Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Join the forum, it's quick and easy

Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...
Zvezdan Forum
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Mitovi, legende, narodno predanje

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:43:41



KONJ MILOŠA OBILIĆA – ŽDRALIN


Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj, koji je poginuo u boju. A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara. O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je možda, zbog toga što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori mnogo. Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez jakog razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je među drugim konjima izgledao kao džin. I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.
I ni jedan se ne pamti, nije ih zabeležila priča i pesma, jer su svi Miloševi dvoboji trajali kratko: niko nije imao priliku da se duže bori protiv takvog konja i junaka.
Ždralinu su pripisane sve velike i značajne osobine legendarnih konja, osim moći letenja. To mu valjda nije trebalo, jer je sve konje nadmašivao svojom veličinom i snagom. Njegov gospodar je bio oklopnik, sav u panciru i gvožđu, pa je pancire stavljao i svome konju. Kažu da je u dvobojima i bitkama Ždralin bio sav u gvožđu. Nikad nije bio ni ogreban, a kamoli ranjen. On je jednostavno svojom ogromnošću rušio sve pred sobom, pa je Miloš na njemu bio nedostižan za svoje protivnike. Ždralin nije iz carske ergele, iako je Miloš Obilić bio dvorski čovek. Mogao je da za sebe i svoje oklopnike, kao komandant pograničnih jedinica, bira konje u carskoj konjušnici. Ali on to nije činio. Imao je sam svoju ergelu, kao visoki oficir i plemić. Bila je to mala ergela, ali dovoljno velika da zadovolji potrebe i ukus jednog viteza i vojskovođe. Miloš je u njoj sam vršio selekciju konja. Tu mu se oždrebio i Ždralin. Letopisi kažu da se Miloševa konjušnica nalazila na severnoj padini planine Cer, na mestu gde je pre toga u vreme cara Trajana, bio rimski logor, a koje se i danas zove Konjuša. Čak, legenda dalje kaže da se i Miloš rodio ispod Cera, u selu Dvorištu, i da je vanbračni sin Cara Dušana.
U vreme Kosovske bitke Miloš Obilić je imao četrdeset, a Ždralin deset godina. Obojica, dakle u najboljim godinama. Delo koje su izvršili ostaće upamćeno po svom istorijskom značaju i načinu na koji je izvršeno. Laž je, kažu najnoviji arhivski podaci, da se Miloš približio caru Muratu na prevaru, glumeći predaju, jer caru nije mogao prići niko naoružan, a najmanje jedan prebeg iz protivničke vojske. Miloš je došao do Murata na svome Ždralinu, probivši se kroz tursku ordiju sa svojim oklopnicima. Miloševu predaju izmislili su Turci jer od sramote nisu mogli priznati da se neko uspeo probiti do njihovog cara. Hteli su na taj način da umanje podvig Miloša i njegovih vitezova. Pa i Ždralina. To čudo od konja i junaka zaprepastilo je Turke i njihove konje, pa je tu trenutnu tursku zabunu i strah Miloš iskoristio i došao do Murata. Ždralin je sve ispred sebe gazio, dok je Miloš sve oko sebe sekao. Gaženje i seča trajali su dugo, pa su se čovek i konj umorili, ali su, ipak, uspeli doći do agarjanskog vladara i rasporiti mu utrobu.
I Ždralin i Miloš su poginuli na istom mestu. Na najslavnijem mestu u zemlji Srbiji. Na Gazimestanu. Hiljade turskih konja i junaka navalilo je na njih dvojicu, koji padoše, boreći se, obojica, do zadnjeg daha. Ždralin je poginuo kao čovek, viteški. I zaslužio je da mu se ime nađe u spisku kosovskih vitezova. Nije važno što je konj: Smrt mu je bila ljudska, junačka.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:45:03



KONJ HAJDUK VELJKA PETROVIĆA – KUŠLJA


Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje. Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja. I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija.
Bez dobrog konja, znalo se, NEMA NI DOBROG JUNAKA. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slučajno, u jednom noćnom napadu na Turke u selu Posgorcu, u Timočkoj Krajini. Srbi su tada u tom selu zarobili veliki broj Turaka i njihovog komandanta Alibega, koji je jahao, divnovnog, krupnog trogoca, konja sivomrke boje. Bio je to Kušlja, kojeg je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Ali-bega. Ali-beg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog Osmanpaše Ogluga. I da je konj vojno obučen i da zna vojne ratne veštine. Veljko se vrlo brzo uverio u to. Desetak dana posle je imao megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao dva sata na očigled dveju vojski, koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih vođa. Turčin je bio veliki junak i vojnik. Veljko je prvi put udrio na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod duela zavisio od nečeg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. Teg koje je pretegao na Veljkovu stranu bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja, nego što ga je imao Turčin. I to je odlučilo, Kušlja je znao da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne, kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi čas i tako omogućio Hajduk Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahača: Kad se Turčin našao na zemlji, bez sablje i kubure, veljko je dojahao do njega i reko mu da mu opraçta §ivot, što je uvek činio u sličnim slučajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika. Međutim, Veljkov konj Kušlja, iznenada se okrenuuo i udarcima zadnjih kopita ubio Turčina. To je porazno delovalo na obe vojske i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar, umesto čoveka. Niko ne zna da li je presuđeno tada po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drugačija od ljudske, ko zna?
Hajduk Veljko je jahao Kušlju od 18O7. do svoje smrti 1813. godine. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu u Srba. Kada su Turci u poslednjoj godini Karađorđeve Srbije navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin. Veljko se zatvorio u negotinsku tvrđavu i samo je povremeno, većinom noću, izlazio na konju u polje, među Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikada nije bio ranjen kada je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreća. Sudbina je htela da pogine bez Kušlje. Prvi put je izašao bez konja, peške, do šarampoa, da hrabri svoje borce. Odnekud je došlo Tursko tane i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reči: `Drž`. Kušlja je opet dopao u Turske ruke. Ne zna se gde i kome. Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slučaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Čučuk-Stana. Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep u jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to označio slabim rzanjem. Čučuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, već da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skončao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova.
Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:46:09




KONJ BANOVIĆ STRAHINJE – ĐOGIN


`Neko beše Strahinjiću bane`, kaže narodni pevač. Neko, a ne bilo ko. Svako od nas može biti neko, ali Banović Strahinja neko! I taj `neko` ne može imati bilo kakvog konja, već samo – najboljeg, najlepšeg, najpametnijeg. Konj prema junaku! Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je značioi što je ostao u srpskom epu. Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banović Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen. `Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!`
Đogin je iz carske ergele. On je venčani dar Jug-Bogdana zetu iz Banjske. Jedini miraz. Najveći srpski megdandžija nije mogao dobiti vredniji poklon. Njegov tast, potomak Nemanjića, najkrupnija figura na carskom dvoru, najuticajniji čovek carstva, kao vrli poznavalac konja, odabrao je u carskoj ergeli ždrebe sa najboljim pedigreom. Velmoža iz Banjske, koji je do tada promeni mnogo konja, prepaznao je u tom ždrebetu budućeg bojnog konja. Pokazalo se da je taj konj vredniji i verniji od žene, jedine Nemanjićke koja je izdala, a koja se udala za najplemenitijeg srpskog plemića Banović Strahinju. Đogin je odgajan u Banjskoj. Tamo u beskrajnim ravnicama Kosova, treniran je po svim pravilima trenaže tog doba, hranjen i timaren najbolje, trčao sa najboljim konjima, učestvovao u improvizovanim dvobojima vitezova. Banović Strahinja je, kažu, najveći duelista nemanjićke Srbije. Taj strašni i divni junak našeg epa, naš Ahil, nosilac našeg etosa, nad čijom sudbinom i lepotom karaktera zasuzi oko jednog Getea, nije nikad izgubio dvoboj. Onaj najslavniji, koji se odigrao na Goleč planini sa Vlah-Alijom, ušao je u pesmu, kao dvoboj sa najdubljom etičkom osnovom: to je bila borba za čast, ne za slavu. Da savlada tog silnog poturčenjaka (jer ima dokaza da je Vlah-Alija islamizirani Mladen Moravac) pomogao mu je i njegov konj Đogin. `Ima konja Đoga od megdana, što ga danas u Srbina nema, u Srbina, niti u Turčina.` Đogin je znao sve što treba da zna jedan konj u takvim prilikama. `Soko Đogo pade na kolena iznad njega koplje preletelo.` Koliko je Đogin bio dobar konj, najbolje govore reči jednog Turčina, koji je dobro poznavao Strahinju i njegovog konja: `Tvome Đogu i tvome junaštvu, svud su brodi gde god dođeš vodi!`
Banović Strahinja je poginuo na Kosovu, kao i ostali srpski junaci. Legenda kaže da je bio teško ranjen i da ga je njegov Đogin izneo sa poprišta i galopom poneo u Banjsku. Ali, kad je osetio da mu je u sedlu umro gospodar, stao je, tri puta zarzao, a onda laganim hodom krenuo prema dvoru slavnoga ratnika. Konj je strepeo da mu sa leđa ne padne na zemlju mrtav čovek. Takav konjski instikt ima prirodu ljudske pameti. Tek trećeg dana posle kosovske bitke Đogin je stigao u Banjsku, s mrtvim Strahinjom na leđima. S čuđenjem i velikom žalošću sluge su dočekale mrtvog gospodara. Banović Strahinja je jedini srpski junak koji je umro u sedlu svoga konja. Ta činjenica je dobila mitološko značenje u predanju. Niti je bilo pametnijeg konja, niti boljeg junaka. Kad je rangirao kosovske junake, narodni pevač je Banović Strahinju stavio ispred svih drugih pa čak i Srđe Zlopogleđe. Ono što je Strahinji pripisano nije pripisano ni Homerovom Ahilu. Taj srpski Ahil je imao i srpskog Bukefala. Legenda još kaže da je Đogin jedne noći, tajno, posle sahrane velikog bana napustio Banjsku i otišao u Goleč planinu (nije razjašnjeno kako je i ko ga je odrešio u konjušnici). Kažu da su ga mnogi čobani i lovci godinama viđali kako u zoru, kad se deli dan od noći, galopom trči s kraja na kraj Gazimestana. Mnogi veruju da taj sjajni konj i danas trči Kosovom.

„Strahin – bane, ti sokole srpski,
tvome Đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe god stigneš vodi…“
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:48:19



Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 005

KONJ KRALJEVIĆA MARKA – ŠARAC


Najslavniji Srpski konj je legendarni Šarac Marka Kraljevića. Kao što je Marko najveći junak u predanju Srba, tako je i Šarac u tim pričama (i pesmama) konj nad konjima, mitološko čudo, božansko biće. Šarac je, iako konj, možda, najlepša metafora srpskog epa. Srpski pesnički genije dao je Šarcu ljudske osobine, čak osobine jednog kralja, njegovog gospodara, što je zadivilo velikog Getea, koji je, jednom, ushićen tom duhovnom parbolom, rekao da su svi svetski legendarni konji, u odnosu na Šarca, samo obična ždrebad.
Pre Šarca, Marko je promenio mnogo konja. Ni jedan konj mu nije bio po volji, niti je mogao da ispuni Markove zahteve. Marka je moga nositi samo krupan i jak konj, odgajan i obučen na najbolji način, koji će imati snage da se nosi sa neprijateljskim konjima. Legenda kaže da je Marko jednom, na putu za grad Kostur, susreo neke kiridžije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Učini mu se da će od njega biti dobar konj; uzme ga za rep da njime omane oko sebe kao što je i sa ostalim konjima činio, ali se ovo gubavo ždrebe ne dade pomaći sa mesta. Marko ždrebe izleči i nauči da pije vino. Posle je ono izralo u velikog i lepog konja, u čuvenog Šarca kralja Marka. Šarac je imao natprirodne moći. Bio je, pre svega, krilat kao Jabučilo, ali su njegova krila bila nevidljiva: služio se njima samo u bezizlaznim slučajevima. Ili, kada je Marko vodio borbu s vilama, zmajevima i drugim alama. `Brzo Šarac dostigao vilu.` Šarac je bio i vidovit konj. Znao je da predvidi mnoge događaje, pa da to saopšti svome gospodaru na razne načine: rzanjem, njiskom, poigravanjem, kopanjem nogama. Šarac je, čak, predvideo i smrt Marka Kraljevića. `Kada Marko bio uz Urvinu, poče njemu Šarac posrtati, posrtati i suze roniti`.
Nema mitskog junaka, koji je imao više megdana od Marka Kraljevića. Marko je, kažu, učestvovao u četrnaest velikih bitaka i u sto sedam dvoboja. Njegovi protivnici su bili: Turci, Arbanasi, Arapi, Madžari, pa, čak, i poneki Srbin (Ljutica Bogdan, Relja Krilatica). Marko je uvek bio pobednik, ali bez svog Šarca to ne bi bio. Šarac je deo njegove ukupne pojave, zastrašujuće pojave na megadnu. `Sad navali, ljuta arapijo, nema onog strašnoga junaka na šarenom konju velikome!`Šarac je bio žestok konj. `Iz kopita živa vatra seva, iz nozdrva modar plamen liže!`
Ali je bio i gizdav konj, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraljevski, kas viteški, a galop vilinski. Ni jedan mu konj nije utekao, a jamačno, da ga ne bi mogao ni stići. Šarac je bio moćan u svemu: u sanzi, u brzini, u veštini.`Dok je Sunca i dok je Meseca, kaže pevač, Srbi će spominjati Marka i njegovog Šarca!` Ima mnogo verzija o smrti Marka i njegovog konja. Najlepša je ona koja kazuje da Marko i nije umro, već sa svojim Šarcem u nekoj pećini, gde spava, evo već šest stotina godina. Pred Šarcem stoji mahovina, koju, taj slavni konj, polako jede, a za gredu je zadenuta Markova sablja, koja polako izlazi. Marko će se probuditi kad ustreba srpskom narodu, a dotle će Šarac pojesti mahovinu i sablja će izaći ispod grede.

Vuk Stefanović Karadžić (o Kraljeviću Marku i njegovom konju)
Nikoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. Ja ću ovdje naznačiti o njemu što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh, sadašnjijeh, a jamačno i ondašnjijeh ljudi. U 72. pjesmi druge knjige (Turci u Marka na slavi) pjeva se da je u njegovom buzdovanu, kojim je on jednom rukom mahao i njime se bacao, bilo šezdeset i šest oka; a ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu, u krčmi manastira Krušedola, gdje je Marko namolovan, kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo; u pjesmi 67 (Marko Kraljević i Musa Kesedžija) pjeva se kako je uzeo u ruke suhu drenovinu „sa tavana od devet godina“, pa kad je stisnuo rukom, ona prsla nadvoje – natroje i dvije kaplje vode iskočile iz nje. On bez vina nije mogao nikud, i prema jačini svojoj mnogo je mogao popiti da se ne opije. Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila neka vila; a jedni opet da ga je kupio u nekak’ijeh kiridžija. Prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga nijedan nije mogao nositi; kad u nekakijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijbe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je i ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti.
Za smrt Marka Kraljevića različito se pripovijeda: jedni vele da ga je negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirceta zlatnom strijelom u usta, kad su se Turci bili s Karavlasima, drugi kažu da mu se u takvom boju zaglibio Šarac u nekak’oj bari kod Dunava i da su ondje obojica propali: u Krajini negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina, ispod izvora Caričine; ondje ima i sad bara i zidine stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u tak’omu boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruke k nebu i rekao: „Bože, šta ću ja sad|“ Na to se bog smilovao i nekak’ijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekak’u pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on zabovši svoju sablju pod gredu, ili je udarivsi u kamen, legao te zaspao pa jednako spava; pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet na svijet izaći. Jedni govore da je on u tu pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onak’o kao što se pripovijeda), probio iz nje sam sebi dlan, pa onda rekao:“ Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg junaka“.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:53:26




Vila

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Fairies03

Vila predstavlja žensko mitsko biæe slovenske mitologije koje živi u prirodi. Uglavnom su bile naklonjene ljudima, meðutim takoðe bile su osvetoljubive. Ovakva pojava naklonosti i nenaklonosti je prirodna u mitologiji, jer je èest sluèaj da naklonost biæa i bogova zavisi najviše od ljudi i njihovih dela. Živele su uglavnom u šumama ili pored reka, a èesto i u planinama. U zavisnos od staništa dobijale su i imena - planinkinje, zagorkinje, vodarkinje, brodarkinje i oblakinje. Neke vile su svoje dvorce pravili u oblacima.
Vile su zamišljane kao jako lepe, vitke devojke, duge kose, koja se raspletena spušta niz leða i grudi. Boja kose je obièno bila plava ili riða, a govori se i o zlatnoj kosi. Vila nije smela da izgubi ni jednu vlas, jer se smatralo da u njenoj kosi se nalazi njena snaga. Nosile su bele tanke haljine, tako da su èesto u narodnim pesmama dobijale epitet ,,bela vila’’. Reði je sluèaj da su vile išle nage, ali onda im je kosa prekrivala grudi. Takoðe vile su imale krila i okrilje. U okrilju se nalazila natprirodna moæ vile. Vile bi okrilje skidale kad bi se kupale u reci. Okrilje je verovatno neka vrsta odeæe koja se stavlja na krila. Ukoliko bi neko uspeo da ukrade vili okrilje postao bi njen gospodar i ona bi morala da ga sluša. Ljudi koji bi ukrali vili okrilje se venèavali sa vilom, meðutim morali su paziti da se vila ne doèepa svog okrilja, jer bi tad bila osvetoljubiva i svetila se za naneto poniženje. Dok se kupa vilu niko nije smeo da vidi, jer bi ga vila kaznila, osim ako bi joj tom prilikom ukrao okrilje. Verovanje, da je neki deo odeæe vezan za karakter i moæ osobe koja je nosi, postoji i o oglavlju, odnosno kapi. Naime verovalo se da kapa èini karakter èoveka, kao i da ukazuje na njegovu poziciju u društvu. Èovek kome bi bila oduzeta ili ukradena kapa bio bi obešæašæen, a kod Ðerdapskih brodara postojao je obièaj da se prilikom nezgode na brodu, prvo baci kapa u vodu, kao žrtva.


Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Fairies15

Osvetoljubivost vila se mogla probuditi ukoliko bi se neko nadmetao sa vilom, dok se naklonost sticala tako što bi neko pomogao vili, na primer raspleo joj kosu, koja se uplela u žbunje. Kako nisu postojale vile muškog roda i kako su vile bile iskljuèivo ženska mitska biæa, vile su ponekad imale odnose sa smrtinicima. U narodnom predanju se pominju vilenjaci, kao ljudi, smrtnici, koji su imali odnos sa vilom i time stekli neke natprirodne moæi. Vilenjaci bi i dalje ostali smtnici. Ljudi koje bi vile birale bili su fizièki jaki, obièno planinski pastiri. Prenošenje moæi sa vile na smrtnika je bilo moguæe i na druge naèine. Kada bi vila dojila neko dete, za to dete bi se verovalo da æe postati veliki heroj i da æe imati neke natprirodne moæi. Tu se može videti slovensko verovanje o bratstvu po mleku. Naime verovalo se da dojenjem dete dobija neke osobine majke. Takoðe natprirodne sile bi mogla vila dati èoveku ukoliko bi joj taj èovek nešto uèinio, a postoje primeri u narodnim pesmama da su se vile sestrile sa ljudima (Vila Ravioila i Marko Kraljeviæ). Èesto su vule vidale rane ranjenim junacima jer su bile vešte s biljem. Kako im je bilje prirodna okolina, dobro ga poznaju. Takoðe se verovalo da vile mogu èoveka i da vrate u život.

Vile su se raðale iz rose ili izrastale iz cvetova. U nekim predelima postoji verovanje da su se vile raðale kao i ljudi, a kasnije postajale vile. Devojèica vila je morala da proðe obred inicializacije da bi postala vila, i tu bi joj glavna vila predavala okrilje, èime bi nova vila dobijala svoje vilinske moæi. Inicializacija je postojala i kod ljudi. Devojèica se smatrala devojkom kada bi prvi put zaigrala kolo. Tako i vilinski obredi sadrže kolo i ko bi nagazio vilinsko kolo bio bi kažnjen. Vilinski obredi bili su tajni i niko ne bi smeo da ih vidi. Ko bi video vile kako igraju, kupaju se ili rade kakav drugi obred mogao bi biti kažnjen slepilom, paralizom ili èak i smræu. Mesta na kojima su vile održavale svoje obrede su se znali i obièno nosila u svom imenu reè ,,vila’’, kao na primer Vilin izvor na planini Komu ili Viline vode u Beogradu.
Vile su se mogle pretvoriti i u neke životinje. Najèešæe su to bili labudovi, sokolovi, konji i vukovi. Èesto se u pesmama sreæu slike kako vile jašu na konju ili jelenu i odlaze u lov. Imale su luk i strele, kojim bi gaðale kad bi ih neko uvredio.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:55:16



Poljski duhovi


Stari Sloveni su, kao što znamo bili poljoprivrednici. Za njih je od najveće važnosti bilo da im godina bude plodna, a rod bogat zbog čega su nastojali da umilostive sile koje su bile zadužene za plodnost useva. Pored Sunca kome su se molili (u obliku Dažboga i Jarila) i kiše (u obliku Peruna) oni su poštovali i mnoge boginje plodnosti-Majku Vlažnu zemlju, Ladu, Sivu itd. Međutim, postojala su i niža bića koja su u staroslovenskoj religiji bila vezana za polja i useve a mi ćemo navesti neka od njih.

Polevoj, polevojik-poljski duh iz folklora Starih Slovena čiji je fizički opis varirao od mesta do mesta. Nekad se opisivao kao muškarac obučen u belo, prirpisavana mu je i trava umesto kose a negde je predstavljen kao patuljak čije je lice imalo boju zemlje. Ljubomorno je štitio svoje stanište tako da se dešavalo da putnici koji zanoće u polju, ili pijanice koje u polju zadremaju, bivaju ubijeni od strane polevloja. U ruskom folkloru ovo biće naziva se poljski.

Poludnica-boginja polja ili duh polja sličan polevolju. Njeno ime označa biće vezano za period polovine dana koji je za Poludnicu bio svetinja. Ona nije dozvoljavala da se u tom periodu obavljaju poljski radovi, budući da je ovo doba dana odredila za odmor.U slučaju da neko prekrši njenu zabranu Poludnica bi ga uštinula ili čupala za kosu, a ako bi se desilo da je seljaci ne pozdrave srdačno, navodla bi njihovu decu da se izgube u polju. Ovo biće se, inače, poštovalo u Rusiji mada i u Ukrajni postoji verovanje u poludnice, mesečeve devojke koje navode zrake Sunca na zemlju, omogućavajuči tako plodnost usevima. Poludnica se, kao i polevoj, predstavjala u beloj odeždi.

Prija-poljski duh u ruskom folkloru povezan sa žitnim poljem odnosno, dobrim prinosom žitarica. Njeno ime podseća na ime nordijske Boginje Freje koja takođe omogućava plodnost.

