Lepa knjizevnost, duboke misli

"Ljubav je tako kratka, a zaborav tako beskrajan."
Neruda

Vasa deca nisu vasa deca.
Ona su sinovi i kceri ceznje zivota za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su s vama, ne pripadaju vama.
Mozete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer ona imaju vlastite misli.
Mozete okuciti njihova tela, ali ne njihove duse,
Jer njihove duse borave u kuci od sutra, koju vi ne mozete posetiti, cak ni u svojim snima.
Mozete se upinjati da budete kao oni, ali ne trazite od njih da budu poput vas.
Jer, zivot ne ide unatrag niti ostaje na prekjucer.
Vi ste lukovi s kojih su vasa deca odapeta kao zive strele.
Strelac vidi metu na putu beskonacnosti, i
On vas napinje svojom snagom da bi njegove strele poletele brzo i daleko.
Neka vasa napetost u Strelcevoj ruci bude za srecu;
Jer, kao sto On ljubi strelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje.

dzubran

Zaborav je mirno umiranje srca,
Bezdusno i bolno odricanje cutke;
Prezrivi dah smrti u dusi sto grca;
zaborav to znaci mreti na trenutke.

Ko zna suze stvari koje ostavise?
Dvostruku smrt groblja gde suza ne kapi?
Bol imana koje ne pominju vise?
Krik zaboravljenih ljubavi sto vapi?

I strasno cutanje natpisa sa stene,
Sto posta necitljiv?I prokletstvo nemo
Reci, sto sad came, neprotumacene?
Tugu trave putem kud sad ne idemo?

Ko zna plac idola pod zemljom? Ko znade
Kletvu molitava zamuklih? I rane
Nepamcene srece i prestale nade?
I gorcinu jedne suze ubrisane?
Ducic

Danas bih mogao..
otici daleko…..puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Razgovori sa Kafkom

Kafka reče: "Sve plovi pod lažnom zastavom, nijedna reč ne odgovara istini. Ja, na primer, vraćam se sada kući. No, to samo tako izgleda. U stvari, penjem se u specijalno za mene instaliranu tamnicu koja je utoliko teža što je nalik sasvim običnom građanskom stanu i u kome niko, osim mene, ne prepoznaje zatvor. Otuda nema ni nekog pokušaja bekstva. Nikakvi se lanci ne mogu raskinuti kada nikakvih vidljivih lanaca nema. Zatočenje je, stoga, organizovano kao sasvim obično, svakodnevno egzistiranje bez preteranog komfora. Sve izgleda da je od čvrstog i postojanog materijala. Ali je to, pritom, lift u kome se spuštate u bezdan. Ne vidite ga. No, čujete ga, ako zatvorite oči, kako već žamori i tutnji pred vama."

Smiluj se na mene,gresan sam
do u najskriveniji kutak svoga
bica.A imao sam dara,sklonosti
Koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti,rasipao
sam ih,nerazborito stvorenje
kakvo sam bio sad se blizim kraju,
upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro
po mene.Ne guraj me medju izgubljene.

Iz Kafkinog Dnevnika,20.jula 1916...

''Uvek i svuda imao sam potrebe za ohrabrivanjem.'',pise Kafka,''ta ja sam bio pritisnut vec samom Tvojom telesnoscu.Kao Otac Ti si bio suvise jak za mene,narocito jer su moja braca umrla rano ,sestre su dosle na svet mnogo kasnije ,ja sam znaci morao da izdrzim prvi udar,za ovo bio sam isuvise slab.Hrabrost,odlucnost,sigurnost,radost za ovo ili ono, nisu istrajavale u meni kada si Ti bio protiv toga ili kada je Tvoje protivljenje bilo samo pretpostavljeno,a ono je moglo biti pretpostavljeno gotovo pri svemu onome sto sam ja cinio...Molim Te,oce,razumi me dobro,bile su to po sebi potpuno beznacajne pojedinosti,one su me pritiskivale tek onda kada se Ti sam,koji se i za mene bio tako presudan,nisi pridrzavao zabrana koje si meni postavljao.
Na ovaj nacin svet je za mene bio podeljen u tri dela,na jedan u kome sam ziveo kao rob,pod zakonima koji su samo za mene bili izmisljeni,a kojima ja nisam mogao,ne znam zbog cega da odgovorim...zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene udaljen,u kome si Ti ziveo,zaposlen rezimom,izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvrsavanja i,najzad,na jedan treci svet u kome ostali ljudi zive,srecan i slobodan od naredjenja i poslusnosti.

Neprestano sam se necega sramio,ili zato sto sam slusao Tvoja naredjenja koja su vazila samo za mene,ili zato sto sam im prkosio,jer kako bih smeo da budem prkosan,ili zato sto nisam mogao da ih sledim,jer na primer,nisam imao Tvoju snagu,Tvoj apetit,Tvoju spretnost,iako si Ti ovo od mene zahtevao kao nesto samo po sebi razumljivo...ovo je bila najveca sramota.Ovako dete,istina,ne razmislja,ali ovako oseca...''

Jednostavne ,dirljive i iskrene reci odraslog koji se jos oseca detetom...neuroticnim detetom sa snaznim literarnim izrazom...

Bio sam ukočen i hladan.
Bio sam most,
raspet nad bezdanom.

(Franc Kafka)

Milenino pismo Kafki:


Koliko malo znaš o meni! Razmišljam, sve što osjećam, dišem, lebdi ka
Tebi. Da li ćeš to ikada shvatiti?

Ja sam vatreni znak.

Pozvala sam te da budeš vječni gost u mom domu - Suncu.

Ja sam u njemu jedina. Zapravo, Sunce jedino u meni nalazi utočište i zato sam te pitala: hoćeš li zauvjek da ostaneš u mojoj duši? Ti već to jesi. Uskoro ću napuniti dvadeset četiri godine. Kako vrijeme prolazi! Ponekad, kada slučajno pogledam u izlogu i ugledam na staklu svoje lice, uplaši me i iznenadi što više nisam mlada djevojka. Zato žalim za svakim danom što nismo zajedno. Pamtim Vaš svaki korak u Folksgartenu, svaki Tvoj pogled, kako mi ruku prebacuješ preko ramena, ne mogu da vjerujem da je sve prošlo.



Nisi mi dogovorio da li pristaješ da budem tvoje Sunce?

Ne zaboravi!

Lavica mnogo traži od života.

"Pisma Mileni":


Zasto mi govoris, Milena, o zajednickoj buducnosti koje nikada nece biti? Da li je to upravo zato sto je nece biti? U Becu jos one veceri kada smo dotakli ovo pitanje, imao sam utisak da se stvari desavaju kao da trazimo nekoga koga dobro poznajemo, ko nam je mnogo nedostajao i koga iz tog razloga nazivamo najlepsim imenima, ali nam odgovor ne dolazi; kako bi i mogao odgovoriti kad nije tu, toliko je daleko da se o tome samo sanjati moze.

NADA MARINKOVIĆ - NASLEDNICI

- Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet-ne mogu da traju!

IVO ANDRIC - EX PONTO

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega�se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Sta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parcad.

IVO ANDRIC - ZNAKOVI PORED PUTA


"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo"

"Ima ljudi ciji je zivot trag u vodi. Nevidljivi su, necujni, nestvarni, bez otisaka u pescanoj pustinji covecnosti. Ne znamo odakle su medju nas dosli, a kad odu, zasto su i kuda otisli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustise, od njihove moci ljudi nasledise jedino sposobnost da zive, ali ne da budu.

JOVAN DUČIĆ - BLAGO CARA RADOVANA

- Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije r?avo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju.

- Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini.

- Ima vrlo malo sveta srećnog u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih
nego srećnih, i više bede nego radosti... Ljubav je najveće nespokojstvo
i nasilje nad sobom i nad drugima.

- Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti. Nikad žena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svi?a kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili poželeti....

- Svaka filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se
naposletku osećati pomalo nesrećnim... Užasi života postanu jednim
delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo.

- Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je,
naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće
slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili
naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš
porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego
dobra. �to uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što
uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što
postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.

- Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam doživeo,
kao i za težinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće
ni bolesti koje drugi podnose.

“U trenutku kad nas svi pozivaju na prozor da zajedno gledamo
u vremena naprijed ili natrag, radije ostajem u sobi svoga danas,
zagledan u svoje srce kojemu ni najbolniji ožiljak nikada nije
oduzeo spontanu želju za pulsiranjem koje život znači.

A prozoru ću prići kad osjetim da su krila dovoljno očvrsla za let
kojemu nikakvo vrijeme i nijedna povijest neće biti prepreka.”


don Branko Sbutega

Misao

Ta je misao lutala tamo-amo polumracnim odajama njegovog uma da bi, zadobivši konacan i nepromenljiv oblik, izronila.
Bila je takve siline da nije mogao, i da je hteo, da je obuzda; od onih što uzimaju od jednih mnogo, od drugih malo, dok trece pod svoje okrilje stavljaju. Bila je to misao ogromne razorne snage i stvaralacke moci, dostojna Boga; jednostavna i svakom prijemciva, a pokatkad nelogicna i nestvarna.
Još uvek nesvestan njenog postojanja, izgovarajuci reci molitve, izrekao ju je.
Jednom izgovorena, preobražavala je sve; ostavši nepredvidiva i sveprisutna, retkima dostupna.

Nenad Krga

Vremenom je poceo da se prepusta jedinom zadovoljstvu koje je ranije sebi uskracivao: onima koji su dolazili da ga obidju pripovedao je o svojim putovanjima. Slusajuci ga ljudi iz Lavildjea upoznavali su svet, a deca otkrivala cudesa. On bi pripovedao polako, posmatrajuci u vazduhu stvari koje drugi nisu videli... Kad bi mu usamljenost okovala dusu, odlazio bi na groblje, da razgovara sa Elen. Ostatak svog vremena prepustao se liturgiji navika koje su mu pomagale da odagna tuzne misli. Povremeno, za vetrovitih dana, spustao bi se do jezera i provodio sate posmatrajuci ga, jer mu se cinilo da pred sobom vidi, ispisan na vodi, neobjasnjiv prizor, blag, koji bese njegov zivot.

Alesandro Bariko - Svila

“…Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje, a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena....”

“…Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i u vodu, praznih sedista u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne prestanem da je iscekujem!”

Jelena, zena koje nema
Ivo Andric

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.


Snezana-Momo Kapor

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja

- - Opet sam te snevao! Kako zalim sto san ode, te i ti s njime!
Kako bih voleo da to ne bese samo san, san i nista vise. Ali hvala i
snu. Sladje je snevati negoli zbilju gledati i gusiti se od navrelih
osecaja, uspomena, i teska, hladna, samotna zivota... Da, sladji je
san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komsije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene
imadjahu.
...
Majka je moja zelela da ja postanem ono sto moj otac ne bese: da
povratim izgubljeno imanje, uzdignem i jos lepsim sjajem obasjam vec
pomraceno ime nase.
...
Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko,
nisko! I da je cak to dosta od nas sto ti dopustamo da si kod nas,
te da nas sluzis, da mi kao rodjenu bratu ugadjas i da, gledajuci
me, smesis se blago i trudis da pogodis svaku moju zelju, smatrajuci
se srecnom ako mi je ispunis. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije
bice.
...
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja
sam bio vec zreo. No ti bese pravo dete. Nikad necu zaboraviti ona
nasa milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
...
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da necu naci vernije, istrajnije
i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i cuvala kao
ocinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila
bogata, iz znane kuce, i nisi bila visa od mene. Pece me! Boli!
Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i
obuzet sumnjom da mozda necu ono biti cemu tezim, koliko puta,
kazem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen,
prospavam svoj san.
...
Nisi se udala. Svi su znali zasto neces, i vise ti se svetili
nego sto su te sazaljevali. I ja sam znao, ali sam cutao. Nisam
znao sta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu,
milinu, ljubav i srecu ima. Bilo mi je tesko i mucno pri pomisli da
ce te drugi grliti i ljubiti; da ce drugi piti ljubavi iz tebe, tog
cistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje
slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao sta da radim.
Ali ti? Nisam te smatrao za visu no ostale, ali ipak si bila nesto
drugo, nesto sto me je sprecavalo da postupim kao sa ostalima.
Borio sam se, mucio, lomio, i topio gledajuci te tako lepu, krasnu
i razvijenu, tek procvatu...
...
Volim te, volim...volim!... - I sve te vise stiskah, grljah,
ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, drzah te;
osecah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti,
srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teska
tuga... Suze mi navrese.
- Da li ce ikada biti duse koja ce me ovako voleti?
...
I ti - ne dani, vec noci! Ja ne mogu vise. Placem. Uzalud su
suze, uzalud je sve! Proslo je, i ode! Ne povrati se! Sta mogu sad
ja, do samo suze?!...
...
I odose. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrceno i
zanoseci se.
Ne znam sta je bilo i cime su te nagnali da pristanes, samo na
materinom oku spazih jos neosusenu veliku suzu, kad se vrati i rece:
- Svrseno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh sto sam te skinuo s vrata,
ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Porazen svojim kukaviclukom,
drhtao sam kao prut. Dahire, cemaneta, zajecase, uzdigose se i
pocese pistati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da
bese neke demonske, strasne naslade i zadovoljstva; osvetne i
zlurade, tajanstvene srece sto mi te otese, uzese od mene. Kao
da te ti glasovi ponese sa sobom gore, u visine, kresteci i
pisteci... sveteci se meni, koji se cas radovah sto se otresoh
tebe, cas opet drhtah i plakah silno, jako, krijuci se da me ko
ne spazi i vidi!...

Uvela ruza Borisav Stankovic

"... no ko je taj što ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo? Da, zašto živimo?"

E. M. Remark: "Crni obelisk"