Lepa knjizevnost, duboke misli

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

"...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred. "Il gioco dell'oca", secas se? (drushtvena igra poput "Ne ljuti se choveche", prim. prev.).
Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."

"Gresiti je prirodno, ali otici a ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba."

"Mozda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjes onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazaljenje. Ako me budes sazaljevala, sici cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uciniti i ako budes stidljiva umesto skromna, ako se budes opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gacice ce zavrsiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tacno, necu uraditi nista od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, bicu samo tuzna, kao sto sam tuzna kad god vidim unisten zivot, jedan zivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Cuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. Korenje i krosnja moraju da rastu zajedno; moras da budes istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad." )

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. Disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; cekaj, i dalje cekaj. Budi mirna, cuti i slusaj svoje srce. Kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

Ivo Andric - Jelena, zena koje nema

"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to sto se ne pojavljuje , sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u zivotu. Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu.

I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce zitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi.

Poucen svojim dugim iskustvom , ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj. Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja koja je zena i avet.

... Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti? Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju priloziti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje na putovanjima, je jos ponajcesce pored mene. Zato volim da putujem sam i putujem cesto.Tako se desava, u srecnim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kazem, jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi da objasnim.

Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat. Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja. Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja. A meni valja ziveti, i cekati. Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.

"Do dana danasnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije, ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu cinjenicu. Da to ne bih mogao uciniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa sve manje, nadajuci se uvek visem. Tako sam celo jedno leto ziveo od jednog nerazumljivog i munjevitog vidjenja. Tako sam putovao svetom, najsrecniji covek sa najlepsom zenomkakva se mogla samo sagledati u predvecerje dugog dana mog samotnickog leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda vise ne pomazu. Ono od cega bih hteo da pobegnem ide sa mnom.A ono sto bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, zeleo
da vidim-ne javlja se vise ni u snu. Jelene nema. Putovanja za mene gube draz i smisao.

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se cini da je to bila obmana samoobmanutog coveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo za nju. Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje, a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam.

Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.

Samo da ne izgubim nadu da je cekam!

Marcello Bernardi - Pismo Katarini

Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci. Deda je Marcello Bernardi italijanski pedijatar i psiholog, devojcica je njegova unuka Katarina.

Draga Katarina,

predlozili su mi da ti napisem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo sto imam reci tebi odnosi se i na sve tvoje vrsnjake, ustvari sve vas koji cete
2000. godine imati oko 20 godina. Kad budes citala ovo sto ti sada pisem, mene vise verovatno nece biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugi necu pisati, buduci da ti ne mogu ostaviti nista osim – secanja. Ne zelim te savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti uciniti bilo sta sto je slicno tome. Mnoge savete, dobre ili lose, vec si imala prilike cuti i mnoge ces tek cuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nesto pomogao. Zato cu se i zadovoljiti da ti ovde izrazim svoje misli, osjecaje i uverenja.

Ponavljam, naime, da je secanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Secanje na jednu osobu koju si, verujem, volela i to nezavisno od njene vrednosti, sto smatram jos vaznijim. Ko zna sta ces ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ces biti. Ko zna da li ces i tada, kao danas, biti inteligentna, nezna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za salu. Nadam se da hoces, ali je sigurno da ce svet uciniti sve da ti pomogne da izgubis te lepe osobine. Protiv tebe udruzit ce se mnoge sile, a narocito jedna – strah.

Strah od izolacije i zameranja drustvu, strah od siromastva, strah od neuspeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoce, strah od ljudi, strah od smrti. Cini mi se da je strah najteza bolest koja ugrozava covecanstvo i, ocito, sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni; osnovni instrument pomocu kojega se svako moze prisiliti da se prilagodi odredjenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako moze prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se nicega ne plasis i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi jos ne zapazam znake onih strahova koje samo odrasli umeju usaditi u glave dece.

Volim te promatrati kako sama stices iskustva, kako se kreces po mracnoj sobi, kako proucavas insekte i zivotinjice u prirodi, kako pokusavas pomilovati psa lutalicu ili mirno prilazis nepoznatim ljudima. U ovom svetu, ti i tvoji vrsnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da ce to vecno trajati, da ces uvek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspes, imat ces, po mome misljenju, sve uslove da izaberes pravi put. Mogu ti reci, bar sto se mene tice, da sam sve ne bas srecne odluke u zivotu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnoscu.

Jednom prilikom, posto si mi rucicom pokazala cetvrtinu meseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uveravala da si ti to ucinila i pokazala si mi kako si ucinila: uhvatila si ga obema rukama i snazno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 mjeseci. Ustvari, tvojoj masti i masti tvojih vrsnjaka nema granica. Uvjereni ste u svoju nesalomljivost, svemoc. Verujete da mozete izmeniti svet.

Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "prakticni", "realni", "konkretni". Vide ces: govorit ce ti da je svet oduvek bio takav i da ce takav uvek biti. Govorit ce ti da je oduvek bilo bogatih i siromasnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govorit ce ti da je svako ko je nesto pokusao izmeniti isao ravno u propast. Sasvim su liseni maste. Cak i nade.