Sunčanica-još jedno biće vezano za polja, ličnost je iz folklora Lužičkih Srba. Ona je, kao i poludnica, bila vezana za podne s tim da je one koje bi uhvatila da rade u polju u to doba dana kažnjavala mnogo surovije-smrću. Sunčanica je, naime, personifikacija smrti od sunčanice koja bi zadesila svakog onog ko boravi na otvorenom dok Sunce najjače sija. U lužičko-srpskoj bajci o Sunčanici mudra devojka nadmudruje ovo biće pričajući joj priču o lanu, tako da Sunčanica zaboravlja da je usmrti već se povlači kada je podne već prošlo.

Pored poljskih duhova koje smo naveli, Aleksandar Asov i Jurij Miroljubov spominju i sledeća bića vezana za polja-Međevika, Travnog i rožanike.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Elfs01
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 0:56:47



Rusalke





Rusalke su ženski vodeni demoni. Obično su zamišljane kao lepe devojke, duge, riđe, raspletene kose. Nisu nosile nikakvu odeću. Rusalka postaje devojka koja je utopljena, a u nekim oblastima se smatra da su to devojke utopljene pred svoju svadbu ili one koje nisu imale pogrebni obred. Boravile su u blizini reka i to samo za vreme takozvane Rusalne nedelje – Trojičke nedelje.
Rusalke su ziveli pod vodom, u dvorcima. Bile su pod vlašću Vodenog Duha. Rusalke su imale svoju caricu, koja ih je predvodila na put na kopno i koja se vozila u zlatnim kočijama. Prizivala je ostale rusalke trubom. Kraljica se zvala Diva,Divka, Divšina i Dana. To je bila carska kći koju je maćeha utopila. Izlaze iz vode samo za vreme Rusalne nedelje i to na nedelju dana. Bile su predane muzici, prevanju i igranju. Loše su raspoložene prema ljudima, a naročito ne vole žene. Ukoliko bi neko video rusalke, mogao bi ostati nem ili dobiti zanos igranja, koji se smatrao najgorom kaznom od rusalki. Pri ovom igranju bi dolazio zamor do smrti. Zanos igrom i pesmom bi trajao sve dok su rusalke na kopnu. O ovakvim zanosima svedoče i pisani dokumenti iz 14. veka. Takođe, smatralo se da rusalke donose mnoge neizlečive bolesti. U vreme Rusalne nedelje ljudi su se držali određenih zabrana, kako ne bi uvredili rusalke ili došli s njima u dodir i tako dobili od njih neku kaznu. Bilo je zabranjeno peti se na drveće, jer se smatralo da dok su rusalke na kopnu da često borave u krošnjama drveća. Zabranjeno je bilo raditi u vinogradima ili raditi bilo kakav posao vezan za zamljoradnju. Rusalke su dolazile u vreme Rusalne nedelje da daju potrebnu vlagu poljima, tako da bi taj rad mogao da omete rusalke. Ovo je vazilo pogotovu za sredu u Rusalnoj nedelji. Smatralo se da tamo gde su rusalke igrale kolosve raste bujnije nego na drugim mestima. Zabranjeno je bilo ženama da peru i prosipaju vodu na bilo koji drugi način, jer bi to moglo uvrediti rusalke i one bi udavili te žene. Zabranjeno je bilo spavati na podu. Ova zabrana je vezana za verovanje da duša u toku sna napušta telo, pa bi u toku sna telo mogla zauzeti rusalka ili neki drugi duh. Tada bi ljudi postali opsednuti i kroz njih bi govorila rusalka. Nije trebalo u Rusalnoj nedelji šišati ovce jer bi ovce ,,ošantavile“ a ljude bi napala bolest zvana rusa. A i za druge bolesti koje su se dešavale u Rusalnoj nedelji se govorilo da je obolelog čoveka ,,uhvatila rusalija“. Ukoliko bi se sadila paprika ili paradajz u Rusalnoj nedelji verovalo se da će im opasti cvet i neće uspeti.
Ukoliko bi neko morao da prekrši zbog nečeg zabrane, kao efikasno sredstvo protiv dejstva rusalki se smatrala trava pelin. U tom slučaju čovek bi sa sobom nosio pelin, koga su se rusalke plašile. Takođe, ukoliko čovek jede beli luk, se smatralo da neće moći doći pod dejstvo rusalki. U nekim krajevima su svaki dan tokom Rusalne nedelje ljudi jeli pelin. Takođe, kao zaštita je mogao da posluži magijski krug iscrtan nožem. Ukoliko bi neko video rusalke, a ne bi imao pelin kod sebe mogao je nožen na zemlji iscrtati krug, koji rusalke ne bi smele da pređu. Verovalo se da se rusalke plaše i noža.
Rusalke su dolazile u utorak, čime je počinjala rusalna nedelja i povlačile su se sledećeg utorka. Priređivali su se obredi dočekivanja i izgnanja rusalki. Obično su u ovim obredima učestvovale žene, koje su u ritualne svrhe poistovećavane s rusalkama. Obredi u Rusalnoj nedelju su se zvali rusalje i kranjice. Sreda u Rusalnoj nedelji se nazivala kriva sreda. Verovalo se da sve što se zasadi te nedelje će rasti krivo i da će kasnije zakržljati. Četvrtak u rusalnoj nedelji se nazivao zeleni četvrtak. On se strogo praznovao i nije smelo ništa da se radi. U hrišćanstvu Rusalna nedelja je postala praznik Duhovi, odnosno konkretno praznik rusalije je preimenovan u duhovi. Duhovi su praznik koji ima mnogo paganske zaostavštvine, ali taj praznik ne traje čitavu nedelju. Rusalna (duhovska) nedelja predstavlja simbiozu hrišćanstva i paganizma. Praznovanje rusalija u Srbiji je prvi opisao Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homitijan kad je zabranjivao ovaj praznik.
Po mestu stanovanja vile su se delile na primorkinje i zagorkinje, a rusalke kao vodeni demoni ili vile su dobile svoje ime od slovenskog ruslo – reka. Takođe one su imale riđu kosu, a za riđokose se i danas kaže da imaju rusu kosu. Kao što se ženama prema boji kose kaže da su plavuše ili crnke, rusalke su mogle biti mitska bića ruse kose.
Kako su u matrijarhatu žene bili nosioci poslova u zemljoradnji, samo žene su mogle biti zadužene za plodnost zaseva. Tako su rusalke, po tradiciji, napuštale svoje vodena skrovišta i obilazile useve i škropile ih vlagom da bi usevi bili bolji. O tome svedoči i verovanje da je bilje bolje raslo na mestima gde su rusalke igrale.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 RusalkaMala
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:06:41



Šumska majka


Šumska majka se nalazi i kod drugih naroda, čak se može predpostaviti da je ovaj demon zaostavština paleolitske kulture, jer se šumske majke nalaze skoro kod svih paleolitskih naroda. Takođe ovaj demon ukazuje i na izražen matrijarhat, koji je kasnije zamenjen patrijarhatom, ostao veoma jak kod Slovena. Takođe biće ovog tipa ukazuje na jaku vezu Slovena sa šumom, koja je bila zapravo sveto mesto. Kada nije postojalo svetilište obredi su se činili u šumama, a šumska majka je bila gospodarica šuma i čuvar tog svetog mesta.
Šumska majka je zamišljana kao jako lepa žena, razvijenih grudi, raspletene duge kose i dugim noktima. Razvijene grudi ukazuju na plodnost, što je predstava kod svih demona i božanstava koja imaju veze sa plodnošću. Mislilo se da živi u šumi, da može da boravi u krošnjama drveća. Po šumi je išla ili gola ili odevena u dugu belu haljinu. Takođe ona se mogla javiti i kao ružna starica, ali takođe velikih grudi i izraženim zubima. Takođe mogla se pretvoriti u plast, naviljak sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja, ili kozu. Pojavljuje se samo noću, a pri susretu s ljudima ne želi da nanese zlo. Često je zavodila smrtne muškarce. Pojava da demoni vode ljubav sa smrtnicima je prisutna gotovo kod svih demona. Neki su smrtnike uzimali silom, drugi ih zavodili. Postoje u Srbiji kazivači, koji tvrde da su vodili ljubav sa šumskom majkom.


Zabeležena je priča jednog mlinara, koji tvrdi da je noću zatekao u mlinu divnu nagu ženu velikih grudi, koja mu se podala. Nakon toga kaže da ju je video u krošnjama.
Šumska majka je bila gospodarica šuma. Kada bi išla šumom drveće bi se savijalo do zemlje. Verovalo se da jako lepo peva. Takođe se smatrala zaštitnicom bremenitih žena i novorođenčad. Međutim često ih je napadala tako što je donosila bolest dece. Ali takođe od nje se tražila pomoć kada je u pitanju bolest dece. Pri lečenju bajalo se deci i u tim bajalicama često se pominje šumska majka. Iz tih tekstova proističe da ona kako donosi tako i odnosi bolest. Postojala je i trava koja se zvala šumska majka, za koju se verovalo da kađenjem tom travom obezbeđuje nerotkinjama da zatrudne. Mogla se naći u proleće pored gorskih potoka, pre nego što kukavica zakuka. Žena koja je krenula u potragu za ovom travom, nije smela da govori, a morala je da bude čista, što je podrazumevalo i čistu odeću i to da pre toga izbegava polne odnose. Ova trava je mogla biti još jedan oblik šumske majke.
Kod banatskih Hera, ovo mitsko biće se nazivalo planinskom majkom. Kada kunu, govorilo se ,,Uzela te, dabogda, planinska majka’’. Kod Đerdapa ovo biće se zvalo šumenka. Šumenka se mogla javiti i kao lepa i kao ružna žena. Kada bi se javljala kao lepa, ne bi nanosila nikakvo zlo. Dok kao ružna, ona bi imala čarobni štapić kojim je ljudima nanosila zlo (ovako je zamišljana i veštica, verovatno je u ovom kraju šumska majka preuzela obe funkcije). Bugari su znali za gorsku majku. Lešačiha se zvala kod Rusa. Poljaci su imali mamonu. Mamona je mogla i da ukrade dete. Slovaci su sličnog demona nazivali matoha, koja je bila zamišljana bez glave. Česi su imali dive ženi i lesne pani (međutim lesne pani su više ličile na šumske vile). Poljaci su imali dzivoženi.
Osnovana može biti pretpostavka da je šumska majka nekada bila i boginja, jer šumska majka ima dosta sličnosti sa boginjama klasičnih mitologija. Po nekim osobinama liči na Dijanu i Artemidu. Kao i šumska majka one ne samo što su čuvale decu i žene, već su ih i napadale. Takođe to da je šumska majka mogla biti božanstvo pre nego što je postala demon potvrđuje i činjenica da su gotovo sve neolitske civilizacije verovale u božanstvo sličnih osobina kao što poseduje šumska majka. Tako da je ovo biće verovatno starije od same religije slovena, ili predstavlja početak stvaranja religije kod slovena.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 SumskaMajkaMala
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:08:04



Vodenjak





Vodenjaci su bili gospodari voda, kako tekucih, tako i stajacih. Za njih se verovalo da žive u kristalnom ili staklenom dvorcu na dnu. Kristal i staklo simbolizuju samu vodu, odnosno boravište ovog demona. Oni su bili uglavnom zli demoni, ali nekad su mogli i pomoći. Vodenjaci su zamišljani ne u svim krajevima isto, ali uprkos tome izgleda se mnogo nije razlikovao. Zamisljan je gotovo uvek kao čovek patuljastog rasta, sa velikim nosem, dugom bradom, obučen u ili crnu ili zelenu odeću. Obično je nosio šešir ili crvenu kupastu kapu. Ponekad je zamišljan da ima kozije noge i šiljate uši. U Češkoj, Moravi i Slovačkoj (vodnjik), je imao zelenu kožu. Delovali su u okolini voda. U vodi su bili snažni, dok van nje su gubili svoju snagu. Mogli su da se preobraze i u neke životinje. Najčešće u konja, koji kraj obale pase travu. Ali takođe se mogao preobraziti i u psa, ovna, svinju, jelena, zmiju, ribu, a često i u dete koje plače. Ovim metamorfozama je mamio žrtve da mu se približe kako bi ih on udavio i odveo na dno. U njegovom dvorcu su ga zabavljali i služili ga utopljenici. Rusalke su takođe bile pod njegovom vlašću. Vodenjak je zapravo bio apsolutni vladar vode u kojoj je živeo. Moglo je u jednom predelu biti i više vodenjaka. U tom slučaju je postojao jedan glavni, koji se nazivao ,,matori’’, ,,stari’’ ili ,,onaj stari’’. U nekim krajevima starešina se nazivao ,,Tartor’’. Taj glavni vodenjak je bio snažniji od svih ostalih. Verovalo se da se od njega ne može pobeći, ukoliko uhvati žrtvu, dok se od ,,malog’’, kako su se zvali ostali, moglo izvući, jer nisu imali toliku snagu. Ova imena (matori, stari, onaj stari, mali, onaj mali...) ukazuje na to da je bilo zabranjeno izgovarati ime ovog demona. Ovakva verovanja u demone čije ime se nije izgovaralo je postojalo i kod mnogih drugih naroda i potiče verovatno iz perioda neolita, jer su ovakvi demoni zabeleženi od Aborigina do američkih indijanaca. Ime demona se nije smelo izgovarati jer bi se on mogao prizvati i time bi načinio veliku štetu.
Vodenjak je svoje žrtve tri puta dozivao. Ko bi se odazvao dobrovoljno bi otišao da se udavi i ne bi postojao način da se to spreči. Jedina odbrana je bila da se čovek ne odazove vodenjaku. Kod mnogih drugih demona bolesti se takođe sreće dozivanje, pa je bilo zabranjeno odazivati se bilo kome noću. Vodenjak je svoju žrtvu odvodio na dno, ali u Češkoj na primer, mogao je daviti ljude i u plitkoj vodi, kada bi oni išli da se napiju. Kao i većina demona vodenjaci su bili pohotljivi i bilo je slučajeva seksualnih veza sa ženama. Iz ovakvih veza se moglo roditi i dete, ali ono bi bilo monstrum. Žene su mogle dobiti i usluge od vodenjaka, ali bi mu morale obećati neku žrtvu. Ta žrtva koja se davala, obično je bila tuđa imovina. Na primer, komšijina stoka ili živina. Takođe ribari su često dobijali usluge od vodenjaka u vidu boljeg ulova. Međutim ovakvim postupkom ribar koji dobija usluge vodenjaka, takođe se zaveštava vodenjaku na služenje. Ovakvi ribari nisu umirali prirodnom smrću, već su u se u jednom trenutku morali udaviti. Ribari su kao žrtvu vodenjaku prinosili prvu ulovljenu ribu. Za stvari koje su bile prve u nečemu su se smatrale posebnim i davala im se izuzetna važnost, a često su žrtvovana nekim bićima ili bogovima.
Vodenjaci su najopasniji bili u periodu između Đurđevdana i letnjeg solsticijuma. Ovaj se period poklapa sa periodom kupanja u rekama i jezerima, pa je verovatno i to razlog. Ljudi su se naime u to doba najviše izlagali vodama. Žrtve je odvodio na dno tako što bi im noge zapleo svojim bičem ili lancima i vukao ka dnu. U nekim predelim se verovalo da ima rep, pa koristi rep da hvata žrtve. Duše utopljenika su bile pod vlašću vodenjaka. Naročito su bili neprijateljski raspoloženi prema vodeničarima.
O uticaju vodenjaka svedoči i esnafska diploma iz Pančeva izdata 1802. godine. U ovoj diplomi vodenjak je prikazan u svom dvorcu, na desnoj strani diplome. Desna strana je bila bitno mesto, na tadašnjim dokumentima i uglavnom rezervisana za svetce zaštitinike.
Druga imena za ovog demona su bila vodjanoj kod Rusa, topielci, utopielci i wodnici kod Poljaka, vodni muži, vodnjik, mužiček i bastrman u Češkoj i Moravskoj, gde o ovim bićima postoje pisani izvori iz 14. veka i vodni hlapi u Tatranskim jezerima u Slovačkoj.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Vodenjakmali
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:09:48



Suđenice i Usud


Kod starih Slovena bogovi su bili ravni ljudima. Često su bogovi smatrani predcima ljudi, a ljudi su im se na taj način i obraćali. U ovakvom pogledu nije bilo mesta za fatalizam. Sve je bilo u skladu sa prirodom i poštovali su se predci i njihova dela. Međutim postojao je kod Slovena i fatalizam. Fatalističko shvatanje religije slovena se može podkrepiti verovanjem u demone sudbine. Demoni sudbine kod Slovena su suđenice i usud.
U istočnoj Srbiji se verovalo u suđenice ili suđaje. Suđenice su se uvek javljale kao tri žene, uvek su bile trojstvo. Verovalo se da suđenice određuju sudbinu novorođenog deteta pri rođenju, u prva tri dana života novorođenog deteta. Sudbina se nije mogla ni na koji način izmeniti, niti ju je mogla izmetiti neka druga sila, pa ni bogovi. Suđenice su zamišljane kao tri mlade žene. Nije se znalo ime svake od njih. Bile su odevene u belu odeću, a negde ih zamišljaju i u narodnim nošnjama. Dolaze u kuću gde se rodilo dete kroz dimnjak. One su dolazile prve tri noći nakon rođenja deteta. Ali su suddbinu proricali tek treće večeri. Svaka od njih je moga jedno veče da odloži određivanje sudbine novorođenom detetu. Reč najmlađe od njih je bilo od presudnog značaja. U nekim krajevima se suđenice pojavljuju zajedno sa Rodom, bogom stvoriteljem univerzuma i on može da im naredi kakvu sudbinu da odrede detetu. Međutim neki naučnici u ovom kontekstu Roda poistovećuju sa Usudom. Rod se naime javljao kod Rusa, zajedno sa roždanicama (ruski naziv sa suđenice). U tekstu ,,Slovo Sv. Grigorija’’ se ukazuje na razvoj slovenske religije i govori se o tome da su Sloveni najpre prinosili žrtve vampirima i breginjama, zatim Rodu i roždanicama i, najzad, Perunu. Prilikom dolazka suđenica u kuću spremala im se gozba. Tu gozbu je trebalo da spremi babica. Pravile su se tri pogače premazane medom, tri čaše vina su se stavljale na sto, tri čaše vode, tri kocke šećera i jedan zlatnik ili neki drugi zlatni nakit. Sve tri noći je trebala da gori svtlo u kući, a majka i dete su trebale da leže na zemlji. Pogaču bi, nakon toga, pojela tri muškarca, ako je dete muško, ili tri žene, ako je žensko. Treće veće bi se pod glavu deteta stavljaobosiljak i kolačić. Sve se ovo radilo da bi se suđenice odobrovoljile i izrekli detetu dobru sudbinu. Postoje i priče o tome kako je majka pojela jedne večeri trpezu, pa se dete razbolelo, ali pošto je nastavila da odobrovoljava suđenicama, dete je ubrzo i ozdravilo. Verovalo se da suđenice pletu sudbinu. Jedna je držala vlakno i svaki namotaj je bila jedna godina života. Na kraju bi presekle vlakno i koliko namotaja je bilo toliko ce dete živeti. Ovakvo verovanje je bilo zabeleženo kod Čeha u bićima koje su se zvale sudički. Verovanje u trojstvo koje plete sudbinu bilo je i kod Grka, koji su imali tri moire, Rimljani su imali tri parke koje su određivali čovečiju sudbinu. Kod Germana se norne, o kojima govori jedan mit iz Eda, takođe javljaju u trojstvu. Grim je smatrao da one predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Iz ovoga se može zaključiti da suđenice nisu čisto slovenska bića, već da su zaostavština evropske tradicije, jer su gotovo svi narodi u Evropi imali bića sa sličnim osobinama.
U zapadnoj Srbiji je bilo zastupljenije verovanje u Usud. Usud je čovek koji je svaki dan živeo život na drugačiji način. Nekad je bio bogat i živeo u izobilju, dok je drugim danima bio siromašan. Nekad je bio slavana nekad ne. Postojale su ogromne varijacije u načinu života na koji je živeo. Razlike u bogatstvu su se menjale svaki dan. Verovalo se da kakav život živi Usud na dan kada je dete rođeno, takva će biti sudbina tom detetu. Mislilo se da će svi ljudi koji su rođeni istog dana imati sličnu sudbinu, ako ne i gotovo identičnu. U zapadnoj Srbiji je bilo rašireno verovanje u ,,jednodance’’. Ovako su se nazivali ljudi koji su rođeni istog dana i mislilo se da će im život proći gotovo identično. Ako bi bio neko nesrećan u životu, verovalo se da je rođen u ,,zao čas’’. Niko nije znao kada je zao čas, jer niko nije mogao da zna gde je i na koj način usud u tom trenutku živi. Na prvi pogled bi se moglo zaključiti da su suđenice u usud nespojivi, ali neki naučnici su napravili rekonstrukciju, pozivajući se na ruske roždanice i Roda. Tako su Rodovu ulogu kod Rusa, koji je mogao da naredi roždanicama kakva će biti čija sudbina sa Usudom.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Fairies07

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Fairies02
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:16:46



Zmaj

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Dragons07

maj je jedan od demona atmosferskih pojava. Njegova glavna uloga se sastojala u borbi protiv ala, koje su nosile gradonosne oblake, a time i propast useva. Dakle zmajevi su bili zapravo dobar demon, èija uloga se sastojala, po verovanjima, u vladanju atmosferskim pojavama u korsit ljudi. Zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kad je ona bila potrebna.
Zmajevi su bili dimorfna biæa, polu ljudi, polu životinje. Zmaj je vatrena ptica dugog repa, koja je tokom leta, oko sebe bacala varnice. Dok je meðu ljudima, mogao je uzeti ljudski oblik. Stanište zmajeva je bilo kraj šumskih voda u planini (ova mesta se i danas zovu zmajevaci), a mogao se nastaniti i u šupljoj bukvi.
Zmaj je mogao nastati od nekoliko vrsta životinja kad one doðu do odreðene starosti. Mogao je nastati od šarana, zmije, ovna, ili od smuka. Postoji dosta prièa rasprostranjenih meðu narodom, uglavnom dunavskih ribara, koji su navodno videli kako šaran izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. Kada šaran stigne do odreðenog broja godina, njemu rastu krila i on izlazi iz vode kao zmaj. Dok leti, varnice, koje baca oko sebe, imaju oblik šaranovih krljušti. U nekim krajevima šaranovo meso je bilo zabranjeno, pa se i izbegavalo u ishrani, jer je šaran smatran svetom životinjom. Smatralo se èak da èovek koji bi pojeo šarana je mogao da dobije epilepsiju. Zmajevi koji su imali rogove nastali su ovna. Ako se smuk preseèe na pola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da æe od tog dela nastati zmaj. U kišovitim godinama se smatralo da zmaj nastaje od šarana koji nije hvatan, dok ako je godina sušna, smatralo se da nastaje od smuka istih osobina. Pol zmaja je zavisio od pola životinje. Zmaj je mogao bljuvati plavu ili crvenu vatru.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Dragons01

Zmajevi su mogli imati sexualne i ljubavne veze sa lepim ženama. Zmaj bi mogao biti nevidljiv, osim za ženu u koju se zaljubi. Ovakve veze sa ženama su bile dosta èeste, a žene koje bi doživelje sexualni odnos sa zmajem bile bi blede, ispijene i izgubile bi zelju za sexom sa ljudima, zbog zmajeve ogromne potencije. Žene su se teško oslobaðale veze sa zmajevima, a o tim vezama nikom nisu smele da prièaju. Prekid veza sa zmajem obièno žene nisu ni želele, meðutim zmaj bi se isterivao ukoliko bi došla sušna godine, jer se smatralo da je zmaj zbog žene zapostavio svoju ulogu donošenja padavina. Zmaj bi obièno kod žene dolazio kroz komin. Ukoliko bi žena htela prekid veze sa zmajem trebalo je da se kadi svojom kosom ili da naðe šuplju bukvu u kojoj je živeo zmaj i da je zapali. Smatralo se da i vrela voda može naškoditi zmaju, pa se u kotlu vrela voda stavljala pod komin. Kada bi zmaj upao u vrelu vodu izgore bi. Navodno žena je mogla odbiti zmaja ukoliko bi imala pri sebi loj nekog drugog, izgorelog zmaja.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Dragons05

Žena sa zmajem je mogla imati i dete. Radi boljeg poroda, veze sa zmajevima nekad se nisu smatrale gresnim. Takoðe verovalo se da deca zmajeva i zmajica su muškog pola. Verovalo se da deca sa zmajem su izrazito jaka, da su nepobediva, takoðe ta deca su bila izrazito mudra i imala neke natprirodne osobine. Ovakva verovanja su bila povod da veliki junaci steknu nadimak Zmaj. Tako unuk poslednjeg vladara Srbije, Ðuraða Brankoviæa, u narodnim pesmama nosi nadimak Zmajognjeni. Njegovo roðenje je takoðe zavijeno u misteriju, te se u narodnoj pesmi pominje kako ima vuèju šapu, orlovo krilo i zmajevo kolo pod pazuhom, a iz usta mu modri plamen bije. Takoðe junak prvog srpskog ustanka, Stojan Èupiæ dobio je nadimak Zmaj od Noæaja. Deca zmajeva su izgledala kao i svi ostali ljudi, jedino što se verovalo da imaju veæu glavu i da pod pazuhom imaju mala krila. Detetom zmaja se smatrao i despot Stefan Lazareviæ, o èemu svedoèi pesma ,,Carica Milica i Zmaj od Jastrebca’’.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Dragons10

Zmaj predstavlja neku vrstu mitskog predka, kako je to Èajkanoviæ nazvao ,,mitskim herosom’’, a zbog toga su i junaci u narodu obièno smatrani da su zmajevitog porekla. Zmajev nastanak od životinja govori o njegovom totemistièkom poreklu. Šume su u Slovenskoj mitologiji zamišljane kao boravište predaka, a to je mesto gde živi i zmaj, tako da to može biti dokaz tome, da je on mitski predak Slovena.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:18:17



Ala


Ala je mitsko biće koje je postalo deo južno slovenske tradicije pod uticajem Turske i Grčke. Međutim veruje se da je pre dolaska ovih kultura u mitologiji Slovena postojalo biće koje je imalo uloge kao što ih ima ala. Naime postoji jaka povezanost ala i drugih bića, pogotovu uloga tih bića i uloge ale, koja verovatno nije nastala nakon kulturnog uticaja drugih kultura, već je tu bila i ranije, samo je to biće promenilo ime. Ala je bila poznata samo u krajevima gde su Turci i Grci imali uticaja, dakle samo južnim Slovenima i to takođe ne svim.

