Lepa knjizevnost, duboke misli

Herman Hesse - BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro

"...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja."
(Remark-Povratak)

Cekanju dodje kraj...

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz vecnost...

...Vredi li se upustati u tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.
U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...

Miroslav Antić

"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan,
mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
A to sto se ne pojavljuje , sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest
koja se boluje samo jednom u zivotu.
Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do
pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu.
I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja.
U maju retka i neredovita.
U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce zitko
i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se
gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi......

Poucen svojim dugim iskustvom , ja znam da ona spava u mojoj senci
kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i
neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj.
Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja
koja je zena i avet.
...Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti?
Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od
svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju
priloziti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje nna putovanjima,
je jos ponajcesce pored mene.
Zato volim da putujem sam i putujem cesto
Tako se desava, u srecnim trenucima, da se pojavi Jelena.
Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kazem,
jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi
da objasnim.

Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja.
Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja.
A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.

"Do dana danasnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu cinjenicu.
Da to ne bih mogao uciniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajuci se uvek visem.
Tako sam celo jedno leto ziveo od jednog nerazumljivog i munjevitog
vidjenja....
Tako sam putovao svetom, najsrecniji covek sa najlepsom zenom kakva se mogla samo sagledati u predvecerje dugog dana mog samotnickog
leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda vise ne pomazu. Ono od cega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono sto bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, zeleo
da vidim-ne javlja se vise ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draz i smisao.

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se cini da je to bila obmana
samoobmanutog coveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo
za nju......
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam.....

Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.

Samo da ne izgubim nadu da je cekam


Jelena žena koje nema - Ivo Andrić

Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediri. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: 'Bog mi je u srcu', već: 'Ja sam u srcu Božjem.' I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama...

Halil Dzubran(Prorok)

HERMAN HESSE-Herman Lauser

Besane noci-Treca noc

Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! Na tvom lepom čelu vidim te ovlašne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da čitam tu nežnu,nežnu igru žila tvojih jasnih,belih slepoočnica.
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!
Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi.Možda iza tih suza stoji naše blago,naša poezija,naša pesma,na koju čekamo.
Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti.Želimo da mislimo:Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.
Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi?To je bilo u manastiru,u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika.Znaš li još?Pa one večeri! Sveze,mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima! Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma.A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima,vitezovima,graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini.Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik.Ti si ga često vidjala sa mnom,naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći,a takodje i druge ;vitke odusevljene dečake slične meni.Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva!Sada takodje imam prijatelja,dva,tri-medju njima nema ni jednog odondašnjih.Ali ti si još tu i još me volis,i pre ili docnije,kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti,ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim,lepšim vremenima.
Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost.I možda će se onda, iz toga,davno postalog,uspomenom obasjanog danas,uzdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka,mirisna slika puna čarolije i duše.Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi,mekani kao san,pesnik bez sna,bodra čela,naslonjena na vrelu ruku,a na njegovo rame naslonjena lepa,umorna plava glava njegove mile na kolenima.I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika;dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli."Jadni pesnik!"-rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave,klečeće muze.
Opet se smejes?Poljubi me,plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili."

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne boli.
Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji, da se ne mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja ni čistog života.
***
Saznao sam, eto, sad, na kraju svega, nije me zaboravila. I ne znam da li mi je drago jer je tužno. Često me pominjala, znači da je mislila o meni.
***
Pokajaćeš se, lijepa ženo, kad čuješ.
Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po lepoti. I po izrazu patnje na licu kakvo nikada više nisam video, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao. Zbog nje jedine u životu koju sam volio, nisam se oženio. Zbog nje izgubljene, zbog nje, ja sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osećao sam se poharan, i nisam davao i nisam mogao dati joj.

Bolela me je odsutna. Jer i nju sam ostavio i otišao... ne žaleći ... a požalio sam kad ništa više nisam mogao izmeniti.

***
Kasno je, ničega više nema, osim u mojim mislima. Pa neka ni toga ne bude...
Neću ti dozvoliti da me progoniš kao avet. Uvijek stojiš između ovih brda, kao mesec, kao reka, kao alem na munari, kao svetla prikaza, ispunila si ovaj prostor sobom, kao ogledalo, natopila ga mirisom kao postelju. Otići ću u svet, tamo te nema, u tom drugom kraju, ni tvoje slike neće biti u meni.

***Zašto si otišao jesenas ? Čovek nikad ne treba da ode kad ima razloga da ostane
.***
Tužan sam zbog tebe, ali neću da ti kažem. Danima i sedmicama sam putovao da te vidim. Uveče sam lijegao pod šumsko drvo, gladan, izubijanih nogu, promrzao od ledene kiše i zaboravljao na sve, razgovarajući s tobom. Koračao sam drumovima bez kraja, i uplašio bih se koliko ih ima i kakve su strašne razdaljine na svetu, da te nisam držao za ruku i išao uz tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva čekajući ravan drum, da zatvorim oči da mi budeš bliža.

Zašto si došla ?
Hoćeš li da pođemo zajedno u svet ?

***
Otvorio sam knjigu nasumice i naišao na priču o Aleksandru Makedonskom.
Car je dobio na poklon divne posude od stakla. Poklon mu se veoma svideo a ipak je sve polupao.
"Zašto ? Zar nije lepo ?" pitali su ga
"Baš zato" odgovorio je on. "Toliko su lepe, da bi mi bilo teško da ih izgubim. A s vremenom bi se jedna po jedna razbijala, i ja bih žalio više nego sada.
Priča je naivna, a opet me zaprepastila. Smisao je gorak: Čovek treba da se
odrekne svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razočarenje neizbežni. Moramo se odreći ljubavi da je ne izgubimo. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.
Misao je surovo beznadna. Ne možemo uništiti sve što volimo, uvek će ostati
mogućnost da nam to unište drugi ...

***
Sve više sam sa njom i kad sam sam.
Suze mi teku od smeha. Ako prestanem da se smejem, ostaće samo suze
Znaš li šta je najlepše u životu ? Želja, prijatelju
Tajna se duže pamti nego jasna istina.


Meša Selimović - Tvrđava

" Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao...
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."


Carls Bukovski

" Noci su na Veljem Lugu tople a sveze. Zvezde niske i nemirne, sve povezane belim titravim sjajem. Stojeci pored prozora, fatim gleda tu noc. U celom telu nosi mirnu snagu, razlivenu i slatku, i svaki deo svoga tela oseca odvojeno, kao zaseban izvor snage i radosti :noge, kukove, ruke, vrat a narocito grudi. Njene dojke, bujne i teske a prave dodiruju vrscima drveni demir na prozoru. i natom mestu ona oseca kako ceo brezuljak, sa svim sto je na njemu, sa kucom, zgradama, njivama, dise..toplo, duboko, jednomerno, i dize se i spusta zajedno sa svetlim nebom i nocnim prostranstvom. Od toga disanja, drveni demir na prozoru, pada i raste, pada i raste, dodiruje vrske njenih dojki i udaljuje se negde daleko od njih, vraca se i dodiruje ih ponovo, pa se opet spusta i udaljuje..i sve tako naizmence.. "

Na drini cuprija
Andrić

ЗА ЊУ!

Болна је ова земља, једина земља на свету,
Нигде девојке да су ко што су девојке наше,
Нигде врт да мирише ко јутро наше у цвету,
Где видесте још боју пијану тамне нам паше!

Па униште л је они што не знају шта пати;
Пет столећа на небу би сјајних руку и крила,
Међ анђеле ће опет у болном часу стати,
Указаће се верним Огњена ко што је била.

Видећеш је тад, ко ја, у плавом таласу воде,
Споља ће те гледати бескрајне њене очи,
Резаће већ крилом траг за сваким бродом што оде,
Анђеоски крик јој чућеш за сваким сунцем кад крочи.

Ево је, та светла смрт , за земљу ко што је ова,
За земљу која узе бескрајно млада уста;
Знам за гињења дивна у тамној мочвари рова
Гле, анђели прелазе с њих на неба дотле пуста!

Дубље но икад што би копали поља жита,
Рукама копаху тад гробља и грудобране,
Сву ноћ крваве руке, тек нови дан кад свита
Нађоше кости за глад од паса сакривене.

Гледају потом опет тврде равни и тела;
Та дивна тела што би да измиле из блата,
У вазнесењу огња виђају родна села;
О девојци сањаху тад, лежећи брат до брата.

Лагано измеђ градња вукли су се до воде,
Са главом у таласу појили се у јутра,
Без новог нараштаја узлетале су роде,
Те страшне беле роде које би значиле: сутра.

Пролетње тад одјeдном просу се на њих цвеће,
С обзиром прислоњеним на пушку док сањаху
Задремаломе другу викаху речи среће,
Од топовског се огња заласку одвраћаху.

Док се не скри у јесен риђи смет лишћа жута,
Шумно и жуто небо, тешке и туђе сузе;
Чак и последња срећа што изнад поља лута,
Драга птица, кад слете једину мрву узе.


Растко Петровић Nadežda Petrović

Nikad nije vito tvoje tijelo...

Nikad nije vito tvoje tijelo
Ruka moja mlada obavila,
Ni s' u tvoju usnicu upila
Moja usna ikad, cedo belo!
Tio vece ko da te donelo
Sred andjela sa bozija krila,
U ma s' divno meni pojavila,
u ma divnu vece te odnelo.
Sam ostado sa suznijem okom,
Sam tu samcit na svetu sirokom
Sam sa noci tavnom, al' bez sanka.
O zoro moja, zoro bez osvanka,
Sunce milo, al' bez bela danka.
Na te mislim duso bez prestanka!

BRANKO RADICEVIC

JOVAN DUCIC

Podne

Nad ostrvom punim cempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubicaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah suncani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubicaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.
Pored vode
Put mesecev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonacan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.
Noc miriše tužno cempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da nocas dišu nekim cudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi bice budi se i diže
Casom nekoj zvezdi, a cas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noci, pored vode.

ЉУБАВ

Десанка Максимовић

Мојој мисли на тебе нежној и смерној
не знам узрока, ни часа зачетка,
она је као заручнички прстен на руци
верној
кружна: нема ни краја, ни почетка.

У мом срцу свемоћна је ова мисао,
она збиље претвара у чаролије;
свему, што бива, даје драж и смисао,
због ње мој осмех сине, суза се пролије.

Због ње моје очи бивају лепшим, снови
бољима.
На мој живот благо пада одсјај њен
као по уморним путима и пољима
мирисна вечерња сен.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

ПОВРАТАК
Она има руке од траве.
Она има глас од ветра и жита.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?

Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има кук од снега и рибе.
Зашто сам измислио да се не вратим?

Она има смех од лишћа.
Она има ход од воде и песка.
Она има кожу од протегнутог лабуда.
Зашто сам измислио да се не вратим?

Она има косу од мојих прстију.
Она има мозак од мојих година.
Она има слух од мојих корака.
Зашто сам измислио да се не вратим?

ВАСКО ПОПА

ДАЛЕКО У НАМА
(одломци)

8.
Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

9.
Пахуљица си нежна
Тишину око мене
Што распева

Грана си расцветана
Осмех на уснама
Што ми запали

Олуја си летња
Крила што ми да
И поломи

Дуња си зрела
У срцу што ми падне

ЂУРА ЈАКШИЋ

ЈЕВРОПИ

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже к'о црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
" Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л' живет' може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!"...

" Па изгините!"
Подсмеха твога горди је збор,
" И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

СТРАЖАР
(одломак)

" А Јевропа?...

Трулеж стара!... Створ наказан
Бојажљивог невештака,
Што је длетом, дрхтајући,
На самоме пупку зап'о,
Те, преломив од оруђа
Зарђалу половину,
У телу је недочетом
Кукавичком пргавошћу
Живу рану оставио...
Та збрчкана стара лутка,
Проглашена проститутка,
Што разроким својим оком
На тирана намигује,
Што на грудма тираније,
Пливајући у разблуди,
Богаљеве гадне пили:
Подлу лажу са преваром!
Што крезубим нозићама
Од табака исписаних
Параграфа гадном шаром
Мустре кроји народима...
Њу, зар, тако бешћашћену
Поругама јавног мњења;
Њу, товаром терећену
Најстрашнијег непоштења;
Њу да моли, њој да клања
Један народ, народ зрео,
Што је све већ жртвовао
И жртвеник изгорео?...
Не, док капи траје једне,
Док живота врелог има,
А челика и железа
По рудама и брдима!...!

ЈОВАН ДУЧИЋ
(1874-1943)

ХИМНА ПОБЕДНИКА

Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних зали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих што су данас пали
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прокажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач захрђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;
И зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.

МИЛАН РАКИЋ

НАПУШТЕНА ЦРКВА
(из циклуса на Косову)

Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
Над главом ореол од кована сребра.

Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста.
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез'о уметник из Дебра.

Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док неосетно, свуда пада тама,
И јато се ноћних птица на плен спрема,

Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема...

„Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rodjake, poslove, i moguće je - glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana... Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju... Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti... vaše želje da to - stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!”

- Čarls Bukovski

"Mnogo je lakše shvatiti da ste u zabludi nego otkriti istinu. Zabluda leži na površini i s njom ćemo lako izaći nakraj. Istina počiva u dubini. Tragati za njom nije svačija stvar."...tako je rekao Gete...

Razmišljanje

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svatko mi je govorio: Ti se moraš promijeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promijeniti, ali nikad nisam uspio pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše boljelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvijek govorio kako sam neurotičan. I on je uvijek ponavljao, da se moram promijeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspijevao. Tako sam se osjećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on "Ne mijenjaj se! Ostani kakav jesi!" I nije važno, da li ćeš se ti promijeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude" Te riječi su zvučale poput glazbe u mojim ušima. "Ne mijenjaj se, ne mijenjaj se, volim te...". I ja sam se otpustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom - ja sam se promijenio. A sada znam da se nisam u istinu mogao promijeniti, dokle nisam našao nekoga, tko me zaista volio, bez obzira da li ću se promijeniti ili ne. "Volim te" "rado te prihvaćam onakvog kakav jesi" kad se nekome reče onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez preduvjeta i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se netko osjeća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopće ne gleda što mi to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vrijedite! Dopustite si biti voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello

GOSPODE

"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."

Ivo Andric

Carobni breg, Tomas Man

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah, pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi, dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?

PJESMA O BISERU

Čovječe, što nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati bogaljima sva blaga svoje duše.
Sjeti se da na dnu dubokih okeana čami bezbrojno biserje u školjkama. Niko ga ne viđa, niko ga neće vidjeti, možda ni trak zvijezde što se ogleda nad vodom, pa ipak ljepota vasione dobiva od njegove ljepote.
Neće ono blistati izloženo na grudima žene, niti će ikada da resi sjajne prstenove. Naše ga smrtne oči neće ugledati, ali mi slutimo da postoji.
I radujemo mu se više što ga naslućujemo nego što bismo uživali kada bismo ga imali pred sobom. Pa zato, čovječe, koji nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati prostoti svih blaga svoje duše.

Tin Ujević