Ako nesto vec nije ostvareno, reci ce ti da je to nemoguce ostvariti. Da je covjek sazdan tako, da je drustvo takvo, da je svet takav. I reci ce ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagodjavanje, isto tako. Ako i kroz 20 godina budes posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolazes danas, i ako im odgovoris da se, uz volju, sve moze menjati, narocito polozaj ljudi; ako im odgovoris da se svet moze zasnivati na osjecajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovoris da treba razmisljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoris, reci ce ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kuci 2000. godine bit ce jos uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Bit ce tu knjiga, slika, namestaja, predmeta svake vrste, crteza, rukopisa, fotografija, svega sto je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarcica bez vrednosti, ako hoces, ali svedocanstava duge povijesti ciji si i ti deo bila i pre nego sto si se rodila.

Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje znacenje, mada ne ono koje joj se najcesce daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup obicaja i navika koje treba netaknute sacuvati i u sadasnjosti i u buducnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, vec u necemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve sto se odnosi na proslost, treba iskljucivo sluziti kao polazna tacka da se ucini i vise i bolje, znaci drugacje. Iranski filozof Dzubran rekao je: "Zivot se nastavlja, ne zaustavlja se na jucer." Mi se, medjutim, ocajnicki hvatamo za jucer, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopusta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaci. Cak to i ne zelimo, jer buducnost, nepoznato, novo, drugacije, izazivaju – strah. Eto, ta se rec opet vraca. Reci ce ti da je strah osecaj koji obuzima svakoga. Da, tacno je. Ali, strah svakoga ne unistava. Tebe nece, naprimer, i ne samo zbog tvog decijeg neznanja, vec zato sto si sva okrenuta stvarima i ljudima koje volis, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje licnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jaci od bilo kakvog straha.

Ovo su, kao sto sam ti u pocetku rekao, moje misli i osecaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je delic moga zivota. Ucini od njega, naravno, samo ono sto ti sama budes zelela.

Tvoj deda.

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

Jedno dugo prijateljstvo obeleženo je identičnim znacima kao i jedna šolja potamnela od vremena; ima naprslina i tamnih mrlja na predmetima koje svakodnevno koristimo kao što ima trenutaka napuklina i senki u jednom prijateljstvu.
Da ne odbacimo šolju, kao ni prijateljstvo, odlučuju dva sve redja i veoma važna osećanja: strpljenje i odanost. Uloga strpljenja podseća na ciglu, a odanost na koren. Strpljenje je suprotno žurbi, odanost prkosi potrošačkoj groznici. U pokušaju da materijalizujem ovu sliku, vidim male cigle ili korenje. Ciglama se gradi, zahvaljujući korenju se raste.

Što više gledam oko sebe sve više zapažam ljude koji su se udaljili od svoje sudbine, ljudi bez korena i bez krošnje, ljudi koji narcisoidno veruju da vole a u stvari preziru sebe, nezadovoljni svim postojećim, ali nesposobni da priznaju da njihovo osnovno nezadovoljstvo proizilazi iz njihove posesivnosti.

Treba li da se pretvaramo da im verujemo? Ili da postupamo kao onaj dečak u Andersenovoj bajci Carevo novo odelo da prstom pokažemo na njih i nevinog pogleda kažemo: »Car je go.»

Dobro je nesto veoma ozbiljno jer je i zlo isto tako ozbiljno. Ignorisati to saznanje znači sebe osuditi na život u spoljašnjoj i ispraznoj sferi egzistencije. Ne može se biti dobar zato što je to u modi, zato što to odgovara ili jednostavno iz lenjosti. Dobrota je put koji podrazumeva disciplinu i uzdrzanost, promisljenost i snagu. Jer dobrota, kao i ljubav traži snagu, ogromnu duhovnu snagu.

Dajen Lumens - Dok te gledam kako spavas

LJubljeno moje dete, usunjala sam se u tvoju sobu da bih te za trenutak posmatrala kako spavas i ravnomerno dises.Oci su ti sklopljene, lice spokojno, a meke plave kovrdze uokviruju tvoje heuvimsko lisce. Pre nekoliko trenutaka, dok sam sedela nad svojim papirima u radnoj sobi, rastuzila sam se razmisljajuci o proteklom danu. Posao mi vise nije drzao paznju, zato sam dosla da s tobom razgovaram u tisini, dok se ti odmaras.
Jutros sam bila nervozna dok si se razvlacio i polako oblacio, govorila sam da je vreme da prestanes da budes takav sporac. Izgrdila sam te jer si zaturio svij bon za rucak i prekorno te pogledala kad si prosuo malo hrane po kosulji. "Zar opet?" - uzdahnula sam, vrteci glavom. Ti si se bezazleno smesio i rekao: "Cao mamice!"

Popodne sam obavljala telefonske razgovore dok si se ti igrao u svojoj sobi, glasno pevajuci i gestikulirajuci, sa svim svojim igrackama poredjanim u smesne redove po krevetu. Nervozno sam ti dala znak da prestanes da galamis i nastavila da razgovaram jos citav sat. "Odmah da si uradio domaci" - prosiktala sam kasnije kao narednik - "i prestani da gubis vreme." "Dobro mama" - rekao si s grizom savesti i seo za svoj pisaci sto, s olovkom u ruci. Posle toga je u tvojoj sobi zavladao mir.

