Srbi, Srbija, Srbstvo

Данијел Цвјетићанин: „Која смо ми говна“, то је лозинка српских евро-атлантских интеграција

Која смо ми говна

Уколико прихватате да су „глиб“, „блато“ и „муљ“ метафоре Србије, ако сте схватили да је свако убиство оправдано под условом да су убијени Срби, ако поздрављате поделу на господаре и потлачене, онда смо спремни за Европу (и НАТО) као банана земља, наравно, јер такво је место за нас предвиђено

Сада је постало јасно да придруживање Европској Унији није онолико близу колико су нас у то убеђивали наши страни пријатељи и домаћи евро-атлантски активисти из владиног и невладиног сектора. Зато ће наши скоро намагарчени лидери морати за следеће изборе да смисле неку још будаластију, а довољно примамљиву, жваку за бираче. За сада су се посветили НАТО - идеји о обнови османлијске империје, али ме је страх шта ће бити када и та мода протутњи?

На терет обвезника
Дошло је време да размотримо систем вредности који треба (колико сутра) да делимо са нашим евро-атлантским пријатељима, да не кажем „господарима“ - пошто у евро-атлантском вокабулару реч „пријатељ“, као и велики број других речи, имају два сасвим супротна значења. Није могуће сакрити да се домаћи евро-атлантски активисти (да ли сами, или опет по наговору) упорно труде да перцепцију српског народа, у свету, али и код куће, оцрне до крајњих могућих граница. „Која смо ми г…“, по њиховом мишљењу, треба да постане не само лозинка Друге Србије, него уобичајени поздрав и знак распознавања међу Србима код куће, али и на свим меридијанима. Кључне речи Друге Србије „глиб“, „блато“ и „муљ“ изузетно доприносе борби против „ширења безнађа у Србији“. Као и обиље вести, у „Политици“ и другим водећим листовима, о доласку пролећа и психичкој депресији која је захватила голубове лепезанере на Дорћолу.

Супротно општем веровању, бројни евро-атлантски активисти своје апанаже добијају из џепова пореских обвезника, а не од својих страних ментора (који су им омогућили повлашћену позицију), што је у складу са важним принципом минимализације трошкова. Послушничке клике и режими увек се финансирају средствима пореских обвезника, а ако та средства нису довољна, ментори (и господари глобуса) ће им омогућити допунске приходе из међународног шверца цигарета, дроге, оружја, људи (и њихових органа) и сл.

Насиље и терор
Правилан однос према насиљу (и терору) основна је евро-атлантска вредност, коју морате да прихватите, пошто она најдубље задире и у питање људских права. Можда вам није јасно каква је разлика између каменовања жена у Саудијској Арабији и Ирану? Разлика је у томе што извори нафте из ове две земље нису на једнак начин контролисани од стране западног капитала. Зато је каменовање у Ирану злочин (због којег ће Иран бити бомбардован атомским оружјем), док је каменовање у Саудијској Арабији бизарно испољавање традиционалних обичаја, које ће, временом, ишчезнути.

Исто тако, мора вам постати јасно зашто масовно прогањање и убијање Срба у БиХ нема никакве сличности са убијањем Бошњака и муслимана. Ако сте схватили да је свако убиство (бар делимично) оправдано, под условом да су убијени Србин или Српкиња, онда сте спремни да поделите евро-атлантске вредности са својим западним пријатељима.

Али ни то није најважније. Најважније је да разумете да се већој сили не треба противити и да је право јачега увек прече. Ако делите ову евро-атлантску вредност, остале ћете сасвим лако из ње извести. А можда ћете се и сами придружити домаћим евро-атлантским активистима, који „храбро“ пљују у лице сопственог народа уз дискретну подршку пријатеља са томахавком, који им вири иза леђа.

Императив успеха
Да ли сте приметили да је императив успеха једна од основних евро-атлантских вредности? Недавно завршено светско првентство у фудбалу је то најбоље показало. Питам се да ли би фудбалери Шпаније, да су били технички инфериорнији (као што су то били играчи Холандије), крампонима насртали на груди и срчане мишиће холандских фудбалера? У тим борилачким скоковима видело се да победа, чак и у игри, мора бити постигнута по сваку цену. А мислите да је у питању било више од игре?

Али успех се не интерпретира на једнак начин за сваку земљу (и привреду). За неке се сматра да је успех да купе предузећа, или друге ресурсе у иностранству, док други добијају похвале ако све своје ресурсе продају. У евро-атлантској оптици, највећи привредни успех који би могла да постигне Русија састојао би се у томе да природне ресурсе Сибира стави под контролу светских економских лидера, који најбоље знају како да их искористе на добробит слободног света. А највећи успех Кине (или Индије) био би да заустави свој брз индустријски раст и извоз, пошто је опстанак људи на планети Земљи неодржив уз тако брз раст индустрије. Сва је прилика да Кина и Русија не деле поменуте евро-атлантске вредности. Погодите зашто?

Ма мора да постоји нека проклета доскочица у изразу „делимо исте вредности“! Можда је потребно да прође извесно време док се навикнемо да иста „вредност“ за једне треба да значи једно, а за друге нешто сасвим друго (и супротно). Но најважније је да свако добро зна своје место. Подела на господаре и потлачене огледа се на сваком делићу простора и у сваком тренутку. Делите ли и ову вредност? Одлично! Хајдемо онда у Европу (и НАТО) - као банана земља, наравно, јер такво је место за нас предвиђено.

Данијел Цвјетићанин

Да ли смо говна - ствар личног осећања

Захваљујем Данијелу Цвјетићанину на овом тексту, добром опису и поређењу шта су евро-атлантских вредности, како их на западу тумаче, како се ми Срби треба у те вредности да уклопимо у „банана“ или „будак“ стилу, али му не прихватам да смо говна. То је само метафора личног осећања а ја се тако не осећам, као и велика већина у Србији – а немамо ни разлога.

Нисам гласао за „жуте“ и њихове евро-атлантских вредности“, нисам члан ниједне од странке владајуће коалиције а ни са њима хармонизоване опозиције коју ову земљу и народ бесомучно лажу, деру и черече за рачун својих западних ментора који су их довели на Власт. Не станујем на Дорћолу и у кругу двојке, а ни на Дедињу и Сењаку, нисам у НВО сектору који са грбаче овог народа здушно пљује по њему. Не делим ни Србију на „Прву“ или „Другу“ јер та подела нити шта значи нити има икакве логике, јер је Србија једино подељена на ону антисрпску владајућу, лоповску, мафијашку… и да закључим говнаву, и ону другу поносну, већинску и у својој беди достојанствену. Ова поносна и достојанствена се не чује јер јој није дата реч ни на једном пољу друштвеног деловања, а подразумева се ни у контролисаним медијима, па се стиче само утисак да она не постоји. Само те две Србије постоје, оне се битно разликују, а говна се могу пронаћи само у оном делу тренутно владајуће Србије.

Да будем још прецизнији. Људи (мало незаслужена реч) сликовито описани као говна, тренутно воде Србију, и то се мора одвојити од осталог дела народа. Та говна, наметнута петооктобарским пучем од стране запада су инсталирана на власт, да Србију воде баш овако како је воде и доведу тачно овде где је она данас. Стога господине Цвјетићанин наши лидери од стране запада нису намагарчени, већ одрађују обавезе које су да би уопште дошли на власт давно прихватили. А што се ваше опаске тиче да ће за следеће изборе морати да смисле неку још будаластију, а довољно примамљиву, жваку за бираче – мислим да за то неће бити потребе. Говна се на изборима не могу очистити јер смрад и даље остаје, па следећих избора неће ни бити - биће само усраних мотки којима ће са власти бити најурени. Ако сматрате да је српски народ те говнаре на власти гласао да га у овакву пропаст воде у великој сте заблуди. Парама, медијима, изборним крађама, куповином гласова, лажним обећањима и преварама, као и свим остали махинацијама домаћих и западних говнара накарикана је већина која омогућава долазак на власт. Србија за говаре није и никада неће гласати. То је збирни продукт евро-атлантских „газди“, којима управо говнари требају на власти, да би Србијом могли да газдују. Ту је и суштинска разлика између нас, Русије или Кине, ако занемаримо војну снагу тих земаља да се одупру евро-атлантским „вредностима“. Зато мислим да ми нисмо говна, а и Србија није говнава.

Ово време требате посматрати као елементарну непогоду, „поплаву“. Кад наиђе „поплава“ прво испливају говна а одмах се шири и зараза. Кад санација почне говна се прво и чисте. Темељно и детаљно како би се смрад и зараза сузбили. Приближавамо се времену када ће у овој нашој земљи морати да се уради темељна санација. И говна ће бити темељно очишћена, јер је огромној већини смрад постао неподношљив.

Извињавам се читаоцима оне деведесет-постотне поносне и достојанствене Србије на неприкладним речима које сам у овом коментару користио, али сам подстакнут насловом на исти начин покушао да одговорим. Могуће да се постојећа владајућа гарнитура и све оно што се у Србији догађа, можда сликовитије и не може описати, осим оваквим речима.

Звонимир Трајковић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Академик Коста Чавошки: Сима Аврамовић & ком. или о чему певају људи који су се продали

Сима Аврамовић, издаја се исплати


Брошура „Страдање српских православних светих места на Косову и Метохији“ чији су потписници Сима Аврамовић и група аутора, сведочанство је како су за „шаку долара“ неки наши интелектуалци спремни да стварају пројекте у циљу давања легитимитета самозваној држави Косово



Пише: Академик Коста Чавошки



У издању Правног факултета Универзитета у Београду недавно се појавила брошура на енглеском језику под насловом „Страдање српских православних светих места на Косову и Метохији – елементи за историјско, правно и конзерваторско разумевање“. Она је – иако то нигде није наведено из разлога који ће ускоро бити разумљиви – припремљена и написана у оквиру ширег међународног пројекта који се спроводи под руководством проф. др Силвија Ферарија са Правног факултета Универзитета у Милану, што значи да средства за израду ове брошуре, а нарочито за ауторске хонораре, потичу из иностраних извора. Њени аутори су проф. др Сима Аврамовић, мр Душан Ракитић, мр Мирјана Миленковић, др Војислав Васић, Александра Фулгоси и Бранко Јокић. Но, како се из начина на који је писана и ставова који се у њој заступају може лако закључити да је њен редактор и строги цензор био Сима Аврамовић, остале ауторе више нећемо помињати.



Приликом састављања ове брошуре Сима Аврамовић & ком. били су суочени с очигледним ограничењима која су поставили њени финансијери у духу оне народне: „Чије паре, тога и музика“. Велике паре за израду ове брошуре могле су се добити само уз испуњење следећих услова:
– да се уопште не помиње агресор, то јест виновник рата који је довео до окупације Косова и Метохије;
– да се нигде не наводи одговорност Атланског пакта, Сједињених Америчких Држава, Француске, Велике Британије, Немачке и других чланица овог војног савеза за страшне ратне злочине који су над Србима почињени;
– да се нигде не помињу косметски Арбанаси као виновници злочина над српским народом и његовим православним светињама;
– да се избегне и сам наговештај да су за злочине Арбанаса после успостављања окупације Косова и Метохије поименице одговорне и државе чије оружане снаге наводно обезбеђују ред и мир у појединим секторима;
– да се непостојање слободе приступа српским светињама, као и слободе њихових монашких заједница, искључиво објашњава нетолерантношћу локалних заједница Арбанаса, и то не свих него само њихове већине;
– да било какво предложено решење статуса српских православних светиња почива на прећутној претпоставци да је проглашење самозване државе косметских Арбанаса свршен и неопозив чин;
– да је самозвана држава косметских Арбанаса штавише легитимна, те да њене законе треба поштовати и хвалити и да с њом треба закључивати билатералне међународне уговоре;
– да су Косово и Метохија „колевка“ само средњовековне српске државности и духовности, те да данас представљају сакрално и духовно европско наслеђе хришћанског Истока, а не стожер садашње Србије и срце још увек живог организма – српске државе, српског народа и српске Цркве; и
– да због свега тога треба напустити домен наслеђа и жариште заштите светих места преселити у домен људских и мањинских права.



Па, да видимо како су то Аврамовић & ком. извели.

Случај Симе Аврамовића је илустративан пример како жеђ за новцем може да уништи научну каријеру и доведе до губитка образа



Оружани напад на СРЈ није агресија

Већ на почетку свог увода Аврамовић & ком. наводе да је „оружани сукоб у пролеће 1999. због Косова и Метохије вођен између НАТО-а и албанске гериле, с једне, и СР Југославије, с друге стране“ (стр. 7). И мада одмах додају да је НАТО овај „оружани сукоб“ квалификовао као „хуманитарну интервенцију“, а СР Југославија као „агресију“, Аврамовић & ком. се не изјашњавају нити дају своју квалификацију овог – како то они веле – оружаног сукоба. Такав њихов став је могао бити руковођен следећим разлозима.



Сасвим је могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија, а да је и оно што је о њој некада знао напрасно заборавио. Додуше, као вајни стручњак за древну грчку државу и право он је својевремено морао читати и Тукидида, који је у приказу дијалога између Атињана и Мељана правио јасну разлику између нападача и нападнутог, силника и његове жртве, неправде и правде. Али, зашто би Аврамовић уопште стигао до пете књиге „Историје Пелопонеског рата“ и проучавао реторику Тукидидових јунака, кад од древне грчке реторике данас нема никакве вајде, која иначе може обилато почети из учешћа у нарученим међународним пројектима?



Други разлог за избегавање поменуте квалификације био је ипак пресудан. Да је оружани напад Атланског пакта на СР Југославију квалификовао као „агресију“, што је иначе морао да учини јер је био извршен без изричито одобрења Савета безбедности УН, он би такође био присиљен да ту агресију подведе под највећи злочин – злочин против мира због којег су, поред осталог, одговарале нацистичке главешине у Нирмбергу – и да цивилне и војне предводнике држава које су извршиле агресију означи као ратне злочинце. Да је то учинио, био би једном за свагда стављен на црну листу оних који више не могу добити ниједан евро или долар из иностранства. Уместо тога, послужио се изразом „оружани сукоб“, што ће његови инострани финансијери схватити не само као прећутно признање да је то била „хуманитарна интервенција“, него и да је њен крајњи исход – самозвана косметска држава – оправдан и легитиман. Касније ћемо показати да Аврамовић није изневерио ни ова очекивања својих налогодаваца и финансијера.



Арбанаси нису виновници злочина и разарања

Једно од кључних упутстава страних налогодаваца и финансијера Сими Аврамовићу тицало се задржавања по сваку цену повољне представе о косметским Арбанасима, која је подразумевала њихово неквалификовање као виновника тешких ратних и поратних злочина и разарања. Иако Аврамовић & ком наводе мање-више тачан број спаљених, разорених, сравњених са земљом или тешко оштећених српских православних цркава, манастира, гробаља и других сакралних објеката, нигде не наводе ко је то учинио. Пажљивим читањем утврдили смо да се тако поступило 62 пута, уз могућност да нам је неколико таквих места и промакло.





То су наравно смишљено учинили. Како је ова брошура на енглеском језику искључиво намењена странцима, они из њеног садржаја неће ни моћи ни хтети да изведу закључак да су сва ова разарања починили косметски Арбанаси. Напротив, можда ће најпре помислити да су неке цркве и манастири страдали током пролећног бомбардовања 1999. године као колатерална штета; да су неке паљевине последица удара муња и громова или кратког споја на електричним инсталацијама; а није искључено да ће помислити да је на Косову и Метохији било и разарајућих земљотреса приликом којих су само српске православне цркве и манастири сравњени са земљом.



Управо такве недоумице Сима Аврамовић смишљено изазива. На своју несрећу, ни он у овом прљавом прикривању правих виновника злочина над Србима и српским православним светињама није био савршен, па је његовом полицијском њуху и цензорском оку промакло објашњење испод слике бр. 5 на 19. страни да су марта 2004. манастир Светих Арханђела у Призрену опљачкали албански терористи и руља. Верујемо да ће због овог тренутка непажње бакшиш који ће Сима Аврамовић добити од Хашима Тачија и Агима Чекуа бити знатно мањи од износа који је иначе примерен издајницима српског рода и народа. Цензорском оку промакло је објашњење да су марта 2004. манастир Светих Арханђела у Призрену опљачкали албански терористи и руља.



Нетолерантност већине Арбанаса

Сем овог случаја очигледне непажње, Аврамовић & ком. нигде не означавају убијање и протеривање Срба као тешке злочине нити квалификују Арбанасе виновнике као злочинце. И то је вероватно разлог што главни захтев који се износи у овој брошури није најстроже кажњавање виновника, а затим повратак протераних Срба и других не-Албанаца са Космета и обнова српских православних цркава и манастира, него само очување онога што је преостало и обезбеђење слободног приступа једино оним светињама у којима још увек обављају божју службу затечени свештеници, монаси и монахиње.



Но, како Сима Аврамовић & ком. не доводе у питање самозвану независност Космета нити захтевају поновно успостављање српског суверенитета над овом српском покрајином, што би им иначе ускратило било какав будући прилив новца из иностранства, они су ипак морали да објасне због чега изричито захтевају слободан приступ српским православним светињама када се то данас чак и у иноверним или атеистичким недемократским државама подразумева. По Аврамовићу & ком, том слободном приступу Срба својим светињама испречила се једна нелагодност – нетолерантност не свих него само већине Арбанаса у појединим локалним заједницама (стр. 38). Невоља је, дакле, само у томе што су српске православне светиње „лоциране унутар недовољно толерантног верског, политичког и социјалног окружења“ (стр. 45). А приликом описивања околности у којима су се обрели српски верници у Липљану, Аврамовић & ком. још додају да „већина албанске заједнице има негативан став према Србима и српском клеру“ (стр. 67). Том објашњењу може се придружити и навођење „традиционално различитих ставова према наслеђу између домородаца (natives), који штите своја прадедовска света места, и дошљака који смерају рашчишћавању простора зарад новог изграђивања“ (стр. 33).



На десетак места Аврамовић & ком. такође помињу „високи сигурносни ризик“ и „непријатељско окружење“ у којем се налазе српске светиње. „У већини других случајева“ – веле они – „клерици и монаси одржавају света места у непријатељском окружењу, тако да, због високог сигурносног ризика, сваку посету треба унапред најавити и за њу обезбедити оружану пратњу КФОР-а“. Како није изричито наведено од кога потичу ове смртне претње, неупућени странци, којима је ова брошура једино намењена, могу помислити да такве страхове изазивају одметници и друмски разбојници.

Аврамовић & ком. нигде не означавају убијање и протеривање Срба као тешке злочине нити квалификују Арбанасе виновнике као злочинце



Самозвана косметска држава

Како је за заштиту колико-толико неоштећених и обнову разрушених српских православних цркава и манастира, поред новца и стручне помоћи, неопходна и улога одговарајуће државне власти, поставља се одмах питање коју то државу Аврамовић & ком. имају на уму. Одговор је, нажалост, недвосмислен: никако Србију него једино самозвану државу косметских Арбанаса. Дана 17. фебруара 2008. године косметски Арбанаси прогласили су независност своје назови државе, а већ 20. фебруара исте године Парламент такозваног Косова донео је Закон о специјалним заштићеним зонама за историјски центар Призрена, Велику Хочу, манастире Грачаницу и Високе Дечане и још нека света места. Аврамовићу & ком. не само што не смета што ће од тада наше највеће православне светиње штитити они који су их све време од пролећа 1999. угрожавали и разарали, него тај закон противуставне и нелегитимне државе сматрају благотворним средством заштите наших највећих светиња. Чак тај закон наводе 6 пута (стр. 30, 43, 58, 75, 87. и 90), а једина његова мана – вајкају се Аврамовић & ком. – јесте у томе што се још не примењује.



Нарочито су карактеристични потпуни заборав и игнорисање уставног и правног поретка Републике Србије. Јер, ако се пође од, за нас недоступне, чињенице да су Косово и Метохија неразлучиви део Србије, онда би се заштита, обнова и изградња цркава и манастира, који су под заштитом Републике Србије, морали искључиво проводити по Закону о културним добрима („Службени гласник РС“, бр. 71/94 од 22. децембра 1999). То се нарочито односи на културна добра од изузетног значаја, која утврђује Народна скупштина, и непокретна културна добра од великог значаја, која утврђује Влада Србије (члан 56 став 1 и 2), а која су већ уписана у регистар културних добара (члан 59 став 1). За Аврамовића & ком. је, међутим, меродаван само поменути неуставни закон самозване косметске државе. А и зашто не би, кад се због нелојалности Србији у овој земљи ништа не може изгубити, док се за метанисање самозваним косметским властима могу добити велике паре из иностранства? Ту болну дилему између своје хришћанске душе и неутаживе похлепе Сима Аврамовић је благовремено решио пре многих прождрљивих устију. А као утеху има сазнање да није баш једини који је продао веру за вечеру.