Ala predstavlja demona nepogoda. Ona donosi grad, a samim tim unistava useve, zbog čega je bio omražen među stanovništvom. Protiv njega se borio zmaj. Zmaj je bio dobar demon koji je terao alu sa mesta gde je živeo i štitio tamošnje useve. Prema nekim verovanjima alu je mogao oterati i vetrovnjak, zduhać ili zmajeviti čovek. Verovalo se da ala donosi i oluje koje čupaju drveće. Zapravo smatralo se da je upravo ala isčupala to drveće. Smatralo se da je ala snažna. Postoji i izreka ,,jak kao ala’’, koja se upućuje izuzetno snažnim osobama. Ala je mogla zaluditi čoveka i za takvog čoveka se govorilo da je alosan.
Oblik ale u srpskim nije tačno određen i taj oblik varira od oblasti do oblasti. U Gruži se verovalo na primer da je ala nevidljivo biće koje živi u vazduhu, virovima i jezerima. Mogla se samo čuti, olujno zviždanje je najavljivalo njen dolazak. Ukoliko se čula, pucalo se ka oblacima, da bi se ala ubila. U okolini Leskovca se smatralo da ala ima konjsku glavu, a telo kao zmija.

Da je velika, glavu krije u oblacima, a repom čupa drveće. Kada bi joj neko ugledao glavu, mislilo se da će poludeti. Postoji predstava ale kao čudovišta s velikim ustima, koja u ruci drži kašiku kojom jede. Zato su se alama nazivali ljudi koji neumereno jedu. Takođe u nekim delovima Srbije se smatralo da orao koji se vidi pred oluju je zapravo ala i da vodi olujne oblake. Postoji i drugo verovanje, po kome je orao prijatelj ljudi i bori se sa alom i odvodi opasne oblake dalje od svog kraja. Tako su se u nekim krajevima radovali pojavi orla, jer su smatrali da će odbraniti područje od grada i drugih nepovoljnih padavina. U istočnoj Srbiji se smatralo da se orao bori sa alom i dovodi olujne i kišovite oblake dalje od svog kraja da bi zaštitio svoje ptiće od nevremena. Tako se smatralo da će sušni biti oni krajevi gde orao savije svoje gnezdo. U Makedoniji i Skopskoj Crnoj Gori mitsko biće sa alinim osobinama se zvalo ažder ili lamnja i verovalo se da je to žena koja popije žito i gržđe dok je u cvatu. Gonili su je takođe zmajevi, ali tada je bivala najopasnija i mogla se sakriti u žito. Dolaskom hrišćanstva Sveti Ilije je preuzeo ulogu goniča ala, kao i ubice istih. U Bugarskoj se ovo biće nazivalo Hala i zamišljano je kao gust crn oblak iz čijeg repa je padao grad. Takođe Bugari su znali za slično biće koje se nazivalo Lamja i kje se zamišljalo kao žena sa oštrim noktima, psećom glavom i oštrim zubima, a telo joj je bilo prekriveno žutim krljuštima.
Kod ostalih Slovena demon nepogoda je bila Baba Jaga, zamišljena kao žena ogromnog rasta sa velikim nosem i isturenom bradom. Verovalo se da jede decu, a njeno prisustvo donosi oluju i hladnoću. Navodno je živela u šumi na kući postavljenoj na kokošijim nogama, a ogradu je imala sačinjenu od ljudskih kostiju i lobanja. Verovatno je da se kod južnih slovena ovaj demon izmešao sa demonom stranog porekla. O tome može da posvedoči i to da se lamja ili lamnja smatrala ženom.
Reč ala je grčkog porekla i izvorno značenje je bilo – grad, tuča. Lamnja je takođe grčkog porekla. U helenskoj mitologiji Lamija nije bila demon nepogode, već Zeusova ljubavnica, koja mu je rodila nekoliko dece. Međutim Hera ih je sve ubila iz ljubomore. Zato Lemija uništava tuđu decu, pa ima epitet proždrljiva, koju je takođe nosila ala, koja se još nazivala i nenasitom.
U nekim krajevima došlo je do spajanja dvostrukog imena za ovo biće. Te je tako od ale i lemnje nastala alamunja. Ona je predstavljala jak vetar, koji odnosi seno, snopove i savija drveće. Bilo je to biće izuzetne snage, te se za čoveka koji vredno radi i mnogo govorilo ,,radi kao alamunja’’.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Demons01
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:20:41



Domovij



Sloveni su više nego ostali narodi bili vezani za svoj dom i porodicu. Zbog toga je kult predaka bio jedan od najznačajnijih slovenskih kultova, a pored predaka poštovali su i Roda, rožanice, te različite kućne duhove. Jedan od najpoznatijih kućnih duhova bio je ruski domovoj. On se zamišljao kao rogati čovečuljak potpuno prekriven krznom, sa crvenom kapicom koja je karakteristična za sva bića kojima se pripisuju magijske moći. Verovalo se da živi iza ognjišta ili u kuhinjskoj peći i da je zadužen za blagostanje ukućana. Ognjište je, inače, za Slovene odvajkada predstavljalo najvažniji deo kuće, što dokazuju rezultati brojnih arheoloških istraživanja. Ono je bilo izvor toplote i mesto na kome se spravljala hrana, ali i mesto na kome su se sahranjivali pokojnici. Boravište domovoja ukazuje na njegovu povezanost sa kultom predaka čiji je on neizostavni deo, a evo i zašto. Naime, domovoj se smatrao najvažnijim pretkom porodice, samim njenim osnivačem. Njegovo drugo ime dedushka tj. dedica opisuje ga kao najstarijeg pretka i on se kao takav poštovao. Dakle, kada osnivač jedne porodice umre i bude sahranjen ispod ognjišta on postaje domovoj - zaštitnik svojih potomaka. On im posle smrti daruje blagostanje i brine se o njima, kao što je to i za života činio. Vladalo je uverenje da novoizgrađena kuća neće doživeti prosperitet ako glava porodice ne umre i ne postane domovoj.


Domovoj nije štitio samo ljude već i njihove domaće životinje od kojih je umnogome zavisilo blagostanje kuće. U slučaju da nije bio valjano poštovan, domovoj bi napuštao kuću zbog čega su se ovom biću morale davati ponude. Najčešće je u pitanju bilo parče hleba i malo soli. Postojala je još jedna preventivna metoda – da domovoj ne bi napustio kuću kada glava porodice negde ode domaćica bi zatvarala peć u kojoj je, po verovanju, domovoj živeo. Ipak, ovo biće je bilo suviše vezano za jednu porodicu da bi je tek tako napustilo. Svoju ljutnju najčešće je izražavalo razbijanjem lonaca i uništavanjem nameštaja. Drugo ime domovoja bilo je domovik a verovalo se i da ima ženu - domoviku. Domovika je poznata i kao kikamora a njena boravišta su podrumi i kokošinjci.

Postoji jedna legenda o nastanku domovoja koju navodi Majk Dikson-Kenedi u svojoj knjizi Enciklopedija ruskih i slovenskih mitova i legendi. Po tom predanju, grupa bića pobunila se protiv Svaroga u vreme kada je stvarao svet. On ih je zbog toga proterao, nakon čega su ta bića pala na zemlju- neka u šume, neka na livade a neka, pak, u kuće i dvorišta. Oni koji su naselili kuće postali su domovoji a oni koji su naselili dvorišta – dvorevoji . Navedena legenda sasvim je sigurno nastala pod uticajem hrišćanstva budući da nalikuje na priču o isterivanju Lucifera i njegovih pristalica iz raja. Ipak, biće slično domovoju deo je mnogih indo-evropskih folklornih tradicija, pa nema sumnje da njegovo poreklo vodi iz perioda pre prihvatnja hrišćanstva. U germanskom folkloru postoji kućni duh kobolt koji se takođe opisuje kao čovečuljak sa crvenom kapicom koje donosi blagostanje porodici. Litvanci su ovo biće zvali kaukas a letonci majas gars.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 KucniDuhmala
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:22:08



Zmija čuvarkuća



Da bi se shvatila uloga zmije čuvarkuće potrebno je prvo uočiti bitne karakteristike kulta predaka. Naime zmija je povezana sa ovim kultom koji je i dan danas ostao najjači živi kult kod Slovena. I danas se mnogi obredi vezuju za ovaj kult, a gotovo svaki običaj u sebi sadrži elemente kulta predaka.
Zmija čuvarkuća bi bila posebna vrsta zmije koja bi živela ispod kuće, obično blizu ognjišta ili ispod praga. Ova dva mesta su zapravo centralna mesta kulta predaka. Postoje dokazi da su Sloveni sahranjivali svoje mrtve ispod praga, dok vatra predstavlja vezu sa onostranim svetom, a samim tim i sa predcima. Svaka kuća bi imala svoju zmiju čuvarkuću. Ova zmija bi predstavljala otelotvorenje predaka ili nekog posebnog predka. Nije baš najjasnije da li se radi o svim predcima ili o samo jednom. U Bugarskoj se smatra da je zmija čuvarkuća jedan predak, koji je poseban po svojim delima i koji bi bio u zagrobnom svetu uticajan. Nije bilo bitno koji je to predak bio po redu, ali bi se morao po nekim delima ili sposobnostima izdvajao od ostalih. Zato, ukoliko bi se nešto zlo desilo, on se pozivao na večeru i pokušavali su ukućani da ga udobrovolje, jer se smatralo da je on gnevan na njih. Večera namenjena za pretke se obično spremala za Badnje veče. Zmija čuvarkuća se pozivala na večeru kada u porodici nije bilo poroda, ukućani su bili bolesni, ukoliko bi stoka umirala itd. Prema tome taj predak je mogao uticati na sudbinu ukućana svojom voljom. Predci su često u Slovenskoj mitologiji mogli da utiču na tok dogadjaja i da pomažu svojim bližnjim sa onog sveta.
Zmija čuvarkuća je obično bila bele boje, ali se u nekim krajevima se zamišljala kao crna. Obično se nije pojavljivala. Pojava zmije čuvarkuće u kući ili dvorištu bi značila da će se odigrati neki događaj nepogodan po ukućane. U ovom smislu zmija čuvarkuća je imala ulogu da upozori ukućane na neki nepovoljan događaj. Pojava zmije čuvarkuće uvek bi upozoravala na zlo, dok kad su trebali da se odigraju događaji povoljni za porodicu, ona se nije pojavljivala. što znači da bi ona predstavljala vesnika loših vesti. Taj nemili događaj je mogao postati još gori, ukoliko bi se zmija tom prilikom ubila. Kako su se ljudi plašili zmija, često se događalo da bi ovakva zmija bila ubijena. Ukoliko bi zmija čuvarkuća bila ubijena, to bi bila velika uvreda za pretke, ondnosno time bi se ubio predak i učinio određeni greh na nivou roda. Osveta za to, od predaka, bi bila skora smrt nekog od ukućana.
Zmija zapravo predstavlja totemsku životinju kulta predaka. Kako su predci bili ljudi koji su mogli biti i dobri i loši, ponekad i sujetni, takve osobine može imati i zmija čuvarkuća. Dakle, ona ne predstavlja ni dobro ni loše mitsko biće, kako u mitologijama starih naroda zapravo mitska bića i bogovi nisu nikad ni dobri ni loši, već imaju ljudske osobine, odnosno u zavisnosti od prilike oni će se ponašati dobro ili loše. Ipak karakter vesnika zlih događaja zapravo predstavlja dokaz da mitski predak želi da pomogne svojoj porodici tako što će ukazati ono što će se dogoditi ili bi se moglo dogoditi. Ukoliko bi porodica uspela da shvati o čemu se radi mogla bi da izbegne taj nemili događaj. Međutim ukoliko bi zmija bila ubijena, to ubistvo bi bila uvreda za pretke koji su pokušavali da pomognu porodici. I za takav zločin bi trebala da se dogodi najstrožija kazna, odnosno smrt nekog od ukućana. Zmija čuvarkuća predstavlja regularnog predka, koji je umro regularnom smrću, a ne poput rusalki, vodenjaka i sličnih demona, koji predstavljaju duše ljudi umrlih neregularnom smrću. Samim tim one se ne smatraju opasnim demonima, sve dok se ne bi uvredile na neki način.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Zmija_cuvarkucaMala
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:23:19



Talason


Verovanje u talasone bilo je rasprostranjeno širom Balkana. Talason je bio duh koji je štitio javne građevine - pošte, opštine, škole. Smatrao se i kućnim zaštitnikom, ali u tom slučaju on nije bio vezan za ljude koji su u kući živeli, već za samo stanište. Ovo biće štitilo je građevine od ljudi koji im prilaze sa lošim namerama. Talasoni su bili nevidljivi osim za ljude koji su bili rođeni u utorak ili u subotu. Takvim ljudima oni su se pojavljivali u obliku tamnog obličja ili senke, a pričalo se da ih mogu videti i psi. Kako neka građavina dobija svog zaštitinika - talasona? Kada bi se nešto gradilo zidari bi izmerili senku slučajnog prolaznika i tu meru uzidali u građevinu. Za ovu priliku koristio bi se svilen konac a osoba čija je senka bila uzidana umirala je u roku od 40 dana. Zato su ljudi izbegavali da prolaze pored mesta na kojima se nešto gradi a majke nisu dozvoljavale deci da prilaze blizu takvih mesta. Verovanje u talasone potiče iz shvatanja naših predaka da je senka čoveka ekvivalenta njegovoj duši i da se odvajanjem senke od tela (kroz praksu njenog merenja) duša čoveka vezuje za jednu građevinu. Moguće da je čin merenja senke zamena za ljudsku žrtvu budući da je takva praksa nekada zaista postojala. U Makedoniji su duhove-zaštitnike građevina zvali talas’mima, a u Bosni tilisumima ili tilisunima.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:27:54



Vuk Stefanović Karadžić, Etnografski spisi,
„Vjerovanje stvari kojijeh nema“




VILA

Vile žive po velikim planinama i po kamenjacima oko voda. Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi raspuštene kose. Vile nikom ne će zla učiniti dokle ih ko ne uvrijedi (nagazivši na njihovo kolo ili na večeru ili drukčije kako), a kad ih ko uvrijedi, onda ga različno nakaze, ustrijele ga u nogu ili u ruku, u obje noge ili u obje ruke, ili u srce, te odmah umre.



VJEŠTICA

Vještica se zove žena koja (po pripovijetkama narodnijem) ima u sebi nekakav đavoljski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u lepira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu; kad nađe čovjeka gdje spava, a ona ga uhvati nekakvom šipkom preko lijeve sise te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu. Neki tako izjedeni ljudi odma umru, a neki žive više vremena; koliko je ona odsudila kad je srce jela; i onakovom smrti umru, na kakovu ona bude namijenila. Vještice ne jedu bijeloga luka, i za to se mnogi o bijelim i božitnjim pokladama namažu bijelim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazuha, jer kažu da one na poklade najviše jedu ljude. – Nijednoj mladoj i lijepoj ženi ne kažu de je vještica, nego sve babama. Kad se vještica jedan put ispovijedi i oda, onda više ne može jesti ljudi, nego postane ljekarica, i daje travu izjedenima. Kad vještica leti noću ona se sija kao vatra. Najviše se skupljaju na gumnu; za to kažu da ona, kad hoće da poketi od kuće, namaže se nekakvom masti ispod pazuha pa reče: „ni o trn ni o grm, već na pometno gumno.“ Pripovijeda se da je nekaka žena, koja nije bila vještica, namazavši se onom masti, mjesto ni o trn ni o grm, nehotice rekla i o trn i o grm, i poletjevši sva se isprebijala koje o šta. U Srijemu se pripovijeda da se onamo vještice najviše skupljaju više sela Molovina na nekakome orahu, a u Hrvatskoj se opet pripovijeda da se onamo skupljaju na Kleku više Ogulina. Pripovijeda se u Srijemu kako je nekakav čovjek vidjevši iz postelje kako mu je iz kuće vještica odletjela, našao njen lonac s masti, pak se njome namazao i rekavši onako kao i ona, prometnuo se i on u nešto i odletio i on za njom i doletjevši na orah više Molovina našao ondje mnogo vještica gdje se časte za zlatnijem stolom i piju iz zlatnijeh čaša. Kad ih sve sagleda i mnoge među njima pozna, onda se kao od čuda prekrsti govoreći: „anate vas mate bilo!“ U onaj isti mah one sve prsnu kud koja, a on spadne pod orah čovjek kao i prije što je bio. Zlatna stola nestane kao i vještica, a njihove zlatne čaše pretvore se sve u papke kojekakijeh strvina. Žena koja je vještica, kad iz nje iziđe onaj duh, leži kao mrtva, i da joj čovjek okrene glavu gdje su joj noge bile, ne bi se više ni probudila. Kad vide uveče nekakoga lepira gdje leti po kući, ponajviše misle da je vještica, pa ako se može, uhvate ga, te ga malo napale na svijeći ili na vatri, pa ga puste govoreći: „dođi sutra da ti dam soli“. Ako bi se dogodilo da djutra dan dođe kaka žena da ište soli ili kakijem drugijem poslom, pa još ako bude gdje nagorjela, onda se za cijelo misli, da je ono ona sinoć bila. Kad u kakvom selu pomre mnogo djece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je vještica, i da ih je ona pojela, onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti (jer kažu da vještica ne može potonuti); ako žena potone,a oni je izvuku na polje i puste, akoli ne mogbude potonuti, a oni je ubiju, jer je vještica. Ovako su istraživali vještice i za Karađorđijeva vremena u Srbiji. Gdjekoji na bijele poklade izvrću verige naopako od vještica. Gdjekoji u popret metnu kakav rog, jer kažu da vještica osobito bježi od smrada ovoga. Gdjekoji mrve jajinje ljuske da se ne bi vještice u njima mogle voziti preko voda. – Kud će vještica do u svoj rod.

VUKODLOAK ILI VAMPIR

Vukodlak se zove čovjek u koga (po pripovijetkama narodnijem) poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh i oživi ga (povampiri se). Po tom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče prijeđe; za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi (od Božića pa tamo dao Spasova dne). Kako počnu ljudi mnogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju ( gdjekoji počnu kazivati da su ga gdje noću vidjeli s pokrovom na ramenu), i stanu pogađati ko se povampirio. Kašto uzmu vrana ždrijepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak.; jer kažu da takovi ždrijebac ne će, niti smije, prijeći preko vukodlaka. Ako se o kom uvjere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se skupe svi seljaci s glogovijem koljem (jer se on samo glogova koca boji): za to govore kad ga spomenu u kući: „na put mu broć i glogovo trnje“ – jer su i brotnjaci pokriveni glogovim trnjem ), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čovjeka da se nije raspao, a oni ga izbodu onijem koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu i on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od ljudske krvi („crven kao vampir“). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te spava s njome, i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnijeh i oko čardaka i koševa kukuruznijeh. Kažu da sve ide sa svojijem pokrovom preko ramena. On se može provući i kroz najmanju rupicu, za to ne pomaže od njega vrata zatvorati kao ni od vještica.

VJEDOGONJA ILI JEDOGONJA

Čovjek iz kojega u snu iziđe duh (od prilike kao iz vještica). Ovaki duhovi po planini izvaljuju drveta te se njima biju između sebe, n. p. Bokeski sa Neapolitanskima, pa koji nadvladaju oni rod od ljetine privuku na svoju zemlju; oni i onako lome gore i valjaju veliko kamenje. Kad umre čovjek za koga se misli da je jedogonja, udare mu glogovo trnje pod nokte i nožem crnijeh kora ispresijecaju žile ispod koljena, da ne bi mogao izlaziti iz groba (kao vampir) – Jak kao jedogonja.

STUHAĆ

Po Hercegovoni pripovijedaju da se stuhaći (kao vile ili đavoli) nalaze po velikijem planinama i po kamenjacima, i imaju na nogama gužve od ljudskijeh žila, da im se noge ne klizaju po strani i po kamenju; kad se kome prekine gužva, a on uhvati čovjeka i izvuče mu žile iz nogu, te načini drugu.



