašila, a ubila se pretprošle godine. Uveren da je vladika Artemije došao u posed njenog oproštajnog pisma, Tadić je naredio da ga isteraju iz crkve, što je ološ iz Srpske pravoslavne crkve i učinila. Protiv Artemijevih saradnika pokrenut je lažni krivični postupak zbog navodnih finansijskih malverzacija. Monaha Simeona Vilovskog Grčka je odbila da izruči, a direktora jedne građevinske firme, nakon jednogodišnjeg pritvora, sud u Beogradu oslobodio je odgovornosti. Bolesni Tadić, poput kneza Milana, upravlja i Srpskom pravoslavnom crkvom, nakon smrti patrijarha Pavla.

O, Bože, koliko je Tadić opelješio Srbiju. Blindirani automobili za njega, za njegove saradnike u kabinetu, letovanja, putovanja. Koliki je stvarni budžet predsednika Srbije, to je državna tajna.

I, konačno, dođe i kraj Tadićevom ludilu. Nakon raspusnog života, ovaj impotentni srednjoškolski profesor psihologije suočio se sa tužnom stvarnošću. Njegovo obezbeđenje moralo je da ''rešava'' slučajeve desetine devojaka koje su bile podvođene tiraninu, a koje je on, nakon demonstracije svoje polne nemoći, krvnički prebijao. Isto toliko i mladića dobijalo je teške batine nakon polnog odnosa sa Borisom. Iako od detinjstva narušenog zdravlja, Boris je šmrkao koku, kažu u većim količinama, što je dorinosilo pogoršanju njegove bolesti (lupus). Pre dve godine Tadić se lečio u jednoj američkoj vojnoj bolnici, gde je ustanovljeno da ima i sidu. Jednom mesečno na VMA Tadiću u najvećoj tajnosti menjaju krv. Ali, u cara Trojana kozje uši.

Najbliži saradnici Borisa Tadića znaju da je pri kraju života. Predsedniku su odsekli prste na levoj nozi, i bolest je u progresiji. On se ne pojavljuje, ne obraća se javnosti iz bolničkog kreveta, što bi bilo normalno i ljudski razumljivo svakom građaninu.

Upućeni misle da Tadić više i ne upravlja svojim postupcima, već da izvršava naloge svog okruženja.

Nema tu šta da se misli

U trenutku, dakle, kada je Demokratska stranka pred raspadom, kada se očekuje da sa svojim frakcijama iz nje izađu Vuk Jeremić, Dragan Šutanovac i Bojan Pajtić, kao spasilac se javlja Toma Nikolić! On i njegova SNS sada traže promenu Ustava Srbije, odnosno smanjivanje broja poslanika i izglasavanje izbornog sistema u kojem bi mogle da u Parlament uđu samo Demokratska stranka i SNS. Ovim projektom Nikolić ima zadatak da spreči cepanje Demokratske stranke, jer otcepljene frakcije ne bi mogle, po Nikolićevom predlogu izbornog zakona, ući u Parlament!

Ko to, onda, rukovodi Demokratskom strankom?

Zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vučić priznao je, nakon izjave Ivice Dačića, da je prijatelj sa Miodragom Rakićem, šefom kabineta Borisa Tadića! Objasnio je da je prijatelj sa Rakićem od kada ga je pre četiri godine sa njim upoznao Aleksandar Nikitović, bivši šef kabineta Vojislava Koštunice, sa kojim više nije prijatelj. Vučić nije sa Rakićem ni školski drug ni poslovni saradnik, ali je to veliko prijateljstvo, priznao je. Gospodin Vučić nije priznao da je u velikom prijateljstvu i biznisu i sa Tadićevim saradnicima Srđanom Šaperom, Draganom Đilasom, Dušanom Elezovićem (predsednikom Pokrajinskog odbora DS-a u Novom Sadu), Bojanom Pajtićem... Iz listinga Vučićevih razgovora sa pomenutom gospodom može se zaključiti da je gospodin Vučić visoki funkcioner DS-a, a ne Srpske napredne stranke, sa čijim funkcionerima neuporedivo manje komunicira!

Miodrag Rakić je, tvrde upućeni, siva eminencija Tadićeve vlasti. Kao šef kabineta postavljen je i za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Ovaj nestatusni činovnik vodi Tadićev biznis. Reketira biznismene i direktore banaka, javnih preduzeća, fondova.

