Lepa knjizevnost, duboke misli

ŠTIT OD ZLATA

Polazeći u rat, svaki Kelt je po jedan velik kamen ostavljao na gomilu; na povratku, po jedan kamen je, sa iste gromadne hrpe, skidao i uklanjao. Broj preostalih, neuklonjenih stena, bio je jednak broju onih koji se, iz rata, nisu vratili! Tako je ta gomila neprestano rasla i polako postajala mogila. U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati.... sve što je otišlo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti jer, šta god neko negde spusti pa ostavi, niko drugi više nikad neće moći skloniti. Reči, pesme, knjige, i nisu drugo nego kamenje pretočeno u glas ili znak, što su ih po nama rasejali oni sa kojima se nikada nećemo sresti. Tako nam sve ostaje zauvek i ništa se ne može izgubiti. Kada odlaze, cvetovi, ptice, ljudi, šta god i kada god to bilo, svi prelaze u predmete, u zvuke, u kamen, a predmeti, zvuci, kamen, postepeno pretaču svoje postojanje u sjaj i lepotu. Oni se utkaju u kamen što ćemo ga mi nekome, nekada, negde ostaviti, kada se iz svog rata ne uzmognemo vratiti.

*****

Neprestano, danju i noću, kamen je budan i na zadatku. Dela. Sada, nadamnom, zaklapa luk drevne konstatinopoljske kapije. Nije bio nepromišljen Meister Eckhart kada je ukazao najveće poštovanje radu kamenja. I dok upoređujem crvenu vizantijsku ciglu što je upamtila i sačuvala sjaj sunca od pre šest stotina leta, sa crvenim granitom kojim su ozidane oble kule, kadrim da se priseti sunca kakvo je izgledalo pre više stotina miliona godina, samo sam u jednoj stvari bio spreman da dopunim iskaz velikog mističara: kamen radi uistinu neprestano, pa čak i onda kada ne služi!
Veliki krečnjački stub sa Ovčineca, mrki bazalt sa Taula, kamen sred Ljubotenske livade - nikome ne služe, pa ipak, neprekidno rade. Više i istinitije nego veličanstveni mlazevi stena u području Meteora!
Jer, iz svih zidina i kula, u kamenu očuvane, slute se kaplje mleka, što su ga kao klokot u membranu sluha, zidari ugradili da tu zauvek ostane zajedno sa opsenarski vešto pretočenim snoviđenjem nadošlih ružičastih dojki one najmlađe i najljepše snahe, koju je odvajkada, svako ko je ikad išta izgradio što je opstalo, morao žrtvovati. Jer zidanje i jeste to: da se nešto ozida, zatvori, zagradi, da se očuva i sakrije. Najbolje su one kule u koje su neimari uzidali ono što im je bilo najmilije: i piramide bi odavno pale da u njih nisu ugrađeni faraoni. Piramide i jesu oni isti keltski kamenovi po koje se faraoni više nikada neće vratiti.
Ali takvim je stenama oduzeta mogućnost da rade samo svoj posao. Mi jesmo naučili čak i kamen da služi nama, ali nema sumnje, što god bio, postoji i posao čiji smisao zna samo kamen, posao s kojeg on ne diže glave ni trena, ni na sunčevom pripeku, ni u gromovitoj noći, ni na dnu bistrog brzaka, ni dok cveta kukurek, ni kada, sred paprati, kraj vrbe, oko njega igraju vilenjaci.

*****

A kada sam, pošto je Zapadna kapija Konstatinopolja ostala za mnom, da se sklapa nad drugim sudbinama i ljudima, ušao u Muzej, potpuno jasno, a opet bez namere, otišao sam pravo tamo gde je, u staklenoj vitrini, stajao - štit od Zlata! Ono što je bilo između, to se izgubilo. Jesam li stigao ovim ili onim putem, da li sam nekog sreo, s nekim nešto progovorio, ili me samo ćutanje pratilo - ne znam. Samo se očuvao utisak prozračne modrine i nedohvatno svetlog svoda, iza koga je sve što se moglo videti, bilo jasno i pouzdano kao odlomak Euklidovog sna.
Taj je štit bio, kažu, poklonjen samom Proroku. Podario mu ga je jedan konvertirani pustinjski šeik iz Jemena, onaj isti što je izgradio kulu od dvanaest spratova, a strop poslednje, one najviše sobe, načinio od prozirnog alabastera; tu je, danju, gledao ptice kako preleću i kako se, noću, pretvaraju u trepet zvezda, netremice, položen nauznak. I niko nije smeo da bude ne samo u istoj sobi, nego ni u istoj kuli, dok god je on tako zabludeo boravio na nebu, odvojen od sveta i tela samo alabasterskim svodom.

*****

Štit od Zlata je nekada težio punih šesnaest kilograma. Sada ima jedva četiri. I zaista telo štita je već skoro prozirno, kao list ruže u kasnu jesen. Ipak, na njemu nema ničeg svetlog; sjaj mu je jasan, a blesak uzdržano dubok, kao da ne zavisi od količine preostalog zlata i čak, kao da od njega i ne dolazi. On jeste list, ali list koji je zauvek očuvao miris latica persijske ruže, opale u vreme nekog davnog majskog sutona. Suton i jeste vreme kada se obzorje osipa laticama stišane beline i blagim rumenilom mirisa persijskih ruža.

