Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Join the forum, it's quick and easy

Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...
Zvezdan Forum
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Mitovi, legende, narodno predanje

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pet 29 Okt - 13:50:03



Sukovo obavijeno tajnama

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 Drugi%202829

Piše: Tomislav Popović

Smešten pored reke Jerme, ispod brega Carev kamen, na osamnaest kilometara od Pirota, na putu za Zvonačku banju, manastir Svete Bogorodice u narodu je poznat kao Sukovo, prema imenu sela na čijem se ataru nalazi. Tajne i legende o njegovoj predistoriji sežu u daleki četvrti vek. Govori se o postojanju svetinje na ovom mestu još u doba Rimljana, a pominju se i grčka dokumenta o sedištu Sukovske episkopije. Ako se ovome dodaju turski popisi o poreskim zaduženjima, koji pored iznosa globe govore i o izgledu manastira, čija je crkva živopisana 1606. godine, jasno je da je današnji hram podignut na temljima starijeg.
Nema podataka kako je mogao da izgleda stari manastir. O tome se ništa ne saznaje ni preko narodnog predanja, koje govori kako je nastala današnja crkva. A priča teče ovako.
Imanje na kome se nalazi današnji manastir Svete Bogorodice, pripadalo je Turčinu Sali-begu, koji je imao sina Emina. Beg je sa porodicom živeo u Pirotu, a ovde je često dolazio u lov i obilazio svoje vodenice i valjarice. Na njegovom imanju često je čuvao ovce dečak Velja, siroče iz Velikog sela, koga je pop Jovan Madić iz Krupca prihvatio kao svoje dete. A Velja je bio neobično dete. Često je sanjao snove u koje skoro niko nije verovao, a javljala mu se i Bogorodica, govoreći da je na mestu Crkvište zatrpana crkva i da bi je trebalo otkopati i u njoj sakupljati narod na molitvu. Pop Jovan, sa Veljom i meštanima, počeo je otkopavanje i, posle izvesnog vremena, naišli su na ikonu i kandilo, koji su pripadali starom hramu. Na sve ovo, begov sin Emin gledao je sa prezirom i kad je hteo da obeščasti sveto mesto i rastera kopače, oduzelo mu se celo telo i počeo je da bunca. Uplašeni beg pozvao je sveštenika, koji je molitvom Bogorodici i begovim pokajanjem povratio Emina, koji je ubrzo ozdravio. Beg se obavezao da će pomoći izgradnju novog hrama na ovom mestu. Tako je i bilo. Uskoro je stigao ferman od cara, kojim se dozvoljavalo da se na mestu stare crkve sagradi nova: „... kako je moja carska neprekidna želja da u carevini svi razredi podanika uživaju sve blagodeti mira i spokojstva... da im se znanje i časti množe... ja sam uvažio molbu patrijarha i stanovnika Sukova i dozvolio da se predrečena crkva popravi...
“ Ozidana je i oslikana crkva, visoka i prostrana, lepo ukrašena, jer je, kažu, beg tako zahtevao i nije žalio pare. „Morala je biti velika, kao što je bila velika i Božja velikodušnost i blagodat“, navodile su se begove reči.
Pop Jovan je prodao svoje imanje i nastanio se u Sukovu, a Velja, pronalazač Sukovskog manastira, postao je monah Venijamin. Obojica počivaju u zajedničkoj grobnici, u priprati crkve, levo od ulaza.
Uzimajući u obzir okolnosti pod kojim je crkva zidana, ne treba zameriti što se uočavaju određene asimetričnosti i nepravilnosti u izgradnji. Podigli su je majstori iz okolnih sela, koristeći suvi tesani kamen i vruć kreč, a pokrili običnom ćeramidom. Prva priprata srušila se u vreme Drugog svetskog rata (kažu, zbog lošeg materijala), a nova je podignuta 1947. godine. Uskoro će i ova biti zamenjena novom, sigurnijom i primerenijom ovom hramu.
Često se ističe posebna vrednost ikonostasa u pozlaćenom duborezu, čiji je treći red ikona pao u vreme Drugog svetskog rata. Posebno su značajne prestone ikone Presvete Bogorodice (poklon manastira Svete Bogorodice iz Visočke Ržane) i svetog Jovana Rilskog, balkanskog pustinožitelja, koji je posebno poštovan u ovim krajevima.
U manastiru su, dvadesetih godina prošlog veka, boravili monasi ruskog svetogorskog bratstva i mnogo učinili za napredak manastira, a od priloga ruskih emigranata podigli su novu kapelu, zvonaru i konake. Ostala je uspomena na jeromonaha Lukijana, koji je vodio manastir tokom okupacije.
Tajnama nikad kraja. Otkrivaju se nove i obnavljaju stare legende, ali i novi podaci i činjenice ostaju neobjašnjeni. Tako su radnici i stručnjaci za konzervaciju ostali zbunjeni kad su 1974. godine, prilikom radova na krovu, oko kubeta crkve pronašli oko stotinu glinenih predmeta, testija sa rozetama i dekorativnim venčićima i drugim ukrasima. Otkud na ovom mestu, koju ulogu su imali, poređani u dva reda i svi okrenuti na dole... Smešteni u Pirotskom muzeju, čekaju da njihova tajna bude odgonetnuta, ili dok se ne budu pojavile nove, neobjašnjene pojave i otkrića sukovskih, viševekovnih preteča današnjeg hrama.



SAZIDAN ZA DVA LETA
Današnji hram Svete Bogorodice manastira Sukovo sazidan je za dve godine. Tako je zapisano iznad prozora sa zapadne strane: „Poče se leto 1857. Završi se leto 1859.“ Zna se i kad je živopisan, jer i o tome postoji natpis: „Obrazopisec Vasil pop Hristov od Samokov od 1869. leto.“

HRISTOFOR SA PSEĆOM GLAVOM
Veliki prostor podeljen stubovima, dao je mogućnost da se oslika veliki broj scena iz života Bogorodice i Isusa Hrista, kao i novozavetnih i srpskih svetitelja. Iako se još u 19. veku govorilo da je živopis Sukovskog manastira „pun drečećih i nemešanih boja“ freske koje odražavaju „... neistančanost i izvestan konzervativizam u likovnom izrazu...“ veoma često su predmet iscrpnih analiza i proučavanja, a ponajviše svojevrsna retkost u srpskom freskoslikarstvu, freska u niši desne pevnice. Ona prikazuje Svetog Hristofora sa psećom glavom „što zadire u daleku prošlost ovog mučenika, vreme konačne pobede hrišćanstva nad paganstvom“.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pet 29 Okt - 14:01:52



Prokletstvo kuršumlijskog hana



Piše Nena Lalović

Najstariji Kuršumličani i danas pamte legendu o dva skoro identična grada, smeštena sa zapadne i istočne strane Kopaonika, Kuršumliji i Raški. Prema ovoj legendi, gradove je proklela porodica Plaović koja se iz Kuršumlije nekada davno odselila u Rašku. U prilog legendi idu i razna stara dokumenta, turske tapije, crkveni letopisi i drugo.

Lažno optužen
Prema istorijskim podacima, doline reka Ibra i Toplice su u srednjem veku bile centar državnosti i duhovnosti srpskog naroda. Crkve i manastiri su u tom periodu građeni na isti način u ovim gradovima: u Kuršumliji Sv. Nikola i Sv. Bogorodica, a u Raškoj Gradac, kao i Stara i Nova Pavlica. Za vreme vladavine kralja Milutina, u oba kraja je bilo razvijeno rudarstvo. Kako je vreme teklo, gradovi su napredovali i ništa se nije desilo u jednom gradu, a da isto to nije zadesilo i drugi. I danas su oni čvrsto povezani istim običajima, tradicijom, narodnim verovanjima, načinom življenja....
Kuršumlija danas ima 24.000 stanovnika, isto koliko i opština Raška. Sam grad Raška ima 12.000 stanovnika, opet kao i Kuršumlija. Prema statističkim podacima, opštinu Kuršumlija je od 1953. godine napustila skoro polovina stanovništva, a isto važi i za Rašku. Čak i nedaće koje su zadesile jedan grad, nisu zaobilazile drugi.
Tokom 13. veka - kazuju najstariji Kuršumličani - Sveti Sava je išao u narod kao običan čovek. Iako je tada u Kuršumliji postojao manastir, Sv. Sava nije spavao u njemu, već po hanovima i kod siromašnih porodica, jer je hteo da se uveri koliko narod poštuje Boga i da li čini dobro ili zlo.
Njegov put kroz Kuršumliju najbolje je opisao poznati putopisac Mita Rakić, koji je zabeležio:
“Put od mosta do varoši savija se kao lakat, oko jedne stene koja se zove Krš. Odatle na levoj strani puta melje jedna vodenica, na jazu od Banjske. Više te vodenice, na terasi, bio je nekad nekakav han, u koji je jednom Sv. Sava, kad je putovao, pao na konak. U hanu je bio jedan petao koji je lepo pevao, i Svetom Savi se dopao.
Handžija je bio rđav čovek, Arnautin. On je ujutru, kad je Sv. Sava pošao, turio krišom petla u njegovu torbu. I kad je svetitelj odmakao nekoliko koraka dalje, on je potrčao za njim, stigao ga kod stene Krš i počeo da viče i nabeđuje ga da mu je ukrao petla. Svetitelj je počeo da se brani, govoreći:
“Bog s tobom, čoveče, zar ja da ukradem tvog petla?“ Handžija se mašio rukom za torbu svetiteljevu, izvadio iz nje petla i rekao: “ Eto, vidiš da si ukrao petla.“ Ozlojeđen ovim nepoštenjem, Sv. Sava je levom nogom ljutito udario u stenu pred sobom i rekao: „Prokleta da si, Kuršumlijo, od sad pa do veka.“ Njegova stopa, utisnuta u dubinu od oko 8 santimetara, i danas se poznaje u kamenu. Narod u ovom kraju veruje da zbog toga Kuršumlija ne može nikad da se podigne i bude veliki grad. Tako je Rakić zabeležio a odatle je sve i počelo.

Prokleto mesto
U narodu se još uvek priča da od 13. veka pa sve do danas nijedna familija niti kakva kuća nije mogla da se ustali i podigne na tom mestu gde je bio han. O svemu tome je bilo zabeleženo u letopisu Bogorodičine crkve koji je čuvala porodica Petrović iz Kuršumlije. Pljačkajući ove krajeve za vreme poznatog Topličkog ustanka, 1917. godine, Bugari su provalili u ovu kuću i spalili letopis ali je ostalo sećanje.
Poslednja porodica koja je živela na mestu hana bila je velika arnautska familija - Sulj. Bavili su se stočarstvom na planini Sokolovici, u današnjem selu Bačije, a onda je jedan deo porodice prešao u selo Mehane (Han), a odatle u Kuršumliju. Prodali su stoku, kupili imanje i obnovili han u kome je nekad Sv. Sava prenoćio. Taj vlasnik, koji je ujedno bio i poslednji, zvao se Hoti Sulj.
Ubrzo posle toga, kažu da je neka sila spalila han, Hotijeva stoka je pocrkala, a petorica sinova umrla. Sulj nije znao šta da radi. Svuda ga je samo nesreća pratila. Kad je čuo da je to mesto prokleto i da se isto desilo i njegovim prethodnicima koji su tu živeli, otišao je kod hodže i, po njegovom savetu, primio hrišćansku veru kako bi se spasao Savinog prokletstva. Nazvao se Milutinom, a kažu da je bio plavokos, pa je uzeo prezime Plaović.
Ni primanje hrišćanske vere nije nesrećnu porodicu Sulj spasilo prokletstva. Čeljad je umirala i od nekada velike familije ostalo je samo 13 članova. Pa i na njih je udarila bolest, što ih je nateralo da se isele iz ovog grada. Proklinjući Kuršumliju, krenuli na zapad preko planine Kopaonik. Posle nekoliko dana, sišli su u dolinu Ibra i prilikom ulaska u Rašku, nastradalo je još 12 članova porodice. Ostao je samo Milutin (Hoti Sulj). Prema predanju, on je živeo još 12 dana i za to vreme ništa drugo nije radio nego je samo proklinjao.
Danas su ova dva grada etnički čista i tu žive samo Srbi. Na mestu gde je bio han u Kuršumliji, nikada nije mogla da se ustali neka porodica i od vremena Hotija Sulja, tu su uvek bile samo ruševine. Ovo nesrećno mesto se nalazi u centru grada i tu su još uvek ruine, iako su svuda okolo kafići, prodavnice i drugi lokali.
Nekoliko godina unazad, u Kuršumliji se desilo nekoliko različito tumačenih samoubistava, uglavnom mladih ljudi. Mnogi su ovo podizanje ruke na sebe povezivali sa delovanjem sekti, ali građani su i dalje uvereni da su ovi nesrećni mladi ljudi sebi oduzeli život zbog davno bačenog prokletstva.
Za nevericu je da su se ova samoubistva dešavala jedno za drugim, i to najčešće na mestu na kojem se nekada nalazio han.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pet 29 Okt - 14:06:06



Opasna igra sa čovekom bez duše

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 27%2029

Piše David Putnik

Ako biste nekim slučajem uspeli da slobodno krstarite vremenom i prebacite se na kraj XVI veka, u srednjovekovni Prag, jedan od glavnih ekonomskih i umetničkih centara tadašnje Austrije, siguran sam da biste bili iznenađeni velikim brojem stvari. Austrija je tada, za razliku od ovog vremena, bila jedna od dve-tri najmoćnije države Evrope i tek se spremala za svoj procvat. Prvo što biste morali da primetite jeste neobična priroda vladara Rudolfa II Habzburškog. Ugarsko-hrvatski kralj, češki kralj, rimsko-nemački car, uglavnom se bavio aktivnostima koje nisu u opisu radnog mesta jednog državnika. Smatrao je, sasvim u duhu tog vremena, da su alhemija i astrologija mnogo važnije nego carska blagajna i vođenje bitaka.
Imao je mogućnosti da na svom dvoru okuplja alhemičare i astrologe, nekromante i mistike, i da sa njima pokuša da oblikuje onu drugu, nevidljivu, stvarnost. Takav stav ga je, na kraju, koštao prestola u ovoj vidljivoj stvarnosti. Bio je primoran da preda krunu jednom od trojice braće, od kojih je i sam Rudolf, dok je bio na vlasti, tražio da ga menjaju u svakodnevnim, dosadnim poslovima upravljanja. Možda svojoj braći nije bio dobar, ali nama je on zanimljiv baš takav kakav je bio, jer se pod vlašću monarha okrenutog okultizmu uobličila moćna saga jevrejske i svetske ezoterije, duboka priča o – golemu.

Atmosfera stvorena za magiju
Da biste se približili toj priči, moraćete da sliku sa svog vremeplova-satelita suzite još malo i uđete u jevrejski geto grada Praga. Uske ulice, prepune blata i prašine po kojoj se valjaju zaigrana, musava deca. Glas rabina iz sinagoge i potmuli smeh iz krčme, smeh drevnog naroda koji je naučio da trpi ćudi onih na vlasti. Dim i magla skupljaju se nad krovovima čak i letnjih meseci, dok u jesen i zimu preplavljuju geto kao bujica. Tih hladnih, kišnih dana magla ume da uzme zastrašujuće i mračne oblike, tako da se i odrasli klone nekih uličica i prolaza. Miris košera, posebno spremljene verske hrane kod Jevreja, širi se i ulazi u nozdrve gladne sirotinje. Jedni pored drugih, prolaze učeni hasidimi i rabini, trgovci u masnim kaputima, obogaljeni prosjaci, zabrinute žene, uplašena deca i poneko nestvarno biće sa drugog sveta, kao anđeo, zli dibuk ili besvesni golem. Setne melodije koje dopiru negde iz dubine geta dopunjuju sliku mistične melanholije koja preovladava ovim ljudima. Trenutno je odnos sa hrišćanskim vlastima podnošljiv, ali niko se ne opušta, nikada se ne zna kada će se nešto otkačiti i inicirati novu turu nesreće. Rudolf II je već najavio buduće progone.
U tom i takvom getu živeo je, oko 1580. godine, rabin Juda Lev ben Bezabel, hasidim, što znači jevrejski mudrac i poznavalac tradicije judaizma. Znao je mnogo toga iz verske prakse, iz talmudskih primera, iz jevrejske istorije, ali i magije, zasnovane na Kabali. Uz pomoć te magije, rabin Juda Lev je postao tvorac golema, onakvog kakvog ga mi poznajemo i kakav je do nas došao kroz umetnička dela. Iako priča o golemu seže mnogo dublje u prošlost, u neprozirna vremena Biblije i Talmuda, slobodno možemo reći da savremena slika te mistične pojave počinje krajem XVI veka, u jevrejskom getu Praga, u bljesku moći rabina Leva.