Uvece, ja sam radila za pisacim stolom, a ti si prisao oklevajuci. "Hocemo li veceras citati pricu mama?" - upitao si, s nadom u glasu. "Ne veceras" - odgovorila sam ostro - "soba je jos uvek u neredu! Koliko puta cu jos morati da te podsetim?" Otisao si u svoju sobu vukuci noge i pognute glave.Ubrzo si se vratio i provirio u moju sobu. "Sta sad hoces?" - upitala sam ljutito.
Nista nisi rekao, samo si doskakutao do mene, obavio mi rucice oko vrata i poljubio me u obraz. "Laku noc mamice, volim te" - bilo je sve sto si rekao i cvrsto me zagrlio. Nestao si istom brzinom kao sto si i dosao.

Posle toga sam dugo sedela pogleda prikovanog za pisaci sto osecajuci kako me obuzima griza savesti. Kada sam to izgubila dnevni ritam, pitala sam se, i po koju cenu? Nisi ucinio nista cime bi izazvao takvo moje raspolozenje. Bio si samo dete koje je ispunjavalo svoj zadatak da raste i da uci. Ja sam se danas izgubila u svetu odraslih, u svetu odgovornosti i zahteva i ostalo mi je veoma malo energije za tebe. Ti si danas postao moj ucitelj,s tom neizdrzivom potrebom da utrcis i poljubis me za laku noc, cak i posle ovog mucnog dana u kome si sve vreme morao da ides na prstima zbog mog raspolozenja.

Sada, dok te gledam kako cvrsto spavas, strasno zelim ovaj dan pocne ispocetka. Sutra cu sebe castiti sa isto toliko razumevanja koliko si mi ti pokazao danas, da bih mogla da budem prava mama - da ti se toliko toplo osmehnem kad se probudis, da te ohrabrim posle skole, da ti procitam neku vedru pricu pre spavanja. Smejacu se kad se ti budes smejao i plakacu kad ti budes plakao. Podseticu sebe da si ti dete, a ne odrastao covek, i uzivacu u tome sto sam tvoja mama. Dirnuo si me svojom tolerantnoscu, zato sam dosla u ovaj kasni cas da ti se zahvalim - tebi, dete moje, ucitelju i prijatelju moj, za dar tvoje ljubavi.

Paolo Koeljo - Alhemicar

Zato moramo da slusamo svoje srce?

Zasto moramo da slusamo svoje srce? - upita mladic u trenutku kada su se spremali da prenoce.
- Jer tamo gde ono bude, tamo ce biti tvoje blago.

- Srce mi je uznemireno - rece mladic. - Sanja, uzbudjuje se i zaljubljeno je u jednu zenu pustinje. Stalno od mene nesto zahteva i nocima me ne pusta da spavam dok mislim na nju.
- To je dobro. Tvoje srce je zivo. Nastavi i dalje da slusas to sto ima da ti kaze.

Naredna tri dana mimoidjose se sa nekoliko ratnika, a jos neke su videli na horizontu. Mladicevo srca je pocelo da govori o strahu. Pricalo mu je price koje je culo od Duse Sveta, price o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu nasli.

Ponekad bi uplasilo mladica pomislju da nece uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladicu da je vec zadovoljno jer je naslo ljubav i zlatnike.

- Moje srce je kolebljivo - rece mladic Alhemicaru kada su zastali da malo odmore konje. - Ne zeli da nastavim.
- To je dobro. To je dokaz da ti je srce zivo. Prirodno je da se plasis da promenis sve sto si do sada stekao - za jedan san.

- Zašto onda trebam da slusam svoje srce?
- Zato sto nikad neces uspeti da ga ucutkas. Cak i ako se budes pravio da ga ne slusas, ono ce uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajuci sta misli o zivotu i o svetu.

- Cak i kad je sklono izdaji?
- Izdaja je udarac koji ne ocekujes. Ako dobro poznajes svoje srce, onda to njemu nikad nece poci za rukom. Jer ces poznavati njegove snove i njegove zelje i umeces da se nosis sa njima.
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slusati sta govori. Kako nikad ne bi doslo do udaraca koje ne ocekujes.

Mladic je nastavio da slusa svoje srce dok su putovali pustinjom. Poceo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je poceo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladic prestao da oseca strah i vise nije zeleo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno.

“Cak i ako malo izvoljevam”, govorilo je njegovo srce, “to je zbog toga sto sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvecih snova, jer smatraju da to ne zasluzuju ili da ce doziveti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otisle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo”.

- Moje srce se boji patnje - rece mladic Alhemicaru jedne noci kad su posmatrali nebo bez meseca.
- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Vecnoscu.

“Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja” - rece mladic svom srcu.
“Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj cas deo sna o potrazi. Tragajuci za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da cu sresti, a sve to zahvaljujući hrabrosti s kojom sam pokusao da dosegnem stvari nedostizne pastirima.”

Onda je citavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noci, mladic je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je pocelo da mu prica neke stvari iz Duse Sveta.

Ispricalo mu je kako je sretan svaki covjek koji nosi Boga u sebi. I da je srecu moguce naci i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemicar vec rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila.