Ne, nisu Vandali sastrugali zlato Štita. Kao relikvija najveće vrednosti, on je čuvan brižljivije od samog života. Štit od Zlata bio je uvek pod stražom, kao žar ognja od kojeg je zavisila čitava budućnost. Do njega su stizali samo vernici koji su preduzimali duga i neizvesna putovanja, samo da bi štit videli i dotakli ga svojim usnama...
Posle dugih vekova neprestanih poljubaca i blagih dodira, Štit od Zlata je neprestano počeo da isčezava, sve dok nije stigao na sadašnja četiri kilograma. Zatvoren je u staklenu vitrinu, obezbeđenu alarmnim sistemom. Može se još videti, ali više nije dostupan ni usnama ni milovanjima.

*****

I opet se rasuo prozračni sjaj modrine. Otvorio se svod od alabastera, zaigrale su senke mladog bukovog lišća nad žuborom. Nauznak, netremice zagledan u ptice i zvezde, šeik sigurno nije slutio da će dve četvrtine njegovog Štita od Zlata, njegovog poklona Proroku, biti sažeženo u ništa, vekovnim poljupcima. Šta bi se desilo da Štit od Zlata nije uklonjen? Da su poljupci i milovanja potrajali? Dok bi se Štit topio - na tri, na dva, na jedan kilogram? Na pola kilograma, na stotinu grama! Kako bi se užurbano, strastveno gurali redovi, strepeći hoće li stići do makar neke čestice Štita od Zlata!? Kako bi gledali u one poslednje gramove, u one poslednje deliće poslednjeg grama, ono još jedva vidljivo zrnce sjaja, ono utočište sećanja na duge vekove Štita i beskrajne milenijume pre nego je iskovano u Štit! Tren pre poslednjeg poljupca, treptaj pre prelaska u Ništa!
Da li bi šeik dopustio da njegov poklon iščezne pod poljupcima?

*****

Kasnije, kada bi preostalo još samo sećanje na Štit od Zlata, možda bi samo mesto na kome je stolećima počivao, postalo novo središte za obnovljeni zanos hodočasnika!? Možda se onaj sjaj, koji se nekada tu bio zaustavio, nikada i ne bi izgubio!? Umnožavan opisima onih koji su ga nekada videli, i još više, strastvenom imaginacijom onih što ga nisu videli, možda bi, na mestu na kome je boravio, zauvek ostala da lebdi neka ozarenost, kao stišan žar pod paperjem pepela i vekova!?
Ispružen nauznak, netremice zagledan u beskraj kroz svoj alabasterski filter, jemenski šeik je, možda i znao šta će biti sa njegovim darom - Štitom od Zlata. Možda je upravo to hteo - da se Štitu dogodi ono što se čoveku ne može desiti, a što je jedino vredno da mu se desi: da proživi ne štedeći zlato svog mesa i svojih misli, svojih osećanja i doživljavanja, ne čuvajući ni delić onog što je u nama najbolje i propasti nedostupno!
Ništa ne sakriti od osmeha, od želje, ništa od sebe, ne lišiti poljubaca i milovanja. Uistinu se nepovratno gubi samo ono što nije potrošeno - što je pošteđeno; tako, sasušeni ili presovani cvetovi! Oni su, od celokupnog bilja, od svojih rodova, otrgnuti i zauvek izgubljeni. Iz njih nikada, nikada više neće nešto niknuti. Njihovo prisustvo u ikebani, ili herbarijumu, samo je oblik dokaza da su zauvek istrgnuti iz velikog lanca postojanja, dokaz njihovog odsustva iz bilo kakve realnosti! Oni nisu! A sačuva se samo ono što se utroši jednom, zauvek i bez ostataka. Tako se očuva, prenese ono najbolje u nama: dobrota, strast, poljupci. Um i znanje. Nadarenost.

(Suva, šuštava koža, osuta staračkim pečatima, žuta kao smilje; u nju potrpane spore, lome kosti. Oči zamućene, pod čeonim lukom; iza njega, stišane u potmulom užasu, ćelije iznurenog mozga. Salvador Dali koji još slika! Poslednje kapi guste i slatke lepote mučno se cede iz nekih dubina svesti i slutnje bliskog, neumitnog odmora. Tamne i teške, kao kapi sušenog meda padaju smokve kroz oktobarsku prozračnost.)
Onaj koji je na dobroti, snazi, na darovitosti i ljubavi štedeo, ko ih je sačuvao tako što ih nije trošio, samo je gomilao svoj gubitak. Sve, čega se lišio svesno, doprinosi veličini tog gubitka. A pošto nema čoveka koji nije nešto uštedeo, koji, dakle, nije sebi nešto uskratio, nadajući se da će tako sačuvati deo sebe i svojih znanja, moći, osećanja - to onda nema ni čoveka koji nije nešto izgubio. I ponekad, zatvori u staklenu vitrinu i uključi alarmne uređaje. Ali, ako se i ne može izbeći, takvo se izolovanje, takva pogrešna štednja, može skratiti i prorediti. Dovoljno je da se čovek seti Štita od Zlata pa da uvidi kako je ostavljanje “na stranu”, “za crne dane” - svoje dobrote, svoje osećajnosti, svoje darovitosti i snage - (onako kako se ostavlja u banku, u ćup, u ćemer, u čarape, pod jastuk...) - da je to najveća greška koju čovek može počiniti. Jer ne samo da na tako ostavljeno zlato našeg bića nema kamata; nego, što je mnogo gore i nepopravljivije, nikada se više ništa od ostavljenogne može podići, uzeti! Da se više ne može ono mesto, gde je to ostavljeno, nikada pronaći, a sve i kada bi moglo, da se tamo ništa ne bi našlo.To je zlato isčezlo, ali bez poljubaca. U ništa. Neupotrebljena, dobrota ili ljubav, bačena je u raspuklinu bez dna. Ko neće kad može, kad htedne - neće moći.