A onda dolazi - strah
Golem je stvorenje ljudskog oblika, veštački stvoreno putem jevrejske magije. U kasnijoj formi ove legende, onoj koja počinje sa pomenutim rabinom, golem je figura napravljena od blata ili gline i oživljena čudesnim imenima Boga. Golem je tupavo biće, bez duše, bez sposobnosti izražavanja, ali napravljeno tako da razume naredbe. Koristi se kao sluga u kućnim poslovima ili kao sredstvo da ispuni mračne namere svoga tvorca i nekome nanese zlo.
Golemu ne sme biti dozvoljeno da napusti kuću svoga gazde i domaćina. U trenutku stvaranja, na čelu golema ispisuje se hebrejska reč emeth, što znači istina. Svakim danom svoga postojanja, golem dobija na masi i postepeno postaje sve veći i sve jači, moćniji nego bilo ko u kući. U jednom momentu, sama njegova pojava postaje pretnja za ukućane, koji počinju da ga se plaše. Tada na scenu stupa rabin koji ga je stvorio i briše prvo slovo u reči na njegovom čelu. Ostaje napisana reč meth, što na hebrejskom znači mrtav. Istog trenutka, golem se raspada i pretvara u ogromnu masu gline i blata, u ono od čega je stvoren.
Jakob Grim, čuveni pisac bajki kojih se svi dobro sećamo iz detinjstva, prvi je napisao priču o golemu, 1808. godine, u svojoj knjizi Novine za isposnika. Grim je, kao i svi romantičari, voleo jezive i tamne priče iz različitih tradicija i oduševljeno je pisao o jevrejskom divu od blata. Grimov golem, međutim, svog tvorca iznenadiće neprijatnim zahvatom. S obzirom na to da nije na vreme obrisao prvo slovo sa čela, tvorac je pustio golema da raste i uskoro nije mogao da mu dohvati čelo. Nastupila je faza straha, kada tvorac nije znao kako da prekine svoju zastrašujuću kreaciju. Naredio je golemu da mu izuje čizme, da bi ovome mogao da dotakne čelo kada se bude sagnuo. Uspeo je to da postigne, ali se golem momentalno raspao u hrpu blata i gline koja je doslovno smrvila svog kreatora.

Opasna oholost
Hebrejska reč golem pojavljuje se na jednom mestu Starog zaveta (Psalm 139:16) i označava ljudsko biće koje nije potpuno završeno, nešto kao embrion. U Talmudu, najstarijem zborniku jevrejskog zakona, ta reč se na jednom mestu (Sanhedrin 38b) koristi za telo Adama, prvog stvorenog čoveka, u prvim satima njegove egzistencije. Adam je tu živ, ali nije potpuno završen, nije do kraja ispunjen životom i svešću. Tek kasnije, tokom Srednjeg veka, reč golem biva povezana sa magijskom tradicijom, vezanom za mogućnost stvaranja ljudskog ili nekog drugog oblika putem formula, božjih imena, i permutacija i kombinacija slova jevrejskog alfabeta.
Izvor te tradicije je srednjovekovni biser jevrejske mudrosti, čuvena Sefer Yetsira, u prevodu Knjiga Postanja. U njoj je data vizija stvaranja sveta kroz Kabalu, jevrejsku mistiku. Struktura sveta je napravljena kombinacijom 22 slova jevrejskog alfabeta. Tih kombinacija od po dva slova ima 231. Sve stvoreno na ovom svetu nastaje kroz neku od tih kombinacija ili kapija, kako se zovu u knjizi. Drugim rečima, stvaranje nije stihijski čin već precizan proces koji se može naučiti. Naravno, uz ogromno odricanje i predanost mističkom znanju.
Takav stav nosi sa sobom opasnost od ljudske oholosti. Čovek lako može pomisliti da je ravan Stvoritelju i sposoban za sve. Stari rabini su na ovo upozoravali. Još jedno upozorenje došlo je 1797. godine od velikog evropskog pesnika Getea. Njegova poema u četrnaest strofa Čarobnjakov učenik predstavlja mladog šegrta magije kako, u odsustvu učitelja, pušta iskru života u čarobnjakovom ateljeu. Mladi šegrt zna magijske formule kojima se život stvara, ali ne zna kako da ga kontroliše i uskoro nastaje haos.
Učitelj u poslednjem trenutku spasava stvar. Poema je indiretno povezana sa golemom, jer ista vrsta oholosti koja je povela šegrta može biti kobna za rabina koji pravi golema. Godine 1911. u ruskom gradu Ljvovu pojavljuje se izvesni Judl Rozenberg i objavljuje navodni dnevnik rabi Levijevog zeta, koji je, po priči, pomagao svom tastu u pravljenju golema. Dnevnik je, naravno, bio lažan, ali je njegova pojava ukazala na prisutno interesovanje za ovu temu. Trebalo je da prođe samo četiri godine i svet je dobio ključno delo o golemu.

Nacistička priča
Gustav Majrink, bečki Jevrejin i književnik potpuno okrenut ezoterijskim temama, 1915. godine objavljuje roman Golem. Roman delimično prati radnju legende, ali temu artificijelne kreacije stavlja u širi kontekst. Samo stvorenje dobija veće značenje, postaje simbol čežnje za svetom u kome vlada magija, u kome postoji još nešto osim obične, materijalne egzistencije, neka fina supstanca mistike. Na početku veka u kome su materijalne vrednosti postale bitnije nego ikada pre, Majrinkov golem budi snove o svetu koji smo znali kao deca, svetu punom čudesa i mogućnosti.
Pojava ovog romana se poklapa sa uzdizanjem nove umetnosti – filma.
Majrink je iste godine uradio scenario za film koji je režirao nemački ekspresionista Paul Vegener. Priča je donekle promenjena. Građevinski radnici otkopavaju u zemljištu srednjovekovno biće, napravljeno od ilovače. To biće vraća u život trgovac antikvitetima zahvaljujući svom poznavanju magijskih formula. Golem se zaljubi u trgovčevu kćer i poludi, nakon čega je uništen. Iako su u film ubačeni melodramski elementi, ova verzija, sudeći po jedinom insertu koji je opstao do danas, ima genijalno napravljenu atmosferu. Tešku i potmulu, punu senki i zlokobnih odsjaja, jedinu atmosferu u kojoj je priča o golemu uverljiva. Fim je izgubljen, ali je ostala legenda u potonjim decenijama da postoji samo jedna sačuvana kopija.
Ona se prikazuje uskom krugu ljudi, bliskih kabalističkim eksperimentima, u određenim trenucima. Koliko je to istina, nemoguće je utvrditi. Sam taj urbani, filmski mit odlično se uklopio u iščašeno, ekspresionističko viđenje golema. Paul Vegener je, srećom, 1920. godine snimio ponovo film na tu temu, pod naslovom Golem, kako je došao na svet. Taj film je u celini sačuvan do danas.
Sledeća filmska verzija povezana je sa pojavom moćnog zla u Nemačkoj, kao da se kabalistička nauka okrenula protiv svojih tvoraca. Nacistički golem je 1936. godine dovoljno ojačao da krene sa progonima Jevreja i neistomišljenika. Te godine poznati francuski reditelj Žilijen Divivije snima svoj film Golem. Planirano je da snimanje bude u Nemačkoj, ali zbog nacističkog ludila i njihovog diskriminatorskog stava prema jevrejskoj kulturi film se snima u Francuskoj.
U pitanju je više politička drama nego horor. U zoru antisemitizma film se pohvalno izražava o jevrejskoj kulturi, a sa nekoliko scena u kojima se potlačeni Jevreji muče, vešaju i bacaju lavovima nagovestio je buduće zločine. Golem se pojavljuje tek u poslednjih pet minuta filma, ali je samo čekanje na njegovu pojavu napravljeno napeto i uzbudljivo. Za razliku od Vegenerovog filma, u kome golem podseća na dečju igračku, u ovom je stvorenje predstavljeno kao visok, impozantan muškarac, veoma realističan i uverljiv.
Za Divivijeov film se, na žalost, vezuje i podatak koji je ironičan koliko i tragičan. Hari Baur, glumac koji u filmu igra Rudolfa II, progonitelja Jevreja, jedan je od prvih koji su stradali kada su Hitlerove horde ušle u Francusku. Baura, francuskog Jeverejina, nije mogla da spase filmska uloga nemačkog imperatora. Magija umetnosti pokazala se nemoćna pred tenkovima.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pet 29 Okt - 14:22:56



Desnica Jovana Krstitelja tvorila čudesa

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 10

Piše Slavoljub Marković

Čuda se dešavaju i u naše doba. Tako je Moskovljanin Vladimir Ivanovič Mastjukov, koji se punih pet godina kretao pomoću štaka, čudom zadobijenim isceljenjem u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, prohodao posle poklonjenja desnici - časnoj ruci Svetog Jovana Krstitelja i Preteče, kojom je ovaj krstio Isusa i koja se čuva kao najveća relikvija u Cetinjskom manastiru, uz mošti svetog Petra Cetinjskog i deo Časnog krsta.
„Da bi čudo bilo veće, vest o tome je preko skoro čitave naslovne strane doneo list “Komsomoljskaja pravda”, preneo je jeromonah Petar (Dragojlović) koji se nalazio u pratnji ove velike svetinje na njenom putu po pravoslavnoj Rusiji. Prema njegovim rečima, ovaj dnevni list je, pod naslovom „Desnica Jovana Krstitelja tvorila čudesa“, doneo priču o Vladimiru Ivanoviču Mastjukovu, penzioneru koji je više od pet godina hodao pomoću štaka. Njega su u Hram Hrista Spasitelja 8. juna te 2006. godine, doveli rođaci i posle pročitane molitve nad Desnicom Svetog Jovana, kad su krenuli da mu pomognu da izađe iz Hrama, Mastjukov je uzviknuo: „Pustite me, ja ću sam ići!“ On svedoči da su mu se u tom trenutku u nogama pojavile lakoća i snaga i da je istog trenutka mogao normalno da hoda. Celu priču preneo je detaljno i engleski „Dejli telegraf“.

MALA DAŠA PONOVO ČUJE
Stigla su i druga svedočenja o čudima. Pošto je, u Kijevo-Pečerskoj Lavri, majka sa četvoromesečnom devojčicom Dašom pristupila Desnici svetog Jovana, devojčici, koja je od rođenja bila gluva, počelo je da funkcioniše čulo sluha, prenele su ukrajinske novine. Čudo se desilo kada je izlazeći iz hrama Kijevo-Pečerske lavre, gde se toga dana nalazila ova velika hrišćanska svetinja na svom proputovanju, jedna vernica ispustila novčić, a Daša se okrenula i zaplakala. „Daška ništa nije mogla da čuje, nije reagovala na zvuke. Ona je od rođenja bila gluva. Lekari su rekli - zauvek. A vidi sad! Ali, ja sam znala, ja sam se molila! Samo Hristos zna kako sam se molila! A muž nije verovao, nije dao da se ide u Lavru“, ispričala je Dašina majka.
Ovo su tek dva od mnogobrojnih isceljenja koja se već vekovima pripisuju svetiteljskoj moći Jovana Krstitelja. On se u hrišćanstvu smatra poslednjim od proroka koji su najavljivali dolazak Spasitelja, a i jedinim koji ga je video. Među jevanđeljskim ličnostima koje okružuju Spasitelja, Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto, kako po svom čudesnom dolasku na svet i načinu života, tako i po ulozi u krštavanju ljudi i krštenju samog Isusa (na reci Jordan, obojici je tada bilo oko trideset godina), ali i po svom tragičnom odlasku iz ovoga života.
Proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše svečara je 20. januara. Puno naših porodica slavi ga kao krsnu slavu. Srbi ga posebno poštuju i kao zaštitnika kumstva i pobratimstva. Slavili su ga i mnogi zanati i esnafi. Sveti Jovan je širom sveta zaštitnik krojača, kožara, krznara, gostioničara, nožara, zatvorenika, osuđenika na smrt, kao i pevača i muzičara. U svakom hramu nalazi se njegov lik, a na prastarim vizantijskim ikonama oslikan je sa krilima.

KRŠTENJE ISUSA NA JORDANU
Rođen je pola godine posle Hrista, a podatke o njegovom detinjstvu i mladosti nalazimo samo kod svetog Luke. Mladost je proveo u pustinji nedaleko od Hevrona, gde je živeo strogo podvižničkim životom u pećinama, o čemu svedoče jevanđelisti Matej i Marko. Oni kažu da je Jovan nosio grubu odeću i jeo med i skakavce. Kad je bio spreman za veliku misiju, u 15. godini vladavine Tiberija Ćesara, Jovan se pojavio kao preteča Mesije na reci Jordan, gde je pre očišćenja dolazio narod radi obrednog umivanja. Tu im se Jovan obratio, propovedajući pokajničko krštenje za oproštaj greha. Suština njegove propovedi bila je u tome da pre nego što se umiju spolja, ljudi treba da se moralno očiste, tako što će oprati dušu i pripremiti put Gospodu u svojim srcima.
Jovanovo krštavanje, svakako, nije bilo opravdanje samo po sebi. Smisao njegovog služenja je u moralnoj pripremi ljudi za buduće najviše duhovno krštenje Hrista. Drugu stranu Jovanovih propovedi predstavlja učenje o približavanju carstva Božjeg. Kad je očekivanje Mesije dostiglo vrhunac, Isus je došao na Jordan da se krsti, a taj je čin praćen čudesnim znacima: glasom Boga Oca sa neba i silaskom Duha Svetoga u obliku goluba. Kroz taj čin se pokazala i misija Hristova u svetu i put našega spasenja, jer “Gospod uze grehe čitavog čovečanstva i pod njima umre (potapanje) i ožive (izlazak iz vode)”.
Jovan nije umro prirodnom smrću. Pošto je optužio Iroda za nemoralan život, zatočen je u tamnicu, a na zahtev Salomije, koju je nagovorila mati Irodijada, Irod je naredio da se Jovanu Krstitelju odrubi glava. Dan smrti Svetog Jovana obeležava se praznikom Usekovanje (29. avgust/11. septembar) i tog dana hrišćani poste bez obzira na koji dan pada. Narodno praznovanje Jovanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kad u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve. U nizu živopisnih običaja, posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od jovanjskog cveća. U narodu se veruje da to bilje ima lekovitu moć.
Jovanove svete mošti apostol Luka je hteo da prenese iz Sevastije u Hram u Antiohiju, ali nije dobio pristanak, pa je mogao samo ruku Krstitelja da ponese sa sobom, i to onu ruku “kojom prokaza našeg Spasitelja”. I do danas su mnoga čudesa vezana baš za nju, uključujući i ona s početka teksta. Praznik koji obeležavamo 20. januara (zato što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bogojavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju njegovom spomenu) nazvan je Saborom, jer se tog dana ljudi sabiraju u crkvi radi pevanja i uznošenja slave Bogu u čast Svetog Jovana Krstitelja. Zato i mi praznujemo Sabor Svetog Jovana Preteče i Krstitelja, moleći ga da se u svojoj molitvi obrati Bogu za nas da se i mi saberemo u Crkvi nebeskoj, da nam podari izlečenje od svih telesnih i duševnih bolesti i patnji.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Čet 11 Nov - 17:23:52



Gospa od Škrpjela
Svetinje




Piše Jelena Đukanović Petrović

Pred baroknim Perastom, u samom srcu Bokokotorskog zaliva, stotinak metara udaljena od ostrva Svetog Đorđa, nalazi se Gospa od Škrpjela, zaštitnica pomoraca i ribara, podignuta 1630. godine. Škrpjel je stari naziv za morsko ostrvce. Prvobitni greben, oko kojeg je nastalo ostrvo, bio je samo škrti dar prirode, a sve ostalo stvorili su Peraštani tokom nekoliko desetina godina.
O tome kako i zašto je tu nastalo ostrvo, postoji nekoliko legendi.
Donosimo vam onu koja nam je bila dostupna i potiče iz 15. veka.

Majka kao Bogorodica
Poznato je da su pomorci Majku Božju poistovećivali sa svojim pravim majkama. To je razumljivo ako se zna da su mnogi od njih počinjali da plove već kao četrnaestogodišnjaci. Rastanak sa roditeljima im je teško padao, daljinu su još teže podnosili, pa su odrastali sa čežnjom za majkom, njenom brigom, zaštitom i nežnom rečju. Fotografiju majke, na unutrašnjoj strani nekog kovčega sa ličnim stvarima, zamenjivao je lik Majke Božje.
Dečak Marko sa brda kod Prevlake, otišao je na svoju prvu plovidbu. Posle napornog putovanja, kad je stigao u prvu luku, bio je opčinjen ikonom koju je ugledao kod uličnog prodavca slika. Majka Božja podsetila ga je na njegovu majku koja je ostala daleko u Boki. Tužno je gledao u njen lik i bio slomljen bolom, jer nije imao novca da je kupi. U tom trenutku, naišao je njegov kapetan i, videvši dečaka kako tužno posmatra ikonu, odlučio je da mu je kupi.
Brod je nastavio plovidbu. Posle više meseci, došao je dan povratka kući. Ali, Marka je dočekala tužna vest. Majka mu je umrla, i to istog onog dana kad je ugledao ikonu Bogorodice koju mu je kapetan kupio. U znak zahvalnosti kaluđerima koji su sahranili njegovu majku, Marko je ikonu Majke Božje poklonio crkvi Arhanđela Mihaila na Prevlaci.