Аврамовић & ком. нису само признали правни поредак самозване косметске државе него су је учинили и легитимном у оквиру новог модела заштите светих места. По њима, „један вишестрани уговор, првенствено под окриљем Уједињених нација, био би идеалан за обезбеђење основа за регионалне и билатералне уговоре, као и за националне законе и друге правне инструменте“ (стр. 49). Како би у свему томе морала имати удела и самозвана држава косметских Арбанаса, јер су на Косову и Метохији светиње које треба заштитити, то само значи да би и та назови држава требало да буде чланица УН да би учествовала у састављању, потписивању и ратификовању поменутог вишестраног уговора под окриљем УН. А на темељу тог уговора закључивали би се билатерални уговори, па би Србија, као заинтересована страна за своју мањину на Космету, са косметском државом закључила одговарајући двострани међународни уговор. Напослетку би косметска држава, извршавајући своје међународне обавезе, доносила своје „националне“ законе и друге прописе, што би по Аврамовићу & ком. био савршен облик заштите српске мањине и српских светиња. И тиме би – веле Аврамовићеве потркуше у једном факултетском извештају – „простор Косова и Метохије могао бити сврстан у такву историјску категорију, заједно са Светом Гором, Јерусалимом, Меком и Ватиканом“. Ни мање стида ни веће лажи! Јер, у енглеском тексту ове брошуре о неком иоле сличном статусу нема ни помена.


Аврамовићу & ком. не само што не смета што ће од тада наше највеће православне светиње штитити они који су их све време од пролећа 1999. угрожавали и разарали, него тај закон противуставне и нелегитимне државе сматрају благотворним средством заштите наших највећих светиња



Заштита људских и мањинских права

Упркос великој халабуци Аврамовића & ком. да је њихово решење статуса и заштите српских православних светиња ново и спасоносно, оно се углавном своди на Ахтисаријев план који је Србија одбацила, а који је, поред осталог, предвиђао успостављање специјалних заштитних зона око 47 верских и културних места, знатно више него потоњи много хваљени неуставан косметски закон. Да би се онда у новом Аврамовићевом плану све свело на минимални захтев верске толеранције:
– „неометан, неограничен и сигуран приступ православним светињама“;
– „зајамчену заштиту верских и културно-историјских вредности тих светиња“;
– „сигурност, самоуправу и економску функционалност (одрживост) монашких заједница које користе и одржавају те светиње“; и
– „нарочито… заштиту својинских права и очување архитектонског и културног идентитета области које окружују те светиње“.



Одмах потом Аврамовић & ком. заборављају наше средњовековно духовно и културно-историјско наслеђе – о националном идентитету и да не говоримо – да би сами предложили „премештање фокуса заштите светиња из домена наслеђа у домен људских права“ (стр. 47), што се практично своди – како то закључују Аврамовић & ком. - на поступање „унутар оквира људских права и заштите мањина“ (стр. 47). Другим речима, како су Срби на Косову и Метохији мањина у оквиру косметске државе, потребна им је мањинска заштита; а пошто су Срби и људи – у шта Аврамовић & ком. још нису убедили већину нетолерантних Арбанаса – неопходна им је и заштита њихових људских права. За такву тривијалност нису била потребна никаква дубока истраживања под вођством Симе Аврамовића. То им је могао рећи и убоги српски чобанин. А било је часно и поштено да паре које су добили из иностранства поклоне српским бескућницима и сиромасима на Косову и Метохији. Читалац Аврамовићеве брошуре могао би да помисли како је на Космету било разарајућих земљотреса приликом којих су само српске православне цркве и манастири сравњени са земљом



Брисање Српске православне цркве

Они који боље познају Симу Аврамовића добро знају да се он у земљи и иностранству представља као врстан стручњак за положај цркава и верских заједница у секуларној држави, те да у том својству ужива уважавање не само у Министарству вера него и поверење појединих српских архијереја. Захваљујући томе он је до сада био у стању да приликом боравка у иностранству ствара утисак да су ставови које он заступа врло блиски, ако не и истоветни ставовима највиших органа Српске православне цркве. А објављивање ове брошуре у издању „државног“ Правног факултета – за шта је најпре одговоран његов декан проф. др Мирко Васиљевић – створиће у иностраним круговима лажан утисак да су ставови Симе Аврамовића нова политика Владе Србије.



Пажљивији увид у ову брошуру открива, међутим, да у решењима статуса српских православних светиња Аврамовић & ком. уопште не помињу ни Српску православну цркву, ни Патријаршију, ни Епархију рашко-призренску, а камоли Патријарха и Епископа рашко-призренског. То брисање Српске православне цркве и њених архијереја са списка чинилаца који, по Аврамовићу & ком, треба да учествују у утврђивању новог, спасоносног и благотворног статуса српских православних светиња на Косову и Метохији, започиње на 43. страни ове брошуре. После узгредног помињања Устава Српске православне цркве и канона који уређују богослужење свештеника у „живим“ црквама и монаха и монахиња у манастирима, Аврамовић & ком. чине радикални рез. У потоњој кључној реченици они веле „да одређени облик екстериторијалности, који значи особени облик одвајања (separation) и међународне одговорности за заштиту културног и верског наслеђа, заиста се појављује у документима које су донеле одређене власти“ (стр. 43).



Најпре се поставља питање: „одвајање од чега?“ Нажалост, од Српске православне цркве, а нарочито од Епархије рашко-призренске и њеног епископа, који се од тог места па све до краја нигде више не помињу. Вековна права Српске православне цркве су пребрисана у Аврамовићевом предлогу новог правног оквира за очување светих места на Косову и Метохији. А претходно помињане „живе“ цркве и „живи“ манастири у овој кључној реченици преобратили су се у „културно и верско наслеђе“ (cultural and religious heritage), попут велелепних древних споменика у Ефесу у Малој Азији, које су напустили њихови богови и људи (Грци) који су у те богове некада веровали. Другим речима, оно што је прави предмет заштите, саздане у предлозима Аврамовића & ком, то је „културно и верско наслеђе“, смештено у домен људских права, његов културно-историјски и архитектонски споменички идентитет и слободан приступ верника и знатижељних туриста.



Сима Аврамовић изгледа не зна да се Црква уопште не може замислити без епископа и његовог апостолског прејемства, те да у било каквом решавању статуса српских православних светиња на Косову и Метохији пресудну улогу морају имати српски архијереји: Патријарх српски, Епископ рашко-призренски, а наравно и Свети архијерејски синод и Свети архијерејски сабор. По завршним предлозима Аврамовића & ком, пресудну реч у решавању овог статуса имаће државе које ће под окриљем УН припремити вишестран и уговор, а затим државе у окружењу (Србија, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина и неизбежна самозвана држава косметских Арбанаса) и напослетку само Србија и самозвани Космет, пошто једино те државе могу закључити „двострани“ међународни уговор којим би био уређен статус српских православних светиња на Косову и Метохији. У том Аврамовићевом аранжману нема ни Српске православне цркве нити иједног њеног архијереја. За неког ко је до својих седих власи био убеђени комуниста, а све време под Милошевићем верни социјалиста, на чему му због доследности треба честитати, рушење канонског поретка наше Цркве и поништавање епископске свете власти није никакав грех, а камоли јерес.



Иако су за предмет ове брошуре узети храмови и манастири који припадају српском православном народу као живој Цркви, Аврамовић & ком. не наводе изјаву ниједног српског свештеника или монаха, а камоли Преосвећеног Архијереја. Али зато нису пропустили да помену Његову Еминенцију Кардинала Котјера (Cottier) и наведу његове скоро безначајне речи, и то на италијанском језику. Знао је Сима Аврамовић да ће се то допасти његовим финансијерима и бити добра препорука за нове пројекте и зараде.



Као некакав правни историчар Сима Аврамовић је сигурно имао прилике да се упозна са злочином leasa maiestas у древном републиканском Риму и high treason не само у средњовековној него и у савременој Енглеској. Оба су подразумевала издају за коју је била запрећена најтежа казна. У нас такво кривично дело више не постоји, па свако, укључујући Аврамовића & ком, може да ускрати лојалност својој држави и призна туђу непријатељску државу успостављену на делу територије властите државе. Утолико ће пример Аврамовића & ком. бити заразан, пошто ће многи одмах разабрати да се издаја исплати.

Академик Коста Чавошки

[You must be registered and logged in to see this link.]

Кад председник Србије Тадић и водећа владајућа странка ДС раде директно на разградњи своје државе – ако је уопште и сматрају својом
Шта Мађарска тражи од Београда?



Тадићева антидржавна политика у правцу дезинтеграције Србије довршава се изборима за националне савете националних мањина, по закону о формирању саветима националних мањина, усвојеног у августу 2009. године. Тако нам Муамер Зукорлић поручује да је „територија Санџака најзад слободна и да више никад неће бити поробљена“, а Иштван Пастор да ће сада пројекат правног заокурживања етничког дистрикта Мађара на северу Србије, моћи неометано да се доврши – што здушно подржава и Будимпешта.


Виктор Орбан истакао да је победа СВМ на изборима за Национални савет Мађара први корак ка политичком самоопредељењу Мађара у Србији и поручио нашим властима



Убедљив тријумф, уз апсолутну већину листе „Мађарска слога“ (освојили 28 од 35 мандата), које је подржавао Савез војвођанских Мађара и Иштван Пастор, на управо завршеним изборима за националне савете националних заједница (мањина!), с пуно еуфорије поздравила је званична Будимпешта уз поруку „да је први (и најтежи) корак ка културној аутономији, а потом и политичком самоопредељењу Мађара у Србији – начињен“!



„Победа Пастора на изборима за Мађарски национални савет потврдила га је као националног лидера с којим Србија и Демократска странка од сада морају разговарати другачије и – озбиљно. Искључиво, као са новим партнером власти, ако не желе проблем(?!)“ – поручио је у првој изјави нови-стари премијер Мађарске и челник двотрећински владајућег десничарског Фидеса – Виктор Орбан, чија странка у потпуности подржава СВМ.



Национално заједништво

Иако изборима за националне савете у Србији у ингеренцији није била политика, већ заштита културног идентитета, јасно је да је због максимално исполитизоване атмосфере у којој су организовани, као и због превеликих овлашћења националних савета у области информисања, образовања и језика (слаб резултат грађанске опције, победе јаких националних и клерикалних струја!), резултати избора утицаће (и те како) на озбиљну прерасподелу политичких односа у Србији. И то скору.



Још по нечему се ови избори нису разликовали много од „великих“. По изборним кампањама! Најозбиљнију и најдужу кампању у последња три месеца водиле су управо листе за савете најбројније и најутицајније мањинске заједнице, која уз то има и значајну политичку партију – мађарске! У њима је виђено све што и на парламентарним изборима – представљање властитог програма, дисквалификација противника, митинзи, закупљени термини на телевизијама… Бирачима су у жару те борбе „продаване“ и приче које немају никакве везе са радом савета – попут оне о регионализацији, децентрализацији, локалном развоју!



Од пет верификованих изборних листа Мађара, политички „најпогибељније“ отишле су суботички „Покрет мађарске наде“ (који подржава сепаратистички „Покрет 64 жупаније) Ласла Балинта, и – СВМ. Балинт је будимпештанским медијима после избора изјавио да је једини циљ његове странке био „да свом силином спречи инфилтрирање српских инсајдера у новоизабрани Мађарски национални савет, јер, да се то десило – сами би запалили све институције Мађара у Србији, да би их поново изградили! Пресрећан сам што нема српског фактора, изјавио је. И лидер Савеза војвођанских Мађара у медијима матичне земље као главног противника именовао је председника ДС и – „режим“ (у чијој је владајућој коалицији!?).



„Демократска странка која је, по сваку цену желела главну контролу у МНС – неутрализована је! Стајали су иза недавно искљученог члана СВМ Золтана Буњика и групе грађана – Ево рука за Мађаре, као и иза листе Мађарска заједница за Европу коју је предводио покрајински секретар за здравље и функционер ДС др Атила Ченгери. Није прошла ни листа Мађарска лига чији је носилац председник Чантавира Тибор Мурењи који је подржала ЛСВ“, рекао је Иштван Пастор у Будимпешти, констатујући, видно задовољан, да је изборни сумарум показао „да је покушај српске надмоћи у процесу кандидовања за чланове Мађарског националног савета, упркос уложеним огромним медијским и новчаним ресурсима, резултирао на крају – српском немоћи и поразу“!



Сада ће пројекат правног заокруживања етничког дистрикта Мађара на северу Србије моћи неометано да се доврши: Иштван Пастор, председник СВМ-а



„Давањем 58.900 гласова (или 76,84 одсто) листи чији сам носилац, мислим да су наши Мађари проценили ко је тај ко жели мађарско национално заједништво, али и ко је онај који намерава да га разбије! Ти који су желели да га разбију доживели су велики пораз на изборима“, истакао је носилац листе Мађарска слога и будући председник Националног савета Мађара у Србији Тамаш Корхец, који је, иако у јавности друго тврди, између осталог, и због убрзавања послова на правном заокруживању етничког дистрикта Мађара на северу Србије (чији је други човек у стручном тиму!), дао оставку на функцију војвођанског секретара за прописе, управу и националне мањине!


На путу сецесије

Медији у Мађарској пренели су и изјаву (на коју су одмах одговорили јер, по њима, намерно минимализује значај избора за националне савете националних заједница!), председника покрајинске владе и потпредседника ДС Бојана Пајтића, да „иако су избори за националне мањине били веома важни за очување идентитета националних заједница, одзив бирача није био велики, јер то нису били избори на којима се одлучује о непосредним егзистенцијалним проблемима! Да се одлучивало колике ће бити плате, да ли ће у нашу земљу доћи страни инвеститори и да ли ћемо овим путем ићи у ЕУ, одзив припадника националних заједница на изборима за националне савете сигурно би био већи“!



Пајтићу је из Будимпеште одговорено да је излазност Мађара била 55,52 одсто (свега 6,4 одсто мања од последње одржаних парламентарних избора у Србији), а да се ниједан од разлога које је навео као повод за излазак на биралишта (без обзира о каквим је изборима реч!) – не налази на гласачким листићима! То су, како је саопштено, уобичајене програмске политичке „мантре“ у предизборним кампањама већинских странака! Али, како су у Будимпешти додали, то не амнестира Србију да на иницијативу националних савета (Закон о поменутим саветима националних мањина, на велики притисак СВМ, уз здушну подршку матице, „с циљем бржих евроинтеграција Србије“, усвојен је августа 2009. године), републички, покрајински или локални органи власти преносе у целини (или делимично) оснивачка права над образовно-васпитним установама у којима се настава изводи искључиво на мађарском језику, над установама културе чија је основна делатност очување мађарске културе и над установама које обављају јавно информисање на мађарском језику! А за пренете надлежности државни органи Србије дужни су и да у целости обезбеде годишњи обим средстава за финансирање делатности тих установа (комплетан буџет!).



Резултат избора за НСМ представљају до сада највећи пораз политике војвођанских демократа: Бојан Пајтић



Савети уз то, од Владе Србије могу затражити укидање, односно поништење прописа државних органа и посебних организација, који „нису у складу“ са одредбама овог и других закона и прописа који се односе на националне мањине. Мањински „парламенти“, такође, могу да сарађују и с међународним и регионалним организацијама, државним органима, организацијама и установама у матичним државама(!), као и с националним саветима (или сличним телима националних заједница) у другим земљама. Могу, што је најбитније (и што им оправдава касније право на политичко самоопредељење!) да утврђују предлоге националних симбола, знамења и празника за националне мањине, као и да оснивају установе, удружења, фондације, привредна друштва!?

Мањине у Мађарској – не постоје

И док актуелна власт у Србији готово драматично денационализује државу српске нације (доводећи у питање и остатак њене целовитости), стално изговарајући да „испуњава услове за чланство у ЕУ“, Мађарској, која је од 1. маја 2004. унијска земља – ниједан од ових услова није био потребан за учлањење!



У Мађарској не постоје „национални савети националних заједница“ већ само цивилне самоуправе етничких мањина, које имају своје активисте! И ништа више. Забрањено им је страначко удруживање по националној основи! Немају право ни на заступништво у Парламенту! У Мађарској у области културе, образовања, информисања и службене употребе језика и писма националних мањина искључиву надлежност има – ДРЖАВА! Незамисливо је да се тим питањима баве „националне заједнице“. Да није тако, Цигани (којих у Мађарској има преко милион!) би у три (где су у већини) од 19 жупанија – увели ромски језик и писмо као службено. Уосталом, Мађарска ни не признаје никакве посебне националне заједнице (председник државе Шољом и премијер Орбан у сваком јавном дипломатском наступу говоре искључиво о 10 милиона Мађара, а не о исто толико држављана своје земље!). За Будимпешту су сви који имају држављанство Мађарске – Мађари, ма ког порекла били (мада их чак 54 одсто има словенска презимена!). А то се у целости односи и на све сународнике у расејању (зато је и недавно донешени Закон о двојном држављанству за све Мађаре изван матичне земље и изазвао такву буру у Европи, за коју Будимпешта – апсолутно не хаје!). Смисао тог концепта је у изградњи мађарске политичке нације, у којој партиципирају сви који се осећају Мађарима и која је свима њима у – најбољем интересу! Без обзира на то на којој територији живе!



У случају Србије, нажалост, концептом „националних савета националних заједница“ и њиховим „парламентима“, новим (готово једнаким!) партнерима власти – све је окренуто наопако! Овим концептом, који неумитно води завршној парцијализацији и балканизацији Србије, „хваљеним као модерним, демократским и европским начином афирмације мањина“, актуелна српска власт за унутрашњу медијску употребу конзументима перманентно катапултира да јој унијске земље аплаудирају због тога!? Размислимо! Зашто би аплаудирали када ниједна земља Европске уније на својој државној територији – не примењује концепт Београда! Не жели га. Нипошто. Јер, мисли на будућност државе!


Пише: Властимир Вујић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Igrale se pederlije na sred zemlje stradije

Педерлије ПАРИЗ 2007


У
црквама Московске Патријаршије служи се специјални молебан против светске економске кризе!Сваки народ је несрећан на свој начин.

Радмила Војновић

+++


У нашој измученој Србији Влада кроз невладине медије, црном и белом магијом, то јест пропагандом шири блуд! Најсвежији пример: болесно законодавство о дискриминацији нормалне већине! Закон о забрани дискриминације је глогов колац у срце и разум сваког нормалног човека! Кад је педерска интернационала покушала да организује поносну параду кроз Москву, власти су послушале Цркву и Патријарха, као и нормалну већину, и заувек и унапред забраниле такве скупове!

У Србији проевропска Влада изводи педерску револуцију. Др Фројд пише да је педера тешко претворити у нормалног човека као што је нормалног тешко претворити у педера! Да не би били слепи код очију и глуви код ушију, потражимо одговор код специјалиста за ову врло шкакљиву тему. Кроз медије нам невладини ванземаљци и вештице испирају мозак. Педерастија, осуђена од Бога и нормалних људи, као корен зла, извор психичких болести, лагане смрти, изрођавања, рекламира се као савршено нормалан избор! Живот наопачке, у стилу 69, кроз медије и масонске радионице за претварање нормалне деце у мулти култи лезбо геј шири се окупираном отаџбином.

Амерички др Берглер пише да је педерастија национална болест Америке! Србија тобоже нема алтернативу, мора у педерске евро-атлантске интеграције! Свевидеће Божије Око не дрема, па сида, као казна, коси све који воде живот у стилу 069!

У борби западне демократије против СССР, главни снајпер био је откриће харвардског професора Натана Лејтеса: латентна потиснута хомосексуалност Бланка Лењина! Глас Америке и Слободна Европа, окупили су 3 таласа совјетске емиграције, револуционаре психопате, јеретике лењинизма и стаљинизма, који су се борили за власт, док их велики паук Стаљин није побио или протерао као дисидентску кугу на Запад! (Солжењицина, који је роварио у СССР, отишао на Запад да би и тамо критиковао! Вечни бунтовник-манија реформаторства!) Наравно, и Стаљин је био психопата, др Бехтерјев му је поставио дијагнозу: параноја. Велики вођа га је стрељао. Узгред, Стаљин је био риђ, имао је суву руку, краћу 7 см од десне, спојене ножне прсте, патуљак, висок 155 см! За такве симтоме Торквемадина инквизиција је слала на ломачу!

Хришћански император Јустинијан оптужио хомосексуалце за све несреће, глад, земљотресе у Римској империји! .

У средњем веку уместо парада поноса, гореле су геј ломаче. Црква је товарише педере оптуживала за он лајн везу са самим сатаном (нека ми, балканској раби Божијој, опросте невладине организације, што га пишем малим словом)! Велике буржоаске и октобарска револуција легализују педерастију!

Чика Лењин је дао слободу педерима, а Стаљин 1934. године одузео! Велика Чистка почела је хапшењем и стрељањем педера, речју, пете колоне, издајника и шпијуна! У Социјалистичком журналу” Р.Абрамовича пише да је стара лењинска гарда организовала антистаљинску заверу, коју је сам товариш Стаљин означио као заверу хомосексуалаца! На трулом западу(нека ми опросте домаћи либерали) медији су кукали због прогона педерастије у ауторитарном СССР. Стаљин их је стрељао као бесне псе и слао у сибирски замрзивач. Демократска авангарда перестројке бејаху гејлије! Што се више успињете на друштвеној лествици, расте дегенерација, број педерлија, лезбијки, психопата свих нијанси, лево и десно од сатане, комунизма и демократије! Међу здравим људима, сељацима, степен дегенерације је 4%, а на врху , међу ” трулом интелигенцијом”, до 75 %, по истраживањима ученог др Кинсија! Нису опасни оних 4% отворених, већ потиснути, маскирани у Дон Жуане, мачо…Што кажу монаси, највећи успех ђавола је да нас убеди у своје непостојање! Агенти 069 испирају нам мозак од колевке па до гроба.

