Srbi, Srbija, Srbstvo

Artemije traži da mu vrate eparhiju





Prinudno umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević zahteva od Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve vraćanje “otetog mu trona Eparhije raško-prizrenske,

čime će se i u SPC vratiti kanonski poredak i mir“, saopštilo je “Crnorečko bratstvo u egzilu“.

”U protivnom ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih povinovanja, jer smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski Arhipastir Eparhije raško-prizrenske”, poručio je, između ostalog, vladika Artemije.

Ovim rečima Artemije je izrazio žaljenje što se povinovao ranijim odlukama Sinoda o njegovoj suspenziji kao i saborskoj odluci o prinudnom umirovljenju.

Sednica Sinoda, na kojoj bi trebalo da se nađe i ovaj zahtev, održava se danas u Patrijaršiji SPC u Beogradu. Reč je, kako saznaju Vesti-online, o redovnom zasedanju crkvene vlade.

Kako nam je nezvanično rečeno u sindskim izvorima, Sveti arhijerejski sinod (crkvena vlada) prema crkvenom ustavu nema ingerencije da se određuje prema Artemijevom zahtevu, budući da Sveti arhijerejski sabor (crkvena skupština) kao najviše crkveno zakonodavno telo postavlja i razrešava sa dužnosti episkope.

S druge strane, aktuelni administrator Artemijeve bivše eparhije mitropolit Amfilohije Radović lobira da novi episkop raško-prizrenski postane sadašnji vikar u ovoj eparhiji vladika lipljanski Teodosije Šibalić.

Radović je, naime, minulog vikenda tokom održavanja Nemanjinog deževskog sabora kod Novog Pazara, kako je saopšteno na srpskom sajtu Skupštine grada Prištine, obraćajući se prisutnima “izrazio nadu da će, uz Božju pomoć i saglasnošću sabora SPC, vladika Teodosije biti izabran za episkopa Eparhije raško-prizrenske, čije je mesto upražnjeno nakon smene i penzionisanja vladike Artemija.“

15. 09. 2010. 14:29h | R. Lončar - Vesti

+++

+++

+++

15/09/2010 19:26 | Beograd
Vladika Artemije traži povratak na tron Eparhije raško-prizrenske
Nepoznat odgovor Sinoda SPC


Beograd - U sedištu SPC još nema zvanične potvrde da li je na jučerašnjoj sednici Svetog arhijerejskog sinoda SPC razmatran zahtev episkopa umirovljenog raško-prizrenskog Artemija da mu se vratiti „oteti“ tron Eparhije raško-prizrenske (ERP).

Naime, vladika Artemije obratio se 13. septembra Svetom arhijerejskom sinodu pismom u kojem traži da mu se vrati upravljanje ERP, kako bi se u SPC vratili kanonski poredak i mir, saopštilo je juče Crnorečko bratstvo u egzilu - monasi iz manastira Crna reka koji su napustili ERP posle saborske odluke o trajnom razrešenju vladike Artemija i sinodske zabrane da i dalje bude duhovnik monaštva ove eparhije. U saopštenju se navodi da je vladika Artemije u pismu Sinodu najavio da se, ukoliko se njegov zahtev ne usvoji, „od sada pa ubuduće oslobađa osećaja sopstvene krivice zbog ranijih povinovanja, jer je u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir ERP“.

Kako je Danasu nezvanično rečeno u sedištu SPC, zahtev vladike Artemija je saborska, a ne sinodska tema. Vladika Artemije nije juče želeo da komentariše delove pisma koji su se pojavili u javnosti.

Sinod se juče sastao dan posle povratka patrijarha Irineja iz posete Austriji, na kojoj su ga pratila i dvojica članova „crkvene vlade“. Posle sinodske sednice u Patrijaršijskom dvoru juče je održana i sednica Odbora za patrijarhovo ustoličenje 3. oktobra u Pećkoj Patrijaršiji. Kako Danas nezvanično saznaje, Sinod bi trebalo i danas da zaseda.


Autor: J. Tasić; DANAS

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata!



U Evropi postoji samo jedan jedini narod koga je čitava Evropa javno proklela i od koga čitav Stari kontinent beži „kao đavo od krsta”

Владислав Б. Сотировић, 04.01.2010

+++

a to su Hrvati. Evropa je još u prvoj polovini 17.-og stoleća skovala krilaticu-prokletnicu koja glasi: „Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata!” Ovaj sramni beleg za čitavu jednu naciju isplivao je na evropsku površinu za vreme Tridesetogodišnjeg rata 1618.-1648. g. koji se vodio između evropskih katolika i protestanata (faktički evropski Jug protiv evropskog Severa). Ovaj verski rat se slobodno u povesti može smatrati Prvim opštim evropskim ratom u kome su pojedine regije Centralne Evrope ostale bukvalno opustošene a najviše su ubedljivo stradali Nemci. Nakon ovoga rata računa se da je oko jedne trećine nemačkog stanovništva pobijeno a u pojedinim nemačkim oblastima čak i do čitavih 90 procenata.

Evropsko zgražavanje, a posebno nemačko, na Hrvate i njihova nedela ostao je i u dokumentovano-pisanoj formi kao gore spomenuti natpis (krilatica-prokletnica) na katedrali u istočnonemačkog gradu Magdeburgu koji je za vreme Tridesetogodišnjeg rata bio prvi evropski grad koji je osetio na svojoj koži i ulicama sadističko biće Hrvata koje će doći do punog izražaja u Jasenovcu i ostalim stratištima duljem Lipe Njine za vreme Drugog svetskog rata 1941.-1945. g. ali i nakon toga za vreme Otadžbinskog rata 1991.-1995. g. Ostalo je zabeleženo i jedno svedočanstvo o hrvatskim zverstvima iz vremena Tridesetogodišnjeg rata u kome su Hrvati služili svoje bečke katoličke gospodare i to od strane jednog švedskog generala koji je zabeležio da su Šveđani našli u hrvatskom vojnom logoru glave beba nabijene na kočeve. Ovu tradiciju su Hrvati nastavili sve do danas tako da se o srpskim glavama nabijenim na drvene ograde po Krajini može naći svedočanstvo očevidca u monografskoj knjizi Jelene Guskove, Istorija jugoslovenske krize (1990-2000) u dva toma, Beograd 2003. g. (prevod sa ruskog).

Dakle, hrvatski sadizam se povesno može pratiti još od vremena Tridesetogodišnjeg rata od kada se može argumentovano, tj. zasnovano na povesnim izvorima, pokazati i što je najbitnije i dokazati da genocid nad srbskim narodom uključujući monstruozna iživljavanja nad srbskim ženama i decom kao i rušenje srbskih spomenika kulture i povesti zajedno sa bogomoljama i pisanom tradicijom kako za vreme Drugog tako i za vreme Otadžbinskog rata od strane Hrvata nije nikakav novovekovni izum već pre svega dugostoletna tradicija pa čak i način nacionalne samorealizacije u Hrvata. Prof. Lazo M. Kostić je povodom ovog pitanja bio decidan pišući:

“Ali ne samo da su Hrvati u ovom našem decenijumu pokazali svireposti kojih bi se svaki Hun ili Avar stideo, nego uopšte je sva njihova istorija puna grozote, izdaja, otimačine, krađe, pljačke, ubistva nevinih i bespomoćnih. Nema nijednog savremenog naroda, to znači još preostalog naroda, o kome se istorija tako odvratno izrazila kao što su Hrvati. Njihova dela opisuju se sa puno groze. Gdegod su se pojavili, svuda su osramotili svoje ime i opoganili sve koji su s njima sarađivali.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)

U istoj svojoj knjizi se Kostić poziva citatima i na knjigu Evropska pozornica iz godine 1653. koja je izašla u Frankfurtu na Majni a u kojoj se navode konkretni primeri i dokazi o zverskim hrvatskim zločinima, iživljavanjima nad civilnim stanovništvom i nezasitom plačkaškom karakteru koji su hrvatski vojnici pokazali u toku Tridesetogodišnjeg rata. Tako se na primer kroz opis događaja iz godine 1621. u Evropskoj pozornici govori o velikom broju divljih Hrvata koja je posle borbe kod Praga, tj. nakon bitke kod Bile Hore koju su češki protestanti izgubili od habzburških katolika, sakupila pljačkom veliki plen ne samo od protestantskih neprijatelja već i od svojih saveznika bohemskih katolika uz monstruozna ubistva žena, muškaraca i dece kojima su odsecali glave, ruke i noge i nakon toga ih sekli u komade.

Međutim, najstravičnija zverstva je hrvatska vojska prema knjizi Evropska pozornica (drugi tom koji je štampan godine 1679.) počinila u nemačkom gradu Magdeburgu nakon čega je i nastala krilatica ali i molitva Gospodu poznata širom Evrope pod sloganom: „Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata!” Naime, godine 1630. Hrvati su ušli u ovaj istočnonemački grad i prema pisanju Evropske pozornice kao istorijskog izvora desilo se sledeće:

“Tada je zapravo počelo i pljačkanje, otimanje, mrcvarenje, sramoćenje devojaka i žena, i postupalo se preko svake mere užasno i grozno. U crkvi Katarine oni su pedesettrojici, uglavnom žena, sasvim nemilosrdno odrubili glave, tu su one pronađene mrtve sa savijenim i preklopljenim rukama. Neke su žene prilikom porođaja od tiranskih vojnika pogubljene. Uopšte ne može da se opiše ni izreče kakav je to bio jad, kakva beda i žalost… Oni su, ipak, pored konja i nešto stoke, odveli sobom u logor mnogo žena i devica sa nešto muškaraca, povezane lancima. Ženske su tu zloupotrebljavali u njihovoj đavolskoj požudi na bedan način, da su mnoge, naročito male devojčice od deset ili dvanaest godina, koje takođe nisu poštedeli, morale platiti glavom…”

Kada su se posle pijančenja, orgijanja, pljačkanja i svakovrsnih zločina nad mesnim stanovništvom konačno Hrvati povukli iz grada Magdeburga:

“10, 11. i 12. maja se tako žalosno jaukanje i deranje od preostale dece čulo, koja su stalno dovikivala oca i majku i koja zbog nerazumnosti nisu mogla da saopšte čija su. Neka su sedela pored svojih pobijenih roditelja koji su na ulicama ležali u krvi, i uvek su dozivali i vikali: o tata, o mama! Neka su deca sisali njihove mrtve dojke i pri tome tako žalosno se drala da bi se i kamen u zemlji smilovao i da bi se najokrutniji tirani pokrenuli na samilost.”

Knjiga Evropska pozornica nije jedina koja svedoči o zverstvima hrvatske vojske u okupiranom gradu Magdeburgu.

O ovim magdeburškim događajima iliti o „Magdeburškoj tragediji” ostao je zabeležen i izveštaj gradskog pisara Magdeburga Danijela Fraja prema kome su i saveznički vojnici upozoravali civilno stanovništvo grada Magdeburga da se čuva Hrvata jer oni sve redom ubijaju, pa i on sam svedoči kako su kroz probijenu kapiju “Hrvati prohujali i pored nas sve živo posekoše.” Postoji i izveštaj magdeburškog esnafskog starešine koji je užasnuto svedočio: “Pošto su mnogi Hrvati prebrodili (reku) Labu (ili Elbu, jer je voda bila vrlo mala, i tako naše ljude opkolili i mnoge pobacali u vodu i smaknuli, to se rđavo zbilo jedno žalosno klanje i ubijanje da niko koga je neprijatelj zatekao nije bio pošteđen, ni žene ni deca, tako da se to ne može dovoljno opisati.”

Sa svim gore navedenim povesnim izvorima o sudbini Magdeburga nakon ulaska hrvatske vojske u njega slažu se i knjiga pod naslovom Švedsko oružje iz 1631. godine kao i istorijski dokumenti koji se uobičajeno štampaju zajedno i poznati su pod naslovom Pisma iz Cerbsta od 11. januara te iste 1631. godine. Na kraju da iz knjige Švedsko oružje citiramo samo jedan detalj koji će se i kasnije na balkanskim prostorima Lipe Njine (i natopljene srbskom krvlju) sukcesivno ponavljati u 20. stoleću: „Dva vojnika su našla jedno malo dete gde dreči ležeći na ulici, svaki ga je od njih uzeo za nožicu i po sredi raščupao.”

Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!!!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Писмо Патријарху Иринеју,поводом параде поноса

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ваша светости,

Последњих месеци сведоци смо беспоштедне и све агресивније кампање којом се најављује организовање тзв. „параде поноса“ у главном граду наше отаџбине. Као што сте засигурно упознати, „парадом поноса“ назива се јавно дефиловање и бесрамно промовисање мужеложништва (хомосексуализма) – содомског греха, који по Светом Јеванђељу и учењу Светих Отаца разара душу и тело и као такав је осуђен на пакао.

Кад је стварао свет, Господ наш је створио мушко и женско и заповедио је: „Рађајте се и множите.“ А какво рађање и множење може да проистекне из неприродног блудничења истосполних особа?! О овом греху Свети Јован Златоуст каже: „Мужеложници (хомосексуалци) су гори од убица јер убица одваја душу од тела, а овај погубљује душу заједно са телом. Ма који грех да узмеш, ниједан неће бити раван овом безакоњу.“

Насупрот Светом Јеванђељу и Светим Оцима, организатори ове тзв. „параде поноса“, као и они који ово срамно окупљање подржавају, као своје главне аргументе истичу нове светске и европске „вредности“, које се морају прихватити зарад „цивилизацијског искорака“, „прогреса“ и уласка у Европску унију. Ми питамо: „Какав то прогрес представља јавно испољавање изопачености и настраности које произлазе из сексуалних девијација?! И да ли нама треба Европа која прихватање тих хомосексуалних настраности представља као највише друштвене вредности?!“

Даље, у својим обраћањима ти исти заговарачи „нових погледа“ наводе људска и мањинска права, иза којих се, у ствари, крије само терор мањине над већином. Јер док једна мала мањина хоће гола и полугола да шета улицама нашег главног града, дотле огромна већина нашег становништва, а то су нормални и породични људи, мора да се склони са улица како они и њихова деца не би били саблажњени. Такође, овде је очигледно да се под плаштом демократије и заштите људских права, у ствари, промовишу одређене настраности и накарадне идеологије појединих група стране нашем народу, док се праве, традиционалне вредности гурају у запећак.

И ко даје највећу подршку организовању једне овакве параде у Србији? Највећу подршку дају управо оне земље (чланице ЕУ) које су прве признале и подржале покушај отимања дела наше земље кроз признање нелегалног проглашења независности Косова и Метохије. То нам довољно говори о њиховим добрим намерама и по овом питању. Стога није за чуђење најава на званичном интернет сајту организатора ове хомосексуалне параде о паљењу државне заставе Србије, као ни њихов јавно изражен став да је Косово и Метохија само „комшија“ Србији.

Ваша светости,

Број људи са полним девијацијма (хомосексуалаца и лезбејки) свакодневно расте, док је број новорођених из дана у дан све мањи. Изузимајући веома мали број оних који су рођени са хормоналним поремећајима (хермафродити и сл.), горњи податак нам јасно говори да се човек не рађа као такав (настран и полно девијантан), већ да то постаје временом и превасходно под утицајем нарушеног морала у друштву. Листа жеља хомосексуалног лобија се шири. Данас „парада поноса“, а сутра истосполни бракови, усвајање деце или њихово добијање преко мајке или оца донатора и ко зна где је томе крај.

Ми православни хришћани заједно са свим људима који живе на овим просторима, без обзира на верску и расну припадност, треба да градимо здраве међуљудске односе и унапређујемо друштвене вредности које су у складу са моралним и људским начелима и које ће свима нама данас и деци нашој сутра омогућити миран живот достојан човека.

Водеће институције у нашој држави морају јасно да се одреде и да кажу који су њихови приоритети. Да ли је то подршка рађању и стварању здраве и социјално стабилне породице или је то подршка оним групама које заговарају настране полне девијације и блудне изопачености. Свакодневно слушамо о катастрофалним подацима који говоре о изумирању нашег народа, о паду наталитета, о веома малом броју нових бракова, о неспремности младих да заснују породицу. Па се питамо каква подршка браку и породичним вредностима може да проистекне из друштва које у исто време дозвољава јавну промоцију настраности и блудних изопачености.

Једно са другим не може!

У складу са горе реченим, ни Српска Православна Црква по овом изузетно важном питању не може бити ни неутралана, ни млака тј. поставити се тако да све остане на некој благој осуди, а без конкретног чињења и захтева за забраном промовисања ових настраних и изопачених „вредности“.
Сведочанство о томе како пролазе млаки налазимо у Откровењу, где Христос заповеда јеванђелисту Јовану да напише цркви у Лаодикији: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“

А у својој беседи на Видовдан 1948. године о неутралнима Свети Владика Николај каже: „У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свим земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи, а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.“ Даље каже: „Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.“
Ваша Светости,

Наша Црква има пуно право, моралну обавезу и пастирску дужност да недвосмислено и јасно и у складу са Светим Оцима заштити своје вернике и породице. Стога ми сви доле потписани, као чланови Српске Православне Цркве и овце стада чији сте Ви пастироначалник, умољавамо Вас да тражите од надлежних државних органа и градских власти забрану одржавања „параде поноса“ у нашем главном граду.

Одлука наше Цркве и Вас као пастира стада светосавског да у име Христа и испред пастве своје осудите и тражите изричиту забрану за овакво настрано окупљање не треба да буде тешка, јер светли пример имамо у недавном поступку наше сестре Руске Православне Цркве, која је јасно и недвосмислено подржала забрану одржавања овакве исте параде у главном граду Русије Москви. На тај начин Руска Православна Црква је поручила својим верницима и властима шта мисли о оваквим накарадним и изопаченим „вредностима“, без обзира на оптужбе, претње и уцене које су стизала са запада.

У Светом Јеванђељу Господ каже апостолима: „И ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за свједочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе“ (Мк. 6.11). А шта нам као послушање поручује Свети Апостол Павле у својој посланици Коринћанима: „Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима … И избаците злога између вас самих … Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници…“
Да ли одбијањем да се послуша свети апостол Христов и прихватањем јавне промоције содомског греха на својим улицама, Београд, а онда и цела Србија не преузимају на себе улогу оног града за који Господ каже да ће му на дан Страшног суда бити теже него Содому и Гомору, а зашто ћемо и ми данашњи сносити одговорност.

Уколико се сви они који би да организују или подрже ову параду оглуше о захтев Српске Православне Цркве и њених верника, онда наша Црква треба јасно јавном АНАТЕМОМ да се огради од свих њих и њихових (не)дела и да тако заштити од проклетства и себе и свој верни народ, а нека би једини судија свима био само Господ! Амин!

Ваша Светости,

Данас сви ми, Црква, народ и држава, стојимо пред историјским избором – да се окренемо Србији устројеној по старом јединоспасавајућем светосавском обрасцу или да се одрекнемо свега тога и кренемо путем неодрживог устројства где су антихришћанске вредности основна мерила и модели живљења и да тако осудимо себе, своју веру и свој народ на потпуно уништење!

Молећи се Богу да нам будете часни, здрави, дуговечни и да правилно управљате речју истине Божје и бродом Цркве светосавске, молимо Ваш архипастирски благослов.

Србски светосавски народ сабран око мајке Цркве!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Одбрана Србије од педерастије

Зоран Драгишић изјавио је вечерас да заштита учесника „Параде поноса“ није сувише захтеван задатак за полицију.На терену то може да покрије једна чета Жандармерије,као и на утакмицама.–Само г-дин Драгишић
није проучио добро српски народ.Није утакмица исто,као и једна геј парада,где се цео српски народ понижава и где се напада православна вера.Заборавио је српску заклетву : „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети,него по томе колику светињу браним!“ Кад је вера у питању,она се животом брани! Наше је да бранимо ПРАВОСЛАВЉЕ И МОРАЛ,а Ваше господо издајници белосветски да браните Ваше педере и гласове за фотеље.Ви само претите хапшењем,радите шта Вам сотона наређује а ми ћемо то учинити,шта нам понос,наше срце и православље казује.Само будите уверени да и Жандармерија неће да бије свој народ ради педера који баш желе да провуцирају и самим тим угрозе безбедност многих грађана.Народ није тражио провукацију и неку параду,него то траже они које желите да браните и свој народ да хапсите и бијете.Зато сами увидите да ће те бити кривци крвопролића.Ми и часни припадници Жандармерије бранимо своју СВЕТИЊУ ПРАВОСЛАВЉЕ,а сви ви који ударите на нас,уствари и незнате шта браните сем интереса запада и појединих политичара који скупљају поене.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРОГЛАС и АПЕЛ покрета Сзх-Српски Орлови поводом Рашке области


Остаци слободне србске земље

6. септембар 2010. г.


Сестре Србкиње и Браћо Срби,

На дан рођења Краља Петра Другог Карађорђевића, 6. септембра, Руководство „Патриотског Покрета – Србија Земља Хероја“ и Команда „Српских Орлова – Патриотске Гарде Србије Земље Хероја“ обраћа се овим Прогласом и Апелом целокупном Србству како у Отаџбини тако и у дијаспори а поводом почетка Треће фазе растурања државног интегритета Отаџбине.

Срби,

Након отимачине србског Косова и Метохије и отуђивања Војводине Србије на ред је очигледно дошла Рашка по плановима западних србофоба скованих средином 1980.-тих година о свођењу државних граница Србије у временске оквире од пре Балканских ратова а врло вероватно и пре Берлинског конгреса. Најскорашњији догађаји у Новом Пазару су јасан доказ да се шиптарски сценарио сецесије КосМета, а који је опет заснован на шаблонском систему сецесије и етничког чишћења Србства од стране хрватских нациста и бошњачких џихад-фундаменталиста из времена Отаџбинског Рата 1991.-1995. г., сада има применити и на територији најстарије области србске државности – Рашке.

Није потребно бити много писмен да се да схватити у каквој и коликој „Србији“ ћемо живети за само неколико година уколико на власти на Дедињу остану они који су ту власт отели октобра 1944. г. На жалост, живећемо у њиховој „Србији“ чије су границе зацртане у бољшевичкој ати-руској Москви, немачком Дрездену и усрашком Загребу између Два светска рата на шта се надовезују планови прекрајања политичке мапе Југоисточне Европе у Вашингтону, Бриселу, Ватикану и Берлину у последњих четврт века. Да Запад никада неће прихватити било какву варијанту политичког уједињења Срба јавно је обелоданио још 1990. г. универзитетски професор др. Драгољуб Живојиновић са Одељења за Историју Београдског универзитета а да међународно призната и интегрисана „Србија“ мора да буде у оквирима Отоманског Београдског пашалука видно је из редоследа догађаја у последње две деценије. Управо из ових разлога трећа генерација партизанштине која још увек као зеницу свога ока чува неокрњену Кућу Смећа на Дедињу читаву економску политику земље и заснива на распродаји националне инфраструктуре западним концернима и домаћим политички-подобним тајкунима као и на преливању новца из провинције у Београд јер је тај део Србије у свим белосветским србофобичним плановима загарантовано србијански а у њему идеолошки синови солдата 42. аустроугарске „Вражје дивизије“ планирају да седе и владају довека.

Тренутне дечије игре на нивоу Смехотресне Олимпијаде у вези са тражењем мишљења тзв. Међународног суда правде у Хагу а поготово са Резолуцијом о Косову и Метохији имају један једини циља а то је финална верификација и легализација отимачине КосМета од правих власника у међународно-правним оквирима. Војводина је већ добила своју праву државност и то без референдума и воље већине њених житеља док се тренутно проналази најадекватнији оквир за сецесију Рашке али по свему судећи присуствоваћемо репризи већ виђеног на КосМету обзиром да се овај модел доказао веома успешним на простору бивше Југославије.

Тим поводом бисмо потсетили јавност да је Рашка у најбуквалнијем смислу речи права колевка србске државе, област у којој се налазио први престони град државе Србије и прва област у којој су Срби као нација примили хришћанство и прихватили Светосавље. Рашка област није ништа мање светија од КосМета већ напротив. На жалост, оружане снаге „вражије“ Србије не постоје јер их је син титогорског ознаша и матере францетићске срозао на ниво бригаде ватрогасног друштва тако да су сви путеви за употребу нагомиланог вехабијско-бошњачког наоружања у околини Новог Пазара широм отворени. Након оружане побуне „угњетеног и обесправљеног бошњачког народа у Санџаку“ следи давање „партизанске“ аутономије из 1945./46. г. на шта се надовезује косметски сценарио након 1974. г. у форми етничког чишћења православних Срба и даље радикализације „оправданих и умесних“ захтева „санџачких Бошњака“ све до проглашења независности Санџачке Републике од стране Парламента у Новом Пазару. „Вражији“ Београд ће наравно након „једностраног“ проглашења санџачке независности да тражи још једанпут мишљење Међународног суда правде на шта се надовезују разноразне Резолуције о наставку преговора… Већ виђено и пре свега прочитано. Не треба заборавити и то да су тренутна „ватиканизација“ СПЦ, затирање Србства у Титогорији и пропагандно затупљивање народа у Остацима Србије управо у функцији верификације и легализације незапамћене територијалне отимачине и насиља над србским националним бићем а све на линији Закључака Дрезденског конгреса КПЈ.

Сестре Србкиње и Браћо Срби,

Из горе наведеног чињеничног стања јасно произилази да Србија и србски народ улази у последњу фазу своје сопствене денационализације и територијалне декомпозиције. С тога Покрет СЗХ и Команда његових оружаних формација позива целокупну патриотску србску јавност како у Отаџбини тако и у дијаспори да предузме све легалне и легитимне видове грађанског отпора и масовних протеста против „вражијег“ режима на Дедињу:

1. прекид свих личних односа са особама које директно или самосвесно индиректно подржавају режим укључујући у крајњем случају и чланове најуже родбине,

2. организовање јавних и што масовнијих демонстрација како у земљи тако и у иностранству,

3. бојкот робе и услуга „слуга и колаборациониста“ режима,

4. обављање редовних операција чишћења и одржавања личног наоружања ради његове ефикасне употребе у случају позива на свеопшту ватрогасну противпожарну вежбу „Врагови нас неће изненадити – Гаси док није касно!“, и

5. појављивање на јавним местима са антирежимским ознакама и натписима у форми беџева, делова гардеробе, налепница на аутомобилима, паролама истакнутим на терасама, оградама и прозорима стамбених објеката, итд.

Смрт фашизму и комунизму!

С вером у Бога за Србију!


[You must be registered and logged in to see this link.]