Baš u to vreme, buknula je velika seljačka buna koja je ugušena u krvi, a Prevlaka spaljena i razrušena. Srušena je i crkva, a knjige i ikone koje nisu izgorele, završile su u moru. Uzalud su ljudi pokušavali da spasu ostatke svetinje; oluje, vetrovi i slana voda uništili su i ono što je preteklo pred plamenom stihijom.
Predanje se nastavlja mnogo godina kasnije. Dva peraška ribara, braća Mortičić, vraćajući se iz ribolova, videli su na malom grebenu nadomak Perasta nekakvu svetlost. Kad su se približili, ugledali su ikonu sa likom Majke Božje i odneli je u Perast. Tada je narod odlučio da na tom mestu podigne crkvu u Bogorodičinu čast. Ikona je bila neoštećena kad su je braća donela u crkvu. Iste noći je nestala, a sledećeg dana, nađena je na istom grebenu odakle je i uzeta. Nekoliko puta, ribari su ikonu vraćali u crkvu, ali je ona neobjašnjivo nestajala preko noći i čudom se pojavljivala na vrhu grebena gde su je ribari prvi put pronašli. Peraštani su to shvatili kao znak sa neba i zavetovali se da će Bogorodici u čast na tom mestu sagraditi crkvu. Tako je i bilo. Ljudi su počeli da nasipaju kamenje oko hridi. Uspeli su da od mora otmu oko 3000 kvadratnih metara, naprave ostrvo i na njemu sagrade crkvu.

Bokeljska Penelopa
Današnja crkva je najvećim delom nastala posle 1667. godine, jer je svetilište očigledno nastradalo u velikom zemljotresu koji je iste godine zadesio ovo područje. Jednostavnih je proporcija, sastoji se od jednog broda i kapele koja je presvedena kupolom visokom 11 metara, rađenom u vizantijskom stilu. Veza sa barokom vidi se samo u obradi detalja, a crkva je dobila izrazito barokni izgled tek izgradnjom okruglog zvonika, jedinstvenog po formi, čija struktura najverovatnije proizilazi iz odbrambene funkcije. Uz kupolu je knez Vicko Smecchia polovinom 18. veka podigao prostranu terasu, ograđenu kamenom balustradom mletačko-renesansnog stila, na kojoj se nalazi i grb Smmecchia. Na vrhu ograde stepeništa nalazi se grb peraške opštine - krst koji drže dve ruke, simbol hrišćanske solidarnosti u odbrani vere.
Sa severoistočne strane prema Perastu nalazi se čuvareva kuća, čija je fasada dobila konačnu baroknu formu u 18. veku.

Na maloj pjaceti (trgu) ispred crkve, neobarokna fasada skriva takozvanu Pomirdbenu dvoranu, gde su Bokelji, u seni svetilišta, u miru mogli rešavati svoje lokalne sporove. Posebno je interesantan kameni sto sa kamenom pločom koju nose dva Titana. Sto je prislonjen na zapadnu fasadu crkve i rađen je u tipično baroknom stilu.
Crkvu je oslikao slavni peraški slikar 17. veka. Na samom njenom ulazu nalazi se 68 baroknih uljanih slika. Centralno mesto na samom oltaru od hvarskog mermera - delu majstora iz Đenove Antuna Kapelana i njegovog sina Jerolima - zauzima ikona Bogorodice, najdragoceniji predmet ovog svetilišta, delo slikara Lovra Dobričevića. Dve mermerne statue sa strana, leva Svetog Ivana Evanđeliste i desna Svetog Roka, dela su mletačkog vajara Frančeska Gaja.

Dva niza slika duž zidova, u vidu friza, povezuje blistava kolekcija srebrnih (votivnih) zavetnih pločica koje ispunjavaju slobodne zidove površine na horu crkve. Ima ih oko 2000 i svaka predstavlja znak zahvalnosti Peraštana za pobedu nad raznim teškoćama. Na desnom zidu nalazi se srebrni kovani reljef, zajednički zavet meštana u znak zahvalnosti za pobedu nad Turcima 15. maja 1654. godine, na kojem je prikazan grad Perast i dva ostrva, kao i turska vojska koja napada grad - zajednički zavet meštana. Reljef je rad mletačkog zlatara Frančeska Kostadonija. Svoju ljubav i poštovanje prema ovoj crkvi nisu iskazivali samo umetnici, već i verni narod ovog kraja koji je davao zavetne darove.
Posebno je interesantna priča o poklonu koji je crkvi zavetovala Janueta Kunić-Mijović, u narodu kasnije poznata kao Bokeljska Penelopa. Janueta je, čekajući dvadeset godina svog muža da se vrati sa dalekih putovanja, zlatnim i srebrnim nitima i vlasima svoje kose izvezla sliku gornjeg dela glavnog oltara crkve sa ikonom Svete Bogorodice. Na izvezenom liku vidljivi su tragovi starenja žene koja nikad nije gubila nadu da će se ponovo sresti sa svojim voljenim mužem. Njena plava kosa vremenom je gubila sjaj i boju, što se uočava i na ikoni, jer je Janueta kosu Bogorodice izvezla svojom kosom.




Za dobar vetar i mirno more
Pomorci su pre odlaska na duge plovidbe obavezno posećivali ovo svetilište i molili se pred čudotvornom ikonom za dobar vetar u jedrima i mirno more. Bio je to čitav ritual kojem su, pored pomoraca koji su se spremali na put, prisustvovali svi članovi njihovih porodica i sveštenici. U znak zahvalnosti, pomorci su sa dalekih putovanja donosili zavetne darove. Bili su to najskuplji i najskupoceniji predmeti - kineske vaze, porcelan, zlato, srebro..., tako da se danas tamo nalazi bogata riznica raznih umetničkih predmeta neprocenjive vrednosti.

Fašinada
Iako je veliki broj običaja bio vezan za ovu crkvu, do danas se održala samo Fašinada. To je običaj da se, 22. jula na dan Sv. Marije Magdalene, slavi početak izgradnje ostrva. Tada mladići, u čamcima okićenim zastavama i napunjenim kamenjem, veslaju do ostrva gde bacaju kamenje, simbolišući na taj način obnavljanje ostrva.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Čet 11 Nov - 17:27:58



Kamena knjiga o sudbini čovečanstva
Misterije




Piše Ljubiša Petrović

U podzemlju budističkog manastira, jugoistočno od Pekinga, monasi su dugo skrivali kamene ploče sa urezanim hijeroglifima. Smatralo se da je na pločama bila ispisana buduća sudbina čovečanstva, do samog kraja sveta.
Nemački naučnik Lotar Lederoze, šef Katedre istorije kulture Istočne Azije na Gejdelberškom univerzitetu, dobio je dopuštenje da u tajnovitom podzemlju dešifruje deo drevnih tekstova. Tačne dokaze o vremenu nastupanja kraja sveta naučnik nije našao, ali je pronašao veliki broj biografskih podataka o osnivaču manastira Nebesko boravište. Na jednoj od kamenih tablica, nepoznati autor unapred je upozoravao potomke o „nebeskom kamenom udaru“. Logično je pretpostaviti da se radi o udaru meteorita i asteroida u Zemlju.

Pre pet hiljada godina, budistički monasi su duboko pod zemljom sakrili svoju „kamenu biblioteku“. Bili su ubeđeni da će u sveopštoj kataklizmi svet uskoro da nestane, pa je trebalo sve premudrosti budističkog učenja i sva зnanja sačuvati za sledeću civilizaciju - verovatno, za nas.
Na prelomu šestog i sedmog veka, monasi su započeli obiman posao: da za potomke sačuvaju suštinu verskog učenja i proročanstva, pritom se strogo pridržavajući budističkih kanona. Osim osnovne sadržine teksta, autor je bio obavezan da podrobno ispripoveda istoriju stvaranja. U manastiru se nalazi 15 hiljada kamenih tablica različitih veličina. Krajem 11. veka, u manastiru je organizovana prozvodnja potpuno istih, glatko izbrušenih kamenih ploča veličine 45 puta 70 santimetara. U početku, tokom šestog i sedmog veka, oni su iz ogromnih kamenih stena tesali masivne blokove dvometarske visine, iz kojih su zatim izrezivali manje ploče.
Na prohladnoj površini izglačanog kamena, neumorni kamenoresci su ispisivali hijeroglif za hijeroglifom. Nije lako napisati čak i jednu stranicu „kamene knjige“. Osim znanja i nadahnuća, potrebne su jake ruke, umešnost i precizno oko.

Teško se i mukotrpno radilo mnogo godina i, početkom 12. veka, posao je bio okončan. Za to vreme, smenjeno je nekoliko monaških pokolenja. Svi su verovali u skori kraj sveta, ali ga nisu zamišljali kao momentalnu vaseljensku katastrofu, već kao bolan proces raspadanja, depresije i degeneracije koji je započeo 553. godine. U to vreme, sledbenike Bude u Kini su nemilosrdno proganjali. Neprijatelji budizma spalili su sve svete knjige, a za monahe su to bili pouzdani dokazi da nastupaju „sudnji dani“: njihovom verskom učenju pretila je sudbina zaborava, a zajedno sa njim, rušio se ceo svet. Mada se ništa užasno nije dogodilo u narednim dekadama, monasi su nastavili život u iščekivanju nesreće: tom grešnom svetu ipak će doći kraj, ako ne danas, ono sutra...

Monasi budističkog manastira stvarali su svoje pismene poruke otprilike oko šest vekova. Ploče i hijeroglifi ležali su ispod zemlje, a njihova kamena površina nije osetila svetlost dana. Veći deo ploča skriven je u dubinama planinskih pećina, čije su ulaze monasi zazidali. Ali, zna se da će doći trenutak kad će starešina manastira dobiti „znak odozgo“: tada će nastupiti kraj sveta, preko planine će proći gigantski talas i potopiti pećine. Zato je kamenu biblioteku trebalo osigurati od predviđenog potopa i sakriti je u podzemlje manastira.
Dugo niko nije pokušao da prouči kamene poruke, namenjene potomcima. Ali, sadašnje rukovodstvo manastira je odlučilo da ne čeka „smak sveta“, već da što pre sazna sadržaj poruka. Zato je pozvalo nemačkog specijalistu za stari kineski jezik i kulturu, Lotara Lederozu, a da bi se lakše pristupilo dešifrovanju hijeroglifa, tekstovi su preslikani na hartiju i dobijena je podebela knjiga.

Lotar Lederoze se oseća srećnikom i odabranikom sudbine, jer mu je uspelo da dešifruje tekstove, koje niko nije čitao hiljadu godina. Očekivao je da pismene poruke propovedaju Budino učenje. Bio je iznenađen podrobnim i lepim opisom letopisaca o realnim događajima koji su se zbili u njihovoj zemlji. Na nekim tablicama, opisana je istorija iz života samog autora, njegove domovine, suseda...
Na tablicama su zapisane biografije skoro svih starešina manastira Nebesko boravište tokom 600 godina. O jednom od njih, dat je podrobniji opis povezan sa predistorijom njegovog rođenja, zajedno sa biografijama njegovog oca i majke.
Budući da su sve poruke pisali različiti autori u različito vreme, one se vidno razlikuju po stilu i sadržaju. Neki tekstovi napisani su kao filozofski traktakti, ukrašeni istočnim poučnim pričama, dok druge više podsećaju na letopise. Neki zapisi izazivaju neobičan utisak - podsećaju na lične dnevnike.
Komplikovana tehnika pisma (složni hijeroglifi, tvrd kamen), nesumnjivo su zahtevali istančani stil. Zato su monasi pisali kratko i izražajno.

O bliskom kraju sveta, u koje su autori tekstova sveto verovali, zapisano je na mnogim tablicama. Predstava o propasti sveta menjala se tokom vremena: u početku, monasi su iz dana u dan iščekivali smak sveta, a kasnije su znake kataklizme otkrivali u slabljenju moralnih normi društva, periodima nerodnih godina, kretanju nebeskih zvezda... Budistički monasi su smatrali da na zemlju samo što se nije sa neba obrušila kamena gromada, koja će uništiti sve građevine, razvaliti planine, ispljuskati sva mora i reke tako da će kapi vode odletati do samog Meseca... To veoma podseća na globalnu katastrofu posle sudara planete sa asteroidom ili padom ogromnih meteorita. U tekstovima zasad nisu nađeni nikakvi rokovi kad bi to trebalo da se dogodi.
Monasi budističkog manastira Nebesko boravište već šest stotina godina se spremaju za smak sveta, ali ga, na svu sreću, nisu dočekali.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pet 12 Nov - 23:52:37



Neostvaren san o Trećem Rimu
Tabu teme moderne istorije


Piše Živan J. Grujičić

Dok je Vizantijsko carstvo bilo u krizi, dakle od trenutka kad su Latini srušili Vizantiju i zauzeli Carigrad 1204. godine, pa sve do 25. jula 1261, kad je vojskovođa car Mihaila OsmogI Paleologa, Aleksije Stratigopul, osvojio, odnosno povratio Carigrad, Drugi Rim nije postojao. U tom razdoblju, srednjovekovna srpska država imala je pretenzije da bude Novi Izrailj. Reč je o aluziji na tekst o prekrasnom Josifu, koji je Jevrejima omogućio da dobiju zemlju.
Međutim, u daljoj simbolizaciji, Novi Izrailj označava i izabrani narod, državu kojoj pripadaju sva prava vođenja hrišćanske crkve, odnosno njenog pravoslavnog dela. U tom smislu piše Savin biograf Domentijan, praveći paralelu između Jakova i Josifa s jedne, odnosno Nemanje i Save s druge strane, a zatim između izabrnanog jevrejskog naroda i Srba.
Ideja o “Novom Izrailju”, oličenom u srednjovekovnoj Srbiji, našla je svojevrstan iskaz u slikarstvu manastira Sopoćana oko 1265. goidne. Priča o prekrasnom Josifu naslikana je u priprati Sopoćanskog manastira u sedamnaest slika koje imaju očigledne paralele u životu Nemanje i Save.

Lazareva sveta bitka
Vizantijska država je uvek predstavljala Drugi Rim. Srbija je u jednom trenutku smatrala da može, bar delimično, da je u tome zameni, odnosno nasledi. Tu ideju o Srbiji kao Novom Izrailju su kod Srba začeli Stevan Nemanja (Sv. Simeon) i Rastko Nemanjić (Sv. Sava). Stradanje srpske arhiepiskopije pada upravo u vreme kad je Vizantija privremeno prestala da postoji kao samostalna država. Srbija se tada pozvala na svoja stara crkvena prava, po kojima Sava traži priznanje srpske arhiepiskopije kod četiri patrijarha, a na osnovu istih tih prava traži i proglašenje samostalne crkve na području Bugarske.
Knez Lazar, koji će se u Arhangelskom saboru nazivati knezom, a u ilustrovanom letopisnom svodu carem, poslednji je vladar Srbije iz vremena njenih velikih pretenzija koji je pokušao da se u jednoj svetoj bici suprostavi prodoru nevernika (Osmanlija). Ni despot Stefan Lazarević, koji je, za razliku od oca, imao veću, značajniju titulu, kao ni pozniji despot Đurađ Branković – nisu imali osnova da budu predstavljeni u Arhangelskom saboru. Oni su prizivali vlast nevernika i prihvatali vazalstvo. Knez Lazar je poslednji srpski vladar koji se dostojanstveno i hrabro nosio i sa Turcima i sa Mađarima.
Ako ovo jeste objašnjenje postojanja portreta Nemanje, Save, Lazara i Mihaila Osmog Paleologa, ostaje problem zbog čega se bici na Kosovu daje onakav prostor u ilustrovanom letopisnom svodu, završenom za vreme vladavine Ivana Četvrtog Groznog. Razlog je jednak onome zbog koga je opširno prikazan (i rečju i slikom) pad Vizantije. Ako je u slučaju Vizantije jasno u kojoj se meri pad Carigrada uklapa u ideju Moskva - Treći Rim, za Kosovski broj treba reći koju reč više.