Како да их препознамо, браћо и сестре читаоци? Они хвале све што је наопако, на пример: у вери екуменизам, феминизам, у политици хаос, либерализам, у уметности модернизам, порнографију, шизофренију, (јеврејски сликари Пикасо, Шагал, Ворхол) све наопако и ружно.

Руси кажу да је Нобелова награда печат лукавог, (нобеловци су отворени педери, јеврејски дисиденти, Борис Пастернак, Јосиф Бродски, и глобални пион Солжењицин, маскиран у Руса, да би ширио неруске идеје, о пресељењу Руса иза Урала и кинеско освајање Русије)!

Швеђанин Нобел украо је у С.Петербургу формулу динамита. Беше педер, као и сионски мудрац С. Кјеркегор, који је тврдио да се ђаво, после Гутемберга, преселио у штампу! Агенти товариша сатане су против смртне казне, жале злочинце, а не жртве. Ако су мушкарци они су меки, слатки и слаби, ако су жене брију бркове, као Амазонке, типа Голде Меир и Јелене Бонер! Хомо породица: тата пасивни калимеро, јака мама, деца геј хипи слабићи!

У Србији смета им СПЦ и ћирилица! У средњем веку, света инквизиција их је спаљивала на ломачи, превентивно, као вештице и вештце(педере, лезбејке, педофиле, разроке, изузетно ружне, носате, грбаве, хроме, риђе са зечијом усном, патуљке, младежи величине трешње, неосетљиви на бол, печатом на глави а ла Горбачов, кад је доказано 5 симптома истовремено).

Суђења левичарима у време сенатора Макартија масонски медији назвали су “ловом на вештице”. Комунизам је у суштини идеолошка педерастија, доказ су оснивачи Мардохај Леви (Маркс), и његов партнер Енгелс! Још у Јеванђељу агенти 069 кажу: Име нам је легион, има нас много! То су револуционари, бунтовници који би да мењају свет око себе, јер не могу да промене своју болесну властољубиву душу опседнуту манијом величине или гоњења! Хомосексуалност у политици?

Вербални садизам, воајеризам и егзибиционизаУместо да гради и јача, наша геј влада 069 под маском децентрализације разграђује ово мало државе! Хиперактивна група бандита, на челу са хромим Дабом, који личи на свињу после лифтинга, упркос вољи нормалне српске већине, растура Србију!

Укинимо Титову аутономну покрајину. Доле глобалистички мазо-сценарио:

Играле се педерлије на сред земље Страдије, ситно коло до кола чуло се до Брисела!Играле се делије на сред срећне Србије! Јако с нами Бог!


пише Радмила Војновић


Kosovska organizacija Centar za Socijalnu Emancipaciju (QESh) učestvuje u Paradi ponosa!


Sa velikim zadovoljstvom obaveštavamo javnost da je Centar za Socijalnu Emancipaciju ([You must be registered and logged in to see this link.] poznata kosovska organizacija za promociju GLBT prava, otvoreno podržala prvu Paradu ponosa u Srbiji (ParaDA! – DA šetamo zajedno), koja kreće u nedelju, 10. oktobra, iz beogradskog parka Manjež.

Na našu veliku radost, predstavnici QESh-a najavili su da će u znak podrške našoj inciijativi na Paradu ponosa poslati višečlanu delegaciju ove organizacije koja će u subotu, 9. oktobra, da krene put Beograda iz Prištine. Organizatori Parade ponosa, Queeria – centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti (Kvirija centar) i Gej strejt alijansa (GSA), uvaženim gostima iz Prištine žele srdačnu dobrodošlicu!

Podrška QESh-a beogradskoj Paradi ponosa i najavljeni dolazak delegacije ove organizacije iz Prištine predstavlja važan pomak u odnosima GLBT organizacija u regionu. Pozdravljamo odluku kosovskog Centra za Socijalnu Emancipaciju (QESh) da podrži beogradsku Paradu ponosa, i uoči nedavnog usvajanja srpske rezolucije o Kosovu od strane Generalne skupštine UN, a u cilju što bržeg približavanja EU i evropskoj porodici naroda, pozivamo Vladu Srbije da što pre i formalno prizna nezavisnost kosovske republike i uspostavi dobrosusedne odnose sa najmlađim članom velike evropske zajednice.

Organizacioni odbor se iskreno nada da će beogradska Parada ponosa potstaći Vladu Srbije da prihvati realnost na terenu i da se konačno okrene evropskoj budućnosti naše dve zemlje.

Podrška QESh-a ovogodišnjoj Paradi ponosa (ParaDA! – DA šetamo zajedno) jasno pokazuje da je Parada ponosa ujedno i prvi suštinski korak ka uspostavljanju demoratskih normi, evropskih vrednosti i trajnog jedinstva u zemlji i regionu. Pozivamo sve građane da nas na sličan način podrže i da zajedno sa nama aktivno učestvuju u prvoj ali svakako ne i poslednjoj beogradskoj Paradi ponosa.

Vidimo se na Paradi!


ПОВОРКА ПЕДЕРА КРЕЋЕ СА КУКАСТОГ КРСТА!

Прави разлог избора парка Мањеж за стартну позицију педерске параде није то што су се у њему педери окупљали 70-их, што је маркетиншки смишљена прича, већ што се на средини парка налази огроман нацистички кукасти крст, један од омиљених симбола тзв. “геј популације“.

Наиме, на средини парка Мањеж, гледано из ваздуха, налази се слика великог нацистичког крста који је ту постављен од стране градских власти Демократске странке током реконструкције парка 2005. године. Зашто су „демократе“ обележиле Београд тим одвратним нацистичким симболом који је обележио страдање два милиона Срба у другом светском рату и зашто га нису уклонили иако је СНП Наши 1389 у последње две године упућивао више захтева градским властима, питање је на које би ДС морао да одговори!

Гледано са земље, краци крста немају никакву естетеску вредност за изглед парка, тако да је јасно да је циљ аутора био да његов нацистички симбол буде видљив из ваздуха.Избором кукастог крста за стартно место параде педерске организације у Србији вероватно су, на свој перверзни начин, желеле да подсете да је нацизам био нераскидиво повезан са стварањем тзв. „геј покрета“. Први случај стварања педерске организације били су управо тзв. Јуришни одред СА (Sturmabteilung) који су одиграли кључну улогу у довођењу Хитлера на власт 1930. године.

Вођа Јуришних одреда СА био је нацистички вођа и јавно декларисани хомосексуалац Ернест Рем. Иако је 1933., под притиском других нацистичких вођа, Хитлер ликвидирао Рема као и још 77 хомосексуалаца официра СА, педерастија и нацизам су повезани од свог почетка. Отуд и не изненађује чињеница, да су профашистичка хомосексуална удружења у Србији одлучила да крену у свој МАРШ управо са нацистичког симбола. На овај начин вероватно одају почаст Ернесту Рему оснивачу прве педерске организације.

СНП Наши 1389 захтева да перверзни и профашистички скуп заказан за 10. октобар буде забрањен, а да градске власти под хитно уклоне ово нацистичко обележје из Београда!


Информативна служба СНП НАШИ 1389

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПОВОРКА ПЕДЕРА КРЕЋЕ СА КУКАСТОГ КРСТА!

Прави разлог избора парка Мањеж за стартну позицију педерске параде није то што су се у њему педери окупљали 70-их, што је маркетиншки смишљена прича, већ што се на средини парка налази огроман нацистички кукасти крст, један од омиљених симбола тзв. “геј популације“.

Dođe vrijeme “da blagočestivi srpski narod mora da brani Crkvu i mnastire od popova i Vladika”(1)


Ш
та нам заиста каже мудро упозорење Владике Николаја Велимировића изговорено пре 60 година?

Српске Новине - ТОРОНТО, Часлав М. Дамјановић

++++

Такорећи непојамним распоном својег огромног поринућа у суштину веровања и у развој веровања у цивилизацијски различитим срединама и периодима, верска духовност Светог Владике Николаја досегла је схватање суштине Правог Славља… али је истовремено досегла и овоземаљску мудрост, јер је у његовом порињавању у суштину, исто као и у схватањима израслим из свега онога чему је био сведок, и наравно као и из патњи сопственог живота – један од саставних делова било учаурење у Историју и изчаурење његове овоземаљске мудрости из Историје – што га је довело до дубоког и мудрог сазнања да глобални властодржитељи уз здушну ‘’помоћ'’ најмљених ‘’локалних намештеника'’ манипулишу Историјску Истину и намећу Историјске Лажи.
Очигледно је да је дубина те мудрости надарила Владику Николаја да схвати да ни ужас усташтва нити ужас комунизма – нису били изоловани случајеви изоловане мржње нити изолованог садизма – баш зато што је његова овоземаљска мудрост настала и из његовог бивања директним сведоком Издаје циљева Другог светског рата, Савезничке Издаје Србије и Равне Горе, и Савезничког наметања комунизма Србији – те је и злочине усташтва и комунизма, као и све остале поменуте и непоменуте злочине – схватио као делове много општије, много препреденије, и много злије антисрпске уроте… и зато је и схватио да ће временом… осим деформације историје, правде и истине – уследити и деформација културе, наслеђа и образовања… и да ће неумитно најзад уследити и – деформација Вере.

Зато, као што чак ни данас не изненађује савременост давних мисли Светог Саве, тако уопште не изненађујуе ни мисао Владике Николаја да ће ‘’доћи време да ће благочестиви Српски народ морати да брани Цркву и манастире од попова и Владика'’ – јер је Владика Николај већ пре 60 година схватио да ће мрзитељи Срба манипулативним политичким утицајима и деформисаним образовањем наметнути у будућности на врх Цркве верски и морално деформисану већину владика са задатком да докрајче ‘’ломљења кичме Србији'’ покушајем да у Србима униште Постојање Српске Духовности… а све то наравно у оквиру општег белосветског Зла којим се покушава ликвидација Православља и Вере у Господа Бога.

Зато је то разобличење антисрпске завере постало јасно тек данас:

Зато што је њено Антисрпско Зло разобличено тек њеним данашњим насртајем на Српску Духовност и Веру!
И зато се данас у Срба поново разбуктао енергичан отпор против угрожености Вере:
Зато што је Вера – суштина Постојања Срба!


Бој Небеске Србије за Чистоту Вере није никад престао!

Зато се енергично ‘’НЕ!'’ аустралијских српских православаца против угрожености Вере у званичном Саопштењу и позвало на упозорење Светог Владике Николаја Велемировића ‘’да ће доћи време када ће благочестиви Српски народ морати да брани Цркву и манастире од попова и Владика'’ – зато што православни Срби Аустралије и Новог Зеланда – супротно јевтином ‘’теоретисању'’ најмљених и заблуделих провокатора Вере – исто као ни прогнани монаси у отаџбини – не бране ‘’чувањe места'’ – него очување ‘’душе'’(1) – тако и аустралијски Срби бране Православље које је својом јеретичком инквизицијом угрозио епископ-фалсификат Иринеј Добријевић – и зато се њихово Саопштење и позива на упозорење Владике Николаја Велимировића од ‘’пре 60 година'’ – јер је епископ-фалсификат ‘’располовио Свету нам Цркву'’ – и исто као и његови сатрапи у отаџбини – ‘’довео до новог раскола'’ – и то ‘’много већег'’ од оног ‘’најтежег у комунистичким временима'’!(2)

И иако стрепе да их је ‘’Бог казнио'’ – што је највероватније тачно да Бог кажњава оне Србе који постадоше млитави и смушени – аустралијски српски верници оптужују фразеолошку паролу епископа-фалсификата ‘’ми смо за јединство Цркве'’ – да је лажна – што уистину и јесте јер је обмањивачко ватиканско-комунистичко узурпирање Вере по клеветничком систему ‘’кадија те тужи, кадија те суди'’! Због те лажи су од епископа-фалсификата чак захтевали ‘’restrain order'’ – ‘’судско право на успостављање реда'’!(2)

Уистину аустралијско ‘’Не'’ манипулацији Црквом изражава непоколебљивост духа полувековне борбе аустралијских верника за Чистоту Вере! И иако јесте врло очигледно да су Срби Аустралије одлучни да одбране Цркву и Веру од самозваног арчења епископа-фалсификата… одговоримо ипак на суштинско питање:


Шта нам заиста казују аустралијски Срби?

Казују нам да се њихова одлучност – не односи само на јерес епископа-фалсификата Добријевића!
Казују нам да се њихова одлучност – не односи нити само на инквизицју којом он у Аустралији угрожава Српску Православну Веру:

Казују нам да њихова одлучност доиста указује на јерес коју уљези покушавају да зацаре у – целокупној Српској Цркви!
Казују нам да њихова одлучност доиста исказује свеукупну одлучност свеукупног Српског Народа и свеукупног Веровања Српског народа – да Чистоту Вере одбрани од свеукупне угрожености!

Казују нам оно исто што су шездесетих година исказали Митрополит Дионисије и Слободна Српска Црква:
Да Бој Небеске Србије за Чистоту Вере – заиста није никад престао – нити ће икад престати!
Према томе, закључак је безпоговоран:

Заиста ‘’дође вријеме'’ за ‘’одбрану Цркве и манастира од попова и Владика'’!
Из ове неумитне Верске Истине – и из ове Српске одлучности – произилази следеће:
Прво – јасно изражена одлучност да се одбрани Чистота Вере долази већином из емиграције!
То наравно значи да долази од Срба који јесу антикомунисти!
Али… то истовремено значи да одлучност долази од Срба који знају и схватају Чистоту Вере – и који зато што је заиста схватају – зато живе Чистотом Вере – и зато живе за Чистоту Вере!

Зато настављају Бој Небеске Србије за Чистоту Вере – који престати неће…
Та јасност и одлучност наставили су да живе у њима зато јер их није поколебало наседање ни на комунистичке, ни на ватиканске, нити на западне лажи… нити на негдање нити садање лажне демагошке фразеологије локалних најамника.

Друго – то Српско преживаљавање Чистоте Вере, и ту Српску одлучност да живи Чистотом Вере – јеретички уљези који су заиста проузроковали и давни ‘’раскол'’ – и истоветни јеретички уљези који проузрокују и данашњи раскол – лажно клеветају Чистоту Вере – што заиста значи да клеветају управо саму Веру – као да је она ‘’раскол'’!
Треће – у отаџбини – данашње Српско преживаљавање Чистоте Вере, и Српску одлучност да се живи Чистотом Вере – истоветни јеретички уљези прогањају и лажно клеветају као ‘’зилотизам'’ – иако су и у отаџбини ти истоветни јеретички уљези – заиста ти који покушавају да Чистоту Вере деформишу у зилотизам.

Српско преживаљавање Чистоте Вере, и Српска одлучност да се живи Чистотом Вере јесу једно те исто и у отаџбини и у емиграцији!

Иако јесу једно те исто, ипак… данас још увек није премошћен јаз између верника у отаџбини и верника у емиграцији – јаз који је можда настао зато што су Срби отаџбине много више од Срба емиграције били подвргнути перфиднијој пропаганди и баш зато су чешће подлегли извесном губитку јасности схватања Чистоте Вере – и поготово губитку јасности схватања јереси коју уљези покушавају да наметну.

А баш зато су јеретички уљези и завели добар део Срба и у отаџбини и у емиграцији, злонамерно и смишљено – у тај амбис вештачког расцепљења – који су уствари они брутално наметнули зато да би то вештачко расцепљење екслопатисали за свој јеретички покушај да докрајче Српску Чистоту Вере… па и Веру као такву.

Та њихова подла манипулација је до сада била прилично успешна јер се њихова Лаж заснива управо на вештачкој различитости јасности схватања фалсификата Историјске прошлости – фалсификата чији је циљ управо покушај наметања јереси уместо Вере.

Зато… иако је то тоњење у пропагандни амбис – заправо у омлитављеност свесности раскринкавања Историјске прошлости – пресудан узрок омлитављења доброг дела Срба – баш из тога произилази одговор на суштинска питања:

Зашто је данас дошло до поновног енергичног разбуктавања Српске Верске Свесности – иако је на опасност угрожења Вере указано већ пре 60 година?

Зашто је тек данас постало акутно да се ради Одбране Вере мора премостити наметнут амбис вештачке верске расцепљености?

Зато јер је тек данас постало акутније него икад да се раскринкају лажи Историјске прошлости!
Зато се Лаж пропагандног амбиса мора премостити – зато да би се постигла Моћ стварног Јединства Вере – зато што је дуготрајно кривоклетство Историјске Лажи тек данас открило своју најстрашнију злу намену:
Садистичко скрнављење најсветијег у српском идентитету!

Зато што је Зло тек данас открило да – није само фалсификатор Историјске Истине – већ да му је стварни циљ садистички покушај оскрнављења суштине Српског духовног Постојања!

Зато је исто онолико колико је данас акутно верско јединство ради оснажења пуне Моћи Вере да надвлада Зло – исто толико акутно и јасно схватање Антисрпске Историјске Лажи – што значи јасно сагледавање не само Истине Равне Горе – и не само јасно сагледавање савезничко-нацистичке Издаје Србије и Равне Горе – већ је данас још и најважније јасно схватање Духа Равне Горе:

Jасно схватање Духа Срба који су поновили Цара Лазара!
Jасно схватање њиховог схватања Правде и Истине!
И изнад свега – јасно схватање њиховог схватања Чистоте Вере:
Јасно схватити њихову одлучност да живе Чистотом Вере!
Само тако се може јасно схватати због чега су се Срби доиста жртвовали у оба подухвата за Правду – и то и за Божије и Божију Правду… и у доба Лазара и у доба Драже!

Зато нема никаквог ипак нити можда:

Све се зна!
Речи Вере – ‘’Ми верујемо у Господа, а не у Вас'’ – упућене самозваном администратору Вере – поводом његове клевете ‘’већ се говори: Владика Артемије ствара Шишатовачку Епархију'’(3) – разоткривају Зло које се прикрива иза те Лажи!

Зато су поводом те исте лажне клевете самозваном администратору Вере упућене и Речи Вере:
‘’Злобни и злонамерни Амфилохије'’!(4)

И тако и јесте… јер чак ни сам Господ – није администратор Вере!
Не!
Вера се развија и постоји у души!
Вера се развија и постоји од срца!
Вера се развија и постоји из Божије Благодати којом нас је Господ подарио!
Вера се – не – развија лажима, титулама, клеветањем, звањима, поретком, тајним чиновима…
Вера се – не – развија нити прелешћу, нити самоувереношћу у сопствену височију…
Вера се – не – развија нити постоји у прелешћених најамника који натурају раскол и користе цркву за маскараду своје најмљене ‘’злобе и злонамерности'’.

Зато нема никаквог ипак нити можда – јер све се зна!

Оптужбе узурпираног Синода, не само противканонско и безаконо прогањање и свргавање, не само инквизиција и претње некаквим црквеним судовима, не само одбрана поретка уместо Вере… већ поготово бесмисленост лажних оптужби којима се прикрива не само злонамеран раскол и подређење Цркве зилотским и јеретичким утицајима… и не само лажне оптужбе које је већ бесмислено и цитирати – него ‘’комитетска'’ диктатура узурпираног Синода у већ много, много дужем временском периоду – што заиста значи:

Настављање Издаје и настављање Раскола!
Што заиста значи:
Арогантно настављање покушаја ломљења кичме – покушајем ломљења душе!
То не само да нема никакве везе са Вером – то је најобичнија јерес!
Све се зна!
Шта значи ћутање Цркве?
Шта значе само повремене револверашке изјаве и пречести фалсификати такозваних администратора и образовних управитеља и поједина шкакљива писма појединих владика?

Шта значи ћутање патријарха?
Све то значи да се ништа није променило!
Ништа се није променило од патријарха Германа!
Ништа се није променило од страховладе Кноја, Озне, Удбе!


Зло покушава Раскол Српске Душе!

Али… нешто се јесте променило:
Данас најмници Зла покушавају Раскол Српске Душе!

Зато се данас све зна:
После дуготрајног покушаја ломљења кичме – данашњим покушајем Раскола Српске Душе – Зло јесте открило своје садистичко наличје.

Небеска Србија је Чистота Вере!

Србима је Уска стаза Божија зацртана:
Ту Уску стазу Божију зацртала је Чистота Вере!
Та Уска стаза Господња јесте суштина Постојања Срба!
За ту Благодат дату од Бога – Срби морају одбранити Православље.
За ту одбрану – Вера се мора сјединити у целину!

За ту одбрану мора се досегнути свесна јасност Историјске Истине из које су манипулацијама и фалсификатима проистекли Историјска Лаж, пропагандно угњетавање и инсталирање јереси у Цркви.

Са савешћу, памећу, и очима које нам Бог дарива – не да гледамо – него да видимо – зар ћемо као слепци обамнути себе да је на пример Митрополит Амфилохије постављен да прогна Владику Артемија и отме Грачаницу – само зато да – преда Косово? Зар ћемо као слепци обманути себе да је задатак да преда Косово – поверен човеку који већ увелико покушава да – преда Српску Цркву? Зар ћемо као слепци обманути себе да је за предају Косова постављен човек који већ увелико покушава да угрози Српство шовинистичком замлатом да је Косово црна Гора? Зар ћемо као слепци обманути себе да је читава та клика самозваних уљеза постављена од стране исте историјске ујдурме која је издала Србију и Равну Гору зато да би данас покушала да уништи Небеску Србију?