Biti odnesen na poljupcima! Isčezavati, čileti, sloj po sloj, utoliko sjajniji ukoliko je podloga, ukoliko je temelj sjaja tanji! Ako uistinu i jeste “svaki čovek na gubitku”, da li bi sudbina štita od Zlata, ako bi je čovek samo mogao do kraja proživeti, mogla označiti bar nekakav minimum u onom krajnjem, jedino važnom bilansu? Bez dobiti, bez ušteđenog, i baš zato, sav sačuvan!? I ako i nije moguć takav život, nije li samo uviđanje da ga je moguće zamisliti, u neku ruku odgonetka. Da nije uklonjen iza neprobojnog stakla, Štit od Zlata sigurno bi nam i pokazao šta znači - život bez gubitka. Ili - očuvanost kroz gubitak; potpuna očuvanost kroz potpun gubitak.
Pratiti kako se smanjuje supstancija, kako se gubi telo, dok odmiče vreme, i kako raste, nadolazi sjaj. Mnogi ljudi iskusili su tu tajnu Štita od Zlata. Dok su im presušivali sokovi i tanjila im se snaga, dok su bivali manji, dok je manje od njih preostajalo, oko njih se, sve ugodniji i jasniji, širio blagi sjaj.

*****

Drugi su zarana isčezavali bez ostatka. (Kao mađarski kralj što je predvodio bitku kod Mohača 1526, protiv Sulejmana Veličanstvenog. Rođen prerano - sa sedam meseci - krunisan prerano - sa deset godina - oženjen prerano i prerano poginuo, u zlatnom oklopu, pritisnut, licem u mulj mohačke ravnice natopljene dugim kišama). Neki su otišli ne dozrevši; nisu stigli da utroše, ni poljupce, ni dlanove, ni dobre želje,onih što ih vole. A suze se i tako ne mogu utrošiti. Čovek ih ima više nego razloga za njih. Svaki pojedini čovek mogao bi oplakivati čitav svet. Ipak, i za njima je ostajao silan, jasni blesak, koji je dokazivao da je razmena bila pravična: postojanje, za sećanje! Koliko su svog zlata odneli, toliko su poljubaca ostavili kao meru naše nežnosti i toliko je naraslo osećanje onoga što nam je uskraćeno.
Ali oni kojima je dato da opstanu duže, oni mogu naučiti lekciju Štita od Zlata; prepustiti sebe onima koji nas hoće i vole, znači očuvati iopravdati značaj ptica i jaglika, jagoda i vukova, zvezda i ljudi. Više od toga ne može se ni naučiti.

*****

Jer koliko bi suma doživljaja, ekstaza, drhtave radosti i zanesene posvećenosti bila manja, koliko bi upravo ljudi izgubili na količini realizovane osećajnosti, da je Štit od Zlata odmah, s početka, bio uklonjen i stavljen van domašaja usana i dlanova!? Koliko hiljada poljubaca, koliko hiljada radosnih ljudi ulazi u iščeznuće jednog jedinog grama zlata!? Koja bi to bila mera za ljubav i strast? Recimo, ako bi prosečan poljubac bio dovoljan za brisanje jednog miligrama zlata, čiji bi poljubac mogao stopiti čitav gram? (Kao što je Helena Trojanska svojom lepotom pomerila hiljadu brodova, pa je mera za vrhunsku lepotu posle nje, jedan “mili-Helen” - lepota dovoljna da pokrene jedan brod! Ko to može? I opet: ko to ne može, ako je na brodu posasda koja je zaljubljena, ili čak, samo jedan jedini zaljubljeni mornar!?
Zato i jeste jedini pravi gubitak kada neki čovek ode mlad: to je otišao Štit od Zlata, još težak i jedar, to su otišle bezbrojne čestice što su, kroz radost, kroz dodire sa svetom, mogle preći u sjaj. A kada ode neko u dubokoj starosti, sprečen, umanjen, neko ko je, na kraju krajeva, koliko god živeo, štedro bio na dohvatu svim usnama što su žudele da ga ljube, uvek nas obuzme neka smirena, skoro vedra zamišljenost; to smo baš videli poslednji poljubac kojim se rastočilo poslednje što je preostalo od lepog i slavnog Štita od Zlata.

*****

O očaj, a ne samo ljubav, i grčevit stisak, a ne samo meka opna usana, često su uspevali da stope metal, mermer, granit. U koncentracionim logorima, u kazamatima čitavog sveta, gde god su zatvorenici žudni slobode mogli dohvatiti rešetke - dedilo se isto. Stanjenje, zaobljene železne šipke bile su potpunije prekinute dlanovima kroz koje struji svest o slobodi, nego bilo kakvom turpijom. Ne bi ni metalne piljevine, ni iskrivljenih, rasčerečenih, ali očuvanih, i dalje stvarnih čipki! Naprosto bi isčilele u prazninu, negirajući onu čuvenu “formulu rešetke na nebu”.
I stepenice kojima hiljade ljudi neprekidno prolaze, moraju se obnoviti, jer se izližu, stanje, počnu ugibati i ako se mermer ne može ugnuti. šta bi se desilo da ih ostave do kraja? Srušile bi se? LJudi koji bi se zatekli, propadali bi? A ko je to probao? Ko se osmelio da ih ostavi do kraja? Možda ljudi nemaju smelosti da to okušaju prosto zato što slute šta bi se uistinu desilo: Stepenice bi isčezle i ljudi bi se penjali bez njih, gore, u visine, opravdavajući onu sholastičku viziju da čovek i jeste biće koje se uzdiže, koje visinama stremi!
Kakav bi to bio prizor i kakav šok za sve koji hoće da čoveka ostave dole, pritisnutog, za sve koji hoće da budu kontrolori ljudskog uspinjanja!? Jer, dok god postoje, stepenice garantuju apsolutnu važnost, neophodnost onoga ko ih je odobrio, onoga ko je predvideo ko će se, kada, koliko visoko, i kojim stepenicama uspinjati! Ali, kada bi samo jedne jedine mermerne stepenice bile ostavljene do kraja, do isčeznuća i anihilacije, to bi značilo da su svuda naokolo potencijalne, nevidljive, isčezle stepenice, po kojima se svako, ko ushtedne može popeti gde hoće! Čitav sistem vidljivog i otud dozvoljenog i zabranjenog penjanja i spuštanja, isčezlo bi i propao! I kada bi tamničari ostavili samo jedne jedine rešetke na jednom jedinom prozoru, na stalnom dohvatu zatvorenika! Kada bi bili pozvani svi tamničari sveta da gledaju one poslednje stiske dlanova osuđenih na tamnicu, stiske pod kojima će one paučinaste niti nekadašnjih debelih železnih rešetki, naprosto biti transupstancirane iz bića u ne-biće, iz prepreke u slobodu! Ko bi od njih još smogao snage da više ikada nekoga zatvori? Ko bi zaboravio prizor trenutka u kome je nahrupio prostor u istrgnutu ćeliju samoće? Ko bi se osmelio da izgradi makar jedan jedini zatvor, logor, za makar jednog jedinog čoveka!?
I ako Štit od Zlata priča o tome kako se trošenjem vrednosti uspostavlja Vrednost, Rešetke su priča o tome kako Vrednost ukida svoju suprotnost čak ako je ova ulivena i u kaljeno železo i ugrađena u debele zidove moćnog zatvora.

Kamenje obavlja posao, neprestano. Pušta pljusku poljubaca i vetru milovanja da ga raspe, do zadnje truni praha. Odlazi u ništa ne ostavljajući za sobom, ni od sebe - ništa. Dakle, ono i ne odlazi. Ono - isčezava!
U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati... sve što je otišlo za vjeki vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti. Svakim podvigom ukidamo po jednu vidljivu stepenicu i izgradimo jednu nevidljivu, koja više ne može propasti ni srušiti se; svakim lepim doživljajem (ovde smo zbog - lepote) skinemo po jedan beskrajno tanak premaz zlata sa svoga štita i pretočimo ga u neugasiv sjaj kojem je zlato nepotrebno; svakim činom otpora onima što nas hoće držati zatvorene, uklonimo po jedan sloj železa sa rešetki razapetih preko našeg neba i zamenjujemo ga delićem alabastera kroz koji se vidi kako hitro lete divlji golubovi.

Marija Bomarše:
"On je bio varalica, odvratan čovek koji me je, hladan i bezdušan, učinio beskrajno nesrećnom. Pre nego što sam ga upoznala, bila sam zadovoljna. Naravno, istina je, nisam nikako mogla zamisliti da bih mogla biti toliko srećna, ali isto tako nisam mogla pretpostaviti da ću postati tako nesrećna kao što me je on poučio. Zato ću ga mrzeti, gnušaću se njega, proklinjaću ga. Da, Klaviho, proklinjem te u dnu svoje duše; niko to ne sme saznati, ne mogu dozvoliti da to drugi saznaju, jer na to imam prava samo ja; ja sam te volela kao niko drugi, ali ja te i mrzim, jer niko kao ja ne zna za tvoju podmuklost. Dobri bogovi, koji raspolažete osvetom, prepustite mi je za trenutak, neću je zloupotrebiti, neću biti okrutna. Ugnezdiću se u njegovoj duši kada neku drugu bude zavoleo, ne da ubijem tu ljubav, to ne bi bila kazna, jer znam da bi je isto tako malo voleo kao i mene; on uopšte ne voli ljude, on voli samo ideju, misao, svoj veliki uticaj na dvoru, svoju duhovnu moć, sve njegove ljubavi koje su meni neshvatljive. Toga ću ga lišiti, i onda će upoznati moju bol. I kada bude blizu očajanja, sve ću mu vratiti, ali će meni morati biti za to zahvalan - tako ću biti osvećena."

S. Kjerkegor,

TVOJA I MOJA MISAO

Tvoja misao je drvo duboko ukorijenjeno u tle tradicije cije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblak koji se krece u prostoru. Ona se preobraca u kapljice koje, kada padnu, obrazuju potok koji pjeva svojim putem do mora. Zatim, on se dize kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrdjava koju ni munja ni oluja ne moze da potrese.
Moja misao je njezan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svome svijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne moze tebe da izmjeni niti je ti mozes izmjeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i vecerom.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao ti dopusta da vjerujes u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao radja u meni zelju da kopam zemlju sa svojom motikom, da zanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odjecu tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezujes za bogatstvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podrzava slavu i pokazivanje.Moja me savjetuje i moli da odbacim uvazenost i da je smatram zrncem pjeska bacenim na obalu Vjecnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usadjuje drskost i nadmocnost.
Moja u meni usadjuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa namjestajem od sandalovine prosarane sa draguljima i posteljama nacinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori njezno na moje usi: „Budi cist u tijelu i duhu cak i ako nemas gdje da spustis svoju glavu.“
Tvoja misao te podstice da tezis za titulama i polozajima.
Moja me bodri na skromnu sluzbu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je drustvena nauka, vjerski i politicki rjecnik.
Moja je prosto nacelo.
Tvoja misao govori o zeni lijepoj, ruznoj, cednoj, bludnici, inteligentnoj i glupoj.
Moja u svakoj zeni vidi majku, sestru i kcer svakog covjeka.
Predmet tvojih misli su lopovi, zlikovci i ubice.
Moja iskazuje da su ti lopovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana, a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objasnjava, da kad covjek pravi zakon, on ga ili prekrsava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bijednika, sam je bijednik. Onaj, ko uzdize svoj prezir prema grijesnima, uzdize svoj prezir prema cijelom covjecanstvu. Tvoja misao je upucena na vjestaka, umjetnika, intelektualca, filozofa, svestenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su njezni, iskreni, casni, pravicni, ljubazni i o mucenicima.
Tvoja misao podrzava judaizam, bramanizam, hriscanstvo, islam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija ciji su razliciti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog Bica.
U tvojoj misli postoji samo pojam bogatog, siromasnog ili prosjaka.
Moja misao drzi da nema bogatih vec samo covjekov zivot; da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog zivota.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli, velicina naroda lezi u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim konferencijama, njihovim savezima i raspravama.
Ali moja proglasava da znacaj naroda lezi u radu - rad na polju, rad u vinogradu, rad na razboju, rad u stavaonici, rad u majdanu, rad na sjeci drveta, rad u uredu i u stampi.
Tvoja misao drzi da je slava naroda u njihovim herojima. Ona pjeva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Hanibala i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji Konfuchije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, Dzalal Eddin-el Rumi, Kopernik i Paster. Tvoja misao vidi moc u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu, odvaznosti i istini. Ma koliko jedan tiranin da istraje, on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku izmedju praktichara i idealista, izmedju dijela i sjeline, izmedju mistichara i materijaliste.
Moja shvata da je Zivot jedan i da se njegove tezine, mjere i tabele ne podudaraju sa tvojim tezinama i mjerama. Onaj za koga ti pretpostavljas da je idealist moze biti praktichan chovjek.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje, mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama: Posto se ti njome ponosis, ti je, takodje, velicas.
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i laznog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tudjinac u svom narodu i usamljen medju rodjacima i prijateljima.
Ti imas tvoju misao i ja imam moju.

Khalil Gibran

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima; zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena. Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila? Mozemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem. Progovori i kazi mi nesto. Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama? reci mi, ljubavi. Kazi sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi. Kakav ces biti?
(SLOMLJENA KRILA)

Halil Džubran

" ...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
(Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna)"

Neka mi samo niko ne kaze za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde
nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije,
nije on nevin. Skrivio je nešto pa makar i snu. Ako ništa drugo, majka
mu je kad ga je nosila pomislila nešto rdjavo. Svaki dabogme, kaze da
nije kriv, ali za toliko koliko godina sam ovde, ja još nisam našao da je
neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dodje taj je kriv,
ili se makar očešao o krivca.
Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da.
Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade
krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli
ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. ja ljude znam, krivi su
svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

I. Andrić, Prokleta Avlija

Iz knjige: Mirisni plodovi duše,Halil Džubran

Savršenstvo
PITAŠ ME,brate,kad će čovjek postati savršen.
Poslušaj moj odgovor:
Čovjek ide ka savršenstvu kad osjeti da je on bezgranični kosmos;da je on more bez obala;da je on vatra što vječno gori;da je on svjetlost što vječno sija;da je on vjetar,bilo da duva,bilo da miruje:da je u oblacima kad iz njih grmi,sijeva i kiša pada;da je u potocima,bilo da su raspjevani ili da plaču;da je u stablima i kad cvjetaju u proljeće i kad ogole s jeseni;da je u visokim planinama;u ravnim dolinama;da je u poljima,bila ona plodna ili neplodna.

Kad čovjek sve to osjeti,dospijeva tek na pola puta do savršenstva.Ako hoće da dosegne savršenstvo,valja da osjeti,ako uopće može osjećati,da je on dijete na majku oslonjeno;da je starac odgovoran za svoje potomke;da je mladić zalutao između želja i strasti;da je zreo čovjek što se bori sa svojom prošlošću i budućnošću;da je krijeposnik u svojoj isposničkoj ćeliji;da je prijestupnik u svojoj tamnici;da je naučnik među svojim knjigama i hartijama;da je neznalica u tmini svoje noći i svoga dana;da je monahinja u cvijeću svoje vjere i trnju svoje samotinje;da je prostitutka u kandžama svoje nemoći i potreba;da je siromah u svojim jadima i potčinjavanju;da je bogataš u svojim strastima i potčinjavanju istima;da je pjesnik u maglovitim večerima i blistavim svitanjima.
Ako čovjek može sve to iskusiti i spoznati,dospijeva do savršenstva i postaje sjenka božije sjene.

Robovanje
Ljudi robuju životu, i zbog toga robovanja dani su im
prepuni poniženja i stradanja, a noći su im sve u krvi i
suzama.
Evo, minu sedam tisuća godina od moga prvoga roñenja
i do sada ne vidjeh ništa osim potčinjenih,
pozatvaranih i okovanih robova.
Obiñoh Zemlju od istoka do zapada, spoznah i tamu
i svjetlost života, gledah procesije naroda kako iz pećine
hrle u palače, ali do sada ne vidjeh ništa drugo do šije
povijene pod bremenom, ruke u lance vezane i koljena
savinuta pred idolima.
Pratio sam čovjeka od Babilona do Pariza, od Ninive
do New Yorka i vidjeh samo tragove njegovih okova na
pijesku uz otiske stopala, čuh samo kako doline i šume
odjekuju vapajima generacija i stoljeća.
Ulazio sam u dvorove, u hramove i bogomolje, stajao
uz prijestolja, žrtvenike i govornice, ali vidjeh samo
kako trudbenik robuje trgovcu, trgovac robuje vojniku,
vojnik robuje guverneru, guverner robuje kralju, kralj
robuje vjerskom poglavaru, vjerski poglavar robuje
idolu, a idol je samo zemlja od koje su ga sotone sazdale
te ga postavile na brdo lubanja. Ulazio sam u kuće
moćnih bogataša, u straćare nemoćnih jadnika, u sobe
ukrašene slonovom kosti i komadima zlata, u skloništa
ogrezla u očaj i zadah smrti, i vidjeh djecu kako se uz
mlijeko zadajaju robovanjem, vidjeh mladiće kako uz
alfabet usvajaju pokornost, djevojke kako se odijevaju u
poslušnost i potčinjenost, i žene kako liježu na postelje
pokornosti i podatnosti.
Pratio sam generacije od obala Gangesa pa do
Eufrata, do ušća Nila i Sinaja, do atenskih trgova i
rimskih crkava, do uličica Konstantinopola i londonskih
grañevina, i vidjeh samo robovanje što posvuda žrtvenike
ostavlja iako ga božanstvom nazivaju, vino i miomirise
mu pred noge izlijevaju i kraljem ga nazivaju,
tamjan pale pred njegovim bistama i prorokom ga
nazivaju, ničice pred njim padaju i zakonom ga nazivaju,
zbog njega meñusobno ratuju i rodoljubljem ga
nazivaju, njegovoj se volji predaju i Božjom sjenom na
Zemlji ga nazivaju, po njegovoj želji domove i zdanja
pale u bratstvom i jednakošću ga nazivaju, radi njega se
pregalaštvu predaju i bogatstvom i trgovinom ga
nazivaju. Sve su to brojna imena za jednu istinu i sve je
to mnoštvo ispoljavanja jedne suštine. Ta je trajna,
vječna bolest sa svakojakim simptomima i raznovrsnim
ranama; nasljeñuju ih sinovi od očeva kao što dah života
nasljeñuju; njeno sjemenje se stoljećima u tlo vremena
zasijava, kao što jedno godišnje doba daje ono što se u
drugo doba zasije.
Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju
naiñoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže
za prošlost predaka; što im duše tjera na klanjanje
tradicijama djedova; što im u mladićka tijela uvodi
drevne duše, kao u svježe grobove kosti stare.
Vidjeh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca
za ženu koju potcjenjuje; tjelesnu vezanost žene
za postelju supruga koga mrzi te im ni jednome nije
stalo do života.
Vidjeh nijemo robovanje - kada su pojedinci
prinuñeni slijediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama,
njenim se ruhom odijevati, te se oglašavaju poput
odjeka i tijela su im nalik sjenama.
Vidjeh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u
jaram obmanjivača, odlučnost jakih ljudi u službi
pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se
ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju
i razbijaju.
Vidjeh prastaro robovanje - kako duše dječje padaju
sa prostranih nebesa u nesretne domove gdje nužda i
maloumnost druguju, gdje poniženje i očaj idu ruku pod
ruku te djeca stasavaju nesretna, žive kao prijestupnici i
umiru poročni.
Vidjeh odvratno robovanje -- prodavanje predmeta u
bescijenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se
naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću, slabost
blagošću, bojažljivost gordošću.
Vidjeh surovo robovanje - kada se nejaki strahom
tjeraju da govore, pa kazuju ono što ne osjećaju,
predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s
njima poigrava kao s krpama.
Vidjeh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po
zakonima drugoga naroda.
Vidjeh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi
krunišu kraljeve.
Vidjeh crno robovanje - kada prijestupnici svaljuju
sram na nedužne.
Vidjeh robovanje samom robovanju, a to je inercija.
Kada sam se umorio prateći generacije i kada mi je
dojadilo da gledam prohod naroda, sjedoh osamljen u
dolini silueta, tamo gdje se skrivaju sjene minulih
vremena i gdje počivaju duhovi budućih stoljeća. Tamo
vidjeh slabunjavu siluetu kako osamljena ide zureći u
sunce te je zapitah:
- Tko si i kako ti je ime?
- Sloboda je moje ime.
- Gdje su ti potomci?
- Jedan je umro razapet, drugi je umro u ludilu, a
treći se još ni rodio nije.
Potom mi se izgubi iz vida, u magli.

HALIL DŽUBRAN

Bajka o ljubavi



Nekada davno, i jednoj dalekoj zemlji, živeli su Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajednistvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, sto i sam naziv kraljevstva kazuje.
Cim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskocio u pomoc: «Evo, taaaako, pridrzacu ti.... .»... Drugo nasmeseno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti zelim, evo, idem u pekaru, zelis da ti donesem toplog hleba?»...
Cim bi neko uocio neku, tvoju, neispunjenu zelju, potrebu...Odmah bi se potrudio da ti se zelja ostvari, makar ucinio i najsitniji korak da te priblizi tvom cilju.
.Koliko je ko mogao pomoci, pomogao je.. bez pitanja, bez ocekivanja «revansa», bez kalkulacija u glavi...
U Kraljevstvu se, svakodnevno, cuo zvonki smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i srecu, domacine!», «Za srecu i ljubav mojih gostiju!»...
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, pripremali zajednicke ruckove, vecere, organizovali plesove, drustvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dosla iz duse. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili ucinio dobro delo podstaknuto, iskrenom ljubavlju prema bliznjem...
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvracenih ljubavi, ali pre ili kasnije bas svako bi nasao srodnu dusu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uociti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakse naci zivotnog saputnika, nego u '' nasem svetu '', bas zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osjecaja.
No, jednoga dana, Kralj je nacuo kako svaki zivi covjek ima ogranicen broj osmeha koji moze pokloniti, ogranicen broj puta kada sme reci «Volim te»...
Shvatio je da je energija ljubavi konacna, a ne beskonacna kako se cinilo...Covek ljubav trosi dajuci je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, tesko oboli, a moze i umreti!!! Jako se zabrinuo.
Razmisljao je, dugo, sta ce da uradi. Prestao se osmehivati Kraljici, prestao ju je grliti «iz cista mira», prosao bi ceo dan, a da nije rekao koliko je voli i koliko mu znaci.
Vidio je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i paznje pokljanjala suprugu. Jer kada je covjek tuzan, nesretan, ventili duse, kojima propusta ljubav, zatvore se...
Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i paznju, veselili su ga Kraljicini osmesi... Odlucio je potraziti pomoc Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio resenje:
proizveo je lazne osmehe, lazne cinove ljubavi i napisao je prirucnik kako se njima koristiti. U Kraljevstva se prosirila vest kako nesebicno davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane zivota i kako im Dvorski Mudrac moze pruziti pomoc.
Mudrac se preko noci obogatio prodajuci laznu ljubav i prirucnike.
Do tada nepoznati osjecaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi:
ljubomora «Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lazni osmeh, a njemu iskreni!!!»;
strah «Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!»,
laz «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!»,
sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naucio?»....
Pocelo se trgovati ljubalju: «Volecu te iskreno, ako i ti mene tako volis!», «Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene paznje!»...
Vise nije bilo zajednistva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi navikli. Pocele su se formirati grupice, mala drustva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.
Ali i unutar drustva se događalo da se pojavi lazni osmeh!
Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»...
Mudrac je laznu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Tesko je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan ...
koja je ljubav prava, a koja lazna.. cuvanju iskrenih osmjeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila blijeda, oci bez sjaja, a dusa, nekako, prazna. Cak se cinilo kako tezi oblik bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobivaju.
Kralj je, i sam tesko bolestan, ponovo odlucio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga sto je, u tako savrsenom planu, krenulo po zlu. Pretrazio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, cuo kako je ljubav konacna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi prirucnici o laznoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje laznih osmeha i uputstva o njihovom koristenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u cast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdrazi moji, zivjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na nasoj naivnosti. No, zelim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese srecu. Zelim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne moze nadomestiti.
Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka cestica, takve ljubavi, koju poklonite, poput grudve je, sto se kotrlja niz breg...Postaje sve veca i veca i veca...Takva vam se vraca i rusi svaku nedacu pred sobom! Zivela ljubav: mocna i beskonacna!».

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

Čarls Bukovski

Postadoh sam sebi najljući neprijatelj. Ništa nisam toliko želeo učiniti a da se u isto vreme ne bih toga mogao i odreći. Čak i u detinjstvu, kad mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti: hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatao sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžujući život koji nisam sam tražio. Sve egzistenicje oko mene bile su promašene ili, ako i nisu bile promašene, bile su smešne. Osobito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvatala od ljudi koji su uspeli u životu. Imao sam razumevanja za greške, ali me nije zbog toga hvatala muka. Tu je posredi bila prava pravcata negativna osobina, slabost koja bi nabujala već pri pogledu na ljudsku bedu. Nikada nisam nikome pomogao u nadi da time činim dobro; pomogao bih samo zato što drugačije nisam mogao. Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce - ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i, kad bi ga bilo, mislim da bih, kako sam često pomišljao, mirno izišao pred njega i pljunuo mu u facu.



Henri Miler, mesto iz knjige JARČEVA OBRATNICA

Bora Stankovic-Neobjavljene beleske


Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i nocu.
Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne zivi;fenjer pomaze da bolje vidimo
lica, predmete, sta se dogadja. On pomaze da odaberemo, nanizemo i svaku
sitnicu povezemo u sliku, u pletivo; da u jednom zivotu otkrijemo sto
drugih. Bez upaljenog fenjera nema ni reci;nema price u kojoj zivot
dise, jeca ili se razliva od miline
Danas mi je sasvim jasno da su devicanstvo i razbludno, cisto i
“prljavo” (djavolsko) samo dve strane jednog istog. Celovita prestava o
zeni bez njih je nemoguce. I ja bih, da nije toga, bio polovican i
neostvaren. Stoga, iako nije sve u meni cisto, ja ne patim; naprotiv, iz
potaje merkam i u snove prizivam i jedno i drugo. Otuda i ti moji
“pokvareni” snovi.

Ledeno - Bora Stankovic


Ne volim ono sto je mnogo doterno, umiveno... Sliku, figuru, pricu.
Sve sami slatkisi... To je zanat, nesto tacno i interesantno skrojeno,
izglacano…… Dobro za oci, ali nema dusu. Hladno i ledeno. Mrtvo.
Pitam ja Evropejca, mog dragog S. Vinareva:
“Dobro, to je lepo, ali gde je tu meso? Gde su koske? Gde je krv?
Gde su osecanja? Gde je, bre, lupanje srca? Gde su oci duse? Nema.”
Glatko, svilasto – da, samo ako je prirodno, zivo. Ako je na primer,
zena. Mlada, brizgava zena... Tu glatkocu, taj preliv snage u pokretu, u
pogledu, u osmehu, ali da je u isto vreme i vatra, ja volim. Pa neka je
malo i divlja i razbludna, samo da je od boga stvprena i onako kako oko
trazi i dusa sanja….. Ono za cime se uzdise i posrce celog zivota... I
zeljan odlazi sa ovog sveta.

Borisav Stankovic - Uvela ruza


Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih
voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe
je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja,
uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san
detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa
velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova,
ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i
grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim
vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad
vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire
zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih
večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa
slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i
sreće!

GORSKI VIJENAC


A ja sto cu, ali sa kime cu?

malo rukah, malena I snaga,

jedna slamka medju vihorove,

sirak tuzni bez nigdje nikoga!

Moje pleme snom mrtvijem spava,

Suza moja nema roditelja,

Nada mnom je nebo zatvoreno,

Ne prima mi placa ni molitve;

U ad mi se svijet pretvorio,

A svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino!

O kukavno Srpstvo ugaseno,

Zla nadzivjeh tvoja svakolika,

A s najgorim hocu da se borim!

Pocinu ni rdja na oruzje,

Ostade ni zemlja bez glavarah;

Nekrscu se gore usmrdjese,

Ujedno su ovce I kurjaci,

Zdruzio se Turcin s Crnogorcem,

Odza rice na ravnom Cetinju;

Smrad uhvati lafa u kljusama,

Zatrije se ime crnogorsko,

Ne ostade krsta od tri prsta


I dabogda trag nam se zatro

Kad pod ovom zivjeli maramom!

Sto ce djavo u krscenu zemlju?

Sto gojimo zmiju u njedrima?

Kakva braca, ako boga znate,

Kada gaze obraz crnogorski,

Kada javno na krst casni pljuju !

Ne bojim se od vrazijega kota,

Neka ga je ka na gori lista,

No se bojim od zla domacega.

\bijesna se bratstva isturcila;

Tek domace napadnemo Turke,

Svoj svojega nikad pustat nece,

Razluci se zemlja na plemena,

Krvava se isklati plemena,

Vrag djavolu doci u svatove

Te svijecu srpsku ugasiti!


Casu meda jost niko ne popi,

Sto je casom zuci ne zagrci;

Casa zuci iste casu meda,

Smijesane najlakse se piju

Mlado zito, navijaj klasove,

Predje roka dosla ti je znjetva!

Divne zertve vidim na gomile

Pred oltarom crkve I plemena,

Cujem lelek dje gore prolama.

Treba sluzit cesti I imenu!

Neka bude borba neprestana,

Neka bude sto biti ne moze,

Nek ad prozdre, pokosi satana!

Na groblju ce iznici cvijece

Za daleko neko pokoljenje!

Udri za krst, za obraz junacki,

Ko godj pase svijetlo oruzje,

Ko godj cuje srce u prsima:

Hulitelje imena Hristova

Da krstimo vodom ali krvlju!

Trijebimo gubu iz torine!

Nek propoje pjesna od uzasa,

Oltar pravi na kamen krvavi !

Iza tuce vedrije je nebo,

Iza tuge bistrija je dusa,

Iza placa viselike pojes.

Oh, da mi je ocima vidjeti

Crna Gora izgub da namiri!

Tad bi mi se upravo cinilo

Da mi sv’jetli kruna Lazareva,

E sletio Milos medju Srbe;

Dusa bi mi tada mirna bila

Kako mirno jutro u proljece,

Kad vjetrovi I mutni oblaci

Drijemaju u morskoj tavnici.



Krst nositi vama je sudjeno

Strasne borbe s svojim I s tudjinom!

Tezak v’jenac, al’ je voce slatko!

Voskresenija ne biva bez smrti;

Vec vas vidju pod sjajnim pokrovom,

Cest, narodnost dje le vaskresnula

I dje oltar na istok okrenut,

Dje u njemu cisti tamjan dimi.

Slavno mrite, kad mrijet morate!

Cest ranjena zeze hrabra prsa,

U njima joj nema bolovanja.

Porugani oltar jezicestvom

Na milost ce okrenut nebesa!

Jas am prosa sito I reseto,

Ovaj grdni svijet ispitao,

Otrovi mu casu iskapio,

Poznao se s grkijem zivotom.

Sve sto biva I sto moze biti,

Meni nista nije nepoznato;

Sta god dodje ja sam mu naredan.

Zla pod nebom sto su svakolika

Covjeku su prcija na zemlju.

Ti si mlad jost I nevjest , vladiko !

Prve kaplje iz case otrovi

Najgrce su I najupornije;

O da znades sto te joste ceka!

Sv’jet je ovaj tiran tiraninu, a

kamoli dusi blagorodnoj!

On je sostav paklene nesloge:

U nj ratuje dusa sa tijelom,

U nj ratuje more s bregovima,

U nj ratuje zima I toplina,

U nj ratuju vjetri s vjetrovima,

U nj ratuje zivina s zivinom,

U nj ratuje narod sa narodom,

U nj ratuje covjek sa covjekom,

U nj ratuju dnevi sa nocima,

U nj ratuju dusi s nebesima.

T’jelo stenje pod silom dusevnom,

Koleba se dusa u tijelu;

More stenje pod silom nebesnom,

Koleblju se u moru nebesa;

Volna volnu uzasno popire,

O brijeg se lome obadvije.

Niko srecan, a niko dovoljan,

Niko miran, a niko spokojan;

Sve se covjek bruka sa covjekom:

gleda majmun sebe u zrcalo.

Oni zbog kojih srca oseæamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u seæanje nam banu i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesreæni i krivi.

Znaš li da sa svakom godinom
i tvoje srce postaje mudruje,
glava bistrija
i dela pravilnija...
Zato upotrebi
sve svoje èari
da budeš lepa,
sreæna i nasmejana,
jer lepe i pozitivne stvari služe
samo osobe koje
su im sliène!