MORA

Mora ljude u spavanju pritiskuje. Gdjekoji pripovijedaju da je mora vještica koje se pokajala i zarekla da ne će više ljudi jesti, nego ih samo noću u spavanju pritiskuje i dihanje im zaustavlja. Gdjekoji opet misle da je djevojka koja će postati vještica dok se uda. U Crnoj Gori oni koje mora pritiskuje i davi, kad liježu spavati, meću pružen pojas povrh pokrivača. U Grblju ima čitava molitva koju onaj kojega mora davi valja da očita prije nego legne spavati. Evo te molitve:

Mora bora! ne prelazi
Prek’ ovoga bjela dvora,
E su na njem tvrdi ključi
Od našega Siodora,
Siodora i Todora
I Marije i Matije
I sestrice Livantije,
Koja nema pristupišta.
Prek’ ovoga b’jela dvora,
Ni kamena kamenica,
Ni vjetrušna vjetruština,
Ni nametna nametnica,
Ni udova udovica,
Ni mađiona mađionica,
Dokle ne bi prebrojila
Na nebu zvijezde,
Na gori listove,
Na moru pijesak,
Na kučki dlake,
Na kozi runje,
Na ovci vune,
Na vuni dlake;
A kad bi to prebrojila,
Vratilom se opasala,
Zaštikalom poštapila,
Ušla u jajsku ljusku,
Utopila se u morsku pučinu,
Trinka joj trakuli,
Vragu joj glava,
Sve joj koze vrag odnio,
Mleko joj se ne sirilo,
Nego rekla: jaoh!
Jaoh joj dala Lena, plena
I Marija Magdalena. Amin!

Pripovijeda se da je nakakvoga čovjeka tako morila mora da već najposlije nije mogao zaspati, i dosadi miu se kod kuće življeti, vego uzjaše na svoga bijela konja i pobjegne u svijet, ne znajući ni kud ni kamo; ali mu je i to bilio za ludu, jer i na putu kako bi sklopio oči, odmah mora nanj. Idući tako po svijetu dođe na konak nekakome terziji. Kad poslije večere terzija uzme svoj posao i stane šiti, gost mu se potuži kako ga mori mora, „nego“ veli „dok ti još radiš, leći ću ovdje kraj tebe, ne bih li mogao malo zaspati.“ Potom se pokrije gunjem i legne. Kako zaspi odmah ga mora pritisne, i kroz san stane vikati i kao otimati se. Kad terzija to čuje, on digne svijeću da vidi kako se gost muči, a kad tamo, a to po njegovom gunju kojijem se bio pokrio miče se velika bijela dlaka tako brzo kao zmija kad trči. Kad terzija to vidi, on svojijem nožicama, koje su mu se u ruci desile, dlaku presiječe, i kako se ona prestane micati, gost se odmah ućuti, a tako je spavao mirno dok ujutru sunce nije ogrijalo. Kad se probudi, zahvali Bogu što je tako spavao i oporavio se, pa odmah potrči ka konju da ga vidi i namiri, kad tamo, a to konj u košari leži mrtav. Pošto mu terzija pripovjedi kako ga je mora davila i kako mu je on dlaku na njegovu gunju presjekao, onda doznadu da mu je konj bio mora koja ga je pritiskivala i morila. Koga pritiskuje mora, treba da stavi za vrata od one sobe gdje će spavati metlu naopako, kad pođe spavati.

NOĆNICA

Kao nekakva avet koja čovjeku noću kad spava čini pakost kaku, n. p. kad su u kakoga muškarca tvrde sise pa ga bole, kaže se da ga noćnice sisaju.

SUĐENJE

Od suđenja se ne može uteći. Narod naš misli da je svakome čovjeku suđeno što će mu se u vijeku dogoditi i kakom će smrti umrijeti, i da se čovjek od suđenja ne može sačuvati. Tako se pripovijeda da je nekakav car imao kćer, za koju mu nekakav gatar ili prorok kaže da će je ujesti zmija i da će joj od toga biti smrt. Car čuvši to načini kćeri svojoj dvor od stakla, u koji se ni mrav nije mogao uvući a kamo li zmija, a iz njega je nigdi nije puštao na polje. Kad carevoj kćeri dođe suđen dan, ona zdrava čitava zaište grožđa da jede. Sluge joj odmah donesu veliki grozd, u kojemu je unutra bila sakrivena mala zmijica koja je ujede i zada joj suđenu smrt.
Nema smrti bez suđena dana. – Kada meni suđen danak dođe.

KUGA

Srbi kažu da je kuga živa kao žena (to osobito dokazuju oni koji su ležali od nje). Mnogi kažu da su je viđali gdje ide zavješena bijelom maramom; a gdjekoji pripovijedaju da su je i nosili, t. j. ona nađe čovjeka u polju, ili srete gdje na putu, a gdjekom dođe i u kuću, pa mu kaže: „ja sam kuga, već hajde da me nosiš tamo i tamo“ (kud ona hoće). Onaj je uprti na krkače dragovoljno (jer već njemu i njegovoj kući ne će ništa učiniti), i odnese je bez ikakve muke (jer nije teška ni malo) kud mu kaže. Kuge imaju preko mora svoju zemlju (gdje samo one žive), pa ih Bog pošlje amo (kad ljudi zlo rade i mnogo griješe), i kaže im koliko će ljudi pomoriti; ali i njih mnogo propadne od pasa; za to kažu da se vrlo boje zlijeh pasa. Kad kuga mori, onda joj slabo govore kuga, nego kuma (kao da bi je s tim umilostivili), niti smiju u veče ostaviti neoprane sudove, jer ona dođe noću u kuću te gleda jesu li sudovi lijepo oprani, pa ako ne budu, a ona sve kašike i čanke izgrebe i otruje. (Kad kuga mori, gdjekoji na njezino ime i kradu, jer plašivi ljudi ne smiju da izađu iz kuće i da gledaju ko je i šta, kad se što čuje ili psi kad zalaju). Kupi kao kuga đecu. – Ne izbiva kao kuga iz Sarajeva.

VRZINO KOLO, GRABANCIJAŠ

Srbi pripovijedaju da gdjekoji đaci, kad izuče dvanaest škola, otidu (njih 12) na vrzino kolo ( da nauke dovrše sa svijem i da se zakunu) i ondje nekakvu osobitu knjigu čateći nestane jednoga između njih (odnesu ga đavoli ili vile), ali oni ne mogu poznati kojega je nestalo. Ljudi iz Hrvatske pripovijedali su mi da pod Velebitom ima selo Vrzići, i više njega na vrh Velebita mjesto koje se zove Vrzino kolo, na kome vile igraju. Koji je đak bio na vrzinu kolu, on se poslije zove grabancijaš, i de s đavolima i s vilama te vodi oblake u vrijeme grmljavine i oluje i tuče. Grabancijaši su svi izdrpani, za to se rekne za čovjeka u poderanijem haljinama da je kao grabancijaš, kao i za onoga za kojega se misli da je vrlo učen, da je bio na vrzinu kolu.

REPAČ

Repač se u Boci zove čovjek koji se rodi u krvavoj košuljici i s malijem repom. Kažu da je repač mnogo jači od drugijeh ljudi osobito kad se naijedi: u onaj mah (vele) još da mu se rep napne, mogao bi nadvladati deset ljudi kao desetero male djece.

HAŽDAHA, HALA I ZMAJ

Za halu se misli da ima od haždahe osobitu duhovnu silu te leti i vodi oblake i grad navodi na ljetinu. Za zmaja pak misli se da je kao ognjevit junak, od kojega u lećenju oganj odskače i svijetli. Halo nesita! Bori se kao hala s berićetom.

ČARATAN

Čovjek koji se rodi u marčanoj svijeći (luni), pa prije nego je kršten prijeđe preko njega mačka ili druga kakova pogana životinja. Za to poslije ostane nesrećan, te ne može imati nikakoga zanata niti postojanoga posla, nego se smuca kojekuda, i svojom majstorijom, igrom i šalom ljude zabavlja i vara i novce od njih mami, ali mu ni ovi novci ne mogu biti probitačni, nego kako dođu tako i otidu.

MAĐIJONIK

Mađijonik je malo nalik na vješticu, ali se ne može kao ona pretvoriti u drugu životinju, nego nosi uza se različne mađije, kao n. p. igle bez ušiju, sijede dlake iz glave, osječene nokte, pređu koja je sagrinjala, crnu vunu i t. d., pa kad hoće kome da naudi, on zna koje od ovijeh mađija valja sastaviti i na kakovo zlo namijenuti ( i za to igle bez ušiju ne će niko uzeti kad je gdje nađe). Pripovijeda se da su gdjekoji ovako zamađijani ljudi po molitvama svešteničkijem (ispod petrahilja) izbljuvali sve one mađije kojima su zamađijani, pa najposle i samo svoje srce.

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:29:49



Kult predaka


Preci u sistemu verovanja Slovena zauzimaju centralno mesto. Oduvek je postojalo verovanje kod Slovena da postoji princip, koji je odgovoran za život pojedinca, koji se naziva duša. Duša nakon smrti čoveka bi trebala da ode na drugi svet. Preci sa drugog sveta mogu da brinu o životima svojih bližnjih. Oni tamo imaju moć da vide i budućnost, tako da mogu na određeni način da upozore svoje bližnje na neke opasnosti. Verovalo se da preci mogu da utiču na sudbine živih. Ovo verovanje je vezano uglavnom za regularno umrle pretke. Naime pretke možemo podeliti na dve grupe. U prvu grupu spadaju ljudi koji su umrli regularnom smrću i kod kojih je ispoštovan obred sahranjivanja na ispravan način. Ovi preci će uglavnom biti blagonakloni prema svojim bližnjim i svom potomstvu kao i daljim generacijama njihove porodice. Međutim i ovakvi preci bi mogli naneti zlo ukoliko bi se uvredili. U drugu grupu umrlih spadaju oni koji nisu umrli prirodnom smrću, koji su umrli prevremeno ili kojima nije ispoštovan pogrebni obred na ispravan način. Duša ovakvih ljudi bi napadali svoju zajednicu, radili bi razne vrste pakosti, pa čak i ubijali. Duše ovakvih pokojnika bi mogle da se vrate u telo i kao takve da napadaju. Mitska bića koja su zapravo duše mrtvih koje nisu zadovoljne i koje čine zlo zajednici su na primer vampir, rusalka, drekavac, vodenjak itd. Kod Slovena gotovo sva mitska bića zapravo predstavljaju dušu nekog čoveka. Ukoliko je to regularan predak, od njega će biti zmija čuvarkuća, ili će se otelotvoriti u vidu vuka ili će se stopiti u princip koji se kod Rusa naziva Rod i Rožanice. Ukoliko ne bi umro na pravi način ili ne bi bio sahranjen na pravi način duša bi postala vampir, drekavac, nav, rusalka ili neki drugi zao demon.
Kod Slovena je bilo razvijeno verovanje da se svet živih i mrtvih prepliće. Međutim kontakt predaka i živih nije bio moguć bilo kad. Taj kontakt je bio moguć samo u nekim danima tokom godine, kao na primer na Badnje veče, kad se predcima sprema večera. Takođe za određena mitska bića, koja vode poreklo od duša mrtvih, se premala u određenim terminima gozba, kako bi se oni udobrovoljili. Predci su se mogli pojaviti u obliku zmije ili vuka kada bi hteli da stupe u kontakt sa svojim živim potomcima i ukoliko bi hteli da ih upozore na neku opasnost ili neki nemili događaj. Takođe postoje narodne priče kako bi vuk ili zmija spasili nekog iz nevolje, ukoliko bi se ta osoba izgubila u šumi ili bila u nekoj drugoj vrsti nevolje. Iz ovog se može zaključiti da oni zapravo spašavaju svog potomka. Te životinje uglavnom mogu da govore u tim narodnim pričama, što im daje još jednu mitološku dimenziju.
Kako su preci mogli da utiču na sudbinu pojedinca, tako se sudbonosnim smatralo rođenje deteta. Rođenje deteta je uvek pripisivano onostranom svetu. Dete je bio zapravo dar od predaka. Takođe po nekim autorima (Ljubinko Radenković) demoni sudbine zapravo predstavljaju prapredke i suđenice bi prema tome bile pramajke. One bi određivale kad će i kako dete umreti i da li će se dalje razvijati porodično stablo po grani deteta kome određuju sudbinu. Na taj našin su ljudi objašnjavali činjenicu da neke porodice imaju decu, dok druge nemaju, iako se ponašaju po istim principima i moralnim normama. Tako bi porodice koje nemaju decu molile pretke da im daju porod i pripremali bi im gozbe. Kao misko biće sudbine koje je vezano za predke su Rod i Rožanice, gde Rod predstavlja sveukupnost predaka, dok bi Rožanice bile pramajke koje bi predstavljale takođe sveukupnost ženskih predaka. Njima se nakon rođenja deteta pripremala gozba da bi čuvali dete i dali mu dobru sudbinu.
Vuk je najbitnija životinja koja je povezana sa ovim kultom. Vuk je totemska životinja kulta predaka. Srbi su čak smatrali da su nastali od vuka. Vuk koji bi imao karakter predka bi obično bio zamišljan da je bele boje. Ovakav vuk ne bi naškodio pojedincu, već bi mu pomogao. Bela boja u evropskom folkloru predstavlja bića povezana sa onostranim svetom. Vuk je takođe vezan za jednog od glavnih bogova u slovenskom panteonu, odnosno sa Dažbogom. Sloveni se sebe nazivali unucima Dažboga, a uzeći u obzir da se Dažbog mogao prema nekim verovanjima pojaviti u obliku belog, hromog vuka, potvrđuje to da su Sloveni verovali da su potomci vuka. Postoji niz običaja u kome se aludira na to da vuk predstavlja mitskog predka. U koledarskim povorkama se često javlja maska vuka. Postoji običaj u kome kad se ubije vuk, on se odere, napuni slamom i ide se po selu i traži nagrada u brašnu, medu, suvom mesu ili nekoj drugoj hrani. Zapravo ta nagrada koja se daje ovim mladićima koji su ubili vuka predstavlja žrtvu ili nešto čime onaj koji to daje pokušava da iskupi sebe, kao i svoje društvo od toga da je učinjeno ubistvo predka, odnosno ubistvo koje nije trebalo da se desi i uvreda predaka.
U gotovo svim običajima se može prepoznati kult predaka, makar u fragmentima. Neki autori su gotovo sve običaje u potpunosti vezivali za kult predaka, kao na primer Čajkanović. Prema Čajkanoviću prva zdravica koja ide Bogu na slavi je zapravo nekad bila zdravica posvećena predcima. Prilikom zaveštanja na krvnu osvetu, ljubilo se desno rame poginulog jer se smatralo da tu boravi neki predak i da se na taj način daje zaveštanje pred predcima da će osveta biti izvršena. Položajnik koji dolazi kao prvi u kuću na Božić takođe predstavlja zamišljenog mitskog predka, koga treba dobro dočekati i darivati i koji će zauzvrat porodici doneti dobrobit i plodnost.Na Badnje veče se spremala gozba za predke i posude nisu smele da se peru do sledećeg dana. Međutim, najizraženije kult predaka se može videti u pogrebnim običajima i običajima koji slede, kao što su zadušnice. U ovim običajima se mogu videti verovanja o tome kako je zamišljen onostrani svet. Sami pogrebni običaji predstavljaju ispraćaj čoveka u onostrani svet. Nakon njegovog prelaska on prestaje da bude pojedinac sa imenom i prezimenom, već postaje deo entiteta predaka. Verovalo se da prvih 40 dana duša boravi na ovom svetu, a da nakon toga postepeno prelazi u onostrani svet. Takođe se verovalo da je duši potrebna hrana i piće, pa i neke lične stvari (na primer ako se radilo o muzičaru, sahranjivani su sa pokojnikom i muzički instrumenti) da bi prešlo na onaj svet. Davanje hrane i drugih stvari se činilo u nekoliko ciklusa, na samom pogrebu, nakon nedelju dana, nakon 40 dana, nakon 6 meseci i nakon godinu dana, kada bi se smatralo da je duša u potpunosti prešla na onostrani svet. Takođe se u ovim običajima može zapaziti činjenica da se i dalje duša poima kao svesni entitet, koji bi se mogao uvrediti i koji bi time postao opasan za zajednicu i mogao bi mu naneti neko zlo tako što bi se mogao povampiriti, na primer.
Kult kumstva je takođe povezan u patrijarhalnom slovenskom društvu za kult predaka. Kum je mogao biti samo jedan na nivou celog jednog roda, odnosno porodice. Kum je rodonačelnik roda i kroz njega mogu da govore preci. Zato se stav kuma toliko poštuje u narodu i njegova reč je po nekim narodnim poslovicama bitnija od Božije. Vuk Karadžić je skupio nekoliko poslovicama u kojima se govori „Kum pa Bog“. Ovaj fenomen nije svojstven samo Slovenima, već svim patrijarhalnim zajednicama. Tako se ovaj fenomen do danas može primetiti u italijanskim mafijaškim porodicama koje imaju jednog kuma, koji je rodonačelnik porodice i njegova reč je sveta. Tako je bilo i u Slovenskim porodicama, sve do 19. veka, kada uloga kuma počinje da popušta, te se javlja više kumova. Taj jedan kum koji je bio na nivou roda je činio sve radnje vezane za kuma u tom rodu. On je davao ime detetu, kumovao bi i na venčanjima, dok bi nakon smrti ispod groba postavljao slamu (koja naziva „Kumova slama“) koja bi olakšala put duši na onaj svet, odnosno obezbedila bi udoban put. Kako se verovalo da je taj onostrani svet, negde na nebu, među zvezdama, tako je za Mlečni put, odnosno našu galaksiju, u srpskom narodu primljeno ime Kumova slama.



Nikola Milošević

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:32:10



Ženidba Milića Barjaktara


Dodatno potkrepljenje ovom saznanju jeste balada „Ženidba Milića barjaktara“. Iako se u pesmi u katalogu svatova pojavljuju poznati junaci iz 17. veka, sam glavni junak nije istorijski poznata ličnost, a mesto radnje je smešteno na širokom području. Pokušaj ženidbe „glavitog junaka“ Milića barjaktara devojkom koja je svojom lepotom ravna čudu završava se tragično, smrću nesuđenih mladenaca.

Pažljivim iščitavanjem mogu se i u ovoj pesmi otkriti tragovi starijeg, mitskog značenja. Tada se može zaključiti da je prema svojim atributima Milić barjaktar personifikacija sunca. Tražeći devojku, „on obiđe zemlju i gradove / od istoka pake do zapada“. Po konačno pronađenu izabranicu Milić kreće izjutra, a kući se vraća uveče. Posle smrti sahranjuju ga „kuda jarko smiruje se sunce“. Nasuprot njemu, devojka je u ovoj pesmi personifikacija zore. I ona se svojim atributima povezuje sa svetlošću, ali sa svetlošću koja se probija kroz prepreku:

Kroz marame zasijalo lice,
Svatovima oči zasjenile.

Raspitujući se za poreklo njene čudesne lepote Milić je vezuje za svetlosne elemente:

Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?

I sudbina mladenaca u pesmi povezana je sa prirodnim silama koje oni oličavaju. Zora prethodi pojavljivanju sunca i samim tim ona prestaje (umire) kada se sunce pojavi. Zbog toga što sunce i zora nikad ne mogu da dele nebo, ni Milić barjaktar i njegova nevesta ne mogu zajedno da stignu do njegovog dvora. Pošto se, za razliku od sunca koje prelazi čitav nebeski svod i nestaje na zapadu, zora povezuje samo za istočno nebo, devojku svatovi sahranjuju „otkuda se jasno sunce rađa“. Potvrda ovog vezivanja Milića i Ljeposave za zapadno i istočno nebo nalazi se i u tugovanje Milićeve majke, koja u zalazećem suncu prepoznaje sina, a u izlazećem željenu a nedočekanu snahu.

Svatovi se u pesmi mogu poistovetiti sa zvezdama. U zoru su zvezde još vidljive na nebu, a kada se rodi sunce, one nestaju i pojavljuju se ponovo tek kada sunce zađe. Milić barjaktar rastaje se sa svojim svatovima čim devojka umre i bude sahranjena. Nakon toga, on dalje kući putuje sam. Svatovi se u Milićevom dvoru pojavljuju tek nakom njegove smrti.

Mitsko se može prepoznati i u liku devojčinog oca, Vida Maričića. U njegovom imenu mogu se tražiti sećanja na staro slovensko božanstvo, a on se svojim atributima vezuje za htonski svet, budući da zetu poklanja, „vrana konja, brate, bez biljege“ i „bojno sedlo od šimšir drveta“.

Pored ostalog, u pesmi je jasno vidljivo i prisustvo starih verovanja i običaja. Najistaknutije je verovanje u urok i urokljivost. Sve što je preterano, što se izdvojilo svojim kvalitetima od uobičajenog i svakodnevnog, prema narodnom verovanju, podložno je uroku, pa je tako i Milićeva nevesta „roda urokljiva“. Vodeći devojku, svatovi prave buku i graju ne bi li rasterali demone, budući da je devojka njihovom uticaju najizloženija na prelasku sa starog na novo ognjište, kada više nije pod okriljem zaštitnika svoje stare porodice, a još nije stupila pod okrilje zaštitnika nove. Ipak urok, čije je dejstvo prikazano kao sudbinsko i neminovno, stiže devojku, i to u gori. Gora je prihvaćena kao htonsko mesto, mesto prevlasti demona i zato oni upravo uspevaju da napadnu devojku.

Ako se prati kodeks koji nalažu narodna verovanja, onda je i Milić svojim postupcima doprineo tragičnom ishodu. Kao što njegova nevesta svojom čudesnom (nezemaljskom) lepotom remeti ravnotežu, tako se on svojim ponašanjem ogrešio o pravila i radnje koje treba izvršiti prilikom ženidbe, koja se smatra jednim od ključnih prelaznih trenutaka u životu pojedinca i time se po značaju izjednačava sa rođenjem i smrću. On odmah skuplja svatove i polazi po devojku, preskačući prosidbu i prstenovanje. Time se ogrešio o običaje, izdigao se iznad onoga što kolektivno mišljenje smatra poželjnim i ispravnim, počinio je neku vrstu hibrisa i mora zbog toga da bude kažnjen.