Или… ћемо видети и схватити да је данас – као на давном Косову:
Србин на бранику оне Србије која је Срце Православља!
Да исто данас – као на давном Косову:
Србин мора да избори бoj који није само зa ускогрудо преживљавање нације нити граница – него бoј за преживаљавање Чистоте Вере!

Да је исто данас – као на давној Равној Гори:
Србинов Бој – Србинов Дуг Божијем.
Зато Србин мора да схвати да данас јесте Верски Тренутак:
Тренутак пресудан за преживљавање Веровања у Бога.

Иако… без обзира на нас, Србе… Право Славље и Веровање у Бога преживеће… преживеће са нама… или без нас. И без обзира да ли са нама или без нас… одговорност нашем Постојању које је одувек наш Дуг подареној нам Божијој Благодати… чак ако и паднемо у боју… чак и ако се разбјежимо ка кукољи… биће оно што је увек српски бивало:

Биће наш Дуг Милости Господњој… и како рече Немања, по њој ће потомци знати претке и ценити их… или их ценити неће. Јер… жив је Србин… и зато, како у једној од давних видовданских беседа, коју је цитирао Војвода Ђујић, рече Свети Владика Николај – ‘’српски Богоносни народ попови и владике већ десетак година изгоне из Цркве и одгоне од Бога – па никако у том послу не успевају…'’ – староставно истинско значетије Србства биваће онавким каквим одувијек бијаше:

За Крст часни и Слободу златну – Равна Гора победити мора!

Часлав М. Дамјановић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Ватикан против Православља

Писмо генерала Александра Лузана Мусолинију:

“Драги Дуче, безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола.

Зато и журим да Вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 км од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин.

Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година.
Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило!
Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама.

Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се зачуло дечје кркљање.

Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Српкињу (Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година.

За све време, певао је силом доведен оркестар Цигана.

На вечну срамоту наше римске цркве, и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасили, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Од хиљаду и нешто душа, у селу нема никог. Истог дана, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму, или на животињски начин побили. Покољи Срба су достигли такве размере, да су у тим крајевима загађени и многи извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.”



извод из књиге: ''Између Хитлера и Павелића''- Глез Фон Хорстенау

http://pravoslavniforum.com/forum/index.php?topic=841.15

Zadnja strana



Karići nisu Šarići



Piše: Bogoljub Karić





Evo da vam se javim iz bratske Rusije koja mi je široko ruke raširila i dočekala me kao svoga, baš onda kad me banda naša srpska, domaća, isterala iz domovine za koju sam ja više dao nego što će oni ikada dati. Ma šta dati, oni bi uzeli i majci i ocu i svakome od koga mogu! Dobro ih zapamtite, takve majka više ne rađa! Takvih lopova, prevaranata, baraba, bilmeza, hohštaplera, džeparoša, cinkaroša i svake druge fele nema ni u jednoj drugoj državi. Ima, u stvari, ali ne mogu da budu na vlasti! Takvi su u sređenim državama stanari drugih institucija. Onih sa bravama i rešetkama. Dugogodišnji odmor, brale moj, nema zezanja! A u našoj grešnoj Srbiji, takvi, i samo takvi mogu da dođu na vlast. Pošten čovek ne može.

Braćo Srbi, stvarno, šta je ovo, dokle bre ovaj teror? Ja sam se sklonio, evo me u Moskvi, putujem i drugde po svetu, vidim da nikoga ne zanima ni srpsko krivosuđe ni banda na vrhu države. Niko ih, bre, ne zarezuje, kao da nisu živi! Samo još u Srbiji zastrašuju i maltretiraju sirotinju, imitiraju da su važni, glume da su neki stručnjaci i da ih svet uvažava, da su bitni i slične baljezgarije.

Da vam kažem pošteno, ja sam pare napravio u jedno vreme kad je i državi i režimu trebalo da imaju nekoga bogatog, nekoga ko je dokaz da može i u Srbiji lepo da se živi. Dala država pogodnosti, pa sam to iskoristio, ali radom, a ne vatanjem zjala.

Eee, kad je došla ova druga sila, kobajagi ova demokratija, zasedoše mi na grbaču Dinkić i društvo, pa udri po Bogoljubu. Daj milion tamo, daj milion ovamo... Kad im je i to malo bilo, ajde plati ekstraprofit, ajde plati demokratski reket, ajde daj donaciju za ovo i ono. Pa ni tu ne stadoše, nego, Bogoljube, Mobtel nije tvoj, tu si oštetio državu za 40 miliona, a televiziju BK ćemo da ti ugasimo. Eeee, onda i meni puče film, reko, sad će Bogoljub da vam pokaže kako Musa dere jarca. Pa ti uđem u politiku, izađem pred narod, pozovem i sirotinju i bogataše da se manu ove zajebancije sa lažnim demokratama, nego da ih menjamo, da pravimo državu za svakoga ko oće pošteno da radi, a ne samo za malu lopovsku bandu koja sedi u Vladi i oko Vlade Srbije

Bogami, vidim ja, narod krenuo za mnom, zavoleli me odma, prepoznali čoveka iz naroda. A ovi ljubomorni, oće da puknu od muke, pa krenuli da se sprdaju preko svoje štampe: eno ga Bogoljub maše zelenom salatom, zove narod da malo popase. Ili, eno ga Bogoljub nudi narodu da jede korenje, isto kao i Sloba Milošević.

Ali, jok bre, nije im uspelo da me kod naroda zajebu. Narod sve vidi, nije glup. Znaju bre da sam i ja bio sirotinja, radnik, muzičar, svašta nešto dok se nisam obogatio. Nijedan mi poso nije bio težak. E, kad su videli da ne mogu narod da oteraju od mene, nego da mi se partija množi, i da ću da uđem u vlast, onda su rešili, ili da me ubiju ili da me proteraju.

Da sam mirno sedeo i plaćao reket svakoj barabi, ja bi i danas bio u Srbiji. Ali nije moglo. Ne daju brale da se širiš, da radiš. Što reko naš pametni narod: niti kosku glođu, niti drugom daju.

Nisam čekao da me strpaju u neku dušegupku, da umrem u nekom kazamatu, od Beograda do Požarevca, ko zna gde bi me strpali. Reko ja sebi, beži Bogoljube iz pakla, nije ti još vreme da mreš. I tako se obretoh kod braće Rusa. Od tada do danas, mogu samo da se poklonim vladi Rusije i ovoj veličanstvenoj zemlji koji su mi omogućili da živim pošteno i dostojanstveno i koji me nisu pitali ništa (sve oni znaju!), niti je nekome palo na pamet da kaže, ajde Bogoljube, daj neko milionče reketa za majčicu Rusiju. Jok, bre. To samo u Srbiji ima. I to onako, banditski i pokvareno.

Nije meni Dinkić reko, daj Bogoljube za Srbiju, dao bi ja za Srbiju i davao sam, nego on je na mene skočio kao kobac, da mi iskopa oči! To su bre najgore i najstrašnije komunjare sa dna kace, one koje ne priznaju ni Boga ni narod! On meni da kaže da sam oštetio državu Srbiju! On i cela ta banda lažnih demokrata!

E neće da može ovako, no ćemo se još gledati, ali sa različitih strana. Evo pišem knjigu memoara pod naslovom "Razgovori sa ljudima i neljudima", pa neka narod čita kolika sam ja bio ovca među onakve vukove, i kako sam čudom preživeo. Neka narod sazna kome sam sve davao pare, ko je dolazio kod mene i šta je sve pričao.

Neka se jednom digne zavesa i vidi ko sprovodi teror u Srbiji. Pa nisam im ja Šarić, mene niko nije u Srbiju doveo da dilujem drogu i da od tih para plaćam državi reket. Ja sam rođen u Srbiji i u Srbiji sam radio i zaradio. E, sad, što se nekome ne sviđa koliko sam bogat i ja i moja familija, to je druga priča.

Ponavljam, nisu Karići isto što i Šarići, i ko mi takne onu preostalu imovinu u Srbiji, ja vi obećavam da će neko da izvuče deblji kraj. Neka se dobro saberu i preispitaju ovi Tadićevi pioniri, razne Malovićke, specijalne sudije, ministri-lopovi i svi njihovi čankolizi. Nemoj neko da mi se slikao pored moga objekta, nemoj neko da ga je prisvojio i obećao na poklon nevladinim organizacijama i slično! Dobro neka razmisle ovi što su se razgaćili po Srbiji. Evo, ja da im kažem. Srbija ima saveznika, ali ovaj režim nema više nikoga u svetu ko će da ga podrži. A mene kao građanina koji sam pod zaštitom Rusije, ako me neko dirne, neka zna da je leto kratko a ruka Putinove vlasti podugačka! Nemoj da nekome bude žao, i nemoj da neko sutra kaže, brate Bogoljube, ogrešismo se od tebe, praštaj ako Boga znaš, nije do nas, to su ovi odozgo bili pritisli. Ne zanima me. Koji, bre, odozgo? Koliko ja vidim, samo je jedan gore, i taj će da ode jer je dozlogrdio i Rusima i Amerikancima. Koliko vidim, samo je Srbima dobar.

I tako. Deset godina Sloba, deset godina lažne demokrate, pa će narednih deset neko treći...

Sad kad je ova sramota sa Kosovom završena kako je završena, ja očekujem da će sve da urade da skrenu pažnju od skandala koji su nam napravili sa tom presudom u Hagu. I zato upozoravam, ako se obruše ponovo na mene u mom odsustvu, ja im obećavam malo veću silu i njeno prisustvo. Pa da vidimo.

I na kraju, pozdravljam moga prijatelja koga ovih dana napadaju i pokušavaju da oteraju iz Srbije i očerupaju preko svojih kurvi: ne daj se, ali ako nema druge, dobro si došao u Moskvi! I ti i svi drugi ozbiljni poslovni ljudi.

Pozdravlja vas Bogoljub. Vidimo se u oslobođenom Beogradu!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zadnja strana

Na koncu lonca



Piše: Ivo Josipović





Cijenjeno srbijansko pučanstvo, mili čitatelji vašega tiska, čast mi je i osobno zadovoljstvo da mogu i ovom prigodom izraziti svoju radost i divljenje svjetonazorima vašega predsjednika Borisa Tadića, nesumnjivoga štovatelja svega europskog, a bogami i euroazijskog.

Evo, od kako sam proglašen predsjednikom sviju Hrvata, ja polako upoznajem njegovu osebujnu ličnost, te se nikako ne mogu opredijeliti glede mojih osjećanja: da li mi je taj čovjek drag ili sam zgrožen njegovim neopisivim dječaštvom i teškim nepoznavanjem svijeta i politike?

Moram vam otvoreno priznati, bilo mi je par puta i neugodno sa njim, jer je on umjetnik kršenja protokola. Recimo, ono kad smo šetali rivom u Opatiji, i kad je dobacivao nekim djevojčicama... Pa to je bilo tako pučkoškolski! Da nije državnik u pitanju, razumio bih, ali...

No, kako god bilo, ja se radujem susretima sa njim, jer je to uvijek zabavno i uzbudljivo (nikad ne znaš što te čeka i na što je on spreman da bi mi užitak bio veći).

Ja ne mogu ovdje govoriti kao psiholog jer to nisam, ali mi je vaš predsjednik ostavio dojam jednog neiživljenog dječaka kome je netko ukrao djetinjstvo (utakmice, koncerte, izlaske s djevojkama i sl.).

Ne mogu mu zamjeriti što voli da se druži. Pa tko bi mu takvo što zamjerio? Ali, ja vam volim klasičnu glazbu, i volim skladati za simfonijske orkestre, a njemu je milije gledati nogomet ili slušati Zdravka Čolića i Bijelo dugme.

No, dobro, nisu to neke razlike koje bi mogle ugroziti naše dvije zemlje. Prije će biti da nas kultura i šport mogu spojiti u nekoj novoj kvaliteti.

U čemu se, u stvari, moj srbijanski kolega i ja slažemo sasvim? Pa, ako malo bolje pogledate, bit će vam jasno da smo se i jedan i drugi krenuli klanjati svim žrtvama svih ratova.

Dobro, ja sam otišao korak dalje, pa sam otišao i na partizanska i na domobranska i na ustaška groblja (svatko ima pravo na grob!), a vaš predsjednik Tadić ode jednom godišnje na Avalu kod Neznanoga junaka i jednom godišnje u Srebrenicu. Na četnička groblja ne ide, ali, koliko čujem, ide redovno na VMA. A što tamo radi? Od čega se liječi? Gdje ga boli? Volio bih znati, pitat ću ga diskretno da se ne naljuti...

Što vam dalje mogu reći glede Borisa Tadića i mene? I moj i njegov tata su bili i ostali komunisti, ali treba i tu uočiti jednu razliku u kvaliteti u korist vašega predsjednika. Naime, njega je tata vodio svakoga ljeta sa sobom na Korčulu, na taj slavni jadranski otok gdje su se u ono doba održavale sjednice srpsko-hrvatskih filosofa sviju boja. A mene je moj tata držao u Zagrebu. Ma, nije on mene zadržavao, nego sam ja više volio skladati muziku i uvečer malo izaći van. Unatoč mojim simpatijama za filosofe, što bih ja s njima radio, posebno u tim momačkim godinama?

Vjerujem da je i Borisu bilo dosadno. Morao je sebi naći kakvu zabavu. Ne znam ništa o tome, ali ga moram upitati (već me godinama to muči), do koliko sati mu je tata davao izlaz, gdje i sa kim je smio izaći, te kako se uopće provodio...

Iz svega ovoga lako je zaključiti kakve su posljedice njegovoga mladalaštva po današnju srbijansku politiku, kako vanjsku tako i unutarnju.

On, naime, želi izaći van, želi se provoditi, a koliko sam primjetio, on i dan-danas bježi od kuće. E, sad kad smo kod toga bjekstva, ide mu naruku to što je predsjednik pa može stalno pronalaziti isprike za svoja putovanja.

(Mada ja ne vjerujem da više itko iz familije pita gdje on ide i što radi.)

A o čemu, pitat ćete se, razgovaramo predsjednik Tadić i ja? Pa, što da vam kažem...

Ako bih vam povjerio da su to lake note, te da nemamo teških tema, nećete mi vjerovati, ali to je naprosto tako. Uglavnom, kaže on meni, hajde Ivo da malo prošećemo, pa ćemo kasnije na ručak, imaš li kakvo zanimljivo društvo žensko-muško, jesi li ih poveo sa sobom ili da ja dovedem ove moje, gdje ćemo uveče i sve tako...

Ja bih da vaš srbijanski predsjednik i ja pričamo malo ozbiljnije, da otvaramo mješovite tvrtke i idemo sa gospodarstvom naprijed, da vidimo što nam je činiti u pogledu povratka prognanika (nije valjda da su svi Srbi iz Hrvatske sretni u Srbiji pa im se ne ide doma?)...

Ali, ne da mi se sa njim o tome pričati. Lakše mi je da ga pitam: gdje ste Vi, Borise, kupili tako divne hlače, koje marke vam je ovako lijep auto (sat, cipele, etc..), koji vam je dizajner namjestio kabinet i znate li da su kravatu izmislili Hrvati?

Nadalje, pošto sad znam da njegovim ušima više gode lake note i da on ne voli slušati teške teme, odlučio sam njemu lično skladati jedno simfonijsko djelo koje će se zvati "Poslednja Borisova vlada", da je sluša kad ode u političku mirovinu koju mu ja iskreno i od srca želim.

Jer, ako ovako nastavi da djeluje na vanjskopolitičkoj sceni, kao predsjednik-maneken jedne male države kojem je politički uspjeh dovesti holivudske glumce i pjevače, onda će ova srbijanska pretvorba biti jedinstvena u svijetu. Zapravo, Beograd bi se mogao konzervirati kao neki filmski grad kojemu ne treba ni Koridor 10 niti drugi putevi diljem Srbije...

Joj, ja se ispričavam, počeo sam ovdje prosvjedovati kao da sjedim na čelu srbijanske oporbe, a to dapače nikad nisam bio niti imam ambicija biti... Ali, moram još ovo reći:

U cijelom je regionu situacija ozbiljna, samo se vaš Boris zabavlja. Evo, prije neki dan čitam ja u jednom izvješću da je baš on rekao kako je Srbija statistički izašla iz krize! Ma je li moguće?!

Unatoč svemu, radujem se doći u Beograd. Milo mi je kad vaš predsjednik dođe u Zagreb. Meni će on stvarno faliti čim ode. Evo, već mi fali. Tko bi mene bolje zabavio od njega, gdje bih ja sugovornika te širine našao? Da mi ga je u Hrvatskoj imati u Saboru, ne bi naše sjednice bile tako sumorne.

Opušteni srbijanski predsjednik bez smisla za protokol, ali sa smislom za humor i neizlječivi optimizam bez pokrića... Naprosto, takvo čudo mi u Hrvatskoj nemamo. Imamo drugih čuda, ali takvo ne. Nemojte što zamjeriti, ali, na koncu konca, svi smo u istom loncu. Njegova me ličnost i njegova politika zanimaju. Moraš znati što ti susjed misli. Od susjeda se pobjeći ne može.

Bok. Adio. Fala na prostoru.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zadnja strana



Što nekima do kolena bilo, Radomiru po zemlji se vuče



Piše: Radomir Antić Mister





Milo mi je, dragi moj fudbalski narode, što i mi polako postajemo realni ljudi. Jer, nije sramota izgubiti dve utakmice na Svetskom prvenstvu, sramota je lagati i krasti!

Drugo, da ništa nismo uradili nego što smo uopšte tamo otišli, velika je stvar. I to što smo Nemce pobedili. Mnogi su to shvatili i hvala svim razumnim građanima.

Ali, ima i nerazumnih ljudi. Ima tu raznih "fudbalskih radnika" koji bi da stvari rešavaju na raznim sednicama i plenumima, na kongresima i svetosavskim akademijama, na kafanskim tribinama i vidovdanskim saborima...

E, ne može, gospodo, više tako kako ste do sada radili!

Pa šta ako smo poraženi? Vi ste, gospodo "fudbalski radnici", koliko do juče bili "nacionalni radnici", i slavili ste svoje poraze kao pobede! Je li tako da vam je i dalje srcu milije carstvo nebesko nego carstvo zemaljsko? Ako je tako, a znate da jeste, u čemu je onda problem? Ja prosto ne mogu da vas prepoznam... Hoćete planirane pobede, hoćete dogovorene titule, obećali ste sponzorima, razumem ja to... Ali, ne mogu da razumem gde je onaj vaš dojučerašnji guslarski duh iz dinarskih zavičaja, što sad ne kažete: "...Ja li grmi, ja l' se zemlja trese, kog junaka zbog poraza bese, mi ne damo da Radomir gine, ni da padne s tolike visine, no ćemo ga podržati skupa, nije laka selektorska klupa!"

Dakle, kad budem čuo gospodu guslare, u stvari ove "fudbalske i nacionalne radnike" da ovako govore, onda možemo da razgovaramo. Pa nije Mister Antić od prekjuče, pa ja sam godinama izbegavao da se kandidujem za fudbalskog selektora u domovini, jer sam znao ko ovde vodi fudbalske i druge poslove. Ali, kad sam već odlučio da dođem na tako delikatno mesto, moj jedini uslov je bio da se guslari sklone malo u stranu ako već ne mogu da odu iz fudbala. I da vidiš čuda, neko vreme je i bilo tako! Niko nije ni guknuo a kamoli da je gudalo dirnuo! Tako je to kad pobeđuješ. A kad počneš da gubiš, evo ih da leleču i proklinju, kod jataka da se okupljaju i traže ustanak i osvetu. Evo, samo čekam dan kad će da izađe neki slepi guslar (koji je uzgred i "fudbalski radnik"), i da zakuka u pratnji omiljenog mu instrumenta:

"...Mili bože, misli mi se množe, te razmišljam šta Radomir može, da se skloni ili se pokloni, da ostane ili da prestane!"

Nešto sam razmišljao, mada nemam taj talenat, da na gusle odgovorim guslama:

"...Udario junak na junaka, slepi pevač na fudbalsku nejač, koji svira protiv Radomira, Mrki Musa bije se u prsa, traži Marka sve do sunca žarka!"

Hoću da kažem, ja nisam talenat za te stvari, ali ako me naljute, napisaću jedan "Mondijalski ciklus" (što podrazumeva predmondijalski i postmondijalski), u kome ću potanko da opišem ale i bauke kojih smo se moja selekcija i ja klonili koliko god smo mogli.

Znao sam, nije da nisam, da će doći dan susreta sa nečastivim iz Fudbalskog saveza, te da taj susret neće biti prijatan kako god da se fudbalske bitke i okršaji završe. I spremao sam se na to. Napisao sam i govor koji neću da pročitam ako utvrdimo pakt o nenapadanju. Ide Evropsko prvenstvo, to i guslari na grani znaju! Nije vreme da se menjamo u nedoba. Ko ne veruje neka pita sponzore. Ko ne veruje sponzorima neka pogleda s prozora šta se dešava. Protestuje li narod? Buni li se neko? Ima li incidenata? Dakle, ako je sve mirno i fino i ako nas je ovo razumno građanstvo dočekalo parolom "Vi ste za nas pobednici!", šta tu mogu da urade slepi guslari i "nacionalni radnici"?

Eeee, ali nije Radomir Mister Antić Englez, nego Srbin, brale! Zna on da đavo ne spava. Znao on da je svako ko nije slušao pesmu, na kraju slušao oluju!

