Lepa knjizevnost, duboke misli

Jermenin i njegov sin

Na samrti pozva stari Jermenin svoga sina, pa ga dovede do prozora i upita sta vidi.
- Ljude, odgovori on.
Zatim mu pruzi ogledalo da se pogleda i upita ga sta vidi.
- Vidim sebe, odgovori on.
- Eto, sine! I prozor i ogledalo su od istog stakla, s tom razlikom sto se na staklu od ogledala nalazi tanak sloj srebra. I u zivotu je tako: gde god se srebro nadje izmedju ljudi, tu covek vidi samo sebe.

ЗАМУКЛА ЗВОНА

Било је то на навечерје Успенија Богородице, храмовне славе манастира Ш…, који је надалеко чувен због своје чудотворне иконе Богородице и своја три милозвучна звона, чији је звук целу плодоносну удолину, којом влада манастир усред својих белих зидина и планине наовамо, освајао и побожно благосиљао.
Према древном обичају ова звона су звонила само о Успенију Богородице и о Васкрсу и увек их је први повукао својом руком старешина манастира. Тада се надалеко разлегао мелодични звук са звоника, снажан, гласан и свечан, као да је долазио право с плавога неба, ширио се снажним таласима, спуштао се до села, уздизао душе Богу и присиљавао свакога да упире очи горе, право до царства Божјег - пространи, сјајни небески свод.
И побожни из нових насеља велике удолине и из даљине, куљали су ка улазу старе лавре, да се помоле пред чудотворном иконом Богородице, да принесу дарове и измоле здравља телу и души.
Старац игуман отац Јоаким био је унутра - утом упре свој поглед у сунце које је већ допрло иза великог ораховог дрвета у манастирском дворишту, - тако да је сенка дугачког доксата прекрила допола малену цркву; обузе га узрујаност. Скоро је већ било време вечерњу, требало би да иде да звони.
Да ли је био спреман?
Погледао је своје руке, да ли су и оне чисте, баци поглед на пометено двориште и људе који су наоколо стајали у групицама и упирали погледе у звоник. Попе се за једну степеницу више, корачаше дуж широког доксата зграде, где су се поређале ћелије сабраће, сађе брзим корацима низ неколико високих дрвених степеница и изгуби се поново негде у дворишту. Већ два дана добри старац није имао ниједног минута мира. Требало је да све блиста и да је на свом месту. Требало је да све одише чистоћом. Наћи ће се свакојаких људи, скромнијих и угледнијих. И епископ би могао доћи. Свака паучина била је брижљиво обрисана, прегледао је сваки кутак. Камене плочице су биле свеже опране и углачане. Необична радост обузе игумана због златног ореола који је један богомољац даровао, да се украси глава чудотворне Богородице. Даровао је и завесу за Богородичин престо.
Више пута је одлазио отац Јоаким пред икону Богородице, исправљао наборе завесе и дивио се ореолу од чистога злата.
Све је било спремљено. Приближавао се свечан час. Братија по својим ћелијама се спремала за бденије. Али старешину је копкало да се увери још последњи пут, да ли је одиста било све у реду. Шта би било ако би се заборавило нешто, ако би се превидело? И поново уђе у стару црквицу, за коју нико није знао када је саграђена. У унутрашњост цркве већ се спуштао мрак и изгледао је као да се моли у подножју запаљених кандила, чији су се пламичци сјединили с благим осмехом светитеља. Предстојећи велики празник давао им је нарочити, очаравајући сјај.
Стари игуман застаде на прагу запрепашћен, јер се пред чудотворном иконом назирала тамна силуета једне жене, која је држала дете у своме наручју. Старца попаде бес. На данашње бденије није смео нико ући у цркву пре првог свечаног ударца звона. Такво је било предање.
Полако је пришао оној која је продрла и посматраше је изблиза. Била је прљава и подрпана, једна подерана марама је покривала њено лице, испод које су вириле само очи. Њене босе, окореле од прљавштине ноге остављале су трагове, и то је било довољно да разјари старог фанатика чистоће. Жена га није приметила. Гласно се молила и сузе су јој лиле. Она је ставила на степеницу престола Мајке Божје своје дете, које је болесно и бледо личило на прошлогодишњи увели цвет. Имало је затворене очи, тешко је дисало и цвилело, да се човеку сажали.
"Одржи ми га, света Мајко Божја, спаси ми га! То је једино што ја имам" мрмољила је жена и пресавијала се горњим делом тела тако јако као дрво које тресе бура. Њене сузе су капале по хладном камењу као растопљени восак од свећа. Маши се груди и извуче из своје кошуље једну обичну чиоду с главићем и забоде је у нову скупоцену свилену завесу. "Прими ово од мене, Мајко Божја, то је све што ти могу дати!"
"Шта тражиш овде?" љутито рече старац. "Још нису ни звона лупала. Не знаш ли ти за обичај?"
"Не знам, оче", одговорила је сва збуњена жена.
"Излази одмах напоље. Дођи доцније, доцније!"
Смирено се окренула жена, притисла је чврсто своје дете у наручје и изиђе. Отац Јоаким је пратио погледом. и како је она корачала поново је приметио у сенци од светлости отвореног довратка, како је била одрпана и прљава.
Игуман је са згражањем гледао како су на каменим плочицама, где је баш она стајала, остали трагови од блата. Видео је на завеси просту чиоду с плавим главићем. Овај главић је одударао од лепе завесе као нека стеница и страховито је наружио. Отац Јоаким истрже чиоду и баци је негде у ћошак. Тада се прекрсти пред чудотворном иконом, пажљиво исправи завесу и изиђе. Све остало је било у највећем реду.
И простосрдачан као што је био, већ у том тренутку је заборавио на своју љутњу угледавши на окупу мноштво света у манастирском дворишту са свећама у рукама а који је упорно чекао да звона зазвоне, да би сви заједно могли у цркву. И побожни монаси су сашли из својих ћелија и пришли народу да поразговарају о предстојећем чину пуном светости.
Када се игуман појавио настало је комешање међу присутнима. Људи су му се дубоко клањали а жене су се сврстале да му целивају руку. Дошао је и свечани тренутак. Побожно узбуђење испунило је душу старчеву и гласом који је одјекивао надалеко, поделио је благослов.
Сунце је већ ниже сашло а слабији поветарац је ћарлијао с брда, лепршао је лишће ораховог дрвета и хитао је у долину да усталаса површину реке.
Стари игуман је прао руке испод бунарске луле. Млади црквењак пружио му је убрус којим се он добро обрисао. Отац Јоаким се свечано осени крсним знаком и пошао је на звоник, успињући се степеницама. Братија се сврстала у најбољем реду пред црквеним улазом, док се за њима сврстао сав народ, пун нестрпљења, у поредак као што је на литијама.
Игуман се прекрсти горе још једном, дохвати крај конопца, који је истовремено покретао сва три клатна звона, и поче да вуче. И истовремено се покренуше три језика тучана у умилним звуцима благословеним, устима тешких звона. Једанпут, двапут, трипут.
Али, звона су била заглушена и нису давала од себе ни најмањи звук. Занемеле су бронзане мајке небројених милозвучних позива.
Страшно је било погледати како су тешки тучани језици свом силином ударали о племенити метал, не изваравши му ни једног јединог гласка. Био је то ужасан и мучан призор. Три звона су се клатила као луда и упињала се на један начин достојан сажаљења према глувонемима, који би хтели да најаве ужасну опасност од пожара, а не знају како би се могли споразумети.
Старац је вукао свом снагом сагибајући се и опружајући се уз конопац, али звона су ћутала неумољивом упорношћу. Самртан ужас спопаде монаха. Дах га издаде, било му је црно пред очима. Конопац му исклизну из руку и он се опружи дуж уског пода од дасака.
Доле у дворишту стајали су људи и жене као да су сишли с ума, бијући се у прса, не усуђујући се да пусте гласка од себе. Пометња је овладала свим душама. Братија потрча на звоник, да виде шта је са старим. Подигоше га онако скљоканог и помогоше му да сађе са звоника. Он се наслањао на њих, самртнички блед, сломљен душом и телом, уништен од овог несхватљивог чуда, и мрмољио је без престанка:
"Знамење Божје, знамење Божје! Молите се, молите се моја браћо у Христу, јер смо навукли тежак грех на себе."
Одвели су га у цркву. А за њим је поврвео сав свет и сви падоше на колена, прекрстише се и шапутаху молитве. Жене су на глас јецале, а деца смртно уплашена ужасно су плакала.
Отац Јоаким је метанисао пред чудотворном иконом, до лудила узнемирен и пун очајања. Челом је додиривао камене плочице и остао је дуже времена тако. Лице му је било овлажено сузама.
Свестан је био тога, да се нешто страховито морало догодити, што је у оваквој мери изазвало гнев Божји, да је некакав тежак грех морао навући на себе и да се овај одразио на цео скуп као неко проклетство. Није знао шта би заправо могло то бити, и није могао да нађе погодне речи да измоли милост Божју.
Беспомоћно је уздизао очи Мајци Божјој, која се из свог оквира од чистог злата благо осмејкиваше, између оба крила љубичастог свиленог застора…
И изненада се подиже, брзо се прекрсти, дохвати се као у сну завесе и његов поглед је несвесно блудео по иконама, столовима и каменим плочицама. У кутку постоља иконе сјајио је главић чиоде, коју је он бацио. Саже се, подиже је, несвестан свега што је чинио, врати се опет и забоде је на њено старо место на завеси.
У том тренутку разлеже се звук звона, која прослављаху Бога, разлегао се свечано тутњећи преко поља и улазио је у цркву, да би је испунио живим присуством Божјим.
Они који су се молили излетеше напоље, тискаху се у манастирској порти и падоше као покошени на колена.
Уопште се није мицала жива рука на торњу. Али тешка звона су се клатила тамо и амо, слободно, пуним звуком, лако и као с неописаном радошћу. Она су сасвим сама од себе најављивала велики празник.

(Елин Пелин)

Била једном три стабла на брду у шуми. Разматрали су своје наде и снове када прво стабло рече: "Једног дана, надам се, ја ћу постати ковчег за благо. Можда ћу бити украшен предивном резбаријом и свако ће моћи видети лепоту."
Тада друго стабло рече: "Једног дана ја ћу бити моћан брод. Носићу краљеве и краљице преко вода и пловићу до крајева света. Свако ће се осећати сигурним у мени због снаге мога трупа."
Коначно треће стабло рече: "Ја желим нарасти и бити највишље и најравније стабло у шуми. Људи ће ме видети на врху брда, гледаће на моје гране и мислиће на небеса и на Бога и како сам им близак. Ја ћу бити најзначајније стабло свих времена и људи ће ме се увек сетити".
Након неколико година молитви о њиховим сновима да постану стварност група дрвосеча дође до стабала. Један дође до првог стабла и рече: "Ово изгледа снажно стабло, мислим да ћу бити у стању продати дрво тесару." И почне сећи стабло. Стабло беше срећно. Знало је да ће тесар умети да од њега направи ковчег за благо.
Код другог стабла дрвосеча рече: "Ово стабло изгледа снажно; продаћу га бродоградилишту." Друго стабло беше срећно. Знало је да је на путу да постане моћан брод.
Када дрвосеча дође до трећег стабла, стабло беше уплашено. Јер, ако га посеку, његови се снови неће остварити. Један од дрвосеча рече: "Не требам ништа посебно од свог стабла па ћу узети ово. И он посече стабло.
Када прво стабло доспе код тесара, направише од њега јасле за храњење стоке. Ставише га у шталу и напунише сеном. То није било оно што је он молио.
Друго стабло је искориштено за израду малог рибарског брода. Завршише његови снови о моћном броду који носи краљеве.
Треће стабло је исечено у велике комаде и остављено само у мраку.
Године су прошле, стабла заборавише своје снове.
Једног дана, човек и жена дођу до стаје. Она се породи и ставише дете у јасле које је направљено од првог дрвета. Човек је радије желео да је могао направити колевку за дете, али и ове јасле ће морати послужити. Стабло је, видећи лепоту дететову и његову необичност, осетило важност овог догађаја, предосећајући да у себи чува непроцењиво благо свих времена.
Годинама касније, група људи уђе у рибарски брод направљен од другог стабла. Један од њих беше уморан и оде спавати. Док пловљаху по води, подиже се велика олуја и стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Људи пробудише спавајућег човека; он устаде, рече "МИР" и олуја утихну. Тада стабло увиде да је носило краља над краљевима.
Коначно неко дође и узме и треће стабло. Ношено је кроз улице док су се други људи ругали човеку који га је носио. Када дођоше до места, човек беше прибијен на стабло и подигнут у вис да умре на врху брда. Када недеља дође, стабло увиде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде близу Бога, јер Исус беше разапет на њему.

Порука ове приче:

Када ствари не иду на вашу руку, увек знајте да Господ има план за вас. Ако му верујете, Он ће вам дати велике дарове. Свако стабло добило је шта је хтело, само не на начин како је замислило. Ми не знамо увек шта Господ планира за нас. Знамо да Његови путеви (начини) нису наши путеви (начини), али Његови путеви (начини) су увек најбољи.

Беспосличар милионер

Незапослен човек долази да моли за радно место отпушивача WC-а Мајкрософту.
Шеф персонала га тестира с потпуно новом пумпом.
Добили сте посао.
Дајте ми ваш меил да вам пошаљем формулар и дан и сат када ћете почети радити.
Очајан човек одговори, да нема компјутер, па према томе ни е-маил
Шеф каже да жали али ако он нема е–маил, он виртуелно не постоји, а ако не постоји не може добити посао.
Човек изађе очајан не знајући шта да ради са само 10 долара у џепу.
Оде у дисконт и купи сандук од 10кг јагода.
Потом оде од врата до врата продајући своје јагоде.
На мало и то за мање од два сата удвостручи свој капитал. Понови процес још три пута и врати се са 60 долара.
Тада схвати да би тако могао живети. Сваки дан излази из куће све раније, и враћа се све касније и тако утростручи и учетворостручи сваки дан свој капитал.
Ускоро купи камион, а брзо потом постаде власник мале компаније са возилом за испоруку.
Прође 5 година.
Човек је сада власник једне од највећих мрежа за продају хране.
Једног дана одлучи узети животно осигурање. Позове свог агента, изабере полису. На крају разговора агент га пита за е-меил како би му послао све клаузуле уговора. Човек каже да нема е-меил. ”Чудно” каже му агент ”немате е-меил, а успели сте саградити царство. Где би вам био крај да сте имали е-маил.”
Човек размисли и одговори: Био бих отпушивач WС-а у Мајкрософту.
Порука:
Интернет не решава живот
Ако немаш е-маил а радиш пуно можеш постати милионер
Читаш овај текст-ближи си отпушивачу WС-а него милионер.

ПРИЈАТАН ДАН СВАКАКО

Грех

Пише: Драгослав Бокан

Питање свих питања: који је то наш највећи грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти


„Наша душа је пуна суза"

Владика Николај Велимировић

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?
Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.
И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.
Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.
Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.
Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...
Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца; предатог Косова...
Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...
Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.
Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...
Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!
А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.
И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...
Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.
Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење."
Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...
Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.
Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.
Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.
Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.
И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.
Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

Дјевојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома.
Пошто је требала дуго чекати, одлучила је купити књигу да би јој вријеме брже прошло.
Купила је књигу и пакетић кекса.
Сјела је у чекаоницу ВИП да је нико не би узнемиравао.
Поред ње је била столица са кексом, а са друге један господин који је читао новине.
Кад је она почела узимати кекс и господин је узео један.

Она се шокирала, али ниста не рече и настави читати књигу.
У себи је помислила "ма гледај ти ово, да само имам мало више
храбрости, до сада бих га већ ударила..."
Сваки пут кад је она узимала један кекс, човјек
поред ње, не обазирући се ни на што, је узимао исто тако један.

Наставили су тако док није остао само један у пакету и
ђевојка помисли "баш ме интересира сто ће сад урадити!!!"
Човјек узе посљедњи и подијели га на двоје!
"Ово је заиста превише " поче да успухује шокирана,
узе своје ствари, књигу, торбу и оде према излазу из чекаонице.
Када се осјећала мало боље, након што ју је прошла љутња, сјела је
на мјесто гђе није било никога да би избјегла неке друге неугодне догађаје.
Затвори књигу и отвори торбу да је убаци ..........................
У том тренутку угледа свој пакетић кекса још увијек нетакнут.

Постиде се као крадљивац и тек тада схвати да је кекс исти као њен
био од господина који је сједио поред ње, али који је, без шокирања,
нервозе или препотенције, подијелио и свој последњи комад са њом,
тотално супротно од ње, која се чак осјећала повријеђена у властити
понос и осјећања.

ЗАКЉУЧАК: Колико пута у нашем животу ћемо или смо
појели туђи кекс, а да то никад нећемо или нисмо ни сазнали?
Прије него што се дође до брзоплетог закључка и прије него сто се
почне мислити лоше, ГЛЕДАЈ са пажњом детаље, врло често ситуација није
онаква како изгледа нама на први поглед!!!!


У животу постоји 5 ствари које се не могу вратити:
- Камен кад је бачен;
- Ријеч након што је речена;
- Могућност након што је изгубљена;
- Вријеме кад је прошло;
- Љубав за коју се НЕ БОРИ.

ЈУЧЕР,ДАНАС и СУТРА !

Постоје два дана која нам стално измичу и која не можемо контролисати.
Први је ЈУЧЕР који је однео своје бреме брига,грешака,разочарања,туге
и патњи.
ЈУЧЕР нам је измакло заувјек! Ништа га не може вратити!
Не можемо поправити донешене одлуке ни вратити изречене ријечи.
ЈУЧЕР је дан који је неповратно прошао.

Други дан над којим немамо контроле је СУТРА.
Пун обећања и нада или брига и проблема ко то зна ?
Сунце ће засијати или ће га прекрити облаци ми још ништа не знамо јер СУТРА
још није дошло.

Остаје нам само ДАНАС!
Имамо на располагању само тај један мали дан да се ухватимо у коштац са
животом и колико год борба била тешка ми је морамо издржати.
Све тешкоће данашњег дана нас не могу поколебати,једино нас мучи кајање
за јучерашње грешке и страх од неизвјесне сутрашњице!

Два брата

Два брата, један нежења а други ожењен, имали су имање на плодној земљи, с великим приносима жита. Сваки од њих двојице добијао је половину жетве.

У почетку, све је ишло како треба. Затим, мало по мало, ожењени брат почео је изненада да се буди ноћу и мисли: „Овако није право. Мој брат није ожењен и узима пола жетве. Ја имам жену и петоро ђеце, не морам да бринем у старости. Али ко ће се старати о мом брату кад остари? Он би морао више да одваја за будућност него што то сада чини, логично је да су његове потребе веће од мојих”.

И, размишљајући тако, устајао је из кревета, кришом одлазио у кућу свога брата и празнио џак жита у његов амбар.

Али, и нежења је почео да се буди ноћу и говори у себи: „Овако даље не иде. Мој брат има жену и петоро ђеце, а добија половину приноса. Ја издржавам само себе. Зар је право да мој сироти брат, коме очигледно треба више од мене, добија исто колико и ја?” И тако, устајао је из кревета и носио џак жита у амбар свога брата.

Једне ноћи, устали су у исто вријеме и тако се срели, сваки са џаком жита на леђима!

Послије много година, кад су већ умрли, дознало се за њихову причу. И тако, кад су њихови суграђани ријешили да саграде храм, одабрали су мјесто на коме су се два брата сусрела, јер, по њима, није било светијег мјеста у читавом крају.

Искрена и безувјетна љубав понекад не тражи ријечи.

4 СВИЈЕЋЕ

4 свијеће су полако гореле.
У соби је била таква тишина да се могао чути њихов разговор.
Прва је рекла:" Ја сам МИР ! Али нажалост ником не успјева да одржи мој
пламен.......Сигурно ћу се угасити.....пламен се полако смањио и нестао.
Друга свијећа је рекла:" Ја сам ВЈЕРА ! Видим да свијету више нисам
потребна.Бесмислено је да и даље горим,и на те ријечи дуне неки вјетрић
и угаси је.
Трећа свијећа проговори:"Ја сам ЉУБАВ ! Немам више снаге горити,људи
су ме запоставили и заборавили колико сам им потребна. Не воле чак ни
своје најближе! Угаси се и она.
У собу униђе дјечак и угледа угашене свијеће :"Али зашто сте се угасиле?
Требале сте горети до краја !
И једна суза му склизну низ образ.
Огласи се тихо четврта и задња свијећа :"Не бој се,док гори мој пламен
моћи ћемо поново упалити и остале три свијеће. Ја сам НАДА !

Поука:" Нек се НАДА никад не угаси у нама!"

Пријатељ је ваша трпеза и ваше огњиште.
Јер долазите к њему гладни
и тражите од њега спокоја.
И кад он шути, ваше срце не престаје
ослушкивати његово срце.
И нека ваше најбоље буде за пријатеља.
И ако мора упознати вашу осеку, нека
упозна и вашу плиму.
Потражите га увијек да оживите вријеме.
И нека у слаткоћи пријатељства буде смијеха,
и буде радости.
Јер у ситницама срце налази своје јутро
и окрепљује се.

Х. Гибран

Човјек једном прошапута Богу: “Боже реци ми нешто”.
У том тренутку шева запјева…


…али човјек то није чуо.






Стога човјек узвикну: “Боже реци ми нешто”,
и грмљавина се проломи небом…


…али човјек то није примијетио.






Осврне се човјек око себе и рече: “Боже допусти ми да те видим”.
Сјајна звијезда засја…


…али човјек то није видио.






И повиче човјек: “Боже покажи ми чудо!”.
И живот се роди…


…али човјек то не опази.






Већ разочаран проплака: “Само ме дотакни и знат ћу да си ту”.
Због тога Бог спусти руку и дотаче човјека…


…али он само отресе лептира и настави.






И не схвати човјек да је Бог у малим, свакодневним стварима око нас, у родитељима, пријатељима, пијеску и вјетру, напокон…

Воли све што је Бог створио,велику цјелину и свако зрно пјеска у њој.
Воли сваки лист,сваку зраку Божијег свјетла.
Воли животиње,воли биљке,воли све: Волиш ли све опазит ћеш загонетке у свим
стварима. А кад их једном уочис,почет ћес их из дана у дан све више схваћати.
И на крају ћеш читав свијет завољети љубављу која обухваћа све.
(Достојевски)

КОМАНДИРОВА ПРИЧА

-Од младости сам служио у армији, никад у гарнизону. Знао сам добро свој
посао и претпостављени су ме волели као ваљаног војника. Али бејах млад,
моји пријатељи такође. На моју несрећу научио сам да ПИЈЕМ и толико сам се
био одао алкохолу да сам се разболео. Кад нисам пио био сам примеран официр,
али чим бих узео и најмању чашицу морао сам да одлежим по шест недеља.
Дуго су ме трпели,али, најзад пошто сам у пијаном стању увредио једног
претпостављеног био сам враћен међу просте војнике.

Запретили су ми да ћу бити најстрожије кажњен ако не оставим пиће. И тако бедник, узалуд сам покушавао да се уздржим, да се лечим, нисам никако могао да се ослободим те страсти.
Једног дана док сам седео у соби и размишљао о свему томе, дође неки
калуђер који је купио прилог за цркву. Свако је давао колико је могао. Када
је стигао до мене калуђер ме упита :
-Сто си тако тужан ?
Поразговарао сам мало са њим и испричао му своју несрећу. Монах се сажали
на мој тезак полозај, па ми рече :
-Иста ствар се догодила мом рођеном брату и ево како се он избавио од те
беде. Његов духовник му је дао Јеванђеље и наредио му да сваки пут кад
буде осећао потребу да пије прочита по једну главу, а ако се жеља понови,
нека прочита и следећу. Мој брат је почео тако да ради и после кратког
времена страст за пићем је исчезла и ево већ 15 година како не пије. покушај
и ти тако и брзо ћес видети користи од тога.
Имам једно Јеванђеље, ако хоћес, донећу ти га.
- Ста ће ми твоје Јеванђеље, кад ме ни сви моји напори, ни лекови нису
могли задржати да не пијем.
Говорио сам тако јер никад дотад нисам читао Јеванђеље.
- Немој тако, одговори калуђер. У веравам те да ће ти помоћи.
И стварно сутрадан ми донесе, отворио сам га, прегледао, прочитао неколико
реченица и рекао :
- Не треба ми! Ништа се ту не разуме.
Монах ме је и даље преклињао говорећи да се и у самим речима Јеванђеља
крије благодатна сила, јер је сам Бог изговорио речи које су у њему
записане.
- Не мари ништа ако не разумеш, а само и даље читај пажљиво. Један
светитељ је рекао :"Ако ти не разумеш Реч Божју ђаволи је разумеју и дрхте
“, а пијанство је без сумње дело злих духова. Још ћу ти реци и ово :
Свети Златоуст пише да се демони плаше цак и куће у којој се чува Јеванђеље
и није им лако да ту нападају човека.
Узео сам Јеванђеље, ставио га у кофер са осталим стварима и убрзо сасвим
заборавио на њега. После неког времена осетио сам потребу за алкохолом -
умирао сам од зеље, па отворих кофер да узмем новац и отрчим у кафану.
Поглед ми паде на Еванђеље . Сетих се свега сто ми је калуђер рекао, па
га отворих и почех да читам прву главу по Матеју. Прочитао сам је до краја
и ниста нисам разумео, али сетио сам се да је монах рекао : “То ништа не
мари, само и даље читај пажљиво”.
Хајде, рекох, да прочитам и другу главу. Почех и већ ми се учини
разумљвије. Хајде и трећу - нисам још ни почео да је читам кад зачух трубу
која је свирала повечерје. Сад више нисам могао да напустим касарну, тако те
вечери нисам пио.
Сутрадан по устајању када сам пошао да потражим вина помислих : да опет
прочитам једну главу из Јеванђеља па да видим. Прочитао сам је и опет нисам
отишао у кафану. И следећег пута када сам осетио жудњу за алкохолом, опет
сам узео да читам и било ми је лакше. Ово ме је охрабрило и кадгод бих
осетио жељу за пићем читао сам по једну главу. Уколико је време више
пролазило мени је било све лакше. На крају, када сам завршио сва четири
Јеванђеља страст за алкохолом је потпуно исчезла и ја сам омрзао сваки
алкохол.
Ево вец 20 година како не узимам никакво јако пиће.

Цео свет се чудио мојој промени. После три године поново су ме примили у
официрски чин. Чак сам и напредовао и постао командир. Оженио сам се - имао
сам срећу да наиђем на дивну зену. Стекли смо нешто иметка и сад, Хвала
Богу, некако живимо, помажемо сиротињу колико можемо. Имам сина који је већ официр-красан момак.
Од како сам оздравио заклео сам се да ћу сваког дана, читавог живота,
прочитати по једно од четири Јеванђеља без обзира на друге послове. Тако
сада и радим. Кад сам много заузет и кад сам уморан ја онда легнем и замолим жену или сина да ми читају Јеванђеље.
Тако ја не одступам од свог правила. Из захвалности у славу Божју дао
сам да се ово Јеванђеље опточи сребром и увек га носим на грудима.
Хвала Богу.

СЕЉАК И ТРИ МАГАРЦА
Одлучи један сељак да крене на сајам продати робу.Упрти три своја магарца
и крене на пут.Град је био далеко и требало је пар дана да стигне на сајам.
Прву вечер заустави се он да преноћи и одлучи да привеже своја три магарца да
му по ноћи не побјегну у планину.Свеже он прва два магарца и установи да
нема уже за трећег.Почне мислити шта да направи кад на једној узвисини
угледа једну колибу.Одлучи да оде до тамо и потражи помоћ.Узјаше на
магарца а остала два завеже и поведе за собом.Кад је стигао до колибе
установи да ту живи један побожни старац који се завјетовао на живот у
сиромаштву.Сељак му објасни свој проблем али старац рече како код њега
нема ничега али да му ипак може помоћи једним саветом :" Врати се на
мјесто где си одлучио преспавати и свежи два магарца а када стигнеш до
трећега прави се да му натичеж уже око врата и немој заборавити направити
покрет као да га вежес за дрво.
Сељак се зачуди том савјету али како није имао другог решења одлучи пробати
Сутра ујутро,чим се пробудио прво погледа место где је био магарац без
ужета и на велико чуђење установи да је овај још увек ту.
сељак поче товарити робу на магарце да крене даље и кад је хтио повући
магарца који није био свезан овај ни да се макне.Сељак вуче,гура али све
узалуд.
Оде он очајан до старца и исприча му шта је било.
" Да ли си му скинуо уже око врата ?" упита старац...
"Нисам,али узета није ни било" вели сељак
"За тебе не али за магарца ДА!"
Сељак се врати,одглуми да скида и одвезује уже и магарац крене без икаквог
отпора.

ПОУКА: Немамо ли и ми невидљива ужета око врата ?
Навике које нас спречавају да напредујемо док је уствари све само
илузија ?

РУЖА
Један дан један човек је посадио ружу и сваки дан ју заливао и пазио.
Прије него је процветала он ју почне детаљно посматрати и угледа
пупољке који ће се ускоро отворити а и трње по целој стабљици.
Почне размишљати како је могуће да се један тако диван цвет налази
на грму пуном трња.То га онерасположи,и он заборави залити ружу која
се након пар дана осуши и увене пре него је процветала.
То се цесто догађа! У дубини сваког од нас крије се руза.
Квалитети које нам је Бог подарио на дан рођења расту међу
бодљикама наших погрешака.Многи међу нама када мисле о себи виде
само своје погрешке.
Очајавамо,мислећи да сигурно нећемо постићи ништа важно у животу.
Заборављамо залити ДОБРО које је у нама и на крају оно умире.
Нисмо свесни наших могућности. Понекад не видимо ружу која се крије
у нама зато нам је неко други треба показати.
Највеће добро које једна особа може учинити је проћи кроз трње и наћи
ружу у души неке друге особе.
То је права љубав према свом ближњем,да уз све његове мане
откријемо и све његове квалитете.Помоћи му да преброди своје грешке
и оствари своје снове,открити му ружу која живи дубоко у њему и која се
полако пробија кроз трње и на крају процвета стотинама цветова.
Наш задатак на овом свиету је помоћи другима показујући им њихове
руже а не трње,и само тада ћемо моћи дати и осетити љубав према свим
људима.Ако нам то успе онда ће и у нашем властитом врту процветати
ружа !

Једна млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. Она је одмах зажалила, и направила би све да повуче своје речи назад. Она је то рекла импулсивно, у моменту непажње, уз то да су биле тако блиске, није ни помислила на ефекте својих речи раније.

У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, и упитавши за савет. Стара мудра жена послушала је стрпљиво трудећи се да одреди колико је искрена ова млада жена, колико је стварно желела да испави ситуацију.

Мудрица је рекла, “Требаш учинити две ствари да би могла исправити ствар. Једна од њих је екстремно тешка. Вечерас, узми своје најбоље јастуке од перја, и отвори у свакој од њих мале рупе. Онда, пре изласка сунца, мораш поред сваког прага у градићу ставити по једно перје. Када завршиш први корак, врати се опет мени и рећи ћу ти другу ствар.”Млада жена се вратила кући да се припреми за свој посао. Целу ноћ је провела идући са једног у други праг. Прсти су јој се смрзнули, док је ветар био много оштар. Међутим она је ишла даље тамним улицама..

Након изласка сунца, млада жена се вратила код старе мудрице. Она је била исцрпљена, међутим осећала је олакшицу да ће њен труд бити награђен. “Моји јастуци су празни. Стављала сам испред сваког кућног прага по једно перје.”
Сада, рекла је стара мудрица, “Иди назад и напуни своје јастуке назад и све ће бити као раније.”Млада жена је била ошамућена. “Ти знаш да је то немогуће!” Ветар је сигурно одувао перја након остављања испред прагова! Ниси рекла да требам то покупити назад! Ако је ово твој други захтев, онда ствари неће никад бити исте.”

То је истина, рекла је мудрица. “Никад не заборави. Свака твоја реч је перје у ваздух. Једном казано, никакав покушај, ма колико био искрен неће вратити речи у твоја уста. Изабери добро твоје речи, и добро их чувај у присутности оних које волиш, зато запамти да једна добра реч може да греје три хладна зимска месеца.

Људи са Црвеном Ружом

Дозволите ми да вам испричам једну причу.Уосталом, треба да знате да ја много волим да причам приче зато што имам тако добре читаоце као што сте ви. Данас ћу вам причати причу о људима са црвеном ружом а ви ћете, верујем, и из ове приче моћи да извучете неки користан закључак.
Не знам да ли има међу вама оних који добро познају Њујорк јер догађај се збива у Њујорку негде када је рат, 2 Светски рат завршен. Догађај се догађа на Главној Централној Станици у Њујорку. О чему се уствари ради? Ради се о једном младићу, младом цовеку који је на Главној Централној Станици у Њујорку тражио особу коју никада није видео а коју је волео. Наиме, о чему се ради: ову причу сам прочитала у једној књизи и толико је занимљива па бих је кварила и одузимала од дрази ако бих то испричала. Зато, дозволите ми да тај део процитам. Особа, младић је официр и његово име је Џон Бланчкорт.

"Устао је, каже, са свога седишта са клупе на којој је седео на Главној Централној станици у Њујорку , затегао своју војничку униформу и почео да пажљиво посматра масу људи која се кретала кроз велику Главну Централну Станицу у Њујорку. Тражио је девојку које је његово срце познавало али чији лик није могао да зна. Девојку са црвеном ружом. Његово интересовање за ову девојку почело је 13 месеци раније у једној библиотеци на Флориди. Кад је са полице узео једну књигу, заинтересовао се не за оним што је био садржај те књиге, са текстом у тој књизи, већ са забелешкама које су се налазиле на маргини скоро сваке странице. Био је то врло леп рукопис и он је закључио да иза тог рукописа стоји једно биће које је промисљена душа и један дубоки ум. На првој страни књиге нашао је чак име и презиме претходног власника. То је била госпођица Колис Мејхел. Потрошио је доста времена и труда и пронашао је цак и њену адресу. Живела је у граду Њујорку. Написао јој је писмо у којем се представио и позвао је да се дописују. Следећег дана, догодило се, да је био стављен у брод и одвезен у Европу као војник на фронт Другог светског рата. Следеће целе године и још једног месеца, дакле 13 месеци, двоје се дописивало и упознавало преко писама. Свако слово падало је на плодно тло. Започела је романса. Бланчард је у једном писму, при крају 13 месеци затразио слику али девојка је одбила да је посаље. Њему је то било јос привлачније. Она је сматрала да, ако је он заиста заинтересован, неће пуно значити за њега како она изгледа. Кад је дошао коначни дан да се врати из Европе са фронта, договорили су се за њихов први састанак. 7 сати увече на великој Главној Централној Станици у Њујорку.

" Препознаћеш ме", - писала је девојка" - по црвеној ружи коју ћу носити на мом реверу."

И тако, у 7 сати увече он је био на станици и тражио очима девојку коју је његово срце волело али чије лице никада до тада није видео.

И сада, аутор књиге, "Људи са црвеном ружом" казе, допустићу да сам Бланчард прича ста се на станици догодило приликом сусрета.

"Млада особа ишла је према мени; била је висока и витка . Њена плава коса падала је у увојцима на рамена , њене очи су биле плаве као неки цветови. Црте лица биле су беспрекорне и њене усне су одражавале чврстину али и одлучност. Обучена је била у светлозелени костим и изгледала је као пролеће које је оживело. Кренуо сам ка њој потпуно заборавивши да она на реверу свог одела нема црвену ружу. Док сам јој прилазио мали провокативни осмех је прешао преко њених усана и рекла је само:

"Морнару, да ли ти и ја идемо у истом смеру".

"Скоро неконтролисано, - пише младић даље, - начинио сам још само један корак ка њој а онда, тачно из ње , угледао сам Полис Мејхел, особу која је на свом реверу имала црвену рузу. Стајала је управо некако иза ове прекрасне девојке.

На себи је имала проседу косу која је била сакупљена и притиснута већ изношеним шеширом. Била је округлог лица а и тела, исто тако. На ногама су биле ципеле са ниским потпетицама. Девојка у зеленом костиму одлазила је врло брзо.Осетио сам се у том тренутку као да сам се раздвојио на пола. Тако ме је жеља вукла да следим девојку у зеленом костиму али ипак моја тежња за женом чији је дух тако био спојен с мојим и обузео мој, била је тако дубока. И она је ту стајала. Њено бледо и округло лице било је племенито и осећајно; њене сиве очи су имале светлуцави и светли сјај.

Нисам оклевао. Подигао сам у својој руци књигу са сивим корицама - то је био знак препознавања са моје стране. И сада сам схватио да то и не треба да буде љубав већ нешто посебно, нешто чак и боље од љубави. Пријатељство за које сам био и морао бити увек захвалан. Исправио сам се као прави војник , отпоздравио и пружио књигу жени а,и ако док сам говорио, осећао сам неку горчину разочарења.

Ја сам поруцник Џон Бланчард а ви бисте морали бити госпођица Мејхел. Тако ми је драго да смо се нашли овде на овој станици.Да ли бисте прихватили да вас изведем на вечеру?" Женино лице се растегло у пријатан осмех.

"Ја не знам шта све ово треба да значи, младићу" - одговорила је. " Али млада дама у зеленом комплету која је управо овуда отисла, замолила ме је да ставим ову црвену ружу на мој капут. И рекла је да ако ме позовете на вечеру, да вам кажем да вас она чека у великом ресторану преко пута. Она је казала да мене употребљава као неку врсту теста."

Није тешко разумети мудрост ове девојке, госпођице Мејхел.Права вредност људске душе се види у одговору на непривлачно. Неко је написао: "кажи ми кога волиш и ја ћу ти казати ко си".

Ко носи црвену ружу? Обично они који нису за примећивање.Обично они за које мислимо да не треба да носе црвену ружу. Да ли сте се икада питали како поступамо са њима, у нашим свакодневним контактима. Да, са онима које сваки дан срећемо са црвеном ружом на реверу...

Нека мудра жена, путујући кроз планину нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.
Путник пође даље, сав радостан због своје добре среће. Знао је да камен довољно вреди да га учини богатим.
Али, после неколико дана, врати се он назад и потражи мудру жену. Кад је нађе, даде јој камен и рече:
"Размишљао сам. Знам колико је овај камен вредан, али ти га враћам у нади да ћу од тебе добити нешто што је много, много вредније. Ако можеш, дај ми то што имаш у себи, а што ти је омогућило да ми с таквом лакоћом даш овај скупоцени камен."

Некада давно је деда своме унуку испричао једну животну истину.
У души сваког човека се води битка. Као борба између два вука. У души свакога од нас.
Један вук представља зло. Представља бес, завист, љубомору, жаљење, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос, егоизам...
Други вук представља добро. Представља оно што пружа ужитак, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, доброту, срдачност, дарежљивост, истину, саоосећање и веру.

Унук се замисли на неколико тренутака. Све своје мисли вредно усмери у дубину дедових речи, па га упита;
-Који вук на крају победи?
Деда одговори са смешком на свом старом лицу:
-Побеђује увек онај кога храниш...

Опроштајно писмо Габријела Гарсије Маркеса.


Кад бих знао. Спавао бих мање, а сањао више.

Када бих имао један комадић живота, доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују.

Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем.

Ствари бих ценио, не по ономе што вреде, већ по ономе што значе. Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости.

Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. Слушао бих друге када говоре, и како бих уживао у сладоледу од чоколаде.

Кад би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући откривеним не само тело, већ и душу.

Боже мој, кад бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду, и чекао да изгреје сунце. Сликао бих Ван Гоговим сном, на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу свитања.

Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и страствени пољубац њихових латица…

Боже мој, кад бих имао један комадић живота…

Не бих пустио да прође ни један једини дан, а да не кажем људима које волим да их волим. Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав.

Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују.

Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете. Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом. Толико сам ствари научио од вас, људи…

Научио сам да цитав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица.

Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут, прст свога оца, да га је ухватио заувек.

Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино кад треба да му помогне да се усправи.

ДА ЛИ ЗНАШ ?

Да ли знаш да кад некоме завидиш то је зато што ти се та особа у ствари свиђа?

Да ли знаш да они који су наизглед врло јаки у ствари имају врло осећајно срце и врло су рањиви ?

Да ли знаш да они који увек бране друге у ствари трагају за неким ко ће бранити њих?

Да ли знаш да су три речи које је најтеже изговорити :
Волим те, Опрости и Помози ми
Људи који их изговарају стварно су им потребне и осећају њихову тежину, то су људи које мораш поштовати и ценити.

Да ли знаш да људи који другима праве друштво и помажу другима у ствари им је друштво и помоћ заиста потребна?

Да ли знаш да су људи који носе црвено сигурнији у себе?

Да ли знаш да људи који носе жуто знају уживати у својој лепоти?

Да ли знаш да људи који носе црно желе остати непримећени и да им је потребна твоја помоћ и разумевање?

Да ли знаш да се твоја помоћ другима увек враћа двоструко?

Да ли знаш да они који те највише требају теби не значе ништа?

Да ли знаш да је лакше рећи некоме шта осећаш преко писма него то исто рећи у лице? Али да ли знаш да ако то кажеш у лице има пуно већу вредност?

Да ли знаш да су ствари које је најтеже учинити или рећи вредније од најскупљих ствари које можеш купити новцем?

Да ли знаш да ако несто лепо замолиш, сигурно ћеш и добити?

Да ли знаш да можеш остварити своје снове, можеш се заљубити, постати богат остати здрав, ако верујеш у своје снове изненадићеш се што си све способан учинити?

Не веруј ништа што ти је речено док то и сам не искушаш, ако знаш некога коме је потребно нешто од поменутог и пружиш му своју помоћ, видећеш да ће ти се двоструко вратити.

БАНКА ВРЕМЕНА

Замислите да свако јутро када се пробудите,једна банка вам метне
на рачун 86.400 еура. Ста ћете направити ?
Прво правило:
Све што нисте успјели потрошити током дана вам се узима навечер !
Не смијете варати,нити пребацити новац на неки други рачун. Имате га право
потрошити само током истог дана али не заборавите да свако јутро кад
отворите очи банка вам отвара нови рачун од 86.400 еура за тај дан и тако
сваки дан.
Друго правило:
Банка може прекинути ту "ИГРУ" без упозорења !
У било којем моменту може вас обавестити да је све готово и да се рачун
дефинитивно затвара.
По мом мишљењу,сигурно ћете трошити тај новац на забаву и куповину поклона
онима које волите.Трудићете се да вам сваки еуро донесе срећу и
задовољство. Па где има таква банка ?
Ту чудесну банку имамо сви ми на нашем располагању. То је ВРИЈЕМЕ !
Свако јутро,кад се пробудимо,наша животна банка нам отвара кредит од
86.400 секунда живота за тај дан до спавања.
Што нисмо проживели тај дан је изгубљено. Јучер је заувек прошло !
Свако јутро та магија се понавља. Зато немојмо заборавити незаобилазно
правило да банка може затворити рачун сваког минута,без упозорења.
У било којем моменту живот мозе стати !
Шта ви радите са ваших 86.400 секунда на дан ?
Живот је кратак,чак и онима који увек мисле да имају бескрајно пуно времена
на располагању.
Није важан капитал времена који још имамо у резерви,битно је употребити
сваки делић живота најбоље што можемо.

СРЕЋА

Ако ниси нашао срећу можда је ниси тражио на правом месту!
По теби,други су сретнији,имају све оно што ти немаш па сматраш да су
успели у животу.
Али ти не живиш код њих ! Вероватно и они имају своје бриге које ти не
видиш.
Зато те питам како можеш волети живот ако је твоје срце пуно зависти ?
Ако се не волиш и ако се не прихваташ !
Највећа препрека срећи је сањати о превеликој срећи!
Науци се прихватати срећу кап по кап,од малих капи се састоји море.
Не тражимо срећу у успоменама, не тражимо је ни у будућности,
тражимо је у садашњости. Само ту нас она чека !
Срећа није предмет који можемо наћи изван нас, Она је осећај који
долази од нас и остварује се у нама !
Не постоји трговина среће, нема машине који производи срећу, постоје
само људи који верују у њу и сами је стварају !

БРОДОЛОМ

Страшни бродолом преживео је само један човек. Када се освестио, видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.

Грозничаво је почео да моли Бога да га спаси. Свакодневно је сатима и сатима гледао на морску пучину, очекујући да се појави помоћ. Уморивши се од тог ишчекивања, на крају је одлучио да, од брвана која су пливала по води, сагради себи колибицу, која ће га штити од разних непогода и у којој ће чувати оно мало своје имовине.

Једнога дана, враћајући се из уобичајене потраге за храном, он угледа своју колибицу у пламену. Чинило му се да се димни језици уздижу до неба. Најстрашније му је било то што је у пламену изгубио све што је имао. Целим његовим бићем овладали су туга и бес.

- Боже, како си ми то могао учинити! – узвикнуо је јецајући.

Пред зору га је пробудио звук брода који се приближавао обали његовог пустог острвцета. Дошли су да га спасу.

- Како сте знали да сам овде? – упитао је измучени човек своје спасиоце.
- Видели смо твоје димне сигнале – одговорише му.

Када ништа око нас није како треба, онда је веома лако пасти духом. Но, веру не смемо губити јер се за нас сâм Бог брине и онда када патимо и страдамо.

Уколико се твоја колибица поново запали и до темеља изгори, сети се да то може бити димни сигнал који призива милост Божју.

У стара времена један краљ је на сред пута поставио огроман камен. Потом се сакрио да види ко ће га померити. Неки од најбогатијих трговаца у краљевству као и многи дворјани су пролазили тим путем и игнорисали камен. Неки од њих су чак кривили краља што тако лоше одржава путеве. Али ниједан није урадио ништа да би склонио стену са пута.

Потом је наишао сељак носећи огроман терет са поврћем. Када се приближио стени, спустио је свој терет и покушао да је склони са пута. После много гурања и напора, напокон је успео. Када је поново узео свој џак поврћа, приметио је да врећица са златницима лежи тамо где је била стена. Уз њу је била и цедуља од краља на којој је стајало да је злато за онога ко помери стену са пута. Сељак је научио оно што многи од нас никад не разумеју: да је препрека заправо прилика да побољшамо своје стање.