“Svakog coveka na kugli zemaljskoj ceka njegovo blago”, rece njegovo srce. Mi, srca, nemamo cesto obicaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi vec vise ne zele da ga pronadju. O njemu pricamo samo deci. Onda ostavljamo da zivot uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nazalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obelezen, a to je put Licne Legende i srece. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, pocinjemo da govorimo sve tise, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se nase reci cuju, jer ne zelimo da ljudi pate zato sto nisu sledili svoje srce.”

- A zasto srca ne kazu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? - upita mladic Alhemicara.
- Zato sto bi u tom slucaju srce najvise patilo. A srca ne vole da pate.

Od tog dana mladic je shvatio svoje srce. Zatrazio je da ga vise nikad ne napusta. Zatrazio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladic se zakleo da ce uvek ocekivati taj znak i da ce ga slediti.

Te noci je sve ispricao Alhemicaru. I Alhemicar je shvatio da se mladicevo srce vratilo Dusi Sveta

Robert Gros - Decak i devojcia

Bio jednom jedan decak po imenu decak.
Decak je bio zgodan, pravi dasa...
I decak je bio zaljubljen u devojcicu po imenu devojcica.
Ali devojcica za to nije zelela da zna.

Vidite, devojcica je bila ljupko, slatko stvorenje... i decaka je, da izvinite, veselo vukla za nos.
Decak prosto nije znao sta da radi.
Vidite, dok devojcica nije naisla decak prosto nije mogao da se odbrani od drugih devojcica...
I od decaka. Ali to je druga prica.
Trenutni problem bio je da je decak do usiju zaljubljen u devojcicu.
A ne zna kako da je obrlati.
I tako je jednog dana decak pitao svog prijatelja prijatelja, za savet.

Posle dugog razmisljanja prijatelj je posavetovao decaka da zaigra "ne dam ti se" igru na koju bi devojcica brzo morala da padne.
Decak je prihvatio prijateljev savet...
I ne lezi vraze...
Devojcica je uskoro izgubila glavu.
Pocela je da sanja decaka.
Neprestano je smisljala slucajne susrete s decakom.
Nije prestajala da mu pise ljubavna pisamca.
Njeno srce je stalno vapilo za decakom.

Ali decak za to nije mogao da zna zato sto je igrao "ne dam ti se" igru.
Sad devojcica nije znala sta da radi... jer je bila zaljubljena u decaka... a decak je prosto ignorisao.
I tako je devojcica otisla do svoje prijateljice prijateljice po savet.
Prijateljica je rekla devojcici da treba da igra "ne dam ti se" igru na koju decak brzo mora da padne.
Devojcica je prihvatila prijateljicin savet i zaigrala "ne dam ti se" igru.
Ali posto je igrao "ne dam ti se" igru decak nije primetio da devojcica igra "ne dam ti se" igru.
Tako se nista nije desilo.

Eh, sad je to kraj ove tuzne price. I decak i devojcica "ne dam ti se" igru su igrali...
I nikad se vise nisu sastali ni sreli.

Ali su oboje posle toga ziveli... veoma daleko jedno od drugog.

Kahlil Gibran - Slomljena krila

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena,
niti se preobrazava s godisnjim dobima;
zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire;
zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.

Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo?
Reci sto da radimo?
Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti?

Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede?
Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila?
Mozemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu?

Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem.
Progovori i kazi mi nesto.

Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju?
Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru?
Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata?
Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima?
Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama?

Reci mi, ljubavi.
Kazi sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi.

Smelost - Pety Hansen

Dva semena leZe jedno pored drugog u plodnom tlu u prolece.

Prvo seme kaze:
Zelim da rastem! Zelim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Zelim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleca.Zelim da na svom licu osetim toplotu suncevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kaze:
Plasim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na sta mogu da naidjem u tami. Ako se probijam kroz cvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, sta ako otvorim svoje pupoljke, a puz pokusa da ih pojede? A sta ako pocnem da cvetam, a dete me iscupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da cekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je cekalo.
Jedna koka koja je ceprkala po basti, trazeci hranu, pronasla je seme koje ceka i odmah ga pojela.

Zivot guta one koji se boje.

Uputstvo o 108 puteva do prosvetljenja - Dogen

Zamislite kako postoji Banka koja svako jutro položi na Vas racun sumu od 86.400 dinara.
Ta Banka nece sacuvati taj iznos na racunu.
Svake noci ce ponistiti iznos koji nije u toku dana upotrebljen.
Sta cete uciniti?
Povuci cete sav iznos do zadnjeg dinara, naravno.
Svi mi imamo racun u takvoj Banci.

Ime te banke je : VREME

Svako jutro ova Banka Vam polozi na racun 86.400 sekundi.
Svake noci ova Banka ponistava i smatra nevazecim ostatak koji nije upotrebljen u odredjene svrhe.
Ova Banka ne cuva Vasu stednju i ne dozvoljava prenose.
Svakog dana se otvara novi racun.
Ukoliko ne upotrebite dnevni iznos na raspolaganju, gubitak je Vas.
Nema kredita na iznos od sutra.
Morate ziveti sadasnjost s iznosom od danas.
Investirajte tako da postignete maksimum u vlastitom zdravlju i sreci.

Sat nastavlja s otkucajima.

Dostignite maksimum svakog dana.