Krenuo sam, uvaženi ljubitelji fudbala, u jedno dublje razmatranje naše fudbalske stvarnosti i zbilje, i došao do zaključka da je to jedna vrlo visoka politika u kojoj su niski udarci pitanje tradicije. A vi znate da je tradicija kod Srba jedna sveta stvar i da sa njom nema pregovora.

Dakle, u duhu te tradicije, ja očekujem sledeće...

Tražiće guslari (i već traže) moju glavu na panju. Staviće je u kesu i baciti pred noge glavnom guslaru koji je prvi počeo da gudi, pre nego smo i došli kući iz daleke Južne Afrike.

On će tada da zatraži pregovore sa sponzorima i sebi srodnim "fudbalskim i nacionalnim radnicima", održaće par noćnih sednica na neutvrđenim lokacijama, na kojima će polokati par galona vina i piva, i požderati par jaganjaca i prasaca, a sve sa ciljem "da se vidi šta da se radi" i sa mnom i sa mojom selektorskom glavom.

Jedni će biti za to da moja glava stvarno padne što dalje od mene, a drugi će nastojati da me sačuvaju u komadu.

Znam i za jednu treću grupu koja sad ćuti. Oni čekaju da mi neko stvarno skine glavu za preuranjeni povratak sa Mondijala. Pa kad se i ako se to desi, oni će da leleču za mnom kao za svojim najrođenijim, stvoriće jedan pesnički "Mit o Radomiru" i tražiti da se moja glava spoji sa mojim telom kao Lazareva glava, pa će još da naučno utvrde da će doći hiljadu godina fudbalske nesreće ako taj obred ne bude obavljen kako treba, zbog čega će strašno patiti nove generacije Srba, čijim kompleksima kraja neće biti.

I konačno, i to da kažem, kako vam je poznato da sam dovoljno iskusan da bih bio ovako dalekovid, stvari već počinju da se dešavaju. Glavni guslar i grupa slepih pratilaca iz Fudbalskog saveza, pojačani snažnim sponzorskim faktorom, već održava neformalne sastanke i ciljano raspravlja o jedinstvu moga duha i tela, predlažu da oni budu glava a ja samo telo (šta će meni glava, imam ja frizuru!), prave predračune koliko bi ih koštao moj o(p)stanak do kraja Evropskog prvenstva u narednik par godina, ima li to smisla, šta će biti ako mene nema, i slično tome...

U međuvremenu, odlučio sam da malo odmorim, i da zaista posvetim par trenutaka mom skrivenom deseteračkom talentu (pa i ja sam iz guslarskih krajeva, je li tako - tako je). Počeću sa onim "Predmondijalskim ciklusom" u kome će dominirati stihovi poput ovog:

"...Da je meni tri godine dana, da prikupim četu budžovana, punih para a punih i sebe, da nam plate najbolje pripreme, daleko bi dogurali brale, sve bi sile na kolena pale".


[You must be registered and logged in to see this link.]

Zadnja strana



Valter brani preostalo



Piše: Velimir Bata Živojinović





Drugovi, zdravo! Žao mi je što ovde ne mogu da napišem celi scenario za jedan novi film pod naslovom "Valter brani preostalo", u kome bih ja, u stvari Valter, filmski partizanski heroj, u novim uslovima pljačke, tranzicije, rasprodaje države i svih oblika okupacije, krenuo u rat za odbranu onoga što još nije opljačkano.

Ali, mogu ukratko da vam prepričam samo ideju, pa ako ima poštenih producenata...

Evo kako bi taj film trebalo da izgleda...

Odmetnula se grupa savremenih partizana u šumu, sa ciljem da podigne Srbiju na noge, da pomogne svome narodu da se obračuna sa lopovima, tajkunima i bandom političara od kojih više ne može da se živi...

Na čelu narodnog otpora nalazi se Valter. Pokret postaje sve masovniji, a tajkuni, lopovi svih veličina i banda političara na vlasti, saterani su u zgradu bivšeg SIV-a na Novom Beogradu.

Sam Beograd, još jedini okupirani grad u Srbiji, čuvaju jake multinacionalne jedinice popunjene uglavnom osobama sa Interpolovih poternica. Na njihovom čelu je poznati narkodiler i prijatelj dvojica političara sakrivenih u zgradi SIV-a.

Valter je blokirao Aerodrom Nikola Tesla i sve granične prelaze, te je tako sprečio da plaćene ubice iz Kolumbije dođu u pomoć okupatorima, profiterima i domaćim izdajnicima.

Na vrhu zgrade SIV-a, neprijateljski snajperi vrebaju. Njih obilaze i hrabre narodni neprijatelji sa stranim posmatračima. Jedan od njih se raspituje za Valtera. Ko je taj Valter, pita u jednom trenutku neki Džems Lajon iz špijunske organizacije po imenu "Međunarodna krizna grupa". Vidite li ovaj grad, odgovara mu domaći izdajnik i sluga okupatora Mlađan Dinkić. Eto, to vam je Valter!

A pravi Valter za to vreme sa Kalemegdanske tvrđave, uz pomoć modernih tehnologija, i gleda i sluša ovaj razgovor, pa se ubacuje u njihovu radio-frekvenciju samo da bi im saopštio: Predaj se bando, ne pružaj otpor, sarađuj, imaće to u vidu narodni sud, moći ćete da birate vrstu likvidacije!

Jao, nemojte, sve će nas pobiti, mi smo ugroženi, čuje se tanki glas Božidara Đelića, domaćeg izdajnika i stranog plaćenika. Ćuti budalo, ne širi paniku, trgovaćemo, ponudićemo Valteru moderno naoružanje, u zamenu da nas nekoliko stavi u program zaštićenih svedoka, ljuti se na njega komandant specijalnih snaga, vojni liferant, nosilac diplome špijunskog kursa i strani plaćenik Dragan Šutanovac.

Čuje se i vidi kako telefonira Čedomir Jovanović: ...Alo, Markoviću, Krmivoje, je l' dolaze ti Englezi, nemoj da završim kao Draža i njegova straža, i oni su ih uzalud čekali, reci im brate, kaži, učinio je Čeda za vas onoliko, nemojte sad da ste p...

Drama u zgradi SIV-a traje, Valter se povremeno obraća slugama okupatora i onima koji su opljačkali zemlju putem već zauzetih medija. Ministarka pravde okupirane Srbije, Snežana Malović, piše saopštenje u kome kaže: ...Tražim da pravna država radi, i da se taj Valter pod hitno sprovede istražnom sudiji.

Studio B se iselio u zgradu SIV-a i odatle emituje svoj uvlakački program. Banda političara saterana u ćošak dala je sudskom telalu Tomi Zoriću da pročita to i još par drugih saopštenja.

Tomo sriče, čitajući sa panoa postavljenog pored kamere. U program se odmah telefonom javlja Valter sa nepoznate lokacije, pa govori smirenim glasom: ...Bando izdajnička i lopovska, imate li nekoga pismenijeg da vam to pročita, nemoj sve da vas vratim u osnovnu školu, da drljate skamiju guzicom sve dok ne naučite Vukovu azbuku! A ti mala, idi kući i heklaj, nemoj sa mnom da se zaj... Nisam vam ja Legija i razne Budale, vama će suditi narodni sud, vi ste štetočine, štakori, a ne državni funkcioneri. Dobićete priliku da kažete šta imate uoči sudnjeg dana.

U oslobođenom Beogradu traje narodno veselje. Tajkunske kafane i hotele zauzele su revolucionarne garde, u Sava centru počinje sednica prve ustavotvorne skupštine. Smenjuju se govornici. Govore opljačkani građani i poniženi seljaci. Konačno, pojavljuje se i Valter praćen burnim aplauzom i skandiranjem. Sa govornice najavljuje konačan obračun: Drugovi, naš neprijatelj je opkoljen i nalazi se u zgradi SIV-a. Ostavili smo ga tamo da vidimo kako se ponaša u ovakvim prilikama. Po svemu sudeći, gospoda još veruje da vlada. Mnogi od njih su se i usr... Hajde drugovi da im pomognemo da prežive ove teške trenutke i da ih sve izvedemo pred narodni sud!

Valterova revolucionarna garda odsekla je struju i vodu u zgradi SIV-a. Neprijatelju simbolično povremeno dostavlja toalet-papir. Valterove brigade po gradu hapse i privode protivpravne korisnike gradskog građevinskog zemljišta, a preko Terazija u lancima vode ministre okupatore, Olivera Dulića, Tomicu Milosavljevića i sve one koji se nisu dokopali skloništa u zgradi SIV-a.

Posle vesele i neprospavane noći, oslobođeni Beograd gleda na televiziji kako iz svoje privremene jazbine na Novom Beogradu izlaze Boris Tadić, Dragan Šutanovac, Božidar Đelić, Mlađan Dinkić, Slobodan Milosavljević, Vuk Jeremić i njihovi tajkuni na čelu sa Milanom Bekom, Vukom Hamovićem, Stevanom Nikčevićem i ostalima...

Sprovodi ih Valter lično. Izuzetno za ovu priliku, ministarke Snežanu Malović, Snežanu Marković-Samardžić i Jasnu Matić sprovodi revolucionarni komitet žena.

Svima su lisice na rukama i svima se po ubrzanom postupku sudi u velikoj sali Doma sindikata, koji banda nije stigla da proda. Narod je već popunio sedišta i skandira: Na vešala! Penzionisani prolaznik komentariše: Mašala!

Boris Tadić traži pomilovanje, pa sa optuženičke klupe drži oproštajno slovo: ...Druže sudija, druže Valtere, mnoge sam barabe i kriminalce pomilovao, mnogim lopovima bio na usluzi, pomogli su i oni meni, ne osporavam, ali, imaj milosti prema mom velikom delu, branio sam Kosovo do poslednjeg evra i dolara, evo pitaj Vuka Jeremića koliko je proputovao. Jeste da nije bilo vajde, ali, trudili smo se, Valtere. Drugo, meni je tata bio u partizanima, imaj to u vidu, nismo mi još naplatili naše prvoboračke zasluge!

Čuje se tanki glas Bože Đelića: ...Nemojte mene, nemojte mene, ja nisam ništa kriv!



Konačno, narodni-revolucionarni sud donosi odluku da se do konačne presude svim narodnim izdajnicima, ološu, stranim plaćenicima, lopovima, liferantima, tajkunima i ostalom otpadu određuje prinudni rad na Koridoru 10, sve do konačne izgradnje. Od zaplenjene imovine Beograd dobija preko Save još jedan most pod imenom Valter.

Konačno, film se završava tako što optuženi narodni izdajnici šetaju zatvorskim krugom beogradske robijašnice poznatije kao CZ.

Eto, drugovi, tako ja vidim jednog savremenog Valtera kako brani preostalo i još nekim čudom neopljačkano. Ako ima neko nekih ideja, primedbi i slično, stojim vam na raspolaganju.



Vaš Bata.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zadnja

Ah meraka pred izbore rane

Piše: muftija Muamer el Zukorlić



Merhaba, i aferim neka je svakome pismenome hinsanu koji ovo pročita! Važno mi je da me čujete, sad kad se bavim politikom, da znate ko je Muamer Zukorlić, čime sam se bavio i čime se i sad bavim. Ili, što bi ovi vaši vlaški popovi rekli, moram da se ispovijedim...

Imao sam tek 23 godine kad su me izabrali za predsjednika Mešihata Islamske zajednice iz Sandžaka. Baš tako. Izabran a ne pobijedio na izborima.

Smatraju dušmani da bih ja bio imam neke seoske džamije da nije bilo Sulejmana Ugljanina. Možda dobro smatraju, ali otkako se Suljo dokopao Beograda, i meni je svanulo.

Šućur Alahu, od tada sam postao sve. I rektor univerziteta i muftija i glavni muftija, i političar i biznismen... Gradim džamije bez građevinske dozvole (a što će mi?), rušim stare džamije, gradim medresu nasred magistralnog puta, gradim univerzitet da mi bude fabrika para, isto bez dozvole! I niko mi ništa ne može.

Vala, ovakve hairli države nema na cijelome Balkanu, o Evropi da ne govorim. Pa gdje bih ja u toj Evropi bespravno gradio, i to zgradu univerziteta? Pa kad bih ja mogao tim Evropljanima da zaprijetim kao što prijetim svakome ko nešto znači u Sandžaku?

Jes da Srbiju ne vidim kao svoju domovinu, a zašto mi je ovdje najbolje, stvarno ne znam. Možda zato jer radim šta god mi je volja i što me niko ne dira. I ne samo to nego me još pozivaju po televizijama, klanjaju se, vele, izvoli muftija, progovori i ti, neka se čuje i tvoja, neka živi demokratija, samo pljuni po nama muftija, neka ti je halal, mi takve najviše volimo...

Zaveo sam u Sandžaku moj lični režim. Svaki imam koji se usudi da ne pročita moje saopštenje (to je ono kad napadam i Sulja i SDA, i Rasima i svakoga ko mi stane na put), pod hitno najurim sa posla ili ga prebacim u neku drugu džamiju, što zabačeniju. Svakoga imama koji se malo obogatio, sklanjam da mi ne zasmeta u razvoju. Promijenio sam sve odbore i izabrao podanike koje nagrađujem po zasluzi.

Ima nekoliko pitanja na koja neću da odgovorim, a koje mi neki demokratski šejtani često postavljaju. Recimo, ne volim kad me pitaju kako sam sa 23 godine, poslije povratka sa studija iz Alžira i Sarajeva, postao tako važna ličnost. Još manje volim kad me pitaju ko su mi bili protivkandidati i koliko su godina imali.

Nikako ne volim da me pitaju zašto sam mijenjao glasačke kutije 1998. godine, koliko sam bio dobar od prijateljstva sa Hajrom Tutićem, čovekom koji je gospodar udbaškoga džemata u Sandžaku, i slične stvari...

A to kako sam dobio dijete u petom mjesecu braka, to ću da vam otvoreno kažem: i ja sam živ čovjek, i ja imam grijeha na duši, a o tijelu i da ne govorim!

Dragi moji vlaški čitatelji, velika je borba za vlast među bošnjačkim vođama. Evo, na primjer, ja moram da pomažem bosanskog reisa Cerića u Sarajevu, a on mene! Čuj pomažem, pa on mi izdaje naređenja!

Htio sam ja da osnujem rijaset Srbije, ali pošto mi nije pošlo za rukom sad sam vezan za Bosnu. Ostali su izdajnici. Podržavao sam ja i vehabije dok su mi valjali, ali sad se stvarno toga ne sjećam.

Davno sam ja počeo politikom da se bavim, još 1996. godine. Osnivao sam neki Narodni pokret Sandžaka, pa smo izgubili na izborima. Podržavao sam i Sulja i SDA, pa onda ni tu fajde nije bilo.

Onda sam se skroz naljutio, napravio sam spisak ljudi kojima zabranjujem da idu na hadž (nema podrške meni, nema odlaska na hadžiluk!).

Moji neprijatelji pitaju kako ću ja izaći pred Allaha zbog takve politike, ali, ja im javno, sa stranica ove vlaške novine poručujem: ja sam se sa Allahom dogovorio da na zemlji bude po mome, a u dženetu kako on kaže.

Mnogima sam ja promijenio i gledanje na svijet. Evo, ja vozim jaka kola, gledam kroz zatamnjeno staklo, nosim skupa odijela, volim dvije žene... Ide mi dobro. Sve mi se čini da ću u koaliciju sa Čedinom LDP. Da malo probam i tih zapadnjačkih otrova. Ako ja ne probam probaće neko drugi. Ovako barem znam šta od skupe robe vrijedi, a na šta je jazuk (šteta, prim. red.) dukate trošiti.

Bujrum vlaška rajo, čim zaživi ova Istanbulska deklaracija što je vaš predsjednik Tadić potpisao sa turskim, dojahaću vala i ja u Beograd, ispod Kalemegdana, da vam podijelim svilenih bombona i drugih peškeša (poklona, prim. red.).

Moram reći da sam malo i ljubomoran na vašega predsjednika Tadića koji se mimo mene dogovorio sa Turskom. A glavni turski paša, Redžep Tajip Erdogan, sastao se sa predsjednikom bratskog Azerbejdžana, Ilhanom Alijevim, pa je rekao: "...Danas sam imao susrete sa mojim bratom Hašimom Tačijem, ali i sa predsednicima Libije, Sirije, Katara i zatražio da priznaju Kosovo. Sudbina Kosova je sudbina Turske, sreća Kosova je sreća Turske."

E, vala, da je ovako nešto za Sandžak kazao, ja bih mu zapis napravio, da mu niko ništa ne može, da bude slavan u tri carevine, kao rahmetli Tito što je bio. Ovako, samo sam još više ljubomoran na Tadića koji je dospio i tamo u Azerbejdžanu da bude i da podrži tu islamsku državu protiv pravoslavne Jermenije! Halal neka mu je. Ni ja tako ne bi znao.

Ja vidim da njemu politika dobro ide. Vidim da će Otomansko carstvo opet da se vrati na Balkan. Pa nešto mislim u sebi, vala Muamere, ako se svijet naopako okrene, možda ćeš i ti da doživiš Srbiju kao domovinu, sa par sandžaka i beogradskim pašalukom, pa još sa tobom na čelu! Ali, šta ću ako se Tadić poturči, ako počne nekontrolisano da klanja? Ja vidim da je on spreman i cipele da izuje čim na neki minderluk zasjedne! Taj je i mene preskočio sa ambicijama. Samo da je prvi, pa makar i vjeru mjenjao! E, ja dotle nisam još stigao. Tu nauku ni u jednoj medresi ne naučih! Kako da zbog vlasti postanem vlašče! Kako da budem dobar svakome u čaršiji, i da čaršija meni bude dobra! Treba za to veliki talenat!

E, što ne mogu biti kao Suljo Ugljanin! E, da mi je neko nekad rekao da će Suljo biti srpski ministar, ja bih ga poslao na liječenje o trošku Islamske zajednice u neku ustanovu za poremećene, ili bih ga ostavio u amanet pravoslavnim popovima u onome manastiru gde biju lopatama po guzici sve dok šejtana iz njega ne istjeraju!

Vala da sam znao, ne bi ga on danas bio ministar nego ja!


[You must be registered and logged in to see this link.]

Dobar zanat zlata vredi!


Ј
една од многих тајни коју је са собом однео у гроб (на Дедињу у сред Београда) загорски металац, по струци машин-бравар – Јосип Броз Тито,

Владислав Б. Сотировић

+++

јесте и вредност његовог личног богатства које је поседовао за живота. Домаћи, њему савремени званични извори о томе или не говоре или се до њих не може доћи редовним истраживачким путем из разумљивих политичких разлога али зато постоје архивалије које се налазе у иностранству, тј. они фондови који нису били под цензуром титоистичке ОЗНА-е, тј. данашње БИА-е а из којих се могу извући какви-такви подаци о машин-браваревој особној имовини као државног функционера. Да напоменемо да се у Титославији нису попуњавале икакве картице о имовном стању државних функционера, иначе пореских обвезника, нити је постојао икакав закон којим се регулисао тзв. сукоб јавног и приватног интереса државника и државних службеника. Уосталом, и да јесу постојале дотичне картице (као и споменути закон) сумњамо да би се могле користити од стране истраживача као релевантна архивска грађа што је на жалост случај и са данашњим имовинским картицама народник посланика и државних функционера.

Један од таквих архивских докумената из иностранства до којег смо успели да дођемо нам бар колико-толико може помоћи у одговору на питање колико је био богат Јосип Броз Тито. Ради се о документу из совјетских (данас руских) архива из године 1950., дакле о документу који се односи само на првих пет година након преотимања власти над читавом Југославијом, а Броз је након 1950. г. земљом владао све до 1980. г., дакле још читаве три деценије. Из овог совјетско-руског документа јасно произилази, јер је тако и експлицитно и наведено у самом документу који фактички представља попис Брозове имовине, да је Тито те 1950. г. поседовао у приватном власништву 1% територије читаве Југославије. Документ је откуцан на руском језику на писаћој машини, јасно је читљив и поседује све прописане архивске сигнатурске ознаке. У левом горњем углу овог документа руком је уписана сигнатура број 21 док у десном горњем углу стоји, такође руком уписана, сигнатурска ознака број 280. На дну документа је руком уписана „1950 г.“ Документ се чува у данашњем Руском државном архиву у Москви (РГАСПИ, 496-277-21/1) и представља извештај совјетске обавештајне службе са простора Југославије својој централи у Москви а гласи овако:

„Тито поседује огромна богатства. На располагању има 22 поседа:

1. Краљевски дворац на Дедињу [тј. тзв. “Бели Двор” отет од Карађорђевића, примедба В.Б.С.].

2. Раскошна вила у Румунској улици у Београду [ова улица је након сукоба са Информбироом 1948. г. преименована у „Ужичку“, примедба В.Б.С.].

3. Цело острво Бриони на Јадранском мору с дворцима, плажама, зверињацима, флотилом, пловила за разоноду.

4. Неколико раскошних вила на обали Јадранског мора, на Брду [код Крања, отето од предратних власника, примедба В.Б.С.] у Словенији, на Плитвицама у Хрватској [национални парк, примедба В.Б.С.].

5. Огромно имање с кућама за одмор и подземним војним базама у Хан Пијеску – право феудално имање.

6. Имања у Бељу, Илоку, Бачкој.

7. Имање у Земуну.

8. Виногради и вински подруми у Вршцу.