Ruske pretenzije
Moglo bi se, naime, tvrditi da je poraz na Marici 1371. godine, u kojem su našli smrt i kralj Vukašin i despot Uglješa, označio kraj srednjovekovne srpske države, odnosno prvi početak njenog sloma. Poraz na Marici je, međutim, u određenom smislu neregularan. Turci su pobedu zadobili prevarom, napadom u ranu zoru. Srpska vojska je pobijena na spavanju, bez mogućnosti da shvati šta im se dešava, i bez svakog izgleda da se suprostavi podmuklom neprijatelju. Viteškoj Evropi tako nešto svakako je moralo biti strano i potpuno neprihvatljivo.
Boj na Kosovu jeste prava bitka, u kojoj su dve suprostavljene vojske izašle jedna pred drugu na strelomet. U borbi protiv nevernika, 1389. godine na Kosovu, u neprilikama koje su se odmah posle Kosovske bitke sručile na Lazareve naslednike, prestala je, u izvesnom smilu, da postoji srednjovekovna srpska država. Od Kosova do zvaničnog kraja, odnosno pada srednjovekovne srpske despotovine 1459. godine, ona je u vazalnom odnosu prema ino-vernicima, bilo Turcima, bilo Mađarima.
Kod Rusa se tada odigrava upravo suprotan proces. U vreme kada će Srbi na polju Kosovu “izgubiti carstvo”, Rusi udaraju prve temelje svoje države. U velikoj Kulikovskoj bici godine 1380. naneli su prvi, ali odlučujući udar Tatarima, Zlatnoj hordi. Veoma rano su postali svesni sudbonosnog značaja Kulikovske bitke. O tome svedoče, na svoj način, i napori mitropolita Kiprijana da se izradi svod ruskih letopisa, prvi korak ka ujedinjenju ruskih kneževina. Od vremena Ivana Drugog i Vasilija Trećeg, sve je postalo očigledno. Uostalom, ruske pretenzije da Moskva postane Treći Rim izraženije su od 1448, kad je moskovskog episkopa Junu uži sabor ruskih episkopa izabrao za mitropolita i tim činom preuzeo dotle osveštana prava Vizantije.
Kosovska bitka je, dakle, ilustrovana i ispričana u letopisnom svodu da bi se čitaoci i slušaoci upoznali rečju i slikom sa događajem koji je označio kraj države, koja je jedina pored Rusije pretendovala da, barem donekle, bude naslednikVizantijskog carstva.
Kosovska bitka je za Ruse tim značajnija što se sticajem mnogih okolnosti poklapa sa vremenom od kojeg počinje trajno jačanje ruskih kneževina, ujedinjenje pod okriljem Moskovskog Kneževstva. Kraj jednih je početak uspona drugih. Ne bez razloga, Ivan Grozni u letopisu podvači portrete Mihaila Osmog Paleontologa i kneza Lazara. Mihailo Paleolog ovde ne predstavlja samo branitelja Vizantijskog carstva, već i kao najsposobnijeg, najsnažnijeg vizantijskog vladara iz poslednje carske dinastije - Paleologa. Svi njegovi naslednici su slabiji. Vizantijske zemlje gube na račun susedne srpske države, koja od 1204. godine, pa sve do smrti cara Dušana, nastoji da se uzdigne i ojača na račun nekada moćnog suseda.

Car Dušan - hrišćanski kapetan
Izvesno je da je daleko više stvarnih mogućnosti za uspostavljanje Novog Izrailja i preuzimanje zastave Drugoga Rima imao car Dušan. U potvrdu svojih pretenzija, Dušan proglašava i samostalnu srpsku patrijaršiju, a u duhu preuzimanja vodeće uloge u hrišćanskom svetu (Srbija - Treći Rim) uspeo je da dobije zvanje hrišćanskoga kapetana, vrhovnog vođe krstaške vojne protiv Turaka, koja zbog nesloge vladara hrišćanskih zemalja Evrope nikada nije bila pokrenuta.
Nakon svega izloženog, jasan je razlog ilustrovanja priče o Kosovskoj bici u ruskom letopisnom svodu, kao i svrha prisustva likova cara Mihaila Paleologa, odnosno Sv. Simenona (Nemanje), Sv. Save i kneza Lazara u hramu Arhangelski sabor u moskovskom Kremlju.
Značaj ilustrovanog ruskog letopisnog svoda za izučavanje Kosovske bitke jeste dvojak. Ruski letopisni svod svojim postojanjem i monumentalnošću svedoči da je kosovska legenda bila izuzetno popularna i podsticajna u toku 16. veka. Stiče se utisak da su u 16. veku dve stvari importovane iz Rusije. Jedna od njih je svetiteljski kult kneza Lazara Hrebeljanovića, iako on najverovatnije nikada nije bio proglašen za svetitelja, mada je sve oko prenosa njegovih moštiju iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u manastir Ravanice učinjeno tako da nalikuje činu kanonizacije.
Ruski letopisni svod je, dakle, učinio da se u krajevima srpske srednjovekovne države, a pod Turcima, obnovi kult kneza Lazara. Obično se tvrdilo da titulatura kneza Lazara koja ga određuje kao cara - jeste nastala kasnije. Međutim, Lazar se carem naziva već u ilustrovanom ruskom letopisnom svodu. Biće najverovatnije da je, upravo, ruski letopisni svod, svojevrstan zvaničan politički program prethodnika Ivana Groznog, samog Ivana, a i njegovih naslednika, uticao na to da su u srpskim krajevima od kraja 16. veka kneza Lazara počeli dosledno, i zaslužno, da nazivaju carem, na čemu se sve i završilo.
Taj san Rusije i Srbije da postanu Treći Rim u jednom vrlo tragičnom razdoblju srednjeg veka, samo je jedan u nizu neostvarenih snova dva bratska slovenska naroda.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 1801%20car_dusan_large

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Sub 13 Nov - 0:04:02



Stanoje Glavaš ponovo među Srbima


Piše Zorica Golubović


Stanoje Stamatović Glavaš je jedan od najčuvenijih Srba, od čije su kubure i jatagana podjednako strepeli i turska i austrijska carevina. Zauvek će ostati upamćen po tome što se odrekao titule vožda Prvog srpskog ustanka u korist svog pobratima i kuma Karađorđa Petrovića. Na Skupštini u Orašcu, 1804. godine, Glavaš je rekao: “Nego, vi uzmite za vrhovnog vožda Karađorđa, kojeg ću ja prvi slušati, koji je bolji od mene i od sviju nas, a ja ću činiti što mogu, kao do sad.”
Slavni harambaša i vojvoda, rođen je u selu Glibovcu kod Smederevske Palanke, koja mu se i ovog avgusta odužila tradicionalnom manifestacijom “Dani Stanoja Glavaša”. Učesnici su fijakerima krenuli ispred konaka koji nosi njegovo ime, da bi u toku dva dana pokazali najbolje što znaju i umeju. Nastupala su kulturno-umetnička društva, pozorišni umetnici, ljudi od pera... Održana su sportska takmičenja, a posebno je bilo zanimljivo nadmetanje za titulu harambaše.

Mnogi Glibovčani i vernici iz okoline, prisustvovali su službi u hramu Rođenja Presvete Bogorodice. Iskazali su poštovanje prema Stanoju Glavašu koji nije bio samo poznat junak, već i pobožan čovek. Mnogo je polagao na veru i verske običaje. Nedeljom bi se najlepše obukao i dok je bio abadžija, toga dana nije radio. Čak ni u boj nije išao nedeljom, izuzimajući neki iznenadni turski napad. Uvek, kad bi nešto počinjao, prvo bi se prekrstio i rekao: “Bože, pomozi!”
Narod se okupio i kod Glavaševe kolibe, u čijoj je blizini ove godine obnovljen izvor Buline vode. Ovaj kraj oduvek je smatran znamenitim, zbog spleta događaja koji su presudno uticali da Glavaš promeni svoj život. Mnogi smatraju da je tu došlo i do preokreta srpske istorije.
Veliki vojvoda Stanoje Glavaš imao je u vrlo cenjenoj familiji Dabići, u Glibovcu, jednu veoma lepu devojku koja se zvala Mileva. Neki izvori tvrde da je sa njom bio veren, što znači da je najozbiljnije nameravao da se oženi devojkom.

Leta 1783. godine, Mula aga iz Hasanpašine Palanke sa starim Asanom i grupom zaptija, sakupljao je harač i desetak, pa udari i na kuću Milevinog oca, u Dabiće. Kad je ugledao tako lepu devojku, a znajući da je Stanoje Glavaš bacio oko na nju, aga tu ostane da zanoći i Milevu pred očima roditelja na silu obeščasti.
Njen brat Relja se iskrade iz kuće i ode kod Stanoja, te mu sve ispriča. Glavaš je bez velikog premišljanja odlučio da ubije sve Turke. Odmah je po noći poslao Relju da dovede njegove najbolje drugove Deli Marka, Bigu Panteliju i Miliju Stevanovića. Stanojeva majka Marica koja se tu zatekla, pošto je došla iz Selevca da bi obišla decu, dala mu je blagoslov i rekla da će to biti ne samo osveta za Milevu, nego i za oca Dimitrija.
Stanoje je sa drugovima napravio zasedu i tako su ostali da čekaju Turke. Kad su ujutru naišli, on uzviknu: “Za mnom, sa nama je Bog!” i svi istrčaše. Na prepad su ubili Mula agu, starog Asana i šest zaptija. Samo je jedan Turčin ostao živ, ali teško ranjen. Glavaš ga je privezao za konja i poslao Hasan-paši u Palanku da javi šta je uradilo ono “Dimitrijevo pašče”. Pošto je ovo čula Mula agina bula, dotrčala je odmah na mesto borbe da bi se uverila u istinu. Videvši svog agu kako krvav leži pored jednog izvora vode, ona je presvisla od bola i pala mrtva pored njega.

Hasan paša je doneo odluku da organizuje hajku na Stanoja Glavaša i njegove drugove, pa je zbog toga Glavaš odlučio da odu u šumu. Odmetnuli su se u hajduke i dali reč da će se do kraja života svetiti Turcima. Stanoje je svoju kuću, radnju i imanje prepustio bratu Đoki i sestri Stani. Kasnije je učestvovao u Prvom srpskom ustanku i do kraja ostao veran voždu Karađorđu.
Izvor pored kojeg se dogodilo ubistvo Turaka i bulina smrt, nazvan je Buline vode. Zanimljivo je da ovaj izvor nikada nije presušio. Veruje se da je to Božja volja, jer je Stanoje Glavaš zbog tih okolnosti započeo borbu za slobodu srpskog naroda. Mnogi veruju i da je voda začarana, da večno traje. Uvek je ima u izobilju, bistra je i pitka. Mnogi svrate da se napiju, umiju i odmore u velikoj hladovini. Tvrde da im je taj dan srećan u životu.

Žene i potomstvo
Stanoje Glavaš se dva puta ženio. Jedna žena mu je bila Stana iz Bukovika, neka Karađorđeva rođaka, a druga je bila Mara iz Varvarina. Sa Marom je imao troje dece, a potomstvo je ostavio preko kćeri Milje i unuke Perke. Danas postoji daleko brojnije potomstvo iz braka sa Stanom, preko sina Vasilija i unuka Luke.

Osvetio i oca
Ubistvom Turaka, Glavaš je osvetio svoju verenicu Milevu, ali i oca Dimitrija. Njegov otac je umro sa četrdeset godina, jer su ga Turci, 1777. godine, prilikom sakupljanja harača, naočigled cele porodice, na smrt pretukli. Turke su predvodili Mula aga i stari Asan iz Palanke.
Događaj na Bulinim vodama u Glibovcu ima istorijski značaj. Bila je to prva puška u ovom delu Jasenice, ispaljena na Turke, koja je nagovestila žestok oružani otpor ugnjetene raje i ustanak za konačnu slobodu.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 27 Feb - 22:59:42



Suze Bogorodice Trojeručice

Pre krvoprolića koja su zadesila našu zemlju 90tih godina, proplakala je prva ikona u manastiru Slanci. Prisutni vernici jasno su videli da se iz oka Majke Božije skotrljala suza koja je ostavila jasan trag. Dotičnog dana zapaženo je da su i oči Isusa Hrista sa iste ikone suzne.

"Ikona je kopija Hilandarske Trojeručice, donesena je iz manastira Hilandara prlikom obnove ove svetinje", pričao je za novine tadašnji starešina manastira Sv. Arhidjakona Stefana u Slancima, sindjel Hadži Avakum Gaji. "Na njoj se dogodilo čudo Božije na Preobraženje 1989. godine. Pre početka Svete liturgije, na jutrenju, primetio sam kadeći ikonu Presvete Bogomajke, trag u vidu kapi sa njenog čela koji dotiče do ikone Spasiteljeve. Kada smo se bolje zagledali uočili smo i krst na čelu Bogorodice". Istoga dana kada su primećene suze Majke Božije, jedan od vernika primetio je i suze u očima Isusa Hrista. "Iz oba oka Spasiteljeva potekle su suze" - objašnjava sindjel Haži Avakum. "Bilo je oko 11 časova, iz levog oka tekla je suza pored nosa, a iz desnog je takodje potekla i osušila se odmah ispod samog oka."

Iste godine na dverima, na dan Pokrova majke božje, od lika Majke skotrljale su se suze do Isusa u njenim rukama. Opet se ponovilo isto kao i na ikoni Trojeručice Hilandarske. Tragovi su i danas jasno vidljivi. Izgradjen u XVI veku, manastir Slanci nalazi se u blizini Beograda. Stanovnici Slanaca i obližnjeg Velikog Sela su poznati baštovani i medju glavnim su snabdevačima beogradskih pijaca. Manastir je smešten u jednoj uvali izmedju njiva prekrivenih plastenicima. Do njega vodi asfaltni put. Ne zna se tačno ko je i kada izgradio manastir Slance.

Uopšte, u blizini Beograda, koji je vekovima bio pod turskom vlašću sačuvano je malo tragova iz duhovnog života stare Srbije. Na osnovu oskudnih podataka koji su dostupni, može se pretpostaviti da je manastir podignut u drugoj polovini XVI veka. Prvi put u pisanim dokumentima pominje se 1666. godine i tada su u njemu boravili protosindjel Anatolije, proiguman Serafion Mileševac i Jeftimije Zografac. Po usmenom predanju podignut je 1404. godine, a pre toga na istom mestu nalazio se manastir posvećen Vavedenju.

Manastir je, izgleda porušen 1690. godine kada je Arsenije III Čarnojević prešao u Austriju. Sa Arsenijem izbegli su i Slanački kaludjeri i naselili se u manastiru Kuveždinu, gde su ostali sve do početka Austrijske okupacije Srbije 1718. godine. Oslobodjenje od Turaka nije, medjutim , ispunilo očekivanja srpskih kaludjera. Srpski narod sreo se tada sa dobro organizovanom katoličkom propagandom raznih monaskih redova koje je sveta stolica poslala u Srbiju sa zadatkom da pounijate Srbe.

Turci su za sobom, posebno u okolini Beograda ostavili ruševine crkava i manastira, koje je narod odmah počeo da obnavlja. Tadašnjem mitropolitu Mojsiju Petroviću dobro su bili poznati zahtevi pape Klimenta XI , koji je odmah po Austrijskoj okupaciji Srbije zatražio da se Srbima "oduzmu šizmatički manastiri i ustupe rimokatolicima". Nova vlast činla je sve da zabrani obnovu porušenih crkava i manastira.

O stanju manastira Slanci zna se samo da je bio porušen i da je njegova obnova tekla dosta teško, zbog zabrana i zbog velike oskudice u Srbiji tih godina. Godine 1739. slanački kaludjeri još jednom su morali da napuste manastir i da pred Turcima koji su ponovo zaposeli Srbiju, spas potraže u Sremu. Pravi ponovni procvat počeće tek konačnim oslobodjenjem Srbije 1830. godine kada je Miloš Obrenović zadužio Joakima Vujića da sačini spisak oštećenja na hramovima širom Srbije. Oštećenja manastira Slanci bila su toliko velika da nikakva sanacija nije bila moguća pa je manastir srušen 1833. Koliko je veliki manastir bio, svedoči podatak da je od njegovog materijala podignuta crkva u obližnjem Velikom Selu i stara crkva u Mirijevu. Narod je ogradio manastirsku portu a mesto časne trpeze pokrio nadstrešnicom. Današnja kapela podignuta je 1900 godine. Skoro svi umetnički predmeti posle rušenja manastira preneti su u crkvu Velikog Sela.

Suze Isusove

Po rečima sindjela Hadži Avakuma, nije slučajno što su ikone proplakale. Kao da je time duhovno biće Srbije želelo da se oglasi i da najavi pogubne dogadjaje i, možda, nove nedaće i stradanja srpskog naroda. Fenomen suzenja ikona Bogorodice u pravoslavnom svetu nije redak ali je u manastiru Slanci došlo do pojave suza u Hristovim očima - što do sada nije zabeleženo. Takodje, jedna od ikona sa Hristovim likom počela je da ispušta mirisnu tečnost crvenkaste boje. "Iz trnovog venca na glavi Spasitelja potekla je tečnost na Duhove" - objašnjavao je sindjel Hadži Avakum. "Istovremeno se osetio i karakterističan miris.

U svim ovim dogadjanjima ima puno simbolike. Nije slučajno što je baš ovaj hram nadomak Beograda doživeo milost i znake Božije. Oni koji budu umeli protumačiće znake. Od žitelja Slanaca doznali smo da je poznato i nekoliko slučajeva izlečenja posle hodočašća manastiru. Takodje, selom kruže i priče o kaznama koje su stigle potomke onih koji su učestvovali u rušenju manastira. O tome se medjutim nerado govori, a sam starešina manastira samo je potvrdio da je sve zapisano u manastirskim knjigama i uzdržao se od komentara.

Za najveću vrednost manastira smatra se ikona Trojeručice Hilandarske. To je ujedno i jedan od najvrednijih darova koje je manastir Hilandar dao crkvama u Srbiji. Pre petnaestak godina u crkvi je, nepažnjom jedne vernice, izbio požar. Okolina ikone Trojeručice je u potpunosti izgorela ali je sama ikona na misterizan način ispala iz rama i odbačena dalje od vatre. Sve se završilo sa manjim oštećenjem u samom dnu ikone. "Da je kojim slučajem stradala ova vredna ikona" - veli sindjel Hadži Avakum - "mislim da ne bih preživeo bol. Možete samo zamisliti kako mi je bilo kada sam ujutru ugledao hram pun dima i radost kada smo iz njega izneli ikonu".

Eto, to je ukratko priča o manastiru koji se nalazi petnaestak kilometara od centra Beograda a za koji ni mnogi Beogradjani još nisu čuli. Čuda koja se ovde dogadjaju nesvakidašnja su i opominjuća. Fantastična je činjenica da u manastiru čak nekoliko ikona puštalo suze. Tako nešto nezabeleženo je i u srpskoj i u svetskoj javnosti. I, kao što tada reče starešina manastira, "čudo je, kao što i nije kada se bolje razmisli, da javnost jako sporo saznaje za ovaj biser". U novinama koje su opisale dogadjaj u Slancima (a bilo je to pre početka rata u SFR Jugoslaviji) preovladalo je mišljenje da je on najava velikih nedaća za srpski narod. Stari ljudi kazuju da su ikone u Srbiji plakale i pred Drugi svetski rat... A, šta su slanačke ikone predskazale, videli smo...

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 27 Feb - 23:16:08


Rusaljke - na razmedju svetova



"U pradavna vremena, kad žene vladahu nad ljudima, u ovom kraju behu dve kraljice: Zlatinka u Zviždu i Planinka u Homolju. Gospodarica Zvižda, Zlatinka, imadjaše dvor u Dubočkoj pećini, na Dubočkoj reci. Ona nošaše zlatnu haljinu; beše okićena zlatnim obocima i grivnama; kosu pozlaćivaše rastopljenim zlatom. Blago dobavljaše iz Peka: njeni ljudi danju potapaše ovčije kože u reku, a noću skidaše zlatno zrnevlje sa runa. Planinka imadjaše dvor na vrh Beljanice, sav od drveta i s krovom od srebra. Srebro dobavljaše od trgovaca, za ovce, kože i sir.

"Dve kraljice živehu u slozi: jedna drugu darivaše bogatim darovima. Ali dogodi se, obe se zagledaju u nekog momka i smrtno se zavade; dignu svoje ženske vojske jer tada ljudi ne ratovaše, i u strašnom boju izginu obe vojske. Al' nadvlada homoljska kraljica s devet preživelih vojnika. Ona zarobi zvišku kraljicu i postane jedina vladarka nad Homoljem i Zviždom. Hoteći da proslavi pobedu, kraljica naredi da se založe velike vatre, ispeku ovnovi i donesu ćupovi medovine. Onda povede kolo, s mladićem do sebe. Zlatinka sve to gledaše, obešena o bukvu iznad vatre. Uto neki preostali Zlatinkin vojnik odapne strelu i pogodi Planinku posred srca. Na samrti, Planinka izreče kletvu da žene u Dubokoj nikad više ne zažele muškarca. Ako li koja poželi muža, nek padne, k'o što su ona i Zlatinka pale. Kletva ostade. Žene u Dubokoj, kod Kučeva, vekovima padaju o Duhovima u kolu. Narod ih zove - padalice."

Ova prastara legenda, davno je zaboravljena. Ostalo je samo mutno sećanje na borbu dobre i zle kraljice, čija su se imena, tokom vekova izgubila. Jedino još kletva deluje, pa pojedine žene, takozvane rusaljke svake godine padaju u trans koji je, po verovanju, posledica useljavanja duhova - vila u njihovo telo. Trans je praćen potpunim odsustvom svesti, grčenjem mišića uz jaukanje i vrisak, i potpunom neosetljivošću na bol. Dr A. Kipers Sonenberg iz Berlina, početkom ovog veka vršio je istraživanja u ovom kraju. Eksperiment je pokazao, da žena u transu ne oseća bol prilikom zabadanja igala ispod noktiju.

Neki istraživači smatraju, da su rusaljke (pominju se u još u XIII veku) u vezi ne samo sa kultom zagrobnog života, već i poslednji tragovi kulta Kibele (velike majke bogova), frigijskog božanstva zemlje i plodnosti. U Srpskom mitološkom rečniku zabeleženo je da je naziv rusalje nastao od latinske reči rosalia (dan ruže), koja je iz Italije preneta medju balkanske narode, pa i medju Slovene. U vreme svečanosti rimskih ruža, Sloveni su prizivali svoja božanstva, a te su obrede zadržali i posle primanja hrišćanstva. Tako se naziv svetkovine ruža, odnosno proleća - rozalije, rusalje i rusalije -preneo na slovensko praznovanje duhova.

Običaj rusalja u Dubokoj i okolini, srodan je običaju nestenerida (anesterida) u bugarskoj oblati Kosti, nedaleko od zapadne obale Crnog mora. Ispitivanjima je utvrdjeno da rusalje i obredi oko njihovog budjenja iz zanosa postoje i u Tesaliji, Epiru i Trakiji koja se smatra kolevkom Dionisovog kulta, a priredjuje se za oživljavanje vegetacije u proleće. Danas se Duhovi praznuju tri dana (nekada devet) i sve je manje ljudi koji za taj dan oblače narodne nošnje. Ipak, žene za svaki slučaj i danas, tokom praznika Duhova, obavezno nose beli luk u džepu, jer se veruje da se duhovi koji opsedaju rusaljke boje belog luka.

Sam obred počinje davanjem pomana (daća) mrtvima. Iznose se stolovi sa hranom za dušu umrlih: kvasni hleb ukrašen krstom i raznim simbolima; pogača azima (bezkvasni hleb), proja, so, vino, rakija, pečenje, farbana jaja, koljivo, strukovi belog luka (protiv zlih duhova) i voštana sveća koja stalno gori. Posle ručka stvara se povorka koja kreće ka centru sela, a zatim kolo igra. Četiri, pet igrača ide uporedo kroz selo, na kraju povorke je muzika, na čelu kolovodja. Svi igrači imaju peškir prebačen preko ramena, ogledalce zakačeno za pojas. U jednoj ruci svako drži upaljenu sveću oko koje su zamotani pelin i beli luk, a u drugoj ruci nož. Kolo igra i peva pesmu rusaljki.

Kada žena padne u trans, počinje da se trese, uvija i grči. Ljudi je hvataju za ruke i noge i čvrsto drže da se za vreme napada ne bi povredila (u transu raspolaže neverovatnom fizičkom snagom). Posle pada rusaljke, oko nje se formira kolo, tri muškarca (kralja) i tri devojke (kraljice) a muzika svira neprekidno prastaru melodiju rusalja, pokušavajući da je čarobnom moći muzike probudi. Kolovodja u ruci drži isukani jatagan koji obično prelazi sa oca na sina, oko drške jatagana zavijeni su pelin i beli luk i ogledalce okačeno o pojas. Začelnik-kec, u ruci drži korice jatagana. Kolovodja tri puta jataganom načini krst iznad žene u transu. Kolo obigrava rusalju tri puta i tri puta je prenosi na tri različita mesta, pevajući pri tom neprekidno reči OP ŠA, JARA ŠA, Š'NKU DATE, JARA ŠA tačno odredjenim ritmom.

Posle trećeg prenošenja, kolovodja i kec prave krst od jatagana i korica jatagana iznad žene, polivaju je tri puta vinom, rakijom i vodom, a kada se počne polako vraćati svesti, kolovodja je sa prežvakanim pelinom i belim lukom u ustima poprska nekoliko puta po licu - po ustima, očima, da se duh koji ju je opseo istera i ona se osvesti. Tada je podignu na noge i nose je niz poljanu prema dubočkoj reci, gde je ponovo obigravaju tri puta i zapajaju vodom koju kolovodja (prvi kralj) zahvata iz reke i spušta niz korice noža, a začelnik - kec (drugi kralj) prihvata vodu šakama i njome tri puta zapaja rusaljku. Potom rusaljka oživi, vrati se svesti, ali se ne seća ničega što se dogadjalo tokom transa.

Doktor Radovan Kazimirović je zapisao u knjizi Tajanstvene pojave u našem narodu, da se "mnoge padalice plaše mogućnosti da ponovo padnu u trans, pa zbog toga traže leka u obližnjem manastiru Gornjak i Tumane, gde su neke od njih bile izlečene od padanja. Druge opet jedva čekaju da padnu u trans da bi na svetom mestu, zavetini, okajale prokletstvo, kakvo god ono bilo. Ali, ako padnu van svetog mesta, veruju da će biti nesposobne za posao cele godine. Ukoliko dodje do oduzetosti pojedinih ekstremiteta, ide se svešteniku i traži se Božija pomoć, jer se veruje da 'uzetost' jedino pop leči, a doktor ne".

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 27 Feb - 23:23:49

Sudbina ili nešto drugo

Ukletom automobilu ostale samo "oči"



Sudbina vozila u kome se ugasio život oca Jugoslavije, kralja Aleksandra Ujedinitelja, umnogome je slična njegovoj tvorevini

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 Kola%20kralja%20Aleksandra_1


U jesen 1934. godine, Aleksandar Prvi Karađorđević, kralj Jugoslavije, pobednik u Prvom svetskom ratu i ujedinitelj Južnih Slovena, uputio se u Francusku, u posetu saveznicima. Kraljev odlazak pratila je i jedna crna slutnja, pre nego što je brod Dubrovnik isplovio iz Bokokotorskog zaliva put Marselja. Istorija beleži da se u manastiru Savine, u Crnoj Gori, u kojem je kralj boravio neposredno pre odlaska u Francusku, odigrao krajnje čudan i neobičan događaj. Povlačenjem konopca na vratima manastira, kojim se pokreće zvono koje najavljuje posetioce, oglasilo se, takozvano "mrtvačko" zvono a ne liturgijsko, kakvo se obično čulo. Budući da je ondašnji vladika, a potonji srpski patrijarh Gavrilo Dožić bio svedok tog događaja, rekao je samo: "Ovo ne sluti na dobro"... I bi tako.

Zamena u poslednjem trenutku

Odavno nije tajna da je atentat na monarha bio dobro organizovan i zamišljen, a logistiku je imao i duboko unutar važnih službi francuske države. Samo jedan od dokaza za to je i automobil delaž, u kojem su se vozili jugoslovenski suveren i njegov domaćin, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Umesto planiranog vozila, u poslednjem trenutku organizatori su ubacili novi automobil, i to onaj gde postoji papučica sa koje se ulazi u zadnji deo vozila. To je, kasnije će se ispostaviti, atentatoru značajno olakšalo posao, jer se, oslonjen na ovakav način, našao licem u lice sa kraljem Aleksandrom i samo čudo je moglo da spasi žrtvu od metaka koje je uputio.

Prvi novinski izveštaji posle ovog događaja referišu da je ubistvo počinjeno iz parabeluma, a da je u kralja Aleksandra i Bartua ispaljeno deset metaka, za koje se ispostavilo da su bili fatalni po obojicu. Izveštaj u listu Vreme, koji je izašao odmah po atentatu, govori kako se u Marselju okupila gomila razdraganih ljudi koji su dočekali visokog zvaničnika. Ali...

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 Kola%20kralja%20Aleksandra_4_ubistvo

- Kralj je živeo na teritoriji Francuske svega 10 minuta - izveštava Vreme.

- Tek što je formirana povorka, koja je krenula sa marseljskog pristaništa u pravcu spomenika izginulim junacima, desio se zločin. Povorka se kretala brzinom od osam kilometara na čas...

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 Kola%20kralja%20Aleksndra_5_ubistvo2

Slična sudbina kralja i auta

Kako to život zna da udesi, sudbina kraljevog automobila bezmalo je ista kao i sudbina njegovog kraljevstva. Kraljevina Jugoslavija potrajala je posle smrti monarha svega još nekoliko godina, do Drugog svetskog rata. Uz sve ironije koje istorijski ćorsokaci umeju da donesu na balkansku vetrometinu, još jedna spada u red vrhunskih, sarkastičnih kurioziteta: kralj Aleksandar nema nikakav spomenik ni ulicu u Beogradu, gradu koji je bio njegova prestonica.

Da se vratimo automobilu. U znak pijeteta prema počivšem kralju, Francuzi šalju u Jugoslaviju vozilo u kojem je monarh okončao, i to železnicom, pa u Beograd stiže 1938. godine kompozicija sa neobičnim tovarom. To je bio delaž, koji je poslednji put vozio živog kralja.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 Kola%20kralja%20Aleksandra_7_delaz2

Prirodno, automobil je prebačen u Vojni muzej, gde je do rata čuvan kao jedan od najvažnijih eksponata. Kako to već na Balkanu biva, ni "mrtvom" vozilu ubijenog kralja nisu dali mira. Posle prevrata, u kojem komunisti u Jugoslaviji preuzimaju vlast, a sve što ima veze sa kraljem i kraljevinom sa besom, mržnjom i ponižavanjem odbacuju, automobil dobija novu, neočekivanu ulogu.

Vojska novoformirane države uzima delaž, uvidevši da je u voznom stanju, pa su mu smislili neočekivanu namenu. Kako je motorizacija posle rata bila u krajnje bednom stanju, a broj automobila minoran, ovaj auto dobio je novu ulogu. Pošto su mu delimično isekli zadnji deo i prilagodili ga novoj funkciji, predat je na korišćenje Domu Armije, u samom centru dojučerašnje kraljeve prestonice. Ali, ovog puta na najmizerniji način. Kako vozilo nekadašnjeg vođe, (pa makar on bio i ubijen u njemu) nije ni na koji način smelo da pokaže sjaj vremena koja su prethodila revoluciji, automobil je bio određen da - prevozi burad sa pomijama, od neutrošene hrane u Domu Armije.

Bedno ponižavanje za sve što je imalo dodir sa kraljevinom kulminiralo je nekoliko godina kasnije, kada je delaž i konačno posrnuo pod teretom godina i pomija. Uskoro je bačen na otpad ispod Kalemegdana. Otužno napušten, urnisan, nikome potreban, svima suvišan... Sasvim slučajno, pored otpada je prolazio tih dana Bratislav Petković, današnji direktor i vlasnik Muzeja automobila, jednog od nalepših, ali i najromantičnijih muzeja u Beogradu. Oduvek potpuno posvećen "čudu motorizacije", prepoznao je kraljevski automobil i preneražen video da sa ostarelog vozila lokalni skupljači starog gvožđa već skidaju mesingane delove, nadajući se da će ih dobro unovčiti. Uznemiren, zbunjen, ali srećom brz i vispren, dokopao se prvog bonseka i uspeo da spase makar ono što se spasti može - farove.

Ugašena svetla

U Muzeju automobila u Ulici Majke Jevrosime u Beogradu, u vitrini stoje dva fara, simbolički pokazujući vreme kad su "ugašena". Malo kome je poznato da su oni delovi vozila u kojem je ubijen poslednji kralj Jugoslavije. Nije to neko čudo. I mi, koji živimo u Srbiji, često ne možemo dovoljno dobro da "osvetlimo" vreme koje je iza nas, u tako bliskoj prošlosti koju tako teško razumemo.

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 Kola%20kralja%20Aleksandra_6_farovi

Ovaj auto, od kojeg su ostala dva svetla, samo je simbol mraka u koji često zapadamo. Kao što oči bez čoveka ne vide, tako ni svetla bez automobila nisu mnogo više nego omanja gomila gvožđa i stakla. Ona nas upozoravaju: kako se ponašamo prema prošlosti, tako nam budućnost vraća.



Nedoumica

Ako ste se obrecnuli na novinarsku tvrdnju i zaključili kako u glavnom gradu postoji Bulevar kralja Aleksandra, složićemo se da u Beogradu postoji bulevar koji nosi ovo ime, ali ta ulica nije ponela ime po počivšem kralju ubijenom u Marselju, već po Aleksandrovom prethodniku Obrenoviću, koji je takođe napustio svet na nasilan način.