Romana Radulović

ŽENIDBA MILIĆA BARJAKTARA



Mili Bože, čuda velikoga!
Kad se ženi Milić barjaktare,
On obiđe zemlju i gradove
Od istoka pake do zapada,
Prema sebe ne nađe đevojke:
Glavit junak svakoj manu nađe;
Ženidbe se proći hotijaše;
No da vidiš čuda iznenada!
Jedno jutro u svetu neđelju
Poranio Milić barjaktare
Na jutrenje Milješevci crkvi,
Pred crkvom ga namjera namjeri
Na junaka vojvodu Maletu
Od bijela Kolašina grada,
Pa govori vojvoda Maleta:
„Oj Boga ti, Milić-barjaktare!
Ti obiđe zemlju i gradove
Od istoka pake do zapada,
A po ćudi ne nađe đevojke,
No ti hoću jedno čudo kazat’:
Eno za te ljepote đevojke
U Zagorju ukraj mora sinja,
U onoga Vida Maričića;
Čudo ljudi za đevojku kažu:
Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka’ da golub guče,
Kad se smije ka’ da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;
Pobratime, sva ti je gizdava,
Daleko joj, vele, druge nije.
A Vide je krasan prijatelju,
Prema tebe, prema doma tvoga;
Sva je slika, mio pobratime!
A i Vidu nije za te krivo,
Bez riječi daće ti đevojku;
Nit’ je prosi ni jabuke daji,
Već ti kupi kićene svatove,
Pak ti idi Vidu po đevojku.“
Tome Milić odmah kail bio,
Pa iz crkve ode dvoru svome,
Te on kupi kićene svatove
Po svoj Bosni i Hercegovini,
I po Župi i Kotaru ravnu;
Sve junake mlade neženjene,
Dobre konje prije nejahane:
Kuma kumi Janković-Stojana,
Starosvati Pivljanina Baja,
A đeveri Mandušića Vuka.
Kad je Milić svate sakupio,
Diže svate, ode po đevojku.
Kad su bili prem’ Vidovu dvoru,
Na pendžer se Vide naslonio,
Pa kad viđe kićene svatove,
Sam je sobom Vide govorio:
„Mili Bože, lijepijeh svata!
Čiji li su, kud će po đevojku?“
U riječi, koju besjedio,
Pred dvore mu svati dojezdiše,
Đuvegija riječ prihvatio:
„Mili taste, Vide Maričiću!
Moji svati sa Hercegovine,
Potegli smo na boga i sreću
A po tvoju šćeru Ljeposavu.“
To je Vidu vrlo milo bilo,
Pa podviknu svoje vjerne sluge:
„Sluge moje, otvarajte vrata:
Svatovima konje privatite,
Vodite ih u podrume donje,
Mile goste na bijelu kulu.“
Gospodara sluge poslušaše,
Otvoriše na avliji vrata,
Pod gostima konje privatiše,
Konje vode u podrume donje,
Mile goste na bijelu kulu.
Poštu čini Vide Maričiću,
Časti svate tri bijela dana,
Dok navrši, što je kome drago;
Kad četvrto jutro osvanulo,
Dva su brata sestru izvodila,
Ja kakva je cura Ljeposava!
Kroz marame zasijalo lice,
Svatovima oči zasjenile
Od gospodskog lica i ođela;
Svi svatovi nikom ponikoše,
I u crnu zemqu pogledaše,
Ja od čuda lijepe đevojke.
No govori curi đuvegija:
„Oj punice, đevojačka majko!
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je Bog od srca dao?“
Zaplaka se đevojačka majka,
A kroz suze tužno govorila:
„Mio zete, Milić-barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao:
Devet sam ih takijeh imala,
Osam ih je udomila majka,
Nijedne ih nije pohodila,
Jer su jadne roda urokljiva,
Na putu ih ustrijeli str’jela.“
Kroz plač zeta punica dariva,
Dariva ga zlaćenom košuljom.
Al’ da vidiš i čuda i fale!
Kakva dara taste zetu daje:
Gizdava mu poklonio vranca,
Vrana konja, brate, bez biljege.
A na vranu čultan do koljena:
Čisti skerlet zlatom izvezeni,
Zlatne kite biju po kopitim’;
Bojno sedlo od šimšir-drveta,
Šimšir-sedlo srebrom okovano,
Na oblučju kamen sija dragi,
O oblučju gospodsko oružje:
S jedne strane sablja okovana,
S druge strane šestoper pozlaćen;
Zauzdan je uzdom pozlaćenom;
Njime zeta svoga darivaše.
Najbolji mu peškeš šure daju,
(Najbolji je, najžešćijeh jada!),
Svoju seku šure zetu daju,
Baš sestricu curu Ljeposavu.
A kaad Milić dara privatio,
Konja jaše, konj mu poigrava,
A zvekeće sablja o bedrici,
A žubore puca na prsima,
Na kalpaku trepeće mu perje:
Nije šala onaka đevojka!
Nije šala onaki darovi!
Podiže se kita i svatovi,
Razviše se svileni barjaci,
Zasviraše svirke svakojake,
Udariše jasni talambasi,
Začuše se svatske davorije,
Stade bakat surih bedevija,
Otidoše s Bogom putovati.
Kad su bili gorom putujući,
Stiže urok na konju đevojku,
Pa govori do sebe đeveru:
„O đevere, Mandušiću Vuče!
Zazor mene u te pogledati,
A kamoli s tobom govoriti,
Al’ nagoni muka na nevolju:
Kaži kumu, kaži starom svatu,
Nek ustave sure bedevije,
Nek ugase svirke i pop’jevke,
Uz jelike prislone barjake,
Nek me skinu sa dobra konjica,
Nek me spuste na zelenu travu;
Ljuto me je zaboljela glava,
Jarko mi je omrznulo sunce,
A crna mi zemlja omiljela,
Bog bi dao, te bi dobro bilo!“
Cvili, pišti đever do đevojke:
„Stani kume, stani stari svate!
Stani, pobro, Milić Barjaktare!
Ustavite svirke svekolike,
Ugasite svatske davorije,
Uz jelike prislon’te barjake,
Da skinemo sa konja đevojku;
Ljuto tuži moja mila snaša,
Ljuto ju je zaboljela glava,
Jarko joj je omrznulo sunce,
A crna joj zemlja omiljela,
Bog bi dao da bi dobro bilo!“
Tad stadoše kićeni svatovi,
Ustaviše svirke i pop’jevke,
Đever skide sa konja đevojku,
Pa je spusti na zelenu travu,
On je spusti, ona dušu pusti.
Svi svatovi grozne suze liju,
A najviše Milić-barjaktare;
Đuvegija jadan naricao:
„Zaručnico, mlada Ljeposava!
Tu li tebe suđen danak nađe!
Ni kod moga ni kod tvoga dvora,
Ni kod moje ni kod tvoje majke,
Već u gori pod jelom zelenom!“
Sastaše se kićeni svatovi,
Sabljama joj sanduk satesaše,
Nadžacima raku iskopaše,
Saraniše lijepu đevojku
Otkuda se jasno sunce rađa;
Posuše je grošim’ i dukatim’;
Čelo glve vodu izvedoše,
Oko vode klupe pogradiše,
Posadiše ružu s obje strane:
Ko j’ umoran, neka se odmara;
Ko je mlađan, nek se kiti cv’jećem;
Ko je žedan, neka vodu pije
Za dušicu lijepe đevojke.
Još nariče Milić barjaktare:
„Čarna goro, ne budi joj strašna!
Crna zemljo, ne budi joj teška!
Vita jelo, pusti širom grane,
Načini mi zaručnici lada;
Kukavico, rano je ne budi,
Neka s mirom u zemlji počiva!“
Svatovima jošte riječ kaže:
„Braćo moja, kićni svatovi!
Hajte, braćo, da mi putujemo,
Hajde svaki, kako koji može,
A ja idem, kako konjic može
Mojoj staroj na muštuluk majci.“
Digoše se Bogom putovati,
Svaki ide, kako koji može.
Milić ode, kako konjic može.
Daleko ga ugledala majka,
Malo bliže preda nj išetala,
Konja grli, a Milića ljubi:
„Čedo moje, Milić-barjaktare!
Đe su svati, đe ti je đevojka?
Vodiš li mi zamjenicu, sine,
Koja će me jutrom zam’jeniti,
Dvor pomesti, vode donijeti,
Poređati gospodske stolove?“
Al’ besjedi Milić barjaktare:
„O starice, moja mila majko!
Idu svati, ne vode đevojke:
Ostala je tvoja zamjenica
Ni kod moga ni kod svoga dvora,
Ni kod moje ni kod svoje majke,
Do u gori pod jelom zelenom!
No starice, moja slatka majko!
Brzo trči dvoru bijelome,
Pa mi steri mekanu postelju,
Ni dugačku ni vrlo široku,
Jer ti dugo bolovati neću.“
Proli suze Milićeva majka,
Povrati se dvoru kukajući,
Brže stere mekanu postelju,
Ni dugačku ni vrlo široku.
Kaka dođe Milić barjaktare,
On se spusti na meku postelju,
Dok se spusti, on dušu ispusti.
Dok dođoše kićeni svatovi,
Dotle s’ Milić mrtav naležao;
Kad to vid’li kićeni svatovi,
Naopako koplja okrenuše,
Naopako kolo povedoše,
Žalostivu pjesmu zapjevaše;
Sabljama mu sanduk satesaše,
Nadžacima raku iskopaše,
Sahraniše Milić-barjaktara
Kuda jarko smiruje se sunce.
Osta jadna samorana majka,
Ona kuka kako kukavica,
A prevrće kako lastavica;
Ona ide svome vinogradu,
Kosu reže, pa vinograd veže,
Suze lije, čokoće zal’jeva,
Vinogradu tiho progovara:
„Vinograde, mili rukosade!
Ko je tebe mene zasadio,
Nikada te veće brati neće!“
Kada bude na zahodu sunce,
Tad’ izlazi Milićeva majka,
pa govori, a za suncem gleda:
„Blago mene i do Boga moga!
Blago mene, eto sina moga!
Eto g’ majci, đe iz lova ide,
Nosi majci lova svakojaka!“
Ne bi sina, ni od sina glasa.
Kada bude na istoku sunce,
Izilazi Milićeva majka,
Sunce gleda pake progovara:
„Blago mene, eto mi snašice!
Ide s vode, nosi vode ladne,
Hoće mene staru zam’jeniti.“
Ni bi snahe, ni od snahe glasa,
Veće majka kuka od žalosti,
Kuka tužna kako kukavica,
A prevrće kako lastavica,
I kukaće do suđena dana.



vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:37:05



Gvozdeni čovek

Tehnička kultura starih civilizacija velika je zagonetka. Da li su Stari Sloveni imali robote?!

„"Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem gvozdena čoveka, da se s njime razgovara." Onda mu šura odgovori: "Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti." Kad malo čas, ali eto ti gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: "Šta si me zvao?" A car ćuti kao nem. "Ta šta ti imaš sa mnom." reče gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.“
Odlomak je iz srpske narodne pripovetke „Gvozdeni čovjek“. Zaista, da li bi iole bilo pogrešno zaključiti, na osnovu ovog odlomka, da su stari Sloveni (Srbi), pošto su narodne epske pesme i priče putokaz u njihovu kulturu, imali neku vrsti poljoprivredne mehanizacije?!! „Gvozdeni čovek“ u najmanju ruku ovde predstavlja-traktor, sa dodatnim alatkama („vuče budžu za sobom“)! No, treba pročitati i ostatak ove pripovetke! U njoj car, nateran od carice ljubomorne na najmlađeg sina i njegovu prelepu ženu, hoće sina da se ratosilja, tako što mu poverava naizgled nemoguće zadatke: da sa jednim „kablom“ (misleći na zahvat vode kantom iz bunara), napoji 100 volova; da sa jednim parčetom proje nahrani 100 svinja! Uz pomoć „šure“, carev najmlađi sin sve to uspeva, a na kraju car od njega traži da mu dovede „gvozdenog čoveka“ da se s njime razgovara! Gvozdeni čovek bi sam carićev šurak, a kako se car proveo vidi se iz kraja priče! No, dok ovako opisani „gvozdeni čovek“ neskriveno upućuje na zaključak da je reč o nekoj poljoprivrednoj mašini, tačnije-traktoru, u prva dva nemoguća zadatka takođe možemo, skriveno, metaforički, da prepoznamo neki oblik poljoprivredne mehanizacije, odnosno tehnike ili tehnologije hranjenja i pojenja, kao da je kod starih Slovena zaista i postojala neka mehanička (ili i električna, odnosno benzinsko-strujna?) tehnologija koja se koristila, recimo za navodnjavanje oranica (jednim „kablom“ da napoji), ili za svakodnevno podmirivanje marve, baš kao na savremenim farmama! Zaista reč „kabl“ za vedro vode je neobična i upućuje na zaključak da je reč o nekoj tehnologiji, naročito što danas dobro znamo šta reč „kabl“ predstavlja! „Nemogući carevi zadaci“ u stvari su metafora za tehnička dostignuća Starih Slovena zarad racionalizacije obrade njiva i brige o stoci! Opet, u srpskim imenima imamo tragove koji upućuju na ovu priču o „gvozdenom čoveku“, odnosno na povezanost gvožđa i čoveka: zar nemamo podosta Gvozdena, Gvozda, ili Gvozdenovića?! Da li je kultura starih Slovena, za koju je nedvosmisleno utvrđeno da je poznavala lutke, napravila i korak dalje, stvorivši mehaničku, pokretnu lutku, tj.-robota, „gvozdenog čoveka“!?
Gvozdeni čovek 2

„Јedno veče stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda ne daleko od kuće nekaku veliku goru de sva u velikome plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono, a ona mu odgovori: "Ne pitaj me, gospodaru! ono je čudovita gora, što preko dan sijeva a po noći gori, i kogod k njoj pode da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udurečen."
Slično kao i priča o „gvozdenom čoveku“ i ovaj ulomak iz narodne pripovetke „Tri jegulje“ opet upućuje na pojavu naoko nemoguću u kulturi Starih Slovena (bar u oficijenom tumačenju)-na to da su oni imali i pogone za proizvodnju gvožđa, odnosno čelika! Šta bi bila „gora koja seva i gori“, ako ne-topionica gvožđa ili čelika-železara! Naravno, nameće se kao nesporan zaključak da su Stari Sloveni, kad su već imali „gvozdenog čoveka“, imali i fabrike za njihovu proizvodnju-gde se topila i obrađivala ruda gvožđa! Nama je poznato i dokazano postojanje velikog broja rudnika (Novo Brdo kao najpoznatiji) u srednjovekovnoj Srbiji. No, ti rudnici nisu mogli da niknu sami od sebe-neka rudarska tradicija morala je da postoji, a nju možemo naći sigurno i najpre kod Starih Slovena! Kao sasvim razumnu možemo uzeti pretpostavku da su mitovi i mitološke ličnosti i pojave samo poetičan odraz realnih pojava i odnosa. A kada se posle neke pojave slegne istorijska prašina, ono što iza nje ostaje zaista i jeste-mit! Neverovatni poduhvati izbegavaju neprestanoj moći racionalnog suđenja i oni se, po prirodi stvari, lagano „odmeću“ u mit, u ono što posle njih zasigurno ostaje kao svedočanstvo postojanja, iako delimično zamagljeno za oči razuma! Tako i za vile u mitologiji Starih Slovena, možemo da postavimo pitanje šta su one bile u realnosti? Poslužimo se još nekim tragovima u nasleđu Starih Slovena, koji nam mogu pomoći u rasvetljavanju mita. Etimologija može da bude od pomoći. U pesmi „Kraljević Marko“ i vila, imamo svedočanstvo o imenu bar jedne vile-to je Ravijojla. Znamo da „ravi“ znači „učitelj“. Nisu li, onda, vile bili neki staroslovenski „učitelji“, odnosno znalci i stručnjaci? Naravno da je to moguće, a ako postavimo pitanje na koju se tačnu oblast stručnost odnosi, možda bi dobili i iznenađujući odgovor: na-inženjere ili konstruktore! U istoj navedenoj priči na „gori koja seva i plamti“ zarobljeni su mnogi ljudi koji su, kročivši tamo, bivali skamenjeni i nemi, a tako se proveo i carićev brat! Navodi se da je avlija u kojoj su skamenjeni i mutavi ljudi ograđena ljudskim kostima. Sad dolazimo do veze između vila i fabrika gvožđa! Opšte je poznato iz mitologije Starih Slovena da su vile gradile „gradove od kostiju“! Takođe i da žive na „gori“! „Gradovi od kostiju“ bile bi fabrike „gvozdenog čoveka“ (okamenjenih ljudi u priči), to jest „gore“, u kojima žive vile, to jest mehaničari, inženjeri, konstruktori! „Ko tamo kroči ostane na mestu mutav i uderečen“, to jest „okamenjen“-ukazuje zaista na pogone za proizvodnju neke vrste mašina, možda i robota (koji su mutavi), tih „gvodenih ljudi“! No, ne bi čudilo da su se u „vilinskim gorama“ proizvodili i vozovi, vagoni, pa čak i-aeroplani, avioni! Šta bi bila „utva zlatokrila“, ako ne neki vazduhoplov (zar i danas nemamo ime za tip avinona „utva“?) Šta bi bili mitološki zmajevi (od kojih su ostali i nadimci epskih junaka), poput Baš Čelika, ako ne neka vrsta aviona (zašto bi se car zmajeva poistovećivao tek tako sa čelikom-Baš Čelik?) Najzad, šta bi bio „čardak ni na nebu ni na zemlji“, ako ne opet neka vrsta zrakoplova, aviona, letelice?
Kada je reč o pretpostavci o tome da su Stari Sloveni imali i železnicu, ni ona nije tako neverovatna ni nemoguća! Opet u mitologiji i legendama imamo trag o tako nečemu. U legendi o blagu cara Milutina navodi se da je od njegove letnje rezidencije do rudnika zlata u južnoj Srbiji vodila kamena staza po kojoj se šetala njegova žena sa dvorkinjama. U legendi o blagu despota Đurađa Brankovića imamo identičan motiv-da se od njegovog letnjikovca na Venčacu do Rudnika i tamošnjih rudnika prostirao „kameni most“ po kojem je hodila Јerina sa pratnjom! Most od Venčaca do Rudnika ( par desetina kilometara udaljenosti) samo za „šetnju“-ne čini se baš realnim! Pre će biti, u oba slučaja, da je reč o železničkoj pruzi! Naravno, racionalno objašnjenje opet nije „velika nauka“-ako su i Stari Sloveni imali rudnike u kojima se vadila raznovrsna ruda, onda su morali da imaju i prevoz te rude do mesta distribucije, zarad potonje obrade, a zašto to ne bi bili, kao i u sadašnja vremena-rudarski vozovi i pruge?! Najzad, iz stripova o Divljem Zapadu, ako ni iz čega drugog, poznato nam je kakve su metafore Indijanci upotrebljavali za vozove, a potom i za avione: zar to nisu „gvozdeni konj“ i „čelična ptica“? Krije li se isto i iza staroslovenskog „gvozdenog čoveka“?
Gvozdeni čovek 3

Nemamo samo u srpskim narodnim pesmama i pričama tragove koji nam ukazuju na postojanje razvijene tehnike i tehnologije u kulturama starih naroda (vidi tekstove Gvozdeni čovek 1 i 2 na ovom blogu). Јedno čisto svedočanstvo ostavila nam je i Velesova knjiga, za koju se pretpostavlja da je uobličena u 9. veku nove ere. Evo tog citata:
„Tvorac naš Svarog, ovako kaza ocu Oru: Stvoreni ste vi rukama mojim
i sinovi ste tvorca i kao takvi deca moja, a Dajbog će biti otac vaš. Njemu budite poslušni i što vam on kaže tako činite i tako radite. I bićete
narod veliki, pobedićete sve rodove tuđe koji iz kamena snagu crpu i čuda tvore - kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka.“
„Kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka...“. Citat govori sam za sebe. Očigledno je da su Stari Sloveni, bilo na samim svojim počecima, kako ovde može da se vidi, bilo u nekom drugom trenutku svoje istorije, bili u susretu sa izvesnim narodom koji je bio veoma tehnički i tehnološki razvijen! Ti „tuđi rodovi“, svedoči nam Velesova knjiga, poznavali su samohodna sredstva prevoza, ta „kola bez konja“, ali i „druga čudesa“, verovatno tehničko-tehnološka! Јasno je da su Sloveni bili pod uticajem tehnički i tehnološki veoma razvijene civilizacije! Da li je ta civilizacija poznavala automobil, traktor ili voz-nije toliko važno, koliko je važno da je neki od tih oblika sigurno poznavala! No, da li su novogorodski žreci, koji su pisali Velesovu knjigu, u vidu imali neku civilizaciju koja je bila njihov savremenik, ili je detalj o „kolima bez konja“ uvršten jer je bio deo, odsjaj neke svojevrsne mitske, prateće svesti istorije Slovena-o tome da su u pradavna vremena, možda u svojoj prapostojbini, Stari Sloveni imali kontakta sa superrazvijenom praistorijskom civilizacijom? I u jednom i u drugom slučaju podatak o prevoznom sredstvu tipa onog iz 20. ili 21. veka jeste neverovatno, uzbuđujuće svedočanstvo! Podjednako nam zvuči fantastično da je automobil, traktor ili voz postojao u ranom srednjem veku, ali i negde daleko u praistoriji! Novgorodski žrec nije mogao da izmašta „kola bez konja“, jer bi ga u tom slučaju pripisao samom sebi, a ne „tuđim rodovima“! Nije mogao ni da ga izmašta, a da ga nije samostalno otkrio i izmislio, te i u tom slučaju ne bi to otkriće pripisivao nekom drugom narodu!
Meni se, ipak, čini da se susret sa tehnički i tehnološki razvijenom civilizacijom odigrao u dalekoj prošlosti slovenskog roda, na samim počecima istorije Slovena, jer i citat govori upravo o tome. Međutim, taj susret sa moćnom i tehnički superiornom civilizacijom, ostavio je trajan, neizbrisiv trag u kolektivnoj psihi i sećanju Starih Slovena! Možda je, čak, bilo reč i o svojevrsnom traumatičnom iskustvu slovenskog roda, koje je kolektivna, istorijska svest tog naroda podjednako htela da potisne i prevaziđe, ali i da o njemu ostavi traga, verovatno najviše u svojoj mitologiji (vidi tekst Gvozdeni čovek 2)! Moguće je da je superrazvijena civilizacija s kojom su Sloveni bili u kontaktu, posle nestanka tog kontakta, koji je takođe očigledan, zauzela mesto u mitskoj slovenskoj svesti, a potom zauzela i tragove u narodnim pričama i pesmama! Da je bilo reč o svojevrsnom traumatičnom iskustvu, ali nižeg intenziteta, govori nam i narodna priča Gvozdeni čovjek. U njoj se iskazuje svojevrsno strahopoštovanje prema „gvozdenom čoveku“, ali i drugim tehničkim i tehnološkim dostignućima supercivilizacije, oličenim sigurno u nemogućim zadacima koje je car poveravao svom sinu! Na kraju, strah od nadmoćne civilizacije i njenih dostignuća pokazuje se i u uverenju da „gvozdeni čovek“ sa lakoćom može da ubije cara, koji ovde verovatno personifikuje same Stare Slovene! Međutim, najverovatnije je bilo reč o podsvesnom kolektivnom strahu jednog naroda, ali koji je zauvek ostao samo na nivou straha, nikada se ne realizujući u realnosti! Drugim rečima, Stari Sloveni nisu trpeli nikakav mogući teror i potčinjavanje od strane supermoćne civilizacije! Nije bilo nikakvih kažnjavajućih reperkusija po Slovene zbog kontakta sa moćnom civilizacijom, nije bilo nikakvih demonstracija moći od strane misterioznog naroda koji je imao „kola bez konja“! Šta više, mitologija Starih Slovena ukazuje nam na saradnju sa supermoćnom civilizacijom, koja je, naravno, slovenskom rodu dodelila mesto učenika misteriozne civilizacije, a ovoj, pak, mesto učitelja, ili „ravija“, odnosno mitološke staroslovenske vile ili vila (trag je etimološki, u pesmi Marko Kraljević i vila Ravijojla, gde ime vile na starojevrejskom znači „učitelj“, od „ravi“-učitelj)!

Naravno, možemo da postavimo i druga, zanimljiva pitanja. Da li je sveštenik iz Novogoroda (ili njegov prevodilac), pod „tuđi rodovi“, upravo zbog upotrebe i asocijacija prisvojnog prideva „tuđi“, mislio na neki oblik esktraterestrijalnog života, na vanzemaljce?! Možda i nije bilo reč o drugom zemaljskom, neslovenskom narodu, nego upravo o „tuđinima“ iz svemira?! Dilema dobija na važnosti i opravdanosti, ako se postavi još jedno pitanje, naime ono o poreklu, prapostojbini Slovena. Odakle ostatak u srpskoj narodnoj pesmi, odnosno u jeziku Srba, starojevrejskog „ravi“, u značenju učitelj, a prepoznatog u imenu vile? Nije li to trag koji ukazuje da su Sloveni, na samim počecima svoje istorije i postojanja, bili u kontaktu sa Јevrejima, odnosno sa Starim Egiptom u čijoj su Јevreji tamnici bili? Zar nema hipoteza o vanzemaljskim graditeljima egipatskih piramida, kao i o Egipćanima kao naslednicima iščezle civilizacije Atlanta, Atlantide? Ima i jedan kulturni detalj, koji Stare Slovene dovodi u vezu sa narodom Izrailja. To je postojanje lutaka, i u jednoj i u drugoj kulturi. Kod Starih Јevreja to je pravljenje, oživljavanje figura od gline, što može da ih svrsta u svojevrsne lutke. Kod Starih Slovena to je pravljenje lutaka, ali koje mnogo više odgovaraju današnjem poimanju lutke. Međutim, sličnost je očigledna. Kao što je očigledna sličnost i starogrčke i staroslovenske kulture, u motivu „zlatorunog ovna“, koji se pojavljuje i u starogrčkom mitu i u Velesovoj knjizi i srpskim narodnim pričama. Kada smo toga, sklon sam jednoj smeloj, ali opravdanoj, utemeljenoj pretpostavci. Smatram da je „zlatoruni ovan“ u stvari personifikacija medija komunikacije koji ima veze sa plemenitim metalima, tipa zlata, ali i bakra (koji je zbog nedovoljnog poznavanja hemije, od starih kultura podveden pod „zlato“, koje im je bilo poznato!)! Hipoteza je utemeljena u srpskoj narodnoj priči „Dlaka“, gde se pod dlaka, kako se ispostavlja na kraju priče, krije starostavna knjiga sa mnogim tajnama, u stvari, metaforično i generalizujuće, „dlaka“ je medij komunikacije uopšte! Kako sam pokazao u svojim ranijim tekstovima da „runo“ u srpskom jeziku upućuje na „rune“, odnosno pismo-odnosno medij, a kako se zna da je „runo“ i „dlaka“, onda se lako zaključuje da je „zlatoruni ovan“ u stvari medij komunikacije! I to ili vrhunski, „zlatni medij“, „medij nad medijima“, no pre biće da je to, kako sam naveo, medij čije se funkcionisanje povezivalo sa izvesnim plemenitim metalima, odnosno metalima uopšte, koje je mit podveo pod zajednički termin „zlato“, a kako je nama danas poznato da bakar kao provodnik koriste električni mediji komunikacije, onda je lako da pretpostavimo da se u mitskom motivu zlatorunog ovna krije kolektivno sećanje zemaljskih naroda na električni medij komunikacije koji su razvile vanzemaljske civilizacije u dalekoj prošlosti planete Zemlje! Ili je to bila zemaljska superrazvijena civilizacija Atlantide, koja je preko Starog Egipta dotakla i Staru Grčku, te stoga i njene mitove, ali i Stare Slovene, ako se uzme u obzir pretpostavka o njihovom kontaktu sa Starim Јevrejima, te otuda i u staroslovenskoj kulturi istovetni motiv? Kako god da bilo, jedno je sigurno: „tuđi rodovi“, kako su poznavali i „mnoga druga čudesa mimo čarobnjaka“, sigurno je da su poznavali i razvijene forme medija komunikacije, a to je sigurno bila neka vrsta električnog medija (možda vrsta telegrafa ili telefona)!


19.7. 2009. godine
Autor: Leonid Zuvić
Kontakt: [You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:42:41



Kult vuka kod starih Slovena

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinsji oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila. Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.

Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običaj da žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne bave ovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena koji žive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.



Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».



Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Vuk
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 1:48:45



Dionis
Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Rune_clip_image002

Jedno od najmisterioznijih božanstava grčkog panteona jeste Dionis. On je Bog vina, ekstaze, plodnosti, veselja i mnogih drugih stvari koje možemo povezati sa njegovom orgijastično-ekstatičnom stranom ličnosti, ali i sa njegovom ulogom Boga koji daruje i inspiriše ljude raznim zanatima i veštinama poput umetnosti i vinogradarstva. Njegovu jedinstvenost i paradoksalnost teško je objasniti u celini, posebno jednim tekstom, ipak, pokušaćemo to da uradimo ovom prilikom. Dionis je rođen od strane smrtne žene Semele, tebanske priceze, i samog Zevsa, predstavljajući tako jedinog Boga Olimpa čije poreklo nije u potunosti božansko. Međutim, Dionis nije polubog; Dionis je apsolutno božanstvo koje se ljudima predstavljalo u ljudskom obliku, ili u obliku svojih omiljenih životinja- bika, zmije ili leoparda, ili čak u obliku biljaka, pre svega vinove loze. Takođe, on je predstavljan u obliku nežnog, feminizarog mladića ali i u obliku falusoidnog božanstva muške potencije. On je istovremeno divlji Bog planina, čije se ljudi plaše ljudi budući da njegovu pratnju čine demoni, ali i Bog kome se klanjaju umetnici, seljaci i kraljevi zbog svojih plemenitih darova čovečanstvu. Čini se da su u Dionisu manifestovane sve sfere života: od one divlje i prirodne, preko ljudske pa do same božanske. Ali krenimo redom.


Mit o rođenju



Kada je Zevs ugledao Semelu, prelepu princezu Tebe, odlučio je da je poseti i uživa u njenoj lepoti. Kao i svaki put kada bi posetio ljude, Zevs je uzeo ljudski oblik, sakrivši svoju božansku pojavu koja je pogubna po smrtnike. Zaveo ju je i ostavio u drugom stanju. Međutim, ljubomornoj Heri ovo nije promaklo i ona odluči da se osveti. Navela je Semelu da natera Zevsa da joj se pokaže u pravom obliku i ovaj to učini, zbog ranijeg obećanja da će joj ispuniti jednu želju. Istog trenutka kada ga je videla, Semela je izgorela je u božanskoj svetlosti a fetus, tj. Dionis, koji je imao rogove i krunu od zmija, nađe se u vinovoj lozi koja je tada izrasla kako bi ga zaštitila. Potom Zevs uze sina i postavi ga u svoje bedro odakle se kasnije rodio. Zbog toga se kaže da je Dionis dvostruko rođeni. Orfici su, međutim, dodali i treće rođenje koje prethodi ovim već opisanim. Po njima, Dionis je prvo rođen kao Zagreus, sin Persefone, kraljice Hada i Zevsa. Zagreus je, kao dete-bog, postavljen na tron da vlada svetom ali su ga Titani pronašli i pojeli. Titani su potom ubijeni, a iz njihovog pepela sačuvano je srce (ili falus) progutanog Zagreusa koje je kasnije izraslo iz Semele u obliku Dionisa. Dok je bio dete, Hermes ga je po Zevsovom nalogu odneo kod Semeline sestre Ino koja ga je čuvala od Herine osvete tako što ga je oblačila i uzdizala kao da je žensko. Međutim, Inu i njenog muža obuzme ludilo i oni pobiju svoju decu. Nakon toga Ino je uskočila u more i postala Boginja mora Leukotea a Dionisa, božansko dete, Hermes prenese u obliku mladog jarca na planinu Nisa, gde su ga uzgajale nimfe a obučavao pijani satir Silen.

Sam mit o nastanku Dionisa i njegovom razvoju predstavlja skup motiva i obeležja koji će biti karakteristični i za sam njegov kult kasnije. Vinova loza, menjanje oblika, ludilo koje ga prati i obuhvata ljude u okruženju, nasilje i smrt, divljina, nimfe i satiri... sve ove pojave javljaće se i u kasnijim mitovima o Dionisu, kao što ćemo i videti, uz dodatak nekih novih, možda čak i poznatijih, poput orgijastičkih rituala i slično. Orfici smatraju Dionisa neuništivim Bogom koji vlada nad smrću i životom, budući da je preživeo smrt Titana koji su ga pojeli, izrastao iz njihovog pepela i opet, preživeo smrt druge majke, Semele, što govori o Dionisovoj neuništivosti i trijumfalnom karakteru. Takođe, treba naglasiti da Orfici uče da je čovečanstvo takođe nastalo iz pepela palih Titana, tj. da je u svima nama ta božanska iskra koju predstavlja Dionis lično.


Odrastanje i putovanja Dionisa. Kult.





Hera je ipak uspela da dopre do Dionisa i pošalje ludilo na njega, kao što je to učinila i drugoj Zevsovoj deci koju je imao sa smrtnim ženama, poput Heraklea. I tako mladi Dionis, tek pošto je razvio veštinu vinogradarstva, krene da luta svetom u stanju ludila. Obilazio je Egipat, Malu Aziju, Siriju, Indiju (ova njegova putovanja inspirisaće kasnije i Aleksandra Velikog koji ga je u velikome oponašao, budući da mu je Dionis daleki predak po majčinoj liniji) sve dok, sumanut i u stanju delirijuma, konačno nije susreo frigijsku Boginju Kibelu, Veliku Majku. Inicirala ga je u svoje tajne rituale i izlečila ga. Nakon toga, Dionis okuplja grupu svojih poklonika i nastavlja da putuje u nameri da stvori sopstveni kult. Njegovi pratioci u velikome su oponašali sledbenike Boginje Kibele: i jedni i drugi su glasno udarali u bubnjeve, igrali i pevali u stanju transa i vršili orgijastične rituale. Idući od grada do grada, Dionis je nailazio na različita raspoloženja ljudi. Dok su ga jedni velikodušno primali, drugi su se rugali njegovim orgijastičnim i divljim ritualima, izazivajući veliki bes u njemu. Svetio im se na strahovit način, šaljući ludilo na ljude i terajući ih da čine užasna dela.
Površni proučavaoci mitologije objašnjavaju ove mitove kao metafore za loše dejstvo koje ima vino na čoveka. Naravno, Dionis je za Grke bio mnogo više od personifikacije vina. On je bio mistično, zastrašujuće i moćno božanstvo čije se prisustvo snažno osećalo. Obilazio je ljude najčešće u obliku lepog mladića, dugih i crnih kovrđža koja su padala na ramena, prijatnog i mirnog izgleda, ponekad i vrlo ženstvenog. Oblačio je kožu od leoparda ili pantera, a ponekad i elegantne i skupe plaštove. Nosio je krunu od bršljana i lišća vinove loze a sa sobom je imao i štap, odn. stabljiku na čijem se vrhu nalazila borova šišarka, što se može tumačiti kao falusni simbol. Često je držao pehar pun vina a na slikama je ponekad prikazan kako igra. Na svojim putovanjima, znao je da jaše leoparda ili pantera, svoje očigledno omiljene životinje, ili da ih upregne u kola.

Iza ove, naizgled mirne slike, krije se strašno i osvetoljubivo božanstvo- Dionis je u grčkoj umetnosti prikazivan kako jede sirovo meso životinja i igra sa njihovim otkinutim delovima, dok ga prate satiri, poluljudske poluživotinjske (najčešće jareće) kreature, stanovnike šuma i planina, vrlo živahne, prgave i pohotne naravi. Njegove ženske pratilje su menade; to su žene opsednute ovim božanstvom koje ga u stanju transa, dok igraju i pevaju uz pratnju glasne muzike, prate na svakom koraku. U takvom ekstatičnom stanju, ove žene su ispunjene božanskom snagom i ponašaju se kao sam Dionis: u stanju su da rastrgnu svakakvu zver golim rukama i jedu njeno sirovo meso, dok se prema mladuncima životinja ponašaju majčinski, hraneći ih i dojeći sopstvenim grudima.
Dionizijski kult je u najranija vremena zaista krasio ritual jedenja sirovog mesa životinja, najčešće bika. Tkz. bahanalije, kako su kasnije nazvane ritualne radnje poštovalaca Boga Dionisa u starom Rimu, zabranjene su odlukom senata negde u drugom veku pre n.e. navodno zbog nemoralnog ponašanja njenih učesnika i omofagije, tj. ritualnog jedenja sirovog mesa, kao i zbog navodnog kanibalizma, iako se on u praksi nije javljao, već samo u mitu. Odluka senata je očigledno bila politički inspirisana, što je još verovatnije ako uzmemo u obzir i moralno stanje u narodu tog doba- orgije slične dionizijskim su često praktikovane u starom Rimu i teško je poverovati da je kult Dionisa smatran nemoralnim, makar većinskom delu stanovništva.
U svakom slučaju, kult je bio raširen i popularan širom Mediterana a praksa jedenja živog mesa smatrana svetinjom. Ritualna životinja smatrana je manifestacijom samog Boga, koji je obrednim putem zaposeo žrtvu i ispunio je svojom esencijom. Poštovaoci bi potom rastrgnuli životinju i jedući njeno meso, zapravo jeli meso samog Boga. Kasnije će ovu praksu zameniti jednostavno ispijanje vina, koje je smatrano krvlju Dionisa. Sve vreme bi poklonici kulta, većinom žene, padale u trans neumoljivim plesanjem, pevanjem i sviranjem, dovodeći na taj način sebe u stanje koje omogućuje kontakt sa božanstvom. Sam cilj rituala je dakle bilo apsolutno stapanje sa Dionisom.
Kroz mitove saznajemo da je Dionis sišao u Had i uzdigao svoju majku Semelu među Boginje. I njena sestra Ino je, nakon ludila koje ju je zahvatilo u blizini Dionisa, skočila u more i postala Boginja. Arijadnu, nakon što ju je Tezej ostavio samu na ostrvu Naksos, posećuje Dionis, inicira je u svoj kult čime je postala njegova nevesta. Po njenoj smrti, Dionis je uzdiže takođe među Boginje. Šta saznajemo iz ovih primera? Smrtne žene koje su imale dodir sa Dionisom i koje nakon smrti postaju Boginje, oslikavaju zapravo stanje žena u dionizijskom kultu: posvećene njemu, kroz ekstazu i obrede, žene dostižu uzvišeno stanje u kojem se poistovećuju sa božanstvom.

Povezivanje Dionisa sa ženskim principom nije slučajno. Žene su uvek povezivane sa mističnim, budući da je nastupom patrijarhata muškarac preuzeo vodeću ulogu civilizacijskog napretka. Žena nije učestvovala u gradnji, politici i drugim glavnim strukturama života. Zbog toga se okrenula mističnom. Sama Zemlja je ženskog roda; život se rađa iz ženskog tela i umire u ženskom telu, tj. u Zemlji. Zbog toga se ovaj princip povezuje sa granicom između života i smrti, a u mitu su najčešće žene te koje predstavljaju most između dva sveta, nevezano za neki određeni narod. Žene su te koje proriču, poput volvi kod Germana, ili proročica u Delfima kod Grka, jer do svojih saznanja dolaze prilikom kontakta sa drugim svetom. A Dionis, kao što smo rekli, manifestuje divlju stranu prirode, njen bes ali i plodnost, kao i vladara nad smrću i životom.

Mitovi o Dionisu



Jedna od najzanimljivijih priča o Dionisu jeste ona o piratima koji su ga zarobili, misleći da je on bogati mladić koji je usamljen lutao obalom, i naumili da traže otkup za njegovu slobodu. Mladić, odeven skupocenim haljinama, ljubazno je zamolio pirate da ga prevezu i puste na slobodu. Pirati su naravno odbili takav zahtev i vezali ga konopcem. Mladić nije pružao otpor, već se smeškao, istovremeno se oslobađajući konopaca koji su sami padali sa njega. Tada kormilar shvati da se ne radi o običnom čoveku i predloži da ga puste. Ipak, pirati nisu odustajali od prvobitne ideje. Tada je počela katastrofa: čitav brod preplavi tamnocrvena tečnost, vino, a momak se pretvori u krvoločnog lava. Preplašeni, pirati počinju da beže i skaču u more, međutim, svi se pretvaraju u delfine. Kormilar je jedini preživeo i ostatak života proveo u sreći i blagostanju.
U ovoj priči vidimo osnovne odlike svih mitova o Dionisu i način njegovog ophođenja sa protivnicima: na početku, on je uvek bespomoćna žrtva koja ne pruža otpor već pokušava da urazumi neprijatelja. Potom, iznenada i dramatično, dolazi do nesreće praćene Dionisovom transformacijom i konačno do tragedije onih koji su mu naudili. Međutim, nikada nije Dionis taj koji direktno ubija. Kao što lav u ovoj priči nije ubio nijednog pirata već ih je jednostavno preplašio, nateravši ih da sami sebi presude. Ovakve osobine se zaista mogu pripisati vinu kao i svakom alkoholnom piću koje prvo deluje sutino i prijateljski a kasnje pretvara čoveka u zver, tj. biće koje fukcioniše samo po svojim nagonima.

Poznato je i Euripidovo delo Bah iz 5. veka pre n.e. U njemu se opisuje kako se mladi Dionis, prerušen u sveštenika, vraća u Tebu, mesto svog rođenja. Tamo je stolovao kralj Pentej, rođak samog Dionisa, koji je branio uvođenje dionizijskog kulta, ismejavajući njegove rituale i poklonike. Pored toga, smatrao je da je Semela kažnjena zbog laganja da je Zevsova ljubavnica, što je bilo dovoljno da Dionis učini da sve žene u Tebi polude, uključujući kraljevu majku Agave, Semelinu sestru. Sve žene su pobegle iz grada i otrčale u okolne planine, gde su se hranile sirovim mesom i glasno svirale i pevale. Pentejev deda, Kadmus, navođen je da se pridruži novom Bogu. Sve ovo je naljutilo Penteja koji nikako nije mogao da podnese rituale novog kulta te je naredio da uhapse mladog sveštenika i njegove pratilje. Dionis, naravno, ne pruža otpor i dobrovoljno odlazi kralju koji ga ne prepoznaje. Sveštenik pokušava da ubedi kralja da promeni mišljenje i prihvati novu veru koja donosi radost i otklanja tugu. Kralj ostaje pri svome a Dionis počinje sa upozoravanjem- govori da je Bog veoma blizu i da neće tolerisati takvo kraljevo ponašanje. I dodaje: Ti ne znaš šta radiš. Ti ne znaš ko si. Tako Dionis počinje da utiče na kraljev um tj. počinje da mu šalje ludilo. Pentej potom šalje sveštenika u tamnicu i time zapečaćuje svoju sudbinu. Dionis iz tamnice šalje gromove i stvara jak zemljotres koji je uzdrmao čitavu palatu. Zbunjenog Penteja ubrzo posećuje i Dionis koji se iznenada stvara pored njega. Da stvar bude još gora, pratilje novog Boga bivaju oslobođene i odlaze nazad na planinu gde ih napadaju seljaci ali bezuspešno- njihovo oružje je beskorisno a žene koje prate novog Boga imaju ogromnu snagu, kidaju žive bikove golim rukama i izvode druga čuda. Iz zemlje cure voda, vino i mleko, i kao da je cela planina živa i pleše sa njima. Žene su ubile većinu ljudi a potom je Dionis stvorio fontane koja su sprale krv sa njih i pustio zmije da ih ližu i očiste. Na kraju, seljak koji obaveštava kralja o svemu ovome i koji je jedva preživeo, ubeđuje kralja da prestane da se bori i prihvati Boga koji je doneo lek za tugu. Pentej ovo odbija i ludilo ga potpuno obuzima. Vidi duplo a Dionis mu se pojavljuje u obliku bika.
Potom Dionis odlučuje da kazni kralja terajući ga da uradi ono što je najviše mrzeo. Predlaže mu da uhodi žene na planini, a da bi to uradio, mora da se obuče kao žensko. Kralj, potpuno sluđen, pristaje na to, presvlači se i prati Dionisa do planine. Tamo ga naravno, čeka kazna. Žene ga živog kidaju na komade a među njima je bila i Agave, kraljeva majka. U transu, nije prepoznala svog sina.
Kadmus saznaje za ovo i naređuje vojnicima da pronađu Pentejeve delove i sahrane ga kako dolikuje kralju. U međuvremenu, Agave ponosno ulazi u grad noseći glavu svog sina nabijenu na štap, misleći da je ubila lava. Kadmus je vraća iz transa i na svoje zaprepašćenje, konačno shvata šta je uradila. Na kraju, Dionis pobednički ulazi u grad, pojavljujući se u svom pravom obliku. Objavljuje o svom božanskom statusu i pravu na kaznu koju je učinio nad kraljevom porodicom zbog svetogrđa i dalje kažnjava Kadmusa i Agavu proterivanjem iz grada zauvek.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 2:05:42

Kosovska bitka izmedu legende i stvarnosti:
Zašto su Srbi izgubili na Kosovu?
OKLOPNICI PROTIV JANICARA



Muratova pogibija, ma koliko je izvori naglašavali kao središnji dogadaj bitke, nije nimalo uticala na njen tok. Nigde se ne vidi da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe. Osmanska snaga nije bila u licnosti vladaoca nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivši Muratov udes mudro i vešto, kako kaže Duka - njegova se okolina obezbedila od iznenadenja. Bitka je za Turke uprkos smrti vladaoca i vrhovnog komandanta tekla po planu.
A kakav je bio Muratov plan?
Jedan od najopširnijih opisa bitke može se naci u turskoj istoriji Mula Mehmeda Nešrije. Prema ovom izvoru, glavni strateški savetnik sultana Murata je Evrenos-beg, jedan od turskih komandanata koji imaju najvece iskustvo iz borbi sa hrišcanima.

Mula Mehmed opisuje trenutak kad su vojske vec postrojene za bitku i navodi kako Evrenos-beg daje sledeca uputstva, upozoravajuci Murata da srpske oklopnike ništa ne može zaustaviti.
- Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju da odstupe. Valja im se skloniti s puta, pa im doci odastrag i tada, opskakujuci oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su obuceni u oklop od željeza. Inace ih natrag suzbijati nije moguce! Turska odbrambena taktika
- Za Turke, koji su rešili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi lakši konjanici i pešaci - osim donekle janicara - nisu bili dorasli.
U vekovnoj borbi izmedu oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali ozbiljna preimucstva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju Evrenos-beg izlaže Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu primeniti protiv oklopnika: izbeci frontalan udar, pa oblecuci protivnika udarati po njemu buzdovanom koji je protivu oklopa pogodniji od sablje i handžara.

