Tajanstvenim stazama duse...

Uzalud sam tražio puteve koji vode do tebe.Putevi su se isprepletali poput misli, zato još uvek lutam .
A lepo sam te molio, postavi mi putokaz otkucaja srca...

Sve te vodilo k meni
iz daljine, iz mraka
sve te vodilo k meni
vec od prvih koraka.

Kad te baci kao ladju
nocni val do moga praga
nije bilo tesko znati
da mi moras biti draga
da mi moras biti draga.

Mi smo bili na pocetku
istim vinom opijeni
i kad si isla krivim putem,
sve te vodilo k meni
sve te vodilo k meni.

Dušo moja, i kada krenem
tako bih rado da se vratim,
ti ne znaš da je pola mene
ostalo s tobom da te prati.

Ostalo s tobom da te ljubi
kad budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Tvoja misao je drvo duboko ukorijenjeno u tle tradicije
cije grane rastu u snazi neprekidnosti.

Moja misao je oblak koji se krece u prostoru.

Tvoja misao je tvrdjava koju ni munja ni oluja ne moze da potrese.

Moja misao je njezan list koji se povija u svakom pravcu
i nalazi zadovoljstvo u svome svijanju.

Moja misao radja u meni zelju da kopam zemlju sa svojom motikom,
da zanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim
od kamena i maltera, da moju odjecu tkam
od vunenih i lanenih niti.

Tvoja misao te nagoni da se vezujes
za bogatstvo i uglednost.

Moja misao govori njezno na moje usi: „Budi cist u tijelu i
duhu cak i ako nemas gdje da spustis svoju glavu.“

Tvoja misao je upucena na vjestaka, umjetnika, intelektualca, filozofa, svestenika.

Moja govori o onima koji vole,
koji su njezni, iskreni, casni,
pravicni,
ljubazni i o mucenicima.

U tvojoj misli postoji samo pojam bogatog, siromasnog ili prosjaka.

Moja misao drzi da nema bogatih vec samo covjekov zivot;
da smo svi mi prosjaci i da
ne postoji dobrotvor osim samog zivota.

Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje,
mumije i okamenjene predmete.

Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici
koja se stalno obnavlja.

Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti
nego tvoju muziku i igranje.

Dušo moja, ko kaplja vode
i ti se topiš na mom dlanu,
jer s tobom dođe i bez tebe ode
stotinu dana u jednom danu.

Dušo moja, ti umorna si,
i bez tebe ti ležaj spremam,
na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Pod zlatnim nebom ispod granja,
stavićeš glavu na moje grudi,
jer ja sam onaj koji sanja,
i zato neću da te budim.

Pod tanki veo ruke sam skrila......
"Zašto si danas tako blijeda?"....
---Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.

Prvom kapi kise ubijeno je leto
Pokvasene su reci iz kojih su nastale vedrine
Sve reci kojima si Ti bila jedini cilj!

Gde cemo sada ispruziti nase ruke kad nas vreme ignorise
Gde cemo sada ostaviti nase oci kad us daleke linije potonule u oblake
Sada kad su se sklopile tvoje trepavice na nase predele

Smrt nije ta koja ce nas zgaziti jer postojis Ti
Postoji negde jedan vetar koji te ozivljava
Odeva te iz blizine kao sto te odeva iz daljine nasa nada

Jer postoji negde
Zelena livada dalje od tvog smeha sve do sunca

O, dodji mi, kroz noc, kroz san,
Onakva kao zadnjeg casa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa...

O, dodji mi sto pre, sto pre,
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strasna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: sto pre, sto pre!

I 'utasmo dugo u noć gledajuć daljine
i titrala nam srca od velike čežnje
dok mesec je visok prosipao trake
i dirao njene bele grudi nežne.

A znali smo da vreme kao vihor leti
i da ide sutra što rastanak nosi
tek ruka sama k njoj se lako pruži
i nađe raj u njenoj bujnoj kosi.

K'o umorni ratnik što za mirom žudi
i traži krilo gdje će stavit lice
tako za njom se tresla cela duša
dok usnama joj gladih svilne trepavice.