Квислинг Јосип Броз Тито

У земљи Србији Титовог Београдског пашалука СУБНОР-овци и даље главно коло воде иако је прошло читавих тридесет година од смрти њиховог идеолошког и политичког вожда који је српски народ и земљу Србију више упропастио него Турци Османлије за читава четири столећа своје оријенталне владавине. Да је године 1389. кнез Лазар морао да бира између само две опције – Турци или Титоисти уверени смо да би лично пољубио скуте султану Мурату да брани Србију и српски народ од аустроугарског каплара.
Један од најновијих али децидних постпетооктобарских „излета“ СУБНОР-а у мас медије европске Србије догодио се средином августа текуће 2010. г. у дневном листу Danas-а (увек и само „европском“ латиницом) од неког њиховог председника под фирмом „антифашистичког удружења бораца Србије“. Име и презиме дотичног „антифашистичког“ председника нису ни битни али је битно оно што је председник одвалио у новинама а то је класично понављање титоистичке схеме у вези са тзв. „Мартовским преговорима“ у Горњем Вакуфу 1943. г. између представника Титових партизана и немачког Вермахта. Класична схема је већ педесет година једнолично понављана до утувљивања у мозгове грађана до четвртог долазећег колена: наиме, наводно се радило о тактици а не о стратегији јер су Титоисти тобоже нацистима нудили само тренутно примирје ради размене заробљеника док су, по истом клишеу поновљеном и од стране дотичног „антифашистичког“ председника четници Драже Михаиловића током читавог рата стратешки сарађивали са нацистичким окупатором а као доказ се наводи тзв. „споразум у селу Дивци“ из новембра 1941. г.
Овде бисмо се усредсредили искључиво на постојећа аутентична документа, тј. архивску грађу у вези са тзв. „Мартовским преговорима“ уз круцијалну опаску да је Дража Михаиловић у Дивцима 1941. децидно одбио сваку сарадњу са Немцима у било ком облику и са било којим циљем што га је по нашем мишљењу на крају коштало главе а Србију и Србе националног бића и сопствене државе. Дакле, о Дивцима се не може говорити као о нуђењу „споразума“ већ само као о „преговорима“ (боље речено о саслушавању предлога једне стране) док је, међутим, у случају Горњег Вакуфа из 1943. г. ситуација потпуно обрнута. Другим речима, класична понуда за стварање типичног политичко-војног споразума о директној сарадњи (тј. „колаборацији“) са нацистима која је дошла од стране самога Јосипа Броза Тита марта месеца 1943. г. је ништа друго већ део Титовог главног ратног плана и његовог циља да се пошто-пото докопа власти над читавом Југославијом након рата (која нација ће извући дебљи крај након Титовог устоличења у Београду знамо). С тога преговори Титових овлашћених војних и грађанских депутата са немачким Вермахтом на основама Титове отворене понуде о стратешкој билатералној сарадњи на релацији партизани-Немци илити комунисти-нацисти нису ни зачуђујући нити неочекивани обзиром да су Титови партизани са тим истим Немцима већ сарађивали у Србији у касно лето и јесен 1941. г. о чему постоје и фотографије уз чињеницу да су Немци буквално поклонили Титу град Ужице са читавом радећом фабриком муниције што је Титоистима давало огромну предност у грађанском рату који су започели против четника Драже Михаиловића. Наравно, није тешко закључити да је и Титова понуда о „стратешком партнерству“ Немцима две године касније била такође уперена само и искључиво само против истих тих Дражиних четника као јединим непријатељима на капларевом путу окупације Србије и уништавања српског националног бића након освајања Београда.
У марту месецу 1943. г. када су и Берлин и Титов Врховни штаб били убеђени да у предстојећим месецима следи савезничко (англо-америчко) искрцавање на Јадранској обали у циљу отварања Другог фронта Тито је локалним Немцима у Југославији (дакле не и Берлину) понудио отворени споразум о стратешкој сарадњи против заједничких непријатеља, тј. Англо-Американаца и Дражиних четника као њихових савезника. Тада су Титови партизани и срочили крилатицу коју су јавно певали: „Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе“. Наравно, искрцавање западних савезника на Јадранску обалу би круцијално ојачало позиције њиховог експонента у Југославији Драже Михаиловића што би значило и пораз војске нешто касније самозваног маршала. Тим поводом издато је од стране Титовог Врховног штаба и следеће саопштење немачкој страни преко својих депутата:
„Команда Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) сматра:
а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези са тим немачка команда и ова делегација морали би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских и других интереса.
б) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима.
У току трајања преговора по свим овим тачкама, предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и НОВЈ“ [Војни архив, Београд. Документ је без сигнатурне ознаке].
Међутим, ови на изглед релативно “меки“ предлози немачкој страни су уз лично Титово усмено допуштење од стране његових депутата на преговорима са Немцима у Горњем Вакуфу прекорачени у жељеном правцу тако да су Милован Ђилас, члан најужег Брозовог политичког руководства, Константин Поповић, командант Брозове елитне борбене формације и Владимир Велебит, високи Брозов обавештајац и сународник, отворено изјавили Немцима да се Титова војска:
“ни у ком случају не бори против Немаца, већ искључиво против четника” и да је Броз “спреман да са оружјем у руци иступи против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па и против Енглеза приликом искрцавања” [Војни архив, Београд, МФ НАВ-Н-Т-501, ролна бр. 267, снимци 528 и 529].
Дакле, у овом случају се радило о понуди класичне колаборацијије илити савезништва између Брозових партизана и немачких Вермахт-нациста и то од стране самог “Врховног команданта”. За разлику од Броза, овакве илити њима сличне стратешке или било какве друге колаборационистичке понуде окупаторима врховни командант ЈВуО Дража Михаиловић није никада нити нудио нити чак и помишљао да нуди па стога и не зачуђује да је у селу Дивци код Ваљева 11. новембра 1941. г. након предлога од стране немачког капетана о немачко-четничкој сарадњи једноставно изашао напоље а овога оставио да буљи у кафански плафон.
Двадесет дана касније Брозови предлози о стратешком партнерству са нацистима су након Горњег Вакуфа стигли и у “непокорени град” (али само у партизанским серијалима) Загреб. Тако Броз у усташком Загребу (одакле је пре две године са легално издатом легитимацијом дошао у Србију да је устанише) саопштава Немцима следеће:
“Под таквим околностима [тј. услед могућег англо-америчког искрцавања на јадранској обали, примедба В. Б. С.] ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја [тј. железничких пруга кроз Славонију преко којих се Ромел снабдевао у Африци као и немачка војска у Грчкој, примедба В. Б. С.]. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили”.
Нешто касније Броз саопштава Немцима и истом контексту:
“Ми смо заробљене Немце већ предали и спремни смо – без противуслуга – да обуставимо непријатељства у Славонији и Источној Босни” [Војни архив, Београд, МФ НАВ-Н-Т-315, ролна бр. 2271, снимци 1475-1479].
Из наведеног документа се јасно види да је Броз у пролеће 1943. г. био смртно уплашен од свог јединог политичког непријатеља – четника – и њихових до тада савезника Енглеза (и Американаца). Да би њих потукао давао је нацистичким окупаторима све а од њих није тражио баш ништа. Дакле, јасно је да Брозов предлог о стратешкој сарадњи са Немцима није био базиран на било каквом партнерству или реципроцитету већ на класичном слугерањству феудалног типа на линији феудални господар – кмет. Да би испунио своје обећање феудалне лојалности, иако до тада није имао никакав одговор са немачке стране, Тито је одмах наредио свом партијском опуномоћенику за Босну и Херцеговину да партизани у Источној Босни почну да “чисте терен од четника”, и да се ни у ком случају “не сукобљавају са Немцима” као и да против Вермахта “не предузимају ма какве акције” [Архив Југославије, Београд, 507, ЦК КПЈ, 1943/718].
Локална немачка команда у Загребу је у принципу прихватила Брозове предлоге о стратешком партнерству са југословенским партизанима али се наравно морало чекати на званично одобрење Главног стана у Берлину. Међутим, немачки фирер је и у овом случају као и до тада био децидно против било какве сарадње са било којим табором југословенских “бандита” било четника било партизана. Свој став по том питању је јасно пренео преко министра спољних послова Трећег рајха Јоакима фон Рибентропа немачком посланику у Загребу Зигфриду Кашеу да се:
”убудуће уздржи од сваког директног или индиректног контакта или преговора са Титом“ [Војни архив, Београд, МФ Лондон, 12, X 305280].
Овде је битно истаћи да је Тито свој предлог о сарадњи са Немцима крајње својевољно упутио у Загреб, тј. без Стаљиновог одобрења нити чак консултација са Јосипом Висарионовичем Џугашвилијем. Стаљин је тим поводом био крајње непријатно изненађен да му партијски чиновник кога је он лично послао из Москве у Југославију 1937. г. отказује лојалност што се види из следећег документа:
“У чему је ствар? … Води се жестоки рат са окупатором и наједном долази до односа између Вас и Немаца. Није ли све то повезано са политиком Немаца да искористе Ваше људе ради распиривања међусобне борбе међу самим Југословенима” [Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ-КИ, 1943/73].
Дакле, ни сам Стаљин није био свестан да у ствари Тито хоће да искористи Немце ради остваривања својих политичких циљева мимо званичне политике Москве па се стога да закључити да корени разлаза на релацији Тито-Стаљин не воде од почетка Тршћанске кризе маја 1945. г. већ од преговора у Горњем Вакуфу марта 1943. г. Да је Стаљин био до краја рата несвестан да гаји у недрима гују која ће га на крају ујести говори и податак да је на Титов захтев у јесен 1944. г. послао на Србију више совјетских војника него што је Броз имао своје партизанске војске. Стаљин се освестио тек средином 1948. г. прекасно схвативши да иза Тита стоји нико други него Черчил са којим је тзв. маршал склопио споразум у Напуљу јуна 1944. г. Черчилов “Тројански коњ” у послератном комунистичком табору под вођством Стаљиновог СССР-а је избачен јуна 1948. г. али само из совјетског блока док је на жалост све до данашњих дана остао у Србији да је јаше горе од Турака.

Владислав Б. Сотировић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Srbija može da promeni tok svetske istorije
(razgovor sa Aleksandrom Duginom)



„Smatram da je središte sveta u Srbiji. Tajno srce planete je negde kod vas, vi ga čuvate, shvatate koliko bi koštalo da ga izgubite, krvarite, gledate u prazno, trljate zapešća i čuvate… ” deo je predgovora knjige „Osnovi geopolitike” Aleksandra Dugina, koja je 90-ih godina objavljena u Mosvi i prevedena na srpski jezik.

Dugin, je inače utemeljivač savremene ruske škole geopolitike, magistar filozofije i publicista, svojevremeno i savetnik predsednika Državne dume, rektor „Novog univerziteta” u Moskvi i da ne nabrajamo. Vrlo je precizno, kao svaki sjajni strateg, predvideo brojna zbivanja u čovečanstvu – američku dominaciju, hegemoniju, teorijski podelivši geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji bi trebalo da predvodi Rusija. Govori o sadašnjoj situaciji u Rusiji i njenoj ulozi u svetu i činjenici da je Kosmet ne samo srpski problem, već veliko iskušenje, ispit pred Rusijom. Ako ga savlada, tvrdi mr Dugin, Rusija će spasiti i sebe!!

Posle prvih uspeha atlantista, kao da Evroazija uzvaraća udarac. Smatrate li da su ekonomski i geostrategijski uspesi Rusije najava uspostavljanja ravnoteže moći?

– Treba shvatiti da ne možemo da vratimo bipolarni svet, zato što je previše pretegao prema atlantizmu. Devedesetih godina Rusija se jednostavno povlačila sa pozicija evroazijstva. Situacija je donekle počela da se menja pojavom Vladimira Putina na ruskoj političkoj sceni. On je delimično počeo da sprovodi evroazijsku politiku. Da traži nove saveze iz Evrope, sa Francuskom, Nemačkom, ali i Kinom, Indijom. Nije stigao da ostvari nove ozbiljne višepolarne koalicije. Sitaucija je sada prilično ozbiljna, jer Rusija sama nije u stanju da zaustavi dominaciju atlantista.

Svedoci smo da danas jačaju atlantističke snage na post-sovjetkim prostorima.

– Svoj uticaj, naravno, atlantisti su proširili na Gruziju, Ukrajinu, Azerbejdžan – narandžasto obojene revolucije, koje su, uzgred, započele u Srbiji – „Otporom”. Svoj uticaj preneli su na Belorusiju, čak i Rusiju. Šta se sada dešava? Ona pozicija u Rusiji koja se protivi nezavisnosti KiM je, naravno, evroazijsko rešenje. Xoću da kažem da evroazijska politika nije postala sistem međunarodne politike i nije uspela realno da zaustavi širenje atlantizma. A ono počinje da postaje realnost. Prema mom mišljenju Putin, nažalost, odlazi pre vremena. Sa stanovišta Ustava, u redu, navršena su dva mandata, ali sa aspekta geopolitike on nije dovršio ono što je započeo. Morao je da učini sve da evroazijska tendencija postane nepovratna. Po svemu sudeći, on se polako udaljuje sa vlasti. Sam Putin je bio ruski patriota, koji je intuitivno odgovarao na izazove. I zato je dejstvovao na evroazijski način. U njegovoj svesti to još nije postao sistem i strašno je za Rusiju što baš sada odlazi. Mislim da Putinov naslednik Medvedev ne poseduje one rodoljubive reakcije, a da ne govorim o evroazijskoj ideologiji. Plašim se da će u ovom prelaznom periodu ruska spoljna politika podsećati na onu iz 90-ih, biće svakako korak unazad.

Atlantisti su računali da će do 1998. staviti Ukrajinu pod svoju kontrolu. Svedoci smo da u tome nisu uspeli, ali, ni u Gruziji, a možemo reći, ni na KiM u potpunosti. Da li će ih ovi neuspesi navesti na ishitrene reakcije (vojne)?

– Mislim da se sada spremaju za rat i to iz nekoliko razloga. Ekonomsko-politička situacija u SAD izrazito je pogoršana. Jedini izlaz iz njihove krize je rat! Oni su počeli da sprovode projekat „Veliki Bliski istok” sa sukobima u Libanu, Siriji, Iraku, a moguć je uskoro i napad na Iran. Amerikanci neće stati, a sa druge strane Rusija ne deluje aktivno. SAD prekraja granice po svetu, u Evropi. Na Kosmetu je progurala svoje rešenje. Niko ništa nije mogao da učini, da spreči, jedino je mogao da se buni. U Ukrajini Amerika gura Juščenka, Timošenko, a u Gruziji Sakašvilija na što oštrije delovanje protiv Rusije. Nije mogla Rusija da spreči ni „narandžastu revoluciju” u Ukrajini, ni dolazak Sakašvilija na vlast. U pravu ste kada kažete da Amerika nije u potpunosti ostvarila svoje ciljeve, ali i dalje nastoji da bude na dobitku.

Kako procenjujete kosmetske prilike u sveukupnim okolnostima u Rusiji?

– Po mojoj proceni velika prekretnica za čovečanstvo, istorijska, će biti Kosmet. A zatim Gruzija, Ukrajina. Ako SAD uspe u onome što je nameravao na Kosovu i Metohiji, onda više ni na koga na svetu neće obraćati pažnju. Ići će samo dalje, na Srbiju, Iran, Rusiju. U enklavama će obezbeđivati svoje neizostavno vojno prisustvo. I to nije usmereno samo protiv Srbije, Rusije. Usmereno je protiv Evrope, jer Evropa kao jedinstvena geopolitička organizacija potencijalni je konkurent. Zato je SAD zainteresovan za izazivanje problema u Evropi. Želi da Evropa bude destabilizovana. One države koje su podržale Kosmet u Evropi, šiptarsku nezavisnost, seku granu na kojoj sede. Takvi su, zapravo, istupili protiv evropskih interesa.

Izgleda da sudbina Kosmeta, Srbije u neku ruku trasira put mogućoj stabilizaciji evroazijske politike. Da li se slažete?

–U ovom momentu mnogo zavisi od Srbije, konkretno od izbora. Radi se o tome da je u istoriji, na izvestan način Srbija isprovocirala svetske ratove. Da podsetim, u Prvom svetskom ratu, nepobitno, u Drugom, digavši ustanak protiv fašista.Došlo je vreme da Srbija po treći put istorijski istupi. Da pozove rusku armiju da dođe u Srbiju, za odbranu srpskog naroda. Jer, Rusija ne priznaje samostalnost Kosmeta. To može da promeni tok svetske istorije. I ne samo Srbe da spase. Nego da istupe kao inicijatori. To ne treba zbog Rusa, treba da se učini za Srbe i za Evropljane. Srbi sada imaju mogućnost da istupe kao okidač u evroazijskom procesu. Tako mali narod može da odigra gigantsku ulogu. Rusiju treba što je moguće pre gurnuti na evroazijski kolosek, dok smo još uvek dovoljno snažni. Treba primorati Rusiju da se bavi aktivno evroazijskom politikom. U Rusiji svi su zadovoljni ekonomskim progresom, visokim cenama nafte. I politički lideri su zadovoljni. Svi previše dobro žive. Ali, dok mi na pravi način ne odgovorimo Amerikacima, njihova vojna moć će da raste. Nad svetom se nadnosi zlokobna pretnja Trećeg svetskog rata. I to upravo sada. A može se zaustaviti jedino uz pomoć Rusije.

Kako ?

– Rusija neće sama doneti takvu sudbonosnu odluku. Zbog toga veliki srpski narod mora umesto Rusije da donese tu odluku. Zbog toga treba izabrati radikale, Tomislava Nikolića i posle toga pozvati rusku vojsku. Mi braći Srbima ne možemo ništa odbiti. Sad Amerikanci igraju na kartu separatizma, samo oni mogu da rešavaju koje će enklave priznati i oni više nikoga ne slušaju. Vrlo je važno da Rusija sada istupa principijelno za ceo svet, ona mora da istupa za svoje interese, za svoje prijatelje. I ako joj je u interesu podrška separatizma u Abhaziji, Južnoj Osetiji, Rusija mora, isto kao Amerikanci, da koristi dvostuka merila. Sada se na Kosmetu rešava drugo pitanje – ko će odlučivati, Vašington, ili nekoliko centara moći! Dakle tu se rešava da li će svet biti unilateralan ili ne! Kina je isupila, kao i mi – protiv nezavisnosti KiM i odmah je „dobila” Tibet. Iran, isto. Amerikanci će tako postupati ne samo sa svojim protivnicima, već i sa prijateljima. Jer, Turska koja je priznala Kosmet, ima Kurdistan. I SAD će priznati i taj Kurdistan. Zato je bolje da se svi grupišu na antiameričkom polu. I to ne zbog principa nedeljivosti granica, već povodom ravnoteže interesa prilikom donošenja takvih rešenja. Od toga kako se bude rešila situacija na Kosmetu, biće itekako jasno, imamo li jednu, ili nekoliko instanci. A Srbiji koja je stala na suprotnu stranu od Amerike, životni je interes da u tome istraje do kraja. Postoji u pravoslavlju jedna velika rečenica: „spasiće se onaj, ko izdrži do kraja”. Ako sad dignete ruke od Rusije i pokorite se pred EU, kako predlaže Tadić, ove sve strašne žrtve i stradanja velikog srpskog naroda, sve će biti precrtano. To je moralni momenat. Srbija mora da probudi Rusiju! Ali, u istoriji se sve odigrava u poslednjem trenutku. Zbog toga kažem da mnogo toga zavisi od Srbije, Kosmeta i predstojećih izbora kod vas.

Amerikanci su nezakonito izgradili vojnu bazu „Bondstil” na KiM. Da li će Srbi morati kad-tad oružjem da ih oteraju iz srca svoje zemlje, naravno uz pomoć prijatelja?

–Nažalost, Srbija nema dovoljno moći da to izvede. Ali mislim da ako u Srbiji bude postojala istovetna ruska baza kao što je „Bondstil”, dakle bude izgrađena, onda možemo da se dogovorimo da oni skolne svoju, a mi našu vojnu bazu. Ali, vi se tu pitate.

Koliko je to realno?

– Naravno da je realno. Razgovarao sam sa rukovodstvom Rusije. Osnovni argument je što Boris Tadić priziva američke vojnike u Srbiju, a i na Kosmet. Uticajni Srbi mi često kažu da je problem u tome što Tadić ne poziva rusku vojsku, već američku. Nema ni govora o odlasku američke baze sa Kosmeta, kada srpsko rukovodstvo ima jedinu „takvu” mogućnost da sačuva svoju nezavisnost. Još da kažem, kada je Nikolić počeo da poziva rusku vojsku, on je smrtno preplašio Moskvu. Jer neki u Mosvi bi hteli da sede na dve stolice i na atlantističkoj i evroazijskoj. Rusija će onda morati jasno da kaže je li za jedno, ili za drugo. Ako Moskva kaže: „Mi smo za atlantizam”, onda će narod izaći na ulice i svrgnuće ih. Ako kaže obrnuto, onda će naravno imati podršku naroda, koji uopše nije ravnodušan prema mukama i agoniji braće Srba. Ključ za rusku politiku sada je u Srbiji, u Beogradu.

Šta, gospodine Dugin, poručujete Srbiji, kao osvedočeni prijatelj srpskog naroda?

– Vaš narod je veličanstven i herojski. Junački je uputio izazov „velikanu”, apsolutnom zlu. Kao David protiv Golijata. Golijat je pobedio. Ali, niko nema pravo da osuđuje veliki, odvažni, gordi srpski narod. I niko na svetu ne može da kaže da vaš narod nije dosledan u svom stavu. Mi koji imamo poziciju moći, nismo mi ti koji su trebali da tuku silu. Ali, vi niste imali moći, ali ste se tukli. Vi ste se borili u ime čitavog čovečanstva. U takvoj situaciji poželeo bih Srbima da nastave svoju borbu, da ne klonu i ne prepuste se neprijateljima. Ako nastavite svoj otpor, to može da povuče i nas. A onda ćemo im odoleti zajedno!!! Postaćete avangarda čovečanstva u borbi protiv novog fašizma Amerike. Vi imate svetsku, istorisku misiju!! Uveren sam da šansa postoji.

Prevela Sava Rosić

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ološ


Piše: Branko Dragaš
POLITIKA - Nešto sistemski ne valja u demokratiji. Nešto što se mora hitno menjati. Umesto vladavine građana, dobili smo vladavinu političkog ološa. Građanin je pretvoren u konzumenta kome se sistematski prazni glava svakojakim medijskim glupostima i budi primitivizam i vulgarnost najgore vrste, da bi se on, tokom političke kampanje, na najbrutalniji način zastrašivao i potkupljivao. Izmanipulisani, uplašeni, osiromašeni, kontrolisani i porobljeni građanin nije sposoban da rasuđuje i nije sposoban da samostalno donosi odluke. Tako se demokratija pretvara u partokratiju. Posledica je potpuna apatija građana. I poslednji izbori u Velikoj Britaniji su to jasno pokazali.


O lokalnim izborima u Srbiji ne vredi više ni pisati. Razlike su samo u načinima manipulacije, pretnje i korupcije. Kada Klovn tranzicije obuče rudarsko odelo i stavi šlem na glavu, tokom lokalnih izbora u Boru, onda je to dokaz da je putujući politički cirkus daleko od istinske demokratije i vladavine prava. Građani postaju apatični jer su prevareni medijskim špekulacijama izbornih štabova da oni, u stvari, ništa ni ne odlučuju, nego da su odluke donete već na nekom drugom mestu. U našem slučaju, to su Brisel i Vašington. Građani su tu samo kao dekorativna zavesa u političkom pozorištu u kome je sve unapred režirano i gde su uloge već podeljene.
Opet, s druge strane, proterivanjem morala iz politike, ko hoće moral neka ide u crkvu, forsiranjem makijavelističkog pragmatizma i japijevskog mešetarenja u transferima političkih igrača, sve je dozvoljeno ili menjam mišljenje u zavisnosti od visine novčanog transfera, potpuno odsustvo savesti, pristojnosti, znanja i stida, doveli su demokratiju do vladavine ološa. Umesto da najbolji, najstručniji, najpošteniji i najpožrtvovaniji predstavljaju građane i vode zajednicu, dobili smo okrutne prevarante, bitange, pataloške lažove, kriminalne tipove i spinovane mediokritete da vladaju nama. Zašto se onda čudimo što nam je civilizacija postala debilna?
Pogledajte, molim vas, ko su danas političari. Cirkusant Berluskoni, tupavi Buš, iskompleksirani Sarkozi, isprazni Obama, blazirani Bler, klovn Tadić i predsednik EU čije ime niko ni ne zna. Nažalost, ovoj skupini se sve više približava Putin koji je od državnika spasioca, družeći se sa oligarsima, postao panslovenski plejboj. Ako ovakvi političari ostanu da vladaju svetom ne piše se dobro civilizaciji. Ne treba se čuditi, kada budu masovno bankrotirale evropske države, ako se pojavi neki novi Demagog i povede razočarane građane. Postoji opasnost da ponovo uđemo u Veliko Klanje, koncentracione logore, vojne parade i smotre, kongrese i Vođe. Stadu je u toru uvek bilo toplije. Šta treba uraditi da se ipak to ne desi? Moramo se vratiti istinskoj Demokratiji. Moramo ustati u odbranu Republike. Početak je - vraćanje Morala u politiku. Dobri ljudi vode dobru politiku. A dobri ljudi moraju da se udruže i da se Organizuju. Ako se ološ povezao i organizovao u odbrani svoje prevare i zločina, dužnost čestitog i poštenog sveta je da se odupre tom zlu svojim dobrim delima.
EKONOMIJA - preporučujem vam izvanrednu knjigu Lorete Napoleoni - Ološ ekonomija - Tamna strana novog svetskog poretka. Sve ono što dve decenije javno pišem i govorim sažeto je u toj knjizi. Neoliberalni koncept je doveo do takvog ropstva, kako piše gospođa Napoleoni, da danas jedan rob košta deset puta manje nego u doba antičkog Rima - i to nije slučajno - jer u ono doba koncept demokratije nije ni postojao. Niko, dakle, antičkog roba nije ubeđivao da je slobodan čovek.
Danas, naprotiv, savremene robove ubeđuju da su slobodni građani. Danas savremenih robova ima na pretek, njihova vrednost na tržištu zbog velike ponude je minimalna, jer se oni posmatraju kao obavezan trošak u međunarodnom biznisu. Antički narodi su visoko cenili robove kao retko blago koje su skupo plaćali. Multinacionalne kompanije na radnu snagu gledaju kao na nužan trošak. Prezir i mržnja prema, recimo, našim radnicima može se videti u tekstovima plaćenih novinara, koji iznose mišljenje tajkuna i političkog ološa. "Ološ i banditi su dali pečat ekonomiji tokom najveće tranzicije u istoriji", ističe Napoleoni.
Danas se ekonomijom bavi ološ zato što se u društvu dešavaju duboke promene. Najviše žrtava nije bačeno u ropstvo, kupljeno i prodato od inostranih profitera, već su to učinili njihovi sunarodnici. Zato pišem o okupaciji iznutra. I ova neočekivana, perverzna veza demokratije i ropstva, direktna je posledica onoga što je Napoleoni nazvala - ološ ekonomijom. Radeći skoro tri decenije na tržištima u Srbiji, regionu i svetu, mogu iz prakse da potvrdim da je pobedila ološ ekonomija. Politički ološ je tražio svoje igrače na tržištu i tako je nastala ološ ekonomija. Posledica vladavine ološ ekonomije je ova kriza koja ulazi u svoju drugu fazu. Nijedan sistemski problem u ekonomiji nije rešen, svi falsifikuju statističke podatke, međusobno se lažu i umesto da rešavaju suštinu ekonomskih problema, oni štampaju evre i dolare i tako samo ubrzavaju slom sistema. Ološ ekonomija mora da bankrotira. Što se pre to desi biće bolje svima na tržištu.
Došlo je novo doba. Doba štednje, rada, učenja i razmišljanja. Ne tražite da vas neko zapošljava, jer takvih neće biti. Sami nađite svoj posao i nemojte da vas pretvore u roblje. Suluda je ideja da se potrošnjom izlazi iz krize. Krizu možemo pobediti samo domaćinskim poslovanjem i ponašanjem. Sve ostalo su kenzijanske prevare. Mit potrošnje nas je uveo u ovu strukturalnu krizu kapitalizma. Slom je siguran. Izlaz postoji.
TAJKUNI - odgovorno tvrdim da su tajkuni ološ. Poznajem ih gotovo sve. Neke znam više od dve decenije. Znam kako su nastali. Znam ko im je to sve omogućio. Znam kako funkcionišu i kako razmišljaju. I zato su ološ. Kapital koji su stvorili je nastao na kriminalnim prevarama. Nijedan jedini evro ili dolar nisu zaradili na tržištu bez političkog ološa. Uvek su bili privilegovani i tražili su monopolske pozicije. Nijednu kombinaciju na tržištu nisu uradili bez podrške političkog ološa, koji ih je reketirao. Tajkuni su ljudski loš materijal: patološki su lažovi, prevaranti, šibicari, sujetni su, ljigavi, pokvareni, neiskreni, pohlepni i mekušci koji kroz novac leče svoje bolesne komplekse. Tajkuni nemaju predrasuda, vulgarni su, prosti, perverzni, okrutni prema slabijima i potčinjenima, a ljigavi i ponizni prema moćnima.
Bio sam mladi bankar kada sam u kancelariji oblasnog komunističkog Komesara prisustvovao fizičkom i psihološkom zlostavljaju najvećeg srpskog Tajkuna, Gazde i Milijardera koji je pseći ponizno ljubio skute razbesnelog nosioca partizanske spomenice. Čuveni srpski Plejboj i Milioner je Đinđiću i meni u oktobru 1990. donosio sokove i kelnerski servilno nas služio, presretan što smo njega izabrali. Međunarodni tajkun za otimanje i preprodaju struje, Milijarder i Čovek iz senke, Finansijer svih režima, nije u leto 1992, kada sam prvi izvadio novac za kampanju nesretnog Milana Panića protiv Despota, mogao na zajedničkim sastancima poslovnih ljudi, koji su podržavali opoziciju, da sastavi nijednu složenu rečenice koja nije počinjala sa: "Kao što kaže moj drug Branko".
Posebno mi je drago što je Ideolog verbalnog legalizma, Koštunica dr Vojislav, političar koga ne zanimaju novac i ovozemaljski materijalni problemi, prikazan kao politički prevarant koji uzima provizije, rasprodaje privredu, dogovara se sa tajkunima, pristaje da proda najunosnije srpske kompanije osvedočenim srpskim neprijateljima, kako ih je nazivao u svojim političkim kampanjama; posebno mi je, dakle, drago da je ovim iskazima dokazano da i on pripada tom političkom ološu.
MEDIJI - politički ološ i tajkuni su stavili pod kontrolu sve medije. To im ni nije bilo preterano teško. Nikada veća medijska blokada nije bila u Srbiji za sve nas koji mislimo svojom glavom. Nikada mediji nisu bili tako besramno poslušni i ponizni. Posebno su mi odvratni oni koji su bili najveći medijski satrapi u vreme Despota, a danas glumataju osvedočene borce za slobodu i demokratiju.
Ništa manje prezrenja nemam ni prema medijskim talibanima koji su udarna pesnica propale neoliberalne ideologije. Taj medijski ološ su plaćene ubice demokratije, pravde i slobode. To su mucavi i nepismeni žandari političkog ološa i tajkuna koji se represivno obrušavaju na radničku klasu, socijalnu ulogu države i pravdu kao prevaziđenu kategoriju. Jednog od tih skotova sam pune dve godine finansirao da bi on i njegova porodica preživeli hiperinflaciju. Toga se danas ne seća, jer nije tržišno isplativo biti dobar i pošten. Otišao je toliko daleko u svom besramnom služenju tajkunima, da se u dva nastavka režimskih novina obrušio na mene, uzimajući od lokalnog kragujevačkog bandita novac za to spinovanje javnosti.
KULTURA - nekada je za nas, koji smo bili deca Krleže i Pekića, Moma Kapor bio laki pisac. Danas je pokojni Moma Kapor klasik prema ovom vulgarnom i perverznom ološu što sve monopolizuje u kulturi i otimaju novac na kriminalan način... Dobitnika NIN-ove nagrade, izreklamiranog mladog pisca bez ikakvog talenta i umeća, prestao sam da čitam na dvanaestoj stranici. Najčitanijeg mladog buntovnika i pisca koji obećava sam prestao da čitam na dvanaestom redu. Ološ u kulturi prezire svoj narod i zemlju u kojoj je rođen. Ali ostaju da parazitiraju na budžetu. Nemaju hrabrosti da svoj talenat dokažu u svetu. Na slobodnom tržištu. Tamo bi shvatili svoju beznačajnost.
INTELEKTUALCI - srpske intelektualce je uhvatila plesan i apatija. Povukli su se i ćute. Čekaju da prođe povodanj. Ćeraju se, brabonjaju, mrsomude i seire samo oni isti dobitnici komunističih Sedmojulskih nagrada za stvarlaštvo, koji su preko noći postajali ideolozi krvi i tla, koji su spremni da gurnu čitavu naciju u nestanak samo da se odbrani kosovski zavet i njihove akademske titule. Taj ološ je isto ostrašćen i isključiv kao i japijevci na fakultetima, savetnici režima, neoliberalni ideolozi koji veličaju tržište, parazitirajući na parama poreskih obveznika.
KRIMINALCI - oni su i najpošteniji. Ne kriju da su ološ. Žive na crti. I brzo umiru. U odnosu na ostali ološ, oni jedini imaju kodeks. Pridržavaju se svojih pravila. Preziru ostali ološ i čude se kako ti mekušci i ljige uspevaju da vladaju.
U čoporu vukova nikada ološ vuk ne može da bude vođa. Ostali ga odmah ubijaju. Vođa može da bude samo onaj koji radi za zajednicu i koji se odriče u korist zajednice. Ljudska zajednica mora da se vrati ovim načelima života.