Predanja i činjenice

Nekoliko predanja i svedočanstava o pogibiji suverena ostalo je kao neverovatan, zloslutni pratilac ove čudne priče. Zabeleške iz 1934. godine govore da je kraljica Marija savetovala muža da navuče pancir, što je on oštro odbio rečima kako "nema smrti bez sudnjega časa." Ipak, a to je preneo ondašnji list Pravda, najslikovitija scena bila je kada je telo već ubijenog kralja vraćano ka Jugoslaviji. Koliko je verovati ovom predanju, ostavljamo čitaocima na procenu, ali je njegova slikovitost više nego brutalna. Naime, kada se brod Dubrovnik vraćao, dok je plovio pored albanske obale, veliki talasi su udarima odvaljivali značajan deo peščane obale iz koje su počele da izviru - ljudske kosti. Brzo je zaključeno da je to jedna od masovnih grobnica srpskih vojnika koji su ovuda pokušali da se probiju do Grčke, u strašnoj golgoti tokom prelaska Albanije. Tako je ova morbidna koincidencija simbolično prikazala pozdrav umrilih vojnika počivšem kralju.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pet 25 Mar - 14:09:34


Легенда о граду Китежу

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 Kitezh

У самом средишту Русије, Њижегородском крају, налази се језеро Светлојар -- бисер руске природе. То језеро каткад називају малом руском Атлантидом: његова историја је прожета легендама.

Главна светлојарска легенда говори о невидљивом граду Китежу. Легенда гласи: у Ветлушким шумама постоји језеро. Смештено је у шумском честару. Плаветне воде језера су даноноћно непомичне. Тек изретка благо мрешкање пређе преко њега. Има дана када до тихих обала допиру отегнуто певање и удаљена звоњава.

У давна времена, још пре доласка Татара, велики кнез Георгиј Всеволодович је на Волги саградио град Мали Китеж (садашњи Городец), а потом, „прешавши тихе и зарђале речице Узолу, Санду и Керженец“, избио на Љунду и Светлојар на „врло прекрасно“ место где је подигао град Велики Китеж. Тако се на обали језера појавио Китеж-град. Усред града се уздизало шест црквених купола.

Дошавши у Русију и освојивши многе наше земље, Бату-кан је чуо за славни Китеж-град и устремио се на њега са својим хордама…

Када су „зли Татари“ стигли до Малог Китежа и у великом боју убили кнежевог брата, он се сакрио у новосаграђеном шумском граду. Заробљеник Бату-кана Гришка Кутерма је, не издржавши мучење, одао тајне стазе до Светлојара.

Татари су попут олујног облака опсели град и хтели да га силом заузму, али када су избили на његове зидине, запрепастили су се. Житељи града не само што нису изградили никаква утврђења, него чак нису ни намеравали да се бране. Житељи су се молили за спас, пошто од Татара ништа добро нису могли очекивати.

И чим су Татари јурнули на град, из земље су изненада покуљали извори богати водом, и Татари су се у страху повукли. А вода је само надолазила и надолазила…

Када се жубор извора утишао, уместо града су се видели само таласи. У даљини је светлуцала усамљена купола саборне цркве са блиставим крстом у средини. Она је полагано тонула у воду.

Ускоро је нестао и крст. Сада постоји пут до језера који се зове Батуова стаза. Она може довести до славног града Китежа, али не сваког, већ само оне чистог срца и душе. Отада је град невидљив, али читав, а посебно праведни могу у дубини језера видети пламичке литија и чути слатку звоњаву његових звона.

vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Pon 4 Apr - 15:59:36

Легенда о манкуртима,

Ово је одломак из чувеног дела киргиског писца Чингиза Ајтматова ''И дуже од века траје дан'', једног од најбољих романа ХХ столећа. Главни јунак, Једигеј, живи у малом степском насељу Боранли, као домаћин на свом имању и истовремено као радник на прузи која пролази кроз огромне и пусте степе Казахстана. Упркос јакој идеолошкој индоктринацији у доба Совјетског савеза, Једигеј је један од последњих људи који држи до старих обичаја и вредности свога народа, не заборављајући његову прошлост и митове. Један од тих митова је и Легенда о манкуртима, несрећним бићима над којима су Жуањжуани, древни освајачи степа, примењивали сурову технику разарања ума, душе и памћења, како би заробљенике претворили у нарочит тип апсолутно послушних робова. Тај мит, упркос старини, у Једигејевој свести искрсава као велики симбол новог времена, где се суптилнијим технологијама, али ништа мање сурово, људи претварају у неку врсту модерних манкурта, односно бића без корена, памћења, порекла, рода и имена. На путу до удаљеног гробља Ана-Бејит, где се на челу са Једигејем запутила погребна поворка да би сахранили његовог пријатеља Казангапа, Једигеј се у вези са манкуртима присећа и потресне приче о Најман-Ани, по којој је старо гробље и добило име.

Гробље Ана-Бејит имало је своју историју. Предање је почињало тиме да су се Жуањжуани, који су сарозеке освојили у давним временима, изузетно сурово опходили према заробљеним ратницима. Ако би им се указала прилика, они су их продавали као робље у суседне крајеве, што је сматрано срећом за заробљеника, јер је продати роб могао пре или после да побегне у завичај. Чудовишна судбина чекала је оне које су Жуањжуани задржавали као своје робове. Они су уништавали памћење роба грозним мучењем – стављањем шире на главу жртве. Обично би та судбина задесила младиће заробљене у бојевима. Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до корена. За то време, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи Жуањжуани би заклали у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најпре би одвојили најчвршћи и најприонљивији део око врата. Пошто би ту кожу с врата поделили на парчад, одмах би је, онако врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила –нешто слично као савремена капа за пливање. То је значило – навући ширу. Онај ко би био изложен таквој процедури или би умирао, не издржавши мучење, или би за цео живот остајао без памћења, претварао се у манкурта – роба, који се не сећа своје прошлости. Кожа с врата једне камиле била је довољна за петнаест шира. После навлачења шире сваки осуђеник био би стављен у дрвени јарам, да, искушеник, не би могао главом дотаћи земљу. У таквом стању одвожени су што даље од настањених места, како не би до људи допирали њихови очајнички урлици, и остављани су тамо у пољу, везаних руку и ногу, на припеци, без воде и без хране. Мучење је трајало неколико дана. Само су појачане страже на одређеним местима чувале прилазе у случају да саплеменици заробљеника покушају да их спасу, док су живи. Али до таквих покушаја долазило је веома ретко, јер се у отвореној степи примећивало свако кретање. И ако би касније стигао глас да су тог и тог Жуањжуани претворили у манкурта, онда чак ни његови најрођенији нису хрлили да га спасу или откупе, јер би то значило вратити страшило од пређашњег човека. Само се једна мајка, најманска, остала у предању под именом Најман-Ана, није помирила са сличном судбином свог сина. О томе прича сарозечка легенда. И отуд назив гробља Ана-Бејит – За покој матере.

Остављени у пољу на грозно мучење, они би већином страдали на сарозечком сунцу. Од петорице-шесторице један или двојица би преживели. Страдали би не од глади, не чак ни од жеђи, већ од неподношљивих, нељудских мука које им је причињавала сирова камиља кожа која се сушила и стезала на глави. Неминовно се смањујући под зрацима сунца које је пржило, шире су стискале, стезале обријану главу роба попут железног обруча. Већ другога дана почињала би да пробија обријана коса мученика. Јака као жица и права азијатска коса каткад би урастала у сирову камиљу кожу, а у већини случајева, не налазећи излаз, длаке би се повијале и поново крајевима урастале у кожу главе, причињавајући још веће патње. Последња тешка преживљавања била су праћена потпуним помућивањем разума. Тек петога дана Жуањжуани су долазили да провере да ли је ко од заробљеника преживео. Ако би затекли живог макар и једног напаћеног мученика, сматрано је да је циљ постигнут. Њега су онда појили водом, ослобађали окова и полако му враћали снагу, стављали на ноге. То је био тај роб – манкурт, насилно лишен памћења и стога веома цењен, вредео је колико десет здравих сужњева. Чак је постојало и правило – у случају да роб-манкурт буде у међусобним размирицама убијен, откуп за такву штету био је трипут већи него за живот слободног саплеменика.

Манкурт није више знао ко је, из којег је рода и племена, није знао своје име, није се сећао детињства, оца и мајке – једном речју, манкурт се није осећао као људско биће. Лишен поимања властитог ''ја'', манкурт је са гледишта користи поседовао низ преимућстава. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бекство. За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су биле туђе побуде за бунт, непокорност. Он није познавао такве страсти. И зато није ни било потребе да се он чува, да се држи стража, а још мање да се сумња у тајне замисли. С другима није ступао у општење. Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао. Зато је поверене задатке испуњавао слепо, усрдно, неуморно. Манкурте су обично терали на најтеже, најпрљавије радове или их стављали на најнепријатније, најмучније послове који траже тупо стрпљење. Само је манкурт могао да издржи бескрајну глувоћу и безљуђе сарозека, непрестано на катуну камиљег крда. Он, један, замењивао је на таквој удаљености множину радника. Ваљало је само снабдети га храном – и тада је он без смене остајао на послу и зими и лети, самоћа му није падала тешко и није се жалио на оскудицу. Господарево наређење било је за манкурта изнад свега. За себе, пак, осим хране и прња, колико да се не смрзне у степи, ништа није тражио...

Кудикамо је лакше одрубити главу заробљенику или нанети му какво друго зло да би се застрашио његов дух, неголи одузети човеку памћење, разорити разум у њему, ишчупати корен онога што остаје у човеку до последњег његовог даха, као његова једина тековина која одлази с њим и која је недоступна другима. Али номадски Жуањжуани, изневши из своје сићушне историје најсуровији вид варварства, посегнули су за том скровитом човековом суштином. Нашли су начин да одузимају робовима њихово живо памћење, наносећи тако човековој природи оно најтеже од свих замисливих и незамисливих злодела. Није случајно Најман-Ана, наричући за сином претвореним у манкурта, рекла у наступу туге и очајања:

''Кад ти памћење твоје отеше, кад ти главу, чедо моје, стезаху као орах клештима, стискајући лобању лаганим витлом камиље коже која сахнијаше, кад ти обруч невидљиви на главу навукоше, тако да ти из очињих дупљи искакаху очи сукрвицом страха наливене, кад те на бездимном огњу сарозека самртничка жеђ моријаше и не беше капи да с неба пане – да л сунце које свима живот дарује поста за те мрска, заслепљујућа звезда, најцрња од свих звезда на свету?''

''Кад, раздиран болом, твој вапај очајнички лебдијаше над пустињом, кад урличући и трзајући се мољаше Бога данима и ноћима, кад помоћ ишчекиваше од равнодушнога неба, кад грцајући у бљувотини коју изрига тело у мукама, и ваљајући се у грозној нечисти што избаци из себе тело скврчено у грчевима, кад се гасијаше у смраду том, губећи разум што га облаци мушица изједаху – да л прокле ти последњим снагама Бога што нас сазда у свету који он сам напусти? Кад сумрак помрачења прекри занавек мучењима обогаљени разум, кад памћење твоје силом разлучено у неповрат, губљаше оно што га везиваше за прошлост, кад ти у распомамљеном трзању тонуше у заборав материн поглед, хук речице под брегом, где се играше у летњим данима; кад име своје и име свога оца изгуби у разореној свести, кад ти ликови људи међу којима ти одрасте утонуше у таму, и име девице се угаси, што се теби чедно осмехиваше – зар ти тада, падајући у бездан заборава, не прокле матер своју страшном клетвом што се осмели зачети те у утроби својој и родити на овај божји свет зарад тога дана?...''

Ова прича односила се на она времена када су Жуањжуани, потиснути из јужних предела номадске Азије, нагрнули на север и, освојивши задуго сарозеке, водили непрекидне ратове како би проширили своје поседе и пленили робове. У прво време, користећи се изненадношћу најезде, у земљама које су лежале уз сарозеке они су много људи заробили, међу њима жена и деце. Све су их отерали у ропство. Али отпор туђинској најезди је растао. Почели су огорчени сукоби. Жуањжуани нису имали намеру да се повуку из сарозека, већ, напротив, да се што више утврде у тим пределима пространим за сточарство. Староседелачка племена се пак нису мирила с таквим губитком и сматрала су својим правом да пре или после протерају освајаче. Било како било, тек веће или мање борбе вођене су с променљивим успехом. Али и у тим исцрпљујућим ратовима било је тренутака затишја.

У таквом једном затишју трговци који су с караваном робе дошли у најманске земље, причали су, седећи за чајем, како су прошли поред сарозечке степе без посебних сметњи крај кладенца од стране Жуањжуана, и поменуше да су у сарозекама срели једног младог пастира који је чувао велико крдо камила. Трговци заподенуше разговор с њим, кад се испостави да је он манкурт. Наизглед здрав, никад се не би помислило шта је од њега учињено. Зацело негда није био гори од осталих, и разговоран и бистар, и још сасвим млад, уснице су му се тек почеле гаравити, и у телу није ружан, а проговориш ли с њим реч-две – као да је јуче рођен, не памти, сиромах, не зна име ни своје, ни очево, ни материно, ни то шта су с њим учинили Жуањжуани, ни одакле је, не зна. Што год га упиташ – ћути, одговара само ''да'', ''не'' и све време се држи за капу дубоко натучену на главу. Јест' да је грехота, али људи се смеју и богаљима. Код тих речи подсмехнуше се томе што има, ето, и таквих манкурта, код којих камиља кожа местимице заувек прираста за главу. За таквог манкурта горе од сваке казне је ако га застрашиш: хајд да ти то одлепимо с главе. Отимаће се као дивљи коњ, али неће допустити да га такнеш по глави. Такви капу не скидају ни дању ни ноћу, с њом и спавају... Али, наставили су трговци, шалу на страну, свој посао манкурт добро обавља – будно мотри док се караван довољно не удаљи од места где је пасло његово крдо камила. А један од гонича одлучи да се мало пошали с манкуртом на растанку:

- Чека нас далек пут. Коме да пренесемо поздрав, којој лепотици, у којој земљи? Говори, немој крити. Чујеш ли? Да јој, можда, предамо марамицу у твоје име?

Манкурт је дуго ћутао гледајући у гонича, а онда је изустио:

- Свакога дана гледам у месец, а он у мене. Али сами се не чујемо... Тамо неко седи...

Том разговору у јурти присуствовала је и жена која је разливала чај трговцима. Била је то Најман-Ана. Под тим именом остала је у сарозечкој легенди.

Најман-Ана се ничим није одала пред гостима који су навратили. Нико није приметио како ју је чудно погодила та вест, како се наједном изменила у лицу. Желела је подробније да се распита код трговаца за тог младог манкурта, али се баш тога уплашила – да сазна више од онога што је речено. И умела је да оћути, угушивши у себи немир који се јавио, као рањену птицу која крикну... За то време разговор се повео о нечем другом, никоме више није било до злехудог манкурта, зар је мало таквих случајева у животу, а Најман-Ана је све време покушавала да савлада страх који је беше обузео, да стиша дрхтај у рукама, као да је стварно угушила ону птицу што крикну у њој и само још дубље навуче на очи црну коротну мараму која је већ одавно постала обична на њеној оседелој глави.

Караван трговаца убрзо оде својим путем. И у тој бесаној ноћи Најман-Ана схвати да јој неће бити покоја док не нађе у сарозекама оног пастира-манкурта и не увери се да то није њен син. Та мучна, грозна мисао поново оживе у материнском срцу које се већ давно беше притајило у нејасном осећању сумње да је њен син пао на бојном пољу... И боље је било, наравно, двапут га сахранити него овако се раздирати, осећајући несмањени страх, несмањени бол, несмањену сумњу.

Њен син беше убијен у једном од бојева са Жуањжуанима у сарозечкој земљи. Муж јој погибе годину дана пре тога. Виђен и славан човек беше међу Најманима. Потом син крену у први поход, да освети оца. Изгинули се нису смели остављати на бојном пољу. Рођаци су били дужни да донесу његово тело. Али показало се да то није могуће учинити. Многи су у том страшном боју видели, кад су се ухватили у коштац с душманином, како је он, њен син, пао на гриву коња, а коњ, жустар и уплашен од хука битке, понео га је. И тада је он пао са седла, али се нога заглавила у стремену и он је као мртав висио коњу са стране, а коњ, избезумљен од страха, одвукао је највећим галопом његово беживотно тело у степу. За несрећу, коњ је појурио на непријатељску страну. Не обзирући се на крвави бој који је био у пуном јеку, када је свако био дужан да буде на бојном пољу, двојица саплеменика јурили су за њима, да их сустигну како би на време шчепали помахниталог коња и зграбили тело убијеног. Али из одреда Жуањжуана, који су се налазили у јарузи, у заседи, неколико њих с перчинима, на коњима и уз крике пресекоше им пут. Једног од Најмана стрела погоди у трку, а други, тешко рањен, окрену натраг и једва успе да дојаше до својих, те се сруши на земљу. Овај случај помогао је Најманима да на време открију одред Жуањжуана у заседи, спреман да нанесе бочни удар у најодсуднијем тренутку. Најмани се хитро повукоше како би се прегруписали и поново бацили у бој. И, наравно, никоме није више било до тога шта се догодило с њиховим младим ратником, са сином Најман-Ане... Рањени Најман, онај што је успео да дојаше до својих, причао је после, кад су они јурнули за њим, коњ који је повукао њеног сина брзо се изгубио из вида у непознатом правцу...