Тито има у поседу земљу која представља 1% територије Југославије – више од 250.000 хектара (пашњаци, шуме, виногради, плаже, имања).“

Да се по овом документу аналитички осврнемо са неколико наших запажања:

· Сам документ од стране совјетских власти није нигде и никада објављиван у јавности врло вероватно стога што би имао контрапродуктивне политичке ефекте јер би у том случају како знанствена тако и пучка јавност и у Југославији и у иностранству пре свега сматрала да је документ настао из чисто пропагандних разлога, тј. да није заснован на реалном стању ствари. У овом случају, јајачки „маршал“ и загорски машин-бравар би веома лако и вешто могао да читав документ окрене у своју корист па би тако сакупио додатне поене у сукобу са Москвом. Треба се потсетити да је те 1950. г. у Москви на власти још увек био Грузинац Стаљин који није расчистио све рачуне са својим шегртом Брозом а који се само годину дана раније спремао за војну интервенцију против његове јајачке Титославије. Из горе наведеног, сматрамо да је веродостојност података који се износе у овом документу врло вероватно тачна обзиром да је рађен за интерну употребу.

· Један од разлога зашто је Тито претворио Брионе у особну баштину након Резолуције ИБ-а 28. јуна 1948. г. је био и „бежанијске“ природе обзиром да је скоро читаво лето те 1948. г. провео на овом отоку који му је био сигурна и недодирљива база за евакуацију у Италију у случају уласка совјетских тенкова у Југославију из Мађарске. Након престанка совјетске опасности Броз једноставно није имао срца да се одвоји од Бриона па их је убаштинио у своју имовинску картицу. Брионе је као што знамо користио и за смештај разноразних егзотичних дивљих звери у локалном приватном зоо-врту које је као (доживотно изабран) председник на поклон добијао од разноразних егзотичних председника Азије и Африке од којих су неки припадали и канибалистичкој провенијенцији.

· Уколико се примени прост аритметичко-математички систем вредновања потенцијалне особне Брозове заоставштине након ампутације ноге у Љубљани а заснован на формули презентованој у овом извештају (за 5 година председниковања 1% територије државе) долазимо до закључка да је у најмању руку те 1980. г. загорски металац у особном власништву поседовао читавих 7% државе. Наравно, са проласком времена и браваревим учвршћивањем на власти и сами апетити овог загорског сиротана су се повећавали тако да је веома вероватно да је цифра у процентима била далеко већа.

Да „добар занат злата вреди“ доказао је Броз: ако је неко успео да добро наплати своје машин-браварске руке и занатску машин-браварску школу у Сиску био је то пре свега загорски металац, иначе „највећи син наших народа и народности“.

__________________________________________

Владислав Б. Сотировић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Prvi put u javnosti: Ministri masoni





Clanovi Velike regularne lože Srbije su predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić, ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić,

ministar poljoprivrede Saša Dragin i bivši gradonačelnik Zrenjanina, sadašnji naprednjak Goran Knežević

Osim među univerzitetskim profesorima, umetnicima, biznismenima, pripadnici masonerije nalaze i u samom vrhu srpske vlasti. Pripadnici masonerije su bili ili to i dalje jesu predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić, ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, ministar poljoprivrede Saša Dragin, bivši gradonačelnik Zrenjanina i sadašnji naprednjak Goran Knežević!

Čiplić ima najduži masonski staž - masonskoj organizaciji Velika regularna loža Srbije (RVLS) pristupio je 2001, Knežević je to učinio dve godine kasnije, Pajtić vrlo brzo posle njega, a Dragin je poslednji od njih postao mason. Član RVLS je takođe i Miroslav Mrnuštik, bivši potpredsednik vojvođanske skupštine, sadašnji potpredsednik Vojvođanske partije i član predsedništva Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića, u čijoj okolini, kako saznajemo, takođe ima pripadnika masonerije.

Masoni autonomaši

Sve njih kao masone navodi Zoran D. Nenezić u knjizi „Masoni 1717-2010 - pregled istorije slobodnog zidarstva u Srbiji, na Balkanu i u svetu”. Nenezić je to potvrdio u razgovoru za Press. On je verovatno jedan od najpozvanijih da govori o masoneriji u Srbiji: rad srpske masonerije obnovljen je 1990, kada je „probuđena” Velika loža Jugoslavija, a Nenezićeve zasluge za novi početak priznate su time što je on bio njen veliki majstor, kako se zove prvi čovek masonske organizacije.

Vojvođanski deo masonerije interesantan je zbog toga što toga što unutar RVLS, čiji je veliki majstor Petar Kostić, već deceniju postoji ideja o osnivanju provincijalne Velike lože. Kako saznaje Press, sa njenim osnivanjem, vojvođanske matične lože (manje organizacione jedinice koje okupljaju masone) funkcionisale bi u odnosu na „centralu” otprilike isto onako kako bi Vojvodina trebalo da funkcioniše u odnosu na Srbiju: u skladu sa njom, ali i nezavisno od nje. Osnivanje provincijalnih Velikih loža nije neubičajeno u masoneriji. Međutim, koliko je poznato, ovakvo organizovanje karakteristično je za velike države sa vekovnom masonskom tradicijom i veoma brojnim članstvom, kakva je, na primer, Engleska.

Dakle, provincijalne lože stvaraju se iz administrativnih razloga radi lakšeg funkcionisanja. Srbija je tolika kolika je, smatra se da masonerija u njoj postoji nešto duže od 120 godina (RVLS je prošle godine obeležila 90 godina postojanja), a članstvo RVLS se meri u stotinama, ali ne i u hiljadama. Ukoliko se ova ideja ostvari, Vojvodina će pored grba i zastave imati i sopstvenu, da ne kažemo autonomnu masoneriju.

Veza političara i masonerije nisu obeležje današnjice i četvorica vojvođanskih političara nisu prvi koji su zagazili u masonske vode.


Od Jovanovića do Živkovića

Ako ne prvi, među prvima su to bili Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova u vladi Zorana Đinđića, i Vojislav Andrić, bivši savezni ministar sporta, koji su masoneriji pristupili 1994. Iako političari mogu da uđu u masonske lože, njima je, kao i svim drugim članovima, zabranjeno da u loži govore o politici. Tako je u teoriji, a u praksi je valjda prvi incident sa političkim primesama vezan za Mihajlovića. Tako Nenazić citira godišnji izveštaj RVLS (tada je još bila RVL Jugoslavija), koji je napisao Vojislav Milovanović, tadašnji veliki sekretar, svojevremeno ministar vera.

„… Jedan od značajnih problema je ulazak politike u ovu ložu. Prvi problemi nastali su posle prijema dr Dušana Mihajlovića i nekorektnog odnosa pojedinaca u vezi sa političkom aktivnošću istog.”

Preko Mihajlovića članovi Regularne velike lože postali su Tahir Hasanović i Ivan Đorđević, poznati kao funkcioneri Mihajlovićeve Nove demokratije.

Srbija je imala masona na najvišem položaju - bivši srpski premijer Zoran Živković takođe je bio pristupio slobodnim zidarima. To je učinio i bivši ministar spoljnih poslova SCG Goran Svilanović (prema poslednjim informacijama, on je izbrisan iz članstva), kao i bivši visoki funkcioner Srpskog pokreta obnove Milan Božić.

Političari su nastavili tradiciju koja je postojala pred Drugi svetski rat, kada je gotovo kompletna srpska elita pripadala masonima: skoro cela jugoslovenska vlada sa Slobodanom Jovanovićem na čelu, koja je prebegla u Englesku na početku rata, bila je masonska.

Masoneriju su u stvari činili najugledniji ljudi tog vremena: od kralja Petra I Karađorđevića, preko Đorđa Vajferta, Živojina Mišića, Jovana Dučića, Ive Andrića, mitropolita Stefana Stratimirovića, Petra Ička, Stevana Mokranjca i Stanislava Biničkog, do Stevana Sremca i Vladimira Ćorovića.

Liberalni mejl

Na sajtu RVLS kaže se da masoni žele da „dostignu duhovnu visinu koja bi ih približila moralnoj savršenosti. Njihovi glavni zadaci su negovanje ljubavi prema bližnjem, širenje tolerancije i dobročinstvo”. Ali da nije sve baš tako idealno, pokazuje u Nenezićevoj knjizi objavljen mejl dramskog pisca i poslanika LDP-a Nenada Prokića, čije je članstvo u RVLS suspendovano posle nesuglasica sa prvim čovekom RVLS Petrom Kostićem.

„Slobodna braćo,

Perica (Petar Kostić) je osnovao doušničku mrežu i gnušam se uspostavljenog straha i ćutanja u takozvanom slobodnom bratstvu.

Većina dopušta da ga jedan nedojebani klipan zastrašuje svojim banalnim i primitivnim ispadima. Svi trpe zabranu međusobnog komuniciranja, koje je jedino dozvoljeno preko falsifikatora Batastama.
…
Zar je to slobodno zidarstvo? Utočište za hulje? Uklonite poludelog VM, koji kao ni svi njegovih prethodnici ne može da podnese misao da će mu mandat prestati i da će se vratiti u svoju beznačajnost iz koje je došao. Svima je poznato da on o masoneriji ne zna ništa i da nikad ništa o njoj neće ni shvatiti. Nenad Prokić”


Autonomija dogovorena u Beču i Atini

Kada je reč o vojvođanskoj autonomiji, interesantno je da je među tridesetak učesnika skupova u Beču i Atini 1999. i 2000, na kojima su predstavnici skoro svih tadašnjih naših opozicionih partija usaglašavali osnovne principe autonomije, bili i tadašnji i budući masoni - Dušan Mihajlović, bivši ministar unutrašnjih poslova, Tahir Hasanović i Ivan Đorđević (onima sa dužim sećanjem obojica su poznati kao funkcioneri Mihajlovićeve Nove demokratije), profesor Dragor Hiber, tada član Građanskog saveza Srbije, danas član DS-a, kao i Milan Komnenić, koji je nastupao u ime Srpskog pokreta obnove. Na tom skupu zaključeno je da je „autonomija Vojvodine unutar Srbije korespondira sa interesima Srbije za demokratizacijom i decentralizacijom, kao i sa očuvanjem teritorijalnog integriteta i suvereniteta”.

Veliki Miki

Članovi Regularaca bili su i univerzitetski profesor Nikša Stipčević, pisac Milorad Pavić, a svoje mesto našli su i glumci: od Branislava Lečića, preko Aljoše Vučkovića, do Predraga Mikija Manojlovića, koji je bio i veliki majstor Nacionalne velike lože.

R. Stanić


BEOGRAD 19. 09. 2010

PRESS

Press istraŽuje… Masonerija u srpskoj vlasti

Zadnja strana



I ovde se krčka, dužni smo k'o Grčka



Radovan Jelašić





Došlo vreme, braćo Srbi, da prevrnete džepove. Da potrošite zadnje što imate. Pa posle vidite šta ćete. Kao što rekoh nedavno, bande na vlasti su vam pojele, popile, otele, ukrale, u inostranstvo iznele ili naprosto upropastile jedno tridesetak milijardi dolara.

Kako ja mogu mom stranačkom bratu Dinkiću da kažem da je Agencija za privatizaciju jedno lopovsko leglo, a da i njega ne uvredim? Ali, ako ja ne mogu da ga suočim sa istinom, može onaj Konuzin, ruski ambasador u Beogradu. Evo već je progovorio. Kaže da se ovde ne zna ni ko pije ni ko plaća, da prodavac ne zna šta prodaje, a da kupac ne zna šta kupuje, a da je baš ta Agencija za privatizaciju običan vrbov klin!

Šta će nam Agencija za privatizaciju koja ne zna da li je neko preduzeće dužno ili nije dužno? Šta će nam onda i ministarstva ekonomije i finansija ako je to tako?

Da budem sasvim otvoren: otkako su me doveli kao poštenog Srbina iz Madžarske da pomognem domovini u tranziciji, ja vidim da je samo jedna stvar promenjena. Umesto države komunjara, dobili smo državu funjara. To je jedina promena. I nemojte da vas neki Božidar Đelić vara ("...biće para, biće para").

Para nema. I ovo što ja kao guverner čuvam, to je da dinar nekako opstane. Ali, da znate, neće dugo. Niko, bre, ništa ne radi, nema nikakvih priliva, nema investicija, neće nas niko k'o smrdljiv sir, teško smo se iskompromitovali, ceo svet zna da nam je kriminal najživlja industrija. I sad neko hoće da mi dinar dobro stoji! Pa ne može, gospodo, ni ona stvar da stoji ako se nešto ne prezalogaji, majku mu!

Kako onda mislite da produžavamo ovu nepodnošljivu ljudsku vrstu koja govori srpski, ako je sve tako?

Dalje, moram da vam kažem da ja dinar više neću da branim. Neka ga brani Dinkić. On uvek tvrdi da ima čime i da zna gde. Pa kad je tako, izvoli kolega, pošalji me nazad za Madžarsku da ti iz komšiluka aplaudiram, da ti pišem hvalospeve: bravo Mlađo, junačino, imaš petlju svaka ti čast, jer si samo ti mogao da obećaš snažan priliv stranih investicija i izlazak iz krize na dan 30. juna u 12 časova po zapadnoevropskom vremenu!

Kad se vidimo sledeći put, reci barem meni koje će to godine biti. Računam, stari smo pajtosi, nemaš razloga od mene da kriješ bilo šta! Ako mi kažeš koje godine će biti taj svečani događaj, imaću te u vidu kad budeš krenuo u političku emigraciju. Dobro stojim sa Nemcima i Madžarima, naravno.

Braćo Srbi, kad je u pitanju ova finansijska katastrofa u Grčkoj, ja želim da vam saopštim istinu: mi smo u još gorem stanju! Tu smo ispred Grčke! Mi smo, u stvari, već odavno zemlja članica Evropske unije! Ako je Grčka uspela da prevari celu ovu zajednicu sluđenih naroda, onda smo mi jedna prestižna administracija. Pa nije valjda da su grčke barabe veće od naših baraba? Nešto sumnjam, mada, ne treba zaboraviti da su Grci stari narod, svašta su prošli u životu. Imali su i nisu imali. Imali su i kralja i partizane, isto kao mi.

Ali, nikad, baš nikad nisu imali hiperinflaciju kakvu smo mi imali. Ipak smo u nečemu prvaci sveta. Do daljeg. Jer, kako stvari sada izgledaju, možemo mi i sebe da preskočimo.

I još nešto, ja ne volim parole, ali bojim se da će neki neznani autor usred bela dana napisati grafit na zgradi Vlade Srbije: Sami sebe Srbi će da bese!

Ovo, naravno, u okolnostima teškog ekonomskog sloma države koji može svakog momenta da se desi. Ako mene pitate, on se već desio, samo ja nisam nadležan da to objavim. Onaj ko je nadležan da objavi bankrot države, govori i radi drugačije. Evo, ovaj tunjavi predsednik Vlade Mirko Cvetković, čovek koji je do juče govorio da smo izašli iz krize, nedavno ode na Kopaonik (Dinkić organizovao, da ne ide sam na skijanje), pa će sa nekog ekonomskog foruma svojim oronulim glasom da poruči kako iz krize još nismo izašli.

E, sad, šta ga je nateralo da promeni priču, da li vazduh planinski koji ga je malo razbistrio, ili mu je neko tako rekao da ne lupa gluposti, ne znam. Znam samo da je od tog zaludnog kongresa zaradio samo jedan čovek, neki Miodrag Kostić Kole, ovlašćeni državni lopov i bandit sa sertifikatom, a da je račun platila Vlada Srbije, odnosno ti, narode moj galilejski, što si u stalnom bekstvu od sopstvenih vođa tokom cele istorije, a posebno danas.

Ja sam Mlađi kazao da ne ide na to skijanje da mu ne iskija na proleće, jer nas je tako nasankao da smo na klizavom! Na ledu! A led je tanak! Kako si mogao, rekoh mu nedavno, kako si mogao da mi ovo smestiš, da me pretvoriš u čuvara trezora Narodne banke, u čoveka koji skuplja devizne rezerve i veštački održava dinar u životu... I još sam mu rekao: lako ti je bilo da budeš guverner u vreme kad je Zapad davao onolike donacije i kredite, lako ti je bilo da puniš bisage u vreme kad ste onako lako prodali cementare, pivare i šećerane!

Ali, eto šta ti je život, ovaj Mlađin ekonomski forum na Kopaoniku koji se održavao kod nekog Kostić Miodraga, od ranije poznatog organima gonjenja, a narodu poznatog po tome što mu je država poklonila vojvođanske šećerane, samo je dokaz više da lisice kokoške nose dok traje hajka na vuka. Eeee, ni to više neće moći. Ni tu basnu više niko tako ne čita. Sad svi znamo da je jedino rešenje da se međusobno pohapsimo. Ja bogami neću ni da hapsim niti da budem hapšen. Ja sam ovo radno mesto prihvatio sa poštenim namerama i sad hoću pošteno da odem. A Mlađa nek se svađa. Nek vidi šta će dalje. Koliko ja vidim, nema više od koga da se otima. Mada, moram da priznam, njemu bi bolje komunizam odgovarao, dogovorna a ne odgovorna ekonomija. Pa ko bi onako starog Miloševićevog kadra Dragana Tomića i njegovu firmu Simpo na silu provozao do Kuršumlije, do propalo preduzeće Kopaonik i rekao: "...Ovo je sad tvoje a ti gledaj da bude i naše, isplati plate, smiri radnike...)? Niko kao Mlađa!

Htedoh na početku reći (ali sam sačuvao za kraj) da smo dužni kao Grčka (ako ne i više), da smo raspadnuti kao bugarska skupština, da nas mrze kao Nemce, da smo plaćeni kao afrički crnci i da ćemo nestati kao Hazari. Ako je sve tako a jeste (neka me neko uveri da nije), onda ja želim da se ovim Esejom o propasti pozdravim sa tobom, narode moj istorijski, pa sad idem kod Huna i Avara, tamo odakle sam i došao. I ako me neko slučajno bude tražio, kažite, otišo je do Pešte, pa posle i vi bež'te!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nismo mi od juče



Zoran Milojević





Istina još ne može da oslobodi Srbiju i Srbe, jer u Srbiji istina nije na slobodi. Istinu su u samicu bacili junaci Nazorovih stihova, Davičove proze i Ćosićeve mladosti. Ključari zatvora u kojima je zatočena srpska istina su đaci malopređašnjih, a po zanimanju su razbojnici, raspikuće, rasipnici i raketaši. U Srbiji samo Novak Đoković živi pošteno od reketa.

Podučava me u kafani urednik elektronskog medija sa nacionalnom frekvencijom: "Ej, sine matori! Bi kul, bre, na tržištu vlada teški fajt. Stalno izlivam blad, svit end tirz. Na kastingu ne mogu da drajfujem priti cupi za spiku na TV. Matori, sine, luk ti je šit. Ti si, bre, andegraund, furaš se na Dražu, a tajm ti ističe. Riknućeš in d morning!" Kad ode, Tića kafedžija kaže: " Ovaj ti nije pod libelu, takvi su za zatvor." "Ne boji se on zatvora," odgovorih, " on misli da mu je ricinus dovoljan da izbegne zatvor."

U aprilskoj večeri, uz sitnu, aprilsku kišicu, rokeri su obeležavali dan kada su šetali protiv rata, a onda pravili koncert pod nazivom "NE računajte na nas". I tada i danas mi je smetala rečenica iz pesme koju su pevali, a zvala se "Mir, brate, mir". Rečenica je glasila: "Nećemo da pobedi narodna muzika". Da Cane "Partibrejkers" i ostali imaju pojma šta je to narodna muzika, znali bi da je šteta što nije pobedila "Ljubav mi srce mori", "Sliku tvoju ljubim" ili "Za ljubav tvoju mladost sam dao"! A onda ni Cane "Partibrejkers" ne bi bio "Rođen loš".

Niko ne sme da puši gde hoće, ne sme da pređe ulicu van pešačkog prelaza, ne sme da vređa "ponosne", ne sme da umre gladan, ne sme da primi mito, ne sme da vozi pod maliganima dok priča preko mobilnog. U ovakvom stanju vozio Drakče bakalin, pa dao oglas u novinama: "Prodajem auto u delovima. Pogledati od Ljiga do Rudnika."

Na Kosovu ništa novo! UNHCR saopštava da je od proglašenja šiptarske nezavisnosti povratak izbeglica bukvalno stao. Sećanje na budućnost obilazi porušene spomenike i na svakom ostavlja suzu sa posvetom: MI ĆEMO VAM SE VRATITI!

Hvali se jedna glumica: "Čovek mog života živi u tuđem krevetu, a čovek mog kreveta živi u tuđem životu." Njen kolega kaže: "Ona ima jedan život i jedan krevet, ali živi u nekoliko tuđih života i nekoliko tuđih kreveta." Moj kum Gavra konstatuje: "Ja ovo tumačim kao umetničku rasejanost kad je u pitanju njen i tuđi život, ali tumačim i kao umetničku slobodu, kada je u pitanju njen i tuđi krevet."

Posle dvadeset godina javlja mi se stari pevač iz Slovenije, koji je pevao moje pesme. "Kako živiš?", pitam ga. " Živim kao svaki stanovnik Mekdonaldsovog sveta: brzo, gnjecavo i bez ukusa. Za svoje godine dobro se držim za čašu." "Kako si živeo sve ovo vreme?" "Sa željom za vešanje na bis. A kako je vama u Srbiji?" "Odlično, a može i gore. Mi imamo sve, nemamo briga, ostaje nam samo da umremo. Vi još učite da živite. Ako čuješ da sam umro, ne dolazi, jer ti neću moći uzvratiti posetu."