Tabloid broj 208, 10. juna 2010

Istorija se ponavlja



Milovan Brkić





U Marseju je 9. oktobra 1934. godne ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, suveren Kraljevine Jugoslavije.

U vreme ubistva, kaže nam statistika, kralj Aleksandar je bio najbogatiji čovek u Evropi, a njegova država najsiromašnija na kontinentu!

Bogatstvo kralja Aleksandra je bilo nemerljivo, takoreći. Podigao je velelepnu zgradu Belog dvora na Dedinju, dvorac i vinograde na Oplencu, dvorac na Brdu kod Kranja, dvorac na Brionima, na Bledu, hiljade hektara vinograda u Makedoniji...

Dok su građani njegove države grcali u nevoljama i gladovali, kralj Aleksandar je uvećavao svoje bogatstvo.

Otac njegov, kralj Petar, na presto je došao 1903. nakon ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, iz izbeglištva, iz Švajcarske, sa pozamašnim dugom koji je isplaćen iz državnog budžeta, nakon ustoličenja.

Od kada je 1921. godine, nakon očeve smrti postao suveren Kraljevine Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević je počeo da pljačka narod svoj. Sumanuto, divljački, surovo...

Otimao je imanja, ubijao njihove vlasnike, streljao sudije, zaveo je i diktaturu, ukinuo osnovne slobode.

Za samo 13 godina njegove vladavine, njegovo bogatstvo je postalo nemerljivo, a država njegova je potonula, zvanično je bila najsiromašnija u Evropi.

I posle 76 godina, dok se svet menjao, napredovao koracima od sedam milja, Srbija je danas najsiromašnija u Evropi, što priznaje i srpska službena statistika!

Suveren Srbije je Boris Tadić, koji je izabran za predsednika Srbije, u drugom mandatu, sa ceremonijalnim ovlašćenjima. U politici je od 2000. godine, kada je izabran za ministra telekomunikacija!

Za samo deset godina Gospodaru Srbije pošlo je za rukom da pomete sve fondove, da opljačka javna preduzeća, ustanove, bolnice, škole, dečje vrtiće... Poput roja skakavca njegova partijska kamarila, u kojoj je najviše lepih momka, za kojima uzdiše Boris Tadić, skinula nam je gaće. Više od polovine stanovništa brine da li će narednog dana imati šta da jede. Srbija polako nestaje. Sela ostaju pusta, gradovi su puni gladnih, ali u njima se ne rađaju deca, koja mogu da naslede svoje roditelje...

Dok nalickan i uvek aktuelno namirisan ljubaka svoje sagovornike, danonoćno putujući po belom svetu, Diktator nikad ne pominje siromaštvo svojih podanika, njihovu nesreću, ne pominje nestajanje sela, belu kugu, masovno umiranje od gladi...

Diktatora Borisa Tadića, osim vlastite guze, zanima koliko su njegov šef kabineta i nestatusni savetnik Srđan Šaper pribavili za njega novca! Stotine miliona evra otetih od građana, Tadićeva dvorska kamarila prebacuje u strane banke, uverena da ima zaštitu velikih moćnika!

Kralj Aleksandar je na put u Marsej krenuo smrtno bolestan. Bolovao je od raka, u poodmakloj fazi.

Diktator Boris Tadić je teško bolestan. Boluje od lupusa, u progresivnoj fazi. Puderisanjem prikriva svoja klonuća.

Kralj Aleksandar nije bio po volji tadašnjih moćnika, Musolinija, Hitlera... A bili su to opasni protivnici.

Diktator Boris Tadić označen je kao čovek opasan po nacionalne interese Vlade SAD, a njegova pojava izaziva gađenje mnogih značajnih evropskih državnika, koji to gađenje prema njemu i ne kriju.

Slučaj Diktatora iz Srbije privodi se kraju. Istorija se ponavlja. Ode li na ovaj ili onaj način, iza Diktatora će ostati Srbija, koja je, opet, posle sedam decenija, najsiromašnija država u Evropi. Ako Diktatoru ne možemo suditi, iz viših razloga, njegovu kamarilu moramo satrti, i oduzeti joj sav opljačkani novac i imovinu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Do koske

Kosovo: Šta da se radi?



Posle rezolucije nema revolucije



Iza korumpirane, kompromitovane, međusobno ucenjene i razjedinjene političke oligarhije jedne balkanske državice neće stati niko, jer je reč o najsiromašnijoj zemlji u Evropi čiji je uticaj, uglavnom na regionalne tokove, samo remetilačke prirode



Nikola Vlahović



Kada Srbija bude dobila ono što traži i kada njena kandidatura za članstvo bude prosleđena Evropskoj komisiji, a komisija u Beograd prosledi Upitnik o spremnosti za članstvo, te među pitanjima budu i takva poput "kolika je teritorija Srbije?" i "koliko vaša zemlja ima stanovnika?", a pogotovo "s kojim državama se vaša zemlja graniči, da li imate graničnih problema, kao ih rešavate i u kojoj su fazi dogovori oko eventualnih sporova?", kako će glasiti odgovori?

Ovu dilemu pred srpsku državnu elitu nedavno je izneo britanski ambasador u Srbiji Stiven Vordstvort, u predvečerje donošenja "redigovane" rezolucije koju je 10. septembra 2010. godine Generalna skupština UN usvojila aklamacijom.

Vordsvort je, u stvari, poručio Srbiji da od ulaska u Evropsku uniju neće biti ništa dok god je Kosovo u Ustavu definisano kao sastavni deo celokupne državne teritorije. I ne samo to nego je u duhu nekadašnjeg generala a sadašnjeg haškog optuženika Ratka Mladića, koji je imao običaj da kaže: "Priznajem samo faktičko stanje na terenu", i sam stavio do znanja da niko od takozvanih zapadnih saveznika neće imati razumevanja za bilo kakvo "pridruživanje" u slučaju da to tako i ostane u Ustavu Srbije.

Šta u takvim okolnostima mora da čini ova, još uvek važeća politička koalicija, i šta će u vezi s tim činiti neka sledeća, ako je jasan stav najmoćnijih zemalja Zapada da je od dela državne teritorije Srbije napravljena i priznata nova država pod imenom Kosovo?

Nema nikakve sumnje da Srbija treba, ako ne zbog ideje ulaska u Evropsku uniju, a ono zbog sebe, svoje budućnosti i legitimne pripadnosti porodici evropskih naroda, učiniti sve kako bi usvojila i sprovela u delo savremene državno-pravne tekovine te zajednice. Ali da, sa druge strane, ne prihvati ništa od onoga što se sukobljava sa njenim strateškim interesima, makar čekanje na pravdu potrajalo i jedan vek. Jer, ne treba zaboraviti, Srbija ima izlaza, njoj su sva vrata ka snažno rastućoj ruskoj ekonomskoj sili otvorena, pa shodno tome i vrata svih njenih zemalja saveznica, u kojima se danas nalaze najveći resursi ove planete i gde je privredna perspektiva takva da je pravo čudo što je vlastodršci u Beogradu ne koriste u punom kapacitetu. Mada je jasno da srpska pljačkaška tranzicija i njeni faraoni ne gledaju u pravcu Moskve (jer je Putinova administracija doktorirala na lopovima takvog i znatno većeg kalibra), svaka dolazeća politička koalicija, ukoliko ne bude igrala u istom kolu kao i sadašnja, morala bi da potraži saveznika u ovoj moćnoj velesili i njenom ogromnom tržištu.

Reč i misao Stivena Vordsvorta, ambasadora Velike Britanije u Srbiji, treba da urazumi i opomene: Srbija nema i neće imati nikakvih prijatelja tamo gde sede provereni albanski prijatelji i zaštitnici. Čak i kad bi Srbija u Ustavu izbrisala Kosovo kao deo svoje državne teritorije, pitanje je da li bi udovoljila bilo kome u Londonu, Briselu, Parizu i drugde. Kome treba jedna mala kontinentalna država, sa ovakvom reputacijom i u ovakvom položaju? Nije li nemačka kancelarka Angela Merkel u više navrata zagovarala ideju "zatvaranja" procesa proširenja Evropske unije? Nije li ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele nedavno dolazio u Srbiju da njenim političkim vođama objasni do kojih južnih granica se Srbija prostire?

Konačno, zašto je u ovoj stvari upadljivo ćutanje Rusije, ako ne zbog činjenice da je rekla svoje: da će podržati svaku odluku Srbije koja je u njenom interesu. Nažalost, drugo je pitanje kakve je odluke državno rukovodstvo Srbije donosilo u vezi sa Kosovom poslednjih godina, koliko je bilo nedosledno i u kojoj meri pojedeno unutrašnjim obračunima oko podele novca i vlasti.

Iza korumpirane, kompromitovane, međusobno ucenjene i razjedinjene političke oligarhije jedne balkanske državice neće stati niko.

Upravo zato je danas vidljivo, kao nikada ranije, da je Srbija u nekoj vrsti neformalne izolacije u kojoj je naizgled sve slobodno, počev od slobode kretanja do slobodnog protoka robe, ljudi i kapitala. Na svaki drugi pogled, jasno je da se radi o najsiromašnijoj zemlji u Evropi čiji je uticaj, uglavnom na regionalne tokove, samo remetilačke prirode.

Zbog toga su promene prema spolja preko potrebne, kako prema onima koji su pomogli otcepljenju Kosova, tako i prema onima koji ga, zbog "autokefalne" srpske politike, nisu mogli sprečiti.

O promenama unutar države tek treba napisati manifest, u kome će sve biti izloženo reviziji. Od shvatanja kulture i morala do načina sticanja kapitala.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vreme čuda

Tragedija srpske države ima svoje autore sa imenom i prezimenom



Njakavci koji su zgazili Srbiju



Vest da nemačka vlada, za sada još uvek u tajnosti, priprema formiranje nove kontrolne finansijske institucije nazvane Berlinski klub, dočekana je na nož i uz veliku zabrinutost i članica Evropske unije, jer bi, tvrdi se, ova finansijsko-policijska institucija mogla, pre svega zemlje evrozone, da vrati u stanje feudalne i vazalske Evrope. Ovaj novi klub bi trebalo da se bavi dugovima zemalja Evrope koje su na ivici bankrotstva ili su već u suštini bankrotirale. Uplitanje Berlinskog kluba bi, tvrde iz finansijski uzdrmanih zemalja, moglo da znači i nametanje pravila i kreditorima i zemljama dužnicima, s tim što bi cena za zemlje dužnike bila i odricanje od dela sopstvenog suvereniteta. Članovi Berlinskog kluba bi od države dužnika mogli da preuzmu i pravo na upravljanje njenim finansijama i budžetskom politikom, tvrdi se. Uzdrmane zemlje i njihove elite jedino ne razmišljaju kako dugove da vrate. Šta bi onda bilo, i šta će biti sa Srbijom?



Milovan Brkić



Upućeni izvori Tabloida tvrde da vlada Sjedinjenih Američkih Država namerava da u oktobru, preko medija koji su bliski njenoj politici, objavi podatke o bogatstvu srpskog predsednika, njegovim tajnim računima u Italiji, Švajcarskoj, Sloveniji i drugim belosvetskim bankama, kao i tajne račune petorice njegovih ministara. Dara je, kažu, prevršila meru, i tako je surovo pljačkanje jedne izmučene države postalo nepodnošljivo za američku državnu sekretarku Hilari Klinton.

U poslednjih deset godina, a baš toliko je prošlo od ustanka naroda u Beogradu, skakavci iz nove vlasti krenuli su da pelješe Srbiju na način koji nije zabeležen u njenoj istoriji. Životni i profesionalni marginalci, ološ koji se šunjao oko opozicije, uzevši vlast u svoje ruke za samo deset godina zgazio je Srbiju, rasprodao društvena i javna preduzeća, banke, imovinu koju su od oslobođenja gradili milioni trudbenika i seljaka. Oni su se uništavanjem i pljačkom bavili kao naučno-istraživačkim radom!

Ako Nemačka, uz podršku drugih zemalja želi da stavi pod kontrolu države koje se nemilice zadužuju i troše tuđi novac, onda bi u Srbiji ove ljude trebalo javno obesiti, oduzeti im svu imovinu i krenuti od početka, uz veliku pouku. Njihova imena treba zapisati crnim slovima, u svim bibliotekama, muzejima, školama, fakultetima, da stoje i opominju da nam se lopovluk takvih razmera ne ponovi.

U istoriju Srbije treba crnim slovima upisati imena Mlađana Dinkića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Božidara Đelića, Aleksandra Vlahovića, Danka Đunića, Tomice Milosavljevića, Mirka Cvetkovića, Dragana Šuntanovca, Bojana Pajtića i Čedomira Jovanovića, a pred sudska veća izvesti još najmanje 300 onih koji su im bili pomagači u velikom poduhvatu da se jedna zemlja opelješi do bestidnosti.



Mlađan Dinkić



Najsuroviji plan za pljačku Srbije sproveo je Mlađan Dinkić, prvi guverner Narodne banke SR Jugoslavije, nakon obaranja Miloševićeve vlasti. U stvari, gospodin Dinkić je bio guverner "Narodne banke Srbije", jer centralna banka nije ni postojala, jer je Crna Gora nije priznavala.

Sve je urađeno po već smišljenom scenariju za ekonomski slom zemalja u tranziciji, koji je smišljen u svetskim centrima moći, a u MMF-u ponajpre.

Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji: - Bujanje budžetske države pravi je znak da je program strukturnog prilagođavanja neuspeo program. Ovaj tip države je potpuno patološki tip države koji stvara patološku političku strukturu.

Još jedan argument koji ide u prilog činjenici da su se u procesu tranzicije bivše socijalističke države pretvorile u budžetsku državu jeste uvođenje PDV-a. Šema po kojoj se PDV ne plaća po realizaciji plaćanja nego po tzv. fakturisanoj realizaciji, tipičan je primer kako država može svojoj privredi oduzeti finansijske "sokove", čak i u uslovima smrtne agonije privrede. I upravo to ukazuje da je fiskalna država ta koja potkopava sposobnost Vlade da upravlja nacionalnom ekonomijom.

Prva karika monetarnog fetiša upotrebe deviznog kursa kao antiinflacijskog sidra svoju negativnost prikazuje kroz spoljnotrgovinski bilans države, gde se trajno pogoršava uvozno-izvozni trend na štetu izvoza.

Prvi udar na ekonomsku stabilnost asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Mlađan Dinkić je izveo pod plaštom sanacije banaka. Bolje reći, on je sve državne banke dekretom poslao u likvidaciju! Ovaj ekonomski šok bio je potpuno dirigovan i poguban po Srbiju. Pet najvećih državnih banaka raspolagale su imovinom polovine srpskih preduzeća i velikim kapitalom. Likvidacija je bila nasilni udar.

Ovu suludu ideju Mlađan Dnkić je realizovao uz aminovanje tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Tadašnji savezni ministar finansija, stari profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koji je predavao finansije, obratio se tadašnjem predsedniku savezne države Vojislavu Koštunici, opisujući mu pogubnost Dinkićeve zamisli. Koštunica je odbio da primi svog ministra, koji je, inače, bio njegov lični prijatelj i član njegove stranke! Ministar Jovan Ranković je, razočaran, podneo ostavku, a medijima je bilo zabranjeno da prenesu njegova stručna mišljenja.

Kao guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić se sukobio sa Zoranom Đinđićem, tadašnjim premijerom Srbije, jer je premijer postao svestan zla koje Dinkić čini državi Srbiji. Oni koji su stajali iza asistenta koji je slepo sprovodio politiku uništenja Srbije, bili su u prednosti. Guverner je omogućio osnivanje privatnih banaka sumnjivog kapitala, koje su potom opelješile Srbiju svojim kamatnim stopama za barem dvadeset milijardi dolara, iznoseći novac iz Srbije!

Svaka akcija sumanutog Mlađana Dinkića zasniva se na planu pljačkanja Srbije, njenih fondova, budžeta, preduzeća. I konto Mlađana Dinkića i njegove stranačke bande je impresivan. Strana državljanstva, skupocene vile na uglednim jezerima i morima, stotine miliona evra na računima u inostranstvu.

Hapšenjem Mlađana Dinkića stekle bi se pretpostavke za oduzimanje tih para i imovine, ako im se uđe u trag, ali šteta koju je ovaj kriminalac učinio državi Srbiji i njenim građanima nenadoknadiva je.

Mlađan Dinkić je vlasnik više međunarodnih nagrada ''za uspešno prestrukturiranje bankarskog sistema". Čovek koji je svojim učinkom doveo Srbiju na mesto najsiromašnije zemlje u Evropi!



Vojislav Koštunica



Vojislav Koštunica je godinu dana ranije, od Dinkićevog napada na banke, u Beloj kući iz ruku tadašnjeg predsednika Džordža Buša mlađeg primio prestižnu nagradu kao "državnik sveta" u 2000. godini!

Možda Vojislav Koštunica ne razume ekonomiju i finansije, ali njegovo kasnije ponašanje, kojim kao predsednik Vlade Srbije nije hteo da spreči pljačke Mlađana Dinkića, u ulozi raznih ministara, kao i svoje stranačke finansijere da razaraju Srbiju, čini ga i istorijski i krivično odgovornim za uništavanje Srbije, mada gospodin Koštunica nije bio sklon ličnom bogaćenju. Naprotiv, ostao je i po odlasku s funkcije da živi više nego skromno.



Zoran Đinđić



Kada je u januaru 2001. godine izabran za predsednika Vlade Srbije, njegovi ministri su bili iz tadašnje koalicije DOS, sastavljeni s konopca i koca. Pred ovim čovekom, profesorom filozofije, bila su životna pitanja. Kako da ih rešava filozof?

Premijer Đinđić je bio opčinjen kriminalcima. Da li njihovim novcem ili lošim glasom, teško je zaključiti. Njegovi prijatelji su postali banditi iz Surčina i Zemuna, koji će mu i doći glave.

Premijer je napravio kobnu grešku. Poželeo je da preuzme sve poslove Miloševićevih ljudi. Od Stanka Subotića, Kertesa... Oni su radili za Miloševića, puneći budžet, ali je Đinđić poželeo da od sive ekonomije pare idu njemu u džep, umesto u budžet.

Zoran Đinđić je, nažalost, kasno shvatio kuda vodi njegova politika. On nije ni mogao da spreči svoje koalicione partnere na ministarskim mestima da ne kradu, jer bi pala Vlada. A njegovi ministri su kao hijene čerupali Srbiju.



Boris Tadić



Prve velike pare Boris Tadić je uzeo od Bogoljuba Karića da zaštiti njegove interese u Mobtelu. Dobio je više od deset miliona dolara tadašnjih para. Zoran Đinđić ga je smenio kada je čuo koliko ovaj krade, koliko je poslova sklopio sa izraelskim kompanijama. Nastavio je da krade i kao ministar odbrane. I to muški, nije štedeo.

Ipak, najveće pare zaradio je kao predsednik Srbije, preko svojih dečaka kojima se okružio i koje je postavio na ključna mesta u organima vlasti.

Američke obaveštajne službe njegovu imovinu procenjuju na dve milijarde. Njegov šef kabineta Miodrag Rakić je čovek za uterivanje para od banaka, od privatnika, od biznismena... Pljačkaju bolnice, škole, obdaništa... Njegov marketinški savetnik je Srđan Šaper, drug iz detinjstva. Kada američka vlada zamrzne imovinu Borisa Tadića, srpska javnost biće šokirana koliko je ovaj čovek pokrao novca od građana.



Aleksandar Vlahović



Gospodin Vlahović je sirotan iz Sopota. Otac, vodoinstalater, rano ga je ostavio i otišao u Čikago. Pomirio se sa sinom tek kada je on postao ministar za privatizaciju. Odmah je u Čikagu osnovao Američko-srpsku privrednu komoru. U stvari, bio je to paravan da iznesu stotine miliona dolara i maraka, koje će njegov sin, u kooperaciji sa Dankom Đunićem i Mirkom Cvetkovićem opljačkati.

Aleksandar Vlahović je uz velike provizije prodavao srpske cementare, fabrike piva, strateška preduzeća, i to za mizeran iznos novca, koji, kako se ispostavilo, uglavnom nikada nije ni ušao u Srbiju!

Zajedno sa svojim mentorom Dankom Đunićem, gospodin Vlahović je, od svoje ministarske plate, kupio mnoga preduzeća po mizernoj ceni, i to kreditom banaka koje je privatizovao!

Srpsku tranziciju sproveli su Mlađan Dinkić, Aleksandar Vlahović, Danko Đunić, Božidar Đelić i Mirko Cvetković. Pet vešala. Ali, kakva korist? Ono što su ovi štakori uradili imovini Srbije može se opisati samo u tomovima, a njihove postupke teško da mogu opisati i psihijatri. Zajedničko im je što su, sva petorica, mada to javnosti nije poznato, biseksualci, vole muškarce, a žene su im alibi!



Danko Đunić



Gospodin Đunić je mentor Aleksandru Vlahoviću. Zajedno su radili na projektu ništenja Srbije. Đunić je bivši veslač, reprezentativac, i uspeo je da prevesla srpsko tužilaštvo i sudove. Bio je potpredsednik savezne vlade u vreme Miloševićevog zemana.

Ostao je u sedlu posle Miloševićevog smaknuća, jer je imao veliki novac. Postao je direktor revizorske kuće Dilojt i Tuš za Srbiju. Ministar Vlahović, čije ministarstvo je bilo na istom spratu na kojem i Đunićeva kompanija, davao je svom mentoru da vrši procenu vrednosti kapitala društvenih i državnih preduzeća, cementara, pivara... Sve je bilo fingirano. Bio je tu i Mirko Cvetković, čovek tunjav, ali opasan kriminalac, koji je bio u svim poslovima. I na svim važnim mestima, pa konačno i premijer Srbije.

Tri ratna druga - Vlahović, Đunić i Cvetković umeli su jedan drugom da čuvaju leđa. I svoje firme, imovinu, kapital.

Njih ne treba obesiti. Treba ih čuvati, staviti u kaveze, i puštati njihove slike da roditelji plaše svoju decu rečima - budi dobar, nemoj da kao čika Mirko završiš u kavezu.



Božidar Đelić



Posle oktobarskog ustanka, neko ko je njime iz inostranstva rukovodio, poslao nam je u Beograd Božidara Đelića. Iz Pariza, čoveka koji je naše gore list, iz Pirota.

Predstavljen nam je, u vladi premijera Đinđića, kao veliki stručnjak za finansije. Sorošev đak. Radio je po modelu Džefrija Saksa. Oteran je iz Rusije, Poljske, Češke, kao da je gubav... A kakav je to stručnjak! Ume tečno da govori francuski! Nije završio fakultet, nego nešto što liči na našu višu ekonomsku.

E, taj čovek nam je reformisao poreski sistem: Boža derikoža, zvali su ga. Na pregledu, kada je Đinđić poslao svoje ministre na Vojnomedicinsku akademiju po lekarska uverenja, dobio je, kao i Mlađan Dinkić, zaključak lekara - nije sposoban za rad, asocijalni psihopata-šizofrenik.

Kada je došao u Beograd, hvalio se da spava na tetkinom kauču. Onda je zajašio nas, i u svim je vladama ministar. Njegov konto se meri desetinom miliona. Šteta koju je naneo Srbiji svojim diletantizmom desetostruko je veća. A možda i nenadoknadiva.



Dragan Šutanovac



Među pljačkašima od kalibra je i ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je sa svojim pomoćnikom i kumom Ilijom Pilipovićem, i Stevanom Nikčevićem, direktorom Jugoimporta SDPR, opelješio vojni budžet za stotinak miliona evra. Ovaj trojac bez kormilara rasprodao je vojnu imovinu, vojnu opremu, naoružanje i municiju preko svojih privatnih firmi, uz velike provizije. Sistematski su, i planski, uništili Vojsku Srbije i njenu odbrambenu moć sveli na nulu. Nikada u svoj istoriji Srbija nije imala slabiju armiju, niti ministra koji je bio takav lopov.