Gospodin Rakić je takođe teško bolestan. U SAD je lečen i zbog malignog tumora izvađeni su mu testisi, ali se, kažu upućeni, bolest, na žalost, prenela na pluća, i sa lošom je prognozom. Rakić u Tadićevom odsustvu vuče sve konce. A sa Vučićem je neobično blizak, i prijatelji su!

Insistirajući na promeni Ustava, Nikolić je jasno pokazao da ne želi saveznike u borbi za rušenje diktature. U stvari, osim Velje Ilića, on i Vučić i nemaju saveznika. Niti ih žele, jer takav zadatak imaju od Miodraga Rakića i Borisa Tadića.

Zalažući se za dvostranački politički sistem, kakav je, recimo, u SAD, Nikolić zna da na taj način održava (u političkom) životu i sebe i Tadića. Njegova stranka, u stvari, ima samo dva čoveka! On i Vučić. Svi ostali su prisutni građani. Profesori univerziteta, naučnici, akademici, ugledni ljudi su u SN-u poželjni samo kao prisutni građani, posmatrači, ali nisu poželjni u stranačkim organima! Niko ko misli svojom glavom nije dobrodošao u ovoj stranci. Niko od građana ne zna ko je treći čovek u SNS-u. Da li jedna partija može da počiva na raspoloženju dvojice ljudi?

Od ničega nema nečega

Kult nepoželjnosti trećeg čoveka Aleksandar Vučić, po zadatku Tadićevog kabineta, pažljivo održava.

Ni SNS ni DS nisu građanske partije, niti su uopšte strukturisane kao političke stranke, sa jasnim ciljevima i mehnizmima koji osiguravaju sprovođenje stranačke politike i demokratski postupak u odlučivanju i definisanju politike. Demokratska stranka je poslednjih godina nakon smrti Zorana Đinđića postala privatna partija Borisa Tadića. Za razliku od SNS-a, u DS-u vidljivo postoje izražene frakcije i interesne grupe, koje, međutim, služe pod Tadićevom kapom. U nedostatku demokratskih institucija, koje bi mogle da osiguraju funkcionisanje dvopartijskog sistema, jasno je da Tomislav Nikolić na sve načine želi da osigura kontinuitet Tadićeve despotije, ili ne daj Bože, svoje!

Prvi zakon sveta glasi da od nečega biva nešto, od ničega ništa. Može li se, onda, od jedne nule, napraviti prelazna ocena? To je moguće samo u matematici, ali izgleda ne i u slučaju Tomislava Nikolića!

Kada bi rukovodstvo SNS-a pozvalo članstvo i građane i naložilo svojim gradskim i opštinskim odborima da u isto vreme organizuju proteste, da ih potom pretvara u svakodnevne, vlast bi se sama od sebe urušila. Ali...

Tomislav Nikolić poput papagaja uverava javnost, a time i Borisa Tadića, koji ne želi da ga prima, da SNS nikada neće rušiti vlast na ulicama! Gospodin Nikolić je barem iskren. Njega ne zanima vlast, već da služi vlasti. On je taj zanat ispekao, i ne kaje se. Skupo je svoje služenje vlasti naplatio. Doduše, nije to para koju imaju Tadićevi sledbenici, ali za jednu ništariju poput građevinskog tehničara iz Kragujevca, to je velika goveđa glava.

Kada je odlučio da se odvoji od Srpske radikalne stranke, gospodin Nikolić je rekao: "Poznato je da ja mogu dugo da trpim, da sam odan čovek, ali ovo što traži gospodin Šešelj, to je više nepodnošljivo''.

Vojislav Šešelj je prek, plahovit, osion, često menja uverenja i raspoloženja, ali je plaćao svog kuma Tomislava.

Boris Tadić je luđi, ali umilniji, i mnogo bolje plaća, a manje traži. Valjda je taj dogovor, da večno, ili koliko god može, služi Borisu Tadiću, pri srcu Tomislavu Nikoliću.

Za 5. februar čovek koji tvrdi da nikada neće rušiti vlast na ulicama, makar svi građani pomrli od gladi, zakazao je miting u Beogradu, na kojem će tražiti vanredne izbore! Naravno, i on sam zna da ih vlast neće dozvoliti, bez velikog pritiska. Zato će i njegov protest biti novo bacanje prašine u oči i odrađivanje najamnine.

Voleli bismo da nismo u pravu. Radovalo bi nas da se Nikolić i Vučić usprave i da tog 5. februara bude dan kada su magarci riknuli kao lavovi. Ali, mrka kapa. Budući da potpisani autori dobro poznaju dvojicu prozvanih (Nikolića i Vučića), ostaje nam da im poručimo: "Oprostite nam, ako možete, govorili smo istinu''.


Tadićevi podržavaju


Ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik vlade Ivica Dačić izjavio je da neće podržati izmenu Ustava, ali se neće protiviti rekonstrukciji Vlade, koja je po njegovom mišljenju trebalo još davno da se dogodi.

"Nemam nameru da podržavam promene izbornog zakona ili promene Ustava da bih pomogao DS-u i SNS-u da stvore dvostranačku Srbiju", rekao je Dačić gostujući u emisiji "Svedok" na RTS-u.

Drugi potpredsednik Vlade, zadužen za evropske integracije, Božidar Đelić, ocenio je da je dvopartijski sistem najbolje rešenje za Srbiju na duži rok!

"Tome će se usprotiviti manje partije, ali neminovno idemo ka koncentraciji na srpskoj političkoj sceni. Sa većim partijama, koje odgovaraju veoma širokom biračkom telu, biće i manje populizma, nerealnih obećanja i instrumentalizacije u korist nekih tajkuna ili stranih zemalja", kazao je on.

Đelić, koji je i član Političkog saveta Demokratske stranke, dodao je da su trenutni odnosi između DS-a i stranke G17 plus "najskladniji", naglašavajući da su "koalicije ipak koalicije". Prema njegovim rečima u 2011. godini ne bi trebalo očekivati prevremene izbore.

"Opozicija može da skuplja potpise na ulici, ali su jedino relevatni potpisi 126 poslanika, koliko je potrebno da bi se Vlada oborila", objasnio je Đelić.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Gde su pare?



Milovan Brkić



Palestinski predsednik Jaser Arafat umro je 11. novembra 2004. godine u pariskoj vojnoj bolnici Persi Klamar u 75. godini života, nakon što je dopremljen avionom iz Ramale, zbog pogoršanja bolesti.

I dok su Palestinci širom sveta plačom i uzvicima "volimo te, Abu Musa" dočekali vest o smrti svog vođe, rukovodstvo Fataha i Palestine mučila su pitanja - ko će naslediti nekoliko milijardi dolara na Arafatovom računu. Novac je bio namenjen Palestini i njenoj upravi, a vođa ga je držao na svojim inostranim računima. Mlada udovica Jasera Arafata, koja je živela u Parizu, odvojena od muža, bila je odlučna u stavu da novac, kao zakonitom nasledniku, pripada njoj! Ona je bila fiktivna žena Abu Muse, kako je bilo ratničko ime Jasera Arafata.

Novac je, na žalost palestinskog rukovodstva, pripao njegovoj udovici. A reč je o parama većim od palestinskog budžeta!

Legendarni palestinski vođa, koji je, čini se, imao devet života, i preživeo više atentata, uključujući i pad aviona u pustinji, umro je u pariskoj vojnoj bolnici od side! On je više voleo muškarce, i sećam se priča naših starih obaveštajaca da je pokojni Tito voleo da sluša snimke dok Jaser bludniči sa svojim telohraniteljima u hotelu Jugoslavija, gde je odsedao u svom apartmanu, i vrišti kao jarac.

Palestinci su verovali da je Abu Musa otrovan, optužujući izraelski Šimbet i Mosad, i tražili su istragu. Palestinske vođe diskretno su ćutale o uzrocima vođine smrti. Tek je 19. jula 2007. godine vođa Narodnog fronta za oslobođenje Palestine Ahmed Džibril, koji živi u izgnanstvu u Siriji, u intervjuu za televiziju libanskog Hezbolaha rekao da mu je u razgovoru sa aktuelnim palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom i njegovom pratnjom u Damasku povereno da su im francuski lekari dostavili medicinske dokaze da je Arafat umro od side.

U godini u kojoj je umro Jaser Arafat, u Beogradu je, nekoliko meseci ranije, za predsednika Srbije izabran Boris Tadić.

Tek posle dobijanja drugog predsedničkog mandata počelo je da se priča o dečjim bolestima predsednika Tadića, o anemiji, o tome da se u njegovoj blizini ne može pušiti duvan...

O predsednikovim sklonostima prema raspusnom životu, o njegovoj ljubavi prema mladićima (nekada i prema devojkama), nije se pričalo niti pisalo. Osim mene, kome se u početku nije baš mnogo verovalo. Mi smo takvi, gajimo kult veličanja svih vođinih poroka.

Bogatsvo predsednika Tadića procenjuje se na preko dve milijarde evra, koje drži na svojim inostranim računima. Da mu se nađe, zlu ne trebalo.

Pred kraj prošle godine propagandna mašinerija srpskog predsednika polako nas je pripremala za Vođinu bolest. Prikazivan je Boris kako ide sa štakom, zbog pucanja Ahilove tetive. Priča za malu decu. I medicinske sestre znaju da kada pukne Ahilova tetiva, ide se na operaciju, ili stavlja gips. I kada pukne tetiva na levoj nozi, ne oslanja se bolesnik na štaku pored desne ruke!

I predsednik je operisan, uspešno, saopštili su nam njegovi savetnici, a njega su, pet dana nakon operacije, u kolicima, i sa zavijenom nogom, doveli u zgradu Predsedništva, da naciji čestita Novu godinu. Kolica nisu prikazali, uslikali su mu samo glavu do ramena.

Oni koji su imali bilo kakvu operaciju, znaju koliko je bolno navlačiti pantalone na operisanu nogu. Predsedniku su odsekli prste na levoj nozi, kakva tetiva, kakvi bakrači. Odavno se zna da predsednik boluje od lupusa, sistemske bolesti.

Pre dve godine, dok mu je menjana krv u jednoj vojnoj bolnici u SAD, ustanovljeno je da predsednik Srbije ima i sidu.

Dok ispisujem ove redove, a to je 17. januara, predsednik je još u bolnici, na VMA. Barem tako pretpostavljamo, ako ga savetnici nisu odveli negde na bolje mesto, u neku svetsku bolnicu.

Predsednik ne živi više sa svojom suprugom i dvoje dece u rezidenciji, i oni ga ne posećuju, a njemu do toga, očigledno je, i nije stalo.

Ko će naslediti naše pare na predsednikovom računu, pitanje je koje, osim mene, brine još mnoge gladne građane ove zemlje.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Rasprodaja

Kako srpski predsednik oslobađa ratne zločince



Čiji si ti, mali?



Zašto Viši sud u Beogradu osuđuje svoje državljane, optužene za ratne zločine, isključivo na najteže kazne? Za njih je napravljen najsuroviji zatvor u Evropi, u Zabeli, a predsednik Tadić se kune da nijednog osuđenog Srbina neće pomilovati!



Arpad Nađ



Po nalogu Tužilaštva za ratne zločine iz Beograda, vlasti Bosne i Hercegovine uhapsile su, po međunarodnoj poternici, državljanina Hrvatske Tihomira Purdu.

Hrvatska premijerka Jadranka Kosor odmah je obavestila građane svoje zemlje da će preduzeti sve mere da gospodin Purda bude pušten iz ekstradicionog pritvora, uključujući i razgovor sa srpskim predsednikom Borisom Tadićem.

Kabinet predsednika Srbije saopštio je dan kasnije da je predsednik Tadić razgovarao sa hrvatskom premijerkom Kosor i da je saopštio da bi o slučaju Purda trebalo da se dogovore dva ministarstva pravde i državna tužilaštva.

Ministarka pravde Srbije Snežana Malović Maca odmah odlazi u Zagreb i puna sreće i radosti saopštava kako je sa hrvatskim kolegom postigla dogovor da srpsko tužilaštvo ustupi spise krivičnog predmeta Tihomira Purde Županijskom tužilaštvu u Vukovaru, da ono razmotri slučaj i odluči da li će krivično goniti optuženog Purdu. Takođe je od blagoglagoljive i pohotne srpske ministarke pravde zatraženo da Srbija, bez odlaganja, amnestira sve hrvatske branitelje Domovinskog rata, koji su na spisku ratnih zločinaca srpskog tužilaštva! Maca ovaj zahtev nije prenela javnosti Srbije po povratku iz svoje unizne misije, a kolegi iz Hrvatske obećala je da će taj zahtev proslediti predsedniku Srbije, koji voli da ispunjava zahteve "iz regiona".

Sud Bosne i Hercegovine je, na opšte iznenađenje srpskog predsednika, odbio da ukine ekstradicioni pritvor Tihomiru Purdi, tražeći da to učini srpsko tužilaštvo odustajanjem od krivičnog postupka.

Kada su u pitanju ratni zločinci iz regiona, srpski predsednik Boris Tadić, po majci Francetić, od loze čuvenog koljača Jure Francetića, naredio je da se ukine kazna od 13 godina zatvora na koju je osuđen Ilija Jurišić iz Tuzle, zbog zločina koji je naredio kada je na kolonu JNA otvorena vatra i kada su ubijena 92 vojnika, 32 teško ranjena, a 140 zarobljeno. Veće Apelacionog suda u Beogradu, kojim je predsedavao sudija Siniša Važić, izbeglica iz Osijeka, ukinulo je presudu Iliji Jurišiću i vratilo predmet prvostepenom sudu, a Jurišiću ukinulo pritvor. On se potom kao heroj vratio u Tuzlu.

Pritvor Jurišiću ukinut je po nalogu Borisa Tadića, jer tadašnji član predsedništva BiH Haris Silajdžić nije hteo da dođe u posetu Beogradu, dok je Jurišić u zatvoru!

Pre dve nedelje Veće za ratne zločine Višeg suda u Beogradu ukinulo je pritvor petorici Albanaca, pre objavljivanja presude, i oni su zauvek otišli na Kosovo! Na slobodu su pušteni po nalogu srpskog predsednika Borisa Tadića, jer se on dogovorio sa poslanikom Narodne skupštine Rizom Halimijem iz Preševa da on glasa za usvajanje predloženog budžeta Srbije, a da ovaj, za uzvrat, pusti na slobodu petoricu optuženih Albanaca.

Nepodnošljiva lakoća kojom srpski predsednik trguje ratnim zločincima vređa nacionalno dostojanstvo svakog građanina. Ako se zaleči od teške bolesti, Tadića treba izvesti na sud i osuditi kao saučesnika u ratnim zločinima.

Primer Jadranke Kosor, koja brine o svom građaninu, nije poučan za Borisa Tadića, koji, čini se, duboko prezire sve što ima predznak srpsko ili srpski!

U Hrvatskoj su optuženi za ratne zločine počinjene nad Srbima za desetine svirepih ubistava nad nedužnim i nenaoružanim građanima, osuđivani na po sedam-osam godina zatvora. General Norac kaznu izdržava u vili pored zatvora u Gospiću, sa svim počastima. Glavaš je pušten da ode u Bosnu! Opaki zločinac iz Vukovara Siniša Rimac, koji je učestvovao u ubistvu porodice Zec u Zagrebu, a oslobođen je zbog "proceduralnih razloga", zbog ratnog zločina dobio je pet godina zatvora! Tuđman ga je odlikovao, a Mesić mu smanjio kaznu! Izvesni Hrastov, koji je ubio 13 nenaoružanih Srba u Karlovcu, ni posle dve decenije nije pravnosnažno osuđen, jer mu je kaznu od sedam godina ukinuo Ustavni sud Hrvatske!

S druge strane, svaki Srbin kome se sudi u Hrvatskoj zbog učešća "u oružanoj pobuni" dobio je od 15 do 20 godina zatvora!

Na najteže kazne i Viši sud u Beogradu osuđuje svoje državljane optužene za ratne zločine. Za njih je napravljen najsuroviji zatvor u Evropi, u Zabeli, a Tadić se kune da nijednog osuđenog Srbina neće pomilovati!

Koje je države Boris Tadić predsednik?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zadnja strana



Živu me pojedoše



Piše: Jelena Trivan,

potpredsednica



Evo šta novine pišu o meni: da sam portparolka Demokratske stranke sa silikonima u ustima, da mi je muž Dragan Trivan kontroverzni biznismen, da sam ćerka profesora kragujevačkog Pravnog fakulteta Branislava Markovića koji je uzimao mito od studenata pa je od odgovornosti oslobođen zbog političkih veza i nije stradao u aferi "Indeks", da nosim sat marke "Hopard hepi dajmond" koji košta 8.000 evra, da sam najstrašnija kalaštura, i tako dalje, znači, sve same gadosti i da te Bog sačuva...

Ali, nikome, baš nikome, nije palo na pamet da sam ja žrtva jedne političke ideje, da ne mogu ni na ulicu da izađem a da me neki pas ne ujede! Evo, kao funkcionerka Demokratske stranke ne mogu da tužim grad Beograd i dobijem milionsku odštetu što su me onomad izujedali psi lutalice, čitav čopor, i to u centru glavnog grada!

Ali, ima tu stvari za koje se vredi žrtvovati. Evo, kao u Bibliji, zapisano je da sam za potpredsednicu stranke izabrana punih dvanaest dana pre zasedanja Skupštine stranke! Nisam ja tamo neki Vuk Jeremić! Na taj način sam postala neka vrsta starozavetnog funkcionera, izabrana od Svevišnjeg da raspolažem istinom jedinom, i da je širim među članstvom, narodnim poslanicima, ali i po narodu gde treba!

Evo, ima izvesno vreme kako stalno propovedam da je nama najbolje da uvedemo taj dvopartijski sistem, da mi lepo podelimo vlast sa ono drugom velikom strankom i da svi ostali nestanu! Šta će nama neki marginalci, davno sam ja to rekla. Ne kažem, bilo je kad su nam trebali da zatisnemo da izvinete rupe u koaliciji, ali sad... Ma, ne dolazi u obzir!

I da se mi razumemo, nemoj neko da je rekao da je predsednik Tadić za bilo šta u ovoj zemlji odgovoran! Jer to stvarno nema smisla šta se tom čoveku radi, a on se trudi na sve strane da stigne i da bude na svakom mestu, ako baš hoćete i epski da se izrazim: on je spreman i na strašnom mestu postojati!

Dalje, želim da kažem da je sve ono što mi je pre izvesnog vremena u jednoj TV-emisiji rekao narodni poslanik Velimir Ilić, a rekao je svašta ružno, izazvalo određene reakcije u narodu, pa je odmah jedan ekstremista (a videćemo mi ubrzo i ko je taj) napisao na jednom internet blogu doslovno sledeće:

"...Taj skot je bre bruka za ceo srbski rod!"

E, videćemo mi ko je ovde skot, poštuje li se ovde pravna država i da li je pravilno reći "srbski" ili "srpski"! A primenićemo sve poluge vlasti da se taj pisac privede zakonu!

A što Dinkić pljuje po Tadiću i to ćemo da vidimo, čekaj samo da krene predizborna kampanja, jedva čekam, sve ću da kažem! Jer je Boris Tadić pobedio na predsedničkim izborima 2004. i 2008. zahvaljujući svom ugledu i rezultatima, a ne zato što je Dinkić narodu obećao besplatne akcije od hiljadu evra! Sram te bilo ministre Dinkiću, da ti nije nas ne bi ni bio tu gde si, te u tom smislu ukloni se iz politike!

Želim još da kažem i da sam napadana svakodnevno, ne samo od čopora pasa lutalica nego i od naroda sa svih mogućih javnih pričaonica. Ali, ima ih i koji me brane, pa ih molim ovom prilikom da me više ne brane jer to onda ovako izgleda kad se stave u moju odbranu: "...Mislim da ste bezobrazni, i pretenciozni, žena je poprilično ružna pa verovatno ima potrebu da skrene pažnju na sebe!"

Dakle, ako može bez tih primedbi na moj izgled, ja se trudim da ostavim kod građana jedan drugi utisak, ali vidim da ni to ne ide. Stvarno ne mogu da razumem šta još treba da uradim a da se nekome dopadnem? Uostalom, nisam ja izabrana da se dopadam narodu, nego predsedniku Tadiću lično, te u tom smislu i delujem.

Molim i da se razumemo oko slučaja Vuka Jeremića i kako sam ja njega pobedila dvanaest biblijskih dana pre njegovog potopa u stranci... Dakle, to je tako odlučeno, ja sa tim nemam ništa i nema potrebe da se meni šalje čopor pasa da me opet izujeda, jer, što reče jednom naš predsednik Tadić, "nije krivica na Vuku Jeremiću, ja sam tu odluku doneo kod mene u kabinetu!"

Isto tako hoću da kažem da je završena i mrtva trka između mene i moje stranačke koleginice Nade Kolundžije, te je u tom smislu nepobitno utvrđeno da je njen jezik duži, ali da su moja usta veća, pa se bolje čujem. Ona je prihvatila ovu stručnu ekspertizu u kabinetu predsednika Tadića, tako da ubuduće neće biti nikakvih dilema oko toga čija je zadnja.

Čitam i dalje svu štampu, nekad je stvarno već smešno da me komentarišu rečima: "Njena slika govori više nego hiljadu reči...", ali i to je sve deo našeg političkog zanata i ja sam skoro navikla da sam usamljena u stavu i mišljenju, kao ono kad sam rekla da neki tamo Vladimir Cvijan nije bio jedan od najbližih saradnika predsednika Tadića, nego da je bio neki spoljni momak koji ga je napustio i otišao u cinkaroše.

Onda piše jedna kritičarka moga dela (likom se nije bavila) da je baš strašno što sam se ravno 16 puta oglušila o zahteve one Šabićeve kancelarije za dostupnost informacija ili tako nešto, pa kaže: "...mislim, koja je to sila, bokte, ignorantska, nemam reči, i sad će ta persona da brani žene, Cigane, pedere i koga već treba, oće malo sutra, meseca limburga!"

Eto, tako naš narod, a ti vidi gospođo Trivan pa se sad snađi. Spremam se ja da Tadiću sve kažem šta mi se radi i dokle to misli tako. A probala sam da malo idemo preko tužilaštva, da malo istražimo taj ekstremizam koji ja trpim, ali ja očito nisam Brankica Stanković da mi svake godine okače po jednu kolajnu oko vrata za hrabrost, doprinos hrabrosti, hrabrom doprinosu i slično, i još da mi odrede 24 h fizičko-tehničko obezbeđenje! Nego sam ja "Trivanka" koja ima muža rmpaliju i krimosa koji će da zgazi svakoga ko me mrko pogleda. U tom smislu, ja nisam shvaćena, jer postoji verovanje u narodu da uživam punu zaštitu svoga integriteta. Ali, kao što svi znamo to nije tačno, jer gde je bila moja zaštita kad me ovi Đilasovi kerovi lutalice zamalo rastrgoše na komade kao Prokletu Jerinu. Sećam se, usred one traume, piše meni jedan anonimni građanin, kaže, gospođo Trivan, ne napadaju oni dobre ljude, nešto su oni gadno videli u vama, namerno neću da kažem: na vama.

I kako poštena političarka da živi na ovom mestu i u ovom trenutku? Ili da se ja lepo strpim - jer psi laju, a koalicije prolaze?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nisam znala do sada da postoji ovaj časopis

Interesantni su im neki tekstovi , mada je najbolje od svega kad se u tekstu spominje razlika između srBskog i srPskog roda, a iznad svega piše "ZADNJA STRANA". Da časopis ima dve strane, bilo bi u redu (~prednji i zadnji), ali u ovom slučaju je "poslednja".

Još jedan dokaz da o Srpstvu (narodu) i srpstvu (kao svojstvu) najviše telale oni koji nisu uspeli ni da nauče da pišu (jednačenje suglasnika po zvučnosti uči se u 5-om ili 6-om razredu)

Ma pusti to - nego, kako ti se svidja polagano uvodjenje hrvatskog , ili se to ne primecuje (meni bode usi) pa se u zadnje vreme stalno govori NA- vladi, Na- Hilandaru, NA - skupstini, a ne vise U! I vidim, ljudi to sve vise prihvataju, jer im je javni servis jedino sredstvo informisanja (za neke i obrazovanja). Medjutim, kad kazu iskoristeno umesto iskorisceno itd. mene muka hvata, a mnogo je toga ubaceno hrvatskoga u srpsaki jezik - a ono Srbski i Srpski to nije znak neznanja - hoces reci da je Sveti vladika Nikolaj Velimirovic bio neznalica!?
Pre nego sto bilo sta osudis - raspitaj se detaljno, proguglaj malo, pa ce ti se vec reci samo (ne, to stvarno nema veze sa neznanjem ili mislis da oni koji pisu - boris tadic malim slovom nisu pismeni - pismeni su i te kako, pismeniji od mnogih)
Jos si ti mlada, draga, naucices da se Srbstvo pise u srcu na najlepsi moguci nacin i da su ga svi velikani naseg roda bas tako pisali.

A sto se tice Tabloida, meni je taj casopis zabavan, ali, ne mora da se cita, nije neophodno da bi se spoznale istine, ili bolje reci, da bi se spoznala istina.