Najvece uspehe imao je Vuk Brankovic, koji je gotovo samleo Jakubovo levo tursko krilo. Centar koji je vodio licno Lazar, izgleda da nije uspeo da probije janicare postrojene ispred sultanovog šatora okruženog gardom. A srpsko krilo Vlatka Vukovica, (bosanski odred) prvo se povuklo, bez vecih gubitaka. Bitka je najveci intenzitet dostigla u trenutku kad je srpski centar bio obuhvacen sa istoka, odakle je potisnut Vlatko Vukovic, pod cijom komandom je bio i hrvatski odred Ivana Horvata. Kad je srpski centar poražen, Vuk Brankovic se našao u bezizglednom položaju, i povukao se prema Drenici.

Konstantin Janicar kaže u osnovi isto u svojim savetima hrišcanima kako da se bore protiv Turaka: bolje je casno se povuci - kaže on - nego ostati na mestu i poginuti. I on preporucuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici na Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni vitezovi onog vremena. Nešri preteruje i dramatizuje. Posle Kosova Turci su se sudarili sa zapadnim oklopnicima, pocev od Nikopolja 1396. pa se to, možda, ogleda i u Nešrijevom izlaganju o Bici na Kosovu.
Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku zapocinje Murat, komandom strelcima: - Odapnite strele na nevernike!
Taktika je da se razbiju zbijene srpske konjicke falange.
Strelci istrcaše napred da bi došli na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i to ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima. Pljusak strela spustio se na srpske oklopnike Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni bregovi - nastavlja Nešri - krenu oni napred valjajuci se i huceci kao more. Navale na strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz falange, jednu za drugom, dopreše do vojnicke caršije u pozadinu vojske i razbiše je. No mesto gde je bilo smešteno slagalište meda, masla i pirinca ostalo je puno. Mazge, konji i denjkovi behu se tako izmešali da se nacinila kao neka brana. Nisu utekli. Polomiše se, izgiboše za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. Pošto je orijentalnom recitošcu opisao žestinu borbe, Nešri nastavlja: Posle toga je nevernik, kad je otud došao, postao još oduševljeniji, jer toplota na kraju bude. Ukratko, možemo ponoviti Nešrijeve reci da su Srbi potpuno porazili tursko levo krilo. Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaženi, komora ispreturana, ali su spahije i akindžije više potisnute nego potucene. Setimo se Evrenosovih reci o elasticnoj borbi. U Nešrijevom opisu osecamo (brana!) kao da su Srbi ovde dostigli kulminacionu tacku napada u Klauzevicevom smislu. Šta kažu o tome drugi izvori?
Ašik-paša Zade i Dukin prevodilac tvrde izricito da su Srbi otpoceli borbu, slažuci se sa Nešrijem. Crijevic i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali ali prvi odmah dodaje da su Turci, dakle napadaci, jedva odolevali srpskom napadu, po cemu se mora zakljuciti da su Srbi ipak pošli prvi u napad. Po anonimnom dervišu izgleda da su protivnici pošli jedan drugome u susret, mada pisac, ocigledno ne nastoji da to narocito utvrdi. Dukin prevodilac tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vladenicu (Vukovicu) da otpocne borbu. Ostali se izvori ne izjašnjavaju o tome. Pogledom na jasna svedocanstva Nešrija, Ašika i Dukinog prevodioca, a još više s obzirom na strukturu protivnickih vojski i njihovu taktiku, moramo prihvatiti da su Srbi pošli napred još u toku turskog napada strelama. Isto tako možemo prihvatiti i Nešrijevo tvrdenje da je tursko levo krilo razbijeno. To izricito potvrduje Ašik-paša Zade iako se - kaže on - Jakub borio uspešno. Konstantin Filozof svedoci takode da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kažu mnogi naši izvori. Ne precizirajuci mesto borbenog poretka, Crijevic govori da su jedni (Turci) malo odstupili, a drugi se spremali da beže. Urudž takode govori da je turska vojska u prvoj fazi bitke iznemogla oslabivši do krajnosti.
Srbi su isprva nadvladali U drugoj fazi bitke Nešri govori o protivnapadu Turaka.
Dok je Jakubovo levo tursko krilo trpelo poraz, Bajazit - kaže Nešri - na desnom krilu stajao je nepomicno i dostojanstveno cutao. Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je još trebalo pa da vojska islamska bude pobedena, odjednom bozundžije poceše da dovikuju govoreci: "O gazije, što stojite? Nevernik je razbijen. Pobeže... Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom... - dakle krene u protivnapad. Ugledavši se na njega, krenu napred Ali-paša, Evrenos-beg, Jahši-beg, Šahin-beg, Isa-beg, Sarudža-paša, Ejne-beg subaša, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban, Tovudža Balaban i "jaja" (pešak po prvom prevodu) Šir Merd. Za Ali-pašu znamo, po Nešriju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u centru uz Murata; Evrenos-beg je, takode po Nešriju, bio na krajnjem desnom krilu borbenog poretka, Ejne-beg i Sarudža-paša na levom, a Balabani su bili rasporedeni desno i levo. Mesta ostalih u borbenom poretku Nešri nam nije saopštio, ali i ovoliko je dovoljno za zakljucak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.

Boj mora da je zaista bio strašan. Opisi pominju strele koje sunce zaklanjaju a "beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kome se boj zbivao", a mrtvih i ranjenih bilo je toliko da se "tolika krv prolila, da se konjima kroz prolivenu krv trag poznavao". Bitku opisuju kao dva mora koja se izmešaše, "sablje svetleše kao blistavi nebeski plamen", od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu, ni bujica, da je bila, ne bi mogla proci. Ipak, najfantasticniji je opis koji kaže kako je "od piske vojnickih rogova zverinje u šumama crkavalo". Da li je u pitanju preuvelicavanje, istocnjacka retorika? Preterivanje? Ali, zašto takvog preterivanja nema u opisima drugih turskih bitaka?

Po cijem naredenju? U bici kod Konije Nešri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred noge da bi izmolio dopuštenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje nacelno rešava vrhovni komandant. Na Kosovu je po Nešriju jasno da je odluku doneo Bajazit, a ne Murat. Po Bajazitovom naredenju su bozundžije stale da vicu, jer je Murat po svoj prilici bio mrtav ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zakljucak da se i kod Nešrija oseca da je Murat ubijen u toku bitke pre rešenja.
Takve bitke i takvog loma nije bilo od stvaranja sveta I ona vojska - nastavlja Nešri - koja beše odstupila, vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poce nevernika da bije sabljama... poduhvatiše nevernika u ruke i tako ga razbiše, da takve bitke i takvoga loma nije bilo od stvaranja sveta. Dan se još ne beše završio, a nevernicka vojska bila je malaksala i došla do poraza.

Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran Nešrijev opis druge faze bitke. Jedini konkretni podatak dao nam je Ašik-paša Zade zabeleživši da je Jakubova strana sama razbila nevernike što može samo da znaci da sa centra i desnog krila nije pojacana, a to je bilo normalno u turskoj taktici.
Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vladenic (Vukovic), pošto je prvim naletom odbacio Turke, vracao se da prema vojnickom pravilu napadne drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojištem razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišic (Probiscio) okrenuo oružje protiv hrišcana; cuvši to Vlatko odmah okrete leda, brzo pobeže sa bojišta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito volto le spalle et con grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua compagnia); ovaj glas ubaciše - kaže Dukin prevodilac - ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplašili našu (hrišcansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišcanima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvacen sa svom svojom vlastelom.
Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju bitke koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom odlasku sa bojišta i o intenzitetu bitke govoricemo kasnije. Zasad se treba samo osvrnuti na ono vracanje u borbu prema vojnickom pravilu. U doba Kosovske bitke nije bilo nikakvog ordene della militia po kome se napadalo u više naleta. Dukin prevodilac govori ocigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome su konjanici, postrojeni u više vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet pištolja ili karabina kojima su bili naoružani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vracali se nazad, punili oružje i ponovo prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini DžV veka. Nema nikakve veze sa kosovskom bitkom.
Otkud u Kosovskoj bici Cerkezi Po Novakovicevoj narodnoj prici Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u samodreškoj crkvi, a tada je Vuk Brankovic pobegao sa 7000 ljudi. Lazar besedom ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobedivali Srbi, a posle podne Turci. Milojeviceva narodna prica deli takode bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala izmedu Samodreže i Laba, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim povuce iza Prištine, gde ih Srbi ponovo napadnu i ponovo ih poti-snu posle cetiri casa ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u akciju 20.000 Cerkeza koje zaobidu i napadnu umorne Srbe. Ovi tada pocinju da se polako povlace sa namerom da kod Samodreže ponovo prime borbu, ali za vreme odstupanja Lazaru padne konj pa ga Turci zarobe, posle cega obustave gonjenje. U ovim narodnim pricama ima, ocigledno, realnih i fantasticnih elemenata. Zadržacu se samo na Cerkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1857-64. u Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao granicnu miliciju najviše na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.
Prave uspehe u bici na srpskoj strani imao je samo Vuk Brankovic Pred Srpsko-turski rat 1876. napadali su srpske granicne karaule, upadali u Srbiju, palili i pljackali srpska naselja. Ucestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka. Ostavili su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao rešavajucu ulogu 1389. ali to je mogao uciniti tek posle njihove pojave na Kosovu pocetkom druge polovine DžIDž veka, jer inace otkud bi narod znao za Cerkeze. Verovatno tada su oni i ubaceni u pricu.
Ono što nam izvori uskracuju moramo dopuniti obazrivim kombinacijama.
Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najviše narodna tradicija. Da je Lazar pred borbu ohrab-rio svoju vojsku više je nego verovatno - to preporucuje i Janicar hrišcanskim vladarima - mada se sigurno nije poslužio onim recima koje mu Orbini stavlja u usta pevajuci svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve se stvari uvek stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod Piramidama na koje je tobože gledalo cetrdeset vekova.
Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-više jednovremeno. Uspeha je bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom Vuka Brankovica i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najveci srpski napor. Na turskom centru i desnom krilu ocito nije bilo uspeha ako su uopšte ozbiljno napadnuti. Lazar je naišao na tvrde janicare koje niko dotle nije pobedio - uspeh na centru znacio bi bezmalo pobedu - a Vlatko Vukovic se verovatno nije sasvim angažovao, što je redovna pojava za saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje. Neuspeh centra i levog srpskog krila izvori precutno potvrduju, govoreci samo o uspehu prema turskom levom krilu. Prema Nešriju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da spahije i akindžije tog krila nisu bile izbacene iz borbe.
Povlacenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome kako su Turci doskocili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar zalomio svoje levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Možda je centar svud naokolo bio zašticen preprekom kao što je posvedoceno za bitku kod Filokrene i kako su prema Konstantinu Janicaru Turci redovno cinili. Ako je u tom casu Miloš ubio Murata, što nije bez osnova u izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.

Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu, nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se sudarila dva oprecna politicka organizma: srpski, vec rastocen unutrašnjim suprotnostima, bez jedinstvene državne misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je u borbu mogao uvesti sve snage države. Otuda su se na Kosovu sudarile i dve razlicite vojske. Srpsku je cinio niz delova, labavo povezanih, bez zajednicke komande i discipline. Turska vojska bila je organizovanija, pod zajednickom komandom, fanaticno verna svom vodi, obucena i disciplinovana. Najzad, ishod bitke bio je uzrokovan i turskom brojcanom nadmocnošcu, ali glavni razlog njihove pobede nije broj, nego - jedinstvo komande, koje srpske feudalne vojske nisu mogle postici.

Rasplet ili prekretnica bitke se u Nešrija jasno uocava. Nastupa u trenutku kada Bajazit uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeležava ga vika bozundžija da je neprijatelj tobože pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikaca predstavlja zapravo naredenje za protivnapad, a to naredenje - možemo slobodno zakljuciti iz kompozicije i duha Nešrijevog dela - izdao je Bajazit koji je vec bio zamenio svog smrtno ranjenog ili preminulog oca. Ne vidim razloga zašto bi Nešri u tom najvažnijem trenutku bitke precutao Murata koji je - ponavljam - medu osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije mesto od svog sina, umrlog posle teškog poraza u mongolskom zatoceništvu. Ne treba da nas buni što je - po Nešriju -Bajazit u trenutku raspleta bio još uvek na desnom krilu. Nešri ga je precutno ostavio tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inace morao priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.
Naredenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnošcu koja je pretila sa levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali biti odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe. Bajazit i vezir prelaze u protivnapad Protivnapad su, svakako, otpoceli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili srpsko levo krilo - Bosance - i deo centra. Srpski konjanici su ih morali docekati protivudarom. Konjica ne može na mestu docekati protivnicki konjicki juriš. Ali je u pitanju da li su to mogli uciniti pošto je njihov prvi napad bio odbijen. Za prvi mah glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbaceni jer je tursko desno krilo bilo ne samo apsolutno nego i relativno nadmocno. Posle ovog uspeha tursko desno krilo se ocigledno okrece protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i napada ga bocno. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takode u akciju, a za njima i janicari. Nešri donekle potvrduje tu pretpostavku time što odmah iza Bajazita pominje Ali-pašu kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti u centru.
Ne može se pretpostaviti da je turski centar pošao u protivnapad jednovremeno sa desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stožer borbenog poretka, dakle imao je prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadržati sve dotle dok napadom desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano angažovanje turskog centra (cija je defanzivna snaga - janicari - bila znatno jaca od ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjicka garda) na jak srpski centar mogao bi kompromitovati citavu bitku, narocito usled nepovoljne situacije, stvorene na turskom levom krilu.
Bekstvo Vlatka Vukovica i Ivana Horvata Vrlo je mogucno - kako tvrdi Dukin prevodilac - da je Vlatko Vladenic (Vukovic) posle ovog ponovnog neuspeha okre-nuo leda i "brzo pobegao" sa bojišta, bilo zavaran da su neki velikaši izdali Lazara, bilo što je iz drugih razloga smatrao da je bitka izgubljena. Veliko je pitanje da li je takticki bilo moguce da se vrati u borbu u pomoc srpskom centru, jer je, svakako, bio odbacen na Lab. Otuda on je odstupio bez pritiska najkracim putem u Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene gubitke. Znamo da su Turci zarobili neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim gubicima, to možemo zakljuciti iz cinjenice da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu bosanskog odreda, postaju posle Kosova ponovo aktivni u Slavoniji.

Kada su Bosanci odbaceni, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, bio je, dakle, obuhvacen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla najveci intenzitet. Brojno slabiji i takticki u težem položaju, srpski centar je morao podleci. Podlegao je posle vrlo oštre i krvave borbe što jednodušno potvrduju svi izvori. Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.
Povlacenje Vuka Brankovica preko Sitnice za Drenicu Crijevic nam prica da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog. To zbuni Srbe. Izgubivši ga s ociju, pomisle da je pao. Tada Turci udare još žešce i razbiju zaplašene i umorne Srbe. Uvidevši zabludu svojih, Lazar polete kroz redova njihove trudeci se da ih vrati u borbu - Lazar je bio prešao šezdesetu godinu života - ali videci da njegovo pozivanje ništa ne pomaže, stane i sam da beži.
U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovode su menjale konje, najcešce ako su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pružao vecu metu a manje bio zašticen. Otuda se promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvuce aktivnost i neustrašivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca. Nešri kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao munja skocio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je Nešri verovatno ubacio da bi još jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome turci zahvaljuju pobedu.
Možemo poverovati Nešriju i Ašik-paši Zadeu da je i levo tursko krilo prešlo u protivnapad, samo nece biti - kako to tvrdi inace umereni i ozbiljni Ašik - da je ono tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraženi iz prve faze u drugoj fazi bez ikakve pomoci tukli pobedioce. Treba više vere pokloniti Nešriju da je tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju cim je zapazilo da se stvari na centru i desnom krilu pocinju da razvijaju u povoljnom smislu.
Koliko je trajala bitka U trenutku kada je otpoceo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije još uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokušavalo. Uskoro zatim ono je ponovo angažovano sa Jakubovom konjicom, a možda i sa delom snaga centra, pa nije bilo u mogucnosti da pritekne u pomoc Lazaru na centru, bar ne sa velikim snagama. Kada je srpski centar poražen, Vuk Brankovic je došao u bezizlazan položaj, pa se verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez vecih gubitaka.
O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijevic tvrdi da je pocela pri izlasku sunca i trajala gotovo do 8 casova, što znaci da je trajala oko 3 casa. Slicno kaže i Ašik-paša Zade: do pola vremena izmedu dva namaza - što je Olesnicki protumacio da je jamacno rec o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je izracunao da je 15. juna za kosovski meridijan bila sredina izmedu njih u 8 casova i 7 minuta. Ašik ne kaže kada je boj poceo, ali moramo pretpostaviti da je otpoceo zorom. Iz kosovskog natpisa Đ. Radojcic je utvrdio da se kosovska bitka završila u 10 i po ili 11 casova. Nešri u drugom Elezovicevom prevodu: dan se još ne beše završio, a u prvom još sunce ne beše zašlo - što bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraženo na dva razna nacina. Kod Bernauera dan još nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt), što ukazuje na raniji završetak bitke jer se dan (astronomski) pocinje da naginje vec u podne.
Ostali izvori precutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak cini Konstantin Janicar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je ocigledno pogrešio. Bitka nije mogla poceti u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je 1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o cemu nema diskusije. To je fiksirao vec Konstantin Filozof. Niti možemo prihvatiti Janicarevo trodnevno trajanje. Bitke hladnim oružjem kao intenzivni sudari izgarali su za nekoliko casova. Zbog toga sam sklon da pre prihvatim ona svedocanstva za koja se bitka brže svršila.
Smrt kneza Lazara Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci preduzeli gonjenje posle bitke.
Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoce samo Janicar i Crijevic. Prvi tvrdi da su ga Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodicine, po imenu Samodreža, i da je na tome mestu postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po Janicaru uhvacen je Krajmir, navodno vojvoda toplicki koji inace nije poznat, a mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno - što se mora protumaciti da se pri Lazarevom zarobljavanju odigrala oštra borba. Crijevic pominje samo da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vucju jamu (pokrivenu prucem), gde su ga gonioci stigli i ubili.

Ako prihvatimo Janicarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodreže moramo uvideti da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko Kuršumlije za Kruševac, vec prema Vucitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objašnjava obuhvatnim turskim manevrom posle povla-cenja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno potvrduje se pretpostavka da su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok. Suprotno Crijevicu, velika vecina izvora govori izricito ili se može naslutiti da je Lazar uhvacen živ i pogubljen. Medu njima ima samo nijansa. Po Peckom tekstu Lazar pada u ruke Muratova sina koji mu odsece glavu; po Studenickom i Cetinjskom tekstu Bajazit mu licno odsece glavu; u mladim letopisima ima verzija da je Lazara ubio Murat, pored onih da su ga ubili Turci i onih da je našao smrt u bici; pohvalna slova su složna u tome da su Lazaru odsekli glavu, što tvrde Konstantin Filozof i Dukin prevodilac. Po Orbiniju i Tronoškom Lazar je uhvacen u bekstvu i pogubljen. U tome su složni i turski izvori. Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom u boju.
Deo izvora svedoci da je uz Lazara pogubljeno mnoštvo vlastele. Vrlo pouzdani Konstantin Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da bude posecena pre Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janicar nam saopštava da je Bajazit pogubio Lazara i Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji su se nagledali boja koji su ostali (su) kao izdajnici, s objašnjenjem: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji to isto biste i meni ucinili". Ovo je nejasno. Mislim da se to odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevu pozivu, dakle, koja nije ucestvovala u bici. Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegu-suverena. Setimo se da je kasnije Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazarevicu da svoju vlastelu drži cvrsto u ruci.
Zemlja hucaše, a strele lecahu sunce zaklanjajuci Retko se žestina bitke opisuje složno i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama: beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv prolila, da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv... beše bahat neki i neiskazani tutanj, cujaše se, strele lacahu sunce zaklanjajuci... zemlja hucaše...(pohvalna slova); Bugarska hronika govori o velikom krvoprolicu, Crijevic o žestokom boju; po Ahmediju takve bitke svet nije zapamtio, a po Šukrulahu obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo; a Nešri: ... izmešaše se jedno s drugim dva mora. Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da puše, a od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proci... od piske rogova... zverinje je u gori crkavalo... Reci ce se, istocnjacka retorika, ali u bitkama kod Konije i Nikopolja o njoj nema traga u Nešrijevim opisima.
Takvoj žestini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglašavaju i uravnoteženo prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna množina obojih pobijenih, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju ležala; svuda reka od krvi i mnogi trupovi; kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja na zemlju padahu (pohvalna slova). Po Urudžu vojske naneše jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno pogibe macem; Šukrulah: neizmerno mnoštvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani. Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a približno toliko Srba, što je mnogo po mom shvatanju za jedne i druge. Potpunosti radi navešcu i apsurdne cifre koje daju Novakoviceva i Milojeviceva prica: po prvoj poginulo je 100.000 Srba i 110.000 Turaka (samo su Miloš, Milan i Ivan pobili 10.000 Turaka); po drugoj palo je 42.000 Srba i 160.000 Turaka, a Miloš sa pobratimima pobio je 12.000. Nemoguce je dati odredene cifre ali možemo pretpostaviti da su srpski gubici bili veci, apsolutno i relativno, po opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraženog krvaviji. Narodna pesma to lepo opisuje:
Od Turaka nešto i ostalo,
A od Srba i što je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.
Od jednodušnog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka živu glavu iznelo uz izvesne svoje, ali ne velike gubitke. Tvrtko ocigledno govori o svom kontingentu za koji vec znamo da nije mnogo nastradao. Najvece gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva vojska. Ne treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo bez borbe. (...)
Kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja padahu Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hronicare i istoricare. Za Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do Šukrulaha objašnjavaju tursku pobedu Alahovom pomoci. Ašik ne daje uzrok, a Nešri je objašnjava Bajazitovom žestokom intervencijom. O Božjoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj belešci Mezjer slicno Halkokondilu daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit - kaže on - nisu olako savladali carstva i kraljevstva kao što bi se moglo misliti, vec efikasnošcu oružja (vailance darmes) i cvrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en leur host).
Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu znacio kraj državne samostalnosti i pocetak vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim misticnim, ili racionalnim razlozima za objašnjenje te velike narodne nesrece. Srbi su tražili ocigledniji uzrok porazu. Dok ga Konstantin Filozof još objašnjava Božjom voljom, kasnije se postupno i stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje ponešto da bi se što bolje objasnila katastrofa cije su se posledice sve jace osecale.