Nastaviće se







Naj, naj...



Statistika je surova. Srbija danas stranim kreditorima duguje oko 29 milijardi evra. Unutrašnji dug je teško i izračunati. U Srbiji su najmanje zarade u Evropi, najveća je stopa nezaposlenosti, najveća stopa rada na crno, Srbija je zemlja sa najviše penzionera u Evropi i sa najmanjim penzijama, sa najvećim brojem gladnih, sa najvećom stopom smrtnosti.









Unikatniji od unikata



Od kada je 5. oktobra 2000. godine zamenjena vlast, takozvana demokratska opozicija je krenula u tranzicione poduhvate, u reforme svih boja, počev od balkanskog, socijalnog, pa do pravosudnog sistema.

Nova vlast je od stare nasledila državu koja je godinama bila u ekonomskoj izolaciji. I političkoj, može se reći, jer Milošević nije želeo da ima sebi sličnog za uzor. Bio je unikat.

Ipak, državne banke i veliki sistemi i preduzeća nisu uništavani do te mere, niti prodavani u bescenje. Nije bilo milijardera, nije bilo toliko bogatih ljudi, iako takva vremena izbacuju liferante, špekulante i crnoberzijance, ali oni po pravilu, zbog neukosti a možda i Božje pravde, brzo propadnu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Likovi i senke



Doktorka protiv lekova



N. V.





Gospođa Milica Delević, nekada i Đilas, već duži niz godina služi svojoj domovini pridružujući je Evropskoj uniji.

Ovaj nezahvalni i prilično beznadežni posao odlično je plaćen, a njeno radno mesto, osim evropske plate, podrazumeva kancelarije u Beogradu i Briselu (ova druga košta mesečno kao dobar automobil srednje klase).

Gledano sa tog stanovišta, M. Delević je već odavno ušla u obećanu zajednicu srećnih naroda, te joj, u takvim okolnostima, posao oko pridruživanja ostatka Srbije znatno lakše pada. Ako ovo imalo liči na demagošku kritiku jedne korisne građanke koja služi svojoj domovini, onda njen evropatriotizam treba nanovo "pročitati"...

Gospođa Delević je doktorirala 2003. godine na Univerzitetu Kent u Kenterberiju (Velika Britanija), na Katedri za međunarodne odnose i politiku. Bila je i zamenik direktora Diplomatske akademije negdašnjeg Saveznog ministarstva inostranih poslova, ali i direktor Kancelarije za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji. Taj posao je, u različitim formama, nastavila da radi i nakon raspada ove privremene državne zajednice.

Godinu dana je bila pomoćnik ministra spoljnih poslova i direktor Generalne direkcije za EU. Od oktobra 2008. godine radi na poslovima direktora vladine Kancelarije za evropske integracije.

Kakav je dosadašnji profesionalni učinak ove, očito važne i uticajne žene? Dobro upućeni tvrde da je njena kancelarija najefikasnija od svih pri srpskoj vladi!

Onda bi i taj podatak morao da zabrine...

Jer, do sada bi, shodno tome, Srbija već morala biti pred vratima Evropske unije. A svi znaju da nije ni blizu, nego da je čeka još "sedam gora i mora", preko kojih treba preći, pod uslovom da izbriše Kosovo iz Ustava, da reši romsko, bošnjačko, mađarsko, vlaško, bugarsko, pedersko i ostala pitanja, kao osnovnu pretpostavku da počnu razgovori o prekompoziciji srpskog društva u jednu modernu, administrativno efikasnu državu, koja će rešiti ekološke, transportne i druge probleme sa kojima se svakodnevno suočava.

I konačno, kakvog smisla ima posao britanske doktorke međunarodnih odnosa Milice Delević u zemlji koja čeka da joj evropski prijatelji daju sedativ od koga će amputaciju dela teritorije lakše podneti? Očito, nikakvog.

Jer, ona i sama govori kako Evropa ne treba da nam pravi ustupke što smo pristali na amputaciju, i da to nema veze sa zavođenjem "europskog ćudoređa" u Srbiji. Nego da odbolujemo bez lekova.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zablude



Piše: Branko Dragaš





NEBESKI NAROD - Mi smo nebeski narod. Ako ne znamo da radimo, znamo da ginemo. Potpuna glupost. Koštala nas je milione života. Srpska kvazielita je suludo žrtvovala svoj narod, verujući da će spas doći na Nebu. To što smo bili predstraža hrišćanstva, to ne znači da smo morali da ginemo za tuđe interese da bi srpska elita hranila svoju bolesnu sujetu. Nismo naučili Interes, Proračun i Kombinaciju. Nismo naučili da u odnosima između država nema ljubavi, nego samo realnih interesa. Nažalost, ni danas se ništa nije promenilo. Srljamo iz tragedije u tragediju.

NACIJA - Mi smo najstarija nacija na svetu. Prvo smo bili mi, Srbi, pa su se onda pojavile - amebe i kišne gliste. Za mene pitanja ko je najstariji narod, treba zameniti pitanjem - ko je prvi sišao sa drveta? Tu je ključ razumevanja nacionalnog ludila. Ko se prvi osmelio da trajno siđe na zemlju, da se ispravi i da zakorači smelo napred? Srbi jesu stari narod, ali prvi koji je sišao sa drveta je predak svih nas. I niko nema prava da ga prisvaja samo za sebe.

ZLATNE KAŠIKE - Kada smo MI jeli zlatnim kašikama, njih je jela trulež močvare. To veliko MI je problematično. MI se ne može odnositi na sve pripadnike našeg nebeskog naroda. Tačno je da se na srpskom dvoru jelo zlatnim kašikama, ali, isto tako, tačno je da je i nas jela beda i sirotinja. To što neki buzdovan na dvoru srče čorbu od koprive zlatnom kašikom, onom nesretniku što nema šta da jede apsolutno ništa ne znači. Neće postati sit. To mu neće podići nacionalno dostojanstvo. I još nešto. Vrlo važno. Ako smo nekada jeli zlatnim kašikama, zašto smo danas postali najsiromašniji narod u Evropi? Gde je greška? U čemu je problem?

USTANAK - Prvi srpski ustanak je izbio jer narod više nije mogao da trpi turski zulum. Pogrešno. Prvi srpski ustanak je izbio jer srpska trgovačka kasta nije više htela da joj zaradu uzima - bolesnik na Bosforu. Ako se već otvara tržište, jer se carstvo urušava, zašto onda ne bi probili taj gnjili čir i prisvojili sebi monopole. Vođe ustanika su se tako i ponašali. Zaposeli su skele, puteve i carinarnice i počeli da uzimaju zaradu samo za sebe. Neki su čak zadržali i hareme. Narod nije bio važan. Sve dok nije izbio ustanak protiv odmetnutih vođa.

VUK I DOSITEJ - Oni su dve suprotnosti. Dva antipoda. To je sukob tradicije i modernizma. Propali smo zato što je Vuk pobedio Dositeja. Pogrešno. Između Vuka i Dositeja biram i Vuka i Dositeja. Oni su -jedno. Naše bogatstvo je njihov spoj. Volter je pisao da je sklad zbir različitosti. Jednoumlje je najgore, bez obzira na to odakle dolazilo. I Vuk i Dositej su naši učitelji od kojih ništa nismo naučili. I još hoćemo da ih posvađamo.

PRVO VELIKO KLANJE - Srbija je izazvala Prvi svetski rat. Tragična optužba, kao ona danas da smo genocidan narod. Istina je da srpska kvazielita ništa nije razumela šta se dešava u svetu. Nije razumela da Fordov pronalazak traka menja svet i da će početi ratovi za naftu. Nisu razumeli da smo mi na putu ka naftnim poljima i da treba da se sklonimo, pustimo krstaše da prođu i da im naplatimo putarinu. Žrtvovali su 64 odsto muške populacije da bi dokazali svoju nacionalnu potenciju.

JUGOSLAVIJA - Za plemenitu južnoslovensku ideju dali smo kraljevinu, naciju, teritoriju i istoriju da bi Njegovo kraljevsko veličanstvo dobilo nekoliko vila i nekoliko hektara vinograda u južnoslovenskoj zajednici. Nismo poslušali mudrog Živojina Mišića. Nismo poslušali dobronamernog Vudra Vilsona. Država sa hiljadugodišnjom istorijom i tradicijom razgovara sa nevladinom organizacijom pod nazivom - Jugoslovenski odbor, koja nema ništa a hoće sve. Umesto da napravimo računicu šta dobijamo i šta gubimo, mi smo, zaneseni velikom južnoslovenskom misijom, napravili firmu koja nije imala kapitala. Bankrot je bio neizbežan.

DRUGO VELIKO KLANJE - Ništa nismo naučili iz Prvog velikog klanja. Neverovatno. Kao da to nisu bili naši ljudi. Kao da su to bili neki mrski neprijatelji. Poraženi iz Prvog velikog klanja nisu bili zadovoljni novom preraspodelom tržišta. Trka oko nafte se nastavila, a oni su, privremeno, ispali iz takmičenja. Odlučili su da se vrate fašističkom čizmom. Mi nismo imali velikog izbora. Između nacističkih i boljševičkih konclogora nudila nam se prihvatljiva kapitulacija. Hitler nije hteo da pregovara sa nama i dok je pio kafu na Šanzelizeu, poslao je Ribentropa da nam donese nagodbu. Englezima se to nije svidelo i za 70.000 funti su organizovali - puč. Parola bolje grob, nego rob i bolje rat nego pakt koštala nas je 1.700.000 života.

REVOLUCIJA - Kada je srpski komunista ubio srpskog žandara, prema tumačenju pobednika, počela je socijalistička revolucija. Vlast radničke klase je ustoličila komunističku buržoaziju. Cezaropapistička svita Velikog meštera sviju hulja je uspela da sve nerešene probleme između braće ostavi da se rešavaju u novom balkanskom klanju. Teza da smo zahvaljujući socijalističkoj revoluciji, Partiji i Drugu Titu imali industrijski razvoj pogrešna je. Isti ili brži razvoj bismo imali i da smo ostali kapitalistička država i da je Njegovo kraljevsko veličanstvo nastavilo da nas sluđuje. Uostalom, kapitalističkog monarha je zamenio mnogo veštiji i sposobniji komunistički monarh. Revolucija je zamenila jedan ološ drugim ološem. Ideologije nisu bile važne. Mnogo važnije je bilo da se ne menja totalitarni sistem vlasti.

SAMOUPRAVLJANJE - Direktor državne aviokompanije je čekao da radnički savet donese odluku koji tip aviona treba da se kupi. Radnički savet je zasedao i glasao. Jednak broj glasova je imao i boing i erbas. Ostalo je još samo da glasa Rada čistačica. Ona nije glasala. Nije bila prisutna. Prala je poslovnicu. Njen glas trebalo je da odluči. Svi su bili napeti. Ko će pobediti? Rada je napisala: treba mi nova metla, sunđeri i kese za usisivač. I moli sve službenike da ostavljaju urednu WC šolju i da ne brišu peškirom cipele.

DRUŠTVENA SVOJINA - Pošto je svojina pripadala svima nama, bila je svačija i ničija, onda je Partija preuzela upravljanje društvenom svojinom u svom interesu. Partijski komesari su vršili nasilje u privredi i ništa se nije promenilo do današnjeg dana. Danas to rade koalicioni partneri. Uprkos sveopštoj aklamaciji o društvenoj svojini koja pripada svima nama, njome nisu mogli da raspolažu nezaposleni, seljaci, nezavisni intelektualci i svi neprijatelji Partije.

TRANZICIJA - Neoliberalni ideolozi su smislili da je najbolji način za pokoravanje sveta i otvaranje tržišta za svoje korporacije da se izvrši tranzicija. Šok-terapija je podrazumevala naglo otvaranje tržišta za njihove kompanije, privatizaciju i vezanost domaće valute za dolar. Gangsteri sa Volstrita, iz Pentagona i Bele kuće angažovali su gurua neoliberalizma Miltona Fridmana da uvodi slobodno tržište i demokratiju tenkovima, vojnim huntama, logorima, masakrima i istrebljenjima svih onih koji imaju drugo mišljenje. Iskustva Čilea, Argentine, Bolivije, Urugvaja i Brazila, a kasnije Rusije, Poljske, Južnoafričke Republike i balkanskih zemalja dokaz su da zlikovci vladaju svetom i da im je jedina ideja da jedan odsto kontroliše planetu i da polaže račune Familiji.

SLOBODNO TRŽIŠTE - Floskula o slobodnom tržištu omogućila je bogatima da budu sve bogatiji. Na drugoj strani, siromašni su sve siromašniji. Socijalno raslojavanje se desilo kako unutar same Imperije u rastrojstvu, tako i između razvijenih i nerazvijenih država. Živimo u kastinskoj civilizaciji. Nema slobodnog tržišta. Pet porodica kontroliše automobilsku industriju. Sedam porodica kontroliše proizvodnju hrane. Sve je pod kontrolom Velikog brata. A Veliki brat radi za Familiju. I tako srljamo u propast.

EU - Evropske i evroatlantske integracije su mantra tržišnih talibana, koji vladaju na razaranju države, institucija, privrede i morala. Opsednutost danas EU je ista kao i opsednutost komunista vlašću radničke klase ili opsednutost šovinista svojom nacijom. Duboko iza te propagande o EU krije se totalitarni režim koga Maneken tranzicije vodi u srednji vek. Izvanredna ideja EU je obesmišljena vavilonskim prohtevima briselske birokratije. Izaći iz propalog projekta južnoslovenske zajednice, gde smo doživeli najveće nacionalne gubitke, da bismo ušli u još veći propali projekat evropske zajednice, gde će uspešni, štedljivi i vredni pokrivati gubitke neuspešnih, lenjih i rasipnih, ravno je samoubistvu. Koji je naš interes? Da li je neko iz režima izveo računicu? Pokažite nam matematiku. Sve ostalo je ideologija dobrostojećih komesara integracija koji brane samo svoje lične interese. Ako se raspadne Belgija, onda treba da se raspadne i birokratizovana EU. Evropska ideja nije mrtva. Moraju novi ljudi sa novom vizijom da ponude nova rešenja. Nova integracija u kojoj svi dobijamo, a ne samo briselska birokratija i njihovi nalogodavci.

DRŽAVA - Sve probleme će nam rešiti država. Poslednja ispitivanja pokazuju da samo šest odsto ispitanika želi da radi u privatnom sektoru, dok svi ostali sanjaju državne jasle. Građani se upravljaju prema svojim interesima. Trenutno je najveći interes da radiš za državu. Tako dobijamo državni etatizam, što je pogubno za Demokratiju i Republiku. Umesto da oslobađamo društvo i da smanjujemo broj parazita koji žive od pljačkanja poreskih obveznika, partije na vlasti i opoziciji se utrkuju u reketiranju sopstvenih građana. Strateške grane treba da ostanu u većinskom vlasništvu države, ostatak vlasništva treba prodati građanima iz zemlje i rasejanja i strancima. Zalažem se za narodni kapitalizam, jeftinu državu i malobrojnu, kompjuterizovanu administraciju u službi građana.

LENJOST - Mi Srbi smo lenj narod. Ko to kaže? Banditi tajkuni i ološ političari. Naš narod neće da radi, kaže lokalni vukodlak dok plaća radnu snagu mesečno 100 evra. Kontrapitanje: zašto su naši ljudi u rasejanju najbolji radnici? Kako to? U čemu je problem? Odgovor je jasan: totalitarni sistem ubija naš narod, osiromašuje ga i ponižava. Potpuno mi je svejedno ko to radi, pod kojom ideologijom, da li to bio komunistički komesar, šovinistički ratnohuškač ili neoliberalni japijevac. Svi su oni isti. Suština je da se ukine totalitarizam. I da više nema zabluda. A to se postiže učenjem i radom na sebi. Posle ide pobuna. I novo društvo. Oslobođeno totalitarizma.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Glad

Nezapamćena beda: Ljudi se ubijaju pre nego što ih Vlada i njena politika žive sahrane, što nije upamćeno ni pod bombama, sankcijama i hiperinflacijom

Zveri u pekmezu

Verovatno nije daleko vreme kada će se sve poniženo i uvređeno, kljasto i onesposobljeno zaslugom mafijaških novodemokratskih robovlasnika početi sakupljati i pre zore, ali ne pred takođe hendikepiranim narodnim kuhinjama, niti u redovima za mleko ili ulje, nego pred vlastelinskim palatama - da se motkama i kamenjem izbori za vlastiti goli život

Nikola Vlahović



Jedna od epohalnih laži srpskog ministra Božidara Đelića bila je i ona o prepolovljenom siromaštvu u periodu od 2002. do 2008. godine.

Onda je došla i statistika da to objasni, pa je pominjana brojka od 720.000 ljudi koji žive ispod apsolutne granice siromaštva i mesečno raspolaže sa samo 8.000 dinara. Ni taj legendarni Republički zavod za sabiranje i oduzimanje teško proverljivih činjenica nije mogao a da ne prizna da je broj najsiromašnijih tokom 2009. godine povećan za 60.000 ljudi u odnosu na prethodnu godinu. Reč je o povećanju one mase ljudi koja nema novca za najosnovnije - stan i hranu.

U međuvremenu, dok su Vlada, ministri i narodni poslanici živeli kao niko pre njih, došlo je "na kazan", u narodnu kuhinju, još 36.000 gladnih. Realna glad, lako je pretpostaviti, znatno je veća od statističke. Gladuju i oni koji rade...

U Srbiji je zaposleno manje od dva miliona ljudi, a nezaposlenih je najmanje još toliko. Ostatak su penzioneri i izdržavane osobe. Svakog jutra, preko deset odsto dece u Srbiji nema šta da doručkuje. Da bi zaposleni građanin Srbije sa prosečnom platom od 36.196 dinara imao za osnovne prehrambene potrebe, treba u toku meseca da se negde snađe za još tri-četiri hiljade ili da taj, za mnoge bogataški budžet - smanji.

Ali, ako je ovaj "bogataški" prosek srpske plate makar i minimalno moguće rastezati od prvog do prvog, u opštinama kakve su Bojnik, Medveđa, Bela Palanka, Trgovište, Tutin, Crna Trava, Žitište, Plandište, Kuršumlija pa i mnogim drugim, ne tako udaljenim od Beograda, takva su primanja nezamisliva.

Jedna velika sindikalna organizacija, čiji "bosovi" žive kao mali bogovi, uradila je (o trošku jedne strane srodne organizacije) istraživanje o siromaštvu u Srbiji i došla do istorijski važnog podatka - da 14 odsto građana nema ni za hranu, a 27 odsto "...kaže da ima za hranu, ali zato ni za šta drugo nema!"

Opet mimo statistike, a prema podacima jedne nemačke humanitarne organizacije, više od milion Srba ne zna kada će sledeći put jesti! Francuski radio (RFI) govori o hiljadama ljudi u narodnim kuhinjama, a srpski mediji o uspešnoj Vladinoj strategiji za smanjenje preostalog siromaštva!

A činjenice su takve da bi svaku vladu zbog ovoga moralo biti sramota. Beogradska gradska vlada priznaje da u glavnom gradu ima 30 punktova narodnih kuhinja, sa perspektivom otvaranja novih. Koliko je daleko odmaklo licemerje glavnih izvođača demokratskih radova, govori i podatak da je jedna organizacija po imenu "Banka hrane" (koja pomaže narodne kuhinje i iza koje stoje srpske vlasti) došla na ideju da "...u dogovoru sa Unijom pekara najugroženijim građanima distribuira pekarske proizvode koji su povučeni iz prodaje ali su upotrebljivi!"

I predstavnici te organizacije, "Banke hrane", baratali su brojkama, pa njihova statistika kaže da oko 500.000 građana, ili 6,6 odsto stanovništva Srbije, živi ispod granice siromaštva, i to domaćinstva koja imaju manje od 8.883 dinara po potrošačkoj jedinici mesečno. Potrošačka jedinica je birokratski izraz za - gladnog čoveka...

"Banka hrane" dalje ističe da od tog broja samo oko 45.000 porodica, ili oko 130.000 pojedinaca, dobija mesečnu novčanu pomoć: "...U pitanju je takozvano materijalno obezbeđenje koje je zbog ograničenih budžetskih sredstava minimalno i iznosi od 4.310 dinara za jednočlano domaćinstvo do 8.625 dinara za domaćinstvo sa pet ili više članova. Ostalih 370.000 građana dobija povremenu novčanu pomoć ili je ne dobija uopšte".

Surova istina o gladnima u Srbiji govori da je oko pola miliona dece, što direktno što indirektno, izloženo siromaštvu. Najmanje 200.000 đaka svakog dana će doći gladno u školu, a da to nikoga, a ponajmanje onog ministra-optimistu neće urazumiti. Ni on ni njegova braća lažovi i lopovi neće i ne žele da vide da im je domovina još uvek puna neraseljenih kolektivnih centara i oronulih domova za sve brojnije ometene u razvoju, da je broj penzionera sve veći, broj radno sposobnog stanovništva sve manji, i da, sve u svemu, ova država baulja pod teretom politike kakvu vode već jednu deceniju.

Pogledaj dom svoj, anđele!

Lako je utvrditi gde je Srbija danas na mapi gladnih i sitih. Treba samo malo zaviriti u tanjir komšijama i susedima, pa se uveriti da je tlapnja druge vlade Borisa Tadića o višim ciljevima plod ozbiljnog poremećaja ličnosti, a ne činjeničnog stanja.

Naime, Slovenija, ma koliko da je mala i malobrojna, danas je pet puta bogatija od Srbije. Hrvatska čak dva puta! Tri nekada bratske jugoslovenske republike, Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, koje su do pre nekoliko godina bile iza Srbije, statistički su je, prema proseku plata, prevazišle. U poslednjih godinu dana to je uspelo čak i Albaniji!

Poređenja radi, treba samo videti podatak da je Srbija danas čak deset puta siromašnija od Poljske, pa će posledice te druge vlade Borisa Tadića biti više nego jasne. Kako njemu, tako i njegovim medijima kojima je važnije "stanje nacije" od stvarnog stanja stvari u državi koja tone u peščanom satu, između konačne prošlosti i neizvesne budućnosti.

Zbog materijalnog siromaštva i celokupne bede od života, samo je u noći između 6. i 7. septembra u Novom Sadu i okolini petoro ljudi izvršilo samoubistvo vešanjem!

Ubistva koja su se širom Srbije desila tokom 2009/2010. u porodičnim obračunima zbog nezaposlenosti, nepodnošljivog zajedničkog života više gladnih generacija, zastrašujuća je.

Slučajeve poput bračnog para iz Smedereva ili slučaj Viktorije Vojnić-Hajduk i njenog sina Ivana koji su nađeni mrtvi zbog gladi, više niko i ne beleži, jer imaju gadno propagandno dejstvo koje bi moglo da naruši sreću skrpljene vladajuće koalicije.

Ko u takvim okolnostima ima prava da govori kako "... u Srbiji niko ne sme da umre od gladi!", ili da "mi imamo viškove hrane, što znači da ona nije bila dobro raspoređena..."?

Mora da je ljudski život u Srbiji od male vrednosti i značaja za takve mislioce. Jer, gde bi drugde mogao biti smišljen termin "tranzicioni gubitnici"? Ko bi drugi, nego ovdašnji protagonisti najnehumanijeg kapitalizma na planeti, mogao da ga izgovori?

Srpska vlada bi morala da zna da su takozvane narodne kuhinje i humanitarna pomoć - gašenje požara benzinom, i da bez ozbiljne strategije o zapošljavanju, školovanju, prekvalifikacijama i sličnim velikim projektima, gladnih ne samo što će i dalje biti nego će biti sve brojniji. Već danas, oni su postali problem koji su bolje i poštenije prepoznale Evropska unija i njene institucije nego oni od kojih se to u ovoj kući sirotinje i bogataša očekuje.

Siromaštvo u Srbiji nije bilo značajno prisutno do početka devedesetih, kada je, kao deo SFRJ, Srbija imala bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika od oko 3.000 dolara, razvijene trgovinske i finansijske veze sa Zapadom, privredni sistem koji se umnogome oslanjao na tržišne uslove privređivanja.

Nažalost, sadašnja regionalna rasprostranjenost siromaštva pokazuje da (opet jedna statistika) 23,5 odsto stanovnika jugoistočne Srbije živi u bedi, 13,2 odsto stanovnika zapadne Srbije na ivici egzistencije, 11,4 odsto stanovnika istočne Srbije, 9,7 odsto stanovnika Šumadije, 7,9 odsto vojvođanske populacije i 4,2 odsto stanovnika Beograda je - zaista gladno. Granica siromaštva u Srbiji određena po potrošačkoj jedinici i u proseku iznosi manje od 72 evra mesečno. Prema ovome, ispod linije siromaštva nalazi se 10 odsto stanovništva Srbije, dakle - oko 800.000 građana.

Ovim povodom smišljena je i nova cinična kovanica - "Nedovoljno materijalno obezbeđeni". Takvih "potrošačkih jedinica" je, izgleda, oko 1.600.000.

Tokom 2002. godine 250.000 porodica bilo je siromašno. Slika je još dramatičnija ako se zna da ovom neveselom statistikom nisu obuhvaćene izbeglice, interno raseljena lica i Romi! Najveći problem u Srbiji najviše pogađa sada već bivši srednji sloj.

Privatizacija bivših socijalističkih preduzeća donela je radničko siromaštvo, zbog čega oko 640.000 ljudi radi u sivoj zoni, a oko 800.000 zvanično je nezaposleno.

A šta jedu zveri iz nacionalnog parka?



Konačno, izgleda da su se život i statistika konačno složili da je Srbija dotakla socijalno dno, a da Albanija, ta mediteranska državica, naš omiljeni stereotip za siromaštvo, ima u proseku veće plate nego što ih ima srpska radnička sirotinja. Da ničega drugog nije, nego samo ove činjenice, trebalo bi da padaju i ministri i vlade svakih šest meseci, sve dok neko skupo ne plati zbog sistematskog ubijanja srpske ekonomije, što je i dovelo na prosjački štap celu državu, koja, prema prirodnom potencijalu, može i mora biti među srednje razvijenima u Evropi.

Dok traju šizoidne recitacije balavih glavara savremene Srbije o "našem evropskom putu", nikada veće moralno i materijalno blato nije bilo tako duboko i toliko visoko, i nikada kao danas nisu vladali državnička nemoć i pljačkaški duh u svakoj instituciji ovog posrnulog društva.

Dokaza da je to tako ima i previše. Notorna je istina da ovde dobro živi jedna mala grupa monopolista i krvopija, koji su već odavno udruženi u robne kartele, u grupacije za odbranu svojih pljačkaških tvrđava preko kojih upravljaju celokupnim srpskim tržištem, proizvodnjom, preradom, prodajom, preprodajom i zaštitom onoga što oni sami uvoze iz inostranstva. Upravo ta uvoznička grupacija, koja neće zaraditi na domaćem proizvodu koliko na stranom, krajem leta 2010. godine pokazuje koliko je moćna i kako može da dovede srpsku vladu u vanredno stanje. Kad je izbio skandal sa veštačkom nestašicom mleka i ulja, formalni predsednik Vlade Mirko Cvetković obratio se suštinskom mandataru, Borisu Tadiću, sa idejom da "odbrane tržište", pa je pala "oštra" pretnja da će Vlada "intervenisati" iz robnih rezervi.

Ovo, naravno, nije nikoga potreslo - ni građane koji su kupovali osnovne prehrambene proizvode kao pred najavljeni rat, niti one koji diktiraju stanje na tržištu.

Nešto ranije, govoreći o tome ko je glavni na srpskom tržištu i kako se od glavnog odbraniti, ministar poljoprivrede Saša Dragin, verno tumačeći duh birokratske nakaze koju i sam predstavlja, doslovno je rekao:

"Jedan deo takvog kartelskog sporazuma smo onemogućili organizovanjem sistema javnih skladišta, gde poljoprivrednici mogu da lageruju svoju robu i na osnovu nje dobijaju kredite od banaka i čekaju najpovoljniji momenat za prodaju izbegavajući ucene otkupljivača. Trudimo se i da subvencije stignu pre pšenice kako bi ratari mogli da čekaju sa prodajom, kalkulišu i samim tim dobiju bolju cenu. To je način borbe protiv otkupljivačkog lobija".

Kakva je to država u kojoj ministar poljoprivrede poziva poljoprivrednike da idu u skloništa i zbegove, da se organizuju u neke partizanske ekonomije i čekaju bolja vremena? Kakav je to ministar i kakva je to država kad podvode ionako opljačkanog poljoprivrednika na šalterima zelenaških banaka, koje, pored svega, imaju i najveće kamate u celoj Evropi, od Skandinavije do Albanije?!

Ova i slična pitanja imaju i svoje odgovore...

Bolesno korumpirana vlast u Srbiji neraskidivo pripada svom finansijskom zverinjaku koji je vitalniji i jači od svih režima i njihovih koalicija. Taj zverinjak ne sme niko da ukine, jer bi ukinuo sebe samog, pa je ovdašnja politikantska vrhuška pravilno shvatila zadatak proglasivši ovu lopovsku džunglu nacionalnim parkom. Jedna od tih prebogatih zveri ima čak i status zaštićenog svedoka na procesu sa beskonačnom perspektivom.

Nažalost, realna slika sadašnje Srbije nije ni na tržištu ni oko njega. Na sceni je pitanje biološkog opstanka barem nekoliko miliona ljudi koji ne mogu sebi ni svojoj porodici da obezbede pristojna tri obroka dnevno. Na sceni je, rečeno jezikom globalističkog nevladinog sektora, humanitarna katastrofa ogromnih razmera!

Problem je što nju neće priznati takozvana demokratska vlast, a ako je ona ne prizna onda je i nema! Potom će tu notornu laž kao suštu istinu objaviti svi ključni medijski proizvodi vladajuće koalicije, koja se, treba li podsećati, sastala upravo "oko socijalnog pitanja".

Ali, još dok se "socijalistička internacionala" zaodenuta i u žuto i u crveno međusobno žvalavila u čast novog pobratimstva, trajao je paralelni "koalicioni dogovor" banditskih kartela o tome na koji način će biti podeljeno srpsko tržište, ko će šta da uvozi i gde treba udaviti domaće proizvođače i opljačkati potrošače. Poslednja, ali krajnje beznačajna tačka te "separatne nagodbe", bila je "štrojenje Vlade i ministara".

Kako je druga vlada Borisa Tadića počela, tako je i nastavila. Danas ne postoji nijedan kvalitetan resurs države koji nije stavljen u službu ekstraprofita te male ali prebogate i očito neuništive grupe "vladara iz senke".

Sa druge strane, par poznatijih srpskih bogataša su, usled suludih političkih prilika, brže-bolje rasprodali delove ili čitava svoja carstva, shvativši da će otići u sunovrat zajedno sa sumanutim politikantima i nesigurnim vremenom u kome posluju. Učinili su to Zoran Drakulić i Slobodan Vučićević, učinili bi to i neki drugi poput Predraga Rankovića Peconija ili Ljubiše Buhe, ali u njihovom slučaju to zadovoljstvo može da odredi samo njihov "Veliki brat", zapravo država. Buhin slučaj je krajnje originalan proizvod demokratskog kurvanja sa kriminalom. Naime, do današnjeg dana nije definisano da li je "gospodin Buha" poslovni čovek u milosti države, ili je "gospodin Čume" isto što i "gospodin Legija", ali sa malo više smisla za trgovinu.

Na ovom tragikomičnom primeru lako je prepoznati ograničene domete i paranoičnu psihologiju današnje srpske politike, a još lakše prepoznati oba njena lica. I ono veštačko, prepuno lažne nade i optimizma bez pokrića, i ono istinsko, na smrt uplašeno i zatečeno sa prstima u pekmezu.











Genocidni robovlasnici



Da je ova vlast, za samo nekoliko godina, svojim neznanjem, bahatošću, gramzivošću i beskrupuloznošću uspela da se popne do same granice svojevrsne socijalne genocidnosti, govore brojni, naizgled obični kriminalno-pljačkaški, ali u suštini neprijateljski i ubilački potezi prema vlastitim građanima, posebno prema onoj siromašnoj većini.

Ne radi se više ni o pojačanom "prirodnom" odumiranju bolesnog, izgladnelog, siromašnog i u suštini od države napuštenom stanovništvu; niti o stotinama hiljada penzionera svedenih na nivo pasa lutalica i onima kojima država doslovno krade godine života i negira da su ikada igde išta u životu za državu uradili pa ih do smrti zakonima i šalterski zlostavlja ne bi li i sami odustali od bilo kakve penzije; niti o desetinama hiljada mučenika koji zaslugom i po propozicijama države rade doslovno besplatno, kao marva, za izvanredne i opunomoćene državne privatizacione kočijaše (jer neprimanje ikakvih plata i socijalnih prinadležnosti tokom više meseci pa i godina, dakle bez mogućnosti biološke regeneracije, odlika je nižih, genocidnih formi robovlasničkih "proizvodnih odnosa")...

Ovde se već radi o bolesnom socijalnom nekrofilstvu, iživljavanju nad stanovništvom uz osmehe i parade, bez i najmanjeg socijalnog, a pogotovo društvenog ili istorijskog skrupula.

Kako, na primer, drugačije objasniti da usred ove socijalne bede i samoubilačke atmosfere koja smrdi širom Srbije, moralno obezglavljena i podvojena vlast poteže čak i neki bizarni propis, donet prošle godine na predlog Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja (Oliver Dulić), prema kojem je za krečenje stana, zamenu pločica, ve-ce šolje ili prozora u stanu, maltene za zamenu lustera ili čak sijalice, dakle za sitne radove u okviru privatnog, ličnog, intimnog prostora potrebno prikupiti kompletnu vlasničku dokumentaciju, podneti zahtev i idejni projekat, odnosno tehnički opis radova, i na to platiti takse u visini oko 500 evra (desetinama hiljada građana ove zemlje to je ukupni godišnji prihod). Ko poželi da se suprotstavi zakonu pa ne prijavi te radove, rizikuje da dobije krivičnu prijavu, koja se, kao što je poznato, prema običnim građanima-goljama procesuira neuporedivo brže nego prema masovnim ubicama. Trebalo je da propis počne da se na ovaj način primenjuje u desetinama opština širom Srbije (prvo u onim najsiromašnijim), pa i u nekim beogradskim (Zemun, Zvezdara) pa da se država oglasi tvrdnjom kako se radi o pogrešnom tumačenju zakona i "mešanju" tekućeg i investicionog održavanja. Podrazumeva se da nadležnom ministarstvu, koje je za poslednjih nekoliko godina bilo opunomoćeno da izvrši više sličnih masovnih zakonskih pljačkaških pohoda na imovinu građana, više niko ne veruje.

Ili, kako je uopšte moguće da danas i ovde, na kraju prve decenije XXI veka, bez ratova i sankcija, dakle prepušteni milosti i nemilosti isključivo sposobnostima i namerama vlastite vlasti, pa makar i u uslovima globalne ekonomske krize, samo i jedino građani Srbije u Evropi istovremeno ostanu i bez ulja i bez mleka i da te osnovne životne namirnice, kao u ona vremena opšteg pomora i potopa, peršinga i grafitnih bombi, izolacije i hiperinflacije, čekaju u morbidnim redovima i pre nego što svane. Sve to da bi se ispostavilo kako se novac, i više nego što je potrebno, za te potrebe izdvaja, ali ne našim proizvođačima nego za uvoz tih proizvoda. I konačno, država rešava problem tako što spasava sirotinju zalihama iz robnih rezervi i to po - zelenaškim, pljačkaškim cenama, umesto približno onima po kojima su te namirnice kupovane i stokirane.

Ili, kako je moguće, na primer, da danas istovrsne prehrambene namirnice firme kojima su matice, na primer, u Hrvatskoj i Sloveniji (Idea-Konzum, Merkator, Tus...) prodaju te namirnice po istoj ceni ili čak višoj, u evrima, nego u Zagrebu ili Ljubljani, gde su plate (standard) dva do pet puta veće (vidi ilustraciju). Jedan od odgovora je: zato što to dozvoljava Srbija i što po tim cenama prodaju i drugi, srpski trgovci i proizvođači. Ili zato što je u Srbiji gas iz istog izvora skuplji nego u dva i po puta bogatijoj Hrvatskoj! Ili... Ako u matičnim zemljama imaju dovoljan profit da budu velike i nezaobilazne, kakav tek profit bi trebalo da imaju u siromašnoj Srbiji. Stručnija analiza ovog problema odvela bi pre svega srpsku vlast a ne trgovce u još veću moralnu i zločinačku jamu, u kojoj se ona očigledno sjajno snalazi.

Verovatno nije daleko vreme kada će se sve poniženo i uvređeno, kljasto i onesposobljeno zaslugom mafijaških novodemokratskih robovlasnika početi sakupljati i pre zore, ali ne da kupuje mleko ili ulje, nego da se motkama i kamenjem izbore za vlastiti goli život. (S.B.)







Vlada ubija siromaštvom



Stopa samoubistava u Srbiji je danas najveća, ili među tri najveće u Evropi i svetu. Prosek je 18 samoubica na 100.000 stanovnika, po čemu smo iznad svetskog proseka, gde je na 100.000 stanovnika 16 samoubica, i evropskog, gde je taj tragični procenat 13.

Vojvodina je i dalje ispred ostalih u Srbiji po broju samoubistava, gde je u poslednjih 20 godina sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika daleko iznad svetskog proseka.

Nažalost, najveći broj samoubistava motivisano je socijalnim razlozima, siromaštvom i dugoročnim gladovanjem, čak i u Vojvodini, tradicionalno (ili stereotipno?) bogatoj hranom.

Umreti gladan ili se dostojanstveno ubiti?

Ovu strašnu dilemu novog srednjovekovlja, nedavno je razrešio vođa vojvođanskog "Otpora" Branimir Nikolić Branči, "gubitnik tranzicije", kako su ga neki nazvali. Pronašli su ga obešenog o drvo.

Onaj ko je autor ove licemerne kovanice, sigurno ne zna kako izgleda tri dana gladovati, inače mu ne bi palo na pamet da se ruga milionskoj masi koja se našla u zastrašujućoj situaciji, bez novca, bez posla i bez nade.

Pre nekoliko nedelja, samo u Novom Sadu i okolini dogodilo se pet samoubistava - za manje od 24 sata. Sva su izvršena vešanjem, i sva su bila pokrenuta nezadovoljstvom, depresijom i dugoročnom dramom preživljavanja.

Tipična dnevna crna hronika u vezi sa ovako motivisanim samoubistvima izgleda ovako:

Kad jednom dođe do medijskih spekulacija o motivima samoubistava ili o pokušajima samoubistava, po pravilu ih svrstavaju u kategorije "depresija", "psihička labilnost", "preterana emotivna napetost" i slično. Nigde ne piše i neće pisati: "Ubio se zbog toga što su ga Vlada i njena politika živog sahranile".

Jer, nova politička korektnost ne podrazumeva da za samoubistva, u slučajevima koji su očigledno izazvani glađu, siromaštvom i posledicama otpuštanja sa posla, bude optužena loša vlada koja je proizvela loše ekonomsko stanje.

Tek retki dopisnici dnevnih novina iz unutrašnjosti, neobavešteni o ovoj, skoro sektaškoj zaveri protiv surove istine, objave makar i slutnju zbog čega se neki nesrećnik ubio. Tako je prošle godine dopisnik jednog beogradskog dnevnog lista iz Prokuplja dojavio:

"... Telo D. M. (38), za koga se pretpostavlja da se pre tri dana ubio zbog siromaštva, nađeno je danas u mestu Tamni Potok, kod prokupačkog sela Vlahovo..."

[You must be registered and logged in to see this link.]

Beli kriminal

Kolaps: I albansko zdravstvo postalo je za nas uzor kojem treba stremiti



Njihov život do naše smrti



Oskudica je, budžet prazan, a apetiti Tadićevih pljačkaša i u zdravstvu neutoljivi su. Ministar zdravlja u četiri mandata Tomica Milosavljević, koji je srpsko zdravstvo zavio u crno, ostaje u sedlu. Tadićeva partijska svita, koja takođe hara u zdravstvu, pljačkajući desetine miliona, pokušava da potisne klan Tomice Milosavljevića



Milica Grabež



Iznuđeni odlazak Svetlane Vukajlović, direktorke Republičkog fonda penzijskog i zdravstvenog osiguranja Srbije, govori da bitka za prevlast u zdravstvu između klike ministra Tomice Milosavljevića i ljudi koji su u stroju sa Borisom Tadićem i lekarima koji su na kadrovskoj listi Socijalističke partije Srbije, počinje da se razbuktava.

Na mesto odlazeće direktore Svetlane Vukajlović, po nalogu Borisa Tadića, biće postavljen dosadašnji direktor Kliničkog centra Srbije docent Đorđe Bajec. Fond je zlatna koka, ali, iako je poluprazan, pljačkaši Borisa Tadića uvek mogu da uzmu koliko im je potrebno da namire apetite svoje stranke i njenog vođe.

Ljudi iz koalicije DS-SPS kandidati su da zauzmu Bajecovo mesto. Za direktora Kliničkog centra u igri su profesor Vlada Đukić, direktor Urgentnog centra u Beogradu, profesor Predrag Peško (ovo mu je zaista prezime), dosadašnji zamenik Đorđa Bajeca, i docent Mirko Kerkez, sadašnji Bajecov zamenik, koji je takođe kandidat SPS-a.

Akademik Peško već vodi kampanju za mesto prvog čoveka.

Profesor Đukić je nekompromitovan, za njega se ne vezuju afere, prijatelj je sa Ivicom Dačićem, koji je sa celom svitom prisustvovao svadbi njegove kćerke.

Za akademika Predraga Peška, koji slovi za dobrog stručnjaka, vezuju se najstrašnije afere u zdravstvu. Po količini opljačkanog novca, Peško je odmah iza ministra Tomice Milosavljevića!



Milionsko namicanje



Nema sumnje da će Peško zahtevati od Tadića da stane iza njega, jer je on njemu lično, i Demokratskoj stranci, od pljačkanja Kliničkog centra Srbije, u vreme dok je bio zamenik direktoru Vojku Đukiću, napunio džepove i kasu. Peško je za nekoliko miliona evra opljačkao i donaciju Ambasade Japana, koja je bila namenjena za rekonstrukciju Kliničkog centra Srbije. Od opljačkanih para finansirana je izborna kampanja Borisa Tadića za njegov drugi mandat, kao i namirivanje njegovih protivkandidata, da ne talasaju i ne osporavaju njegov izbor.

Pohlepa akademika Peška, i njegove supruge Slavojke, anesteziologa na Klinici za plastičnu hirurgiju, koju takođe potresaju teške afere, a u kojima je doktorka Slavojka glavna ličnost, nije zabeležena u istoriji srpskog zdravstva. Stanovi, banketi, računi, putovanja, sve je to opsesija bračnog para Peško.

Naš list duže od dve godine opisuje kriminal bračnog para Peško, ali njihov ugled kod Borisa Tadića nije promenjen. Pare koje su namaknute u džep srpskog predsednika mere se desetinama miliona evra!

Demokratska stranka je odlučila da preuzme dobar deo "teritorije i poslova" od ministra Milosavljevića, koji, osim za sebe lično, pljačka za svoju partiju G17 plus.

Veliku logističku podršku Demokratska stranka ima u Ivici Dačiću i njegovom uticaju u policiji. Dačićev partijski drug Svetislav Đurić je načelnik Službe za borbu protiv organizovanog kriminala u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Odeljenje ove službe, kojim rukovodi Zoran Kosovac, pročešljalo je poslovne knjige KC Srbije i mnogih zdravstvenih ustanova. Barem pedeset ljudi na rukovodećim položajima u zdravstvenim ustanovama mogu odmah biti optuženi za teške zloupotrebe, korupciju i pljačkanje fondova. Šteta koja je naneta srpskom zdravstvu meri se stotinama miliona evra.

Jedan od inspektora koji rade u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala potvrdio nam je da ministar Dačić drži na uzdi rukovodioce Službe zahtevajući da predmete stavljaju u fioku. Srećom, kaže on, svi predmeti su kopirani i biće prosleđeni poslanicima Narodne skupštine Srbije da pokrenu postupak protiv ministra i direktora policije. Mada, kaže on, Ivica Dačić kontroliše i Službu za borbu protiv organizovanog kriminala i lično sprečava hapšenja direktora u zdravstvenim ustanovama.

Srpski predsednik, u fazi suženja svesti, i sve manje mogućnosti da pljačka javna preduzeća, poslednje velike pare namerava da uzme i od ionako osiromašenog i opelješenog zdravstva. Ministar zdravlja, međutim, nije spreman da se povuče iz bitke za plen. On je bos nad bosovima mnogim direktorima zdravstvenih i kliničkih centara i domova zdravlja i bolnica. Svi su oni postavljeni rešenjem koje je on potpisao, a izabrani su uglavnom članovi njegove stranke.

Sa informacijama o korupciji ljudi oko ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, Boris Tadić i DS mogu da budu u prednosti povodom novog kadrovskog rasporeda.

Međutim, ne isključuje se i mogućnost da Mlađan Dinkić stane ponovo iza svog stranačkog kolege Milosavljevića, pa da zapreti obaranjem Vlade i pomuti planove Tadićevoj pljačkaškoj družini.



Jedina deviza je - konto



Dok je Vojislav Koštunica bio premijer, grupa lekara posetila je Odbor za zdravstvo Demokratske stranke Srbije i predložila im 11 amandmana na Zakon o zdravstvu, bez kojih Milosavljevićev zakon ne sme da stupi na snagu. Taj zadatak dobio je poslanik koalicije DSS-NS dr Milan Dimitrijević, a premijer Vojislav Koštunica odobrio je da se amandmani predaju u skupštinsku proceduru i da podnosioci budu dr Milan Dimitrijević i Aleksandra Janković. I dok je poslanik DSS-a, sa spremnim papirima, čekao u klupi da ga prozovu, zazvonio mu je mobilni telefon. Zvao ga je šef kabineta premijera Koštunice, zloglasni Aleksandar Nikitović, naređujući da se povuku amandmani, jer je Mlađan Dinkić poludeo i preti da će da obori Vladu!

Dakle, danas Dinkić ne može da ucenjuje Vojislava Koštunicu, ali može Borisa Tadića, što pokazuje koliko je Dinkiću, Tomici Milosavljeviću i njihovoj partiji bio važan resor zdravstva. Zbog manipulacija kojima se intenzivno bave godinama, rezultat njihovog rada u zdravstvu je očajno stanje u koje su dovedeni pacijenti, a i zdravstveni radnici, koji u ogromnom broju teško zarađuju svoje ionako mizerne plate.

I taman kada se učini da u zdravstvu nema šta više da se opelješi, dve pljačkaške družine, koje predvode Boris Tadić preko svoje udarne pesnice akademika Predraga Peška, i one koju predvodi ministar zdravlja Tomica Milosavljević, uvek iznađu nove načine.

Pirgavi Bojan Pajtić je skrckao velike pare u Klinički centar Vojvodine u Novom Sadu, a on je ipak sablasno prazan, bez stručnjaka, lekara specijalista, iskusnih hirurga, koje nije lako naći u Srbiji budući da većina lekara i medicinskih sestara beži trbuhom za kruhom. Ali, od investicija, gradnje i opremanja mogu da se uzmu velike pare, jer pljačkanje danas u Srbiji nije kažnjivo, ako to radiš pod kapom Demokratske stranke, G17 plus, Socijalističke partije Srbije i njihovih koalicionih partnera u Vladi Srbije.

Srpskog diktatora ništa od ovoga ne dotiče. Ni činjenica da nam bolnice liče na klanice, da građani padaju kao snoplje, da veliki broj umire "od smrti" jer nemamo opremu da utvrdimo dijagnoze, ne dotiče Borisa Tadića. On je zadovoljan svojim izgledom i - svojim kontom.







Premeštačka mafija



Zdravstvena mafija planira da iseli Kliniku za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju, zgrade Instituta za ortopediju i nefrologiju. Ove zgrade su legati, i po tom osnovu mafija namerava da ih "vrati državi". Potom će ove zgrade biti prodate biznismenima, verovatno će ih sami otkupiti, pa preprodati! Mafija očekuje da zaradi veliki novac premeštanjem ovih klinika u drugi prostor.



Uzmi pare pa - zapusti



Narednih meseci ponovo će na dnevnom redu biti i "rekonstrukcija" zgrade Kliničkog centra Srbije, koja godinama nije u funkciji. Deset spratova je neuseljeno, a zgrada se urušava. Za njenu rekonstrukciju, do koje nije došlo, uzete su velike pare iz donacija, a i iz zdravstvenih fondova Srbije.







Novi uzor



Srbija je sada najsiromašnija država u Evropi! I srpsko zdravstvo je spalo na najniže grane. Ministar zdravlja slavodobitno je izjavo pre dve nedelje da je uspostavljena saradnja sa najboljim bolnicama - u Albaniji! Čak i albanske bolnice i zdravstvo za nas su danas mislena imenica.









Ko treba zna zašto



Ministar zdravlja Tomica Milosavljević je svestan da u Srbiji počinje da ključa. On je poželeo da se skloni na sigurno, da ode što dalje. Bio je izdejstvovao od Diktatora da ga imenuje za ambasadora Srbije u Japanu. Ali, iz Tokija su poslali pismo navodeći da nije dobrodošao. Nisu mu dali agreman. Tomica zna i zašto.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sa licu mesta

Ministarstvo odbrane kao ubitačna igračka u rukama nekolicine amatera - stranih kursista


Ćaća će nas i neprijatelju isporučiti bez gaća

Afera za aferom - afera pancir, afera satelit, afera stanovi, afera Cepotin, afera Pohulek, afera Janković, farmakologija, protekcije, javne nesuglasice između Ministarstva i Generalštaba, nepoštovanje zakona i uredaba, dovođenje civilnih lica koja su radila u inostranim ambasadama na mesta koja su izuzetno veoma osetljiva - sve su to razlozi da predsednik države i premijer ocene kako je rad Ministarstva odbrane bio dobar


Pukovnik Milan Jovanović


Ministarstvo odbrane je kako u miru tako i u ratu najviši državni organ za rukovođenje Vojskom Srbije. Ono je najviša vojna institucija države za koordinaciju i usklađivanje kompletnih priprema države za odvraćanje od rata ili za eventualni rat. Kao jedan od resora Vlade Srbije, vrši upravne i stručne poslove koji se odnose na odbranu (planiranje razvoja, transformacije, organizacije, opremanja, naoružavanja, proizvodnje NVO, realizacija utvrđenih planova, organizovanje i priprema Vojske Srbje) kao i upravljanje raspolaganjem i kontrolom vojnog budžeta i celokupnom vojnom imovinom.

U sastavu Ministarstva je nekoliko izuzetno važnih oblasti delatnosti: Generalštab VS, personalni, pravni, materijalno-planski i pozadinski sektori, vojne inspekcije, komande i jedinice, vojno-naučne i istraživačke ustanove, vojno-obrazovne ustanove, zdravstvene ustanove i penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje.

U poslednje dve-tri godine u Ministarstvu odbrane, Vojsci Srbije i oružanim snagama u celini izvršene su velike promene koje nisu u funkciji odbrane zemlje. Jedan od najvažnijih razloga što su te promene takve kakve jesu leži u činjenici da se nije desila odgovarajuća demokratizacija u zemlji u svim njenim segmentima, pogotovo tamo gde je bila neophodna i gde je, uostalom, očekivana. Teška ekonomska kriza, nepostojanje jedinstvene nacionalne strategije i preovlađujuće stranačke strategije i interesi doprineli su da se bez ikakve civilne i demokratske kontrole u rukama samo jednog čoveka nađe jedan od najvažnijih segmenata države.


Nijedan rešen slučaj


Mnogi zaposleni u ovom ministarstvu su stranačkim i drugim vezama (kumovskim, rođačkim, prijateljskim itd.) povezani. Svi ti ljudi, posebno rukovodeći kadar, doživeli su značajne "transformacije". Nema zadovoljavajućeg kontinuiteta u radu, organizaciji i rezultatima rada. Mnogi se previše eksponiraju u elektronskim medijima i dnevnim glasilima. Svoje stranačke funkcije nisu zamrzli dok rade takve izuzetne poslove. Ministar odbrane javno i aktivno učestvuje u političkom životu svoje stranke. Često daje političko-stranačke izjave i intervjue. Kao što je predsednik Srbije predsednik svih građana, bez obzira na versku i stranačku pripadnost, tako je i ministar odbrane prvi čovek koji predstavlja jednu izuzetnu važnu i osetljivu instituciju za sve građane, te se ne može pojavljivati u javnosti malo kao ministar, a malo kao visoki rukovodilac jedne od više stotina registrovanih stranaka.

Izvor Tabloida iz Ministarstva kaže da su tamo svi svesni da smo, upravo otkako je na čelu Ministarstva odbrane Dragan Šutanovac, kao država i narod doživeli veliko političko, nacionalno, moralno poniženje i nipodaštavanje. Od nekada u svetskim razmerama respektovane vojne sile, naša vojska je, pored radikalnog smanjenja brojnog stanja, zastarelosti naoružanja, zapošljavanja po stranačkim i rodbinsko-kumovskim vezama, sistemskim delovanjem organizovanog kriminala i mafije u organizacionim strukturama i u samom Ministarstvu, dospela na nivo glume i imitacije nekakve vojne sile.

"Očigledno je da sistem odbrane koji promoviše Dragan Šutanovac sa svojim saradnicima funkcioniše mimo svih interesa Srbije i njenih građana. On se zasniva na sistemskoj korupciji i mitu. Šutanovac nema iskren i pravi odgovor ni na jedno pitanje. Ako nema lične političke i materijalne koristi Šutanovac ne rešava nijedan problem".

"Izuzetan je manipulator i majstor za zamenu teza. U tandemu sa svojim oficijelnim pomoćnikom i kumom Ilijom Pilipovićem svakodnevno bezobzirno, drsko i bezobrazno pljačka vojsku i državu i vrši očigledno rasturanje odbrambenog sistema naše zemlje, vešto prikrivajući svoj udeo i vlastitu odgovornost. Baš ga briga za građane Srbije. Doslovno sve čega se dotakao uništio je ili očerupao".

"Institucije su urušene, privredni kapaciteti, posebno odbrambeni, upropašćeni su a građani Srbije dovedeni do prosjačkog štapa. Ovakvim delovanjem Ministarstvo je na čelu sa Šutanovcem umnogome i samo doprinelo da Srbija postane mafijaška država, država bez ikakvog ugleda, kako u okruženju tako i u svetu, da postane država čija je odbrambena moć daleko iza odbrambenih mogućnosti najmanjih i najnerazvijenijih zemalja u okruženju i u svetu".


Tuga i smeh


"Prema poslednjim raspoloživim informacijama", analizira naš izvor, "koje se temelje na istupanju čelnih ljudi Ministarstva odbrane, u Ministarstvu radi oko 8.100 ljudi, dok u Vojsci Srbije ima oko 26.500 ljudi. Na svakog čoveka iz Ministarstva, dakle, dolazi 3,25 ljudi iz Vojske Srbije. Da li je to malo ili mnogo, građani Srbije će znati da prosude i sami. Na mnogim položajima u Ministarstvu, gde bi trebalo da budu ljudi sa velikim iskustvom i vojničkim znanjima nalaze se najbanalniji uvlakači, veoma mladi i neiskusni ljudi, civilna lica, uglavnom povezani stranačkim, kumovskim, rođačkim ili prijateljskim vezama.

To se posebno odnosi na pomoćnike ministra, savetnike i državne sekretare, načelnike uprava..."

"Stvorene su nove organizacione šeme kojima je isključivi smisao da svakodnevno urušavanje i uništavanje Vojske i odbrambenog sistema zemlje prikažu kao reformu Vojske, a da se neposredni i nezakoniti uticaj ministra odbrane na nabavku i prodaju naoružanja i vojne opreme, otuđivanje nepokretnosti i sve druge kriminalne i nezakonite radnje, preko stručnih, bezbednosnih i inspekcijskih službi svede u zakonske okvire. Tako, na primer, načelnik kabineta ministra odbrane kontroliše, za sada, pet organizacionih celina - odsek za operativne poslove, odsek za opšte poslove, referat za opšte poslove, kancelariju opštih poslova i protokol Ministarstva odbrane. Ako ovome pridodamo i ministrovo svakodnevno tumaranje sa svitom (obezbeđenje, stručne službe) po belom svetu, onda jasno vidimo koliki trošak Srbija ima za jednog čoveka čiji je zadatak uništenje Vojske Srbije i odbrambenog sistema. Da nije tužno bilo bi smešno."

"Pod njihov uticaj su, među ostalima, pali i vojno-bezbednosni, materijalno-finansijski i drugi inspekcijski organi. Ljudi od znanja koji su imali smelosti da upozoravaju ili su upozoravali da je u Ministarstvu odbrane na delu organizovan kriminal, da je najveći deo vojnog budžeta dat na raspolaganje nestručnim ljudima, da se njime nezakonito raspolaže i da se takvom politikom kadrovanja beznadežno ide ka definitivnom uništenju Vojske i odbrambenog sistema, bez ikakvog su objašnjenja uklanjani. Bezbednosni, materijalno-finansijski i drugi vojno-inspekcijski organi navedene pojave su minimizirali, zataškavali, a posebno određeni poverljivi stručni organi su ih naknadno prilagođavali prilagođavanjem potrebne dokumentacije zakonskim okvirima", kaže naš izvor iz Ministarstva.


Čudan neki ponos


"Pošto evo već u poslednjih pola godine Tabloid iz broja u broj, permanentno, argumentovano, istinito upoznaje građane Srbije sa delovanjem organizovanog kriminala u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, ministar odbrane Dragan Šutanovac je, shvatajući da je u potpunosti razotkriven, dosadašnju taktiku planiranih agresivnih svakodnevnih medijskih nastupa planski zamenio davanjem intervjua jednom nedeljno, ili čak petnaestodnevno, nekom od režimskih elektronskih ili pisanih glasila u Srbiji", primećuje naš izvor.

"Za primer se može uzeti poslednji intervju dat dnevnim novinama Press (5. septembar 2010. godine, pod naslovom U priči oko Kosova niko nije izdajnik). Ako je taj intervju Šutanovac dao u svojstvu ministra odbrane, iz njega se jasno vidi koliko je opasan čovek za Srbiju, Vojsku Srbije, odbrambeni sistem Srbije i srpske interese. Tačno se vidi koji je to kalibar izdajnika. Da su njegove dede žive (jednog ubili Bugari, drugog Austrijanci, kako sam ministar često izjavljuje) ne bi mogli da se čudom načude kako je njihov unuk postao glavni i poslednji egzukutor uništenja Srbije, Vojske Srbije i sistema odbrane Srbije. Ovako, oni se ni krivi ni dužni sada prevrću u grobu. Ako pogledamo njegovu biografiju, uočićemo da je Šutanovac posebno od Amerikanaca pripreman za izdajnička dela, koja sada uz pomoć kumova sprovodi i specijalizovan je u oblasti bezbednosti. Završio je specijalne kurseve u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je dobio diplomu za oblast sprovođenja zakona (Law Enforcement), diplomu za oblast sigurnosnih pitanja i nadzora (Security Issues and Oversight) i diplomu prestižnog američko-nemačkog Maršal centra za bezbednosne studije u Garmiš-Partenkirhenu. Očigledno je da je od Amera dobro instruisan i pripremljen za sprovođenje politike razbijanja i ponižavanja Srbije i srpskoga naroda. Ipak u Srbiji postoje patriotske snage koje su ga razotkrile i ako ne bude odgovarao za svoja nedela koja je učinio kao ministar odbrane protiv svoje države i svog naroda, ipak će ostati zabeleženo da je on prvi i jedini prototip izdajnika koji je za veoma kratko vreme bez ikakvih posledica u mirnodopskim uslovima uništio Vojsku Srbije i sistem odbrane Srbije ostvarivši pri tome bogatstvo neslućenih razmera, što nije pošlo za rukom ni osvajačkim snagama u Prvom i Drugom svetskom ratu kao i NATO alijansi prilikom napada na 1999. godine. Zbog tog i takvog uspeha njegovi sinovi Predrag i Strahinja će zasigurno biti ponosni na svoga ćaću".

"Ako je, opet, taj intervju dao u svojstvu političara i potpredsednika DS-a, onda se jasno vidi pod kakvim uticajem zla se Srbija još nalazi. Naš narod ima jednu veoma poučnu izreku koja i te kako može poslužiti da na osnovu navedenog intervjua izvršimo analizu lika i dela aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca. Izreka glasi Čega se pametan stidi, time se budala ponosi".

Svi njegovi lažni odgovori

U pomenutom intervjuu Šutanovac je rekao i: "...Problem Kosova ne može se rešavati u jednoj godini, na jednoj sednici Saveta bezbednosti ili Generalne skupštine UN. Nažalost radi se o istorijski teškom pitanju a kulminacija je bila u posleratnim vremenima, kada je komunistički režim zabranjivao srpskim porodicama povratak na Kosmet"... "U manjoj ili većoj meri Srbija je imala pristup rešavanju problema isključivo kroz insistiranje na teritorijalnom integritetu i bez uvažavanja realnih potreba građana"..."Ekonomsko zaostajanje i nizak nivo obrazovanja pomešan sa tradicionalnim nacionalizmom pomerili su vrednosni sistem u apsolutno pogrešnom pravcu. Trenutak je kada moramo da se posvetimo pre svega građanima koji žive na Kosovu i Metohiji, jer su upravo oni najugroženiji i bez njih svaka politička borba gubi suštinski smisao"..."Zadatak Ministarstva odbrane je da vojska bude opremljena i obučena da ispunjava svoje zakonske obaveze i štiti interese građana ma gde bili ugroženi u svetu, a da li će učestvovati to ne zavisi od ministra"... "Moj stav je da je vojna imovina porodično blago... i tu imovinu ne želim da rasporodajem"...

Na prvi pogled politički lepo i mudro rečeno. Kada se čita između redova nesumnjivo se nameću mnoga pitanja i odgovori kao što su: Zašto se aktuelna vladajuća vrhuška unapred utrkivala u saopštavanju koja će se sredstva koristiti, a koja se neće koristiti - zar ovo nije deo odgovora? Zašto slučaj "Račak" nije isteran do kraja i zašto država kod takozvanih "zapadnih prijatelja" uopšte na tome nije insistirala - zar i ovo nije deo odgovora? Koliko je insistirano na povratku naših (do hiljadu) vojnika na Kosovo, a uporno se tvrdi da Vojska između ostalog mora da štiti interese građana ma gde bili na svetu (ispada samo ne na Kosovu) i da li je Zapad iz odsustva te zainteresovanosti mogao da izvuče neke zaključke - zar i tu ne vidimo deo odgovora?

"Podsetimo se samo koliko je promašaja došlo iz vrha Ministarstva i Vojske u poslednjih nekoliko godina, a da za to niko nije odgovarao. Koliko afera, pronevera, mita i korupcije, pljačke vojne imovine, o kojima u poslednjih šest meseci iz broja u broj Tabloid argumentovano piše". Pri tome sve to, po oceni predsednika Tadića i premijera Cvetkovića, zaslužuje dobru ocenu.

Desetine afera


U poslednjih nekoliko godina izbile su na svetlo dana razne nepravilnosti u piramidi rukovođenja Ministarstva odbrane, i to od najnižih nivoa do samoga vrha. Afera za aferom - afera pancir, afera satelit, afera stanovi, afera Cepotin, afera Pohulek, afera Janković, farmakologija, protekcije, javne nesuglasice između Ministarstva i Generalštaba, nepoštovanje zakona i uredaba, dovođenje civilnih lica koja su radila u inostranim ambasadama na mesta koja su izuzetno veoma osetljiva (savetnik, pomoćnik ministra odbrane...) itd. Dalje, tu je sukob načelnika Generalštaba i ministra odbrane, stavljanje bezbednosnih snaga, materijalno-finansijskih i drugih vojno-inspekcijskih organa pod ličnu nadležnost, uticaj i kontrolu, favorizovanje pojedinih kompanija, poslovanje preko sopstvenih of-šor kompanija, uzimanje mita, odlivanje podataka i akata označenih kao državna tajna ili strogo poverljivo, nezakonito pribavljanje stanova, zloupotrebe u oblasti rešavanja statusnih pitanja kao što su penzije i invalidnine i svesno ugrožavanje egzistencije vojnih penzionera i članova njihovih porodica, zloupotrebe u vojnom zdravstvu, potpisivanje nepotrebnih ugovora za vojnu opremu, dovođenje stranih visokih oficira za savetnike, smeštaj oficira NATO u isti objekat sa personalom Ministarstva odbrane (na istom spratu gde i ministar odbrane) itd., itd...

Ima toga još za ukrasti


Nema sfere iz oblasti života i rada pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u kojoj nema delovanja organizovanog kriminala, a da su istovremeno organi gonjenja, tužilaštva i sudstva išta preduzeli. Zapanjujuće je saznanje da je ovih dana započeta najveća državna pljačka u organizaciji Vlade Srbije. Radi se o nezakonitoj uzurpaciji bivše kasarne "4. juli" na Voždovcu (nema usvojenog regulacionog plana za tu zonu, nema glavnih projekata, nema tendera za izvođače... itd). Kompletna procedura pod sloganom angažovanje građevinske operative (čije) isključivo zarad ličnih interesa sprovodi se nezakonito sa pozicije sile i samovolje pojedinaca.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tabloid istražuje

Izmišljene bolesti koje ubijaju stvarno: Da li smo na pragu nove histerije zvane virus Zapadni Nil

Kako su majmuni okrivili majmune


Bombastični naslovi u medijima poput "U Grčkoj se širi virus Zapadni Nil" ili "Virus Zapadnog Nila ubio dvoje u Rumuniji", pojavili su se i u našim vodećim medijima prošlog meseca. Posebno je zanimljiv naslov "Virus ubica na vratima Srbije", što jasno asocira na to da se ovaj "opasan" virus kreće i da samo što nije prešao državnu granicu Srbije, gde bi mogao da pobije ko zna koliko ljudi. Još smo u iščekivanju?


Ivona Živković


Onima koji nekritički i bezrezervno usvajaju sve što objavljuju takozvani "mainstream" mediji, pojam "virus Zapadnog Nila" ostaje u pamćenju kao veoma opasna zarazna bolest koja može da ima smrtonosan ishod i koja se lako širi. A kako tvrde stručnjaci, virus šire komarci koji se njime zaraze kada ujedu neku već zaraženu pticu, pa onda sa pljuvačkom taj virus ubace čoveku, ako ga ujedu. A gde ptice pokupe ovaj virus? Pa, u Africi valjda, tamo gde protiče reka Nil.

Bližih podataka o umrlima nema. Ne znamo ni njihova imena, zdravstveno stanje koje je prethodilo unošenju virusa u organizam, a nedostupni su javnosti i podaci o izvršenim analizama tkiva. Za Rumuniju se zna da su u pitanju bile dve osobe starije od 65 godina.


Jedna od medicinskih prevara


Već smo ranije pisali da je nemački virusolog i disident iz svoje branše, dr Stefan Lanka, prilično razotkrio mutne teorije virusologa, njihove proteinske "mućkalice" i načine definisanja onoga što se naziva virus. Po njemu - patološki virusi, oni koji izazivaju neku bolest, jednostavno ne postoje. Ono što se pod elektronskim mikroskopima vidi i opisuje kao proteinska tvorevina nazvana "virus", deo je genskog materijala ćelije, koji se kreće između samih ćelija. Simptomi bolesti izazvani unošenjem i gomilanjem različitih toksina, opisani su kao virusne infektivne bolesti. A zapravo svi simptomi infektivnih bolesti se lako uočavaju kao alergijske reakcije organizma i evidentni simptomi trovanja.

I to je jedna od veoma perfidnih u dugo održavanih medicinskih prevara koja se nametnula medicinskim školama širom sveta nakon Drugog svetskog rata.

Dakle, kada kažemo virus - najbolje je da pomislimo na neki toksin koji je nagomilan u organizmu i koji on prepoznaje kao otrov i nastoji da ga izbaci - kijanjem, kašljanjem, podizanjem telesne temperature.

Ali, simptomi unosa toksina koji se mogu manifestovati i samo kao alergijska reakcija, nisu isto što i dugoročni efekti delovanja toksina. Jer efekat delovanja može biti dugo prikriven, bez ikakvih simptoma, i nažalost u mnogim slučajevima, katastrofalan. Kancer je tipičan primer bolesti koja nastaje od dugoročnog delovanja nagomilanih toksina u organizmu koji teško poremete metabolizam i potpuno preobrate rad pojedinih ćelija koje usled nedostatka kiseonika počinju da rade anaerobno.

Kada se u medijima govori o virusu "Zapadni Nil" radi se zapravo o jednoj perfidnoj igri ljudskim zdravljem. Ova igra nekome donosi profit, nekome služi za monstruozne vivo-eksperimente sa neurotoksinima koji se proizvode kao biološko oružje, a milioni ljudi postaju naivne i neinformisane žrtve koje zdravljem plaćaju ovu igru.

A igra se sastoji u sledećem: bombastičnim najavama o pojavi "opake smrtonosne" bolesti - preko virusa Zapadnog Nila, koji šire komarci, nastoji se opravdati neophodnost velike akcije zaprašivanja legla komaraca u određenim područjima kako bi se širenje ovog virusa sprečilo. Ali, toksičnost hemikalija koje se pri tom u ogromnim količinama bacaju iz vazduha daleko je opasnija od toksina nazvanog "virus Zapadnog Nila". Tako se nakon zaprašivanja hemikalijama koje su testirane na neupućenom stanovništvu, izbijanje raznih bolesti najlakše opiše "otkrivanjem" novog "opasnog" virusa.

Ovu perfidnu igru što se sprovodi putem medija i odabranih "stručnjaka" koji se koriste da narodu zamažu oči, prati niz bezočnih laži koje se javnosti plasiraju. Pogledajmo samo nekoliko primera koje je naveo njujorški aktivista protiv korišćenja insekticida i pesticida Robert Lederman.

Najčešće korišćeni insekticidi u Njujorku su bili resmetrin, koji se prodaje pod imenom scourge i sumitrin, a prodaje kao anvil. Scourge i anvil u prevodu znače - bič i nakovanj. Anvil se koristi dosta i kod nas (i preporučuju ga stručnjaci posebno za prskanje vinograda), a sumitrin se stavlja i u neke šampone za pse (protiv parazita) kao i u šampone protiv vašiju za ljude. Pogledajte etiketu. Zna se da su obe hemikalije veoma toksične, posebno za ribe, pa se prilikom prskanja iz vazduha izbegavaju predeli iznad jezera, mrestilišta i reka. Radi se o piretroidima, jedinjenima na koje su mnogi ljudi alergični, a postoje odavno jasni dokazi da oni dugoročnim delovanjem utiču na rad endokrinog sistema kod ljudi i teško ga oštećuju baš kao i čitav imuni sistem organizma. Posebno su evidentirana oštećenja jetre.


Sintetičke pesticide prikazuju kao prirodne


Zagovornici prskanja anvilom tvrde da ovaj preparat u osnovi sadrži jednu prirodnu supstancu. A to je čista laž. Naime, preparat sadrži samo imitaciju jedne prirodne supstance koja se u prirodi stvara u hrizantemama. Ali, imitacija koja ima za cilj da napravi molekul isti ili sličan prirodnom - ipak je sintetička kreacija, a ne prirodna. Prava prirodna supstanca je daleko skuplja i nije ekonomski isplativa za pravljenje velikih količina pesticida. I druge supstance koje se stavljaju u ovaj pesticid su sintetičke i kao osnova se uglavnom koriste hemijski derivati bazirani na nafti, kao na primer piperonil butoksid. I svi ovi sastojci pojedinačno su na listi toksina koji su kancerogeni. Pored toga što se koristi za uništavanje insekata, on kao neurotoksin deluje i na miševe, koji su sisari.

Dakle, prskanje sintetičkim piretroidom - anvilom, uopšte nije bezopasno za ljudsko zdravlje i tvrdnja da je on prirodan i bezbedan predstavlja čistu laž, naglašava Lederman. Ovu bezočnu laž je građanima Njujorka plasirao bivši gradonačelnik Đulijani. Čovek u koga valjda građani treba da imaju poverenje.

Uopšte je veoma teško opisati šta je zapravo "bezbedan pesticid", naglašava Lederman. Svaki se zapravo etiketira rečima "tvrdi se da je bezbedan" ili "manje toksičan" ili "bezbedan ako se koristi po propisanim uputstvima za upotrebu". Samo, kako ćete ćelijama u organizmu objasniti, kada im se toksin nađe u sistemu rada kao klip u točkovima, kako da se ponašaju da bi on bio bezbedan? Alergijske reakcije - kijanje, kašalj, iritacija očiju i kože - evidentni su pokazatelji da organizam to prepoznaje kao nepoželjan sastojak koji treba izbaciti iz tela jer je opasan.

Tvrdnje o bezbednosti nekog hemijskog preparata uglavnom dolaze od samog proizvođača. Kada od prskanja ovakvim proizvodom ugine samo 50 odsto tretiranih miševa (zamoraca), on se smatra bezbednim za ljude. Pojava tumora kod miševa, ukoliko je registrovana samo 50 odsto, proizvođaču daje pravo da stavi etiketu - "bezbedan", primećuje Lederman.

Tvrdnja da se anvil (sumitrin) veoma brzo razgrađuje nakon prskanja i da deca samo sat ili dva nakon toga mogu da se igraju po javnim parkovima, takođe je čista laž. Ali, šta znači razgradnja, i šta ostaje nakon razgradnje preparata kao što je sumitrin?

Hemijska jedinjenja koja se izlože suncu i kiseoniku prolaze kroz razne faze preobražaja. Malation, neurotoksični insekticid, na primer, postaje maloxon, vrlo različita supstanca koja je čak 20 puta otrovnija. U ovom slučaju, ono što ostaje nakon razgradnje još je otrovnije.

Tvrdnja da sumitrin (Anvil) nestaje sutradan nakon prskanja odnosi se na idealne uslove za razgradnju -što znači sumitrin isprskan na staklenu površinu na koju odmah padnu sunčevi zraci. Ali šta je sa velikim količinama hemikalija koje su nakon zaprašivanja iz vazduha pale na zasenčena mesta, u pukotine zgrada, u ventilacione uređaje ili na lišće u parkovima gde ne probija sunce? U stanovima on može ostati nedeljama, mesecima pa i godinama, gde će se prilikom istresanja tepiha, prekrivača i sl. lako udahnuti ili čak apsorbovati kroz kožu.

U Srbiji zapravo nikada niste ni bili upozoreni da se prilikom zaprašivanja komaraca iz vazduha treba zakloniti i ostati tako zaklonjen bar nekoliko sati dok se hemikalije ne razgrade. Ili da bar zatvorite prozore. Ne, nikada to niste čuli, zar ne? Čuli ste samo da treba zatvoriti pčele. E, pa niste čuli zato što se prskanje ljudskih naseobina iz vazduha izgleda i ne vrši samo zarad ubijanja komaraca, već zato što se jednostavno želi toksikovati i samo stanovništvo.

Virus Zapadnog Nila zapravo i nije smrtonosan i toliko "opasan", baš kao što se ni komarci, ma koliko ih zaprašivali, a to se čini milijardama tona hemikalija, ne mogu istrebiti. Ne može se ubiti čak ni većina komaraca, jer kada bi to bilo moguće ova vrsta insekata bi već odavno bila istrebljena.

Oni koji proizvode sve ove insekticide znaju da ovi insekti vremenom postaju otporni na ove otrove i da im se prilagođavaju. Efekat je da se stalno stvaraju nove otporne jedinke i one održavaju dalje vrstu. I to se zove prirodna selekcija. Jedna studija rađena u Floridi pokazala je da porast komaraca nakon prskanja iznosi čak 1.500 procenata. I sve te nove i nove generacije komaraca su otporne na dosadašnje otrove. Još gore, mnogi naučnici veruju da ovi pesticidi koji smanjuju imunitet čine da ljudi postanu daleko podložniji encefalitisu. A encefalitis (kao i meningitis) najčešće je posledica delovanja takozvanog virusa Zapadnog Nila. I šta ste na kraju dobili time što ste zaprašivanjem komaraca hteli da sprečite širenje virusa Zapadnog Nila? Dobili ste isto oboljenje, ali pomoću drugog toksina, onog koji je "bezbedan" za ljude.

Tako ispada da toksin koji izaziva encefalitis prenose upravo prskanjem tretirani komarci zbog oštećenja koja su im time nastala u sistemu za varenje. Dakle, konačan cilj i nije bio zaštita stanovništva od virusa, već njegovo prskanje toksinima. Postavlja se onda pitanje: šta je pre nastalo - virus Zapadnog Nila ili toksin kojim su prskani komarci i koji šire ovaj virus tj. toksin?

To pitanje je postavio doktor Leonard Horovic, harvardski đak koji se veoma aktivno bavi istraživanjem od javnosti skrivenog bioinženjeringa koji ima za cilj stvaranje neurotoksičnih supstanci koje bi služile kao biološko oružje ne samo u ratnim sukobima već i u mirnodopskoj eugenici. U svojim temeljnim istraživanjima on uglavnom nalazi vezu između veštački stvorenih toksina, perfidne propagande koju vrši CIA preko svojih agenata uticaja i zdravstvene politike i koja se sprovodi preko američkih Centra za sprečavanje i prevenciju bolesti (CDC) kao i Svetske zdravstvene organizacije. Njihovu politiku instruira i kreira moćni korporativni biznis naftnog i hemijskog koncerna u kome je glavni kapital porodice Rokfeler.


Menhetn institut i lažna propaganda

Naime, sve polazne informacije o zaraznim bolestima lekarima širom sveta najpre stižu od ovih centara za kontrolu i prevenciju bolesti. A oni podatke o novootkrivenim virusima dobijaju od CIA. Zna se da je ovo državna agencija, zadužena, između ostalog, i za dezinformisanje i propagandu širom sveta. CIA čak direktno nadgleda rad ovih centara za prevenciju bolesti u regionima koji se označe kao "opasni za američku državnu bezbednost". Mnogo toga je zato "opasno za američku državnu bezbednost" širom sveta. Tako ova moćna organizacija praktično ima opravdanje za svoje prisustvo i uticaj po čitavom svetu. Preko ovih centara su distribuirane u određene krajeve sveta i vakcine koje su se kasnije pokazale kao veoma opasne i koje su zapravo bile izazivači raznih epidemija u trećem svetu. Po mišljenju mnogih nezavisnih istraživača, upravo su vakcine uzrok mnogih bolesti 19. i 20. veka za koje se nikada ranije nije znalo.

"Otkrivanje" novog virusa je tako samo javno objavljivanje postojanja određenog toksina koji je ko zna kada i gde napravljen.

CIA je već više puta bila izvor dezinformisanja ne samo američke vlade već i vlada drugih zemalja. Politika dezinformisanja u ovoj oblasti kreira se, prema pisanji Horovica, u Institutu Menhetn. Ovaj institut je 1981. promenio ime u Međunarodni centar za ekonomske i političke studije. Radi se zapravo o organizaciji koja deluje kao trust mozgova (think-thank) koji pravi određene strateške planove i ubacuje ih u državnu političku mašineriju. I to je moto Instituta - preobraćanje intelekta u uticaj.

Institut je 1970. godine, kao suosnivač, osnovaoVilijam Jozef Kejsi, revnosni katolik u službi katoličke crkve, koji je u vreme Ronalda Regana bio i direktor CIA. Kejsi je pre toga radio na berzi Volstrita kao finansijski špekulant. Instutut Menhetn je deo šire mreže anglosaksonskih ideoloških institucija koje su osnivane istovremeno u Britaniji i SAD (njenoj koloniji) radi unapređenja onoga što se naziva "slobodno tržište", a danas je sve više u upotrebi termin "novi svetski poredak". U praksi to znači povezivanje svih kolonija, provincija i pomoćnih feuda pod jedinstvenu upravu koja bi se vršila preko svetske vlade.

Kejsi je nakon Drugog svetskog rata učestvovao i u čuvenoj operaciji Paperclip, tajnom dovođenju u SAD nacističkih mozgova koji su radili za hemijski koncern IG Farben. Njihovo znanje je za deset godina pomerilo dotadašnju američku nauku i tehnologiju, posebno u hemijskoj i raketnoj industriji, ali i u medicini. IG Farben (Interessen-Gemeinschaft Farbenindustrie AG) je bio glavna finansijska potpora nacističke mašinerije. Nakon prelaska u SAD njihovi naučnici su zaposleni kao službenici CIA, mnogi su dobili novi identitet, a svoja znanja u izradi nervnih bojnih otrova stavili su u službu američke vojske.

IG Farben je bio glavni poslovni partner Rokfelerovog Standard Oila (danas Exxon). Pošto je sa centralom u Londonu i nemačkom dinastijom na britanskom tronu sve povezano (Rogenfeler je takođe nemačko prezime), glavni finansijer ovog anglosaksonskog instituta na Menhetnu upravo je Rokfelerova Čejs banka.

Čitav Institut je zapravo kreacija krupnog kapitala i njegovim interesima i služi. Svi američki predsednici ga redovno posećuju sa dužnim poštovanjem. Jedna od glavnih intelektualnih aktivnosti ovog instituta usmerena je na diskreditaciju svih naučnih radova koji su u poslednjih 50 godina nedvosmisleno pokazali štetno dejstvo pesticida koji se danas masovno koriste.

Tako je eksperimentisanje raznim toksinima i nervnim otrovima nad neupućenim stanovništvom Afrike često bilo prikazivano kao "otkriće" novog virusa. Na primer, kako to tvrdi Horovic, famozni i smrtonosni ebola virus je idealno biološko oružje koje ubija devet od deset ljudi za tri nedelje "infekcije". Ebola virus je prvo nastao 1967. u trima evropskim laboratorijama (bukvalno istovremeno) koje proizvode vakcine. Prvo je nazvan Marburg virus po proizvođaču vakcina u Marburgu, u Nemačkoj. A onda je napravljen konsenzus da je virus stigao u Evropu iz Afrike preko tovara od 500 majmuna.

Dr Horovic ističe da naučna literatura, mainstream mediji, kao i poznati američki pisac dokumentarističkih knjiga o virusima Ričard Preston (koji je očito zadužen za popularno dezinformisanje masa) nikada nisu otkrili ime zloglasnog snabdevača majmunima, a to je bio Litton Bionetics. Ime Bionetics se nalazi i u kongresnim beleškama u SAD kao ime vodećeg snabdevača biološkim oružjem i nehumanim sisarima za vojsku SAD. Bionetics je bio medicinska podružnica velikog vojnog snabdevača oružjem Litton Industries.

Tako se umesto da se jednostavno povežu pojmovi i osobine virusa marburg, koji se pojavio u laboratorijama Evrope kao biološko oružje i vojnog snabdevača majmunima - Bioneticsa, čitava priča zahvaljujući popularnosti knjiga Ričarda Prestona, preusmerila na priču o pronalasku virusa ebole koji je navodno otkriven u Africi i čiji su prenosioci majmuni. I to je priča koju je CIA preko Prestona plasirala i u naučne krugove virusolozima širom sveta. Jer Preston je pisao i na osnovu njemu dostupnih dokumenata. To su čuveni novinari "istraživači" kojima jednostavno upadne u krilo kompletna dokumentacija CIA. A onda dobiju odmah i moćnog izdavača, i Holivud odmah po tim delima snima film. Po Prestonovoj knjizi je snimljen film Epidemija 1995. sa Dastinom Hofmanom. Njegova knjiga Zona usijanja prevedana je i kod nas.

Virus ebole je tako nastao, po tvrdnji Prestona, u dubokom mraku Kitum pećine blizu regiona Zapadnog Nila, u Centralnoj Africi. Ova pećina je, prema zataškanim dokumentima Nacionalnog instituta za kancer SAD, opisana kao Prestonova metafora za istraživačku laboratoriju Litton Bionecicsa koja se nalazila u tom regionu.

Ovaj region Centralne Afrike trenutno je i žarište AIDS-a (koji je navodno takođe proizvod "majmunskog biznisa"). Baš tu je, kako tvrdi Horovic, u periodu od 1960. do sredine sedamdesetih godina Bionetics sarađivao sa Međunarodnom asocijacijom za istraživanje kancera (IARC). Ovu asocijaciju je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje (NCI) i to preko Francuske. I ovaj institut je tvorevina privatnog korporativnog biznisa koji ima od milošte patriotski pridev "nacionalni". Blizu pomenute Kitum pećine i doline Zapadnog Nila na severozapadu Ugande, Litton Biontics i NCI eksperimentisali su sa nehumanim sisarima, ali očito i sa afričkim humanim, ali naivnim i neupućenim stanovništvom. Svedok ovih eksperimenata je izvesni afrički lekar C. Sally koji je u to vreme tamo radio kao asistent u jednoj laboratoriju.

Kada su u periodu od 1950. i 1960 rađeni eksperimenti sa vakcinama, prema mišljenju dr Salija, za Burkittis lymphoma kod crnačke dece okrivljeni su komarci. Istina je da im je preko njihovih majki, koje su ih dojile, tako ubacivan virus raka odnosno neka proteinska tvorevina koja je verovatno izvađena iz kanceroznih ćelija i za koju se verovalo da bi mogla da se dalje umnožava.


Bioteroristički napad?


Nakon što je pet ljudi u blizini Njujorka umrlo navodno od virusa Zapadnog Nila, pisac Ričard Prestomn je u novinama (kao poznavalac ove virusne problematike) izrazio zabrinutost da bi to mogao da bude i bioteroristički napad na SAD. Kako bi inače taj virus stigao u SAD, pitao se on. Onda je Preston objasnio da su ovaj virus virusolozi identifikovali još 1937. u područiju Zapadnog Nila u Ugandi. I to se i danas prenosi po medijima kao validan podatak.

Ali Preson nije objasnio odakle su virusolozi došli u Ugandu, šta su tamo tražili i ko ih je finansirao?

Odgovor je, tvrdi Horovic, na početku 1920, kada je skoro sve delatnosti u zaštiti javnog zdravlja bezmalo potpuno finansirala porodica Rokfeler. Finansirana su i istraživanja na polju kancera i otkrivanja virusa i to je rađeno u saradnji sa Alfredom P. Sloanom (kasnije direktorom centra za istraživanje raka Sloan Ketering). Ostaje samo pitanje ko je i kada posejao ONO što izaziva rak, najprofitabilniju bolest hemijsko-farmaceutskog biznisa?


Eksperimentisanje sa raznim toksinima i nervnim otrovima nad neupućenim stanovništvom Afrike često je bilo prikazivano kao "otkriće" novog virusa.


Virus ebole , prema mišljenju Prestona, nastao je u dubokom mraku Kitum pećine blizu regiona Zapadnog Nila, u Centralnoj Africi.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Seljak na zadatku



Piše: Žika Nikolić,

TV voditelj


Zdravstvujte, uh, omače mi se, ja sam profesor ruskog jezika, a što zabavljam seljake i one koje mori glad, to vam je razlog što se obraćam na ovaj način.

Idem ulicom, ljudi se zgledaju, poluglasno kažu - eno Žike seljaka!

Kako sam postao seljak? Evo da vam ispričam, onako, najiskrenije.

Davno je kazano od političara da je narodu dovoljno da im daš hleba, seksa i igara, odnosno razonode. Budući da je u Srbiji velika glad, da nema šta da se jede, da smo svi kandidati da stanemo u red pred kontejnere, a da to, ipak, treba nekako sakriti, onda je ta obaveza meni zapala. Jer, tamo gde je glad, nema ni seksa. Ne kaže džaba naš narod - sita guza kuru diže! Dakle, ostaju samo igre, da narodu našem damo. Neka ih, neka igraju, nek đipaju.

Kažu meni moje gazde - idi Žiko širom zemlje Srbije, okupljaj sirotinju raju, udri brigu na veselje, pokaži narodu da i tamo gde su najgladniji ima i jela i pića, pokazuj pite savijače, bundevare, pite sa makom, torte, kolače, suve šljive i orase (suve šljive i orasi, mi smo diko siromasi...), janjce na ražnju, prasiće, šunke, suvo meso... Jer mnogo je raje koja samo na televiziji može da vidi ova jela i pića.

Kada sam počeo sa svojom šarenicom da se šarenim po Srbiji, shvatio sam naum svojih gazda. Njihovi partijski drugovi po mrtvim srpskim varošima žele da se i za njih čuje, da se pokažu, nasmeju. Oni su glasačka baza. Važni drugovi, a anonimni.

Šta da vam pričam kad sve znate. Moji producenti kada prave scenario uvek upišu u spisak gostiju ime predsednika opštine, direktora najznačajnijeg preduzeća, ako takvih u toj opštini uopšte ima, ako nema onda je tu predsednik turističke organizacije te opštine. Na spisku su i kontroverzni biznismeni, a obavezno oni koji imaju para. Oni su za sve režime. Potom dolaze na red značajni ljudi tog kraja, ako hoće da se pojave. A kako da se ne pojave, kada moju šarenicu subotom i nedeljom gleda više od dva miliona. Pogađate, znam odmah, da je to zbog obilja jela i pića. Ako ne mogu da kupe te đakonije, neka ih vide na ekranu.

Kako ugovaram te seoske spektakle, igru, muziku, svirku, pevaljke, štimung?

I moja je plata mala. To je opštepoznato, jer smo mi najsiromašnija država na planeti. Ali, kod bogatog na glas, kod siromaha na čast, kažu. A hoće da časti ta sirotinja. Pozovem tako predsednika siromašne opštine, i čim kažem ovde Žika Šarenica, on poskoči. Pomenem mogućnost da im dođem u pohode, oni srećni. Onda ja počnem sa pričom koliko to sve košta. Oni pitaju koliko, ja kažem dva soma. Oni se snevesele, kažu nema kod njih somovine, ali će da ih navataju. Ne znam da l' se prave ludi, pa pomenem dve iljade evra. Tolika je tarifa, kažem, oni pristaju, ne pitaju koliko je.

E, nije lako snimiti Žikinu šarenicu. Gde da nađeš mladež koja izgleda fino, da ima sve zube, da se lepo nosi. Sirotinja je u Srbiji, makar ja to znam. Danima skupljaju pare da nam pripreme ručak.

Da, rekoh, nije lako snimati moju šarenicu. Treba sprečiti sve te ljude da ne utrče pred kameru. Moram da se danima pripremam kako neku vukojebinu, bez puta i struje, proglasim turističkim rajem. Nedirnutom prirodom mogu, ali kako do nje doći izlokanim putem. Asfalta tamo ima samo do predsednikove kuće. Tu je i cenzura, da se neki nepodobni građanin, iz opozicije, ne pojavi u emisiji, da ne uđe u kadar i vikne iz sveg glasa: "Marš, majku vam jebem lopovsku, sve ste pokrali. Bolje da emisiju zovete pogrebni sat nego šarenicom".

E, kada smo kod podobnosti, moja šarenica je, priznajem, najcenzurisanija. Prvo svi oni koji će biti gosti moraju da pokažu partijske knjižice, znate i koje partije, i potvrdu da su platili donaciju. Nema tu trte-mrte, kod mene samo trte.

Uh, umalo da zaboravim da kažem kako sam mogao zglajznuti za sva vremena. Odem ja tako u jednu opštinu, samoinicijativno. Predsednik je imao jake argumente. Ponudio je više somova, ha ha ha. Baš je bilo lepo. Sam organizovao veselje, pevače je platio, baš jedna dobra pevaljka, lepe sise, usta obešenjački napućena, ponudila mi je ta usta posle svirke, al sam žurio na drugu šarenicu. U ponedeljak sabajle zove Gazda. Što mene, pitam se, a Glavonja još s vrata sikće: "Šta to radiš Žiko, lebac ti jebem, oćeš da me posvađaš sa Tadićem. Ima da ti glavu otkinem", kaže. Zinem od čuda, pitam zašto. "Kako zašto", beči se on, "zove me Srki (onaj skot Srđan Šaper) i urla - što si snimio naše neprijatelje!" Kako neprijatelje, u čudu sam, a on dodaje da se ne pravim lud, jer su u toj varoši na vlasti opozicionari! I daje mi spisak zabranjenih mesta u koje mogu da idem. Znam da kod Glavonje (Tijanić) postoji spisak zabranjenih ljudi koji ne smeju u program, ali nisam znao da su i varoši nepodobne. (Toliko o slobodi u mojoj šarenoj emisiji.) Posle se Glavonja primiri, kaže: "Izvini Žiko, imam veliki biznis sa Šaperom, preuzeo je sve poslove marketinga od Đilasa, a on Gazdu (Borisa) drži za jaja. Znaš da mene Boris ne vari, ali kad Srki kaže, on samo pogne glavu. Doduše, rekao je Gazda Srkiju da ću im ja doći glave, jer sam služio sve režime i mogu da razvežem jezik i postanem svedok-saradnik".

I tako se, nekako, izvukoh bez apsa. Možda vam je smešno, ali zbog tog greha da vam gostuje predsednik opštine koji nije žut ili iz vladajuće koalicije, može da ode glava. E, pa sada vidite da li je Žiki seljaku lako da pravi šarenicu. Sećam se, prošle godine umalo da ne izgubim glavu, odnosno da zaglavim. Ispričam u jednoj emisiji da je ova banja, a u stvari bara, jako lekovita i da leči razne bolesti, čak i lupus. Omaklo mi se. Posle dva dana zovu me iz tajne službe. Zvanični, namrgođeni. Reci, kažu mi, ko te je platio da kažeš da se u toj kaljuzi leči lupus. Priznaj, olakšaj dušu svoju, a mi ćemo srediti da ti predsednik oprosti, samo će da ti surdukne otpozadi, pa da vidiš da nije bolestan. Tu ja odmah shvatim da se predsednik uvredio, pomislio je da aludiram na njegovu boljku. Kako sam prošao, ne smem da pričam.

Zdravstvujte. Bolje da zapevam. Mada i tu treba načuljiti uši, pre nego što otvoriš usta. Uh, dobro je što držim otvorene oči. Šta bi bilo da sam zapevao ruski baladu, koja nije na liniji predsednikovih evroatlantskih integracija.

Kakvog li bih belaja imao sa Glavonjom! Šta ako shvate da sam profesor ruskog jezika, a među njima sam!

U zdravlje, i neka vas prati dobra sreća.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Epizoda 33



Nismo mi od juče



Zoran Milojević



Sjajan predlog Srbima sa severnog Kosova dao je njihov profesor sa Likovne akademije mr Nebojša Milošević: "Proglasimo severno Kosovo za Republiku Sveti Dimitrije, neutralnu od šiptarskog Kosova i Srbije. Oko crkve Svetog Dimitrija Mitrovica je i nastala pre četiristo godina, a sada je na njenim temeljima nova crkva. Omogućimo Bogu pravde da hrani i čuva 'srpske zemlje, srpski rod'. Zašto i mi, Srbi, da nemamo ono što u San Marinu, Andori i Monaku imaju Italija, Španija i Francuska?" Bravo, profesore! Jedna jaka misao više vredi nego milioni jakih mišica!

Američki naučnici kažu da se Mesec smanjuje, ali to nije vidljivo golim okom. Predlažem tim pametnjakovićima da dođu u Srbiju i vide kako rastu mesečne rate kredita, mesečni računi za komunalije, broj mesečara ispred kontejnera, mesečne potrebe narodne kuhinje za siromašne i gladne itd. Raste mesec, bre, i to je vidljivo golim okom. Mogli bi da utvrde pravilo: "Smanjenje meseca, nevidljivo golim okom, obrnuto je proporcionalno mesečnom Mesečevom uticaju na Srbe, vidljivim golim okom!"

Muftija Zukorlić daje sve od sebe da u Raškoj bude nemirno, "Svrbe ga dlanovi, češu mu ih razni klanovi". Sve me podseća na onog iz priče: "Izem ti prazan ćup! Volim kad je pun. Tad mi je draži od Alaha!"

Srpskoj mladeži se zaklanjaju vidici. Od evropskog drvoreda ne vidi se srpsko stablo, a ono sve više gubi koren. Stablo bez korena je balvan. Zato bi srpska mladež mogla da se upita: "Da li EU ima alternativu?" Ima - odgovorio bih. Srbija nema alternativu!

Mlađu svrbi višak para pa mu se napelo da digne plate i penzije. MMF ne dozvoljava dizanje pre 1. januara. Drug Krkobabić bi rado podržao Mlađu, ali mu odavno omekšali argumenti. Simpatični deka ćutke obećava kolače penzionerima, posebno "bakin kolač, mekan kao dekin".

Ne znam zašto je važno da mi obeležavamo dan pada Berlinskog zida, osim ako se nije ispostavilo da su Srbi toga dana pali na glavu. Ovoj vlasti je udarila slava u glavu pa, izgleda, ne znaju da li su slavni ili udareni.

Van prelaza u Požeškoj zaustavio policajac pešaka koji viče: "Pusti me da prođem, nije ova ulica tvoja lična svojina! "Ne budite drski", blag je plavac. "Izvinjavam se što sam drzak u svojoj zemlji", i dalje viče pešak, "mogu da radim šta mi se ćefne!" "Ovde ja određujem šta ko sme da radi", nastavlja plavac. "Ne, prijatelju", drčan je pešak, "ti samo sprovodiš naum države da može sve, dok je u suprotno ne ubede oni kojima je uradila sve!" Policajac odmahnu rukom i pusti ga. "I policija digla ruke", reče neko, "šta će ljudi..."

Na Kosovu ništa novo! Šiptarska vlada obezbedila pet miliona za "unapređenje severnog Kosova". Daće ih onim Srbima koji najviše vode računa o svom tekućem računu. Uvek ima takvih Srba! Prepoznajem ih po drečavim bojama fasada kuća koje završavaju u beogradskim naseljima.

Sačuvajte osmeh na svom licu, jer boja lica može i nevažna da bude, pogotovo ako ste daltonista.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Dojava o pojavi: Patrijarh srpski gospodin Boris i arhimandrit Ivica



Srbija 2039.



Posle petnaest iscrpljujućih godina pregovora predstavnici misije MMF-a, predvođeni Ekremom Jevrićem, napustili su Beograd zadovoljni postignutim dogovorom sa ekspertskim timom Vlade Srbije i guvernerom Stankom Subotićem Canetom (koji se telefonski uključivao sa zaštićene lokacije), saopštivši da su se stekli uslovi za odmrzavanje radnika i penzionera, koji su još 2008. godine proglašeni budžetskim balastom i pohranjeni u zamrzivače PKB-a do okončanja pregovora.

U pisanom saopštenju delegacije Vlade, u kojoj su se, osim Jovana, nalazili i Milan, Stojan, Bojan, Raša, Gaša, Triša, Miša i Giša Krkobabić, navodi se da je Srbija sada još korak bliže priključenju Evropskoj uniji i da na tom putu imamo punu podršku Albanije, Republike Sandžak, Vojvodine, BiH, kao i Kineske autonomne oblasti Blok 70, koji se principijelno protive priznavanju Kruševca, Lazarevca, Lajkovca, Gornje i Donje Babušnice i Dedinja kao nezavisnih država!

Na konkretno pitanje novinara kada se tačno može očekivati prijem u punopravno članstvo EU, iz kojeg su u međuvremenu istupile Engleska, Nemačka, Italija, Francuska, Španija i još neke nebitne države, Jovan Krkobabić nije želeo da licitira datumima, baš kao što je svojevremeno savetovao i kralju Menelaju, nadajući se da će se to ipak poklopiti sa proslavom Dana mladosti, odnosno praznikom u čast trenutka kada je kao mladić u gudurama Švarcvalda šutnuo kamenčić ispod kojeg je potekao Dunav.

Predsednik, premijerka i ministar za infrastrukturu, Saša Popović, Lepa Brena i Ljubiša Buha Čume, svečano su otvorili 26 centimetara Koridora 479, poznatijeg kao "Grand magistrala", ne krijući zadovoljstvo što je posle osam godina, 14 miliona evra i albuma prvenca Milana Stankovića, koji će se deliti uz obroke u narodnim kuhinjama, završen tako važan projekat kojim će deca brže stizati do audicija za ministra kulture u "Zvezdama Granda" i šansi da ospore Darvinovu teoriju evolucije u "Farmi", "Velikom bratu", "Trenutku istine", "Menjam ženu, decu, bubreg"...

Jači na delu nego rečima, ministar infrastrukture nalupao je šamare okupljenima... eto, onako - iz navike, od radosti...

Nedaleko odatle ministar odbrane i društvene samozaštite od virusa, Tomica Milosavljević, u pratnji načelnika Generalštaba Sonje Biserko, obišao je pripadnike oružanih snaga u rejonu karaule "Niška banja", uverivši se da je situacija na državnoj granici sa Kosovom zadovoljavajuća i da nema mesta zabrinutosti roditelja čija deca s ponosom služe u gvozdenom puku "Dragan Šutanovac", opremljena najsavremenijim borbenim sredstvima za uklanjanje kamenca, nečistoće s emajliranih površina, prašine, pa čak i fleka od bojica i plastelina kojima se služe u svakodnevnim zadacima očuvanja teritorijalnog suvereniteta i integriteta domovine.

Patrijarh srpski gospodin Boris, uz sasluženje episkopa naprednjačkog Tomislava i igumana manastira Svete trojice u Vladi, arhimandrita Ivice, služio je moleban za uspeh 34. rezolucije podnete Generalnoj skupštini UN, kojom se zahteva da se Kosovo i Metohija hitno vrati pod okrilje Srbije (ako se Albanci ne ljute) i da srpske svetinje u nekadašnjoj južnoj pokrajini ubuduće obezbeđuju nindže, koje je monah Aleksandar, veliki podvižnik u gladovanju, tokom nedavne posete Japanu privoleo da dođu u Srbiju i pridruže se naprednjačkom bratstvu.

Iz patrijaršije u Krunskoj saopšteno je i da će poglavar Srpske pravoslavne demokratsko-koalicione crkve u najskorije vreme obići manastire i enklave na Kosmetu u okviru virtuelne ture, adaptirane za korisnike društvene mreže Fejsbuk, a uskoro dostupna i na CD-ovima uz pakovanje od 100 kila deterdženta za izbeljivanje veša, obraza, biografije i porekla imovine.

Što se vremena tiče - krajnje je...

Talas hladnih štrajkova s Mediterana usloviće slabu padavinu kadrova, što sasvim sigurno neće uticati na eventualni pad vlasti, tako da se ne očekuje značajniji porast pritiska koji bi pogodovao stvaranju klimatskih uslova za prevremene parlamentarne izbore. Mestimična oblačnost opozicije rezultiraće manjim protestima, koji će više izgledati kao letnji pljusak negoli oluja.

Pridržavajte se saveta lekara i izbegavajte preterano izlaganje životnim potrebama...

Hroničnim bolesnicima se preporučuje - da umru i prestanu da opterećuju državu svojom bahatom potrebom za lekovima koje ne mogu da priušte i kojih će, uzgred, biti sve manje u prodaji.

Toliko za ove vesti - hvala na pažnji i prijatno!



Ime poznato redakciji

[You must be registered and logged in to see this link.]

Чорбуљаци:

Србија се распада вољом Дивљег запада

Непријатно ми је и да гледам телевизију и да читам штампу. Уопште нисам Нострадамус, далеко од тога, али неки моји страхови о којима сам вам одавно писао полако почињу да се остварују. Негде 2000. сам направио мапу Србије са 20 и кусур независних држава а нешто касније сам повећао број на 30 и нешто.


И гле чуда! Санџак, тачније онај милитантни Зукорлић малтене проглашава републику. По налогу Тадићевих турских пријатеља, јебе ми се, сви ћуте а РТС му се још извињава што му није дао ударни термин. Ваљда да то проглашавање републике има и званичнију форму.


Из манастира Ђурђеви ступови код Новог Пазара, као на длану се види родно село светог Саве.


Зукорлићу, чак и ако иза тебе стоје цела Турска и Сауди Арабија, смањи доживљај. Јесте да би жути и то говно појели само да остану на власти али срећом нисмо сви исте боје.


А оно шуњавче које се пискутавим, кастрираним гласом, на највећој промашеној инвестицији Америке срамној ТВ станици, залаже за црногорски језик и црногорску православну цркву (две највеће заблуде и глупости новопечене нације) и које се представља као приједшједник (меко ш) покрета "Крсташ" (усред Војводине) то је тек посебна, комична прича. Изгледа да је то биће спремно да покрене нови "крсташки рат" - крст против крста - ништа ново.


Велики композитор Динкић је одиграо одличан потез. Поделио је Србију на регионе па ће они који га буду слушали (Зајечар волшебно добио јужни крак гасовода, а и Гитаријада била супер, свирали "Пилоти") добити све, а ови непослушни ће добити ку..ц од овце (мој Чачак на пример).

И одмах су се у Нишу појавили транспаренти "Аутономија јужне Србије". Знате нисам погодио назив будуће нишке државе, али нисам ни ја свемогућ.

Лепо су мене учили у војсци да спољни и унутрашњи непријатељи никада не спавају и увек вребају. Само га ови унутрашњи претераше. Посланик у Скупштини Чедомир Јовановић отворено издаје Србију залажући се за квазирепублику Косово и нико да мрдне а камоли да га ухапси или бар подигне оптужницу за велеиздају.


Мада, све некако мислим да они закамуфлирани квислинзи седе у српској Влади, а да им је Чедица (фол опозиција) само истурено одељење за испитивање јавног мњења које је сјебано у мозак и не схвата да је Србија постала банана република. Најновије жуте тенденције су: сила бога не моли, шут с рогатим не може се бости и слично.


Власи поодавно стидљиво траже аутономију. Имају своју странку која у локалу учествује у власти и питање је времена када ће постати агресивнији.

Војводина је посебна прича. Нема више никакве потребе да Сорош фабрикује сукобе Мађара и Срба, домаћи издајници сасвим успешно обављају свој посао. Измислили су заставу, грб, химну...


Да не драмим више. Неким чудом свирали смо на Бир фесту у Београду. Како је било зна око 100.000 присутних. Посебно ми је драго што су дошли навијачи из свих крајева бивше Југе а најактивнија је била група из Чаковца. У Порторожу су ми тражили да им испишем стихове песме "Минут са њом", ћирилицом на папиру. Мајстори су направили мајице од тога и донели нам на поклон.


Онда смо свирали у мултиетничкој Суботици. Вредни организатори су распродали 5.000 карата на Хиподрому а ја сам причао на српском и набадао оно што знам на мађарском. (Кесекењ сеипем, Серетлек, Сабатка, Ходмезевашархељ, Кишкунфелеђхаза...) на опште задовољство свих присутних. Онда сам отишао у Мркоњић Град. Одавно нисам био, дискотека је била препуна, а народ невероватан! После прве песме сам био гола вода (добро за дијету) а представа је била супер. Кад сам завршио, следило је обавезно сликање.


Негде око пола три био сам изузетно срећан. Са тројицом, мало припитих мештана, одиграо сам две партије билијара. Исход није био битан. Тек тада сам схватио колико ми у свакодневној фрци и јурцању по наступима, недостају те мале, ситне обичне ствари.

П.С. А Гробари сахранили НАТО пакт усред Брисела. Сад ће опет да нас бомбардују.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Новопазарци славе победу кошаркаша Турске

Нове провокације из Новог Пазара

Нешто мање од хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе победу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Турске заставе су биле доминантне и када је председник Тадић са председником Турске Ердоганом боравио у Новом пазару

Новопазарци су склони истицању турских застава, у разним приликама па су тако и овог јула са њима дочекали председника Србије Тадића и председника Турске Ердогана. Ако се тај догађај могао у добронамерној форми описати као знак добродошлице председнику Турске, могла је међу силним заставама Турске залутати и нека Српска тек да се зна да је ово ипак држава Србија. Не то је изостало. Српске заставе се једино спаљују, као што је недавно то учинила група младића запаливши српску заставу истакнуту на згради школе у Новом Пазару. Млади се ето напили па „шеретски“ запалили баш државну заставу.

И онда кошаркашка утакмица у полуфиналу светског првенства између репрезентација Србије и Турске. Па опет „шерети“ али не само млади здушно навијају за Турску. Кад се утакмица завршила победом Турске уз многе судијске трикове на улицама Новог Пазара делиријум славља. Новопазарци кличу пласману Турака у финале, носе турске државне заставе и скандирају "Турска је шампион" и "Алаху екбер" (Алах је велики). Наши „демократски“ и „слободни“ медији су у само у неколико реченица описали то „окупљање“ и сви од реда констатовали да је окупљање протиче без инцидената. Да ли су очекивали да сруше Новопазарци сруше све што у том граду подсећа на Србију па то буде вест достојна њихове пажње. Или ту срамоту државне политике треба што пре гурнути под тепих, јер су Тадићу тих 100.000 гласова муслимана у Србији неопходни како би коалиција остала на власти, а нека озбиљна анализа таквог понашања могла би да наљути Расима Љаића или недај Боже, Угљанина. По Србији ионако пљује кад и како хоће па и Новопазарци могу – што да не. Бар док Тадић и његови ДОС растурачи Србије не напипају капију Забеле, која их свесрдно очекује. А каво је то славље Новопазарца било у част победе Турске најбоље је видети на кратком видео клипу, јер слика увек говори хиљаду речи.


Зукорлић: И ја сам навијао за Турску



Муфтија Муамер Зукорлић признао је да је и сам навијао за Турску током Светског првенства у кошарцу, али је осудио повике навијача из Новог Пазара, који су узвикивали "Ово је Турска“.



Зукорлић је у "Кажипрсту“ на Б92 рекао да има проблем да Србију доживи као своју домовину иако је рођен у Србији као и сви његови претци. Да разумемо да је муфтији тешко да Србију доживљава ко своју државу јер очигледно има намеру да прави неку „Санџачку“ али опет на српској територији. Та државотворна зараза се лако шири јер ако су Шиптари на Косову и Метохији направили државу Косово у Срцу Србије, муслимани од БиХ упорно праве нову џихад државу иако је све то више него јасно Српско, могао би Зукорлић једну малу „Санџачку“ државицу. Што да не, бар док су ови разбијачи Србије на власти.



Сматрамо да се овим државотворним муфтијама нешто замантало у глави и да ће се једно јутро пробудити на неком месту где на тенане могу главе да охладе. Србија је за ту џихад Бодну дала у Првом светском рату 58 посто укупне мушке популације и брзо ће на власт стићи људи који ту чињеницу никада неће сметнути са ума и све те жртве погазити. Тако да од Зукорлићеве „Санџак државице“ неће бити ништа, као ни оне косовске или Бошњачке у БиХ.


Зукорлић је рекао да не подржава паролу "Ово је Турска“, која је после утакмице узвикивана на улицама Новог Пазара. Он објашњава да народ осећа емотивну повезаност са кошаркашима турске репрезентације, јер су њих петорица пореклом из Санџака, али наводи да „никако“ не подржава паролу "Ово је Турска“, која се те ноћи могла чути на улицама Новог Пазара.



“Ја сам јако дуго био спреман да навијам за Србију, пуних 15 година. Мој однос према Србији је био такав да сам просто био спреман да свим својим бићем учествујем да се љуте ране Сребренице и других страдања ставе по страни, да остану само у памћењу како се никада више не би поновиле и да кренемо новим путем. Међутим, власт то мени није дозволила, ни мом народу“, рекао је Зукорлић и навео да власт у Србији не препознаје његове намере за интеграцијом Срба и Бошњака.



