Lepa knjizevnost, duboke misli

НАУЧИО САМ
Ово је написао Анџи Роонез, човек који је имао посебан дар: знао је рећи врло много с врло мало речи...

Научио сам...
Најбољи школски сат је седити на поду испред ногу старије особе.
Научио сам...
Када си заљубљен, то се види.
Научио сам...
Када ми само једна особа каже "улепшао си ми дан"... онда је мој дан нешто сасвим друго.
Научио сам...
Да је најмирнији осећај на свету, када ти дете заспи у наручју.
Научио сам...
Да је бити љубазан важније него бити у праву.
Научио сам...
Да никада не смеш рећи не поклону од детета.
Научио сам...
Да увек можеш за некога молити, кад нема снаге да си може помоћи на други начин.
Научио сам...
Да ти је, без обзира колико озбиљности живот захтева од тебе,увек потребан пријатељ с којим се можеш глупирати.
Научио сам...
Да је понекад све што неко треба, нечија рука за држање и срце за
разумевање.
Научио сам...
Да су најједноставније шетње у летњим вечерима с мојим оцем, док сам био дете, учиниле за мене чудо када сам одрастао.
Научио сам...
Да је живот као рола тоалетног папира. што је ближе крају брже иде.
Научио сам...
Да требамо бити захвални што нам Бог не даје увек оно што тражимо. Да се новцем не могу купити част и сталеж.
Научио сам...
Да мали свакодневни догађаји чине живот спектакуларним.
Научио сам...
Да је испод свачијег тврдог оклопа неко ко жели бити цењен и вољен.
Научио сам...
Бог није све учинио у једном дану. Зашто ја мислим да могу?
Научио сам...
Да чињенице, ако их игноришм или избегавам, не мењам.
Научио сам...
Када планираш осветити се некоме, тиме само дозвољаваш себи да те та особа настави вређати.
Научио сам...
Да љубав, а не време, лечи све ране.
Научио сам...
Најлакши начин да као особа растем, да се окружим људима који су паметнији од мене.
Научио сам...
Да свако кога сретнеш, заслужује да га поздравиш с осмехом.
Научио сам...
Да нико није перфектан, док се не заљубиш у њега.
Научио сам...
Да је живот тврд и захтеван, али да сам ја жилавији и издржљивији.
Научио сам...
Да добре прилике никада нису изгубљене; неко ће се увек послужити онима које ти пропустиш.
Научио сам...
Када се научиш живети у луци горчине, срећа ће се увек сидрити негде другдје.
Научио сам...
Да бих волео да сам свом оцу, прије него сто је умро, још једном рекао да га волим.
Научио сам...
Да треба раздавати речи које су нежне и мекане, јер ћес их сутра можда морати појести.
Научио сам...
Да је осмех један јефтин начин да поправиш свој изглед.
Научио сам...
Да не могу одабрати како се осећам, али да могу одабрати што ћу направити у вези тога.
Научио сам...
Да си, једном кад ти новорођено унуче ухвати мали прст својом шачицом, заробљен доживотно.
Научио сам...
Да сви желе живети на планини, али да се сва среца и раст догадају док се успињеш.
Научио сам..
Да је добро давати савет само у два случаја: када га неко тражи или када је питање живота и смрти.
Научио сам...
Што имам мање времена, више ствари могу направити. Научио сам...
Ујед пса неће проћи ако пса убијеш.

Прочитајте ово до задње реченице. Покажите ове реченице пријатељима до којих вам је стало. Пошаљите их свим пријатељима, чак И ако то значи послати их особи која их је послала вама. Ако вам се текст врати, значи да имате круг пријатеља.

Победа с ближњим!

истинита прича

Пре неколико година, у Сијетлу на Специјалним Олимпијским играма, девет такмичара, сви физички или ментално оболели, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 јарди. На звук пиштоља, све и један потрчаше – истина, не баш са црте – али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. Сви, такорећи, изузев једног дечака који се спотакнуо на стази, преврнувши се неколико пута, и који је почео да плаче.
Његов плач дође до ушију осталих осам такмичара. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Све и један! Једна девојчица, која је боловала од Дауновог синдрома, саже се к њему, пољуби га и рече:
- Ово ће помоћи да буде боље.
И њих деветоро, испреплетених руку, прођоше заједно кроз циљ.
Сви на стадиону усташе и навијачка радост потраја неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу.
Зашто?
Зато што сви ми, дубоко у себи, знамо једну ствар. Оно најважније у нашем животу није да будемо победници.
Далеко важније је да будемо ти који ће другима помоћи да победе, чак и ако ће то нас саме успорити или изменити наш смер кретања.

Богатство и сиромаштво

Једног дана један добростојећи отац одвео је свог сина да проведе дан и ноћ с веома сиромашном породицом.
Другог дана, на повратку кући, отац приупита сина о томе како је он доживео тај сусрет са сиромаштвом и шта мисли о свему томе.
Дечак одговори:
- Тата, ово је једно велико искуство за мене! Видео сам да ми имамо једног пса а они имају четири; ми имамо леп базен пред нашом кућом а они имају реку и равницу којом она тече; ми имамо стаклени кров а они имају небо и месец и звезде; ми имамо красан трем с великим вртом а они иза куће имају читаву шуму.
И док је све то син говорио, отац је од запрепашћења остао без речи.
На крају још син дода:
- Хвала ти, тата, што си ми показао колико смо сиромашни!

Очинско стрпљење

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”

НАШИ СТАРИ РОДИТЕЉИ

Једна румунска басна каже како је једна ластавица имала петоро малих ласти. Уз пуно труда бринула се о њима да би их све отхранила и дочекала да сви порасту. Сву своју мајчинску бригу је усмерила на њих. Али једног дана остарела ластавица се разболела и није се више могла сама хранити. Позвала је своју децу да се брину о њој. Мале ласте су показале жељу да се брину о својој старој мајци. Првога дана свих петоро су јој донели по једно зрно хране. Исто је било и другог дана. Али трећег дана само троје је мајци донело храну а после тог дана више јој ниједно није притекло. Мајка је остала гладна неколико дана да би на крају од глади и угинула.
Тако је једна мајка отхранила петоро деце а њих петоро нису могли хранити једну мајку. Колико такве деце постоји данас у нашем друштву која напуштају своје родитеље, остављајући их да умру од глади. Много је таквих примера, где су родитељи жртве небрижне деце своје. А несрећа је што се сете својих родитеља само кад ови затворе очи.
Тада долазе као орлови да уграбе од очинске имовине шта је преостало.
Тада се сећају да су деца својих родитеља.

Obeduj s Bogom!

Decak je zeleo sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mesta gde on zivi, pa je zato spremio svoj prtljag s omiljenim kolacicima i pakovanjem od sest boca vocnog soka te zapoceo svoju pustolovinu.

Kad je odmakao tri reda kuca, susreo je nekog starca. Sedeo je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.
Decak je seo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se hteo osveziti vocnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolacic.
Starac ga je zahvalno primio i nasmesio se decaku. Njegov je osmeh bio tako prijateljski da je decak zazeleo ponovno ga videti, pa mu je sada ponudio bocicu vocnog soka.

Starac mu se ponovno nasmesio. Decak je bio izvan sebe. Sedeli su citavo popodne jeduci i smejuci se, bez da su izgovorili jednu jedinu rec.
U medjuvremenu se smracilo, decak je osetio umor i ustao je da podje, ali tek sto je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrcao natrag do starca i snazno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveci smesak do sada.

Kada je decak ubrzo otvorio vrata svoje kuce, majka je bila iznenadjena radoscu na njegovom licu. Upitala ga je: "Sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?"
Odgovorio je: "Obedovao sam s Bogom". No, pre nego sto je njegova majka uspela odgovoriti, dodao je: "Znas sta! Bog ima najlepsi osmeh koji sam ikada video".

U medjuvremenu starac, takodje prozet radoscu, vratio se kuci. Njegov je sin bio zacudjen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: "Tata, sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?"
Odgovorio je: "Jeo sam kolacice u perivoju s Bogom". Za svaki slucaj, pre nego sto je njegov sin odgovorio, dodao je: "Znas sta! Puno je mladji nego sto sam mislio."

Precesto podcenjujemo snagu dodira, smeska, ljubazne reci, uha koje nas slusa, iskrene pohvale ili najmanji cin paznje, a svi oni imaju snagu darovati nam zivot.
Ljudi ulaze u nas zivot za vreme nekog razloga, godisnjeg doba ili za citav zivot. Sve ih jednako primi!
Neka ovo dodje do srca onih koje su na poseban nacin dotakli neciji zivot. Neka spoznaju kako su nam vazni. Obeduj s Bogom!

I, hvala sto si mi dotakao zivot!

Сан о испуњењу свих жеља


Неки је младић сањао да је ушао у велику трговину. За тезгом је био анђео и послуживао. – Што ви овде продајете? – упита младић. – Све што желите, одговори уљудно анђео. Младић почне набрајати: - Хтео бих: крај свих ратова на свету, више правде за угњетаване, великодушности и сношљивости према странцима, више љубави у породицама, рада за незапослене, више заједништва међу Црквама и…и…- Анђео му преда једну омотницу и рече:
- Изволи. Овде је семење, а ти се побрини да од њега нарасту плодови.

Немојмо само маштати и желети, урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.

Мама гледај ме! Мама слушај ме!

Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира.
Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.
Најмлађи синчић, навршио је тек четири године, приповедао је о напорном дану у малој школи, о ономе што је све видио и што су радили.
Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са сином.
Ођедном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"
Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.
Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре.
Након неколико минута њезин је синчић свом снагом повукао хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да га види.
Он јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:
"Мама, слушај ме очима!"

Слушати некога очима значи рећи му:
"Важан си ми."
Све важне ствари пролазе кроз очи.

Разум и Срце

Питам чулног човека: ко си ти? А он одговара: ја сам ја. - И мисли на своје тело.

Питам мисаоног човека: ко си ти? а он одговара: два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једног час у другог. - И мисли на инстиктивну и свесну душу своју.

Питам духовног човека: ко си ти? А он одговара: има Неко у дну душе моје; пружам руке да Га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај Њега, ко сам ја?...

Правила за срећу

Један човек стар 92 године, мали, добро држећи и поносан, који
је сваког јутра у осам сати био комплет обучен, са косом модерно
намештеном и савршено обријан, иако је скоро сасвим слеп, данас се
доселио у старачки дом. Његова 70-то годишња жена скоро је умрла и
тиме селидбу у дом учинила неопходном. После много сати стрпљивог
чекања у холу дома, угодно се насмешио када су му рекли да му је соба
спремна.

Док је управљао својом шеталицом ка лифту, описао сам му његову малу
собу, укључујући и ролетне које су биле окачене на прозору.

"Свиђа ми се" рекао је са ентузијазмом осмогодишњака коме су
управо показали ново штене.

"Госп. Џонс, још увек нисте видели собу, сачекајте још мало."

"То нема никакве везе са овим" одговорио је.

"Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти
соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја
рапоредим своје мисли...Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука
коју доносим свакога јутра кад се пробудим. Ја имам избор: могу да
проведем дан у кревету бројећи тескоће које имам са деловима тела који
више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још
увек раде.

Сваки дан је поклон, и док су ми оци отворене, мислицу на нови дан и
на све срецне успомене које сам одлозио. Бас за ово доба свог зивота.

Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту
уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања!
Хвала вам за ваш део у банци сећања. Ја још увек улажем!!"

Запамтите пет једноставних правила за срећу:


1. Ослободите своје срце мржње.

2. Ослободите свој ум од брига.

3. Живите једноставно.

4. Пружајте више.

5. Очекујте мање.

Jedan eksperiment


Covek je sedeo na stanici metroa u Vasingtonu. D.C i poceo da svira
violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je sest Bahovih
komada oko 45 minuta. Za to vreme, posto je bilo radno jutro,
izracunato je da je bar hiljadu ljudi proslo kroz stanicu, najveci
broj njih odlazeci na posao.
Nakon tri minuta sredovecni covek je primetio muzicara koji svira.
Usporio je,zastao na par sekundi a onda pozurio da stigne na vreme.
Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: zena mu
je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon
par minuta neko se naslonio na zid da ga slusa, ali je onda covek
pogledao na sat i ponovo poceo da hoda. Ocito je kasnio na posao.
Najvise paznje je pokazao trogodisnji decak. Majka ga je pozurivala
ali je dete zastalo da cuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je
nastavilo da hoda neprestano se osvrcuci. Takvu reakciju pokazalo je
jos nekoliko dece, ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da
nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo sest ljudi se zaustavilo i kratko slusalo
muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom
brzinom. Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tisina
ali to niko nije primetio. Niko nije zatapsao niti je pokazao bilo
kakvu reakciju.
Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih
muzicara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada
napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre
sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom
pozoristu gde je karta kostala 100$.

Ovo je stvarna prica. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru
eksperimenta koji je organizovao list Vasington Post, o percepciji,
ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Osnovno pitanje za eksperiment
je bilo:

Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
Da li primecujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uzivali?
Da li prepoznajemo talenat u neocekivanom kontekstu?

Jedan od mogucih zakljucaka ovog iskustva mogao bi biti:
Ako nemamo minut da zastanemo i slusamo jednog od najboljih muzicara
sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari
onda tako propustamo?

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
" Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju... Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoći na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo ciniju pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao- ciniju za pirinač , pamučnu košulju i dva juana... Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije... Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za predstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa - dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : " Ovo će proći! "

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, čitajući Konfučija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao...

Otvorio je crnu kutijicu. U njoj je bio smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : " I ovo će proći."

Jedan čovek i njegov sin su išli šumom. Odjednom,
dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!"
Znatiželja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?"
Ovo ga naljuti, pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!"
Dečak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu:
"Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!"
Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas reče: "Predivan si!"
Dečak je stajao iznenađen, ali još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je u stvari život.

Život ti uvek vraća ono što ti daješ.
Život je ogledalo tvojih dela. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi.
Želiš li više dobra, podari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razumi i sam poštuj.
Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života.

Život ti uvek vraća ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih dela."

ГДЕ ЈЕ ЉУБАВ ТУ ЈЕ И БОГ (Л. Н. Толстој)

Живео у граду обућар Мрата Авдејић. Живео при земљи, у собичку са једним прозорчетом које је гледало на улицу.
Још док је Мрата код газде живео, умрла му је жена. Иза жене оста му један малишан од три године. Али, Бог није дао Мрати среће у деци. Малишана снађе нека болештина и обали га у кревет. Недељу дана морила га болест и он умре. Мрата остаде ојађен и тако стане очајавати да је почео и на Бога да ропће. Престао је и у цркву да иде. Једнога дана око Тројице дође Мрати земљак, старчић који већ осам година како иде по светим местима. Разговарао се с Мратом и овај поче да му се горко тужи на своју жалост:
- О, Божји човече, немам воље ни да живим. Остао сам без икакве наде и једино још Бога молим да што пре умрем.
- Не говориш добро, Мрато, - рече му старчић - није наше да се мешамо у Божје послове. Кад је Бог тако рекао, значи да је тако боље. А што очајаваш? Значи да ти ради своје радости хоћеш да живиш.
- А зашто треба да се живи? - упита Мрата.
Старац рече:
- За Бога, Мрато, треба живети. Кад за Њега станеш живети ни на што се нећеш тужити и све ће ти се лако чинити.
- А како треба за Бога живети? - упита Мрата.
- Христос нам је показао како то за Бога треба живети. Умеш да читаш? Онда, купи Еванђеље и читај па ћеш тамо видети како за Бога треба живети. Тамо је све показано.
И урезаше се све старчеве речи у Мратино срце, и он оде истог дана да купи себи Нови завет штампан крупним словима и поче да чита.
Хтео Авдејић да га чита само празником; али, чим је почео да га чита, тако се осети добро у души да стаде да га чита сваки дан. И што је више читао, све је боље разумевао шта од њега Бог тражи... Пре му се дешавало кад легне да спава да све стење и сина се сећа, а сада само говори: "Слава Теби, слава Теби. Господе! Нека буде воља Твоја". И од тога времена променио се његов живот. Дешавало се раније да је празником и у механу одлазио, хтео је и да викне на човека и да оговара. Али сада је његов живот постао тих и радостан. Изјутра седа за рад, одради своје време, скине лампицу са кукице, стави је на сто, дохвати књигу с полице, отвори је и седа да чита. И што више чита то је боље разуме, а на срцу му све ведрије и веселије.
Прочитао је о сотнику, о сину удовичину, прочитао и оно што је речено Јовановим ученицима и тако је дошао до оног места у Лукином еванђељу где оно богаташ и фарисеј позива Господа к себи у госте, и прочитао је о томе како Му је грешница помазала ноге и умила их сузама својим. И дошао је до стиха четрдесетчетвртог и стао да чита: "И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она сузама обли ми ноге и косом са главе своје отре. Ниси ме пољубио, а она од како уђох не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она ми миром помаза ноге".
Прочита он то и стаде мислити:
- Ни на ноге воде није дао. Није Га пољубио, главу уљем није помазао... Тај фарисеј - види се - био је као и ја. Тако сам ја само о себи мислио: како бих се чаја напио, да сам у топлоти, у нези, а нисам мислио о госту. А гост ко је? Сам Господ. А ако би мени тај Гост дошао, зар бих ја тако урадио?
И ослонио се Мрата на оба лакта и није осетио како је задремао.
Мрато - одједном му нешто као шапну на ухо. Трже се Мрата из дремежа. - Ко је ту?
Обрне се, погледа на врата: нема никог. Придрема опет и опет скоро гласно чује:
- Мрато! О Мрато! Погледај сутра на улицу, доћи ћу.
Мрата отвори очи, подиже се са столице, стаде да трља очи и сам никако не могаше да разабере да ли он чу те речи у сну или на јави. Угаси лампу и леже да спава.
Још пре сванућа сутрадан устао Авдејић, помолио се Богу, загрејао пећ па сео поред окна да ради. Седи тако и ради а једнако о јучерашњици мисли и погледа кроз прозор. Прошао вратар, прошао водоноша, а затим старац са лопатом у руци. Мрата га познаде по обући. Старца су звали Степанић и живео је код суседног трговца из милости. Имао је дужност да помаже вратару и тог јутра стао је према Мратином прозору да чисти снег. Види се да је Степанић човек стар, снаге нема ни снег да стресе. Помисли Мрата како би било да му даде чашу чаја, па га позва и пође да отвори врата.
- Уђи да се мало огрејеш, брате, озебао си.
- Христос нека ти плати, а баш почело кости ломити - рече Степанић.
И Мрата нали две чаше. Пије обућар свој чај а све нешто на улицу погледа.
- Зацело чекаш некога? - Запита гост.
- Ама стид ме и рећи кога чекам. Чекам и не чекам. У срце ми се урезала једна реч. Привиђење или нешто друго - не знам.
И Авдејић стаде да прича јучерашњи сан.
Ето мислим - настави - кад је Он по земљи ходио није се ни од кога либио, него се највише са простим светом дружио. Све је с простима ишао и ученике Своје опет је изабрао из простог света, од нама сличних радника. И, говорио је: Ко хоће да буде први нека буде свима слуга. А све то стога што су, вели, блажени сиромашни, смирени, кротки и милостиви!
Степанић је слушајући Мрату и заборавио на свој чај. Био је човек мека срца. Седи тако старац и слуша а сузе му се котрљају низ лице.
- Ама узми још - рече Мрата. Али Степанић се прекрсти и устаде.
- Хвала ти, Мрато Авдејићу, угостио си ти мене и нахранио и душу и тело.
- Изволи, брате, и други пут, ја сам рад гостима - рече Авдејић.
Степанић је отишао а Мрата је опет сео према прозору и узео да ради, али све гледа на прозорчић. Христа очекује и све о Њему и Његовим делима мисли.
Прођоше поред прозора два војника, затим газда суседног дома, па хлебар с котарицом. И, гле, прође мимо прозора и застаде поред зида нека туђа жена, лоше одевена, са детенцетом на рукама. Окренула леђа ветру и увија дете да јој не озебе. Кроз прозор се чује како дете вришти, а она га теши и никако не може да га утеши. Устаде Авдејић, отвори врата па викну:
- Снашо! О, Снашо! Што стојиш на тој хладноћи с дететом. Ходи овамо у собу. У топлоти ћеш лакше увити дете.
Зачуди се жена. Види, зове је стар човек и она пође за њим у собицу.
Овде, снахо - рече он - седи ближе пећи. Затим приђе столу и постави шчи и хлеба.
Док је јела, жена му исприча како јој је муж у војсци и како је остала без средстава.
Авдејић потумара мало по соби и донесе један стари рубац.
Ево ти ово, мада није добар опет ће ти добро доћи да се умоташ.
Жена погледа на рубац, а затим на старца, узе дар па заплака.
- Нека ти, деда, за ово Христос плати. Види се да ме је Он упутио под твој прозор. И тебе је Он, Господ наш, упутио да кроз прозор погледаш и да се на мене ојађену сажалиш.
На то се Мрата осмехну и исприча жени свој сан и како је глас чуо и како му је Господ обећао да ће га данас походити.
- Све може бити - рече жена, па пребаци преко рамена рубац, зави у њега дете и поче да се клања и захваљује Авдејићу.
- Прими ово Христа ради - рече јој он и пружи јој нешто ситнога новца.
Жена је отишла, Авдејић је мало ручао па опет сео да ради. Али прозорче није заборавио... Пролазили су и познати и непознати, али нико тако особит.
Предвече Мрата опази како баш према његовом прозору застаде стара продавачица. Носила је корпу с јабукама. Остало још мало: види се, распродала их. На рамену јој џакчић иверја. Био јој је отежао и она је хтела да га пренесе на друго раме, те ради тога спусти на калдрму котарицу. Док је она премештала врећу, ево ти однекуд дечака са подераном капом на глави, дохвати из корпе јабуку и хтеде да промакне. Али бака га опази, окрете се и дохвати за рукав. Дечко стаде да се отима. Бака хтеде да га одведе полицајцу. Утом истрча Авдејић и стаде да их развађа.
- Пусти га, бако, пусти га Христа ради.
Бака га пусти и дечак хтеде да умакне, али га Мрата задржа:
- Моли бабу да ти опрости, несрећниче, па други пут не чини то, јер ја сам те видео кад си узео.
Заплака се дечко и стаде молити стару да му опрости.
- Тако видиш, а сад ево ти јабука, на! - И Мрата узе јабуку из корпе и пружи је дечку па рече баби: - Платићу ја то.
- Размазићеш их тако, окачењаци су они - рече бака. - Њих треба тако казнити да то дуго не забораве.
- Е бако, бако - настави Авдејић - тако ми мислимо, али Бог не воли тако. Ако њега треба због јабуке ишибати, како онда нас треба казнити за наше грехе.
Старица ућута. И исприча Мрата баби ону причу о слузи коме господар опрости велики дуг, а он отиде да тужи своје дужнике за ситне подужице. Бака слушаше шта Авдејић говори, а слушаше и дечак.
- Бог је рекао да се прашта, иначе неће се опростити ни нама - заврши Мрата.
- Оно, тако је... - рече бака и сасвим омекша: - Нека га, нека иде!
И тек што је бака хтела да подигне џакчић са иверјем на раме, дечак притрча и рече:
- Дај, бако, ја ћу понети, мени је успут!
Бака махну главом и навали џакче на дечаково раме и одоше улицом. Старица заборави да затражи од Мрате новац за јабуку... Врати се Авдејић у свој собичак. Беше се већ смрачило те он остави алат и дохвати с поличице Еванђеље. Хтео је да отвори књигу где је јуче обележио комадићем коже, али она се отвори на другом месту. И како отвори Еванђеље, сети се јучерашњег сна. И тек што се сети, учини му се као да се неко креће и корача иза њега. Окрете се и као да виде људе где стоје у тамном углу, а он никако не може да их распозна, а некакав глас му шапће на ухо:
- Мрато, о Мрато, зар Ме ниси познао?
- Кога? - рече Мрата.
- Па мене - рече глас. - Ето, то сам Ја.
И изиђе из тамног угла Степанић, насмеши се на њега па се растури као облак и нестаде .
- И то сам Ја - рече глас.
И изиђе из тамног угла жена са детенцетом. Насмеја се жена, насмеши се и оно детенце и нестаде их.
- И то сам Ја - рече глас.
И јави се пред Мрату она баба с дечком и јабукама, обоје се осмехнуше и нестадоше.
И осети Мрата радост у души својој. Прекрсти се, натаче наочаре стаде да чита Еванђеље онде где се отвори. И на врху стране прочита:
"Јер огладнех и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме..."
И при дну стране прочита још и ово:
"Што учинисте једном од ове моје најмање браће - Мени учинисте".
И разумеде Мрата да га сан није обмануо већ да му је заиста тога дана долазио Спаситељ и он Га примио.

ПРИЧА О МАЛОМ ЛАЗАРУ
У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.
Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.
"Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.
"И то је све? "- питао је даље свештеник .
"Све", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

"Чему се Лазаре радујеш? " питао је.
"Исусу" одговорио је Лазар.
" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.
" Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
" ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. "
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром

Велика срца воле, мала траже да буду вољена


Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике.
Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета.
Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
"То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?"
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита: "Колико новца имаш?"
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутију, отвори је и испразни. Било је ту неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
"Хоће ли бити довољно?" упита поносно.
"Желела бих старијој сестри купити поклон. Откада немамо маме, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен."
Трговац је отишао у малу просторију и у златноцрвени папир запаковао кутијицу.
"Узми и пажљиво понеси", рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита:
"Ова је огрлица купљена у вашој трговини?"
"Да, госпођице."
"Колико је коштала?"
"У мојој трговини цене су ствар поверења, тичу се само мене и мојих купаца."
"Моја сестра је имала нешто ситниша, сигурно није могла платити овако вредну огрлицу!"
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
"Ваша је сестра платила највишу цену: дала је све што је имала".

Bajka o ljubavi


Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

USNIO SAM SAN DA RAZGOVARAM SA BOGOM

"DAKLE TI BI ŽELIO RAZGOVARATI SAMNOM RECE BOG"
AKO IMAŠ VREMENA REKOH!
BOG SE NASMJEŠI.
MOJE VRIJEME JE VJEČNOST.ŠTO SI ME KANIO PITATI ?

BOŽE ŠTO TE NAJVIŠE IZNENAĐUJE KOD LJUDI?

BOG ODGOVORI.:

ŠTO IM JE DJETINJSTVO DOSADNO,PA ŽURE DA ODRASTU,
A POTOM BI OPET ŽELJELI DA SU DJECA.
ŠTO TROŠE ZDRAVLJE DA BI STEKLI NOVAC,
PA POTOM TROŠE NOVAC DA VRATE ZDRAVLJE.
ŠTO RAZMIŠLJAJU TJESKOBNO O BUDUĆNOSTI,
ZABORAVLJAJUĆI SADAŠNJOST
NA TAJ NAĆIN NE ŽIVE NI U BUDUĆNOSTI NI U SADAŠNJOSTI
ŠTO ŽIVE KAO DA NIKADA NEĆE UMRIJETI,
A ONDA UMIRU KAO DA NIKADA NISU NITI ŽIVJELI !

BOG ME PRIMI ZA RUKU,
OSTADOSMO NA TRENUTAK U TIŠINI
TAD UPITAH:?
KAO RODITELJ,KOJE BI ŽIVOTNE POUKE TREBAO NAUCITI OD TEBE.

OSMJEHUJUĆI SE BOG ODGOVORI

DA NAUČE DA NIKOGA NEMOGU PRISILITI DA IH VOLI
MOGU SAMO VOLJETI!
DA NAUČE DA NIJE NAJVRJEDNIJE ONO ŠTO POSJEDUJU
NEGO KO SU U SVOM ŽIVOTU
DA NAUČE KAKO SE NIJE DOBRO USPOREĐIVATI SA DRUGIMA
DA NAUČE KAKO NIJE BOGAT ONAJ KOJI NAJVIŠE IMA
NEGO ONAJ KOME NAJMANJE TREBA!
DA NAUČE KAKO JE DOVOLJNO SAMO NEKOLIKO SEKUNDI
DA SE DUBOKO POVRIJEDI VOLJENO BIĆE!
A POTOM SU POTREBNE GODINE DA SE IZLJEĆI
DA NAUČE OPRAŠTATI TAKO DA SAMI OPRAŠTAJU
DA SPOZNAJU DA POSTOJE OSOBE KOJE IH NJEŽNO VOLE!
ALI TO NEZNAJU ILI NEMOGU IZREĆI NITI POKAZATI!
DA NAUČE DA SE SA NOVCEM MOŽE KUPITI SVE OSIM SREĆE!
DA NAUČE DA DVIJE OSOBE MOGU POSMATRATI ISTU STVAR
A VIDJETI JE RAZLIČITO!
DA NAUČE DA JE PRAVI PRIJATELJ ONAJ KOJI ZNA SVE O NJIMA!
A IPAK IH VOLI !!!
DA NAUČE DA NIJE DOVOLJNO DA IM DRUGI OPROSTE MORAJU I SAMI SEBI OPRAŠTATI

LJUDI ĆE ZABORAVITI ŠTO SI REKAO !
LJUDI ĆE ZABORAVITI ŠTO SI UĆINIO!
ALI NIKADA,NIKADA NEĆE ZABORAVITI KAKVE SI OSEĆAJE U NJIMA PROBUDIO!!!

СРПСКА ЈАБУКА

Ово је само кратка прича о јабуци и сиромашном војнику на умору. Није написана за какву читанку, већ за оне који толико хитају да омладини испричају да је отаџбина само један "старински појам", за оне који се толико труде да нам одузму наша најтоплија, најбоља, најплеменитија осећања.
Причу је моме другу, капетану Холстаду и мени испричао уредник "Политике" док смо једног дана седели и ручали разговарајући о рату. Он је као резервни официр учествовао у оба похода, и у Турском и у Бугарском рату, био двапут рањен пред Андријанопољом и једанпут у последњем рату. Управо смо стигли до слаткиша, пред нама је стајала чинија са јабукама и поморанџама. Прво је узео поморанџу, а онда је изненада вратио натраг и уместо ње узео јабуку и рекао:
-Сада ћете чути нешто најлепше што сам доживео током целог рата.
Видео сам много примера највеће пожртвованости и оданости, самоодрицања и храбрости, али ипак ништа није оставило тако јак утисак на мене као оно што сам доживео када сам последњи пут лежао рањен у великој болници овде у Београду.
То је било после битке на Брегалници и ја сам био најзад смештен у кревет у Војној болници. Једнога дан стигао је возом из Солуна транспорт од 250 нових рањеника; били су то они несрећни другови који су прешли Албанију, који су прошли кроз ужасне муке прво током марша борећи се против грозних Албанаца, а касније се у Дури и Алексији борећи против болештина. Рањеници и болесници, који су уз много труда смештени на пароброд и после бурног и дугог путовања пребачени у Солун, стигли су најзад возом у Београд, опет после дугог пута. Неколицина их је умрла успут, а још више их је било на ивици смрти. У кревет покрај мог смештен је један прилично млад војник; био је скоро готов. Лице му је имало боју посивеле земље и био је толико слаб да су лекари одлучили да га више не муче регледима. Једино се још ваљало побринути да му последњи часови протекну што лакше. Ту је управо било присутно неколико енглеских и немачких лекара, а као тумач их је пратила супруга примаријуса, госпођа Зондермајер. Нека млада медицинска сестра је стајала одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и наранџама. Приближила се рањенику и пружила му једну поморанџу, али он је одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка њој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепо црвену и жуту, иначе какве су дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе. "О, то је српска јабука, српска! Да, српска је", говорио је једва чујно. На уснама му се појавио осмех, његове очи су потражиле сестрине као да јој из дубине своје душе шаље речи захвалности. "Хвала, хвала!"
Енглески и немачки лекари упиташе госпођу Зондермајер шта то војник каже. Али она више није могла да одговори. Она, која је месецима свакодневно ходала између рањеника, која је видела тако много дирљиве оданости и пожртвованости, била је сувише узбуђена. Сузе су јој цуриле низ образе и на крају је промуцала:
"Он само каже да је то српска јабука."
Лекари се погледаше међусобно, дубоким наклоном поздравише ту Српкињу и отидоше.
Два дана касније рањеник је умро. У шакама је стезао јабуку а умро је са осмехом на лицу.
Дан касније сам разговарао са госпођом Зондермајер и поменух јој "војника и српску јабуку". Она онда рече: "Нико ме није видео да плачем за време рата, ни када су моја два сина отишла; ни када смо сазнали да су ескадрон у коме је служио млађи син вероватно опколили Бугари и сасекли до последњег човека, нисам имала право да заплачем, али тада нисам могла ништа друго. Дубока љубав нашега народа према Отаџбини казује ми да је то добар и здрав народ и да идемо у сусрет безбедној и великој будућности. Плакала сам од радости и захвалности

ТОГА БОЖИЋА ХРИСТОС ЈЕ БИО У НАШОЈ КУЋИ

Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.
Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу, а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити иконе, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија.
Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.
„Откуд сад њега нађе?“ почех да негодујем, „зар да нам поквари расположење?!“
„Ех, ђецо моја, ћутите!“, рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали. „Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео.
Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу – за нас треба да буде свето.
Очекивао сам да ће мајка сада ставити Рабаса да се мало огреје и одмори, а нама ће поставити ту тако чекивану вечеру на слами. Учинила је супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек када је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок сан. Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.
Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја је даривала Рабаса. Рекла је да је он положајник јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене. Маја му је спремила у торбу хране и испратила га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: „Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу.“ Маја одговори: „Што се ти буниш? Ти ниси бринуо о њему него ја“. И додаде: „Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све што учинисте једном од најмањих Мени учинисте“.
Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: „Гледајте да не презрете ни једног од Моје мале браће. Не знате да ли и њихови Анђели гледају лице Божије“. Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом – Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: „Заиста је Христос тада божићковао са нама“. Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу, иако сам просторно сувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена. Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута, отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око њеног одра. Било је то уочи наше славе Светог Николе. Дошли смо да се оппсотимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и чувати.
Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби, Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.
Христос се роди, Мајко!

РУЖА МАРИЈИНА

Очи су им се среле на Петровдан, за време народног весеља пред сеоском црквом, Григорију и Марији.
Свадба је била скромна, а већ сутрадан, зором, морали су поћи на рад у поље. Потом приспеше, једно за другим, дечица. Њих петоро.
Бледа Марија брзо је старила. Време је вејало прво иње у косу, прве колуте око очију, али у њеним кротким зеницама није гаснула варница спокоја са којим је изашла, у празнично јутро, из дрвене сеоске црквице, после венчања.
Једног рујног септембра у њихово село наиђе путујуће позориште. Када, после пар дана, глумачка дружина напусти село, са њима, изгубивши главу за неком варошком глумицом, побеже и Григорије. Марија остаде сама са петоро ситне деце на рукама.
Дом без оца и домаћина као кућа без крова, али Марија нити је клела, нити роптала. Сузе су јој текле изнутра. Пустила би тек по коју, с вечери, када полежу деца и када је нико не може чути, док пали кандило пред иконом Богомајке "Свих жалосних Радост", молећи се немо и без икаквих питања за Григорија, који отиде за својом несрећом у бели свет.
Понекад би свратила и која сусетка и, уз уздах, вртела главом и шапутала: "Ех, тај Црни Гриша, проклетник..." Марија би је ућуткивала, да деца не чују, говорећи: "Не греши душу, немој пред децом оца кудити... отац је један и светиња". Деци је, у зимским вечерима, причала о оцу који се, њих сиромашних ради, злопати у далекој туђини, мукотрпно зарађујући новце и који ће се једног дана вратити да опет заједно живе у срећи.
Пролазиле су распете године. Марија је децу сама подизала, држећи се за Божију Руку и месећи хлеб са сузама. Устајала је с праскозорјима, када се душа меша са руменим облацима. Легала кад брда утихну у сан, а месец пролије срму преко брезових шума у срце.
После много лета, једног завејаног сумрака на капију покуца оронули незнанац. Одмах га је препознала. Примила га је уздрхтале душе, без речи, као да се вратио с пута.
Није га ништа питала. Нису много говорили. Убрзо га страшна болест, којом га посети Господ и којом га врати дому, обори у самртну постељу. Копнео је брзо пред њеним очима. С ћутљивом нежношћу га је служила, умивала, пресвлачила, појила. Последњих дана покушаво је непрестано да јој нешто каже, но она му је закрштавала уста, шапћући: "Нека Гриша, Бог да прости и Мајка Божија..."
Умро је првог дана пролећа на њеним стрпљивим рукама. Сахранила га је тихо, а врх гроба посадила ружу црвену као пожар. Често су је виђали како, седећи ниско погнуте главе, на дрвеној клупи крај гроба, преко воштанице, нечујно прича свом Гриши колико га је волела, и чекала, и надала му се свих оних година.
И данас, крај зараслог гроба Григорија и Марије, упорно процветава ружа. Сељани је зову Ружа Маријина. Старице приповедају унукама да је та чудесна ружа израсла из суза Маријине љубави, која је умела све да истрпи, све да опрости и све да спасе

U Ž E


Ovo je priča o planinaru koji se želio uspeti na najvišu planinu. U tu je pustolovinu krenuo nakon dugih godina priprema. No kako je svu slavu želio za sebe, odlučio se popeti na planinu sam.

Počeo se penjati. Vrijeme je odmicalo i postalo je kasno. Umjesto da pripremi logor za noć, nastavio se penjati sve dok se nije smračilo.

Gusta je noć obavila planinske vrhove. Oko čovjeka sve je bilo crno. Nebo i mjesec prekrili su teški oblaci i ništa se nije vidjelo.

I dok se tako penjao, tek nekoliko koraka od vrha, okliznuo se i počeo padati velikom brzinom. Mogao je vidjeti samo crne točke i osjećati silu teže koja ga strašno vuče dolje. U tim trenucima užasnoga straha pred očima su mu se odigravali svi lijepi i ružni trenuci njegova života.

Tijelo mu je visjelo u zraku... samo ga je uže držalo. U tom je trenutku mogao samo uzviknuti: Bože, pomozi mi!

Misleći o tome kako je blizu smrti, iznenada je osjetio kako ga snažno povlači uže kojim je bio vezan.

Iznenada se s neba začu duboki glas:

«Što želiš da učinim?»

Spasi me, Bože!

“Stvarno vjeruješ da te ja mogu spasiti?”


Naravno da vjerujem!

TADA PREREŽI UŽE KOJIM SI VEZAN...


Nastupio je trenutak tišine. Čovjek odluči držati se užeta svom snagom.


Spasilačka ekipa priča kako su idućeg dana planinara našli mrtva i smrznuta. Njegovo je tijelo visjelo o užetu za koje se grčevito držao...


SAMO TRI METRA OD ZEMLJE...


A ti? Koliko si vezan za svoje uže?

Bi li ga pustio?

Nikad ne sumnjaj u ono što dolazi od Boga. Nikad ne reci da te zaboravio ili napustio. Nikad ne misli da On ne brine o tebi. Zapamti da te uvijek drži svojom desnicom.

DVA PRIJATELJA






* Ovo je priča o dvojici prijatelja koji su išli pustinjom.
* Na putu su se sporečkali i jedan je udario drugog.

Udareni se osetio povređenim, ali je ćutke napisao u pesku:

DANAS SAM DOBIO UDARAC OD MOGA NAJBOLJEG PRIJATELJA.


* Produžili su tako sve dok nisu našli jednu oazu gde su se odlučili okupati.

* Onaj što je dobio udarac zamalo se nije udavio, kupajući se, ali život mu je spasio onaj drugi.

Kad je došao k sebi, urezao je u jednom kamenu:

DANAS MI JE MOJ NAJBOLJI
PRIJATELJ SPASIO žIVOT!

* Onaj koji je udario svog najboljeg prijatelja upita:
* Kad sam te udario, poruku si napisao u pesku, a sada je urezuješ u kamen.
* Zašto?

* Prijatelj mu odgovori:
* Kad nam netko napravi nešto loše, to treba da zapišemo u pesku, da bi vetrovi izbrisali, ali kad neko napravi nešto dobro, to treba da ugraviramo u kamen, da ga ništa ne može izbrisati!


NAUČITE SE DA RANE UPISUJETE U PESAK, A SREĆU UREZUJETE U KAMEN!

Уметник и грех

Уметник је радио слику,на којој је требало представити анђела.За модел изабере једног младића прекрасне лепоте.Кад је слика била готова,многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима.Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола,као сушту противност.Но одговарајући модел никако да нађе.Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима.Боље супротности анђелу није могуће замислити.Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак,који му је раније послужио као модел анђела!Шта га је тако нагрдило и унаказило?Грех.Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу.

Hvala Vivijen na ovako lepim i poučnim tekstovima