Неколико дана узастопце излазили су Најмани у потрагу за телом. Али ни погинулог, ни његовог коња, нити његово оружје, нити какве друге трагове нису могли да открију. У то да је он погинуо, нико није сумњао. Чак и да је био рањен, он би за то време умро у степи од жеђи или губитка крви. Неко време су туговали, нарицали што њихов млади сродник остаде непокопан у безљудним сарозекама. Била је то срамота за све. Жене, које су нарицале у јурти Најман-Ане, прекоревале су своје мужеве и браћу, запевајући:

- Искљуваше га стрвинари, развукоше га шакали. Како смете после тога да ходате с мушким капама на главама!...

И за Најман-Ану потекоше пусти дани на опустелој земљи. Схватала је она, у рату људи гину, али помисао да је њен син остављен на бојном пољу, да његово тело није предато земљи, није јој давала мира ни спокоја. Раздирале су мајку горке, непресушне мисли. А није имала коме да их каже, да олакша тугу, и није имала коме да се обрати, до самоме Богу...

Да би забранила себи да мисли о томе, она је морала сопственим очима да се увери да је њен син мртав. Ко би тад могао да спори вољу судбине? Највише ју је узнемиравало то што се синовљев коњ изгубио без икаквог трага. Коњ није био погођен, коњ је у страху почео да јури. Као и сваки коњ из крда, пре или после, он се морао вратити свом крају и довући за собом леш коњаника о стремену. И тада би се она, колико год то било страшно, исплакала, искукала, наднела над земне остатке и, парајући лице ноктима, рекла све о себи, несрећници и проклетници, тако да би и горе на небу Богу било мучно, само ако он разуме иноказање. Али зато не би никакве сумње носила у души и за смрт би се припремала мирно, очекујући је сваки час, не хватајући се, не задржавајући се чак ни у мислима, да продужи свој живот. Али синовљево тело није нашла, а коњ се није вратио. Сумње су раздирале мајку, а саплеменици су полако почели да заборављају, јер сви губици с временом отупљују и подлежу забораву... само се она, мати, није могла да смири и заборави. Њене мисли вртеле су се све у једном истом кругу. Шта се десило с коњем, где је остала опрема, оружје – по њима би макар посредно могла да утврди шта се догодило са сином. Јер, могло се десити да су га пресрели Жуањжуани негде у сарозекама кад је он већ посустао и пустио да га ухвате. Један коњ више с добром опремом је такође плен. Како су поступили тад са њеним сином који се вукао на стремену – јесу ли га закопали у земљу или су га бацили да га степске звери растргну? А шта ако је био жив, ако је још неким чудом био жив? Јесу ли га дотукли и тиме прекратили његове муке, или пустили да издише на пустом пољу, или?... А шта ако?...

Сумњама не беше краја. И када су трговци, у пролазу, за чајем поменули младог манкурта којег сретоше у сарозекама, нису ни слутили да су тиме бацили искру у напаћену душу Најман-Ане. Њено срце је замрло у немирном предосећању. И мисао, да би то могао бити њен изгубљени син, све је више, све упорније, све јаче овладавала њеним умом и срцем. Мати је схватила да се неће смирити док не пронађе и не види тог манкурта, и не увери се да то није њен син.

По тим полустепским обронцима најманских катуна протицале су речице с каменитим дном. Целу боговетну ноћ ослушкивала је Најман-Ана жубор воде што је протицала. О чему јој је говорила вода, у којој је било тако мало сазвучја с њеним пометеним духом? Жудела је за смирењем. Да се наслуша и насити звуцима текуће воде, пре но што крене у глуву ћутњу сарозека. Мати је знала како је опасно и ризично кренути сам у сарозеке, али није желела никога да посвети у своју замисао. Нико то не би схватио. Чак ни њени најближи не би одобрили њену намеру. Како може кренути у потрагу за давно убијеним сином? И ако је пуким случајем остао жив и претворен у манкурта, утолико је бесмисленије тражити га, узаман раздирати срце, јер манкурт је само спољни омотач, пуњено страшило од пређашњег човека...

Ноћ уочи поласка неколико пута је излазила из јурте. Дуго је загледала, ослушкивала, покушавала да се сабере, среди мисли. Поноћни месец био је високо изнад главе на безоблачном небу, бацајући на земљу једнаку млечно-бледу светлост. Мноштво белих јурти, раштрканих на разним местима, по подножју увала личило је на јата крупних птица које су заноћиле ту, на обалама шумних речица. Поред аула ( врста номадског насеља – прим. прир.), тамо где су били торови за овце и даље, у долинама где су пасли табуни коња, чуо се псећи лавеж и нејасни гласови људи. Али највише од свега Најман-Ану су у само срце погађали гласови девојака које су певале, бдијући крај торова на оближњем крају аула. И сама је негда певала те ноћне песме... У тим крајевима боравили су сваког лета, колико се сећа, откако је овамо испрошена. Цео живот протекао је у тим крајевима: и кад је породица била бројна, кад су поставили ту четири јурте наједном – једну кухињску, једну гостинску и две за свакодневни живот – и после, након најезде Жуањжуана, кад је остала сама...

Сада је и она остављала своју усамљену јурту... Још синоћ се спремила за пут. Снабдела се храном и водом. Воде је узела што је могла више. Узела је воде у две мешине за случај да јој не пође за руком да одмах пронађе кладенце у сарозечким крајевима... Још од синоћ је стајала у близини јурте камила Акмаја, везана за дирек. Њена узданица и сапутница. Би ли она могла да се одважи и крене у сарозечку глувину да се није уздала у снагу и брзину Акмајину! Те године Акмаја није била стеона, одмарала се после два коћења и била је у одличној јахаћој форми. Мршава, дугачких јаких ногу, с гипким табанима још нераширеним и неискривљеним од претеране тежине и старости, с паром снажних грба и на мишићавом врату лепо усађеном сувом, складном главом с покретљивим, као крила од лептира, танким ноздрвама које су вешто узимале ваздух у ходу, бела камила Акмаја стајала је много, колико читаво крдо. За такву хитрицу у пуној снази давали су десетине жустрог подмлатка, да би добили потомство од ње. Било је то последње благо, златна женка, у рукама Најман-Ане, последњи спомен на њено негдашње богатство. Остало се расуло, отишло као у ветар. Дугови, четрдесетодневне и годишње аше – парастоси за изгинуле... За сина, за којим је сад кренула у потрагу из предосећања, од безмерне туге и жалости, недавно је одржала последњи парастос на коме се силан свет искупио, сви Најмани из ближе околине.

У освит, Најман-Ана је изишла из јурте, већ спремна за пут. Излазећи, застала је на прагу, прислонила се уз врата, замислила, погледом прелазећи преко уснулог аула пре но што ће га напустити. Најман-Ана, још увек витка, лепа као некада, била је одевена како и приличи за такав далек пут. На себи је имала цокуле, шалваре, прслук без рукава поврх хаљине, а преко рамена слободно јој је висио огртач. Главу је повезала белом марамом чије је крајеве закопчала на потиљку. Тако је одлучила у својим ноћашњим размишљањима – кад се већ нада да ће сина видети живог, чему онда црнина. А не збуде ли се нада, још има кад да стави на главу вечну црну мараму... Сумрачно јутро скривало је поседелу косу и трагове дубоке туге на материном лицу – боре дубоко утиснуте у тужно чело. Очи јој се у трену овлажише и она с тешком тугом уздахну. Да ли је мислила, или слутила, шта ће све да преживи. Али се одмах прибрала. ''Ашвадан ља ила хиљ ала'', прошаптала је први редак молитве ( Нема Бога до Бога ) и с тим се одлучно упутила ка камили, спустила је на савијена колена. Искезивши се по обичају, тихо режећи као да прети, Акмаја се полако спусти грудима на земљу. Пребацивши хитро бисаге преко седла, Најман-Ана се попе и узјаха камилу, понука је, ова устаде, исправљајући ноге и узносећи истог часа господарицу високо изнад земље. Акмаја је разумела – пут је чека...

Нико у аулу није знао за одлазак Најман-Ане и, сем поспане слушкиње усвојенице која је сваки час зевала широм отварајући уста, нико је није у том часу испратио. Још је синоћ рекла да иде својим торкунима – рођацима док је била девојка – да се погости и да ће отуда, ако буде хаџија, кренути с њима у кипчачку земљу, да се поклоне храму светог Јасаве...

Кренула је веома рано да јој нико не би досађивао запиткивањем. Удаљивши се од аула, Најман-Ана је окренула пут сарозека, чија се нејасна даљина тек назирала у непомичној пустоши пред њом...

Једнолично, тихо завијајући у ходу и готово нечујно стружући ногама, грабила је широким касом бела камила Акмаја по увалама и равницама велике сарозечке степе ко зна који дан, а господарица ју је једнако нагонила и пожуривала по врелим, пустим крајевима. Тек би се пред ноћ заустављале крај ретких кладенаца. А изјутра би се поново дизале у потрагу за великим крдом камила, изгубљеним у бесконачним сарозекама. Ту, у том делу сарозека, недалеко од пешчаног обронка Малакумдичап, који се километрима простирао, наишли су трговци који су туда недавно пролазили на оног пастира-манкурта, којег је сад тражила Најман-Ана. Ево већ други дан како крстари око Малакумдичапа, страхујући да не набаса на Жуањжуане, но колико год загледала, колико год претраживала, свуд је била степа и степа, и варљиве фатаморгане. Једном је, повевши се за тим привиђењем, превалила велик кривудав пут ка ваздушном граду са џамијама и зидинама тврђава. Можда је тамо њен син, на тржници робљем? И тад би га могла посадити на Акмају иза себе, па нек покушају да их стигну... Мучно је било у пустињи, зато јој се то и привидело.

Наравно да је тешко пронаћи човека у сарозекама, човек је тамо зрнце песка, али ако је он поред камиљег крда које пасе на великој ширини, онда ћеш пре или после опазити животињу, ону на крају, а потом ћеш наћи и остале, а покрај крда и самог пастира. На то је рачунала Најман-Ана.

Али дотле нигде ништа није открила. И већ је почела страховати да нису преместили крдо на друго место или чак – да нису Жуањжуани ове камиле џумле отерали на продају у Хиву или Бухару. Хоће ли се икад вратити онај пастир из тако далеких крајева?... Кад је мати напуштала аул, раздирана чежњом и сумњама, маштала је само о једном – да јој је да види сина живог, макар био и манкурт, шта било, макар се ничега и не сећао нити схватао, само нека то буде њен син, жив, једноставно жив... Зар је то мало! Али, залазећи све дубље у сарозеке, приближавајући се месту где би могао бити онај пастир којег су срели трговци недавно пролазећи у каравану, све више се бојала да ће видети у сину умно обогаљено биће, тај страх ју је притискивао и морио. И тад би молила Бога да то не буде он, њен син, него неки други несрећник, и била је спремна да се без речи помири с тим да њеног сина нема и да не може бити међу живима. А иде само зато да би видела тог манкурта и уверила се да су њене сумње биле безразложне и, када се увери, вратиће се и престаће да се мучи и век ће свој доконавати како јој је судбина одредила... А онда би се поново предавала чежњи и жељи да у сарозекама не нађе никог другог до баш свог сина, па ма шта био...

Раздирана тим осећањима наједном је угледала, пошто је прешла благу узвишицу, бројно крдо камила, стотине грла која су слободно пасла по широком долу. Мрке, ухрањене камиле тумарале су између ситног шипражја и густих боца, откидајући њихове врхове. Најман-Ана удари мало своју Акмају, јурну из све снаге и испрва се просто загрцну од радости што је, ето, најзад, пронашла крдо, а онда се уплаши, језа је подиђе, толико се престрави од помисли да ће сад угледати сина претвореног у манкурта. Онда се поново обрадова и више честито није ни знала шта се то с њом збива.

Ено га крдо, пасе, али где је пастир? Мора да је ту негде. И спази на другом крају дола човека. Издалека није могла распознати ко је. Пастир је стајао с дугачким штапом, држећи на повоцу иза себе јахаћу камилу с бисагама, и мирно гледао испод дубоко натучене капе како се она приближава.

И када се приближила, када је препознала сина, Најман-Ана није знала како се скотрљала с камилиних леђа. Учинило јој се да је пала, али зар јој је до тога!

- Сине мој драги! А ја те свуда тражим! – И полетела је к њему кроз честар што их је раздвајао. – Ја сам твоја мати!

И намах је све схватила и заридала, горко и страшно, ногама трупкајући по земљи, у грчу кривећи усне које су подрхтавале, покушавајући да се заустави, али немајући снаге да се савлада. Да би се одржала на ногама, чврсто се ухватила за раме равнодушног сина и плакала, плакала, заглушена несрећом која се беше давно надвила а сад сручила, притискујући и покопавајући је. И, ридајући, погледом се упијала кроз сузе, кроз праменове влажне, улепљене седе косе, кроз прсте који су дрхтали и размазивали по лицу прашину од пута, у добро знане синовљеве црте и једнако покушавала да улови његов поглед, још увек ишчекујући, надајући се да ће је он препознати, па то је тако једноставно – препознати властиту матер!

Али њено појављивање није произвело на њега никакав утисак, као да је она ту боравила стално и свакодневно га посећивала у степи. Није чак ни упитао ко је и због чега плаче. У једном тренутку пастир је склонио њену руку с рамена и кренуо, вукући за собом јахаћу камилу с бисагама, од које се није раздвајао, на други крај крда, да погледа нису ли сувише далеко отрчале разигране младе животиње.

Најман-Ана застаде, чучну, јецајући, стежући лице рукама, и тако остаде не дижући главу. Потом прикупи снагу и пође према сину, трудећи се да остане мирна. Син манкурт, као да се ништа није догодило, погледа је бесмислено и равнодушно испод дубоко натучене капе, и нешто као слабашан смешак клизну преко његовог изможденог и ветром ишибаног, огрубелог лица. Али очи, изражавајући дремљиво одсуство интереса за било шта на свету, остадоше, као и малопре, равнодушне.

- Седи да попричамо – с тешким уздахом рече Најман-Ана.

И седоше на земљу.

- Да ли ме познајеш? – упита мати. Манкурт одрече главом.

- А како се зовеш?

- Манкурт – одговори он.

- То те сад тако зову. А сећаш ли се свог ранијег имена? Сети се свог правог имена.

Манкурт је ћутао. Мати је видела да је он покушавао да се сети, на преконосици му се појавише крупне капи зноја а очи се превукоше дрхтавом маглином. Али пред њим мора да се испречио непробојан зид и он га не могаде савладати.

- А како се звао твој отац? А ти, ко си, одакле си? Где си рођен, то бар знаш?

Не, он се ничега није сећао и ништа није знао.

- Шта су учинили с тобом! – прошапта мати и опет јој уснице мимо воље заскакуташе и, грцајући од очајања, гнева и јада, поче поново јецати, безуспешно покушавајући да се смири. Материна туга није ни најмање дотакла манкурта.

- Може се одузети земља, може се одузети богатство, може се одузети и живот – рече она гласно – али коме на ум паде, ко се усуди да посегне за човековим памћењем! О, Господе, ако те има, зашто наговори људе на тако што? Зар је мало зла на земљи и без тога?

И тад каза, гледајући у сина манкурта, своје знаменито жалобно слово о сунцу, о Богу, о себи, које препричавају људи и дан-данас, кад би се реч повела о сарозечкој историји...

И тад она поче своју тужбалицу које се и сад спомињу људи:

- Мен ботаси олген боз маја, тулибин келип искеген... ( Ја сам злехуда камила која дође да удахне мирис коже свог младунчета, сламом набијеног. )

Али сина, манкурта, ништа није гануло.

И тад Најман-Ана одлучи да му наметањем, а не испитивањем, покуша да дадне до знања ко је он.

- Твоје име је Жоламан. Чујеш ли? Ти си Жоламан. А твој отац звао се Доненбај. Зар не памтиш оца? Та он те је још од малих ногу учио да стрелом гађаш. А ја сам твоја мати. А ти си мој син. Ти си из племена Најмана, разумеш ли? Ти си Најман...

Све што му је она говорила, слушао је с потпуним одсуством интересовања за њене речи, као да се ни о чему није ни говорило. Тако је, по свој прилици, слушао певање цврчка у трави.

И тад Најман-Ана упита сина манкурта:

- А шта је било пре но што си дошао овамо?

- Ништа није било – одговори он.

- Беше ли ноћ или дан?

- Ништа није било – одговори он.

- Са ким би хтео да поразговараш?

- С месецом. Али ми не чујемо један другог. Тамо неко седи...

- А шта би још хтео?