Pecki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeden zbog izdaje nekog od njegovih ili Božjom voljom. Studenicki i Cetinjski tekst tvrdi vec odredeno da neki pobegoše sa bojišta, samo ne znaju da li iz straha ili neverstva. U belešci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladaše zbog bekstva nekih srpskih ceta, ali su te reci ubacene kasnije na izradirana mesta što neposredno dokazuje da ideja o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleška pisana.
Konstantin Janicar precizira da je to bilo baš iz neverstva: da su se gospoda odana knezu Lazaru borila pored njega verno i junacki, a druga da su gledala kroz prste i da je zbog nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena. Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca - Dragoslava Probišica ali dodaje da su taj glas možda ubacili Turci. Crijevic zna da je neko od njegovih takmaca optuživao Miloša za izdajstvo ali ne govori ni o kakvom izdajniku, a Kuripešic na licu mesta nije ništa saznao ni o izdajstvu ni o izdajniku.
Nema osnova tvrdnji da je Kosovski boj izgubljen zbog izdaje Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti sa nepoznatim Probišicem Dukinog prevodioca i njegovom hipoteticnom krivicom. Za Orbinija krivac je Vuk Brankovic, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukarica nema više sumnje. Iz tog vremena je i naj-stariji srpski sacuvani letopis koji optužuje Vuka Brankovica i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojišta.
Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junaštvo i vernost Miloševu, spojilo u jedinstven dram.

Srpsko Nasledje Petar Tomac

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Kosovski-boj


Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Bojnakosovu


Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 >kosovka_devojka

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 13:34:55


Čovek koji je sahranio Hrista

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 Raspece_xristovo01


Piše Slavoljub Marković
Posle stradanja na krstu na Golgoti, praćenog neopisivim mukama, Isus Hrist je pronašao spokoj. Sahranjen je prema postojećim jevrejskim pravilima, a čovek koji je za to zaslužan je Josif iz Arimateje.
Sva četiri Jevanđelja, naime, navode da je nakon razapinjanja na krst, Josif iz Arimateje tražio od Pontija Pilata dozvolu da sahrani Hristovo telo po važećim običajima. Rimski prokurator je to dozvolio (jevanđelist Marko navodi da se prilikom Josifovog traženja Hristovog tela Pilat začudio da je Isus već umro, a to se, prema nekim računanjima, dogodilo oko tri sata popodne) i Josif je skinuo telo, zavio ga u platno i položio u isklesan grob.
“I skide ga, i obavi platnom, i metnu ga u grob isječen, u kome niko ne bijaše nikad metnut. I dan bijaše petak, i subota osvitaše” (Luka 23:53). Smatra se da je plašt u koji je Josif uvio Hristovo telo upravo onaj koji se već više vekova čuva u katedrali u Torinu (odatle i naziv Torinski pokrov).
Kod Jevreja nijedan leš nije smeo da ostane nesahranjen, već se telo pokojnika pralo, u njega su se utrljavali mirisi aloje i smole, da bi zatim bilo umotavano u plaštanicu, odnosno pokrov. Na lice se stavljao ubrus, kao i tračice oko ruku. Prema važećem zakonu, i obešene osobe morale su da budu sahranjene pre zalaska Sunca. Kao član Sinedriona, Josif je dobro znao za takvo pravilo, pa se zato i usudio da Pilata izmoli da sahrani Isusa.

POVOJI SA MIOMIRISIMA
Prema Jevanđelju po Jovanu, Josifu je pomagao i Nikodem, koji je doneo smesu smirne i aloje. Zajedno su umotali Isusovo telo u povoje sa miomirisima, što je bio jevrejski običaj kod sahrana. Blizu Golgote Josip je imao vrt i u njemu novu grobnicu, isečenu u kamenu, koju je spremio za sebe. Tu su preneli Isusovo telo i sahranili ga u prisustvu samo nekoliko žena. Među njima bila je i Isusuova majka Marija, kao i Marija Magdalena. Josif je posle polaganja tela navalio na grobnicu veliki okrugli kamen.
Po Mateju, veliki sveštenici i fariseji su od Pilata tražili da osigura grob, jer su se bojali da Isusovi učenici ne ukradu telo i ne počnu da tvrde da je uskrsnuo iz mrtvih. “Reče im Pilat: eto vam straže, pa idite i utvrdite kako znate" (Matej 27:65). To su i učinili, zapečatili su grob i postavili stražu.

OBIČAJ SAHRANJIVANJA
Jevreji su, inače, svoje mrtve obično sahranjivali u pećinama. Neke su bile dovoljno prostrane da u njih stanu svi članovi porodice, a po potrebi su ih proširivali hodnicima sa izdubljenim pregradama u steni, na koje su se polagala tela. Na ulaz bi se postavila kamena ploča, koju bi poduprli velikim kamenom. U novozavetno doba u žljeb su polagali veliki okrugao kamen, koji je po njemu klizio da zatvori otvor grobnice. Međutim, broj pećina, čak i onih napravljenih ljudskom rukom, nije bio veliki. Često su uklanjali stare kosti (kako bi napravili mesta za novoupokojene) i odlagali ih u korpu od drveta ili kamena, tzv. “kosturnicu”.
Sirotinju su sahranjivali u plitkim grobovima na otvorenim grobljima. Oko tela bi poslagali kamenje, a prostor između popunjavali bi manjim kamenčićima i zemljom. Svi grobovi su bili belo okrečeni, kako bi privukli pažnju ljudi. Ta se mesta nisu smela dodirivati – verovalo se da bi svaki kontakt sa mrtvim telom učinio osobu “nečistom”.
Žalost je obično trajala sedam dana, a nekad i duže, ako se radilo o istaknutoj osobi. Sahrane su pratile prave predstave tugovanja: porodica i prijatelji su plakali, naricali (uzimane su ponekad i plaćene narikače), oblačili se u odeću za žaljenje, hodali su bosi, posipali se pepelom, kidali odeću i brijali bradu. Na groblju su priređivane pogrebne gozbe, nakon kojih bi usledilo vreme posta.

PRIČA O JOSIFU
Ali, vratimo se čoveku koji je skinuo Isusovo telo sa krsta i zatim ga sahranio. Josifa Novi zavet pomije kao bogatu, ali pravednu i dobru osobu od ugleda u jevrejskom narodu (prema nekim tragovima, bavio se, i to veoma uspešno, trgovinom). Poticao je iz Arimateje, najverovatnije iz starog Ramathaina. Očigledno je bio Hristov sledbenik, ali tajni, ne usuđujući se da javno iskaže veru u Isusa pošto je bio član Sinedriona, vrhovnog saveta Jevreja (kao i Nikodem, koji je takođe učestvovao u sahrani).
Pre pogubljenja na Golgoti, Isus je, naime, izveden pred Sinedrion, koji mu je sudio. Sinedrion je mogao da donese smrtnu presudu, ali se ona u novozavetno doba nije mogla izvršiti bez saglasnosti Rimljana. Tako su Isusa odveli Pilatu koji, međutim, nije našao valjani razlog za osudu, ali – pošto su tužitelji bili istrajni – ovaj ga šalje Irodu…
Josif je, ako ne ranije, bio u prilici da sluša Isusove reči tokom poslednje nedelje njegovog života, za vreme kada je boravio u Jerusalimu. Samo pet dana pre raspeća, Isus je svečano ušao na magarcu u Jerusalim i bio pozdravljen palmama i uzvicima mnoštva, da je blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje. Kao član Sinedriona, Josif tada nije mogao javno da pokaže svoje simpatije i prihvatanje Hrista.
O njegovom životu posle Hristovog vaskrsenja nema verodostojnih podataka. Po nekima, kršten je od samih apostola i pribrojan u krug sedamdesetorice koji su označeni apostolima. Neki navode da je u starosti umro u domu svog rođaka Gamalila, a drugi (među njima i arhimandrit Justin Popović) da se upokojio u Engleskoj.
U svakom slučaju, Svetog Josifa iz Arimateje pravoslavna crkva se seća 31. jula i treće nedelje posle Vaskrsa, u Nedelju mironosica. U crkvenim pesmama koje se poje na Veliki petak, Veliku subotu, kao i na sam Vaskrs, pominje se blagoobrazni Josif. Katolička crkva mu posvećuje 17. mart, pri čemu je tek 1585. godine uveden u kalendar, Rimski martirologion. Zaštitnik je pogrebnika.
Na ikonama se predstavlja u prikazima skidanja Isusovog tela sa krsta na Golgoti, kao i na antiminsima u predstavi polaganja Spasitelja u grob. Ovekovečili su ga i majstori poput Mikelandjela i Ticijana. U bogatom muzeju stare umetnosti u Briselu se nalazi rad Afligena koji prikazuje kako se posle dovršene sahrane Josip iz Arimateje i Nikodem udaljuju od Isusovog groba, noseći sa sobom eksere i trnovu krunu.

JEDNA OD MNOGIH
Oko Josifa iz Arimateje na temelju apokrifnih Jevanđelja razvile su se kasnije mnoge legende.
Jedna od njih kaže da je, kako je na Golgoti bio pod Isusovim krstom, krv koja je kapala iz Spasiteljevih rana pokupio i sačuvao. Posle Isusove smrti otputovao je (opet, kao i prilikom Hristove sahrane, uz pomoć Nikodema) u Britaniju i poneo sa sobom sveti Gral, posudu sa Tajne večere u kojoj je bila i Isusova krv koju je sačuvao. Nastanio se u maloj crkvi u Glastonberiju, u Somersetu. Keltsko ime za brdo Glastonberi je Ynys Wydrin, Ostrvo stakla. To je bilo jedno od svetih mesta Kelta, i u ćelijama na padinama brda su živeli keltski pustinjaci. Za njega se verovalo da je kapija ka drugom svetu, a vremenom je ojačalo i verovanje da je Josip iz Arimateje tu doneo posudu koju je Hrist koristio na Poslednjoj večeri, tako da je to bilo prvo svetilište Grala.
Zato ove legende Josifa iz Arimateje i predstavljaju kao prvog Gralskog viteza…
Sveti Gral, taj veliki legendarni simbol ili zavet večnog života, posudu koja sadrži Hristovu otkupljujuću krv, zatim su čuvali u tajnosti Josifovi potomci.
Ali, to je već jedna druga priča, koja takođe traje vekovima i budi maštu mnogih…

SINEDRION
Josif iz Arimateje bio je član Sinedriona, glavnog ili vrhovnog saveta Jevreja (Vuk Karadžić ga često prevodi sa “sabor”, “skupština” ili “sud”), koji je radio otprilike od 3. veka pre Hrista do 70. godine po njegovoj smrti i sazivao se po potrebi. Sam naziv “sinedrion” izveden je od grčke reči u značenju “zajedno sedeti”. Članovi su sedeli u polukrugu, sa predsedavajućim u centru – obično prvosveštenikom.
Veliki Sinedrion je brojao 70 članova i činili su ga sveštenici, fariseji, sadukeji. Sastanke su održavali pod kolonadama Hrama. Neobično je da je zasedanje radi suđenja Isusu održano u prvosveštenikovoj kući.
Sinedrion je mogao da donese smrtnu presudu, za čije je izvršenje ipak bila neophodna saglasnost Rima, što se desilo i u slučaju Isusa Hrista koji je osuđen na pogubljenje.

TORINSKI POKROV I RASPEĆE
Platno za koje se veruje da da je plaštanica u koju je Josif iz Arimateje uvio telo Hrista pošto ga je skinuo sa krsta, tzv. Torinski pokrov, ocrtava lik čoveka tridesetih godina koji je nasilno umro, sa ranama po telu koje su ostavile krvave tragove. Mesto rana odgovara Isusovim, kao i povrede na glavi od trnovog venca.
Profesori sa Sorbone su utvrdili da lice i telo odražavaju crte posmrtne ukočenosti koja je, smatraju ovi stručnjaci, nastupila posle smrti na krstu. Prsti su bili zgrčeni, grudni koš raširen, mišići nogu na bedrima zategnuti. Tragovi krvi potvrđuju da je pokojnik drhtao i kočio se od bola i otežanog disanja. Osim rana od eksera, koplja i trnja, primetne su i rane od udaraca bičem. Snimci napravljeni infracrvenim i ultraljubičastim zracima pokazali su da je na telu bilo više od 500 povreda, od kojih je 80 naneto dvostrukim rimskim bičem!
Isus, pri tom, nije bio jedini koga je tadašnja vlast osudila na razapinjanje na krst. To je bio uobičajeni rimski način kažnjavanja, primenjivan kod najtežeih presuda i po pravilu se izvodio u prisustvu mase sveta koju je trebalo zastrašiti. Da bi se obezbedio spektakl za publiku, razapinjano je i više osuđenika istovremeno. Uglavnom je korišćen uobičajeni oblik krsta, ali je bilo i krstova u obliku slova X i T. U većini slučajeva kažnjeni ne bi živeo duže od 12 sati, a nekad bi smrt nastupila tek trećeg dana kao blaženo olakšanje.
Žrtva je, inače, pre raspinjanja obično bičevana do smrti, a nepodnošljiva agonija uvećavana je i dodatnom brutalnošću – udaranjem po udovima, šibanjem kukama, a da bi se privukli insekti i ptice, lice je mazano medom. Raspeće je u Rimskom carstvu zabranio imperator Konstantin 345. godine. U Japanu, međutim, to nije bio slučaj; tamo je skoro do 19. veka praktikovano varvarsko raspeće. Konopcima vezanim za krst, čovek bi bio probadan lakim kopljima, provlačenim kroz vitalne delove tela sa beskrajnom sporošću, i samo bi ogroman mito, unapred uplaćen, naterao krvnika da prvi udarac uputi kroz srce…
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 14:06:37



Sveti Sava - prvi planinar


Piše Slavoljub Marković
Peške se bolje razgleda, rekao je jednom slikar Pol Kle. Planinarenje je više od toga: osećamo, mirišemo i čujemo intenzivnije sve što nas okružuje. I u meri, u kojoj nas planinarenje prisiljava da usporimo, sami sebe bolje spoznajemo... Da Vinči je planinarenje uporedio sa mistričkom avanturom i duhovnim uzdizanjem.
Literatura kaže da je u 18. veku počela istraživačka delatnost u planinama. Na vrh Mon Blana, sa njegovih 4810 metara visine, 1876. godine prvi su se popeli Balma i Pakar. Alpinizam je bio u povoju. Prvi planinarski klub osnovan je 1857. u Londonu. Sledi osnivanje novih klubova širom Evrope, u Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. U Americi je prvi planinarski klub osnovan 1876. godine, a u Beogradu je 27. maja osnovano Srpsko planinarsko društvo.
Ipak, najstariji zapis, makar poznat široj javnosti, o “zvaničnom” poduhvatu vezuje se uz Danteovo ime; on se u zimu 1311. godine popeo na Plato al Soljo, kao i za Frančeska Petrarku koji je 1330. osvojio Mont Vanteu, visok 1.920 metara u Provansi, u Francuskoj (naći ćete i podatak o 1336. godini). Zanimljivo da je i Leonardo da Vinči u prvoj polovini 16. veka izveo uspešan uspon južnom stranom Apenina.
Pa opet, imamo realnih razloga da verujemo kako je prvi zvanični alpinista na tlu sadašnje Evrope ipak bio - Rastko Nemanjić, potonji sveti Sava! Taj zanimljiv detalj iz biografije omiljenog srpskog svetitelja uočio je Ilija Petrović, istoričar i planinar iz Novog Sada. Pri tom se dokaz ove tvrdnje nalazi u “Žitiju svetog Save” koje je pisao njegov biograf, hilandarski monah Teodosije.



VELIKA AVANTURA MONAHA SAVE
Kako piše u “Žitiju”, sveti Sava je, uz dozvolu igumana manastira Vatopeda, krenuo u obilazak drugih svetogorskih manastira i “iz ovih popne se na verh Atona”. Po obilasku manastira Velike Lavre sv. Atanasija Atonskog, “pope se na davno mu željeni Aton, gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, sa radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoriše Bogu koji ga je udostojio da se popne na njega. I obišavši svuda taj sveti vrh i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnike...”
Sveti Justin Popović u “Žitiju prepodobnog i bogonosnog oca našeg Save” piše kako je, s proleća 1187. godine, na dan Presvete Bogorodice (Blagovesti, 25. mart), monah Sava pozvan u manastir Vatoped ”na pobožno slavlje”, ali tamo, uz pristanak prote svetogorskog, i ostade te se, pod rukovodstvom smernog i svetog starca jeromonaha Makarija, “predade monaškim podvizima svim žarom svoje čiste i mlade hristočežnjive duše”.
I posle izvesnog vremena (najverovatnije čim su to vremenske prilike dozvolile, početkom juna 1187 godine), ”monah Sava izmoli od igumana blagoslov da obiđe i pokloni se ostalim manastirima Svete gore, i da se popne na vrh Atona da bi posetio otšelnike, pustinjake, i dobio blagoslove od njih. Iguman posla sa njim vične monahe, koji mu znaju pokazati sva sveta mestana Svetoj gori. Carević monah bio je svuda priman sa naročitom čašću. Putujući bos po teškim putevima svetogorskim, bogogladni putnik stiže u lavru svetog Atanasija. Tu bi izvrsno dočekan i primljen, pa dobivši blagoslov i molitve svih, on dade odmora svojim bosim nogama. Onda krenu na vrh Atona, kuda ga je odavna vuklo srce. Tamo svu noć provede u molitvi, praveći metanija i kvaseći sveti vrh radosnim i toplim suzama”.
Tako je Savin uspon imao sva obeležja planinarskog poduhvata u današnjem značenju, ravno vek i po pre Petrarke, ali i svojevrsne monaške avanture kakvim je život svetitelja često ispunjen. Uostalom, u hrišćanskoj simbolici planinski vis predočava rajski vrh, susretište neba i zemlje u oblacima (na duhovnom nivou, planinski visovi predstavljaju stanje potpune svesti, a njihovo osvajanje simbolizuje stremljenje, odricanje od ovozemaljskih žudnji i dospevanje u najviša stanja posvećenosti), tačku što seže do “visine”. Upravo one kojoj je i sveti Sava svojim životom i delom težio.
Atos ili Aton je, inače, najviši vrh (2033 metara) poluostrva u Grčkoj koje se danas naziva Sveta gora. Danas se na sam vrh izlazi s jedino moguće, jugoistočne strane. Na najvišoj steni podignut je visok gvozdeni krst sa upisanom godinom 1897. a pored nje je kapela posvećena Preobraženju Gospodnjem.

LEGENDA ŽIVI
U narodnoj tradiciji mnogi nazivi planinskih vrhova vezuju se za svetog Savu. Jedan od vrhova planinskog masiva Durmitor, visok 2.313 metara, naziva se Savin kuk. Legenda kaže da se sveti Sava sa svojim đakom peo i na taj vrh i neposredno pod njim seli su da obeduju. Kako nigde u blizini nije bilo vode, sveti Sava je svojim svetačkim štapom prekrstio tlo i iz kamena je potekla voda. Taj izvor se nalazi na visini od 2.212 metara, zove se Savina voda, i smatra se velikom svetinjom. Veruje se da ova voda leči slabovidost. Mlaz vode je tako tanak da je za punjenje flašice vode potrebno čakati nekoliko minuta. Narod sa prostora Durmitora na Ivanjdan već vekovima izlazi putem svetog Save do njegovog vrha i njegove vode.
Slična je i legenda o Savinoj vodi na Kablaru, gde je podignuta i crkva posvećena našem najomiljenijem svetitelju koji je i tu, po legendi, otvorio izvor u steni čija voda leči okobolju. I na bregu Boroviku, iznad sela Rudnice u studeničkom kraju, postoji u steni šupljina s vodom koja nigde ne otiče. Voda se zove Voda svetog Save. Narod veruje da je tu dolazio sveti Sava, da je blagoslovio vodu i zbog toga je ona lekovita. Svakog mladog petka i nedelje nevoljni tamo odlaze i traže pomoć zbog glavobolje i okobolje. Kod te vode se okuplja sabor o svetom Savi i veruje se da će onaj ko na praznik ujutro prvi stigne do te stene biti posebno srećan...

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 1

Sveta gora - vrh Atosa
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 18 Okt - 14:55:41



Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 2 DSC_9230

Nadvojvodin automobil – uklet!




Nije slučajno - Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija su 1914. godine stigli u Sarajevo u velikoj crvenoj limuzini – i baš tu je ovaj prelepi automobil doživeo randevu sa istorijom... Piše:T.O. Kompanija Graf & Stift je započela najpre proizvodnju bicakala, ali je od 1914. godine prešla na proizvodnju luksuznih automobila za prestižnu klijentelu. Među bogatim uglednicima koji su kupili Graf & Stift bili su i članovi austrijskog kraljevskog dvora. Nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Soifija su stigli u Sarajevo u novom novcatom, uglancanom kabrioletu sa šest sedišta. Dok se Graf & Stift približavao uglu ulice, Gavrilo Princip je ispalio svoje čuvene hice. Nadvojvoda i njegova supruga su ubijeni, ali je Graf & Stift preživeo napad bez i jedne ogrebotine. Tako je počeo I svetski rat. Izgleda da je užas trenutka u kome se dogodilo dvostruko ubistvo zauvek ostao utisnut u nadvojvodin Graf & Stift. Svi koji su kasnije posedovali ovaj automobil su ili kratko poživeli, ili su bili ozbiljno povređeni. U sledećih dvanaestak godina posle Sarajeva, nadvojvodin automobil je promenio petnaest vlasnika i preživeo šest automobilskih nesreća. Ukupno je trinaest ljudi poginulo u njemu. Austrijski general Poćorek, na primer, koji je kupio ukleti Graf & Stift, doživeo je strašan poraz na Ceru i osramoćen je na bečkom dvoru, da bi zbog mentalnih problema završio u ludnici gde je i umro. Ne zna se ime sledećeg vlasnika, ali se zna da je bio armijski kapetan koji je umro u sudaru samo devet dana pošto je kupio ukleti automobil. Pri tom je ubio i dvojicu seljaka koji su izleteli na put pred njegov Graf & Stift. Automobil nije uspeo da izbegne seljake, pokosio ih je, sleteo s puta i zabio se u drvo. Guverner Jugoslavije (za vreme Austro-ugarske okupacije) je zatim kupio automobil Franca Ferdinanda. Dok je automobil bio u njegovom vlasništvu doživeo je četiri saobraćajne nesreće i u poslednjoj izgubio ruku. Zaključio je da je Graf & Stift definitivno uklet. Ali njegov prjatelj, doktor Sikris nije verovao da je automobil uklet, pa ga je kupio za sebe. Šest meseci kasnije, doktor je poginuo u automobilskoj nesreći. Graf & Stift se prevrnuo i smrskao svog vlasnika. Sledeći vlasnik je bio trgovac dijamantima. Izvršio je samoubistvo. Zatim je automobil kupio švajcarski vozač trkačkih automobila. Udario je u zid u punoj brzini, ispao iz automobila, preleteo preko zida i ostao na mestu mrtav. Poslednji vlasnik je bio Tibert Hiršfeld, vlasnik garaže. Hiršfeld je Graf & Stiftom krenuo na venčanje. U kolima je, osim njega, bilo i petoro njegovih bliskih prijatelja. Prilikom preticanja, ukleti auto se misteriozno otrgao kontroli. U saobraćajnoj nesreći koja je usledila, poginuli su i vozač i svih petoro putnika. To se dogodilo 1926. u Rumuniji. Mašina Smrti, kako su je nazvali, na kraju je, popravljena i restaurirana, završila u Ratnom muzeju u Beču, gde je posetioci još uvek mogu videti. Međutim, niko se više nije usudio da provoza Graf & Stift.
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu