Misterija vode - voda pamti!

TAJNE OTOPLJENE VODE - Prvi deo
Gotovo svako zna za neobičnu sklonost dece da ližu ledenice. To se većinom pripisuje dečjem nestašluku, pa im roditelji najčešće izričito zabranjuju da upražnjavaju takvo zadovoljstvo. Strah odraslih sasvim je opravdan, ne samo zato što je unošenje previše hladne vode u organizam nezdravo, već i zbog toga što su ledenice, koje vise na krovovima, granama drveća i drugde, često zagađene raznim štetnim materijama. Razna atmosferska zagađenja, poput dima i drugih produkata sagorevanja, dospevaju u vodene taloge i snežni pokrivač, pogotovu u urbanim sredinama. Svi uglavnom znamo zašto ne treba jesti i lizati ledenice i sneg, ali se malo ko upitao zašto mnoga deca baš to vole, odnosno da li je dečja nestašna radoznalost dovoljno objašnjenje. Nije li to dečje zadovoljstvo proizvod nekog genetski prenetog programa ponašanja zasnovanog na prirodnoj potrebi organizma, s tim što je kod odraslih taj program blokiran strahom od negativnih posledica? Poznato je da je instiktivno ponašanje mnogo češće kod dece nego kod odraslih.

Na ovo pitanje nauka je pokušala da da odgovor još pre više decenija. Dok se još nije znalo za neke druge neobičnosti vode, neki istraživači su pret-postavljali da voda koja se najpre zaledi, pa potom ponovo otopi, nema istu strukturu molekulskih asocijacija kao što je imala pre nego što je bila zaleđena. Postavljalo se pitanje šta je povoljnije u smislu dejstva na živu materiju: da li struktura vode pre mržnjenja, ili ona koja nastaje nakon topljenja leda? Pokušalo se sa proverom na domaćim životinjama, kojima su davane obe vrste vode, kako bi bile utvrđene eventualne razlike. Ono što se na taj način otkrilo delovalo je zaista iznenađujuće: ne samo da su životinje koje su pile otopljenu vodu brže napredovale, već bi veoma brzo “naučile” i da takvu vodu razlikuju. Iz toga se može izvući zaključak da otopljena voda u izvesnom smislu ima slično dejstvo kao i magnećena. U nekim zemljama, poput Rusije, ovaj fenomen je do te mere poznat da je ušao čak i u naučno-popularnu literaturu. O njemu se govori i u poznatoj knjizi “Zanimljiva hemija”, čiji su autori ruski hemičari L. Vlasov i D. Trifomov (kod nas izdao Nolit, Beograd, 1976.).

U pomenutoj knjizi navodi se primer sa jedne farme, gde su pilići pojeni običnom i otopljenom vodom. Porod povoljnijeg uticaja otopljene vode u smi-slu boljeg prirasta, uočeno je da pilići mnogo radije piju takvu vodu kad im je istovremeno ponuđena i obična. Takva činjenjica može se jedino objasniti postojanjem prirodnog instikta kod životinja, koji im jasno ukazuje šta je bolje. Ovo za nauku nije ništa novo, pošto se odavno zna da životinje instiktivno osećaju šta je za njih povoljnije, na bazi čega u stvari funkcioniše mehanizam samoodržanja. Tako životinje razlikuju razne štetne i korisne uticaje, izuzimajući jedino neke od uticaja koje proizvodi čovek, pa za njih u životinjskom svetu ne postoji obrazac instiktivnog razlikovanja.

Najobičniji puž “golać” (onaj bez “kućice”), rado se hrani pečurkama, ali nikad ga nećete videti čak ni u blizini onih koje su otrovne. Nisam imao prilike da sam proverim, ali sam od mnogih ozbiljnih ljudi slušao da su videli kako bolesna mačka jede neke vrste trave, nakon čega ozdravi, iako “normalnu” mačku nikako ne možete primorati da pase travu. Čudno je i to kako životinje uspevaju da osete opasnost koja im preti od ljudi, čak i onda kad je pretnja takve vrste da u evolucionom smislu nisu imale dovoljno vremena da steknu odgovarujući instikt. Vrane, svrake i mnoge druge divlje životinje koje čovek često uništava jer ih smatra štetočinama, obično se neće uplašiti nekog ko nosi motku ili lopatu, već će jednostavno “gledati svoja posla”. Svraka će mirno stajati na grani ispod koje svojim putem prolazi nezainteresovani pešak. Međutim, od onog ko nosi pušku uvek će bežati i menjati lokaciju barem za domet puške. Lovci dobro znaju koliko treba strpljenja da se obična svraka “uhvati u nepažnji”. Međutim, vatreno oružje upotrebljava se tek nekoliko stotina godina, što je suviše kratko da bi evolucija prirodnim odabiranjem favorizovala one jedinke koje slučajno same nauče da se boje naoružanog čoveka. Svakodnevno iskustvo ipak govori da čak i domaće životinje uglavnom razlikuju šta je za njih dobro, a šta loše. Na ovo pitanje vratićemo se kasnije.

Činjenica je da otopljena voda povoljno utiče na živi svet, usled čega je životinje radije koriste ako im se ukaže takva prilika. Videli smo takođe da isti zaključak važi i za magnećene i magnetno oplemenjene vode. Nauka je i ranije ovaj fenomen objašnjavala složenom strukturom džinovskih molekula vode. Prilikom mržnjenja voda prelazi u svoju čvrstu fazu - led. Kristalne strukture leda bitno se razlikuju od onih koje nalazimo u vodi. Iako su veoma složene, i kod ovih struktura se uočavaju izvesne zadivljujuće pravilnosti. Da bi se to shvatilo, treba samo pogledati običnu snežnu pahulju, ili, po mogućnosti, njenu uvećanu sliku. Pahulje takođe predstavljaju zaleđen oblik vodenih kristala, koji nastaje u atmosferi, a njihov izgled malo koga će ostaviti ravnodušnim.

Ako se izvrši otapanje leda, voda neće odmah uspostaviti nekadašnji oblik molekulskih struktura. Neko vreme će strukture vodenih kristala i u tečnom stanju ličiti na one koje su postojale u ledu. Nauka smatra da takve stru-kture povoljnije deluju na biohemijske procese u živim organizmima. Ovo je prihvaćeno naučno objašnjenje, koje se može smatrati dovoljnim da tajna otopljene vode bude razjašnjena. Objašnjenje fenomena otopljene vode ni u čemu ne protivreči elektromagnetnoj hidroničkoj teoriji, o kojoj je prethodno bilo govora. Štaviše, najverovatnije je da je dobar deo promena u strukturi vode, koje nastaju mržnjenjem i ponovnim odleđavanjem, sličan onim promenama koje se dobijaju magnećenjem i magnetnim oplemenjivanjem. Razlika je u tome što su promene kod otopljene vode izazvane procesom odavanja i primanja toplote, a kod magnećenja elektromagnetnim interakcijama. I pored sličnosti efekata, logično je ipak očekivati izvesne razlike. Ako se odledi voda koja je pre mržnjenja sadržala “sećanje’’ na nekadašnje prisustvo rastvorenih materija, može se takođe očekivati da će u procesu strukturnih transformacija dobar deo tog sadržaja biti “obrisan”, ali nema pouzdanih podataka o efikasnosti takvog “brisanja” u poređenju sa onim koje se izaziva uticajem magnetnih polja. Zasad je najracionalnije prihvatiti važeće objašnjenje o povoljnijoj biohemijskoj akti-vnosti otopljene vode.

[You must be registered and logged in to see this link.]

TAJNE OTOPLJENE VODE - Drugi deo
Ja lično nisam uspeo da pronađem podatak o tome ko je prvi otkrio pozitivan uticaj otopljene vode. Moguće je da se u nekim kulturama za to znalo i u prednaučnom periodu. Takođe mi nije poznato da li su negde urađena zvanična medicinska istraživanja o uticaju odleđenih voda na ljudski organizam, kao i o mogućnostima terapijskih primena u savremenoj medicini. Međutim, oni koji takvu vodu piju govore o njenom isključivo pozitivnom uticaju, navodeći često efekte koji su u izvesnoj meri slični onima koji se postižu upotrebom magnetno oplemenjene vode. Tu u prvom redu valja spomenuti povećanje opšte otpornosti organizma. Zatim, korisnici otopljene vode govore da takva voda na organizam deluje relaksirajuće, smanjuje umor i povoljno utiče na opštu kondiciju organizma. S obzirom da je pozitivno dejstvo otopljene vode naučno razumljivo, nema razloga da se sumnja i u njeno pozitivno dejstvo na ljudski organizam, ali se o tome ipak ne može konkretnije govoriti dok ne budu obavljena opsežnija medicinska istraživanja. Inače, zvanična nauka ni kod otopljene vode ne nalazi mogućnost štetnog delovanja.

Podrazumeva se da voda ne sme biti zagadena, kao i da se po otapanju ne mora odmah upotrebljavati, dok se ne zagreje do temperature obične pitke vode.

Svako može da proizvede otopljenu vodu, kao i da je koristi po sopstvenoj nameri. Za tu svrhu treba upotrebiti čistu pitku vodu, koja se može zalediti u zamrzivaču ili zamrzavajućoj komori običnog frižidera. Ne mogu se upotre-bljavati staklene, keramičke i slične posude i boce, jer će zbog anomalije vode pri mržnjenju da se raspuknu. Najbolje je upotrebiti plastične boce sa mogućnošću zatvaranja. Ako se mržnjenje obavlja u plastičnim čašama i posudama veće površine, pre rashlađivanja vode dolazi do sublimacije, tj. isparavanja vodenih molekula sa površine, što ubrzava stvaranje naslaga leda u rashladnoj komori zamrzivača ili frižidera. Pripremljena voda treba da stoji u rashladnom aparatu sve dok se skroz ne zaledi. Naravno, mržnjenje se može obaviti i u postojećim posudama za spravljanje leda, koje se nalaze u zamrzavajućim komorama frižidera. Inače voda se može zalediti i na spoljašnjoj temperaturi, kad za to postoje vremenski uslovi. Štaviše, pretpostavka je da prirodno mržnjenje mora dati još bolje rezultate nego veštačko. Pri tom se voda takođe sipa u pogodne posude ili boce, koje moraju biti dobro zatvorene, kako ne bi došlo do zagađenja smogom i drugim neželjenim materijama. Naravno, takve posude i boce valja držati na sigurnom mestu, gde ne postoji mogućnost njihovog pada. U tu svrhu dobre su zatvorene terase i balkoni, kao i zgrade koje se ne greju, ali ne i spoljašnji ispusti kod prozora i druga slična mesta sa kojih boce i posude mogu pasti.

Kad se voda sasvim zaledi, može se otapati za upotrebu. Nije pouzdano utvrđen vremenski period u kome voda čuva svojstva po otapanju, ali je najbolje da ona bude upotrebljena u toku prvog sata nakon što se led sasvim istopi. Otapanje treba vršiti na sobnoj temperaturi, nikako se ne sme pribegavati “prinudnom” topljenju leda pomoću rešoa, štednjaka, ili na neki drugi način. Takođe ne treba zagrevati ni otopljenu vodu da bi se što pre postigla željena temperatura upotrebe. Otopljena voda koristi se na onoj temperaturi koja korisriiku najviše odgovara, u dijapazonu uobičajenih temperatura pitke vode. Uz pomoć takve vode moguće je spravljanje i raznih drugih napitaka. Kad se ne raspolaže dovoljnim količinama, moguće je i mešanje otopljene vode sa običnom. Inače, životinjama se otopljena voda daje za piće na uobičajeni način, s tim što je ni u tom slučaju ne treba zagrevati. Ako se otopljena voda koristi za zalivanje biljaka, takođe bez zagrevanja treba sačekati da se njena temperatura izjednači sa spoljašnjom temperaturom sredine u kojoj se biljke nalaze. Treba reći da se otopljena voda može dobiti i topljenjem snega, pod uslovom da se može pronaći čist sneg. Međutim, pošto takva voda ima ukus kišnice, na koji većina ljudi nije navikla, a čistoća snega je često problematična, najbolje je da se ne primenjuje otapanje snega.

Rezultati primene otopljene vode dobrim delom se podudaraju sa onima koji se postižu ako se koristi magnećena i magnetno oplemenjena voda. Međutim, pogrešno bi bilo zaključiti da su ovi postupci sasvim ekvivalentni. Iako se objašnjenja svode na složenost i elektrodinamiku molekulskih asocijacija vode, videli smo da ipak postoji fizička različitost ovih procesa. Otud se pre može govoriti o mogućoj dopuni jednog procesa drugim, o čemu će biti reči kasnije. Kao što smo ranije videli, pozitivni uticaji magnetnog polja na vodu nisu nikakvo čudo po svojoj suštini, jer se voda ionako neprestano kreće u Zemljinom magnetnom okruženju, u kome se razvio i ceo živi svet. Ni pozitivan uticaj otopljenih voda takođe ne treba da čudi, jer su procesi mržnjenja i otapanja vode sasvim redovne pojave na našoj Planeti. Pošto je Zemlja u smislu kruženja vode zatvoren sistem, to možemo slobodno reći da na njoj nema ni jedne kapi vode koja, pored ostalog, nekad nije bila zaleđena.To je sasvim normalna posledica kruženja vode i klimatskih promena na Planeti. Sve to takođe predstavlja sasvim prirodne uslove u kojima se razvio život. Prema tome, normalno je što otopljena voda ima pozitivan uticaj na živi svet, pošto i takva voda često predstavlja uobičajeni činilac prirodnog okruženja u kome se život odvija.

Jasno je, dakle, da živi organizmi, uključujući i ljudske, funkcionišu na bazi biohemijskih procesa kojima više odgovara otopljena voda. Nauka smatra da organizam za potrebe svojih reakcija najpre mora “preraditi” strukturu obi-čne vode u najpovoljniji oblik, koji je u stvari dosta sličan strukturi otopljene vode. Iako se ne zna pouzdano koliko dugo otopljena voda čuva takvu strukturu, u svakom slučaju ona deluje povoljnije na organizam od obične, čak i posle znatno dužeg stajanja od prethodno pomenutog jednog sata. Prema tome, ne mora se uvek pri ruci imati gotov led, već se može poneti i boca sa prethodno pripremljenom otopljenom vodom, što se odnosi na one koji vole na putovanja da ponesu “svoju” vodu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VODA - ŽIVOTVORNA ILI ŽIVA MATERIJA - Prvi deo
Svakom je jasno da voda predstavlja svojevrsnu osnovu života na našoj Planeti. Štaviše - svako se može složiti i sa činjenicom da je ona životvorna materija. Međutim, na osnovu već izloženih hidroničkih fenomena nećemo preterati ni ako izvedemo sledeći zaključak: VODA JE ŽIVA! Ovaj put reč živa nije napisana pod navodnicima. Naravno, to ne znači da tako shvaćen život vode treba direktno poistovetiti sa nama znanim oblicima života u užem smislu. Pod životom vode treba shvatiti njenu sposobnost cirkulacije i regeneracije, uz prenošenje same osnove života na Zemlji.

Biljni i životinjski organizmi umiru kad ostanu bez vode, ili kad voda u njima prestane da živi, tj. da cirkuliše i učestvuje u biohemijskim reakcijama. Voda ima sposbnost da pamti i zaboravlja. Kad se ona izgubi ili prestane da živi - nestaje aura. U toku svog kruženja ona umire i ponovo oživljava. Sve su to osobine žive materije! Hemija života na našoj planeti zasnovana je na ugljenikovim jedinjenjima. Osnovni biogeni hemijski elementi su vodonik, kiseonik, ugljenik, azot, sumpor i fosfor. Međutim, voda kao jedinjenje vodonika i kiseonika predstavlja istinsku osnovu života. Osim što čini najveći deo telesne mase živih organizama, biohemijski procesi bez nje nisu zamislivi. Zna se da bez tečnih kristala ne bi bilo života, a voda je takođe jedan od njih. Složeniji organizmi, uključujući i ljudski, imaju ćelijske membrane od tečnih kristala, čije osobine koriste u raznim biološkim procesima, kao što je prenos nervnih signala. Čak i jednostavni jednoćelijski organizmi imaju membrane od tečnih kristala. Međutim, ni takvi tečni kristali ne mogu se zamisliti bez vode. Osim toga, sama složenost molekulskih asocijacija vode umnogome podseća na složenosti struktura koje prate život.

Poznato je da Sveto Pismo (Biblija) sadži velike istine, koje, naravno, treba pažljivo protumačiti. Danas mnogi naučnici uspevaju da povežu velika otkrića sa složenim izražavanjem Svetog Pisma. Mnogi se slažu da kosmološke teorije o nastanku Svemira (“Veliki prasak”), kao i evolucione teorije, u stvari prate biblijski sled događaja, ali se to zbog načina izražavanja ne može na prvi pogled uočiti. Zanimljivo je da se u Starom Zavetu Svetog Pisma voda pominje na samom početku, u Prvoj knjizi Mojsijevoj (Knjiga postanja), gde se već u drugom stihu kaže: “A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom, i duh Božji dizaše se nad vodom”. Može se postaviti pitanje zašto se duh Božji na samom početku stvaranja dizao baš nad vodom? Treba znati da je, prema Knjizi postanja, Bog tek kasnije rastavio “vodu pod svodom” od “vode nad svodom”, te su tako nastala mora i druge vode na Zemlji (“voda pod svodom”), kao i atmosferske vode (“voda nad svodom”). To znači da je Bog udahnuo svoj duh vodi na samom početku, dok voda još nije bila ni kondenzovana, već je u obliku pare kružila iznad puste i bezoblične Zemlje. Već tad je, dakle, Tvorčeva Promisao oživotvorila vodu i time je predodredila za nosioca zemaljskog Života.

Prema evolucionoj teoriji, Život se začeo baš u vodi. Zasto su se prve belančevinaste kapljice (koacervati) začele baš u vodi, ili zašto se Život razvio baš iz njih? Setimo se izlaganja sa početka knjige, gde smo videli da voda obiluje anomalijama i paradoksima, više nego bilo koje drugo jedinjenje na Planeti, ali da su sve te njene čudnovatosti i anomalnosti u interesu Života. Sve se, dakle, lepo slaže. Tvorac je unapred predvideo vodu za istinskog nosioca Života, sa čim se, htela ne htela, mora složiti i zvanična nauka. Nikako drugačije ne može se objasniti toliko “odbijanje” vode da se uklopi u “pravila ponašanja” na našoj Planeti, pri čemu to “odbijanje” isključivo ide u prilog Životu. Da i sama nije imala atribute živog, voda ne bi mogla tako korisno da posluži kao životvorna materija. Druga je stvar što ljudi često smatraju da bi cela Priroda trebalo da uskladi svoje ponašanje sa njihovim uprošćenim shvatanjima i tumačenjima pojava.

Prihvatanje vode za suštinsku praosnovu Života predstavlja osnovnu tezu opšte hidroničke teorije i pruža mogućnost objašnjenja mnogih pojava koje su do danas uočene, ali za koje ipak nema suštinskog objašnjenja. Neke od tih pojava već su pomenute. Još uvek zvanična nauka ne može u celosti da objasni osetljivost biljaka na razne spoljašnje signale, kao što su zvuci, blizina opasno-sti, stradanje nekog sasvim drugog bića itd. Biljke, po zvaničnoj nauci, nemaju ni najprostiji nervni sistem, a kamoli sposobnost da “hvataju” signale čija prava fizička suština nije ni poznata. Dosad se ipak pokušalo sa objašnjavanjem tih mehanizama. Smatra se da je suština većine signala elektromagnetne prirode, sa čim se uglavnom slaže i hidroničko tumačenje.

Međutim, reakcije biljaka i životinja na razne uticaje proizvod su složenih interakcija i međuzavisnosti u živom svetu. Pri tom je nemoguće ma koji živi organizam posmatrati izolovano. Pre dvadesetak godina američki molekularni biolog K. Rajan otkrio je da svo lišće paradajza počne da stvara protainazu, čim gusenica počne da jede jedan jedini list. Protinaza vezuje fermente za varenje kod gusenica, pa se biljka na taj način štiti od uništavanja. Smatra se da su elektromagnetni signali koji nastaju u napadnutom listu sasvim dovoljni da aktiviraju bihemizme odgovarajuće vrste u svim drugim listovima, pa čak i kod drugih biljaka.

Sve biljke u svojim membranama imaju plazmodezmate, naročite kanale kroz koje se kreću signali opasnosti. Ti signali imaju suviše slab intenzitet ako se uporede se signalima u tehničkim sistemima, ali ih živi svet odlično razume. Oni proizvode elektromagnetna polja dovoljne jačine da upozore ostale biljke na opasnosti, ali i da pozovu odbranu. U slučaju napada gusenica na biljke, prirodnu spoljnu odbranu predstavljaju ptice, koje i na prilično velikim rastojanjima mogu da “uhvate’’ signale biljaka i priteknu im u pomoć (razume se, uz obostranu korist, jer se ptice hrane gusenicama)! Onda nije nikakvo čudo što voćke rado “slušaju” ptičji cvrkut i uz njega daju bolju rodnost, jer zvučni signali koje pri tom dobijaju za njih predstavljaju dokaz sigurnosti. Nije, dakle, moguće živi svet uprošćavati i dovoditi na grube zakone borbe za opstanak. Ono što može ozbiljno da ugrozi funkcionisanje zajednice najrazličitijih vrsta, jesu čovekove nepromišljene aktivnosti. Vidimo da, pored svih dobro poznatih zagađenja i drugih ataka na životnu sredinu, čovek neprestano vrši i informacij-sku kontaminaciju svoje okoline. Razni elektromagnetni signali, koji su namerni ili slučajni proizvod mnogih tehničkih sistema, za živi svet predstavljaju strašnu buku koja ga ometa u njegovoj prirodnoj elektromagnetskoj komunikaciji.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VODA - ŽIVOTVORNA ILI ŽIVA MATERIJA - Drugi deo
Fenomeni slični pomenutim našli su danas već i praktične primene. U ambulanti kineskog lekara Li Huanga, neupućeni namernik može da zatekne prizor koji se naizgled kosi sa zdravom pameću. Tu se mogu videti bolesnici povezani bakarnim provodnicima za živo drvo, recimo bor ili jabuku. Dr Huang tvrdi da se preko provodnika čak i najteže bolesti mogu preseliti na drvo, a naročito dobri rezultati postižu se u lečenju koštanih obolenja. Kad drvo počne da vene ili da se suši, to je znak da se obolelom vraća zdravlje. Dr Huang smatra da nam je sama priroda ponudila rešenja svih problema, samo treba da joj budemo zahvalni i da joj verujemo. Ovakvim načinom lečenja postignuti su veoma zapaženi rezultati! Inače, verovanje u isceliteljske sposobnosti drveta postojalo je i kod nekih starih naroda.

Još jedan kineski naučnik, dr Čijang Kanžen, već poodavno vrši eksperimente koji nisu ništa manje neobični od prethodno opisanog načina lečenja. On je otkrio da je svako živo biće “ispunjeno” i okruženo bioelektromagnetnim poljem, koje predstavlja realnu fizičku pojavu vezanu za živi svet. Može se smatrati da to polje u stvari predstavlja prethodno opisano energetsko polje (auru) živih bića, koja se može snimati Kirlijanovom metodom. Međutim, suština otkrića dr Kanžena je u tome što je pronašao da je upravo to polje pravi nosilac genetskih informacija. Dr Kanžen ne osporava da su molekuli DNK (dezoksirobonukleinske kiseline) materijalni nosioci informacija, ali oni ipak predstavljaju samo “kasetu”, dok se mehanizam nasleđivanja svodi na interakcije bioelektromagnetnog polja. Sve bi još moglo da ostane na nivou spekulacije, da dr Kanžen već više godina ne vrši konkretne eksperimente koji dokazuju njegovu teoriju, ali od kojih ponekad može da se “digne kosa na glavi”.

Dr Kanžen izvršio je niz eksperimenata i dokazao mogućnost prenosa naslednih osobina bioelektromagnetnim poljem. Sem toga, pozitivni rezultati postignuti su i u medicini tj. u borbi protiv obolenja i na polju podmlađivanja organizma! Na žitnim poljima tretiranim bioelektromagnetnim putem postizano je ogromno povećanje prinosa. Ima mnogo područja gde se ova saznanja mogu korisno upotrebljavati, ali ima razloga i za razmišljanje. Ukrštanjem bioelektromagnetnih polja postignute su strahovite mutacije DNK u hromozomima, pa je, recimo, dobijen krastavac sa ukusom dinje! Na isti način dobijen je i kunić sa velikim krivim zubima, čiji izgled zaista može da izazove jezu. Bioelektromagnetizam, dakle, dopušta čak i ukrštanje naslednih osobina među potpuno različitim vrstama biljaka i životinja! Međutim, mogućnost primene Kanženove teorije u medicini daleko je značajnija od stvaranja neobičnih vrsta. Kinesko ministarstvo zdravlja odobrilo mu je primenu bioelektromagnetizma u lečenju, pri čemu su postignuti začuđujući rezultati. Dr Kanžen je l99l. godine patentirao “Metod regulisanja imune reakcije”, koji je primenjivan kod lečenja najtežih vrsta obolenja. Ima nade da će u najskorijoj budućnosti bioelektromagnetne terapije početi masovno i uspešno da se primenjuju.

Direktnu podršku teoriji dr Kanžena daju i neka druga saznanja. Kao prvo, zna se da svaka ćelija organizma prilikom podela dobija kompletnu “biblioteku” genetskog materijala, s tim što posebna vrsta proteina blokira sve informacije sem onih koje su potrebne za razvoj tačno određene vrste ćelije. Ipak se ne zna šta to ”natera” ćelije fetusa da se specijalizuju, tj. šta određuje kako koja ćelija treba da se razvija u cilju nastanka različitih organa. Zatim, primećeno je da dete koje je nastalo veštačkom oplodnjom, ali je oplođena jajna ćelija uneta u telo druge žene, većim delom nasleđuje osobine te žene u čijem telu se razvilo. Takođe je uočeno da deca mnoge osobine nasleđuju od onih sa kojima žive, a ne od bioloških roditelja. Pored toga, poznato je da i odrasle osobe mogu da menjaju svoje ponašanje pod uticajem drugih ljudi, čak i onda kad to nije svesno, niti se može objasniti spontanim prihvatanjem. Dobro se zna da čak i domaće životinje (naročito psi) vremenom počinju da “liče” na svoje vlasnike. Ništa od toga ne može da se objasni “običnim” načinom nasleđivanja, ali može ako se prihvati postojanje bioelektromagnetnog polja.

Danas se može smatrati da je postojanje bioelektromagnetizma dokazano. Kao što smo videli, takva saznanja se već primenjuju, naročito u medicini, sa realnim izgledima da se u najskorijoj budućnosti masovno upotrebe i za lečenje najtežih obolenja. Međutim, teorijski modeli bioelektromagnetnih pojava nisu sasvim dovršeni, što znači da ne postoje precizna objašnjenja meha-nizma tih pojava. Kad se sve takve pojave uzmu u celini, imajući u vidu činjenicu da voda predstavlja osnovu života, moguća su određena objašnjenja na bazi hidronike, koja istovremeno potvrđuju tezu da je voda na neki način i sama živa.

Zna se iz prethodnih razmatranja da molekulske asocijacije vode pred-stavljaju hiperosetljive elektrodinamičke strukture, kao i da voda direktno pri-sustvuje ili neposredno učestvuje u svim biohemijskim reakcijama. Logično je pretpostaviti da je ona osnovi medijum koji trpi, proizvodi i prenosi bioelektromagnetne uticaje. Kod biljaka voda na neki način može da igra i ulogu neke vrste nervnog sistema. Ona je ta koja, preko svojih molekulskih struktura, prima “eho” biohemijskih transformacija i prenosi informacije živoj materiji. U njenim molekulima holografski je zapisana slika života. Nije moguće zamisliti elektromagnetizam žive materije bez vode, pa prema tome ne može biti govora ni o bioelektromagnetnom polju bez nje. Videli smo da se energetski omotač zadržava čak i oko odstranjenog dela biljke, ali ga nema oko dehidrirane biljke. Ima dovoljno razloga da vodu smatramo suštinskom životnom pramaterijom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VODA - UNIVERZALNI ELIKSIR - Prvi deo
Oduvek su mnogi ljudi maštali o čudotvornom sredstvu koje će im obezbediti besmrtnost i trajnu mladost, i uz pomoć koga će “obične” metale i eventualno druge materije moći da pretvaraju u zlato. Alhemičari, kojima je traganje za takvim sredstvom bilo “profesija”, najčešće su govorili o “filozofskom kamenu” ili “kamenu mudrosti”, kao glavnom cilju svojih istraživanja. U prošlosti je za takvu neobičnu materiju često korišćen i naziv eliksir. Savremena nauka raspolaže načinima za transmutaciju atomskih jezgara i stvaranje veštačkih hemijskih elemenata, ali “kamen mudrosti” za kojim su tragali alhemičari zvanično do danas nije pronađen. U međuvremenu, eliksirom je nazivana svaka materija koja ima bitna lekovita svojstva, sposobnost podmlađivanja organizma i druge osobine važne za dug i zdrav život. Naravno, ne treba posebno naglašavagti da se danas, kao i u prošlosti, ovaj naziv često koristi neopravdano i u čisto komercijalne svrhe. Međutim, s obzirom na sve neobične osobine i hidroničke efekte, voda po svoj prilici ima pravo da ponese naziv univerzalnog eliksira života, zdravlja, mladosti i lepote.

Narod je oduvek bio svestan značaja vode za život, i to ne samo u smislu njene količinske dovoljnosti, već i u smislu njenog kvaliteta. U prošlosti je prilikom naseljavanja nenastanjenih područja više vođeno računa o zdravoj vodi i vazduhu, nego o klimatskim uslovima i mogućnostima ishrane. Umivanje lica, pranje ruku i kupanje, u većini kultura nema samo higijenski značaj, već i kultni status. Mnogi ljudi, u nedostatku dovoljnih količina vode, pribegavaju barem simboličnom kvašenju lica i ruku, makar to nemalo nikakve higijenske efekte. Međutim, ni tada se ne može potceniti hidronički efekat apsorpcije štetnih informacija iz psihe i organizma, što je narod odvajkada intuitivno osećao. U seoskim domaćinstvima koja vodu za piće zahvataju na bunarima ili izvorima, i danas se praktikuje da se “stara” voda ujutru baci i zameni svežom. Iako se to čini po tradiciji i navici, postupak ima puno opravdanje, utemeljeno na hidro-ničkoj teoriji: “stara” voda u toku stajanja može apsorbovati razne negativne uticaje, koje npr. ukućani mogu da emituju čak i u snu, pa je bolje ako se ona ujutru zameni “novom”. Pored toga, treba znati da je voda odličan apsorbent štetnih geopatogenih uticaja, te je zbog toga njeno držanje u stambenim i radnim objek-tima veoma blagotvorno, ali je samim tim poželjna i njena blagovremena zamena. Čak i u urbanim sredinama mnogi ljudi pre uzimanja vode za piće instiktivno najpre na slavini ispuste manju količinu, pogotovu kad slavina nije otvarana duže vreme. Iako se to ponekad čini radi istakanja zagrejane i uzimanja hladnije vode, navika je ipak suviše rasprostranjena da bi se mogla objasniti “konkretnim” razlozima. Međutim, ovaj postupak takođe ima hidroničko opravdanje, identično kao i u slučaju bacanja “stare” vode iz kuće.

Odvajkada se u raznim kulturama znalo za preventivna i zaštitna svojstva kvalitetnih voda, kao i za terapijske sposobnosti vode. Smatralo se da su dobre pitke vode odlična zaštita od bolesti i raznih štetnih uticaja. Pored toga, nekim vodama pripisivane su i sposobnosti lečenja raznih obolenja. Reč je pre svega o mineralnim i geotermalnim vodama (tzv. banjske vode), ali i o raznim naizgled “običnim” vodama, kod kojih su otkrivena izvesna lekovita svojstva. Već odavno postoji i zvanično priznata oblast medicine, hidroterapija, koja se, bavi proučavanjem i primenom terapijskih postupaka zasnovanih na vodi. U hidroterapijske svrhe koriste se ne samo banjske, već i obične vode, npr. za spravljanje obloga i sprovođenje kupki.

Hidronika pruža mogućnost za ogromno proširivanje terapijskih i preventivnih metoda zasnovanih na sasvim običnim vodama. Već smo videli da razni hidronički tretmani sprovedeni nad vodom značajno poboljšavaju njena svojstva u smislu uticaja na žive organizme, uključujući i ljudski. Oplemenjivanja i drugi postupci o kojima je bilo reči, ukoliko se korektno sprovedu, od vode stvaraju eliksir zaista neobičnih svojstava. Kao što smo već videli, voda je životovorna materija, koja je prirodno predodređena za to. Na njenim memorijskim sposobnostima praktično se već odavno zasniva homeopatski način lečnja, kao i prethodno pominjan terapijsko-dijagnostički metod zasnovan na biološki aktivnoj tečnosti. U tom smislu može se reći da je hidronička terapija i dijagnostika primenjivana čak i zvanično znatno pre stvaranja uslova za formiranje jedinstvene hidroničke teorije. Naravno, ovde nije reč ni o kakvom propagiranju alternativnih medicinskih postupaka, a pored toga smatram da zvanična medicina nipošto ne treba da se potcenjuje i zaobilazi. Međutim, činjenica je da hidronički fenomeni imaju punu realnost, kao i osnovanu mogućnost primene u medicini i zdravstvenoj preventivi, pa bi zbog toga bila neophodna opsežna medicinska istraživanja, koja će, ukoliko se sprovedu korektno i nepristrasno, samo potvrditi hidroničke terapijsko-dijagnostičke i preventivne sposobnosti vode, pa čak otkriti i mnoštvo novih mogućnosti u tom smislu.

O lekovitom uticaju hidronički tretiranih i oplemenijvanih voda do sad je bilo dovoljno reči. Međutim, ovde će biti više govora o hidroničkim terapij-skim i preventivnim sposobnostima vode koja nije bila podvrgnuta nijednom hidroničkom postupku. Naravno, u pitanju su čiste i ispravne pitke vode kakve se svakodnevno koriste za piće, pripremanje hrane i higijenu. Što je voda prirodno kvalitetnija, to su veće i njene prirodne hidroničko-terapijske i preventivne sposobnosti. Kao što smo videli, takva svojstva vode ljudi su delimično koristili i u najranijoj prošlosti, iako nisu bili svesni njihove suštine.

Jedan od osnovnih hidroničkih terapijsko-preventivnih postupaka predstavlja kupanje, umivanje ili samo kvašenje delova tela običnom nezagrevanom vodom. To ne znači da se moraju upotrebljavati isključivo hladne vode, jer mnogima to može biti škodljivo zbog opšteg zdravstvenog stanja i nenaviknutosti organizma. Međutim, primena ovih postupaka podrazumeva upotrebu vode koja nije bila zagrevana previše, naročito ne preko 65°C, pošto iznad ove temperature voda postaje hidronički “mrtva”. Nije preporučljivo mešanje preterano zagrejane vode sa hladnom u cilju dobijanja zadovoljavajuće temperature, jer će previše zagrejana (i hidronički “umrtvljena”) voda štetno uticati i na onu hladnu (hidronički ispravnu) vodu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VODA - UNIVERZALNI ELIKSIR - Drugi deo
Kupanje hidronički pogodnom vodom ne mora se upražnjavati u isključivo higijenske svrhe, već se može primenjivati i mimo uobičajenog kupanja. Preporučljivo je da se obavi bar jednom sedmično, i to najbolje u formi tuširanja ili kvašenja celog tela, u trajanju od najmanje 3 minuta. Važno je pri tom čvrsto verovati u blagotvornu svrsishodnost ovog postpupka. Takođe je važno primeniti i adekvatnu vizuelizaciju, kao efikasan način psihogenog pojačanja pozitivnih efekata. Vizuelizacija se može vršiti tako što za vreme tuširanja slikovito zamišljamo kako naše telo i psihu napuštaju sve negativnosti i štetnosti u vidu neke prljave tečnosti koju voda odnosi, dok u naše telo i um iz čiste vode prodiru blagotvorni uticaji u vidu neke čiste i svetle materije. Naravno, svako može i sam da usvoji neki sličan i pogodan način vizuelizacije. Za one kojima to dopuštaju navike i zdravstveno stanje, nije loše makar i kratkotrajno tuširanje potpuno hladnom vodom, barem u letnjim mesecima. Razume se da se pri tom mora voditi računa o temperaturskom kontrastu, tj. ne izlagati se naglo preterano hladnoj vodi. Naročito je preporučljivo tuširanje nakon kupanja u bazenima i drugim javnim kupalištima sa zatvorenom cirkulacijom vode. To je potrebno koliko iz higijenskih razloga, toliko i zbog toga što nikad ne možemo biti sigurni s kime je sve voda u kupalištu dolazila u kontakt i kakve je pri tom informacije “pokupila”. Zbog toga ni prilikom ovakvih tuširanja voda ne treba da bude preterano topla, kako bi bio sačuvan njen hidronički kvalitet.

Umivanje lica, pranje ruku ili samo kvašenje delova tela hidronički pogodnom vodom najmanje jednom dnevno (prvenstveno ujutru), takođe daje izuzetno pozitivne efekte, a primenjuje se na sličan način kao i “hidroničko” tuširanje, dakle uz potpunu veru u svrhovitost i pozitivnu vizuelizaciju. U ove svrhe najbolje je koristiti prirodno hladnu vodu, a oni koji to zbog zdravstvenog stanja i navika ne mogu - treba da upotrebljavaju vodu koja barem nije previše zagrejana. Nakon uobičajene lične higijene, dovoljno je makar i kratkotrajno umivanje lica i “pranje” ruku, recimo u trajanju od oko jednog minuta. Vizuelizacija se primenjuje na sličan način kao kod kompletnog tuširanja. Veoma je korisno i puštanje vode da teče preko obeju šaka, ili preko jedne i druge naizmenično, u ukupnom trajanju od barem pola minuta. Pri tom se vizuelizuje oticanje svih negativnosti iz našeg tela i psihe u vidu nekorisne i nečiste materije (slične, recimo, iskorišćenom automobilskom ulju), koju voda odnosi sa naših ruku u nepovrat. Nakon takvog “pranja” u trajanju od tridesetak sekundi treba obe ruke “otresti” nekolilko puta, pa ih ponovo vratiti pod vodu, vizuelizujući ovaj put da iz vode, preko ruku, u naš um i telo dospevaju blagotvorni uticaji u vidu čiste i sjajne materije, koja prodire i ispunjava svaku ćeliju i svaki “kutak” našeg kompletnog bića. Principijelno je moguće jednu ruku permanentno držati pod mlazom vode, a drugu iznad glave, vizuelizujući isticanja štetnosti preko ruke izložene vodi, i doticanje blagotvornih uticaja kroz ispruženu ruku, s tim što nakon tridesetak sekundi treba promeniti uloge ruku.

Sva “hidronička” kupanja, umivanja i kvašenja veoma brzo daju pozitivne efekte, naravno - pod uslovom da se primenjuju korektrio i dosledno, tj. sa poverenjem i bez negativnih misli i osećanja. U principu, svaki čovek može da se navikne barem na kratkotrajno umivanje i kvašenje ruku prirodno hladnom vodom, ili makar vodom koja nije previše zagrejana. Međutim, svrhovitost ovakvih postupaka neće biti ispunjena ukoliko se shvate kao mrska obaveza, već samo ako se prihvate kao nešto korisno i drago, čijih smo blagotvornih uticaja potpuno svesni. Pod takvim uslovima ovi postupci će za nas postati omiljeni i dati izuzetno pozitivne rezultate, koje ne bih detaljnije komentarisao pošto svako može sam da ih proveri. Nema nikakvog razloga da nam više znači navika jutarnjeg pijenja kafe, čaja, čašice alkoholnog pića, ili paljenje prve cigarete - nego nešto od čega umesto kratkotrajnog zadovoljstva možemo očekivati veliku korist za naše opšte zdravlje.

Pijenje kvalitetne i pirodno hladne vode (naročito izvorske) takođe je samo po sabi zdravo, čak i kad nad tom vodom nisu vršena nikakva oplemenjivanja. Ako za to postoje posebni razlozi, takve vode se eventualno mogu malo i postepeno zagrejati za piće, recimo do sobne temperature. Još jednom treba podsetiti: u hidroničkom smislu čaša dobre izvorske vode vredi više nego pun lonac najboljeg čaja ili najkvalitetnije supe! Istini za volju, prokuvavanje vode čija je bakteriološka čistoća sumnjiva, ili koja se daje maloj deci i bolesnicima, takođe nije bez izvesnih hidroničkih efekata. Pored uništavanja bakterija, sa hidroničkim “umiranjem” vode nestaju i štetne informacije koje je sadržala. U pojedi-nim situacijama (deca, bolesnici) i to može biti bolje nego prenošenje eventual-no, štetnih informacionih sadržaja, koji se mogu naći u vodama sumnjivog hidroničkog kvaliteta čak i onda kad se smatraju ispravnim u fizičkom, hemij-skom, pa i u bakteriološkom smislu. Pored toga, prokuvana i destilovana voda nakon hlađenja ponovo ispoljava izvesnu sposobnost pamćenja i prenosa bioloških i nebioloških informacija, što se, recimo, koristi kod terapijsko-dijagnostičkih postupaka zasnovanih na biološki aktivnoj tečnosti. To praktično znači da pijenje i druge upotrebe prokuvanih voda mogu u hidroničkom smislu imati čak i terapijske efekte, jer i takve vode mogu barem apsorbovati izvesne štetne informacione sadržaje. Inače, treba reći da je gubitak pravog hidroničkog kvaliteta dobre pitke vode poznat i iz svakodnevnog iskustva. Svako može primetiti da zagrejanoj pa ponovo ohlađenoj vodi ipak “nešto nedostaje”, iako ne možemo primetiti konkretne razlike u boji, mirisu i ukusu.

Pijenje sveže i kvalitetne vode treba da bude redovna navika. Dobru vodu ne mogu zameniti nikakvi drugi napici, bez obzira na zadovoljstvo koje nam pričinjavaju. Nakon jutarnje lične higijene, dan treba početi ispijanjem čaše obične pitke vode, po mogućstvu što boljeg kvaliteta. To valja učiniti pre prve kafe i cigarete, kao i drugih uobičajenih civilizacijskih navika. Obroke je takođe najbolje završiti ispijanjem barem nekoliko gutljaja čiste vode. To je ujedno i efikasan način za samokontrolu onih koji uzimaju preterane količine hrane. Treba samo imati toliko čvrstine karaktera da se obrok prekine “kad je najukusniji” i da se popije čaša vode. Nakon toga većinom neće biti osećaja gladi, pa ni posebnog interesovanja za nastavak obroka. Pored toga, mnoge kvalitetne prirodne vode (naročito izvorske) poboljšavaju apetit ako se piju pre uzimanja obroka, pa mogu odlično koristiti onima čiji je apetit neprirodno smanjen.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VODA - UNIVERZALNI ELIKSIR - Treći deo
Jasno je, dakle, da čak i sasvim obične vode, pored toga što su neophodne za život, imaju ogroman terapijski i preventivni značaj. Ovo tim pre važi za vode nad kojima su izvršeni hidronički tretmani (oplemenjivanje), kao i za prirodno kvalitetne vode. S obzirom na širok spektar pozitivnih osobina i zaista čudnovatih - ali realnih - svojstava, s pravom možemo vodu smatrati ne samo za životvornu materiju, već i za univerzalni i najprirodniji mogući eliksir! Međutim, to ipak ne treba shvatiti doslovno i površno. Naše duševno i fizičko zdravlje uglavnom je proizvod naših sopstvenih misli, osećanja i postupaka, sa čim se slaže i savremena medicina. Za one koji tu veliku istinu ne žele da pri-hvate niko ne može načiniti eliksire i “čarobne štapiće” za zdrav, dug i kompletan život. Svaki takav pokušaj bio bi nedopustiva “prečica”, slična onoj koju u duhovnom samorazvoju neki pokušavaju da naprave pomoću aparata za “instant produhovljenje” i raznih sumnjivih i naivno aranžiranih “tehnika” za relaksaciju i “duhovno samoostvarenje”.

Benvenist je sa svojim saradnicima pred ekipom francuskog časopisa “Misterije” izveo zanimljiv eksperiment, kojim je pokazao da je informacije sadržane u vodi moguće preneti i pojačati pomoću provodnika i elektronskih pojačala. Tom prilikom je izrazio nadu da na bazi takvih saznanja možemo očekivati temeljnu promenu čitave civilizacije. Time bi bio omogućen prenos najrazličitijih bioloških informacija elektromagnetnim putem, pa bi lekove bilo moguće slati na magnetnim karticama, a hemijska sredstva za zaštitu bilja emitovati radio-talasima! Dodao je još i to da će možda jednog dana neko moći sintisajzerom da konstruiše molekule!

Zaista, otkrića o kojima je ovde reč na neki način najavljuju velike naučne i civilizacijske promene. Kad se uzme u obzir hidronička teorija, možemo dodati da nisu neophodne čak ni magnetne kartice i čipovi, pošto je voda sama prirodno sposobna da pamti i prenosni informacije. U tom smislu možemo očekivati da će u budućnosti lekovi i biološko-hemijska sredstva biti u informacionom obliku “pohranjeni” u običnoj vodi! To bi, naravno, olakšalo posao proizvođačima, kao i potrošačima. Uostalom, videli smo da je danas već moguće “punjenje” vode različitim informacionim sadržajima, kao i razni hidronički tretmani oplemenjivačkog karaktera, pa možemo smatrati da je budućnost o kojoj se ovde govori u hidronici već počela da se ostvaruje! A što se tiče Benvenistovog predviđanja o elektronskom kreiranju molekula, koje će se mnogima učiniti veoma korisnim i primamljivim, nadajmo se da nam TVORAC barem neće dopustiti preterivanje u tom smislu. Onog dana kad dostignemo odgovarajući duhovno-intelektualni nivo, više nećemo imati potrebe za otkrićima uz pomoć kojih stvaramo propadljive i često nakaradne promene u Svetu kojim smo okružili i čiji smo deo.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VODA PAMTI A MIKROBI RAZGOVARAJU
Francuski naučnik Žak Benvenist je 1988. godine objavio kontraverznu tezu u časopisu Priroda, tvrdeći da voda poseduje „memoriju“ i da konstantno pokušava da se vrati tamo gde je bila. Danas neki istraživači pretpostavljaju da voda zadržava memoriju konfiguracije čestica unutar svoje molekularne strukture, što bi takođe moglo da bude okidač za elkektromagnetnu signalizaciju.
Ne tako davno je otkriveno da biljke, životinje, pa čak i izolovani mikrobi razgovaraju jedni sa drugima pomoću molekularnih signala (spoljašnji hormoni) – feromona. Danas znamo da postoje alarmni feromoni, feromoni hrane, seksualni feromoni i još mnoge druge vrste tih molekularnih signala koji utiču na život putem neke vrste šestog čula (najverovatnije povezanog sa čulima mirisa i ukusa). Veliki broj biljaka emituje feromone tuge i bola kada ih neko pase ili kida. Mravi obeležavaju svoje staze feromonima, a ogroman broj organizama pomoću feromona privlači partnere za parenje i to čak na udaljenosti od preko dva kilometra.
Danas razumemo da je voda idealna feromonska signalna staza. Površinska zategnutost tečnosti zadržava pH sećanje na izvor feromona – dopuštajući vodi da uskladišti informacije (prikuplja koncentracija feromona) kao i svaki kompjuterski hard disk. Feromoni deluju ili kao jedan molekul, ili kao mešavina hemikalija koje funkcionišu kao izuzetan sistem mikro komunikacije. Najnovija istraživanja strukturalnih korelacija memorije vode potvrđuju da se voda čak „seća“ da li je skoro bila hladna ili topla.