- Перчин на глави, као код господара.

- Дај да видим шта су учинили с твојом главом – крену Најман-Ана.

Манкурт нагло одскочи, одмаче се, ухвати се рукама за капу и више није гледао у мајку. Она схвати да никад не треба да спомиње његову главу.

За то време у даљини се указа човек који је јахао на камили. Упути се према њима.

- Ко је то? – упита Најман-Ана.

- Он ми доноси храну – одговори син.

Најман-Ана се узнемири. Требало је да се што пре сакрије док је Жуањжуан, који се у недоба појавио, не опази. Она нагна камилу да се спусти на земљу и попе се у седло.

- Не говори ништа. Брзо ћу доћи – рече Најман-Ана.

Син не одговори. Било му је свеједно.

Најман-Ана је схватила да је погрешила што се удаљила јашући кроз крдо које је пасло. Али већ је било доцкан. Жуањжуан, који се беше запутио ка крду, могао је, наравно, да је опази како узјахује белу камилу. Требало је да се склони пешице, скривајући се између животиња које су пасле.

Удаљивши се поприлично од пашњака, Најман-Ана се завукла у дубоку јаругу по ивицама обраслу пеленом. Ту је сјахала и сместила Акмају на дно јаруге. И отуд је почела да осматра. Да, управо се показало као што је и мислила. Ипак ју је спазио. После неког времена, гонећи камилу касом, показао се онај Жуањжуан. Био је наоружан кратким копљем и стрелама. Жуањжуан је био очито забринут, збуњен, освртао се око себе – куд се денуо јахач на белој камили којег је издалека приметио? Није баш био сигуран у ком правцу да крене. Пође на једну, па на другу страну. Последњи пут пројаха сасвим близу јаруге. Добро те се Најман-Ана досетила да марамом покрије Акмајину чељуст. Могла би камила у зао час да се огласи. Скривајући се иза пелена на крају обронка, Најман-Ана могаде да види Жуањжуана прилично јасно. Јахао је на косматој камили, осврћући се на све стране, лице му беше подбуло, напето, на глави црни шешир, као чун, с крајевима повијеним увис, а позади је клатарао, блескајући, црни, суви перчин, сплетен у два зуба. Жуањжуан се придиже на стременима, држећи копље приправно, обазирао се, вртео главом, а очи су му светлуцале. Био је то један од душмана који је освојио сарозеке, који су отерали у ропство толико народа и причинили толико несреће њеној породици. Али шта је могла она, ненаоружана жена, против свирепог ратника Жуањжуана? Размишљала је о томе какав је живот, шта је то што је довело те људе до такве свирепости, дивљаштва – да уништавају памћење робовима...

Цуњајући лево-десно, Жуањжуан се брзо удаљи и врати се крду.

Већ је пало вече. Сунце је зашло, али је румени одсјај још дуго остао над степом. Онда се наједном смркло. И наступила је глува ноћ.

Најман-Ана проведе ту ноћ у потпуној самоћи у степи, негде у близини свог злосрећног сина манкурта. Да се врати к њему – прибојавала се. Онај Жуањжуан од малочас могао је заноћити и код крда.

И она донесе одлуку да не оставља сина у ропству, да покуша да га поведе са собом. Нека је и манкурт, нек ништа не разуме, али боље нек буде код своје куће, међу својима, него да буде пастир код Жуањжуана у безљудним степама. То јој је говорила њена материнска душа. Она није могла да се помири са оним, са чим су се мирили други. Није могла да крв своју остави у ропству. А шта ако се у родном завичају њему наједном врати разум, ако се сети свог детињства...

Ујутро је Најман-Ана поново појахала Акмају. Далеким, заобилазним путевима дуго се прикрадала крду које се у току ноћи померило поприлично далеко. Пошто се приближила крду, пажљиво је осматрала нема ли кога од Жуањжуана, па тек пошто се увери да нема никога, позва сина по имену:

- Жоламане! Жоламане! Здраво!

Син се осврте, мати крикну од радости, али одмах схвати да се он обазрео просто на њен глас.

Поново је Најман-Ана покушавала да у сину пробуди одузето памћење.

- Сети се како се зовеш, сети се имена свог – молила је и убеђивала га. – Твој отац је Доненбај, зар не знаш? А твоје име није манкурт, већ Жоламан. Назвали смо те тако што си рођен на путу, при великој сеоби Најмана. И кад си ти рођен, задржали смо се на одмору три дана. Три дана се прослављало.

И мада све то на сина манкурта није оставило никакав утисак, мати је наставила да прича, узалуд се надајући да ће можда наједном нешто синути у његовој помраченој свести. Али она је ударала у чврсто замандаљена врата. Па ипак је наставила да упорно понавља своје:

- Сети се како ти је име! Твој отац је Доненбај!

Потом га је нахранила, напојила оним што беше понела са собом и почела му певати успаванке.

Песмице су му се необично свиделе. Било му је пријатно да их слуша, и нешто живо, некакво отопљење појавило се на његовом слеђеном, до црнила окорелом лицу. И тад га мати поче убеђивати да напусти то место, да напусти Жуањжуане и крене с њом у свој родни крај. Манкурт није могао ни да замисли да може тек тако устати и отићи некуд – а крдо, шта ће с њим? Не, господар му је заповедио да се не одмиче од крда...

И поново, по ко зна који пут, Најман-Ана је покушала да продре кроз чврсто затворена врата разореног памћења и једнако понављала:

- Сети се чији си! Како ти је име? Твој отац је Доненбај!

У узалудном настојању мати није ни опазила колико је времена прошло, тргла се тек када се на крају крда опет појавио Жуањжуан на камили. Овога пута се нашао много ближе и јахао је журно, терајући све брже. Најман-Ана је не оклевајући узјахала Акмају. И удаљила се. Али с друге стране, пресецајући јој пут, појавио се још један Жуањжуан на камили. Тада је Најман-Ана, нагонећи Акмају, прошла између њих. Брзонога бела Акмаја ју је на време изнела напред, а Жуањжуани су је гонили, вичући и млатарајући копљима. Како да се мере са Акмајом! Све више су заостајали, труцкајући се на својим косматим камилама, а Акмаја је, дишући све брже, јурила кроз сарозеке недостижном брзином, односећи Најман-Ану све даље од потере што јој је погибијом претила.

Међутим, она није знала да су озлојеђени Жуањжуани, вративши се, почели да туку манкурта. Али шта од њега да извучеш. Једнако је одговарао:

- Говорила је да је она моја мати.

- Никаква ти она није мати! Ти матере и немаш! Знаш зашто је долазила? Знаш ли? Хоће да ти скине капу и одвоји је од главе! – застрашивали су злосрећног манкурта.

Код тих речи манкурт је пребледео, лице му је постало као црна земља. Увукао је главу у рамена и, ухвативши се за капу, почео се обазирати око себе као звер.

- Ма не бој се! Дедер, држи! – Старији Жуањжуан му је тутнуо у руке лук са стрелама.

- Хајд, циљај! – Млади Жуањжуан хитну свој шешир ви
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Apr - 0:19:30


Okamenjena ljubav Kraljevića Marka
Legende

Mitovi,  legende, narodno predanje - Page 4 27%20skamenjeno%20Marino%20seno

Marino skamenjeno seno

Piše Nena Lalović

Na oko četiri kilometra od Kuršumlije nalazi se selo Krčmare, obavijeno velom davnašnje tajne. Narodne legende i predanja o nastanku ovog i obližnjih sela, veoma neobičnih prirodnih i kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina kula, Marina sena i Marina voda.

Sve za lepoticu
Istorija delimično poznaje nastanak Marine kule, čiji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela, međutim, stene koje narod zove Marina sena, još uvek izazivaju nedoumice o poreklu i načinu nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krčmare, a najčešće se pominje priča o Marku Kraljeviću i krčmarici Mari.
Priča o boravku Marka Kraljevića u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu.
Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Međutim, kako Marko nije mogao dugo bez Mare, često je obilazio krčmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti. Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život.
Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena.

Stigla ga Lazareva kletva
Ovu legendu potvrđuju i najnovija naučna istraživanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraživača pronašla je temelje krčme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraživanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a legenda i dalje živi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krčmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije.
Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti. Na čelu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Međutim, zakasnio je, kako i pesma kaže: “Kasno Marko na Kosovo stiže“...
I pored toga što nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmoćnih Turaka. Posle destekovanja njegove vojske, morao je da se povuče. Tada je razaslao glasnike po čitavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odlučio da se malo odmori. Čim je sklopio oči, usnio je san koji mu je rekao da će ga stići kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se nešto dogodilo Mari, koju odavno nije video.
Ne mogavši da se nosi sa zlokobnim slutnjama i lošim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otišao u Toplicu da vidi šta je sa njegovom dragom. Stigavši tamo, zatekao je samo ruševine krčme, što je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Meštani su mu tada ispričali da je Mara dugo patila, misleći da je poginuo, jer se o njemu nije ništa čulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a Turci, prolazeći ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pustoš. Krčmu su zapalili i kulu porušili, a jedino skamenjenom senu nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, misleći da ga je stigla Lazareva kletva:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni 'šenica bela!
Rđom kap'o dok mu je kolena!"

Lekovita voda
Razočaran i nesrećan, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u Rumuniji, boreći se na strani Turaka. Do poslednjeg časa u srcu je nosio svoju Maru - kaže legenda.
Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom.
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj “sena”. Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu.
Meštanka Radojka Stojanović kaže da često ponudi mladež koja dođe ovde šećerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im pokaže put, a ona im usput i ispriča ovu legendu:
- Najmanje hiljadu puta sam prepričala priču o ljubavi između Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalošću ova deca slušaju priču. Svako ko je poslušao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, našao je sreću u ljubavi - priča Radojka, dodajući kroz šalu da “ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usrećili svoje partnere novom snagom”.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od vivijen Ned 17 Apr - 0:32:52



Ne pomaži gramzivom – greh je!



Piše Golub Lazarević
Nakon smrti svog oca, Arsenije iz Mihajlovca je trebalo da nasledi imanje, ali je problem za lakomog čoveka bio u tome što su na bogatu zaostavštinu pravo imala i dvojica njegove rođene braće. Na svoju ali i veliku nesreću rođaka Tomislava, Arsenije je odlučio da „poradi“ na tome, kako bi čitavo nasledstvo prigrabio samo za sebe. Razmišljao je gramzivi čovek kako da braću isključi iz nasledstva, pa se dosetio da to učini uz pomoć lažnog svedoka. Kad je to ispričao rođaku Tomislavu, ovaj ga je odvraćao da ne čini nečasnu rabotu, govorio mu kako je to veliko sagrešenje, pošto njegova braća imaju porodice sa brojnom čeljadi i dosta dece, pa nije pošteno ni pred Bogom, niti pred ljudima da ih ostavi praznih šaka. Rođak je dugo bio uporan da bi ga odvratio od nečasnog dela, nagovarao ga da odustane od loše zamisli i dušu ne ogreši, ali je i Arsenije bio uporan da istera ono što je naumio - da postane jedini naslednik i činio je sve kako bi rođaka nagnao da mu u tome pomogne. Kad je video da nema druge, gramzivi čovek je odlučio da odreši kesu, pa kud pukne, neka pukne. Još jednom se pokazalo kako „para vrti gde burgija neće“. Kolebanje rođaka Tomislava prestalo je onog trenutka kad su u Arsenijevoj ruci zasvetlucali dukati. I sam lakom na laku i brzu zaradu, Tomislav se manuo savetovanja i vrlo brzo prionuo na posao da bi se ostvario nehuman plan i da bi „zaradio“ obećane dukate. Pomislio je kako bi za ovoliku količinu dukata trebalo danonoćno da radi mnogo godina i da prospe na tone znoja. Ovako, lažna zakletva, potpis u sudu i - dukati su njegovi, a ni Arseniju to neće da smeta, pošto će da prigrabi ogroman imetak preminulog roditelja.
Po nagovoru gramzivog naslednka, Tomislav se pojavio na sudu, tvrdeći kako mu je imućni pokojnik, neposredno pre nego što se na onaj svet zaputio, govorio kako je odlučio da svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavi sinu Arseniju, pošto ga je bolje pazio nego ostala dvojica sinova. Zbog toga je njih i isključio iz nasledstva. Izjavivši to, Tomislav se krivo zakleo na krst, a potom i svojeručno potpisao izjavu.

KLETVA NA KRIVU ZAKLETVU
Sudija nije imao kud, već je doneo presudu kojom je Arsenija proglasio jedinim naslednikom, pa mu je tako pripala bogata zaostavština. Iznenađena i ozlojeđena braća, a naročito njihove žene, kleli su Arsenija i u „kamenje zidali“ što ih je, lažnim izjavama i zakletvama, ostavio bez igde ičega. Kletve nisu zaobišle ni njihovog rođaka i komšiju Tomislava.
Braća i snaje su kleli Arsenija da bi duši olakšali i nisu verovali da će njihove kletve da stignu do Svevišnjeg i naude njihovom bratu i deveru. Narod je lepo sročio da „nije dobro ni kad te preterano obasipaju hvalama, a kamoli ako te anatemišu“. To je na svojoj koži prvi osetio krivokletnik Tomislav. Nesreća ga je zadesila onog dana kad je, vraćajući se iz njive, u polju pronašao čauru granate sa kapislom koja nije eksplodirala. Odneo je sjajnu čauru kući, stavio je u stegu i, pošto je bio samouki majstor, pokušao da od nje načini nešto za ličnu upotrebu. Već prilikom prvog udarca čekića, odjeknula je strahovita eksplozija. Čaura je odletela u paramparčad, a sa njom i palac, kažiprst i veliki prst sa leve krivokletnikove ruke. Dakle, sva tri prsta sa kojima je držao pero prilikom potpisivanja izjave, na koju se lažno zakleo. Jer, Tomislav je bio levoruk!

BEZBROJNE ISPOVESTI
Ne zna se šta je zlosrećnom čoveku bilo teže. To što je trpeo nesnosne bolove i operacije i ostao doživotni invalid, ili što su njegovim selom i drugim mestima u priobalju Dunava kolale priče kako je sudbina sa njim namirila račun zbog krivokletstva i velike nepravde i štete koje je, zarad dukata, naneo rođacima. U trenu je shvatio da je bez mnogo razmišljanja pristao da pomogne rođaku u ostvarenju nečasnog plana i silno se zbog toga potresao. Tim pre što su dukati, isto onako lako „isparili“ kao što su na lak način i dospeli u njegove ruke, a ostali su greh i višedecenijsko kajanje. Nešto ga je gonilo da, bezbroj puta, tokom svog dugog života, priča u detalje o svom sagrešenju. Kajao se i govorio kako sebi nikako ne može da oprosti što je, zarad zlatnika, počinio krivokletstvo i dušu ogrešio. Sve teže mu je padalo što je gramzivom Arseniju omogućio da svu očevu zaostavštinu za sebe prigrabi, a braću je, sa brojnom čeljadi, ostavio da se zlopati i nadniči po tuđim njivama. Ni brojne ispovesti pred komšijama i zemljacima nisu mu bile dovoljne, već je i sa samrtne postelje poručio da mu dovedu sveštenika, da bi ga ispovedio i pripremio za odlazak na onaj svet. Tom prilikom je poslednji put ali opširno, ispričao kako ga je sjaj rođakovih zlatnka prevario da dušu ogreši, zbog čega je ispaštao do sudnjeg dana. Nažalost po Tomislavljeve potomke, namirenje duga za sagrešenje njihovog pretka nije završeno smrću grešnika. Njegovi naslednici su decenijama primećivali kako im u kući „nikako ne ide“, ali su, znajući za teško sagrešenje pretka koga su, poput ostalih zemljaka, prezirali, sve to stoički podnosili. Neprekidno su se nadali da će doći neko vreme kad će njihove muke da prestanu. Uzalud.

BEZ VAJDE
Kad je nasledio ogromno imanje bogatog oca, Arsenije je pomislio kako mu se, napokon, ostvarila davnašnja želja da postane najbogatiji u okolini. Bezobzirnom čoveku tada ni na pamet nije padalo da će, zbog nečasnog gesta njegova rođena braća, ni kriva ni dužna, da se zlopate. Na svoju veliku žalost, ubrzo je ustanovio kako se, iz godine u godinu, njegov ogroman imetak smanjuje, a imovina njegove braće, njegovim grehom osiromašene, sve se više uvećavala. Iz bratovljevih avlija se svake večeri čula graja brojne i vesele dece, dok su Arsenijevi potomci, jedan za drugim, odlazili na onaj svet, nedugo nakon što su na ovaj pristizali...
Nekada najbogatijem domaćinu i bahatom čoveku srce se cepalo kad je gledao ubrzanu propast svoje porodice. U selu se pričalo da je nadživeo sve svoje potomke, do najmlađeg praunuka, i tek onda je došlo vreme da i on završi sa ovozemaljskim životom.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60820
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 68
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Mitovi, legende, narodno predanje

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu