Tajanstvenim stazama duse...

Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.

Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti, svirepa vladarko, moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv...

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.

Bice mi lakse ako znam
da smo skuplje placeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego tamo gde smo se pogadjali
i prodavali.

A prosle su stotine dana,
Dok nismo shvatili,
Da sunce sija samo za sebe,
I da reci ne znace nista,
Kada ode onaj ko ih je izgovorio.

Sta ako je Bog samo dete.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gdje su vrata? Gdje je spas?

Kuda pobeći u ovaj dan?
U gusti sneg? U pusti vrt?
Pasti u meki bolesni san
Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde?
Evo već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle.

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?

Najveće zadovoljstvo jednog čoveka je kada vidi na licu druge osobe, osmeh, zadovoljstvo ili ljubav, a zna da je on za to zaslužan.
On obogaćuje one koji ga primaju,a ne osiromašuje one koji ga daju.

I ako nekada sretneš osobu,koja više nema osmeh,budi velikodušan,pokloni joj svoj.
Jer niko ne oseća takvu potrebu za osmehom,kao oni koji ne mogu da ga poklone drugima...

Traje trenutak,ali je sećanje na njega kadkad večno.
Niko nije dovoljno bogat da bi ga propustio,niti tako loš da ga ne zaslužuje.
On čini ljude sretnima,olakšava im rad,a očevidan je znak prijateljstva.
Obeshrabrenima vraća hrabrost,daje odmor onima koji su umorni.
On se ne može ni kupiti,ni pozajmiti,ni ukrasti,jer je nešto što nema vrednost,osim onda kada se poklanja.

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoci, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtacete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,secacemo se
dugo ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranicno,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajuci bajku koja se u vama rada,
svanucu slicno, pamticeš je
i kad se zima pred tobom zabelasa.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
cije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleca, u snu,
pisali pismo.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvuci,
kao da cete tog casa umreti,
pamtice te on, setice te se
i umiruci.

I plovio je sve vise,
kao da se kani dici do Boga;
vetar visine ga je njihao,
vetar visine razneo ga...

Ostaj nedostizna,nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

A ti ne postojis,niti si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

Rijeka donosi jesen
Dugo umire grad
I u nama toliko ljeta
Mi smo sirocad svijeta

Reci, da li ces nocas
Moci ostavit sve
Svoju kucu, navike, ljude
I poci, a ne znati gdje?