Много нам је жао што Зукорлића и његовим следбеницима српска власт то није дозволила, па му топло препоручујемо да са тим својим следбеницима крене одмах у Турску – тамо ће му све бити по мераку. Што се тиче објашњења да пет санџаклија игра у репрезентацији Турске, нико им није сметао да играју за Нови Пазар па да Нови Пазар буде првак Србије и игра у европску лигу као Партизан, а неко би од тих санџаклија би могуће био члан прослављене наше репрезентације која је била и првак Европе и првак Света, што Турска и помоћу трикова, може само да сања.


Објашњење да се навијало за Турску јер у њиховим редовима игра пет играча са тих простора је толико несувисло да то не треба ни коментарисати. И Станковић игра за Интер па када Интер игра у Београду са Звездом или Партизаном нико не навија за Стакновића односно интер. Да не играмо жмурке јасно је сваком у Србији зашто се у Новом Пазару навијало за Турску, али ако се власти праве слепе, народ није слеп, а и нема разлога да жмури. Стога ће вас то навијање у свим неформалним животним делатностима скупо коштати. Не морате да волите Србију, али морате да поштујете земљу у којој живите и која вас храни.



Уредништво Српске политике

[You must be registered and logged in to see this link.]

Руси, тј. руски званичници, ће можда морати да буду чак и "већи Срби од Срба“ по питању Косова.

Бити већи Србин од "Срба"

У Србији постоји изрека: "није лако бити Србин“. Може се замислити колико је то теже за некога ко то стварно није, а којем још и (неки) Срби додатно отежавају посао. Ипак, на крају ће "права Србија“ морати некако да смогне снаге да се њен глас поново чује – док не буде касно.

Професор Александар Мезјајев са Казањског универзитета је, мало резигнирано, али сасвим исправно недавно приметио да ће, што се тиче даљег развоја ситуације по питању окупиране српске провинције Косово и Метохија, Руси, тј. руски званичници, можда морати да буду чак и "већи Срби од Срба“. При том је, бар српским посматрачима којима не пада напамет да капитулирају у вези својих основних националних интереса, јасно да овде уважени стручњак за међународно право не мисли на Србе као народ, већ на тренутно руководство Републике Србије, које, сасвим је јасно, тражи све могуће начине да се реши косовског "терета“ и окрене се наводно неком "бољем животу“ у, иначе сасвим неизвесној, "светлој европској будућности“ – али тако да изгледа да се "другачије није ни могло“, тј. да су, ето, "објективне околности“ биле такве, да су "све покушали“ али да "међународна заједница“ једноставно нема слуха за српске вапаје и "конструктивност“.

Наравно, овде се не жели рећи да је ситуација у "међународној заједници“ (тј. њеном атлантистички оријентисаном делу, који још увек истиче ауторска права на тај назив) по питању КиМ и мало ружичаста. Напротив, тај део међународне заједнице и даље води агресивну политику према српском етничком простору. To се посебно огледа у његовој косовској политици, која је апсолутно бескомпромисна, тј. неумољива у задовољавању максималистичких захтева косовских Албанаца и негирању чак и минималистичких захтева Срба у тој покрајини – и, најважније, у гажењу Завршног хелсиншког акта и Повеље УН по питању неповредивости међународних граница. Међутим, садашње српске власти праве скоро ванредне напоре да олакшају наставак вођења такве политике – од непрекидног понављања слогана да "Србија никада више неће ратовати за Косово“, до настављања редовних дипломатских и пријатељских односа са државама које су признале једнострано проглашено отцепљење "Републике Косово“ од Србије. Све се догађа као да се ништа није десило, до наставка предаје националних и привредних ресурса земље управо у руке тих истих држава – док се у исто време максимално сузбијају сва потенцијална руска улагања. Здушно се сарађује са тим истим државама у пацификовању Босне и Херцеговине, тј. српског ентитета Републике Српске, скоро свакодневним рецитовањем мантре да "Србија максимално подржава територијалну целовитост БиХ“. У тактовима исте симфоније износе се ставови да је Србија и те како спремна да преговара о свим питањима па и нарушавању сопственог територијалног интегритета. За то време мирно се посматрања гушења националних и језичких права становништва Црне Горе који се изјашњавају као Срби, до потпуног преузимања дискурса западних разбијача бивше Југославије, по којем су заправо Срби, тј. "зли режим Слободана Милошевића“ одговорни за распад земље, укључујући и измишљени "геноцид“ у Сребреници.

Ова кратка листа, разуме се, није коначна, али је довољно илустративна какву политику води садашње српско руководство. Дакле, вођење анти-српске политике од стране западних држава је садашња власт у Србији учинила веома једноставном, јефтином и ефикасном. И зато, у ситуацији када се власт у Србији не понаша српски, није толико тешко пријатељским земљама попут Русије, која то ради не само из пријатељства већ и ради чувања остатака некаквог међународног правног поретка, да буду "већи Срби од Срба“, зарад виших интереса и неких дугорочнијих циљева.

Таква руска политика подразумева даљу подршку очувању Резолуције 1244, за коју је и сам МСП морао признати да је и даље валидна, а која недвосмислено потврђује територијалну целовитост Србије. Док год је 1244 на снази, "Косово“ не може да буде примљено у УН, што не само на дужи већ на средњи рок љуља темеље лажне државе у настајању. У том смислу су руски званичници, укључујући и руског амбасадора при УН, Виталија Чуркина, недавно дали недвосмислена уверавања Србији да са курса одлучне одбране Косова и Метохије Русија неће скренути. И то руско "српство“ је тренутно изгледа једино спасоносно за Србију, јер је очигледно да када би, којим случајем, ствар зависи не од Русије већ од садашње власти у Србији, досад већ били понуђени "великодушни“ уступци и спремност на "флексибилност“, тј. мењање постојеће резолуције, или њена фатална релативизација.

Међутим, у садашњем свету, у којем су пропаганда и медијске манипулације преузеле примат у односу на правила и право, чак и резолуције Савета безбедности се могу, ако не укинути, а оно, поступцима са одговарајућом медијско-пропагандном подршком, разводнити. И ту лежи стратешка слабост целог приступа српске власти када је реч о тражењу "саветодавног мишљења“ (које, вреди стално понављати, никога не обавезује) од стране МСП. Зато је изабран пут преко МСП јер је то управо био начин да се, ако не елиминише а онда маргинализује улога Савета безбедности по питању КиМ и тежиште дебате пребаци у Генералну скупштину УН, где нема вета и где лобирање западних држава може, када је неопходно, да намакне потребну већину за ствари које су западним државама важне и у интересу. Дакле, као што је већина у Генералној скупштини прво морала да подржи тражење "саветодавног мишљења“ од стране МСП, тако ће и већина на крају може изгласати још једну резолуцију, неку врсту закључка, који следи после давања тог истог саветодавног мишљења МСП. Тим путем српско руководство није требало да иде на то је од стране Русије давно упозорено.

Наравно, изгласавање било каве резолуције у ГС УН нема никаквог правног ефекта на Резолуцију 1244, нити намеће икакву обавезу било којој сталној чланици СБ. Међутим, ако би резолуција ГС била по вољи водећих западних држава, то би био врло леп материјал у рукама западног медијског естаблишмента, који би већ нашао начина да од тог документа створи средство дипломатског, политичког и пропагандног притиска – можда не толико на Русију и Кину, које и даље подржавају 1244, колико на све земље мимо оних које су досад признале једнострано проглашену "косовску независност“. Неким земљама би, између осталог, било лакше да својој јавности објасне зашто су ипак решиле да признају "Републику Косово“ ако би могле да машу папиром за који је гласала већина земаља чланица УН.

Када би се на пример, дало за право "саветодавном мишљењу“ МСП по којем, грубо речено, свака група грађана која себе прогласи "представницима народа“ може било где у свету да изда декларацију о независности а да тај акт технички, по тумачењу МСП, "не крши међународно право“ – онда би настао општи хаос и готово све зеље света би биле у сличној ситуацији са Србијом. Идући даље у том смеру, ако би, рецимо на крају преко 100 земаља чланица УН признало "Републику Косово“, то још увек не би имало ефекат поништења Резолуције 1244, али би је у сваком случају релативизовало и, још горе, додатно подрило углед и ауторитет СБ – или бар оних њених сталних чланица које стоје „наспрам велике већине земаља света“.

Све се ово могло предвидети још пре две године, када је новоуспостављена влада Србије решила да крене овим путем прављења од готовог вересију, тј. премештања косовске ствари са чврстог и поузданог терена СБ УН на несигурни и неизвесни терен ГС УН. Томе је претходила опитна вежба са "планом од 6 тачака“ којим је ЕУ-мисији ЕУЛЕКС, опет мимо СБ, дато овлашћење да преузме скоро све послове које је дотад обављала мисија УН (УНМИК), а чији је ангажман заправо и представљао главну легитимизацију режима успостављеног управо Резолуцијом 1244. ЕУЛЕКС-у је дат мандат путем, у најмању руку проблематичног, "председничког писма“ Генералног секретара УН да на терену спроводи и оно чега у Резолуцији 1244 нема. С обзиром да је цео план заправо договорен на релацији ЕУ - Србија, евентуални вето од стране Русије или Кине би заправо те државе чинио исувише "већим Србима од Срба“, што би већ омогућило западним силама да отворено доводе у питање руско-кинеске мотиве. Такво беспотребно ризиковање ауторитета за рачун једне мале земље која се сама о свом ауторитету ни мало не брине, разуме се, ни једној ни другој великој сили није било потребно.

Дакле, садашња власт у Србији је већ успоставила преседан заобилажења чврстог српског упоришта у Савету безбедности. С тим што сада није у питању само "технички“ споразум везан за управљање покрајином (мада ни план "6 тачака“ није био само "технички“), већ и питање постављања према целости косовског проблема.

Овде читаоца нешто мање упућеног у унутрашњу политичку динамику у Србији, којем вероватно није јасно зашто се српска власт наизглед упињу да олакшају подривање територијалне целовитости сопствене земље. Треба подсетити да је садашња влада Србије успостављена у лето 2008. године, само неколико месеци пошто је "косовска скупштина“ прогласила „независност“, под одлучујућим утицајем западних дипломата, који су „помогли“ формирање коалиције састављене од странака које су имале опречне ставове још током предизборне кампање. На пример, Социјалистичка партија Србије, чији је оснивач био Слободан Милошевић, је, пре него што се волшебно нашла у владајућој коалицији, бар по питању КиМ, заступала далеко чвршћу политику, и може се са сигурношћу рећи да њено гласачко тело није гласало за садашњу политику странке. И ово се може апстраховати на читаву садашњу владајућу коалицију – њена садашња политика није одраз већинске бирачке воље грађана Србије и није прошла никакву проверу на изборима. Та политика је једноставно резултат договора страначких руководстава са западним дипломатама у Београду, иза затворених врата, тако да она заправо нема демократски легитимитет. У том смислу, можда би било правилније рећи не да Руси треба да буду "већи Срби од Срба“, већ да, једноставно, „заступају Србију у одсуству“, тј. док се изнова не васпостави власт у Србији која би била одраз већинске бирачке воље становништва. И у том смислу се може рећи да Русија засад наступа изузетно принципијелно, чак и легалистички. А такве ствари се памте.

Било како било, дипломатија Србије је, врло брзо после објаве „саветодавног мишљења“ МСП пожурила да нацрт своје резолуције проследи Секретаријату ГС. Тај, по свим параметрима текст „без зуба“, који само у траговима подсећа на сасвим "неважну“ неприхватљивост једнострано проглашене независности Косова, је ипак наишао на осуду појединих западних земаља. Промена у тексту резолуције, имајући у виду симбиотички однос између власти у Србији и бриселске бирократије, била je потпуно очекивана. Тако се дошло до заједничке резолуције „Србије“ и ЕУ која је врхунска демагогија из које се ни у траговима не може наслуту шта то Србија хоће а шта неће када већ подноси резолуцију ГС. Њу су чак и „противници“ (Косовско руководство) прихватили што сасвим јасно говори о степену њене апсурдности Зато смо ово „Србије“ оправдано стављено под наводнике, јер то није став грађана Србије већ став садашњег српског руководства давно отуђеног од обмањених бирача, разним непринципијелним коалицијама и Тадићевим опсесијама о чланству у ЕУ, за које треба жртвовати и Косово - део своје територије.

Jедно је јасно, власт у Србији је пребацивањем лопте у ГС, пребацила косовску ствар на клизав политички терен, где су сасвим извесни разни „клизећи стартови“ и где чак и повољно изгласана ствар не мора да буде тако представљена у водећим западним медијима. Кроз те медије који су и даље главни инструмент мобилизације подршке, или бар пасивизације јавног мњења које контролишу, за наставак скоро непрестане агресивне западне политике на глобалном нивоу - која се води још од проглашења "краја историје“ после пада Берлинског зида. Постоји још гора опција. Није искључено да би резолуција изгласана у ГС могла да послужи као основ за предлог неке нове резолуције СБ која би заменила постојећу резолуцију 1244. Још ако би тај предлог подржала и власт у Србији, опет би постало теже за Кину и Русију да (п)остану "већи Срби од Срба“ и ставе вето на предложену нову резолуцију коју сама „Србија“ прихвата.

У Србији постоји изрека: "није лако бити Србин“. Може се замислити колико је то теже за некога ко то стварно није, а којем још и (неки) Срби додатно отежавају посао. Ипак, на крају ће "права Србија“ морати некако да смогне снаге да се њен глас поново чује – док не буде касно.
Србија ће изгубити и територију и кредибилитет у свету

Председник Комитета руске Думе за међународну политику Константин Косачов изјавио је да се боји да ће Србија изгубити и део своје територије и поштовање у свету после прихватања да заједно са ЕУ усагласи резолуцију о Косову

Бојим се да ће фактичким одступањем од принципа неповредивости граница власти у Београду изгубити и своју историјску територију и свако поштовање унутар међународне заједнице. Тиме су наши српски пријатељи сопствену резолуцију сами довели до апсурда, а у међународној заједници овим губе сваки кредибилитет - рекао је Косачов.

Он је додао да као последицу прихватања такве резолуције „можемо очекивати нови талас признања независности Косова, јер друге државе неће моћи чврсто да заступају територијални интегритет Србије кад сама Србија од њега одустаје" - На наше понуде дипломатске помоћи поводом нове резолуције, власти у Београду су реаговале учтивим одбијањем. Нису прихватили ни понуде за правне консултације и стратешку подршку групе Шангајског споразума на предстојећем заседању ГС УН. Очигледно се Србија одлучила на договор са својим западним партнерима и на одустајање од својих захтева пред ГС УН. Лично мислим да им то неће донети ништа добро, али поштујемо њихову суверену одлуку и на том путу им желимо пуно среће - рекао је Косачов.
Текст припремило уредништво
Српске политике

[You must be registered and logged in to see this link.]

МЕРИ ВОЛШ: Пре него што НАТО призна да су на Космету у питању два злочина, морао би да испита своја дела. Моје је мишљење да то НАТО никада неће учинити.

Ја сам сведок истине о Космету


Како је припремана за долазак на Косово и Метохију, ко је креатор етничког чишћења Срба из јужне српске покрајине у којој се владавина права заснива на Kanun e Leku, те са којим представама је напустила Космет и зашто му се увек изнова враћа, прича у разговору за „Печат“ Мери Волш, Иркиња која је као члан мировних мисија на Космету провела осам година



„У селу Долац, близу Клине, био је један средњовековни манастир и изнад њега црква. Кад год смо пролазили поред Долца, сваки би нам возач, Албанац, без изузетка, указао на то јадно албанско село и џамију које су уништиле српске војне снаге. Касније сам сазнала да је Долац српско село и да у њему никад није било џамије. Овакви доживљаји натерали су ме да се озбиљно запитам шта се стварно догодило на Космету“, каже у разговору за „Печат“ Мери Волш, Иркиња и некадашњи члан међународне мировне мисије на Космету.



· Провели сте неколико година на Космету као члан међународне мировне мисије. Са каквим сте представама тамо дошли, те са каквим сте утисцима отишли?

Први пут сам дошла на Космет у августу 1999. године као члан једне ирске невладине организације. За ту организацију, чија канцеларија је била у Пећи, радила сам као волонтер 14 месеци. Пре поласка за Косово, добила сам опште инструкције али врло мало њих конкретних, јер они који су давали упутства нису много знали о Косову. Међутим, 24. августа на путу из Скопља у Приштину била сам детаљно обавештена о ономе шта се недавно догодило у селима поред којих смо пролазили. Тек сам касније схватила да спаљена села дуж нашег пута од Скопља до Приштине нису могла бити уништена од стране српских одбрамбених снага, као што је то тврдио наш возач – припадник албанске народности – из простог разлога што су се те снаге повукле скоро десет недеља раније, а куће су још гореле у селима поред којих смо пролазили.



Касније, кад сам мало боље упознала Космет, сазнала сам да су све те куће, без изузетка, биле српске, и неке ромске, и да их је спалила УЧК. Ово моје искуство се поновило неколико пута: возачи, сви до једнога Албанци, показивали би нам уништена села и детаљно описивали злочине које су претрпели од Срба, да би се касније испоставило да су уништена села била српска. У селу Долац, близу Клине, био је један средњовековни манастир и изнад њега црква. Кад год смо пролазили поред Долца, сваки би нам возач, без изузетка, указао на то јадно албанско село и џамију које су уништиле српске војне снаге. Међутим, касније сам дознала да је Долац српско село и да у њему никад није било џамије. Овакви доживљаји натерали су ме да се озбиљно запитам шта се стварно догодило на Космету. Ја никада стварно нисам отишла са Косова јер га често обилазим. И не намеравам да га напустим у скоријој будућности. Ја сам сведок истине.


Мери Волш и њени пријатељи 8. децембра 2003. године фотографирали су све фреске у Богородици Љевишкој; они су били последњи који су овековечили те фреске, пре него што ће оне бити уништене 17. марта 2004. године



· Као што Вам је познато терор над српским светињама на Космету није од јуче, он траје деценијама. Зашто та чињеница није важна творцима на Балкану?

На жалост, веома ми је добро познато уништавање косовских светиња. Лично сам евидентирала ово систематско и добро координирано уништавање, и мој живот је био угрожен неколико пута. Једном приликом, 08. децембра 2003. године један мој пријатељ Ирац, једна руска монахиња и ја, фотографисали смо све фреске у Богородици Љевишкој. Тог дана нисам знала да смо ми можда последњи који смо видели те предивне фреске и да смо свакако последњи који су их сликали и сачували фотографски доказ њиховог постојања пре него што су биле уништене 17. марта 2004. године. Нас троје имали смо срећу да останемо живи тог дана јер је група Албанаца опколила наша кола и ми смо вратоломном брзином, возећи задњим ходом, прошишали низ уску улицу док је гомила јурила за нама. Од доласка УНМИК-а и НАТО снага 1999. па досад, уништено је више од 150 српских светиња на Косову и Метохији. Да ли је ико на Западу свестан тога? А да не говоримо о томе да ли на Западу постоји неко ко би о томе могао и да говори.



· Зашто званични Вашингтон није спреман да успостави везу између 11. септембра у Њујорку и 17. марта на Косову? Зашто је теже рушење две зграде Светског трговинског центра од рушења и паљења на Космету?

Постоји једна сила која управља људским понашањем и коју не треба никад потценити. То је потреба да се сачува углед. Нема скоро ничег што људи, нарочито моћници овог света, не би урадили само да не морају да признају да су погрешили. Владе ће упорно да лажу само да сачувају свој углед. Пре него што НАТО призна да су у питању два злочина, морао би да испита своја дела. Моје је мишљење да то НАТО никада неће учинити.



· Према свим доступним информацијама, албанској сепаратистичкој влади на Косову и Метохији потребно је неколико најпознатијих манастира које би убудуће представљали као „споменике културе Косова“, али никако као светиње Српске православне цркве. Како тумачите ову идеју „козметичког салона“, и шта се тиме хоће прикрити?

Према званичним информацијама које сам добила последњих година, оно мало преосталих манастира представља само симболично присуство некадашњег културног блага. Они ће се у једном тренутку у будућности претворити у туристичке објекте и представљаће извор прихода грађана новог Косова. Кулминација те фазе плана стратешког развоја који су израдили страни донатори биће Регионални културни центар у Призрену. Тај центар ће тесно сарађивати с турском владом. Почевши од 2001, радила сам за највећег донатора на Косову и била сам задужена за Програм повратника на Косово. Онда сам се свим силама залагала за повратак расељених лица на вековна огњишта. Тврдила сам да повратак мора да буде повезан са обнављањем уништених светиња, укључујући цркве, гробља, манастире, јер су многе од тих светиња представљале духовне центре насеља.



Као Иркиња познајем ту врсту насеља, јер су у средњовековној Ирској, и касније, многа села и градови никли баш око манастира. Само се по себи разуме да моје идеје за повратак нису добиле подршку. У ствари, један ранији план за повратак око 10.000 Срба између 2000. и 2001, који је предложио Ендру Хвитли (Andrew Wheatley), званичник Уједињених Нација, резултирао је смењивањем аутора плана чиме се завршио и сам план. Можда ћемо најбољи одговор наћи у речима једног бившег званичника УНМИК-а задуженог за повратак избеглица на КиМ. У фебруару 2005. у мојој канцеларији у Београду, тај човек ми је рекао да је повратак на Косово само „димна завеса којом ћемо преварити Србе“.



· Колико су у праву стручњаци за геостратегију, историчари, па чак и многи теолози који тврде да је судар вера и цивилизација на Космету једнако важан за судбину човечанства, једнако као и онај у Јерусалиму?

По мом мишљењу оно што ви зовете сударом вера и цивилизација подједнако је важно било где год да се дешава.


Манастири на Космету по плану стратешког развоја који су израдили страни донатори претвориће се у туристичке објекте, а рачуна о њима водиће Регионални културни центар у Призрену, тесно везан за турску владу: манастир Љевишка



· Ви сте свакако упознати са званичним и незваничним дискусијама о могућем доласку Његове светости папе у Ниш, родно место цара Константина, на прославу двехиљадите годишњице Миланског едикта (313. г) којим је званично обустављен прогон хришћана. Да ли сматрате да би том приликом требало поменути хришћанску трагедију на КиМ у 21. веку, и покоље православних Срба од стране Хрвата римокатолика за време Другог светског рата?

Када сам покушала да говорим о прогону Срба на Космету са папиним Нунцијем у Београду јуна 2005. године, дато ми је јасно на знање да информације које му дајем нису добродошле. Дошла сам да га видим са малим извештајем о ономе што се дешава на Космету и почела сам са селом Летница у општини Витина. С обзиром на то да су житељи Летнице католици, да је Нунцио католик и да сам ја католикиња, мислила сам да ћемо наћи заједнички језик. После двадесет минута мог излагања о целом низу кршења људских права, Нунције је почео да се игра са својим мобилним телефоном и да ми јасно даје на знање да разговор треба привести крају. Нисам ни почела да говорим детаљно о насиљу над Србима и уништавању њихових светиња. Рекла сам му да нам је дужност као хришћанима да помогнемо нашој браћи и сестрама у Христу. Одговорио ми је да се Ватикан придржава Резолуције 1244. На то сам одговорила да ако је то истина онда је Ватикан једини који то ради. Онда ми је он љубазно показао врата, али не пре него што сам му одржала предавање о „окреченим гробовима“ и Фарисејима, људима на изглед добрим, а у души трулим. Било ми је чудно да сам ја морала да подсетим Нунција шта су основни принципи хришћанске вере.



Оно шта је за мене главно то су људска права. Сада проучавам Међународни закон о људским правима. Верујем да сви људи имају права да живе достојанствено, слободни од сваке дискриминације. Верујем да су људска права универзална права и да сви људи морају бити слободни да остварују та права. Међутим, тога на Космету нема. Нису сви слободни да остварују ни грађанска, ни политичка, ни економска, ни друштвена ни културна права. Крше се људска права косметских избеглица јер им није дозвољено да се врате на своја огњишта или немају приступа својим имањима. Крше се права оних који су остали на Косову, нарочито оних који живе у енклавама, у логорима, у војним касарнама и колективним центрима јужно од Ибра.



Крше се права Рома који живе у логорима северно од Ибра. О томе треба да говоре невладине организације и браниоци људских права, али они то не раде. Нико не говори о онима чија се људска права крше. Ја нисам теолог и према томе нисам квалификована да пишем ни о екуменизму ни о питањима која ничу поводом могуће папине посете. Међутим, сматрам да нам је потребан нов Константин ако хоћемо да хришћанство преживи 21. век и потоње векове.



· Можете ли из личног искуства испричати како сте видели албанске власти на Космету, а како албански народ и њихов свакодневни живот?

Власт албанских политичара заправо је веома ограничена, осим на нивоу општина, где је неограничена и где могу да раде шта хоће, укључујући и фалсификовање катастарских књига, дискриминацију против оних које они сматрају етничком мањином, као и против свих који се супротстављају њиховим интересима. Радила сам осам година на Космету и на основу тог искуства могу да кажем да се албанско друштво и Албанци у свакодневном животу придржавају више Kanun e Leku, односно традиција и обичаја албанских племена, него савремених закона и законских прописа.


Жутим крстом обележена је свака српска кућа у Мушникову и Драјчићима у долини Жупе



· У ком тренутку сте почели да схватате улогу и положај Срба на Космету, и који је био кључни разлог да почнете да ствари посматрате из личног угла, а не према налогу ваших надређених?

Ја посматрам ствари из угла људских права. Скоро на самом почетку мог рада за највећег донатора на Космету схватила сам да су људска права и развој предвиђени само за већинско становништво. Почела сам да радим на пројектима за Србе и за Роме још почетком 2000. године, што баш није било добро примљено, ни од стране месног становништва ни од стране њихових међународних ментора. Можда због тога што сам Иркиња осећам потребу да не прихватам власт „здраво за готово“, нарочито ако је слепа пред очигледним кршењем људских права.



· Као католкиња и Иркиња, и после одласка из међународне мировне мисије, наставили сте да пишете и критички пратите стање у јужној српској покрајини. Шта вас је највише мотивисало у томе?

Човек може да остави Космет, али га Космет никада неће оставити. Било где да сам, било да сам на Космету или ван њега, не престајем да радим на исправљању многих недела почињених у име мира на Космет од 1999. године. Тврдо верујем да се истина мора рећи, и да постоји велика потреба за тачним, уравнотеженим и истинитим писањем о трагедији која је 1999. године почела да се одиграва на Космету.



Разумете ли Србију и Космет као што разумете вашу родну Ирску?

Од јуна 1999. до 2004. године вођен је терористички рат против невиног, ненаоружаног и незаштићеног грађанског становништва. Сваки град и већина села етнички су очишћена од Срба и од Рома. Имања отета, куће спаљене, земљиште илегално поседнуто. Повратници се враћају и налазе путеве, паркиралишта, фабрике и бензинске пумпе изграђене на њиховим имањима. И све се то догађа у једном протекторату Уједињених Нација под командом НАТО-а. Расељена лица са Косова су припадници неких 30 или више различитих етничких група. УЧК је отворила затвореничке логоре у многим деловима Косова и већина затвореника је у њима ишчезла.



УЧК, која је несметано радила шта је хтела, није само имала најсавременије оружје и експлозиве на располагању, већ је поседовала и спискове лица осуђених на смрт, као и спискове домаћинстава која су већ предала све оружје које су поседовала. Што се тиче Ирске, поразила ме је сличност између оног што се одигравало на Космету и онога што се догодило у ирској покрајини Ulster - исто етничко чишћење староседелаца, исто одузимање земље од староседелаца у корист дошљака, уништавање најстаријих манастира и цркава, уништавање целих насеља, мењање топонима (понекад су имена само преиначена или преведена на нов језик да би се дао утисак да су дошљаци одувек живели ту). Ово се све догодило у оквиру Новог поретка створеног за време династије Тудор, а нарочито под Јелисаветом и за време „цивилизовања“ Ирске од стране Енглеске.


Разговарала: Наташа Јовановић

[You must be registered and logged in to see this link.]