• kako bi shvatili vrednost jedne godine upitajte osobu koja je bila u komi 12 meseci

• kako bi shvatili vrednost jednog meseca upitajte jednu majku koja je rodila prevremeno

• kako bi shvatili vrednost jednoe nedelje upitajte izdavaca nedeljnika

• kako bi shvatili vrednost jednog sata upitajte dvoje zaljubljenih koji cekaju na susret

• kako bi shvatili vrednost jedne minute upitajte nekoga ko je upravo zakasnio na voz

• kako bi shvatili vrednost jedne sekunde upitajte nekoga ko je upravo izbegao nesrecu

• kako bi shvatili vrednost delica sekunde, upitajte sportistu koji je dobio srebrnu medalju na olimpijadi

• dajte vrednost svakom trenutku u kojem zivite i dajte mu jos vecu vrednost ukoliko ga delite s posebnom osobom, toliko posebnom da to zasluzuje.

Ne zaboravite, vreme ne ceka nikoga.
Cenite li dovoljno vreme koje Vam je na raspolaganju?

Moje dileme

Primi, Boze, molitvu moje nemoci, oduzmi mi snagu i zelju da izadjem iz ove tisine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nesto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvecerjima, i suncev odsjaj na njenim sirinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava, i sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivsim postojanjem, podsjecajuci nas i ranjavajuci. I sveteci se zbog izdaje.

Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje...

Zivimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveci. A znam, zaboraviti ne mogu. Covjek je proklet i zali za svim putevima kojima nije prosao. Ako hoces da uvrijedis, to je lako. Treba samo biti bezobziran. Svaka nepravda je jednaka, a covjeku se cini da je najveca koja je njemu ucinjena. A ako mu se cini, onda i jeste tako, jer ne moze se misliti tudjom glavom.

Baka Rubi - Lin Robertson

Posto sam majka dva nemirna decaka, od sedam i jedne godine, ponekad se plasim da ce od moje, s paznjom uredjene, kuce napraviti rusvaj. Dogadja im se da u svojoj nevinoj igri slucajno obore moju omiljenu lampu ili pokvare neki brizljivo napravlljen aranzman. U tim trenucima, kad nista nije sveto, setim se lekcije koju sam naucila od moje mudre svekrve Rubi.

Rubi je majka sestoro dece i baka trinaestoro unucadi. Ona je otelotvorenje neznosti, strpljenja i ljubavi.

Jednog Bozica, sva deca i unucici okupili su se, kao i obicno, u Rubinoj kuci. Mesec dana pre toga Rubi je kupila divne bele itisone, nakon sto je vise od dvadeset pet godina zivela sa "istim starim itisonima." Bila je ocarana potpuno drugacijim izgledom svoje kuce.

Moj dever Arni je razdelio svoj deci poklone - izvanredan domaci med iz njegovih kosnica. Deca su bila odusevljena. Ali, kako to obicno biva, osmogodisnja Sina je slucajno prosula svoju teglu po bakinom novom itisonu, zgazila u njega i ostavila tragove po celoj kuci.

Sina je placuci utrcala u kuhinju, pravo u baka Rubino narucje. " Bako, prosula sam med po tvom novom itisonu."

Baka Rubi je klekla, nezno je pogledala u Sinine oci pune suza i rekla: " Ne brini duso, nabavicemo ti novi med."

Kad ptica prestane voljeti - Vesna Parun

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaze:
"Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodusnost kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao covjek; daljina je za nju leprsanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaze joj: "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne cujes kako pjevam u predvecerje njeznu uspavanku drugoj dragani koja lezi sa kljunom u mome krilu !"

Jer ptica nije povrsna kao covjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snaznije, i umjesto umirujucih zvukova uspavanke cijela bi suma morala slusati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol.
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu, ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
A covjek kad prestane voljeti drugog covjeka, od stida i pomutnje ne zna sto bi, i bjezeci sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.

Pridji, Aleksandra - Hulio Kortasar

Pridji, bubice, ovde, kraj mene, priljubljenu uz reci te trazim. Vec je noc, dodji u kuci nikoga nema znas vec da su sve one kao ti, kao sto vidis, posrednice, pada kisa u rue d'Eperon i Dzenis DZoplin. Aleksandra, bubice, dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinca sa pirincanih polja u ovo mastilo sto tvojom kosom se igra (Volela si te beznacajne stvari aboli bibelot d'inanitŽ sonore lepak i koverte knjizaru-igracku casu sa olovke sveske na linije)

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kisa, pokisnuces na rue Dophine, u prepunim kafanama nema nikoga, ne lazem te, nikoga nema. Znam, tesko je, tako je tesko ova casa je teska i ova sibica, i ne volis da me vidis tamo gde je najteze, u mojoj odeci i mojim knjigama i ne dopada ti se sto toliko volim Dzerija Maligana

Zelis da me uvredis a da to ne boli da mi kazes kako to da si ziv, kako covek moze da jeste kada nema nicega vise osim magle od cigareta, kako zivis, na koji nacin otvaras oci svakoga dana Nemoguce, kazes, nije moguce.