Sačuvajte osmeh na svom licu, tako ćete JAVNO biti srećni.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ekskluzivno: Prepiska Sinoda SPC i vladike Artemija



Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) odlučio je da umirovljenom vladici Artemiju privremeno zabrani sva sveštenodejstva do predstojećeg,

drugog redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora koji će doneti konačnu odluku. Povodom aktuelne situacije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, portal ‘’Vesti-online'’ ekskluzivno vam donosi u celosti prepisku Sinoda SPC i vladike Artemija od 26. avgusta i 13. septembra.

Prenosimo u celovitosti pismo koje je Sveti arhijerejski sabor poslao vladici Artemiju, 26. avgusta 2010. godine.

Saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda



Odgovor vladike Artemije

A R T E M I J E
Umirovljeni Episkop
Raško-prizrenski
13. 09. 2010. godine
MANASTIR ŠIŠATOVAC

SVETOM ARHIJEREJSKOM SINODU
SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
B E O G R A D

Iznenađen, šokiran i duboko povređen sadržajem, klevetama i pretnjama kojima obiluje najnoviji akt Svetog arhijerejskog sinoda Broj 924 od 26. avgusta 2010. prinuđeni smo da na isti odgovorimo po dužnosti i savesti.

Mnoge Vaše nekanonske i protiv-ustavne odluke i radnje nekoliko godina unazad podnosili smo i prihvatali i pored izraženog neslaganja sa njima. Razlog tome je bilo Naše tadašnje uverenje da je za Crkvu i narod bolje Naše podnošenje Vaših u početku manjih, a docnije sve većih i težih, bezakonih upada u Naše Bogom Nam darovano arhijerejsko pravo i vlast u Eparhiji raško-prizrenskoj, nego umnožavanje i zaoštravanje sukoba u Crkvi.

Treba li da podsetimo na pitanje Naše tužbe podnete u Strazburu u vezi štete nastale u događajima od 17. marta 2004. godine i njenog prisilnog povlačenja, pitanje Memoranduma takođe od marta 2005. godine, prijema „obnovljenih“ objekata 2008. i 2009. godine, pitanje manastira Visoki Dečani i stvorenog raskola njegove uprave, pitanje Našeg prava da sudimo i nagrađujemo Naše klirike… Na kraju smo, takođe ne slažući se, ipak prihvatili protiv-kanonsko i neustavno otimanje Naše Eparhije i proterivanje Nas sa Kosova i Metohije.

Sve to činismo i podnesmo u cilju mira, sloge i jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve. Nadali smo se miru i saglasju. Da li je Naše ustupanje pred Vama donelo mir u Crkvu? Nije. Nastao je haos. Vašim delovanjem naneta je nenadoknadiva šteta Eparhiji raško-prizrenskoj. Razjurili ste njeno monaštvo. A sada ga izlažete šikaniranju, ucenama, pretnjama sudom – crkvenim i državnim. Osporavate mu pravo na duhovni odnos sa Nama, njihovim duhovnim ocem.

Sarađujete sa nezakonitim šiptarskim institucijama i tako pomažete osamostaljivanje secesionističke tvorevine na Srpskom Kosovu i Metohiji. Već ste primili i pohvalu od protivnika.

Razrušen je i uveden u haos liturgijski poredak i u raško-prizrenskoj Eparhiji.

Uz sve to, ostavljajući Sveštene Kanone i Sveto Predanje, celu Srpsku Pravoslavnu Crkvu gurate na put bogomrske unije. Na šta liči govor Njegove Svetosti u Beču ovih dana?

Nemamo više opravdanog razloga da i dalje prihvatamo ono sa čim se ne slažemo. Na to više nemamo pravo, ako smo ga ikada imali. Kao Episkop raško-prizrenski ne smemo, ne želimo i ne možemo saučestvovati u razgrađivanju Svetosavske Srpske Pravoslavne Crkve.

Oci i braćo, ovim obraćanjem Vama kao članovima Svetog arhijerejskog sinoda, neka se smatra i zna da se ujedno obraćamo i Svetom arhijerejskom saboru, Poglavarima svih pomesnih Pravoslavnih Crkava i njihovim arhijerejima, sveštenstvu i monaštvu, kao i čitavom pravoslavnom narodu širom ove planete. Osnovni povod za to je ovaj Vaš poslednji akt, koga u početku ovog obraćanja navedosmo.

Naumili ste da Nam novu kaznu naložite, pokazujući time da se još niste zadovoljili tolikim, do sada, izrečenim i u delo sprovedenim kaznama bez pravog kanonskog pokrića.

Svima je postalo poznato, i van granica Eparhije raško-prizrenske, pa i van Srbije, šta se, u stvari, krije u dubljoj pozadini kao povod da nas uklonite sa Kosova i Metohije, zabranjujući Nam čak i to da tamo, makar u statusu na koji ste Nas nekanonski i protiv-ustavno sveli, obitavamo u nekom od Nas obnovljenih ili podignutih manastira.

Takve Vaše kaznene mere prema nama dovoljne su mnogima za zaključak o tome ko od koga oseća strah i zašto; koja je strana kanonski ispravna, a koja nije.

Opšte je poznato, takođe, da smo se radi mira u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi povinovali Vašim odlukama, svaki put naglašavajući da to povinovanje ne znači i slaganje s Naše strane. Nismo mogli da se složimo da Nam nasilnički otimate Eparhiju raško-prizrensku od Boga Nam datu, i da je predajete u ruke drugom i trećem ženiku pri Nama živom. Premudri crkveni Oci takve radnje su nazvali „bludočinstvom“, iz kojeg samo loš porod može da se očekuje. Ko danas može biti ponosan na porod koji se iz takve neblagoslovene sveze kao korov namnožio? Samo neprijatelji.

Njih, na žalost, ima mnogo, ne samo spolja nego i iznutra. Ali o tome ostavljamo da više razmišljaju začetnici i izvršitelji paklenog plana da budemo lišeni Eparhije i odsečeni od Kosova i Metohije.

Zlo je nastavilo da se grana. U lančanom nekanonskom činjenju s Vaše strane ne samo da ste Nas lišili trona i proterali sa Kosova i Metohije, nego ste Nam i stado razbili. A stado poznaje svog pastira. Slovesno je i kao takvo samovlasno se opredeljuje da ide za njim. Neće nametnutog tuđeg pastira koji hoće da ga drži u strahu, preteći, sudeći i kažnjavajući.

Imamo li pravo da se odreknemo sopstvenog stada koje se nas ne odriče? Kakav ćemo odgovor dati Hristu Spasitelju Koji Nas je postavio da budemo pastir slovesnom stadu, Kome smo i zakletvu položili na vernost doživotno?

S obzirom na sve to, braćo moja u Hristu, izjavljujemo i pokajnički priznajemo da nismo dobro činili kada smo naglašavali i objavljivali da se Vašim odlukama „povinujemo ali se sa njima ne slažemo“. Naše „povinovanje“ pred Vama, dakle, nije donelo očekivani, s Naše strane, mir Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Naprotiv.

Posle svega toga, dužni smo da zvanično povučemo sve Naše, do sada date, izjave o „povinovanju“, jer vidimo da za njih moramo Gospodu da odgovaramo. Na onom svetu nećemo odgovarati Vama, nego Njemu Koji nas je i preko svih Apostola, Mučenika, Učitelja i Svetitelja Crkve Njegove, učio da se većma pokoravamo Bogu, a ne ljudima.

Imamo osećaj da smo se našim uzmicanjem pred Vašim odlukama, kojima su prethodile svojevrsne ucene, pretnje i stravični pritisci, od kojih je svaki potonji bio žešći od prethodnog, teško ogrešili naspram svoje Eparhije koja se zove „Raško-prizrenska“; naspram poverenog Nam duhovnog stada, što će reći naspram doživotne obaveze Naše pred Svevišnjim Bogom da u skladu sa crkvenim kanonima i položenom arhijerejskom zakletvom nepokolebivo stojimo na duhovnoj straži.

Zato s pravom tražimo da nam vratite otetu katedru Episkopa raško-prizrenskog, čime i u SPC vraćate kanonski poredak i mir.

U protivnom, ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih „povinovanja“, jer smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir Eparhije raško-prizrenske. U tom svojstvu, nikakvoj se, ubuduće, Vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati, posebno imajući u vidu da su i sve prethodne donete po diktatu necrkvenih, političkih i neprijateljskih činilaca.

Nepobitna svedočanstva i zbivanja koja govore u prilog tome što kažemo, svima su dobro poznata i o njima će konačni sud doneti nepristrasni istoričari, a pre njih – opšta svest pravednog naroda Božjeg.

Ukoliko, braćo Arhijereji, u Vama preovlada svest o tome da niko od Vas nikada i ni pod kojim uslovima ne bi dozvolio da mu neko preotima ili bilo kako ugrožava Bogom poverenu mu Eparhiju provaljivanjem sa strane, odnosno da mu drugi Arhijereji krše prava koja su crkvenim kanonima striktno zagarantovana, onda Nas možete razumeti i opravdati za sve što rekosmo. A ukoliko te svesti nema, licemerno će se govoriti o ljubavi među Nama i uzaludan će biti trud na putu vaspostavljanja mira i poretka u našoj Crkvi.

U tom kontekstu, dođe li do RASKOLA u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, što da ne da Bog, budite spremni da primite i ponesete odgovornost za isti i sve posledice koje će nastupiti posle toga. O raskolu u našoj Crkvi niti ko govori, niti ko na njemu radi do članovi Svetog arhijerejskog sinoda, počev od 11. februara ove 2010. godine pa sve do danas. Tu istinu svet vidi i prepoznaje. Ona se ne može zakopati niti zataškati. Niti se odgovornost prebaciti na drugoga.

Mi pak, u svojstvu kanonskog Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog ostajemo nepokolebivo privrženi Arhijereju svih Nas – Hristu, koji Nas je i prizvao na doživotno arhijerejsko služenje u kanonskom jedinstvu sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve.

Svetom arhijerejskom sinodu odan u Gospodu

Episkop raško-prizrenski
i kosovsko-metohijski
+ARTEMIJE

+++

Vladika Artemije je dopisu od 18. septembra zatražio da celokupna prepiska bude objavljena na sajtu SPC, ali to još nije učinjeno. Artemiju su zabranjena sva sveštenodejstva, a Irinej je u saopštenju istakao da se bivši vladika eparhije raškoprizrenske odrekao svoje vernosti.


INFORMATIVNOJ SLUŽBI SPC

U želji da naša crkvena i ukupna javnost bude zaista istinito obaveštena o najnovijim zbivanjima u SPC posle objavljivanja pisma Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G Irineja i saopštenja najnovije odluke Sinoda, objavljenog na sajtu Informativne službe SPC 18. septembra 2010. u 13.22 časova, kojom Nam se stavlja privremena zabrana svih sveštenodejstava, molimo vas da u celosti objavite i akt SA Sinoda br. 924 od 26. avgusta

2010, kao i Naše pismo SA Sinodu od 13. septembra ove 2010 godine koje vam u prilogu dostavljamo.

U manastiru Šišatovac

18. septembar 2010. god


[You must be registered and logged in to see this link.]

Vladike rade po volji Vatikana



Sinod SPC ne reaguje na to da Šiptari otimaju zemlju, manastire i crkve, ali zato priziva papu u Srbiju 2013. na proslavu Milanskog edikta, primećuje Vojinović

Nakon sinodske privremene zabrane sveštenodejstva vladici Artemiju i ocene da je on “na putu raskola”, profesor Igor Vojinović, lider Narodnog pokreta Otadžbina sa Kosmeta, u razgovoru za “Vesti” pita se “da li raskol pravi vladika Artemije ili svi oni episkopi koji se priklanjaju rimskom papi.”

- Posle svega što se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dešava poslednjih nekoliko godina postavlja se pitanje da li danas može da se govori da su to zaista Sveti sinod i Sveti arhijerejski sabor? Ne mora da znači da su sveti samo zato što se jedna grupa ljudi tako predstavlja. Vladika Artemije je tražio da mu vrate nepravedno oduzetu eparhiju, a oni su na to odgovorili novim proganjanjem i zabranili mu da vrši službu - ocenjuje Vojinović.

Da li novo raspirivanje “slučaja Artemije” skreće pažnju javnosti sa eventualnog izostanka poglavara drugih pravoslavnih crkava sa svečanog ustoličenja patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji, kao i njihovo distanciranje od problema u SPC ?

- Mislim da se tu ne radi samo o distanciranju vodećih ličnosti pravoslavnog sveta od problema u SPC, već i od ljudi koji su instruirani od Vatikana političara iz Srbije pa zato ne rade u duhu crkvenih kanona, već u skladu sa dnevnom politikom Beograda i Prištine uslišavajući pri tom još i želje episkopa grada Rima, odnosno pape. Napadima na vladiku Artemija u SPC skreću takođe pažnju sa ekumenizma na kojem intenzivno rade i koji je ušao u sve pore našeg društva. Dok im Šiptari otimaju zemlju, manastire i crkve po Kosovu proglašavajući ih svojom baštinom, oni ne reaguju već prizivaju papu u Srbiju 2013. na proslavu Milanskog edikta. Ne oglašavaju se ni povodom poslednje poražavajuće rezolucije o KiM u Generalnoj skupštini UN, ali zato su ljudi koji sad proganjaju vladiku Artemija i koji vladaju Eparhijom raško-prizrenskom proterali više od 70 kaluđera iz eparhije i uradili su ono što nije uspelo čak ni okupatorima.

Kako komentarišete navode iz crkvenih krugova, koji kruže beogradskim medijima, da je još patrijarh Pavle navodno rekao da će vladika Artemije “napraviti raskol u crkvi” ako se zna da je Pavle Artemiju decenijama bio duhovni starešina i da ga je on predložio za episkopa raško-prizrenskog?

- Ja bih mogao da dodam i pitanje kakav bi to patrijarh Pavle trebalo da bude čovek i duhovni starešina u svojoj nekadašnjoj Eparhiji raško-prizrenskoj kad su mu klirici navodno naginjali ka raskolu, a on ih kao takve predlagao za vladike? Ovde je očigledno da se jedni isti ljudi, grupa moćnika koja se ubacila u episkopat naše crkve, koriste patrijarhom Pavlom kako kad im odgovara. Po potrebi upotrebljavaju ga i zloupotrebljavaju i upokojenog. Izvlače iz konteksta njegova razmišljanja, sastavljaju i izmišljaju rečenice koje im u datom trenutku odgovaraju, pošto on sad ne može da ih demantuje. Kad bi oni malo bolje pogledali u knjige i zadubili se u rukopise patrijarha Pavla, prisetili se njegovih beseda i pročitali kako je i šta je on govorio, zaćutali bi. Očigledno je da je patrijarh Pavle imao posve drugačije mišljenje od njih i bio je pravi srpski patrijarh.



Tadić pridruženi član SinodaKako će se na Svetom arhijerejskom saboru razrešiti situacija vezana za sinodsku zabranu sveštenodejstva vladici Artemiju?
- Ne očekujem ništa dobro poučen iskustvom iz prethodnog perioda i stavovima ljudi koji su zauzeli ključna mesta u Sinodu i Saboru. Na to pitanje treba tražiti odgovor od Borisa Tadića jer je on pridruženi član Sinoda i Sabora pošto prisustvuje sednicama i konsultuje se sa njima po pitanju poteza u Međunarodnom sudu pravde u Hagu i Generalnoj skupštini UN u vezi Kosova i Metohije. Otuda je jasno i zašto Srpska pravoslavna crkva ćuti nakon izmenjene srpske rezolucije.


21. 09. 2010. 00:00h | R. LONČA

izvor: FRANKFURTSKE VESTI

Borise, pomiluj!





Napomena: Tekst čitati uz liturgijsko pojanje. Borise, pomiluj raba božjeg Bogoljuba Arsenijevića Makija, kao što tvoji pomilovaše Marka,

sina Slobodanovog i mezimca Mirjaninog, što mu predmet zastari zaturen u fiokama reformisanog sudstva - Aaaaamin!

Grešio jeste, ali velik si i praštaj, kao što Ivici oprosti grehe njegove sabrane u koferčetu i uze ga za brata, kuma i starog svata, i poljubi ga u obraze koje je Sloba nekad celivao - Aaaaamin!

I Slavicu „trojeručicu” što na tri strane tezgari svedočeći o milosti tvojoj, podvižujući se u „sigurnoj kući” za proklete, alave, rastaljene i neradne - Aaaaamin!

Sažali se kao na Mirka, Mlađana, Božidara, Tomicu, Žarka, Dragana, Snežanu i još sedam patuljaka što im dade da (minis) truju, mada im zdravorazuman ni muškatlu na čuvanje ne bi dao - Aaaamin!

Blagoslovi, kao što si Krku i Mićuna srebroljupce blagoslovio da ne ištu više nego što im treba za kavijar, jastoga i nasušnog ‘leba, i budu zahvalni za svaku dnevnicu što drhtavom rukom prime, kao da naforu primaju - Aaaaamin!

Zaštiti, kao što si i ludog Čedomira od svake odgovornosti zaštitio, nateravši ga da se iskreno pokaje i Sorošu moli u keliji džipa novijeg tipa - Aaaaamin!

Oprosti naivnom umetniku kao što mladome Vuku oprosti rezoluciju neusaglašenu sa 27 apostola, ali ga milosno zadrža u carstvu svojemu, jer izeš carstva gde nema lude, a tvoje ih je carstvo prepuno - Aaaaamin!

Primi ga na grudi na koje i Mrku primaš, jer čudni su putevi Gospodnji, ali su Mrkini još čudniji, nevidljiviji i svakako skuplji - Aaaaamin!

Prosvetli zabludelo jagnje, kao što tvoji na profakturu prosvetljuju zabludele jagnjiće, prasiće i teliće - Aaaaamin!

Miropomaži žrtvu jalove revolucije, kao što se predsednici upravnih odbora i direktori koje postaviste miropo(d)mazuju na tenderima, javnim nabavkama i burazerskim dogovorima - aaaaamin!

Nahrani ga kao što jednim prstom nahrani stotine radnika i dade im mudrost tehnoloških viškova, da ne misle o materijalnom, već da se praznoj trpezi raduju, kao što se vi radujete kreditima MMF-a i rasprodaji „Telekoma” - Aaaaamin!

Daruj i njega sa pet besplatnih akcija, pa kao što Bog zapovedi da se ljudi množe, neka i njih umnoži ako može - Aaaaamin!

Sačuvaj ga od zla, kao što si i tajkune sačuvao od nepravde pravde, pa ti pokajnice dižu da se u njima sužnji mole, plaču i plaćaju na odloženo - Aaaaamin!

Uvedi nas u Evropsku uniju jer nema alternative, a ako li i ima, ne vodi nas vo to iskušenija, već dozvoli da sačekamo još koju deceniju dok nas se ne užele i ponizno zamole da im se pridružimo, a mi kao Hrist u Jerusalim uđemo na magaretu, jer za bolje imati nećemo - Aaaaaamin!

Integriši nas u NATO, kao što se poslanici integrišu pred blagajnom i tihuju u klupama čekajući kraj sednice da pobegnu iz ropstva ko izabrani narod iz Egipta - Aaaaamin!

Nauči nas mudrosti deset zapovesti iz Njujorka i Brisela, kao što nas Sonja i Nataša naučiše da smo narod najgori i da nas je ostalo taman toliko da se i zbog toga izvinjavamo - Aaaaamin!

Ne dozvoli da Eva Ras poklekne na „Farmi” i ubije veru u dostojanstvenu starost, sad kad je dobila priliku da se iskupi za ogrešenje o državu od koje je tajila da pišući zarađuje za lekove - Aaaaamin!

Podari Tomici snage u pršljenu za još dva mandata, Saši Draginu da razlikuje oranicu od blata i ministru trgovine da mu dotok kiseonika do mozga ne sputava kravata - Aaaaamin!

Bdi nad svetom srpskom zemljom Dedinjem i ne dozvoli da proteraju to malo „sirotinje” što na njemu osta, ili da ih neko sramotno upita „Odakle vam” - Aaaaamin!

Pomiluj američkog, engleskog, nemačkog i ostale ambasadore, čuvene nastavljače resavske prepisivačke škole, koji u slavu tvoju prepisaše rezoluciju i podneše je da se ti ne mučiš - Aaaaamin!

Borise, pomiluj, Borise, pomiluj, Borise, pomiluj!!!


19. 09. 2010

Nedelja - Mihailo Medenica, ПРЕСС

Ivanović: SPC radi po diktatu EU





Zvanični Beograd i vrh SPC moraju da odrade domaći zadatak dobijen od Evropske unije, a to je da se oslabe srpske institucije na KIM i

da se Srbi integrišu u šiptarske institucije i zato im ne odgovara vladika Artemije, rekao je za “Vesti-online“ lider Srpskog nacionalnog veća za severni Kosmet Milan Ivanović.



Velika igra je u pitanjuĆutanje ostalih episkopa Srpske pravoslavne crkve i njihovo ne oglašavanje u javnosti povodom najnovijih sinodskih sankcija prema Artemiju, Ivanović tumači strahom.

“Ostale vladike ćute. Velika igra je u pitanju. Zaplašeni su najverovatnije pa se klone potencijalnih problema i gledaju samo svoja posla”, smatra on.

“Isto onoliko koliko Beograd svojim nečinjenjem sabotira povratak prognanih Srba i pušta ’niz vodu’ Kosovo i Metohiju, isto toliko i Sinod a i veći deo Sabora ne želi povratak vladike i monaštva. Zvanični Beograd i vrh SPC moraju da odrade domaći zadatak dobijen od Evropske unije, a to je da se oslabe srpske institucije na KiM i da se Srbi integrišu u šiptarske institucije. Zato im nikako ne odgovara vladika Artemije jer je on više od 15 godina u veoma teškim vremenima stajao na čelu narodnog fronta za očuvanje srpskog KiM i ostanak Srba na svojim ognjištima“, navodi Ivanović.

Samo dan nakon što je Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve privremeno zabranio sveštenodejstvo umirovljenom episkopu raško-prizrenskom, vladiku Artemija su u manastiru Šišatovac posetili Milan Ivanović, potpredsednik Skupštine zajednice srpskih opština na Kosmetu Marko Jakšić, lider Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije Dragan Velić i Vladimir Rakić iz Društva sveslovenskog prijateljstva iz Kosovske Mitrovice.

“Čim smo saznali da se progon vladike Artemija nastavlja, pošli smo da ga obiđemo i izrazimo mu podršku na golgotskom putu. Strašno je to što mu se, ni krivom ni dužnom, dešava u 75. godini života i posle pola veka od monašenja. Ako je za utehu, narod i sveštenstvo ga nisu napustili. Videli smo juče u manastiru oko 200 ljudi iz raznih krajeva centralne Srbije, kao i prognanike sa Kosova i Metohije, iako vladika Artemije nije služio liturgiju već iguman Šišatovca. Zaista je bilo dirljivo videti sav taj narod“, rekao je Ivanović.

Naš sagovornik napominje da im se vladika Artemije nije požalio ni na šta i da su se uverili da „on sa monaškom smirenošću podnosi sve što ga snalazi počev od februara kada je sklonjen sa episkopskog trona, te preko praktičnog proterivanja iz Eparhije raško-prizrenske, pa sve do ovih najnovijih sinodskih kaznenih mera“.

Šta Artemiju donosi monaški jubilej?

Vladika Artemije se, kako podsećaju njegovi prijatelji, zamonašio na Aranđelovdan (21. novembra) 1960. godine i na taj praznik trebalo bi da ove godine proslavi 50 godina monašenja. Budući da se, prema nezvaničnim najavama, zasedanje najvišeg zakonodavnog tela SPC, Svetog arhijerejskog sabora, očekuje 17. novembra, neizvesno je, smatraju u vladičinom okruženju, šta će on dočekati na taj veliki jubilej, pošto bi Sabor trebalo da donese konačan sud po pitanju aktuelne sinodske odluke o privremenoj zabrani sveštenodejstva umirovljenom episkopu raško-prizrenskom.

“Očigledno je da se pritisci na dobrodušnog vladiku Artemija nastavljaju i da je namera da se on izvede pred crkveni sud.

Ima naznaka da bi neki želeli da ga vide i na optuženičkoj klupi građanskog suda, a sve s ciljem da ga sklone što dalje od srpskog naroda. Posebno onog sa Kosmeta i Metohije koji u najvećem broju nije prežalio njegov prinudni odlazak, kao što nije prežalio ni zabranu da on dođe među svoju doskorašnju pastvu“, kaže Ivanović.


20. 09. 2010. 19:50h izmena vesti 20:32h | R. Lončar - Vesti

О. Антоније: На делу је формирање буловићевске унијатске "Српске православне цркве"
Tuesday, 21 September 2010

Отац Антоније

Цела изјава дата дневном листу „Правда“ поводом синодске одлуке о забрани свештенодејства Владики Артемију

Мислим да се владика Артемије налази на голготском распећу, као да је између чекића и наковња; са једне стране немилосрдни епископи екуменисти који га својим охолим кажњавањима желе одгурнути од себе и приморати да се од њих одвоји, а са друге стране народ побожни који нема више стрпљења гледати мирно на вишегодишња безакона и вероломна, саблажњива, пропапска дела српских екомуниста (пардон, екумениста). А, пошто одлука Владикина представља будућност Православља у Србији, најпобожније пред Господом би било поштовати све њихове неправедне казне и подносити прогоне и мучења, све дотле док не постану отворени јеретици, што нека им не би допустио Господ. А отворени јеретици не подносе православну побожност, те ће је они анатемисати позивајући се на своју екуменско фолирантску љубав. А када они анатемишу православне, сами ће се одвојити од Православне Цркве, као што су вероломни Латини донели своју анатему православнима и спустили је на свети престо Свете Софије 1054.г.



Дакле, неопходно је: неућутно исповедништво Православља све до избацивања и анатемисања православних од стране непоправљивих екумениста, чиме ће се јеретици јавно објавити сами собом ограђујући се од православних. То је једини Пут, а све остало би биле људске филозофије које би неке више неке мање одговарале за цепање ризе Христове, тј. Цркве Његове.

Негде је у ноторним екуменским главама процењено да је „непоправљиво“ истрајног православног владику Артемија најлакше ућуткати ако би се што пре медијском клеветом избацио из њихове цркве и прогласио непокорним сектантом са све онима који би га следили. Јер, иако је чистота Православља непобитно на страни Артемијевој, ипак се надају да би инструисаном медијском кампањом то пред народом увелико могли оповргнути. Људима овога века увек је био приоритетан број и количина, а не Истина и страдање за Њу, Која је по земљи увек прогоњена.

Екстремно секташење, дакле, види се сада јасно једино у деловању екуменских синодских епископа, који дрским забранама, клеветама и немилосрдношћу, просто желе ишчачкати било који разлог за продубљивање овог неминовног раздора између истинољубивих и човекопоклоних, свесно или не, заборављајући да ће ово њихово екуменско пастирствовање у Дан Божији бити разоткривено као разбојништво у небоземном царству Господњем које се Православном Црквом зове.

После усменог одјављивања јесењег Сабора епископа, њега ће, изненада, ипак бити, и то 17. новембра. Екуменски лукаво одређен датум, дакле, ван сваког досадашњег традиционалног распореда. Зашто Сабор да не почне после устоличења папољубивог патријарха Иринеја у Пећкој патријаршији 3. октобра када се и онако окупљају сви епископи СПЦ? Одговор је, једино стога да би се позаборављале све њихове септембарске Бечке екуменске активности (оне минуле, али и наредне 25.септ.), те како би имали времена да се све то слегне и заборави, те се поново, путем њихових медија, усредсреди јавна пажња на даље жртвоприношења владике Артемија на престо глобалних екуменских сједињења у Антихристу.

Екуменизам епископа српских - то није само савршено глумљење љубави према непријатељима истине, већ и највећа могућа унутрашња заблуделост. То је смртна болест духа при којој се устима исповеда Православље а делима га се одриче. А управо дела су та, смирена или горда, која разоткривају каквоћу вере - то су плодови по којима се разликују истински пастири од вукова у јагњећим кожама. Јер шта значи волети јеретике римске, а не подносити православне?

Дуготрпељиво подношење страдања владике Артемија ради јединства Цркве (ево сада и повиновање страшно охолој забрани богослужења, која се изриче у само екстремним условима и без приметне секташке злурадости, као овде), јединства у православној вери, показује народу српском Христолики пут који треба следити. Када би Владика немо посматрао саблазни у Цркви, тада би он био за јединство новоформирајуће буловићевске унијатске „Српске православне цркве“. Али страдајуће исповедништво Владикино сведочи о бризи за јединство у Истини православној свих оних који желе сачувати целосном заједницу православних, која је једина Христова Црква Православна.



Дана 21. 09. 2010.г.

монах Антоније

[You must be registered and logged in to see this link.]

"Правда": Жељко Которанин: Расколник није онај ко чува учење Цркве како га је примио
Tuesday, 21 September 2010

ЦРКВА БЕЗ ЈЕДИНСТВА

Одлука Синода СПЦ да владики Артемију забрани сва свештенодејства до је­сењег Светог архијерејског сабора, 17. новембра, не значи да је црква у расколу, сматрају верски анали­тичари и познаваоци канона и Устава СПЦ, док со­циолог религије Мирко Ђорђевић каже да се црква већ налази у расколу јер је обострано констатован, од владике Артемија с једне и Синода, Сабора и па­тријарха Иринеја с друге стране. Јединства у СПЦ нема, то је очигледно, на једној страни је Синод, на другој Артемије и део монаштва.

Сличну ситуацију имали смо и у време патри­јарха Германа, коме је данашњи патријарх Иринеј та­да био викар. Епископ Дионисије, у америчкој паро­хији, одбио је послушност Синоду, Сабору и патри­јарху. Расколи су тешке ране, које и после доста го­дина не зарастају – упозорава Ђорђевић.

Он каже да је јасно да патријарх Иринеј неће одустати, јер се припрема оптужница против влади­ке Артемија пред Високим духовним судом.

– Оптужницу ће заступати лично патријарх, као председавајући. Оно што би могло да уследи је­сте рашчињење владике, што би значило да ће га Црква изопштити из својих редова и да ће на њего­во место епископа Рашко-призренске епархије доћи неко други, што је већ и учињено – додаје Ђорђе­вић.

Димитрије Калезић, теолог и бивши декан Бо­гословског факултета у Београду, каже да сама реч раскол значи разлаз, и да то не представља догмат­ску, већ дисциплинску ствар.

– Не постоји етика као нека дисциплина хри­шћанства, она представља остварење догматских на­чела, односно њихово спровођење у живот. Сабор­ност чини заједницу Бога, анђела, светаца и на зе­мљи људи грешника који верују и спасавају се – об­јашњава Калезић.

___________________________

Папина посета испит за СПЦ

Димитрије Калезић сматра да је најављивана папина посета црквено, али и државно питање.

- Државно, јер је папа шеф државе Ватикан, а црквено, јер је и поглавар римокатолика. Уколико би папа долазио у посету СПЦ, та посета би требало да кулминира у заједничкој служби, коју ми немамо од 1054. године – наглашава Калезић.

__________________________

Правник и стручњак за Устав и канонско право СПЦ, Жељко Жугић Которанин упозорава да до рас­кола још није дошло, премда, како је рекао, у цркви су мишљења дијаметрално постављена.

– Сви делови цркве су још у међусобном оп­штењу, али до раскола може доћи тек ако се толико наруши јединство цркве да дође до престанка опште­ња једног дела цркве са другим делом, када ће је­дан део отпасти. У расколу је најтеже установити ко је расколник – истиче Которанин и сматра да је про­цес рушења канона почео још 2005.

- Тада је владики Артемију наређено да обустави процес накнаде штете пред судом у Стразбуру, због догађаја од 17. марта, на шта Синод није имао право, јер је извршио неканонски упад у архијерејска права владике. Па даље можемо ићи преко меморандума, затим догађаја у манастиру Дечани, када је игуман отказао послушност владики Артемију, што је Синод опет аминовао. И даље, све до кулминације у фебруару, када му је накононски одузето управљање епархијом – подсећа Которанин. Он објашњава да је екуменизам процес глобализације на терену религије.

- Политичка и економска глобализација не може да иде без глобализације религије и сви који се томе супротстављају морају бити уклоњени, према мишљењу оних који данас седе у Синоду СПЦ. Тај процес је продукт овог времена, а црква се не сме мењати, јер она мора да предаје учење онако како је примљено. Да ли је расколник онај који чува учење како га је примио, или онај који уводи новине? – пита Которанин.



Две епархије "нису српске"

Жељко Жугић Которанин каже да процес растакања СПЦ и раскол не треба везивати само за случај владике Артемија, јер се он може догодити и на другој страни.

- Шумадијска епархија је из свог назива већ обрисала реч "српска", као и Митрополија црногорско-приморска. Не би ме зачудило да се и епископи у БиХ одвоје - каже Которанин.



Повиновање охолој забрани

- Најпобожније пред Господом било би поштовати све неправедне казне и подносити прогоне и мучења, све док они који кажњавају не постану отворени јеретици. Дуготрпељивост подношења страдања владике Артемија ради јединства Цркве, ево и сада повиновање страшно охолој новој забрани богослужења, која се изриче у само екстремним условима, показује народу христолики пут који треба следити – истиче отац Антоније, рашчињени црноречки монах.



Артемије поштује забрану

Умировљени епископ Артемије, после уручења одлуке Синода СПЦ о забрани свих свештенодејстава до редовног јесењег заседања Сабора, јуче није учествовао на литургији у манастиру Шишатовац. Како „Правда“ сазнаје, неће свештенодејствовати ни на данашњој манастирској слави.

- Сада није време да говорим о томе. Доста сам рекао- кратко нам је одговорио Артемије када смо упитали да ли ће поштовати забрану Синода, и – спустио слушалицу. Судећи по досадашњем неучествовању у свештенодејству манастира Шишатовац, у ком се налази откако је изгубио трон ЕРП, владика ће се засад, вероватно, повиновати и овој одлуци Синда.

Извор: „Правда“ (штампано издање), уторак, 21. септембар 2010.

Приређивач: „Борба за веру“

Свет
Полиција у Москви растурила протест хомосексуалаца


МОСКВА – Полиција је данас разбила протест хомосексуалаца у Москви и притворила неколико демонстраната.

Више од 20 активста протестовало је због политике грандоначелника Москве Јурија Лужкова који је хомосексуалност назвао "сатанском" и спречио покушаје да се одржи парада поноса у руској престоници.

Данашњи протест је оргнизован без потребне дозволе власти и полиција је притворила скоро све учеснике који су се окпили на тргу близу градске скуспштине.

Један од водећих руских геј активиста Николаи Алексејев рекао је у телефонској изјави из полицијског возила да је знао да данашњи протест неће бити дозвољен.
Бета-АП
објављено: 21/09/2010

Zamislite da ce sva deca biti ovakva ako se odrzi parada ponosa?! Sprecimo to!

ДРАГАН МИЛОСАВЛЈЕВИЋ: ПАЗИТЕ, ПАРАДА ПОНОСА ЈЕ ЗАМКА
среда, 22 септембар 2010 01:17
Има ли Србија снага да испљуне удицу или макар покида натегнуту медијску струну ако је већ закачена на лукаво подбачени мамац. Да се достојанствено удаљи ван домета мередова који чека наивне

Када риба прогута мамац, овога пута на удици је „парада поноса“, господару игре, под условом да има полицијску батину и поуздан медијски чекрк, није проблем да је извуче на суво. Један колумниста, чак и не крије да је цео перформас организован да би, вели, силеџијска, фашистичка фукара изашла да бије. Он сматра да је то прави тренутак да се одговори на круцијално питање „ко влада Србијом, улица или држава.“

Дакле, и малом Ђокици ваљда је јасно да ће представа, која бројним активностима геј популације започиње некако са десетогдишњицом „ружичасте револуције“, кулминирати бацањем рукавице већем делу јавности. Јер, имајући у виду стицај свих осталих околности посебно сумрака поноса државе , тешко је одолети понуђеном изазову. Акумулирана фрустрација свесно је усмерена на тему која сугерира наводну недораслост већине европским вредностима.

Као својеврсна замена теза, понуђено је маси не да туче лопове на власти, од којих су тек поједини љубитељи ничим ограничених сексуалних определења, већ „ веселнике“ буквално утеране притиском НВО у тор параде. Нуди се истински презренима и опљачканима, чија је политичка воља покрадена, црвена марама на Теразијама, баш када политчка и економска криза улазе у запаљиву фазу.

Ту сеансу форсира, а обећава употребу силе, власт преко спин екипе врхушке у тој поразној свакодневници без алтернативе. То је плод добро одмерене процене да већина нема ни снаге ни воље да се бави питањем јесу ли у овој држави без граница и политици без морала припадници истополних веза и нихова наводна ускраћеност заиста приоритетна тема.

Одабран је тренутак да се путем медија наметне превара како „веселници“ тобоже заиста угрожени, и то далеко више него непоредиво бројније и стварне жртве уништених кључних стандарда за голо преживљавање.

Управо они, подметањем разних „парада“, спречени су да скрену пажњу на себе, на трегедију својих укућана, децу, препуштену бруталностима људождерског капитализма. Да ли заиста главна градска авенија са више права припада егзебиционизму него колонама оних грађана који су се у немаштини и глади затекли неколико година пред пензију?

Да ли је затварање Народног музеја и Народне библиотеке угрожавање права на опстанак целе нације, дакле идентитета и оних који су само у сексу посебни… А та бламажа угожавања људских права свих траје већ деценију. И нико да крочи на улице…

Заиста је нељудски, сурово, поразан исход дипломатије у Хагу и на Ист риверу, свесно бацити у засенак тензијом која се распирује до максимума, како се приближава дан „параде поноса“.

Али као да нема критичне масе сталожености међу интелигенцијом, да констернираној јавности објасни да власт, спонзор овог планираног судара хомосексуланих и оних који се држе традиционалних определења, не може у својој опакој намери никако да изгуби. Дочим, изгубиће обе стране које се гурају у полом.

Једна добитна комбинација за режисере је да Србија, окупљена у нему гомилу, поднесе као дрогирана бенседином парадирање „посебности“ у центру града, које, видели смо на сличним окупљањима у свету, иритира.

Ништа мање корисна опција за власт је да дође до још једног насилног „догађања“ традиционалиста и шоу ће бити претворен у нереде.Ваљда овог пута нису планиране паљевине амбасада од стране пироманији склоних „навијача“.

У првом случају, власт би истакла своју пресудну улогу, никако не заборавити НВО и западне пријатеље у дефинитивном преумљењу Србије. Био би то подстрек у „подизању“ не само сексуалне већ и политичке културе.

А то је управо у захтеву из Брисела стигло у Београд одмах после расплета у Њујорку, уз ближе упутство да је то први тест у преговорима са Шиптарима. Дакле, Србија нема политичку културу, треба да је учи у скамијама наркодржаве.

А непорецива је истина да је последњих десет година било више него десетине истинских разлога да се у руке узме усрана мотка и пође у центар, а није… Иза евентуалног лома на „паради“ могли би проклијати неки добро скривени сукоби интереса два блока у све виднијем сукобу политике и капитала. А одатале до извлачења нове „сабље“ из корица није велики корак.

Уверен сам да у све запаљвијој атмосфери управо ТОТАЛНИМ игнорисањем тужне и ружне представе, дакле аветињски празним гледалиштем, треба парирати злоупотреби једне теме која у свакој средини тражи одговарајућа решења прихватљива за све. Зато у знак препозвања преваре треба мирно, док траје преформанс, напуститити круг двојке. У празном центру Београда режисери и глумци биће сведени на оно што јесу. Лутке у рукама лобија .

Замислите само те бројне екипе, окупљене попут хијена у Београду, чије камере немају да забележе ништа осим празних улица, камено хладних лица грађана далеко од места „догађаја“, пуних презира према њиховом ТВ стрвинарењу.

Не треба, ради комоције диктатуре председника и врхушке допринети још вишем степену ванредног стања. Па оно већ влада под сомотском рукавицом новог правосуђа и потпуно потчињених медија.

Да ли је идеолог догађања хомо лезбо травестије стриктно из домена политике или из служби, које су се ваљда доказале и показале ове две деценије, како окупљајући тако и разбуцавајући народ (по потреби), тешко је прецизно одредити. Али се ваљда може на историји нешто научити. Осим у Србији.

И све док је тако, све док Срби буду гризли без размишљања на сваки шарени понуђени мамац, било да је у питању Европа, сутра НАТО, а у октобру лов на „веселнике“, држава ће им бити ловина у нечијем мередову. Онога који најбоље зна како и када српска риба гризе..

Када би овдашњи медији, посебно телевизија, макар једну недељу пре геј параде отворили поразну слику Србије у пропаднају и нестајању , дубоко сам уверен да би „ веселници „и изгубили жељу да траже право на изузетнот и изузеће од општеприхваћених стандарда. Можда би показали пуну меру солидарности са заједницим у којој траже признати простор али, ваљда и интиму четири зида. Ону, која, уосталом, краси сваку дубоку приврженост.

Овако биће „топла браћа и сестре“ злоупотребљени од истих оних који већ припремају да сервисирају буџаке у центру камењем моткама и јајима намењених парадерима, које ће их после бранити од демонстраната употребом прекомерне силе.

Зар заиста тих пет посто присутних од античких времена до данас у свим временима и државама треба да буду полуга за медијско и политичко дефинитивно измештање Србије у пакао насиља и срама.

Потребно је времена, истинске истрајности и грађанске храбрости да се режиму изађе на црту на супериоран начин. Аргументовано и одлучно, а не учечшћем у арени једног већ нероновски декадетног режима, у којој би напаљене „мушкарчине“, са убаченим гладијаторима из шминкерница служби требало да растрагну „веселнике“, осмишљене као мученике нове религије.

И то по жељи управо оних који их, наводно, штите, а поручују преко малих екрана да се ПАРАДА МОРА ОДРЖАТИ. Стари људи кажу да се МОРА једино умрети. Али пожељно у кревету, окружен најмилијима.

Има ли Србија снага да испљуне удицу или макар покида натегнуту медијску струну ако је већ закачена на лукаво подбачени мамац. Да се достојанствено удаљи ван домета мередова који чека наивне.


Извор Фонд Слободан Јовановић, 12. 09. 2010.