Bubice, u redu, Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra, sklupcaj se ovde, pij sa mnom, gledaj, pozvao sam ih, posrednice ce sigurno doci, partDz za tebe, cela zabava za tebe, Erzebet, Karin Bliksen, Vec shvataju, znaju da je noc nasa, vlazne kose penju se uz cetiri sprata, a starice ih spijuniraju iz svojih stanova Leonora Karington, pogledaj je, Unika Soru sa slepim misem, Klarise Lispektor, aguaviva, mehurici klize goli taru se o svetlo, Remedios Varo sa pescanim satom po kojem poskakuje laser, mlada Urugvajka bese tako dobra prema tebi premda nikada nisi saznala njeno pravo ime, kakav skup, kakav sparni sah, kakva maison close od paucine i Telonijusa kako duga i lepa moze biti noc sa tobom i Dzoni Micel sa tobom i Elenom Marten sa posrednicama animula duvan vagula Anais Nin blandula votka i tonik.

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi, igracemo se, videces, vec pristizu sa Ezrom Paundom i marihuanom sa ostacima supe i jednom ribom koja ce plivati zaboravljena, nesumnjivo, u lavoru, sa sundjerima, medju cepicima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora. Olga je drvo od dima, koliko pusi ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice a Natalija Ginzburg rasplice buket nedonetih gladiola

Vidis, bubice? Tako. Takodje i vec. Viski Maks Ros, Silvina Okampo, neko u kuhinji sprema kafu njena otrovnica peva dve kockice poljubac Leo Fere
Ne misli vise na prozore napolju iza Kisa pada u Rangunu - Pa sta. Sa igrom amo. Zamor (pticji konsonanti vokali suncokreta) Pridji, bubice. Smiri se. Ne postoje prozori ne postoji napolju i u Rangunu ne pada kisa. Sa igrom amo.

Djerdj Konrad - Gubitnik

Već u samom radjanju jedne ljubavi, sadržana je njena smrt. Iz zajedničkog života izbijaju uvrede, i dobra ljubav je rdjava jer je ropstvo. Od tebe imam najmanje razloga da se razvedem, i u tome se krije razlog da to i učinim.
Ne zato što nisi bila dobra, ili zato što ja nisam bio dobar, već zato jer smo odustali.

Ni nužda, ni potreba , ni vera ne primorava nas da budemo zajedno. Imali smo ugovor da zamenimo svoje živote. I u medjuvremenu, jed: ti si se predala sva, a ja samo jednim svojim delom, jer sam davao i drugima. Onaj koji je jači daje manje no što ima, misli i veruje da je to dovoljno.

Muke nejednakosti su koheziona snaga nebeskih tela i ljubavi. Hteli smo više nego što smo dobili. Evo ti mog bolesnog ponosa, samosvesti, leči ih, ako hoćeš, spavaj sa njima. Mi smo samo jedna suluda sumnja, nedovoljna u svemu, jedno telo i nekoliko navika.

Laskaj mi, rečiju, očima, rukama, jer sam povodljiv, hraniću i ja tvoju taštinu.
Ne dajem jeftino sebe, poturi mi i laž da su ti svi drugi gori. Jedva primetan pomak usnama, tvoja reč kasni delić sekunde, shvatam: dosadio sam ti.
Neprestano se iskušavamo da bi smo iznova imali razlog da se uvredimo.
Dva prevarena prodavca, ako daješ samo toliko, nećeš ni od mene dobiti više.

D. Cosic - Vernik

Milena,

Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da cine i dobro delo. Dobrotom najgorih evo ti nekoliko recenica, bez kojih bih umro mnogo tuzniji nego sto jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe, cinio sam sve sto sam mogao za Tvoju i nasu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim. Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu. Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom. Moleci Te da mi poverujes, ne molim za oprostaj. Hvala ti i za patnju koja je moju srecu ucinila visom od srece. Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dusu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja. Mi smo bili srecni ljudi. Osmehni se, duso!

Petar

Devojcica - Miodrag S.

O nama neće pisati istorija. Neće biti otisaka naših ruku na pločnicima Holiwooda. Nikada neće ponovo pokušati da nas sastavi biologija. Neće biti knjiga sa crvenim posvetama, neće biti plesanja vila nama u spomen. Da li će iko nekada pamtiti kako se zatresla Vasiona kada sam saznao da postojiš? Da li će opet nekome ovako mirisati hladni februari kada opet nekim čudom talasi nepodnošljive hladnoće dopru iz dalekog Sibira? Možda čak ni film neće snimiti o nama. Možda čak i Bog nekada zaboravi. Možda ovde nekada budu samo prazne zgrade. Možda samo ptice budu stanovale u njima. Možda i ove reke nekada promene svoj tok, možda trava vremenom postane plava, možda se zaista nekada desi i da majmuni postanu ljudi, a ljudi da kolonije prave na drugim planetama. Možda i Isus po drugi put dođe da sudi živima i mrtvima. Možda nekada izda nalog anđelima da zatru svaki trag ovome svetu ako mu se nekada sve smuči, jer nimalo nije lako biti Bog. Ako se sve to i desi, ne brini. Nije bitna Istorija, nije ni biologija. Čak se ni matematičkim izrazima ne može sve objasniti. Možda im čak i nijedna teorema nije tačna, možda su naučnike svo vreme varala čula. Odbaci i sve knjige. U mnogima od njih opisuju samo grozne stvari. Možda nikada i ne stignemo do Misisipija. Možda nas ovde negde u grobove stave. Možda ne bude nikog da očita posmrtno slovo. Možda zabrane religiju pa ne bude ni sveštenika.

Da li će deca nekada sedeti u klupama i učiti o nama? Možda će učiti o tome šta je fisija i fuzija i kako se pravi nuklearna bomba, ali zaista ne verujem da će bilo šta učiti o ljubavi. Da li će nekada pocrkati ovi biznismeni u poslednjem času spoznajući ništavnost novca, pa onda tvoje ime kao melem zbog bolova izgovarati. Ne verujem, ljubavi, odlaziće i dalje sa ovog sveta poslednjim tragovima svesti vapajući za svojim bogatstvom koje će ostajati nekim drugim bogatašima. Sudbina nam je da nas svi zaborave, čak i ovi što su sada mali i što jedva glavu dižu da bi pogledali svet. Mi smo samo putnici u ovom grozomornom vozu.

Hajde, dođi već jednom, pogledaj ova ostrva koja imam u očima, ova neugasiva sunca koja ne vidi niko. A i šta je toliko bitno u ovom svetu, ko će čitati stranice naučenjačkih knjiga kada dođe vreme vatre i kada sve bude počelo da se topi? Ko će prozboriti koju reč o ljubavi kao što bih tebi ja, zapravo nekom reći da mu je i kuća i grad. Da mu je najdraža reka pokraj koje uvek stoji neko. Hoće li videti ove zelene boje i kroz naslage ovako debelog snega? Hoće li svesno prizivati samoću i odbijati ljude, večito zagledan u daleke praznine?

Ja sam danas šetao ulicama zaleđenog grada. Najdraža ženo, kad bi samo znala moje obale, baš one koje si jedina ti počela da naslućuješ. Idi tako, korak po korak i ostani kraj mene. Anđeli se samo jednom rađaju i niko ne zna ni gde ni kako. Sneg se već topi, uskoro ćemo opet ugledati sunce i dani će biti dugački kao svete knjige. I dok sam prolazio tamo znao sam da mi ti jedina imaš pravo svašta reći. Kada rešiš da učiniš to budi nežna, nasmej mi se. Neka mi tvoje oči budu večiti biseri. Tada me ne dodiruj. Budi kći anđela i dopusti mi da umrem zauvek tobom zanesen. I dok budem odlazio znaćeš da sam ja tvoja istorija koja neće prestati. Evo, baciću i novčić: pismo ili glava, sasvim je nebitno, uopšte se na mene ne moraš kladiti. Ja sam tvoj kao što je i Bog, budi sigurna da nikada ništa od ovog neće prestati.

Da li me voliš? Da li ti se ponekad učini da vidiš most, da nekog posebnog trenutka u gomili ljudi osetiš prizive užasne samoće? Ili ti se učini da još nije vreme da se kupi loz kao da će lutrija večno trajati? Kao da oni već ne pakuju svoje ostarele šatre za neke dolazeće generacije. Za neki novi, dolazeći: bolji ili gori svet. Kao da ne čuješ trubljenje poslednjih vozova sa zelezničkih stanica, ili sirenu našeg Titanika koji svakako, sa nama ili bez nas mora jednom poći. Možda, zapravo ni to nije tačno. Možda sam samo ptica koju več užasno bole krila i koja će ubrzo zauvek pasti. Ptica koja traga za svojim čarobnim drvetom i koja je već milijardu puta preletela svet ne nalazeći ga nigde. A možda si ti to drvo oko koga svake noći vile igraju i pevaju: „Roses are red“? Ali naravno te su tajne skrivene, i ja ih ovako ništavan i ne pokušavam dokučiti.

Jedne večeri, pre mnogo godina, dok sam još verovao da postoji svet i da ću možda nekada uhvatiti sreću za krajičak haljine, dok je svirala u daljini lagana morska muzika a ja dubio lubenice kao američka deca sto čine sa bundevama za Noć veštica pokušavajući da napravim najstrašniji fenjer od koga bi se čak i starci uplašili, a kamoli ostali mali ljudi, dok je onaj topli vetar donosio mirise mora a ja tek postajao svestan svoje smrtnosti znajući da ću nekada morati od svega toga otići... (Stani, čuješ li: Los indios Tabajeras sviraju MARIU, i majčine ruke te zovu a otac zbog nečega plače u tami, ti uopšte ne uspevaš da dokučis stvari, juriš ka njima, onda se slike gube, postaju prividi, ti drhtiš, sama si a noć je, gomile utvara prolaze tuda...)... tada sam spoznao da negde postojiš, te večeri, tamo u tom dalekom kraju, i da li da ti kažem da sam posle plakao, da sam pobacao sve, da sam pobegao u šumu koja je bila pored, da sam jecao pokraj onog južnjačkog drveća nadajući se da će me neko tražiti, ali mene nikada nije imao ko da traži.

Otac je tada ljubio usne ko zna koje ljubavnice a zvezde su te noći bile neme. Pocepao sam košulju o grane onog šiblja i ruke su mi bile prepune krvi. Tako sam dočekao zoru i one rumene oblake. I bez obzira na svu tugu tog trenutka ja ga, vidiš, nikada neću zaboraviti. Pogotovo ne večeras, jer opet je jedna takva noć. Poljubi me u snu večeras, daj mi malo tog zlatnog praha, blagoslovi moje puteve i znaj da ti ja neću prestati. Poljubi i sve one devojčice u sebi, a ja se kladim da ćeš jednog dana prepoznati koja je među njima ona jedina prava i da ćeš joj dati ruku. Ona će ti onda šapnuti koliko te je dugo vremena čekala i koji trenutak posle, sasvim neprimetno, postaćete jedno. Probudiće se tada ona davno zaspala obala, i tvoje oči gledaće pogledom devojčice ka dalekoj pučini, i rećićeš sebi: „Gle, svi ovi talasi kao šare na koži zebre koji tako čarobno paraju telo Okeana koji je veliki kao ljubav koja nikad neće prestati.“

Poruka iz zauvek - Marlo Morgan

"Nazivam se Tri unutrasnja bica.

Shvatila sam da sto sam starija i sto vise posmatram svet, jos uvek katkad posmatram ocima deteta.

Katkad posmatram kao zena i osecam se kao zena i svakoga dana sve vise i vise pokusavam posmatrati sa gledista moje unutrasnje mudre starije osobe.

Necu se odreci ni jednog od ta tri dela.

Svidja mi se sto sam odgovorna odrasla osoba i ponosim se donosenjem nekih mudrih odluka, ali jos uvijek uzivam smejuci se kao dete"

Milan Kundera

“Sam sam sebi govorio da bi Lucija, ma kako da sam je volio, makar bila i jedina na svijetu, ipak bila nezamisliva bez situacije u kojoj smo se upoznali i zavoljeli. Cinilo mi se da ljudi cine gresku kad apstrahiraju voljeno bice od svih okolnosti pod kojima su ga sreli i u kojima ono zivi, kad nastoje da ga intenzivnom unutrasnjom koncentracijom ociste od svega sto nije ono samo, dakle, i od dogadjaja koje su zajedno prozivjeli i koji cine okvir njihove ljubavi.
Tà ne volim kod zene ono sto ona predstavlja sama sebi i za sebe, vec ono cime se obraca meni, sto predstavlja za mene. Volim je kao licnost u nasoj zajednickoj prici. (…)

… I upravo zato sto je za mene postala nesto definitivno izgubljeno (nesto sto kao proslost stalno zivi, a kao sadasnjost je mrtvo)… sve vise i vise se pretvarala u nesto kao legendu, mit ispisan na pergamentu i u metalnoj skrinjici uzidan u temelje mog zivota.”

Ex ponto - Ivo Andric

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.

Ivo Andric - Znakovi pored puta

Kad jedno odredjeno stanje pocne da vas muci, da postaje neizdrzljivo, nemojte stajati u mjestu, jer bolje nece biti, jos manje pomisljajte na bjezanje natrag, jer se od toga pobjeci ne moze. Da biste se spasli, idite naprijed, tjerajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lijek. Pretjerati, znaci isplivati na povrsinu, osloboditi se.
To vazi za sve: za rad, za nerad, za porocne navike kojih se stidite a kojima robujete, za zivot cula, za muku duha.

Dj. Balasevic - Ona je suvlasnik moje sudbine...

Nije to jednostavno kao što misliš… Nisi čuo da u nekim igrama dame biraju? Znaš, ja sam već svašta prošao… I pomalo istrošio baterije, na žalost… Što me čini i nekako dodatno starijim od tvoje lepe sestre…

Pa se ponekad osećam kao imela u zelenim krošnjama njene mladosti. Kao nepotrebni prigušivač na revolveru svih tih raspucanih emocija. Njen smeh je glasniji, njen bes strasniji, u svakom našem ehu Ona odzvanja kad ja uveliko utihnem, mesečina se veselo sanka po svili njene kože dok tu, odmah pored, tama u kalupima mojih bora izliva strune za svoju melanholičnu lutnju. Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlačim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja već odgledao, i da joj sebično prepričavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja čezne da pročita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim pećinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam đavo će ga znati?

No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine...
Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njen žig, da ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici...

Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...

Lajoš Zilahi - Kad duša umre

"Moj se život sastojao pod samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspjeh ne oduzme radost, jer nije uspjeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži posljednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne mjeri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.

Ne pokušavaj izaći iz kruga u kome ti je odredjeno da živiš. Vjeruj da zagonetne sile slučajnosti zavise od tebe, da ti znaš upravljati njima. Izgubiš li tu vjeru, napast će te slučajnost i smrvit će te.

Slučaj smatraj uvijek svojim slugom, onda ako je to samo iluzija."

Ivo Andric - Jelena, zena koje nema

Dan je...

Dan je samo bijela hartija na kojoj se sve bilježi i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i velikim poljima nesanice. Ali tu se i sve rješava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao rijeka ponornica ili sagori bez traga i spomena.

Dostojevski

Nema sreće u komforu, sreća se kupuje patnjom. Čovek se ne rađa radi sreće. Čovek zavređuje svoju sreću, i to uvek patnjom. Tu nema nikakve nepravde, jer se životni pokušaj i spoznaja stiču iskustvom koje treba poneti na sebi.

Patnjom, takav je zakon naše planete, ali ta neposredna spoznaja do koje se dolazi životnim iskustvom tako je velika radost da se za nju može platiti godinama patnje.