Mitovi, legende, narodno predanje

Razbojnički grobovi


Piše Golub Lazarević
Da nije bilo ispovedanja sveštenika iz raznih hramova, mnogi događaji ostali bi nepoznati. Tako je bilo i sa grupom razbojnika koja je, nakon uspostavljanja srpske države posle petovekovnog ropstva, „operisala“ na području Levča i Šumadije. Jedini preživeli član ispovedio se svešteniku hrama u Komaricama, selu podno planine Bešnjaje, i tako ostavio priču o zloj delatnosti i istom takvom kraju nečasnih ljudi. Njihove preteče odmetnici, komite i hajduci, imali su sasvim drugačiji cilj i ponašanje.
Pod teškim i nesnošljivim azijatskim zavojevačem, koji se obrušio na srpski narod u svim pokrajinama porobljene države, narod je dizao bune i ustanke koje je azijatska sila u krvi gušila i čitave gradove i sela brisala sa lica zemlje. Zbog svakovrsnih zuluma, nasilja i udaranja predstavnika turske vlasti na čast srpskog naroda, Srbi su ostavljali svoje domove, pa su odlazili u šumu i otuda se svetili turskim siledžijama. Obrazovane su grupe hajduka i uskoka koje su bile jedina zaštita srpskog življa i koji su nesebično davali živote za njihovu odbranu. Njihovu ljubav prema svom narodu, junaštvo i moral, izdisanje u najtežim mukama, kao što behu nabijanje na kolac, dranje kože sa živih ljudi, vađenje očiju, zabijanje klinaca pod nokte i bezbroj drugih mučenja, narod je opevao u narodnim pesmama. Narod je hranio hajduke, a oni su ga branili od turskog zuluma.

Novi odmetnici
Posle Drugog srpskog ustanka, kada je izvojevana sloboda i Srbija postala nezavisna zemlja, otpala je svaka potreba za nacionalnom hajdučijom koja je vekovima održavana. Prestala je potreba, ali hajdučije nije nestalo. Nestalo je samo one nacionalne hajdučije koju je sav narod pomagao, u nju se uzdao i njome ponosio. Nažalost, namesto hajduka pojavili su se razbojnici. Ljudi koji nisu napadali Turke, već imućne srpske domaćine!
Tako se krajem 19. veka pojavila grupa odmetnika koja je sebe nazivala hajducima, a u stvari se radilo o najobičnijim razbojnicima čiji cilj je bio bogaćenje na tuđoj muci. Oni su krstarili na području Juhora, Crnog vrha i Gledićkih planina. Ta je grupa sebi našla sigurne jatake, dobro ih plaćala, a ovi su ih blagovremeno obaveštavali o imućnim ljudima, ali i svim akcijama gonjenja, i sakrivali ih na sigurna mesta.
Pljačke imućnijih domaćina bile su česte. Hajduci bi noću dolazili u kuću i tražili novac, a katkad su odnosili i stvari od vrednosti. Nije izostajalo ni odvođenje konja sa opremom. Ljudi koji bi prodali stoku na pijacama ili vašarima, pa se sa novcem vraćali kućama, presretani su na drumovima, prečicama i šumama, pa im je sav novac oduziman.
U slučajevima kada pljačka nije izvođena na putu, vršena je noću kod kuće. Razbojnički jataci su obaveštavali hajduke i oni su u pljačku odlazili sa sigurnim podacima. Domaćini koji su se protivili da daju ono što od njih razbojnici traže ili bi pokušali fizički da se brane, mučeni su na razne načine, pa i nemilosrdno ubijani.
U čitavom Levču vladao je strah i trepet, pogotovu kod imućnijih ljudi. Žandarske potere bivale su česte, ali u većini slučajeva neuspešne.

Gazda Vule se „provukao“
U levačkom selu Slatina živeo je, sa svojom brojnom porodicom, nadaleko čuveni gazda Vule. On je spadao među nekoliko najbogatijih ljudi u čitavom Levču. Njegovo dvorište bilo je opasano visokim zidom i uvek je imao nekoliko pasa, koji su kao kurjaci noću krstarili po dvorištu. Znalo se da on i sinovi imaju oružje i da se u njegovo dvorište nije lako moglo ući neopaženo tokom noći. Razbojnici su „obišli“ sve poznate gazde u Levču, ali su kod Vuleta okolišali. Čak je u selu i okolini vladalo uverenje da razbojnici neće smeti da nasrnu na njegov imetak.
Ali, nisu bili u pravu. Bio je praznik Preobraženje, slava crkvena u susednom selu i poznati sabor u čitavom Levču. Sva mlađa čeljad Vulina otišla je na sabor, neki rano izjutra, drugi popodne; kod kuće su ostali samo Vule, najstariji sin i njihove supruge. Sunce tek što nije zašlo, sin i snaja su namirivali stoku, a Vuletova žena tumarala po kući. Gazda Vule je sedeo u hladovini u dvorištu i očekivao svoju čeljad sa sabora.
Odjednom se otvorila kapija i u dvorište ušla sedmorica ljudi naoružanih do zuba. Kad ih je Vule ugledao, srce mu se sledilo, ali je brzo ustao i izašao im u susret. Pravio se gotoljubivim, kao da su mu došli najbolji prijatelji. Odmah je pozvao ženu, sina i snaju, pa je naredio posluženje i da se spremi što bolja večera, a njima se ljubazno obratio rečima: „Znam ja šta je šuma i vi se sigurno gladni. Molim vas, imajte samo malo strpljenja i sve će biti u redu“!
Pošto su se razbojnici, po starom srpskom običaju, obredili starom prepečenicom, prešli su u gostinsku sobu gde je poslužena bogata večera. Jelo se i pilo i „zašlo“ duboko u noć. Kada se nakon večere prešlo na vino, gazda Vule je ustao, svakom razbojniku nalio čašu vina i kraj nje stavio po tri dukata u zlatu. Kada je svima nalio vino, onda pored čaše njihovog starešine stavi još šest dukata za onu dvojicu razbojnika koji su čuvali stražu napolju. Petli su već najavljivali zoru kada su razbojnici krenuli iz domaćinove kuće.Vule je drhtao više nego kada su došli, bojeći se da li će se zadovoljiti onim što im je dao, ili će krenuti s ucenjivanjem. Razbojnici su se izgubili u pomrčini, a Vule zatvarao kapiju i osluškivao na koju će stranu. Iz njihovog razgovora jasno je čuo kako je jedan rekao: „Ovaj stari lisac mnogo jeftino prođe!“

Usmrćenje kiridžija
U to vreme Srbija je imala samo jednu železničku prugu koja je išla Moravskom dolinom i povezivala Beograd sa Nišom. Svu trgovinsku robu prenosile su kiridžije-rabadžije, manje sa konjskom, više sa volovskom zapregom. Teškim i rđavim putevima kiridžije i karavani su se sporo kretali. Zbog raznih razbojničkih napada kiridžije su uvek s natovarenom robom išle u većim grupama i, koliko–toliko, naoružani.
Jedan od najkritičnijih puteva bio je onaj koji je vodio od Kragujevca i Batočine preko Crnog vrha za Jagodinu. Tu su razbojnici presretali kiridžije i oduzimali im robu i zaradu. Prve nedelje po poseti Vuletovom domaćinstvu, ta ista grupa razbojnika sačekala je na Crnom vrhu grupu kiridžija koja je iz Beograda išla za Aleksinac i Niš. Jedan od razbojnika je predložio da ne diraju kiridžije. Obrazlagao je da su to siromašni ljudi koji trpe svakojake muke da bi obezbedili porodici koru hleba. Nažalost, ostao je usamljen. Njegovi pajtosi rešili su da krenu u pljačku i krvavi obračun sa učesnicima karavana. Kiridžije su brzo savladane, pokupljena im je roba i zarada. Od njih četrnaest razbojnici su ubili jedanaest, a ostalima naredili da tela ubijenih natovare na kola i odvezu ih njihovim kućama.

Zauvek ostali u brdima
Onaj razbojnik koji je predlagao da se ne ubijaju kiridžije znao je gde je zborno mesto za podelu krvavog plena. Iz svoje zasede, gde se sakrio ne želeći da učestvuje u ubijanju i pljački nedužnih, iskrao se i prekim puteljcima stigao pre ostalih i sakrio se u šumi. Još na putu ka zbornom mestu, razbojnici su zapodenuli žestoku svađu oko podele plena. Svaki od njih želeo je najveći deo za sebe. Što su se više približavali mestu podele, svađa je bila sve veća i oštrija. Ubrzo su svađu zamenili pucnji i lično razračunavanje. Pucalo se iz pušaka i pištolja i nije se znalo ko koga ubija, ali se znalo zbog čega. Nakon petnaestak minuta ukleto mesto, gde je mnogo puta deljen krvavi plen, postalo je jezivo. Za razliku od brojnih razbojništava, kada su na poprištu obračuna ostajale žrtve pljačke, ovoga puta na vrhu planine ležalo je šest nepomičnih tela zlosrećnih razbojnika. Nisu mnogo bolje prošla ni preostala dvojica odmetnika. Teško ranjeni, jedva su se dovukli do kuća odakle su, posle nekoliko dana, obojica otišla na onaj svet. Razbojnik koji je bio po strani, uzeo je sav njihov novac i iste noći odneo ga u Komarice, predao svešteniku i rekao mu da sav novac pošalje porodicama stradalih kiridžija. Razbojnik se tada ispovedio svešteniku u crkvi komaričkoj. Ispričao je o prljavim delima, svojim i svoje bivše družine, a u znak iskrenog kajanja, sav svoj novac dao je crkvi kao lični prilog.
Ostavio je razbojnik zle rabote, zasnovao porodicu i postao ugledan domaćin u selu daleko od mesta njegovog rođenja. Ono što mu se, kako je govorio, vratilo zbog izvršenih nedela je da mu je posle Prvog svetskog rata unuk bio zloglasni razbojnik toga kraja, što ga je izjedalo do sudnjeg dana. Nad izginulim razbojnicima izvršen je sudski uviđaj i gde su izginuli, tu su sahranjeni. I sada se na Crnom vrhu, na putu Kragujevac–Jagodina, to mesto naziva Hajdučki grobovi.

Smrt lebdi nad Koviljem




Piše Živan J. Grujičić
Vlastelin Radoslav, poznat u srednjovekovnim pisanim izvorima Ugarčića kao gospodar srednjeg Podrinja u Mačvanskoj banovini (Sokolskih planina, donjeg Jadra i polja Ptičarje na desnoj obali Drine), imao je tri kćeri - najstariju Soku, srednju Petru i najmlađu Koviljku.
Vo vremja vladavine ugarskog kralja Lajoša (Ludovika I), kad je car Dušan zauzeo veću deo Mačvanske banovine, Radoslav se stavio uz Dušana i potom sagradio tri nova grada za svoje kćeri i svakoj za svog života dao baštinu u posed. Najmlađoj kćeri Koviljki sagradio je grad Kovilje (ostaci Koviljače na Gučevu ponad desne obale Drine) i u posed joj zaveštao Smrdan baru (kasnije Banju Koviljaču) podno grada, polje Ptičarje (prostor današnje Loznice) i donji Jadar uzvodno do župe Rađevo (današnja Rađevina). Srednjoj kćeri Petri sagradio je grad Petras (ostaci grada na današnjoj Petrinoj steni na severnom prisoju Sokolskih planina ponad sela Šljivove) i zaveštao u posed veći deo oblasti župe Rađevo. Najstarijoj kćeri Soki sagradio je grad Soko na visokoj steni južnog prisoja Sokolskih planina (ostaci Soko-grada ponad manastira Soko) i zaveštao u posed veliki deo stare župe Azbučje (današnja Azbukovica oko Ljubovije).
Nakon što je za života podelio kćerima svoju vlastelinsku baštinu na tri ravna dela, u proleće 1354. godine napustio je Mačvansku banovinu i sa vojskom otišao ka planini Rudnik. Tamo, na reci Brusnici, na kojoj se tada beše utaborila velika srpska vojska pod vođstvom cara Stefana Dušana Nemanjića, Radosav im se pridružio za sukob na Mađare koji su držali Beograd. Kako je protekao taj sukob nije poznato, ali se zna da je ugarski kralj u junu 1354. godine bio u Beogradu, a Dušan avgusta meseca i dalje na reci Brusnici pod Rudnikom. Do bitke, svi su izgledi, nije ni došlo, jer je ugarska vojska bila prinuđena da se povuče zbog zaraze crne kuge koja beše nenadano pristigla sa karavanima iz Latina. Naime, Ugarska je tada u isto vreme ugrožavala i mletačke posede u Dalmaciji, pa su Mletačka republika i Srbija u tome bili prirodni saveznici, iako su im se politički ciljevi razlikovali: Dušanu je bila neophodna mletačka flota za osvajanje Carigrada, a Venecija je bila zainteresovana za opstanak Vizantije. Ta kratkotrajna saradnja između Srbije i Mletaka, uspostavljena pred kraj Dušanovog života, ostala je ograničena na područje današnje Dalmacije. U bojevima koji su potom usledili između Ugara i Mletaka oko grada Klisa, u kojima su učestvovali srpski odredi na strani Mlečića, vlastelin Radoslav je poginuo.

KAKO JE MONAH PREDSKAZAO...
Soka, najstarija kćer vlastelina Radoslava, nedugo nakon očeve pogibije, dok se sa pratnjom šetala cvetnim livadama Sokolskih planina, nagazila je na zmiju otrovnicu i ubrzo umrla, a grad Soko opusteo je zaklonjen zavesom zaborava. Petra, srednja Radoslavljeva kćer, kako kaže jedno predanje planinaca, „skočila je sa ponajviše kule Petrasa u ambis baš one noći kada su grad zauzele horde razgoropađenih Madžara Lajoša I. Međutim, zla kob uplitala je svoje niti i oko najmlađe kćeri Radosavljeve. Smrt je već lebdela ponad grada Kovilja i mlade vlastelinke Koviljke.
Po predanju koje se doskora čulo od vremešnih meštana sa Gučeva, Jagodnje, Boranje i око Banje Koviljače (koje je danas gotovo utrnulo kao plamičak sveće pred najezdom pohlepe i sebičnosti novopečenih „promotera“ seoskog turizma koji niču kao pečurke posle kiše), te večeri, pred propast grada Kovilja u jesen 1355. godine, stražarima ispred gradske kapije najavio se nepoznat starac u monaškoj rizi, zabrađen kamilavkom, tražeći da ga odmah odvedu gospodarici. Stražari, pobožni i uveliko prestravljeni nesrećom koja je prethodnih meseci stravičnim pošastima pohodila i razorila gradove Soko i Petras na istočnom delu Sokolskih planina, naklone se starom monahu i odvedu ga u odaje prelepe gospe. U prostranoj vlastelinskoj odaji, osvetljenoj brojnim buktinjama, svetlucali su na zidovima zlatom i srebrom optočeni mačevi i bojne sekire, britki bodeži i halebarde, štitovi i delovi bojnih oklopa, dok je najmlađa kći Radosavljeva sedela u crnoj plišanoj haljini nedaleko od zažarenog ognjišta, oslonjenih podlaktica o jasenov sto i tonula u misli.
Jedan od dvojice stražara tri puta je zalupao alkom o vrata, kroz koja se promolila glava neke mlade služavke. Stražar joj je pokazao glavom na nenadanog gosta i nešto rekao, na šta je ona otišla nazad i vratila se, rekavši da ih gospodarica čeka. Nakon što se stari monah smestio za sto a stražari zauzeli mesto kraj vrata, služavka mu iz kondira natoči srebrni putir hladnog vina i posluži ga vrućim lepinjama iz sača i prepunim ovalom pržene somovine na ulju. Mlada vlastelinka, bleda lica uokvirenog dugom crnom šiškastom kosom, crnih očiju koje su sjale kao ugljen i beskrvnih usnica, napokon uzdahnu, podiže pogled od stola i upitno se zagleda u isposničko lice pridošlice. Monah to primeti, odmahnu glavom, gorko se osmehnu i najzad reče: „Postojanije Onoga kojino je iznad vremja i prostora, kćeri, uzročje je nastajanija svetova žizna. Svetovi mrtviji stvorili su svetove živiji. Kakno je gorana zapisanijem u čarniji dijamant umetnuto, takno se ovodena izvršenija čine. Sestrice ti premile obaviše svje kakno je u dijamant umetnuto i otidoše gorana u okrilje Svedržitelja. I ti, Koviljkaja, najmladoletnija kćeri Radosavljeva, po umetnutom zapisaniju volju ćeš Gospodnju povazdan ispunjenjem noćašnjim sačiniti. I neka znadeš, bez mukaja samrtniji i na svoženo iznenadenije zateći ćeš sebe kakno bez strahomore jezdiš usamljenija po beskrajnijim nebesnim poljaništima u prohladnijem sumraku i napaješ vsje miomirisjem divlje nane i pelina. Tamo nekdja, u daljini sveta seni, uslediće ti nenadno susretanije sa tvojima najmilijima kojino su pre tebja gorana se sdeli i za sebja i tebja povazdan utočišta snašli. I nek znadeš, Koviljkaja, iz utrobe ovoga gorja Gučevskoga ujedno će noćaske izbiti vrelina ognja i pare nebu pod oblake. To nije kazna ni pošast Božija, do je igra usijanoga srca majčice zemlje. To je bivalo pre, biće i sada, a bivaće i u budućim vekima... I nek znadeš, opet ćemo se videti gorana“, nakon čega je monah, na zaprepašćene vlastelinke, služavke i stražara, jednostavno iščezao u vidu izmaglice.

... TAKO JE I BILO
U gluvo doba, kako kaže legenda čestitih starina sa Gučeva, Jagodnje i Boranje, sa vrha Gučeva sručila se neviđena sila mađarske vojske, uz ubojne pokliče, bubnjanje bubnjeva i treštanje ratnih koševa, izbacujući vatrene strele dole na bedeme grada Kovilja. U grozomori noći kroz kapije opsednutog grada najednom su kidisali nebrojeni konjanici u sjajnim oklopima i na zapadnim padinama, koje gledaju dole u Smrdan-banju i na golemu vodojažu Drine, presretnu neznanu vojsku s Gučeva. U borbi strave i nesanice, Koviljkini vitezovi konjanici u ubojnom jurišu zabiju klin dušmanima, proseku im redove i najposle ih preseku na krst, nakon čega ih opkole pod gradom Koviljača koji se zarušavao pod snopovima usijane lavine sa Gučeva. Kažu, do svanuća se svršilo sve i tu više ne beše nikog živog. Kasnije, ostaci grada Koviljača i zapadne padine Gučeva obrastoše u šumu i travuljinu, a na mestu Smrdan bare, tog sumpornog vodojažišta i blatišta, u kotlini pored desne obale Drine, niklo je savremeno banjsko lečilište i istoimena varoš Koviljača, kao podsećanje na drevni grad plemenite deve Koviljke.
Po legendi, sve to odveć je posmatrala mlada vlastelinka Koviljka iz zatamnjene visine neba, gde se nenadano i neosetno beše uznela kroz zujanje otrovnog šiljka strele koji je odnekud doleteo iz mraka i zgodio je pod levu sisu.
Sem ove starostavne legende i jedva prepoznatljivih tragova zidina i kula, od srednjovekovnog grada Kovilja (Koviljače) na Gučevu gotovo da više ništa i nije preostalo. Kulturni poslanici Banje Koviljače i obližnje Loznice trebalo bi da dosta porade na ostacima svog legendarnog grada i sačuvaju ovu legendu pred najezdom zaborava.

Ima zlata u Srbiji,
samo treba znati gde je!

Rajkova pećina


Piše Slavoljub Marković
Pećine su od davnina mamile ljude da zavire u njihov nepoznati, mračni, tajanstveni svet. Zvali su ih tamnik - tamna neistražena mesta u kojima se, kako kažu legende, nalazi skriveno zlato...
Ni u Rajkovu pećinu, smeštenu kraj jezera Veliki zaton u mešovitoj šumi bukve, javora i hrasta, sigurno još niko nije zakoračio a da pre toga nije čuo priču o skrivenom blagu u njenim skrovitim odajama.
Tako smo saznali da je pećina, koja se nalazi nedaleko od Majdanpeka, ime dobila po vojvodi Rajku koji je živeo u ovim krajevima u 17. veku i, prema predanju, za videla služio goste u mehani starog rudarskog naselja, a noću, sa svojim prijateljem pop Martinom, napadao turske karavane i opljačkano blago, kako se tada verovalo, skrivao upravo u pećini.
Prema priči, pop Martin je živeo u nekom selu u blizini Beograda (najčešće se pominje Grocka) i dok je bio mali, Turci su ga odveli da bude janičar, ali je nekako uspeo da im pobegne , “i od tada strašno mrzi Turke”. Zahvaljujući njegovim dojavama, Rajko je uvek znao kada brod iz Beograda kreće sa turskim blagom. A dojave je pop Martin Rajku prosleđivao u torbi punoj oraha, pri čemu bi u jedan od njih stavio poruku sa tačnim vremenom polaska turskog broda. Rajko bi sa svojih tridesetak hajduka postavljao zasedu kod Boljetina, na mestu gde su brodovi zbog virova morali da plove uz samu obalu, tako da su mogli čakljama zakačiti brod i privući ga na obalu. Tu bi likvidirali Turke, uzeli blago i deo podelili sirotinji. Ostatak blaga Rajko je krio na skrovitom mestu u pećini kroz koju protiče ponornica ( i ona je kasnije nazvana po Rajku).
Na kraju je hajduk ipak dopao Turcima koji su ga, priča se, obesili baš ovde, pre nego što je stigao ikome da poveri gde je sakrio oteto blago. Doduše, postoje i drugačije verzije završetka ove priče, po kojima se, nakon što su Turci otkrili čime se bavi i dali se u potragu za njim, Rajko sa svojim hajducima dao u bekstvo. U tom slučaju je odlično zavarao tragove, jer se ne zna gde je otišao - jedni pričaju da se zaputio u Rumuniju, drugi da je otišao na jug, a treći na istok. Bilo kako bilo, sada čitav ovaj kraj ima svoju legendu da je Rajko pošao u njegovo selo i da je baš tamo ostavio potomstvo.
Ono u čemu se, međutim, sve ove legende poklapaju je da je Rajkovo blago ostalo u pećini, prkoseći brojnim pokušajima avanturista i tragača da ga pronađu.

BLAGO I DALJE ČEKA?!
Rajkova pećina je, inače, samo jedna u nizu od 120 pećina i potkapina koliko je speleologija evidentirala u neposrednoj okolini Majdanpeka. Njen ulazni deo iz pravca Rajkova bio je nastanjen još u preistoriji, o čemu svedoči kameni čekić koji se čuva u arheološkoj zbirci Muzeja u Majdanpeku.
Legenda o Rajkovom blagu nastala je mnogo kasnije, ali je, sve do naših dana, nastavila da golica maštu meštana i drugih pustolova i vodi ih u potragu za blagom. A kada je u pećini otkrivena stena na kojoj se, kako se priča, nalazila uklesana šaka sa četiri prsta (koliko ih je na ruci imao Rajkov jatak), pećina je “proglašena” hajdučkim trezorom.
Tragovi “kopača zlata” vidljivi su i danas u Rajkovoj pećini. Mnogi su kopali i uništavali ovaj dragulj prirode, ne shvatajući kakvo se bogatstvo, u stvari, nalazi svuda oko njih. Jer, jedino je iznenađujuća moć prirode mogla da akumulira tako veliko bogatstvo na tako malom prostoru.
Doduše, prostor je prividno mali, s obzirom da se radi o najdužoj “turističkoj” pećini u Srbiji - ima 2.304 metra. Stari spisi kažu da ju je davne 1894. godine prvi istražio naš poznati geograf Jovan Cvijić. Tavorila je daleko od pogleda radoznalaca sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada su, pod budnim okom dr Radenka Lazarevića, nastavljena istraživanja njenih odaja. Otvorena je za javnost tek 1975. godine, od kada turisti mogu da razgledaju delove rečnog i suvog horizonta u dužini od 633 metra. Ulaz u pećinu urađen je kao rudarsko okno.
Pećina je zanimljiva i po tome što pripada protočnim pećinama: kroz nju protiče istoimena reka: po izlasku iz njene utrobe, ona se spaja sa Paskovom rekom, koja takođe ističe iz pećine, i prirodi ovoga kraja daruju još jednu reku - zlatonosni Mali Pek.
Rajkova pećina prosto fascinira pećinskim nakitom različitih oblika, a prema rečima stručnjaka, njen snežnobeli kristalni kalcit najkvalitetniji je u Srbiji. Fascinira i činjenica da su za nastanak svakog santimetra stalaktita, stalagmita i stubova bile potrebne stotine, pa i hiljade godina. Hodajući pećinskom stazom imali smo jedinstveni doživljaj žuborenja bistre Rajkove reke koja odjekuje pećinskim prostorima „Ježeve dvorane“, sa hiljadama kalcitnih cevčica nad našim glavama. Sledi prelazak preko rumenih bigrenih kada, pored „Zimske bajke“ sa „Belim medvedom“ i ulazak u „Kristalnu šumu“ u kojoj se nalazi „Treperavo jezerce“. Neke od najpoznatijih figura su i „Egipatska boginja“, „Puž“, „Panj sa gljivama“... Crveni vodopad je kameni oblik od bigra i crvenice, koji podseća na okamenjeni vodopad, visine 4 metra, a pažnju privlači i malo jezero u koralnom kalcitnom basenu.
Pećina svakog posetioca ostavlja bez daha. I doslovno, s obzirom da napor tokom penjanja njenim vlažnim stepenicima nije toliko posledica nedostatka fizičke kondicije, koliko stalne vlažnosti koja iznosi neverovatnih sto odsto. Na nekih 400 metara od ulaza nalazi se podzemno ušće Jankove reke u Rajkovu, a ako se nastavi dalje, stiže se do brane koju su Francuzi ovde podigli polovinom 19. veka, u cilju regulisanja protoka vode...

LOVAC NA KROKODILE I ISPIRAČ ZLATA
Kako smo u pećini videli sve osim Rajkovog zlata, rešeni da sa putovanja donesemo bar malo sjajnog praha, zaputili smo se do Debelog Luga. Istorijske su pretpostavke da su Grci, još u vremenu pre Trojanskog rata, eksploatisali zlatonosne reke današnje severne Srbije među kojima je, kao najzlatonosniji, svakako bio i Pek. A za samo ispiranje zlata koristili su ovčje runo koje su polagali u korito reke. Ova drevna ispiračka tehnika, koju su Grci, prema Herodotu, preuzeli od Kolhiđana, zadržala se među stanovnicima doline Peka sve do skorašnjih vremena.
Današnje ime Majdanpeka je, dakle, po poreklu istorijska mešavina starogrčkih, staroslovenskih i arapsko-turskih izraza, čije je krajnje značenje “rudnik bakra na zlatonosnoj reci”. Rude su do naših dana, nažalost, uglavno izvađene, o čemu svedoči ogromno jalovo brdo sa avetinjski zelenim beživotnim jezerom u kome ne postoji ni trag živog sveta. Zajedno sa rudnicima, osiromašio je i neveliki Majdanpek.
Ali, ovdašnji rečni tokovi su i danas zlatonosni. Živopisni Debeli Lug ima mesto i u antičkim legendama koje kažu da zmaj, koji čuva zlatno runo, za kojim su tragali Jason i drevni Argonauti, još uvek baš ovde negde spava...
Po dolasku u Debeli Lug, na obali živopisne Todorove reke upoznajemo Pericu Trailovića, koji ispira zlato na tradicionalan način. Priča nam da Pek i pritoke - Bukovska, Brodska, Grabovska,Todorova reka i ostale, a ima ih ukupno 14, valjaju zlatno grumenje i prah, ostavljajući ga duž obala, a veština prepoznavanja mesta gde se zlato zadržalo prenosi se s kolena na koleno.
Perica nam je rado demonstrirao proces ispiranja, makar ono najosnovnije, jer se ipak radi o pravoj veštini i znanju, ali isto tako i velikom strpljenju (za svega gram-dva zlata mora se ispirati po ceo dan, što znači da preko “ispitka” mora da prođe čak oko 500 kilograma rečnog nanosa) i iskustvu, pošto se reka - da bi se znalo gde tražiti zlato - mora pratiti i u proleće i s jeseni. Uostalom, prava sezona ispiranja još nije počela, a kada krene, Perica obično dnevno ispere oko pola grama zlata (što vam “dođe” oko 10 evra). Veća zlatna zrnca su prava premija. Najveće koje je Perica našao težilo je 4 grama, dok je najveći grumen uopšte nađen u ovim krajevima ispran u Grabovoj reci i težio je 42 grama.
Perica je, inače, “ovdašnji”, po zanimanju je bravar, ali je tragajući za zlatom živeo na nekoliko kontinenata (Amerika, Australija), a vođen avanturističkim duhom, bio je i - lovac na krokodile. Sada je ponovo u svom zavičaju i namernike, poput nas, rado uvodi u tajne ispiranja zlata. Makar, kao što rekosmo, osnovne... Jer, zlata i danas ima, samo treba biti majstor i znati gde i kako da se traži.

VLAŠKA TRADICIJA
A Vlasi su to znali. Čim bi granulo proleće, domaćini, odeveni u belo, zaputili bi se niz reke i prema položaju kamenja određivali mesta gde valja kopati. Zatim bi dolazile njihove porodice i podizale šatore, jer je tu trebalo provesti celu sezonu, sve do jeseni.
Samo ispiranje je bilo muški posao, praktično ritual o kome se pred ženama nije govorilo, čak ni među sobom muškarci o poslu nisu govorili dok sunce ne zađe. Isto tako se strogo vodilo računa i o praznicima, a sve to da se ne bi naljutila Muma paduri (ime koje prevedeno sa vlaškog znači majka šume), čuvarka reka, polja i sve prirode koja je, u protivnom, muškarcima koji bi joj naudili lomila alat, vezivala ih (da seksualno onemoćaju) ili oduzimala pamet i činila još štošta drugo. U verovanjima (ali i njima primerenoj obrednoj praksi) ovaj kraj i inače nikad nije oskudevao, uostalom smatra se središtem vlaške magije, koja se pokolenjima prenosi, sa ženske strane, sa kolena na koleno...
A što se zlata tiče, ostalo je zabeleženo da je, pre onog rata, kralj Aleksandar imao na obali Peka, u Neresnici, dva bagera i ispiranjem zemlje koju su oni iskopavali dobijao je i po dva kilograma zlata dnevno!
U kratkom ispiranju sa Pericom mi, nekako očekivano, nismo bili tolike sreće... Doduše, nismo imali ni dovoljno vremena za ispiranje, a i sezona, ona prava, još nije počela. Pa opet, nešto od sićušnog zlatnog praha naš ispirač nam je i podelio, a za više...
- Dođite ovde sledeći put na desetak dana i sigurno će biti i zlata...
Pa, možda ćemo i iskoristiti ovaj poziv. U svakom slučaju, kući se sledeći put ne vraćamo bez zlata!

Svetinja vilinskog imena

Divljanski manastir


Piše: Tomislav Ž. Popović
Putniku koji se nađe na putu od Bele Palanke ka Babušnici, u nepreglednom moru zelenila, sa desne strane, ukazaće se beli zvonik Divljanskog manastira. Krivudavim asfaltnim putem do njega se lako stiže. Smešten na padinama Suve planine, na nadmorskoj visini preko 400 metara, još čuva mnoge tajne o svom nastanku i vremenima koja su vezana za prostor oko starovremenske Remezijane.
Mesto i okruženje u kome se nalazi, navele su stare putopisce da ime ove svetinje povežu sa divljinom i ne baš lako prohodnim listopadnim šumama, punim “srna, vukova i medveda koji sami naleću na pušku“. Pre više od jednog veka manastir se pominje i kao Divjana, ili Diviana, što podseća na ime jednog mitskog bića (vile istog imena) i ukazuje da je na ovim prostorima postojala svetinja i u prethrišćansko doba. To potvrđuju i stilizovani zapisi na antičkim spomenicima, otkopanim u toku arheoloških istraživanja. I povelja cara Vasilija II, iz 1019. godine, govori o postojanju manastirskog života na ovom prostoru i nastanku sela Divljane. Ipak, što se tiče imena ove svetinje preovladalo je mišljenje da ono potiče od latinske reči Divus (Bog).
Prema predanju i nekim starim zapisima, smatra se da je manastir zadužbina braće Mrnjavčević, s kraja trinaestog i početka četrnaestog veka. Tokom 16, 17. pa i 18. veka govori se o „kaluđerskim obiteljima“, ali i popravljanju i pisanju knjiga u ovom manastiru. Zapaljen je 1809. godine, posle nekoliko godina obnovljen, ali je ponovo spaljen i opljačkan 1877. godine, kada su izgoreli veoma značajni rukopisi pisani na pergamentu.
Vredan je zapis Feliksa Kanica o ovom manastiru, koji ga opisuje kao „metohiju čuvene Lavre sv. Dimitrija u Solunu“, značajnu za proučavanje prošlosti ovih krajeva, govoreći o stradanjima, obnovi i posedima koje je tada imao.
Godine 1862, iz manastira Svete Petke kod Pirota, došao je protosinđel Agatangel, poreklom sa ostrva Tinosa, po majci Srbin, a po ocu Grk, koji je započeo obnovu manastirskog hrama, konaka i imanja. I ovaj obnovljeni hram Turci su zapalili, a nova obnova započeta je 1878. godine, u kojoj su učestvovali, kako je zapisano, svi građani opštine Bela Palanka. Temelji stare crkve ostali su u sredini novog hrama, osveštanog 1902. godine. Sačuvane su i prenete u novu crkvu veoma vredne ikone Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice (14. vek), Svetog Dimitrija (13. vek) i Jovana Krstitelja, iz 12. veka. Nažalost, stari monaški zapisi o boravku Svetog Save i drugih značajnih ličnosti u ovom manastiru uništeni su za vreme bugarske okupacije 1915. i 1916. godine, zajedno sa knjigama najbogatije manastirske biblioteke u niškom kraju.
U ovom manastiru, posle izbijanja Oktobarske revolucije, boravio je veliki broj ruskih monaha i monahinja koji su podigli zimsku crkvu posvećenu svetom Serafimu Sarovskom. Njihovo delo je i veliki deo živopisa, kao i dva ikonostasa, jedan iz 1910. u manastirskoj kapeli rad ruskih monahinja, i drugi iz 1935. koji su radili ruski monasi u Beogradu. Posebno se u ovom manastiru čuvaju delić Časnog krsta Gospodnjeg i delovi moštiju Svetog Kirika i Julite, koje je 1935. godine doneo sveti Nikolaj Srpski. Iza hrama, posvećenog Svetom Dimitriju, koji se smatra jednim od najakustičnijih na Balkanu, nalaze se grobovi ruskih monaha, među kojima je i grob obnovitelja manastira, Agatangela.
Nekada je u manastiru postojalo prihvatilište za siročad, a danas se, nedaleko na manastirskom imanju nalazi Odmaralište Crvenog krsta i Omladinski centar za rekreaciju.

HALI-BEGOV ČITLUK – NAJVREDNIJI POSED
Ovo svetilište je, kažu, prvobitno bilo metohija čuvene Lavre sv. Dimitrija u Solunu, a osnovao ga je, prema ispitivanju beogradskog mitropolita Mihaila, vojvoda Mrnjavčević, što znači da je nastalo pre Kosovskog boja. Njegov arhimadrit Agatangel, rođen na ostrvu Tinosu, koji je mnogo putovao i 1862. iz Pirgosa došao u Pirot, pored starog, trošnog konaka sagradio je nov i 1874. započeo gradnju crkve, ali je ona zbog izbijanja rata ostala nedovršena. Godine 1877. turski pljačkaši su spalili novi konak, pri čemu su, nažalost, izgorela i dva rukopisna pergamenta čuvana u biblioteci.
„U podu crkve otkrio sam fragment rimskog natpisa, a na drugom mestu su bila ugrađena dva mermerna reljefa s konjanicima... Pred portalom su ležala tri trupa stuba, duga po 2 m, i jedan stub za česmu, doneseni iz Pirota, a antički kapiteli, baze i blokovi doneseni su iz Bele Palanke da bi bili ugrađeni u novogradnju. Najvredniji posed prezaduženog manastira čine njegov čitluk, kupljen za 1400 dinara od kajmakama Hali-bega, i jedna vodenica sa tri žrvnja. Njegov zemljišni posed, koji prema knjigama obuhvata 300 hektara, sastoji se od 47 hektara oranica i livada, 2 hektara voćnjaka i vinograda, dok je sve ostalo pod šumom; opterećen je godišnjim porezom od 1000 dinara...“ (Feliks Kanic, 1909. godina)

Srbi i Kelti potomci istog pradede


Piše:Zoran Nikolić
Genetska istraživanja kažu da, od svih evropskih naroda, najsličniju strukturu krvi imaju Srbi i Velšani. Naši preci su bili neobično bliski sa Keltima, koji su pradede mnogih današnjih naroda u Evropi. Štaviše, mnogi stručnjaci će reći da su se Kelti sa našeg podneblja stopili sa slovenskim narodom. Uostalom, srpska prestonica je grad koji ima višemilenijumsku istoriju, ali istina je jedna – sagradili su ga Kelti.
Beograd je prvi put bio „Grad Singa“ (Singi Dun) koji je dugo posle rimskog osvajanja nosio romanizovano ime Singidunum. Kelti su se selili Evropom i naseljavali mnoge njene važne oblasti. I danas postoji Keltska unija, koja okuplja narode čije poreklo je sačuvano u obliku bliskom izvornom, a među njima se, pored pomenutih Velšana, izdvajaju Škoti, Irci, Bretonci, Gali...

FRULA I GAJDE – ZAJEDNIČKI INSTRUMENTI
Ovi neobični podaci govore da su Marko Kraljević i Asteriks bili rmpalije koje su „sišle sa istog kalupa“. Veseo, ali dobro „naoružan“ naučnim potvrdama ove teze, za „Treće oko“ govori poznati muzičar Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, lider muzičke grupe „Ortodoks Kelts“. Kada je nedavno svom sinu Stefanu Vuku pokazao sliku slovenskog boga Peruna, mališan je odmah odgovorio: ”Isti Asteriks”!
- Srbi i Kelti imaju više od 4.000 zajedničkih reči koje su ili potpuno iste, ili veoma podsećaju jedne na druge – počinje priču Aca Seltik. - U prestonici Velsa Kardifu, dugo je predavala slavistiku ugledna profesorka Ranka Kuić koja je strastveno proučavala ovaj fenomen. Ona je autor više od 5.000 strana studija o fenomenu „Srba kao Kelta“. Bila je zagovornik teze da smo narod istog porekla, odnosno, da u najmanju ruku potičemo iz istog korena.
Kelti, prema rečima našeg sagovornika, nisu nestali sa istorijske scene, već su se neki značajni njihovi delovi smešali sa našim stanovništvom. Primera radi, mi imamo planinu Taru, a svi irski kraljevi bili su krunisani na planini koja postoji u ovoj zemlji, a nosi isto ime! Mi svoje Užičane zovemo Ere, dok je staro, izvorno ime za Irsku takođe – Era...
Petrović se poziva i na tvrdnje Jovana Deretića, a kako tvrdi, sve je više onih koji se slažu sa njegovim mišljenjem da su Kelti samo deo slovenskog korpusa. Postoji mišljenje da su oni predstavljali jurišne jedinice, takozvanu “čeljad” u tadašnjim slovenskim vojnim formacijama. Prema Petrovićevim rečima, oni su sačinjavali prve slovenske “specijalne jedinice”.
- Da se vratimo muzici – nastavlja naš sagovornik. - Srpski nacionalni instrumenti su frula i gajde. Mada trubu danas tretiramo kao narodni instrument, ona na naše podneblje stiže tek u 19. veku. Sa harmonikom je slično. Sa druge strane, u Irskoj je ova tradicija identična. Tako se dešava da su kompletni melodijski sklopovi srpskog i irskog entosa isti ili slični u gotovo 70 odsto slučajeva! Triler, koji je svojstven našem melosu, gotovo na identičan način postoji u irskom, samo je drugačije pozicioniran u okviru kompozicije.

KORENI SU MNOGO DUBLJI
Petrović je pratio istoriju i tradiciju oba naroda kojima se posvetio. Jednog, iz kojeg potiče, i drugog, sa kojim je bezmerno blizak. On kaže da u nauci danas postoje teze kako na genetskom nivou imamo zapisanu istovetnu informaciju o našem zajedničkom pretku, jer su se naša dva naroda na Balkanu spojila u jedan.
- Tako sam, na primer, u različitim keltskim izvorima pronašao podatke da se na beogradskoj Karaburmi nalazi najveće antičko keltsko groblje u Evropi. Čak su postojale i precizne karte koje to podvrđuju. Takođe, u Srbiji postoji legenda o četiri keltska konjanika koja su ujahala u planinu Juhor i nikada nisu izašla iz nje. Do pre nekoliko godina, ova priča je tretirana kao obična legenda. Međutim, predanje je dobilo potvrdu posle jedne hajke na lisice u ovom kraju. Kada su lisicu isterali iz jazbine, preplašena životinja iznela je u čeljustima deo uzengije, koja je bila sastavni deo opreme jednog od konjanika. Dabome, keltske... Arheolozi su uskoro imali naučnu potvrdu koja je jedno staro, narodno predanje pretočila u naučnu istinu.
Nedavno je kod Zrenjanina otkriveno nepoznato keltsko groblje. Prema informacijama našeg sagovornika, očekuje se da će ovo nalazište potvrditi da prisustvo ovog naroda kod nas potiče iz mnogo dublje prošlosti nego što zvanična nauka pretpostavlja.
- Istina može da bude samo jedna i do nje jednom moramo doći – zaključuje Petrović. - Mnogo je onih koji danas sasvim otvoreno govore kako su savremenu, modernu istoriju pisali Germani i da su nam “dali” mesto za koje misle da nam pripada. Mnogo je onih koji su danas okrenuti traženju prave istine i stvarnih korena našeg porekla.
Karakterom i običajima smo veoma slični Ircima. Petrović kaže da je to bezbroj puta osetio na ličnom primeru, družeći se sa različitim muzičarima keltskog porekla. Jedan njegov poznanik je iz Irske došao u Novi Sad, gde se oženio. Kada su ga pitali kako će se prilagoditi novim običajima i načinu života, ovaj je lakonski odgovorio: “Zašto bih se prilagođavao, vidite da smo svi isti“?!

AMBASADORKA LJUBAVI I POŠTOVANJA
Strastveni istraživač, Ranka Kuić, našla je zaista impresivne podatke i veze između našeg i velškog naroda. Mi ćemo koristiti ustaljene termine, mada je ona (sasvim ispravno) ovaj današnji deo Velike Britanije nazvala Vejlz. Nju su, na brojnim naučnim usavršavanjima i tokom kontakata sa meštanima nazvali Ranka – Velšanka.
U knjizi Crveno i belo, srpsko-keltske paralele iznosi nekoliko dirljivih, ali i neverovatnih podataka. Njihov jezik je, kako je zabeležila, izuzetno težak, i sada ga je u velikoj meri potisnuo engleski. Ipak, sačuvana je njihova drevna poezija koja uveliko podseća na naš kosovski ciklus. Njihovi junaci Kamri, uoči velike bitke sa Englezima u kojoj su brojčano potpuno podređeni, hrle u boj „za slobodu zlatnu, jer više vole carstvo nebesko“, a u isto se zaklinju i Lazarevi vitezovi. I jedni i drugi pre bitke prisustvuju večeri tokom koje polažu zakletvu knezu na vernost.
A Skordisci, keltsko pleme koje ima velike direktne veze baš sa Kamrima, pre oko dve hiljade godina osnovalo je prvo naselje na teritoriji današnjeg Beograda. Kuić je veoma ponosna i na, kako kaže, epohalno otkriće nadgrobnog spomenika u okolini Prizrena, gde su se na trodelnom natpisu našli istovremeno latinski, keltski i srpski zapisi! To je vreme iz doba Kelta, dakle od pre dva milenijuma, a jasno je čitljiva srpska reč „praotac“.
Skordisci su bili najčešće konjanici koji su jezdili našim planinama prema Delfima i odatle nazad, pa mnogi naši toponimi nose njihova imena. Pošto Velšani u svom starom jeziku koriste višesložne reči, ne možemo da odvojimo dovoljno mesta za precizno objašnjavanje svih pojmova, ali evo objašnjenja za neke od njih. Bagrdan (od reči koje se čitaju kao Bad-Gre-Din) znači „mnoštvo čopora konja i ljudi“, Juhor je „granična oblast sa jelenima“, mesto Kladovo na keltskom se čita kao Kladva, a ono je oznaka za groblje... Ovu tezu je gospođi Kuić potvrdio legendarni arheolog Dragoslav Srejović. Apatin je u prevodu „sinovljeva tvrđava“, Knin je „grad mladih“, Mislođin „grad štedljivih“, Negotin „tvrđava ratnog pohoda“, a Paraćin „otporna tvrđava“. U Škotskoj postoji reka Bojana, a naziv joj potiče od reči „boan“ koja se odnosi na pleme Boi. Dunav je mogao da bude „reka boginje Danu“,
I u Velsu, na kamrijskom jeziku, za dostojanstvenika kažu „ban“ isto kao i kod nas, naš i njihov „dim“ su isti, reč „breg“ se čita i piše na potpuno identičan način, naša „krv“ je njihova „krav“... Kada u kamrijskom jeziku neko „skrene“ kažu da je „dilead“, dok je kod nas „dileja“. Naša „dizgina“ kod njih je „dizgvina“. Prilog „gore“ ili „gornji“ kod njih je samo „gor“, a „gunj“ je „gun“. U Srbiju se tokom sumornih dana spušta magla, a u Velsu „maglad“. Palica im je „paled“, a gozba „gozb“. Reči za purpur potpuno su identične, a planeta im je „planed“. Iste reči koristimo i za rad, a i kod njih se dete, baš kao i kod nas – rodi.
Starom, kamrijskom jeziku i našem, srpskom, preti ista sudbina. Naši dedovi ne bi mogli da razumeju zašto smo izrekli stupidariju ako smo već transparetno bili na hepeningu odmah posle brifinga. Ili, zašto smo umesto zdravorazumskog odgovora očekivali nekakav respons? Da li su Srbima i Kamrima nestajanje i stapanje u nekakav moderni svet koji će pričati samo jednim jezikom zajednički usud?

EKSPERIMENT
Redakcija Naučnog programa Televizije Beograd obratila se svojevremno Ranki Kuić sa molbom da im protumači nazive nekih mesta u Srbiji na kojima su arheolozi upravo pronašli ostatke keltske materijalne kulture.
- Zamolila sam da mi ne kažu šta su pronašli, a ja ću proučiti nazive tih mesta i reći im šta bi, na osnovu njihovih imena, takvi toponimi mogli da predstavljaju – zabeležila je Kuić. - Tražili su da im objasnim upravo reči Bagrdan, Juhor i Blagotin. Rekoh, Bagrdan predstavlja mnoštvo čopora konja i ljudi, Juhor je granična oblast sa jelenima, a Blagotin bi trebalo da se nalazi ispod predvodnikove tvrđave.
Kolege iz televizije bile su bukvalno zaprepašćene. Jer, nedugo pre toga, arheolozi su im javili kako su u oblastima koje proučavaju našli predmete koji ukazuju na veliki broj konja i ljudi, vođinu tvrđavu i neku vrstu granične oblasti u kojoj su, očigledno, živeli jeleni!

PITOMCI
Od Kelta koji su se selili kroz Evropu nastali su Bohemi i Moravci u Češkoj, Belovuci u Nemačkoj, Lombardi u Italiji, Belgi, Bretonci, Irci, Velšani, Škoti...

SVETI PATRIK
Kao lider muzičke grupe “Ortodoks kelts” Petrović je imao sijaset neobičnih kontakata, ali jedan ga je posebno obradovao kada je nedavno dobio elektronsku poštu iz Sjedinjenih Američkih Država. Javio mu se jedan poštovalac koji je deo irske pravoslavne populacije. Tako mu je i napisao: ”Ja sam pravoslavac. I ja sam Kelt!”

I danas na Jadranu živi jedna stara legenda koja se već desetljećima prepričava u gradovima i zemljama Sredozemlja. Ona je vezana za jedan od najljepših hrvatskih otoka, Lokrum, koji se nalazi u priobalnim vodama Dubrovnika.
Istina je da je Lokrum, sa svojom rajskom florom i faunom, bio privlačan mnogim europskim osvajačima, okrunjenim glavama i bogatunima. Ipak, nikome od njih nije donio sreću. Naprotiv!

Od polovice 19. stoljeća pa sve do potkraj Prvog svjetskog rata, dubrovački je otok bio u sastavu Austro-ugarske monarhije i pretvoren u ljetni rezidencijalni posjed bečke carske obitelji. U njegovim živopisnim morskim lagunama i prekrasnim dardinima, uživali su najugledniji austro-ugarski prinčevi, plemići i dvorjani, a povremeno su u njegovoj prirodnoj i klimatskoj rajskoj raškosi uzivali i sami članovi carske obitelji Hasburgovaca. Tako je Lokrum bio svjedokom njihovih radosti, ljubavnih strasti i romansi, ali i njihovih tragedija. Krenimo redom...

Na smrt osuđen Oto Fridrih Vilhelm (1845-1886), poznatiji kao Ludvig II, kralj i ljubavnik utjecajne Elizabete Bavarske, majke austrijskog nadvojvode i prestolonasljednika Rudolfa, boravio je na dubrovačkom otoku kao zaručnik Elizabetine sestre. Vrativši se kući saznao je da ga je Bavarski ministarski savjet proglasio ludim i svrgao s prijestolja. Nekoliko dana kasnije nađen je mrtav u jezeru kraj svog imanja!

U travnju 1864. godine sa Lokruma, na kome je boravio sa svojom lijepom suprugom Šarlotom, na daleki put u Meksiko zaplovio je brat cara Franje Josipa I, nadvojvoda Maksimilijan, koji će tamo, proglasivši se za meksičkog cara, biti uhapšen, zlostavljan, osuden na smrt i strijeljan. Sarlota će se jos jednom vratiti na Lokrum, ali će tamo dozivjeti brodolom i jedva ostati živa. Ipak, njen kraj bit će tragičan: umrijet će pomračena uma u Maksimiljanovom glasovitom dvorcu Miramare nedaleko Trsta.

Novi vlasnik Lokruma postat će prestonasljednik Rudolf (puno ime Franc Karl Josif), jedinac Franca Josifa I i Elizabete Bavarske, koji je na dubrovačkom otoku proveo svoj medeni mjesec sa zaručnicom Stefanijom. Stari dubrovački kroničari kažu da se "zemlja zatresla a more uznemirilo" kada su se Rudolf i Stefanija prvi puta iskrcali na pješčanu lokrumsku obalu. Bio je to, kažu Dubrovčani, predznak skore Rudolfove tragedije.
Pucnji u Sarajevu

I stvarno, 29. siječnja 1889. godine u dvorcu Majerling odigrat će se tragedija koja će mnogo kasnije postati temom mnogih dokumentarnih storija, romana, tv-serijala i filmova. Opijen pomućenim strastima i ljubomorom, austrijski će prestonasljednik na krevetu prekrivenom mirišljavim ružama, ubiti svoju ljubavnicu, 17-godišnju baronesu Mariju fon Veceru, prekrasnu živahnu kćerku ugarskog plemića Albina fon Vecere, a nakon toga pucat će sebi u slijepočnicu i tako okončati svoj kratki ali uzbudljivi život (1858.-1889.)!

Konačno, legende kažu da su se 1914. godine spremali ljeto provesti na Lokrumu i austrougarski prijestolonasljednik Franjo Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija Hohenberg. No, prije odlaska na dubrovački otok, oni su posjetili Sarajevo gdje su brutalno ubijeni u atentatu. Ta tragedija izazvala je u Europi pravu katastrofu. Ona je, kako je poznato, bila neposredni povod i uvod u Prvi svjetski ratu u kome su pala - tri carstva - austrougarsko, tursko i rusko!


Prelijepi otok njegovi su prvi vlasnici, benediktinci, prokleli jer ih je vlast Dubrovačke Republike protjerala s Lokruma. Prema legendi, noć prije odlaska s Lokruma kružili su otokom sa svijećama okrenutim naopako proklinjući sve buduće vlasnike. Prokletstvo se, po legendi, može skinuti samo ako se pokupi sav vosak koji je te večeri potekao.

A tu je naravno i poznati duh sa Lokruma slikan mobitelom.

Ima kod Krapine, za Strahinskom gorom, jedna pećina, u davno doba vilenska, gdje k vilama pribježe Vilina, sestra Čeha, Leha i Meha. Dva brata gonila sestru jer ih je izdala rimskome poglavaru, svome ljubavniku. Kad su ju uhvatili zazidali su ju u bedem, pod vrata krapinskog grada. (Kukuljević, Vile str. 99)
Vile planinkinje nastale su od oblačnih vila. Te gorske vile borave na velikim planinama, ali gdje je vila planinkinja tu je uvijek i voda, taj očiti znk njenog porijekla iz kišnog oblaka. Koliko je vilinskih planina toliko je i vilinih izvora poznatih pod imenom "vilina vodica". Svaka vilina vodica je ljekovita, oblijeće ju vilin duh.

U međimurskome se kraju pripovjeda, kako vilinska pjesma zamami djevojku, da i ona postane vila. Pjevaju kao da pčele zuje milozvučno, ali im se riječi ne razabiru. U Dalmaciji gdje su vjetrovi jaki, narod je osluškivao buru i toj pjesmi vjetra čuo vilinske glasove. "Kad burom zapjeni more, u morskom dimu eno vila, koje hitrom nogom stružu vodenu površinu; eno ih na obali, gdje divlje tance izvode i kletve izmeću. Primakne li se tko njima brodom, kad pri buri pjevaju, one će brod izvrnuti." Čakavska pjesma kaže: "Bura im je zibarica bila".
Kažu neki, da su vilinske pjesme slične poskočicama, ali da im se riječi nikako ne mogu razumijeti. Razumiju ih samo odabrani. Ta nerazgovjetna pjesma uspoređuje se s vjetrom. U mukloj pjesmi vjetra čuli su glas koji najavljuje stvari ljudima nepoznate. Prema tome vile bi bile i proročice. Latinki naziv za vilu (fatae) znači proročica.

Nakon što je Howard Carter 1922. vođen sa svega nekoliko predmeta koji su nosili Tutankamonovo ime pretražujući drevnu Dolinu kraljeva 4. studenog otkrio stepenice. Nakon što su stepenice očišćene Carter je naišao na blokirana vrata s pečatima čuvara Doline kraljeva. Nakon ulaska u grobnicu začudili su se jer je njen sadržaj bio gotovo netaknut, naime ta grobnica jedina nije bila opljačkana. Uspostavljeno je da se u grobnicu pokušalo uči ubrzo nakon pokopa no očito nitko nije uspio u toj namjeri.
Dosta sam pričao o grobnici vrijeme je da prijeđem na stvar
Legenda o prokletstvu bila je zapisana iznad Tutankamonove grobnice " Smrt će na brzim krilima posjetiti onog koji uznemiri kraljev spokoj".
Unatoč tome što zvuči zastrašujuće Carter i drugi istraživači nisu se uplašili tog natpisa već kako će lakovjerno osoblje reagirati na natpis napisan hijeroglifima. A tad im je to osoblje bilo stvarno potrebno.
Ožujak je bio pri kraju a Travanj je počinjao kad je Carter dobio poruku da je Carnarvon teško obolio. Carter je odmah otputovao u Kairo.
Carnarvonova bolest neobično je počela, jednog jutra rekao je da mu nije dobro, a temperatura mu se popela na 40 stupnjeva. Nakon toga je uslijedila groznica, a sljedeće jutro Carnarvonovo stanje se poboljšalo. Liječnici su ubrzo ustanovili da se Carnarvon ozlijedio tijekom brijanja, naime zarezao je ubod nekog insekta. No najčudnije od svega dogodilo se kad je njegov sin došao u hotel. Njegov je otac bio bez svijesti, a tamo su već bili Howard Carter i Carnarvonova žena Almina. Carnarvon je preminuo iste noći, i nešto nakon toga svijetla su se ugasila te se za tri minute ponovo upalila. Električna centrala je na pitanje što se dogodilo odgovorila da nema tehničkog razloga isto kao što ga ni nema za povratak struje.
Poslije Carnarvonove smrti dogodilo se još iznenadnih i neobičnih smrti.

„Mothman“ ili, doslovno prevedeno sa engleskog, „čovjek-moljac“, je jedno od najčudnijih bića čija je pojava zabilježena u američkim analima čudnog i bizarnog.
Mothman je prvi put viđen 12.11.1966., blizu Clendenina u Zapadnoj Virginiji.Pet zaposlenika lokalnog groblja su, pripremajuću grob za sutrašnji sprovod, vidjeli „smeđe ljudsko biće“ koje se „podiglo“ iz obližnjeg drveća i preletjelo iznad njihovih glava.Poslije upitani, kleli su se da nije bila riječ o ptici, već čovjeku s krilima.Poslije će postati jasno da je ovo početak Mothmanovih „posjeta“ tom kraju.
Kasno uvečer, 15.11., iste godine, dva mlada bračna para su,vozeći se jednom od cesta Point Pleasanta, 2 velika oka na nečem čovjeku nalik,no većem, možda 6 ili 7 stopa visokom.Imalo je velika,šišmišolika krila.U panici su ubrzali, da bi par trenutaka kasnije,primijetili stvora na brežuljku uz cestu, podosta dalje od mjesta gdje su ga prvi put vidjeli.Kad su mu se približili, raširilo je krila i podiglo se u zrak, prateći njihove automobile, koji su sad vozili brzinom većom od 100 km/h.
Iste večeri, oko 22.30, Newell Partridge, lokalni građevinar, koji je živio u obližnjem Salemu, udaljenom od Pleasanta oko 90 milja, gledao je tv u svom domu, kad se ekran iznenada zamračio.Izvana se začuo jak,prodoran zvuk nalik na vrisak.Isti je zvuk uznemirio Partridgeovog psa do te mjere da je vlasnik morao izići na trijem smiriti životinju koja nije prestajala lajati.Našao ga je okrenutog prema staji nedaleko od kuće, kako gleda u par žarko crvenih očiju,nalik reflektorima bicikla.Pas se iznenada pokrenuo i potrčao za „parom crvenih očiju“ i nije stao ni na vlasnikove naredbe.Partridge se,užasnut, zaključao u kuću s puškom pokraj sebe i izišao tek kad se razdanilo da potraži psa.Kad se pas nije vratio ni 2 dana poslije, krenuo se raspitivati među susjedima, da bi ga, od vijesti pročitane u lokalnim dnevnim novinama, prošle srsi.Jedan od njegovih sugrađana je, u sumrak prethodnog dana, primijetio pticoliko stvorenje u letu i nepomično tijelo psa uz cestu kojom je vozio.Zaustavio je auto i vratio ga do mjesta na kojem je vidio psa, da bi shvatio da je tijelo nestalo. S obzirom na veliki broj stanovnika Point Pleasanta koji su vidjeli Mothmana, 16.11., iste godine, sazvana je konferencija za tisak u zgradi suda, gdje se pokušao rasvijetliti slučaj stvorenja koje opsjeda njihov mirni gradić.Zamjenik šerifa, zadužen za slučaj, svjedoke je shvatio vrlo ozbiljno, tim više što se radilo o njegovim sumještanima koje je poznavao cijeli život i koji ne bi imali nikakve koristi od eventualne laži ili pretjerivanja.Novinari su čudnoj kreaturi dali ime „mothman“, po liku iz stripa o Batmanu.“Susreti“ su zaredali, a najviše njih se odigralo u blizini starog skladišta eksploziva, sagrađenog u 2.svj. ratu, okruženog šumom.Gradić su doslovno okupirali „lovci na čudovišta“ te znanstvenici u pokušaju da otkriju kojoj vrsti pripada zagonetno stvorenje.Jedan od istraživača, John Keel, zabilježio je da je, između 11. mjeseca 1966. i 11. mjeseca slijedeće godine, oko 100 ljudi vidjelo Mothmana.Priče svih svjedoka podudarale su se do najsitnijeg detalja u njegova izgleda i ponašanja.Stvorenje je; navodno, uzlijetalo ravno,poput helikoptera i proizvodilo brujeći zvuk, nalik na pčelinje zujanje.Očito nije posjedovao mogućnost komuniciranja, osim zvukova koje je jedna svjedokinja opisala kao žensko vrištanje.Doskora su po cijeloj zemlji bilježeni slučajevi susreta, no, nitko nije predočio materijalne dokaze koje bi potvrdile postojanje stvora te rasvijetlile tajnu njegovog postojanja.U međuvremenu su se priče pomiješale sa praznovjerjem, pa su se Mothmanovi dolasci počeli tumačiti kao najave katastrofa,kao što je rušenje mosta blizu Point Pleasanta u kojem je živote izgubilo mnogo ljudi.

Istina i zablude
Tko ili što je Mothman? Histerija nastala u Point Pleasantu i u mnogim krajevima SAD, zaustavljena je tvrdnjama kako je Mothman zapravo pješčani ždral.No, mnogi svjedoci se nisu dali smesti i ostali su pri svojim tvrdnjama.Činjenica je da je doista velik broj ljudi nešto uistinu vidio.Radi li se o, do sad, nepoznatoj i neobično velikoj vrsti šišmiša?Možda nekoj ptici koja je, uplašenim očevidcima, pogotovo u sumrak, bila nalik biću crvenih, demonskih očiju?Teško je reći.Kao što ranije spomenuh, materijalnih dokaza nema, sem možda crteža svjedoka, koji,što je najneobičnije, svi pokazuju isto-čovjekoliku kreaturu smeđe boje kože, crvenih očiju i velikih krila.Da li je Point Pleasant oduvijek bio stanište tog stvora ili stvorova, nemoguće je odgovoriti.Čini se kako se priroda pobrinula da se misterij „čovjeka-moljca“ ne otkrije barem još jedno vrijeme.Tko zna, možda još nismo spremni za istinu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tri stare slavenske legende:

Davno, davno, dok je svijet još bio nov, jedna mlada žena je otišla u šumu brati gljive. No, iznenada je počela kiša, pa se ona sklonila pod veliko drvo i skinula odjeću, smotala je i stavila u torbu da se ne smoči. Nakon nekog vremena, vrijeme se smirilo, kiša je stala, ona se obukla i nastavila brati gljive.
Prolazio je tuda Veles, rogati bog stoke, podzemlja i tajnih znanja (između ostalog) i pitao je začuđen: «Kakvu ti to magiju znaš da možeš ostati suha u oluji?»
«Ako ti meni kažeš tajne svoje magije, ja ću tebi reći kako ja ostanem suha.» odgovori ona.
Veles se zainteresirao, a i svidjela mu se lijepa mlada žena i on joj povjeri tajne svoje magije. Kad je završio, mlada žena ispuni svoj dio dogovora i reče mu iskreno i kratko kako je smotala odjeću u torbu i sakrila se pod drvo.
Shvativši da je prevaren, vlastitom krivnjom, Veles je prilično ljutito otišao svojim putem, a prva vještica je započela dugu vještičju povijest.



Davno, davno, dok je svijet još bio nov, bile su tri boginje, tri donositeljice smrti i one su smrt dijelile šakom i kapom, bez puno razmišljanja. Jurile su uokolo i ubijale ljude. U jednoj od tih pohoda, jedna je sestra-smrt ozlijedila nogu. Dozivala je druge dvije smrti da je sačekaju, ali one su opsjednute krvožednošću odjurile dalje. Šepava smrt se naljutila i krenula kroz sela govoreći ljudima: «Jedite i pijte čuvarkuću da se sačuvate od smrti!» Ljudi su je poslušali, jeli su tuste listove čuvarkuće i pili njen sok i tako ostali sigurni pred kosama dvije raspomamljene smrti.
Kad su shvatile što je šepava sestra učinila, obrušile su se na nju svojim kosama, no šepava smrt je također digla svoju kosu da se obrani. Jedna je bijesna sestra na tu kosu naletjela i umrla, a druga je pala na kosu ove prve stradale.
Tako je na svijetu ostala samo jedna smrt, šepava ali pravedna, koja ne uzima ljude bez veze, nego baš onda kad je kome vrijeme.



Davno, davno, dok je svijet još bio nov, jedan je okrutni seljak odlučio utopiti mačiće koje je njegova mačka omacila. Strpao ih je u vreću i bacio u rijeku. Majka mačka je sjedila dugo na obali, tužnim mijaucima dozivajući svoju utopljenu djecu. U blizini je rasla vrba i čula njen neutješni plač. Smilovala se dobra vrba i savila svoje grane u vodu i potegnula vreću iz rijeke na suho. Svi osim jednog mačića su se utopili.
Od tog dana vrbe u proljeće imaju cvijet nalik na nježno krzno mačića, u čast dobre majke mačke i njene utopljene djece. A potomci ove dobre vrbe imaju savijene grane, da se poznaje tko su.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kako su vile selile hramove

Piše: Zorica Golubović


Crkveno graditeljstvo u srpskom narodu bilo je izuzetno razvijeno u srednjem veku. Manastiri i hramovi bili su prave iskre duhovnosti i tokom viševekovnog ropstva pod Turcima, koji su ih palili i uništavali. Srbin nikada nije mogao bez crkve i na razne načine se borio da ih ponovo izgradi i obnovi. Do naših dana sve te svetinje, posebno crkve brvnare, nisu mogle biti sačuvane.
Dr Mlađan Cunjak u knjizi Istorija Timara i crkve brvnare u Jelićkoj, Rakelićima, Marićkoj, Busnovima i Omarskoj navodi da je u Bosni od 83 drvene srpske crkve sačuvano tek tridesetak, a na područuju Potkozarja tek nekoliko njih.
Prema njegovom istraživanju, osnova crkava brvnara u Timaru-Potkozarju je slična obliku crkve opisane u Delima apostolskim, koja se poredi sa brodom okrenutim istoku. Takva osnova crkve nije slučajno nastala, već je rezultat dobre osmišljenosti i usklađenosti sa simbolikom lađe iz koje se Hristos obraćao svojim učenicima, i da je to Hristova crkva-brod u kome vernici nalaze spas, ploveći po burnom i opasnom moru života.
Trem je otvorenog ili zatvorenog tipa, ali je kod svih crkava iznad trema drveni zvonik. Crkve se završavaju istočnom apsidom, sa kalotastim završetkom koji podseća na pećinu u kojoj se rodio Isus Hristos, ali istovremeno i na pećinu u kojoj je bio sahranjen.
Reč je o crkvama brvnarama koje su po izgledu skromne građevine, podigunte u bespuću, skrivene u gustim hrastovima šumama, gajevima i lugovima, gde su postale pravo kultno mesto, kako u paganskom, tako i hrišćanskom svetu, s tim što su u hrišćanstvu dobile posebnu fizionomiju. Ta uzvišena funkcija hrama ogleda se u činjenici da hram-crkva ne označava samo mesto okupljanja radi molitve, već živu, neposrednu vezu između nebeskog i ovozemaljskog sveta.
Ako bi se uporedile crkve brvnare u Srbiji sa istim u Timaru-Potkozarju, odnosno u Republici Srpskoj, došlo bi se do saznanja da one u arhitektonskom smislu čine viši nivo dostignuća majstora u savlađivanju složenijih sklopova. Osnovna razlika između ovih crkava ogleda se u pojavi zvonika u okviru zajedničkog arhitektonskog sklopa, ne odvojenog zvonika i hrama, kao što je slučaj u crkvama u Srbiji.
Zanimljivo je kako su Srbi na tim prostorima uspevali da grade i obnavljaju svetinje. Turci su zabranjivali da se crkve prave i kad su uvideli da njihovi propisi nisu delotvorni, počeli su da ih pale. Dr Mlađan Cunjak beleži da su Srbi radi očuvanja bogomolja počeli da ih grade na drugim mestima, a pričali su kako je crkva negde “sama došla”, da je “sama prešla na drugo brdo”, ili su je “vile preselile”. Istovremeno su verovali da je sve to božja volja i kako im pomažu više sile.
Crkva Prenosa moštiju Svetog Nikole u Jelićkoj, u dolini reke Gomionice, predstavlja izuzetno majstorstvo i visokoumetničko dostignuće narodnih graditelja iz 18. i 19. veka. Legenda kaže da je crkva starija od ove postojala na drugom mestu. Pošto su Turci vršili česte odmazde, pravoslavni Srbi, plašeći se da im ne spale crkvu, u toku noći su bogomolju premestili u šumovitije i bezbednije mesto, tamo gde je danas. Kad je dan osvanuo, proglasili su kako je crkva “sama prešla” sa jedne lokacije na drugu. To je Srbe spasilo kazne, a crkvu paljenja, jer su Turci poverovali da se u preseljenje umešala viša sila, a takvih sila oni su se plašili.
Slična legenda vezuje se za Crkvu Vaznesenja Gospoda Isusa Hrista u Busnovima, koja se nalazi na tridesetak kilometara istočno od Prijedora. U blizini crkve je groblje, poznato kao Spasovište. Arheološka istraživanja nisu vršena, ali postoje činjenice da je sahranjivanje počelo još tokom 15. veka i kako iz tog perioda potiče i prva crkva.
Predanje kaže da je meštanin Jovan Stojić kod Turaka izdejstvovao ferman da se crkva podigne na prostoru Živanovića bare, koji nije bio pogodan za hram. Meštani su preko noći preneli građu na novu, današnju lokaciju i tu podigli crkvu. Narod je izmislio priču kako je građa “sama prešla” i da je to bila božja volja. Da li su Turci u to poverovali, ili su podmićeni, nije poznato, uglavnom su strahovali od nebeske kazne, tako da o srpskim graditeljskim poduhvatima nisu obaveštavali nadležne u Carigradu.
Crkva Svetog Proroka Ilije u Marićkoj nalazi se na oko dvadesetak kilometara jugozapadno od Prijedora. Stara je nekoliko vekova, a legenda se vezuje za mesto gde je trebalo crkvu podići, odnosno obnoviti. Kako su turski propisi bili strogi, meštani sela Marićke nisu imali hrabrosti da započnu obnovu hrama. Njihovu neodlučnost iskoristili su žitelji sela Krivaje i započeli podizanje svoje crkve, kod današnjih Masala, gde je 2004. godine osveštana novopodignuta Crkva Svetog Petra i Pavla. Predanje govori da sve što u toku dana meštani Krivaje podignu, to u toku noći meštani Marićke prenesu na svoju lokaciju za crkvu, a pronesu glas da je to vila uradila. Nakon trećeg, neuspelog pokušaja, žitelji Krivaje su misili da je to božja volja i kako treba da odustanu od gradnje. Meštani Marićke završili su svoj hram, a Turci ih nisu proganjali, jer su poverovali kako je to zaista uradila vila.
O drvenoj crkvi u selu Malo Blaško kod Banjaluke, koja je nastala u 16. veku, pričalo se kako je tu “sama došla” i da su je “vile pratile”. Legenda veli da je Crkva Vaznesenja Gospoda Isusa Hrista u Omarskoj izgrađena zahvaljujući vilama koje su je čuvale od turske odmazde. Slična legenda vezuje se i za crkvu u Đurašinovcima, koja se nalazila pored puta, na meti turskih pljački. Da bi je zaštitili, meštani su je u toku noći preneli na staro skrovište koje je bilo nedostupnije. Meštani razglasiše da je crkva “sama prešla” i kako je to bila volja najlepših vila koje je čovek video. Turci su to shvatili kao čudo i ostavili su i meštane i crkvu na miru.

Vozljubljene vladarke srpske


Piše: Miodrag Milanović
Vreme koje opisujemo u ovom tekstu, DžII i DžIII vek, doba je surovosti. To je period kada su krstaši prolazili kroz srpske i bugarske krajeve, tukući se s „glavom naopako“, na „vučji način“, a Romeji su se protiv njih borili (ponekada i Srbi) otrovnim strelama, vešajući zarobljenike na drveće, „vučjim načinom, sa glavom naopako“. Ipak, ovo surovo i mračno doba imalo je i svoje svetle momente, bar što se tiče etikecije na Nemanjićkom dvoru. Nemanjići su svoje plemiće oslovljavali sa „vozljubljena braćo“, a ovi njih sa „vozljubljeni care (kralju)“, odnosno „vozljubljena carice Serbrov“ što bi, u prevodu sa srpskoslovenskog, značilo: sveljubljeni (obožavani) care ili ljubljena carice srpska.
Jovan Kantakuzen pripoveda da, kada srpski plemić dođe kralju, obojica sjašu sa konja, vlastelin poljubi kralja u grudi (na onoj strani gde je srce), tako mu odajući počast. Ako se u istom danu ponovo sretnu, ne silaze sa konja, nego se plemić samo blago nakloni. Na dvorskom prijemu vlastelin klekne na desno koleno i poljubi kralja u ruku, a carici načini duboki naklon čelom dodirujući pod ispod njenih nogu.
„Ko god se držao sebe“, piše dalje,“ morao je imati pratnju. Poslanik, najmanje trojicu na konjima“. Kada se car Dušan ženio Jelenom, bugarskom princezom, carevom sestrom i kćerkom despota Stracimira (8. jul 1332), konjička posluga i dubrovački izaslanici su dobili nove uniforme crvene boje. Darivanje je bilo obavezno. Tako je, na primer, Stefan Prvovenčani, na sastanku u Ravnom, dobio od mađarskog kralja Andrija II skerletnu odeću, ukrašenu dragim kamenjem i biserima, pehar i konje sa zlatnim uzengijama. A Car Dušan je izmenjao poklone sa vizantijskim carem Andronikom.
Na dvoru Nemanjića se govorilo „pesničkim“, gotovo epskim jezikom, punim ukrasnih prideva i metafora. Stefan Prvovenčani je pričao za konje, koje je dobio od mađarskog kralja, da su sijali kao Sunce.

NEPOZNATA KRALJICA
U znamenitom članku Kraljice i carice srpske, Ilarion Ruvarac je pisao o ženama i kćerima Stefana Dečanskog, kao i o srpskim vladarkama za vreme Nemanjića, po prvi put, u srpskoj istoriografiji, na izuzetno kritičan način, ostavivši po strani žitija, legende i mitove koji su se oko njih vekovima ispredali. Sa kakvim se sve problemima pri pisanju susretao, ilustrovaćemo na malom primeru zbrke oko kralja Vladislava i majke cara Dušana.
Prema Ruvarcu, srednji sin Stefana Prvovenčanog, Vladislav, umro je bez dece, mada jedno žitije kaže da mu je žena, Bugarka, rodila dvoje. Ne baš pouzdani istorik, opat Mavro Orbini iz Dubrovnika, veli da je Vladislavova kćerka bila udata za bosanskog kneza Đuru Kačića (Comes Jurra), omiški knez oko 1239-1274, ali nije sigurno da je imala sina. Ako je i postojao, upliće se Ruvarac u ovaj izvor, sin se zvao Teša ili Desa, dok je ženino ime bilo Beloslava (Veleslava, Velinka). Ipak, malo kasnije, Ruvarac izričito tvrdi da je ljuba kralja Vladislava bila kći Jovana Asena, cara bugarskog. Sve drugo on smatra nagađanjem.
Monah Ilarion je pisao o ženama i kćerkama Stefana (Uroš III) Dečanskog. Kada se ovaj prvi put ženio kćerkom bugarskog kralja Smilca, oženio ga je otac, pre nego što ga je oslepeo (posle je, kako žitija navode, Stefan božijom milošću progledao). Ruvarac ne zna ime ovoj kraljici iako je ona izuzetno značajna, s obzirom da je rodila najvećeg srpskog cara Dušana. Reč je o carici Teodori. Umrla je oktobra 1322.g. i sahranjena u manastiru Banjska. Druga njegova žena bila je Marija, kćerka panipersevasta Jovana Paleologa i Irine Metohit, kasnije, u monaštvu, Marte (1312- 1355). Grčki istorik Grigora, lično je poznavao Stefana i Mariju, bejavši u više navrata gost na njihovom dvoru. Marija Paleolog je rodila Stefana Simeona (Sinišu), potonjeg tesalskog cara (1359- 1372) čiji su sinovi Jovan Uroš Duka i Stefan Duka bili gospodari – prvi u Tesaliji, drugi u Farsali. O Siniši i njegovom porodu Ruvarac tendenciozno neće da piše jer su, tobože, „otpali od srpskog carstva“. (Videti njnjnj.vandalija.co.rs)

AMAZONKA JELENA
Oko Jelene, žene cara Dušana, istoričari su vodili najviše polemika. Jireček je smatra najznačajnijom srpskom caricom, dok je Mavro Orbini, mrzeći je iz dna duše, naziva „perverznom damom“ i „neprijateljicom katolika“. Njemu je, kao i nekim zapadnim hroničarima, smetalo što je, sestra bugarskog kralja Jovana, „cara potpuno vezala uza se“. Prema vizantijskim izvorima (Jovanu Kantakuzenu najpre), konzervativnim hroničarima je smetalo što je Jelena pratila muža u njegovim ratnim pohodima! Bila je učesnik pohoda na Bosnu, Solun i Dubrovnik, jašući pored Dušana „Silnog, pod punom ratnom opremom. Hroničari je opisuju kao visoku, lepu i snažnu ženu, vičnu sablji i jahanju. Kod srpskog plemstva „likom i stasom izazivala je udivlenije“, kod neprijatelja zebnju a, kod povesničara - odbojnost jer se, njena ličnost nije uklapala u postojeće stereotipije o „smernim caricama i majkama“.
Drugi razlog netrpeljivosti prema Jeleni je njen boravak na Svetoj gori, gde je bila sa mužem, bežeći od pošasti kuge. Ovo je, po crkvenom mišljenju, smrtni greh, pa je Dušan ostao jedini Nemanjić koji nije kanonizovan za sveca. Mavro Orbini je Dušanovu ženu nazivao Rogozna ili Rogasna – ona je carica Roksanda (Roksanda đevojka) opevana u srpskoj epici. Hrvatski istoričar Šime Ljubić (pisao u drugoj polovini DžIDž veka, savremenik srpskih istoriografa M. Milojevića, P. Srećkovića, I. Ruvarca), kaže da Jelena, zbog svojih „amazonskih kvaliteta“, nije bila bugarskog već grčkog (romejskog) roda.
U pomenutom članku Kraljice i carice srpske, Ruvarac, „između redova“, iznosi svoje nezadovoljstvo Jeleninim boravkom na Atosu, pa kaže da (neimenovani) austrijski letopisi beleže kako je Dušan prosio jednu Nemicu, Jelisavetu, kći nemačkog kralja Fridriha. Odbijen je „kao šizmatik“, tj. kao pripadnik pravoslavne, a ne katoličke vere. Naravno da je ovo spekulacija, ako imamo u vidu da je Dušanovo Carstvo bilo najmoćnije na Balkanu i da su u Srbiji radili brojni Nemci – bilo ih je od vojnika i rudara, do vrhunskih majstora: livaca, kovača, zidara, konjušara, itd. Pre će biti da se desila obrnuta stvar, jer su se Nemanjići i pre Dušana „ženili u Latinima“ te da je verska pripadnost bila sekundarna kad su po sredi bili „dvorski poslovi“.
Takođe, Jelena dugo vremena nije mogla da rodi (verovatno zbog učešća u ratnim pohodima) pa je Dušan imao u planu, ili je to bila tek ideja, da se oženi Jelisavetom Habzburg čiji je otac Fridrih, zbog stasite pojave, imao nadimak „lepi“.

GLAGOČESTIVA CARICA
Povodom Jelenine smrti, jedan zapis iz Hilandara kaže: “Prestavi se carica, srpska Jelisaveta“. Jelisavetom, Dušanovu ženu naziva vizantijski car Jovan Paleolog pišući: “Jelisaveta kraljica, koja je po smrti muževljevoj prebivala u Seru (Srbu)“. Vizantija nije priznavala Dušanovu carsku titulu (nju je mogao nositi samo vladar Romeja) pa njegovu ženu nazivaju: „kraljica monahinja Jevdokija“. Dečanski i Beočinski Pomejnik Jelenu zovu: “glagočestiva carica monahinja Jevgenija“. Bilo kako bilo, Dušanova žena (Po Jirečeku ovo je bio najskladniji brak Nemanjića) je, za srpsku istoriografiju, Jelena. Sa Jelenom je Dušan imao dvoje dece, kćerku čije ime nije ostalo zapamćeno (umrla 1351) i sina Stefana Uroša V (1336- 1371).

LEPA ANA
Kralj Radoslav, na srpskom prestolu od 1228. do 1234. godine, nije sreće imao kao vladar a još manje kao muž Ane Komine, kćerke Teodora I (Duka Komina) Anđela, despota i solunskog cara (1215- 1230). O njoj srpski crkveni izvori beleže sve najgore jer, „krst kralja Radoslava bila je njegova žena“. Ova žena, sa nadimkom „lepa“ bila je „najnestašnija srpska kraljica“ kako piše Jireček u svojoj Istoriji Srba oslonjenoj u velikoj meri na Rajićevu knjigu Istorija slovenskih narodov, najpoče Bolgarom, Horvatom i Serbom.
Istorijski izvori kažu da je nesrećni Radoslav bio toliko pod uticajem „lepe Ane“ da je „izgubio razum“. Njegov brat Vladislav I je pokušao da ga urazumi, s obzirom da su o Ani Srbijom kolale razne priče o njenim ljubavnim avanturama i „raspusnom“ životu. Međutim, pravi razlog Radoslavljeve abdikacije je taj što nije mogao da ima porod jer je, u detinjstvu, preležao težak oblik ovčijih boginja; neugodna bolest je budućeg kralja ostavila sterilnim. Vladislav nije uspeo u bratskom „sovjetovanju“, ali se dokopao, posle brze i uspešne akcije, srpskog prestola, pa je Radoslav morao da, obeskrunjen, beži u Dubrovnik, a potom u Drač, kad je Vladislav preuzeo vladu u primorskim zemljama a Stefan Uroš I u celoj Srbiji.
U Draču je eks kralj doživeo duboko poniženje kada je lepa Ana pobegla za „neku mušku protuvu“, francuskog grofa. Žitije kaže:“Jedan Fruz (Francuz) grozno zapreti kralju smertonosnim mačem, Radoslav se povukao ispred mača i izgubio ženu“. U stvari, njemu je bilo dozlogrdilo da trpi Anino nemoralno ponašanje, pa je jedva dočekao da Ana pobegne sa ovim pustolovom i, da se on, umoran od svega, vrati u domovinu. Zakaluđerio se, uzevši monaško ime Jovan. Sahranjen je 1292 u Studenici.

VELIKI KTITOR SRBIJE
Najznačajnija srpska kraljica bila je Jelena Anžujska, rođaka Karla I Anžujskog kralja Sicilije i Napulja, udata za Stefana Uroša I, srpskog kralja (1243- 1276). Rodila je Milutina i Dragutina, potonje kraljeve koji će učvrstiti primat srpske države na Helmu (Balkan). Imala je još dva sina Priču (Briča, Brnjača) i Stefana, kao i kćerku čije ime nije ostalo sačuvano. Savremene hronike je opisuju kao oštroumnu, darežljivu i visokomoralnu osobu. Nadživela je muža i sina Dragutina. Bila je jednako popularna kod Srba i Latina iz primorja, poštovana od srpske autokefalne crkve i Vatikana. Iza sebe je ostavila trajan pomen; uz sina Milutina, najveći je ktitor SPC.
U Duklji je obnovila čuveni grad Drivast (Drivost, Drvenik, Drvengrad) koji su, u drugoj polovini V veka, podigli srpsko- sarmatski Alani. Grad je bio razoren prilikom jedne od mongolskih najezdi (rušili su ga i Sloveni sa Avarima) i napušten. Jelena ga je naselila Srbima iz zaleđa i danas je on lepo turističko mesto. Podigla je katoličke crkve i manastire franjevačkog reda u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, kao i pravoslavni manastir Gradac na Ibru. Jelena je celog svog života materijalno pomagala srpsko monaštvo pa ipak, mnogi istoričari joj zameraju što je „ostala do kraja života u latinskoj veri“. Prednjačio je Ćorović, koji niti Jelenu niti njenog muža Uroša I ne vidi kao velike ličnosti iako su njihovi potomci vladali Srbijom još gotovo 150 godina. Natpisi pojedinih istoriografa, iz DžIDž i početkom DžDž veka, kako je Uroša htela da prevede na katoličku veru, da Srbija sklopi uniju sa Vatikanom, najobičnija su naklapanja, bez uporišta u dokumentima DžIII veka.

KĆERI KNEGINJE MILICE
U Karlovcima, 1868.g, jula meseca, Ilarion Ruvarac piše inspirativno o kneginji Milici, nazivajući je (pogrešno) caricom. U svom radu obilno koristi srpske crkvene letopise (koji su, ovaj put i za njega, pouzdani, što je još jedna Ruvarčeva nedoslednost). Milica je kći kneza Vratka, Vukanovog praunuka. Vukan (Vuk) je bio veliki dukljanski knez i kralj Duklje oko 1205.g, ne pre 1208.g. Oslanjajući se na Žitija Ruvarac jedino greši kada Vukana naziva srednjim Nemanjinim (Simeon Mirotočivi) sinom. To je bio Stefan Prvovenčani, a Vukan je bio najstariji od trojice braće i tri sestre.
Milica je Lazaru rodila pet kćerki i dva sina. Prvu kćer, Maru, Lazar je dao Vuku Brankoviću, gospodaru Kosova. Posle boja, Milica je, htela-ne htela, svoju kći Oliveru dala turskom sultanu Bajazitu. Gotovo svi izvori govore da je jedna Lazarova kći bila udata za bugarskog cara Šišmana no, njeno ime u istoriji ostalo je nepoznato. Mađarski velikaš Nikola Gagrović, oženio je srednju kći Lazarevu i pristao da mu bude vazal. Gagrović je bio veliki ban Mačve i knezu Lazaru je činio niz usluga. Ovu kćer Mavro Orbini naziva Jelenom (možda po inerciji), a Lukarić Jelenom Despinom. Posle nagle smrti svoga muža (zadavio se prilikom jela), Despina se udala za hercegovačkog (humskog) nadvojvodu Sandalja Hranića. Knez Lazar i carica Milica su zaista imali jednu kći imenom Jelena, ali je ona bila udata za gospodara Zete Đurđa Balšića.
Crkvene hronike pominju i kćerku Vukosavu, udatu za Miloša Obilića (Kobilovića). No, Jireček ovo negira, ukazujući da je Vukosava legendaran lik. Ipak, neće biti baš, tako jer Ričard Nouls (Richard Knonjles) engleski ekspert za povest Osmanlijske imperije, pišući, u The General History Of The Turks (Opšta istorija Turske), o Milošu Obiliću i njegovoj važnoj ulozi na Kosovu polju, spominje i njegovu ženu Vukanu. Najmlađu kćer Milica je data čelniku i četovođi Musi. Musići su, poput ostalih zetova, učestvovali u Kosovskoj bici na Lazarevoj strani. Možemo se složiti sa Jirečekom koji tvrdi da je Lazar na Kosovu okupio 35000 vojnika zahvaljujući, između ostalog, svojim kćerima tj. njihovim udajama za vlasteline.

Veliki ratnik, državnik i – ljubavnik!


Piše: Miodrag Milanović


Centralno mesto, na ikoni koja prikazuje vladarsku lozu Nemanjića, u manastiru Visoki Dečani, pripalo je svetom kralju Stefanu (Urošu) Milutinu. U vreme kad je dinastija Nemanjića oslikana (1346/7), srpska država je vojnički bila najjača sila na Balkanu (Helmu), a car Dušan Silni, postavljajući u središte nasledne dinastije svog dedu Milutina, time mu je ukazao ne samo počast već i priznanje kako je njegova carska moć samo nastavljanje dedovskih vladarskih sposobnosti.
Milutin je na vlast došao 1282. godine, u tridesetoj godini života, Deževskim sporazumom kad se, sa kraljevskog trona, povukao njegov stariji brat Dragutin. Odmah po dolasku na vlast, mladi kralj je zadovoljio zahteve ojačale srpske vlastele za osvajanjima novih teritorija i proširenjem države. Za samo dve godine, do 1284, on je, posle zauzimanja Skoplja i Pologa, proširio srpske granice na jugu sve do linije Kruja-Ohrid-Prilep-Prosek-Strumica, a zatim je, osetivši kad i gde bi se uspešno (povremeno) moglo četovati na granicama, postepeno proširivao državu, a potom vešto utvrđivao osvojeno.
Kralj Milutin je odredio glavni pravac srpskih osvajanja u narednom veku. Brzo je uvideo da samo vlast nad moravsko-vardarskom kotlinom može Srbiji, na dugi rok, obezbediti premoć na Balkanu. To je, konačno, ostvareno pobedom njegovog sina Stefana Dečanskog nad Bugarima, kod Velbužda, 1330. g. U stvari, mladi Stefan nije imao izbora osim da nastavi strateškim putevima svog velikog oca i uzora - svetog kralja Stefana Uroša II Milutina.

REMEK-DELA
Širina ktitorske delatnosti kralja Milutina neobična je za sadašnja, a pogotovo za ondašnja merila. Podizao je manastire, ne samo u Srbiji već i u susednim državama, obnavljao porušene crkve, neštedimice darivajući zadužbine i monaštvo. Podigao je i obnovio 42 crkve, što je više nego što su uradili svi članovi dinastije Nemanjića zajedno! Njegove dve najsjajnije zadužbine u Srbiji su Gračanica, remek-delo evropske srednjovekovne arhitekture i manastir Banjska (poslednje ktitorstvo, koji su porušili Turci), vrhunska arhitektonska građevina nenadmašne lepote. Između ostalog, izgradio je, ili obnovio, Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu (oštećenu u NATO bombardovanju 1999, zapaljenu u martovskom pogromu 2004), Trojeručicu u Skoplju, crkve Sv. Đorđa u Nagoričinu i Dabru, crkvu Sv. Nikite u Skopskoj Crnoj Gori, itd. Gradio je zadužbine na Atosu, sazidao glavnu crkvu na Hilandaru, proširio konake i zaštitio manastir čvrstim zidinama. U Solunu je podigao crkve Svete Trojice, Sv. Nikole i Đorđa; obdario je crkvu Sv. Dimitrija, dok je, u Carigradu podigao crkvu u manastiru Prodromu. U Jerusalimu je osnovao manastir Svetog Arhanđela, sklonište za sve srpske namernike i hodočasnike. Na Sinaju, u Bogorodičinom manastiru, podigao je hram Sv. Stefanu. Kralj Milutin je u Carigradu sazidao veliku gradsku bolnicu u kojoj je otvorena i jedna od prvih balkanskih škola za učenje medicine. Kao udžbenici su korišćeni hilandarski prepisi, tzv. Hilandarski medicinski kodeksi. Zbog izuzetne zadužbinarske delatnosti, kao i činjenice da je Srbiju podigao na rang vodeće sile u ovom delu Evrope, SPC ga je kanonizovala za sveca.

VELIČANSTVENA PRATNJA
Još dok je bio kraljević, Milutin je imao zanimljivu ženidbenu ponudu od romejskog (vizantijskog) cara Mihaila VIII Paleologa. Radilo se o pokušaju carigradskog vladara da sklopi savezništvo sa srpskim kraljem Urošem I. Georgije Pahimer, jedan od vodećih vizantijskih hroničara, autor spisa o vladi Mihaila i Andronika II, piše o tome kako je car odlučio da svoju drugu kćer Anu pošalje kralju Srbije Stefanu Urošu kako bi je udao za njegovog drugog sina Milutina: “Pošto su završeni međusobni dogovori, pošalje u poslanstvo jerarha (patrijarha), a s njim i kćer sa veličanstvenom carskom svitom“. Kneginja Ana bila je devojčica od 12 godina.
Kad su stigli u Varnu, odlučiše da Stefanu Urošu pošalju hartofileksa Veka (patrijarhovog ličnog sekretara) i mitropolita oblasti Trajanopolja i Kondumna. Prema nalogu carice Teodore, hartofileksov zadatak je bio da se podrobno upozna sa prilikama kod Srba, da vidi kakav je njihov način života i kako je „ustrojen red u državi Tribala (Srba)“. Ovu diplomatsku misiju štitio je odred srpskog cara, a njihova ratna sprema, „izazvala je kod svih Romeja udivljenje“. Takođe, Teodora je Ani spremila veličanstvenu pratnju, „uz svu raznovrsnu carsku raskoš“. Vekova diplomatska misija je bila uspešna i srpski carski dvor je bio spreman da dočeka kćerku Mihaila VIII Paleologa.

DEVOJKA PREDENJU POSVEĆENA
Raskošnu carsku svitu čekalo je ne baš prijatno iznenađenje što je Pahimer uredno pribeležio u svoj spis. Hroničar piše: “Došavši, oni (Ana i njena svita) ne samo da ne videše ništa njih dostojno i kraljevski odgovarajuće, nego je Uroš, gledajući njihovu pratnju i poslugu, naročito evnuhe, upitao šta bi oni trebalo da budu. A kad je čuo od naših Romeja da je takav carski red i da princezi sledi pratnja evnuha, on negodujući reče – E, e, šta to vi njima uradiste?! Nama nije uobičajeno takvo ponašanje! I, to rekavši, car Tribala pokaza na jednu mladu ženu, siromašno odevenu i predenju posvećenu. Tako se mi, reče, pokazujući sve na devojku, odnosimo prema mladima“. Na Uroševom dvoru nije bilo evnuha niti su Srbi znali za njihovu uobičajenu funkciju čuvanja ženskih odaja.
U istoriji je ostalo nerazjašnjeno ko je bila tajanstvena predilja na Uroševom dvoru. Pahimer navodi da je srpski kralj pokazao na ženu visokog ranga i položaja; to je mogla biti Katalina, Mađarica, supruga Milutinovog starijeg brata Dragutina. No, neki autori (kao Vladimir Mošin) idu dalje i zaključuju da je pomenuta Uroševa snaha bila, u stvari, Milutinova prva žena, kćerka nekog srpskog vlastelina. Kako će se kasnije pokazati, Milutinov ljubavni život bio je pun iznenađenja, tako da nije isključena ta mogućnost.
Većina istoričara, sledeći vizantijske izvore, beleži da je prva Milutinova žena bila Tesalka, kćerka sevastokratora Jovana Anđela. Ovde počinju zabune – Milutin je te, 1282. godine, već bio na vlasti, „mlad, lep i vičan oružju“, kako je zabeležio njegov biograf i savremenik Danilo, arhiepiskop srpski. Milutin kreće u ratne pohode prema jugu, ali i u ženidbene pustolovine, iako je, s obzirom tridesetogodišnjak, po tadašnjim društvenim normama, već trebalo da ima ženu i porod. Ali, prvo da vidimo šta je bilo sa Anom Paleolog.
Prema svedočenju pedantnog Pahimera, Anina carska svita je doživela niz neprijatnosti u tadašnjoj duboko patrijarhalnoj i siromašnoj Srbiji. Iz Uroševih dvora vraćali su se u velikom strahu, jer, kako piše hroničar, „stanovnici Tribalije (Srbije), dolazeći u grupama, često su opkoljavali ulogorene Romeje (Vizantince) i posmatrali kuda će dalje. Njima je bio cilj da posmatraju njihove stvari kako bi ih napali noću i opljačkali. To se, najzad, posle kratkog vremena i dogodilo – pošto su se noću nečujno prikrali, ukrali su njihove konje i, koliko su ih noge nose, iščezli“. Pahimer nije naveo kako su konjokradice prošle neopaženo pokraj jake vizantijske straže pa je tu, najverovatnije, došlo do trgovine. Ipak, Ana je nekako stigla do Ohrida, odakle se prebacila do Soluna. Hroničar je zadovoljan:“ Odbacivši taj brak, vratiše se caru“. Tako je propao prvi pokušaj ženidbe „mladog“ Milutina princezom Romeja.

JELENA, VRAĆENA OCU
Većina istoriografa se slaže da je prva, zvanična Milutinova žena, bila Tesalka kojoj, nažalost, ime još nije utvrđeno sa sigurnošću. Ona se veoma kratko zadržala na srpskom dvoru. Polazeći od freske u Đurđevim Stupovima, na kojoj je prvi put ikonopisan Milutinov kraljevski lik, zajedno sa kraljicom Jelenom, moguće je da je ovde upravo reč o Tesalki. No, Jovan Anđeo je imao drugu kćerku po imenu Jelena, a zna se da je bila udata za Viljema la Roša. Jovan Anđeo svakako nije mogao imati dve kćeri istog imena.
To je navelo neke istoričare na zaključak da je, pre braka sa Tesalkom, Milutin bio oženjen Srpkinjom vlastelinskog roda koja se zvala Jelena. Oslikana u Đurđevim Stupovima 1282. g, ova devojka je, moguće, bila napuštena iste godine radi kraljevog braka sa kćerkom Jovana Anđela. To je smerna tkalja koju je, kao uzor, Uroš pokazivao Aninoj carskoj sviti. U drugoj polovini ili krajem 1283. g, i Tesalka je prošla kao vredna tkalja – vraćena je ocu.

OČI MILUTINA KRALJA
Kralj Uroš II, upravitelj najvećeg dela Srbije, bio je zreo, obrazovan čovek kad je stupio na presto. Bio je vrlo lep i ljubazan vladar, kako ga hronike opisuju, srčan i vičan oružju, ali, svakako, više ratnik nego diplomata. Kod njega je značajna „brza promena žena“ i mnogi savremeni istoriografi ga, u vezi s tim, porede sa Henrikom VIII. U Istoriji Srba, češki istoričar Konstantin Jireček, ovako (površno) opisuje Milutina, dok Vladimir Ćorović, u svojoj Istoriji, ističe kako je kralj Milutin „uvek znao šta hoće i imao ambicije i poteze vrsnog državnika... Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni po koju cenu, on je gazio preko svega; ni njegovi najrođeniji nisu bili pošteđeni svireposti, ako bi samo osetio da smetaju njegovim interesima.
Njegove oči, u individualno rađenim portretima (Nagoričane, Gračanica) krive i male, imaju nečeg lukavog i požudnog, a to su dve bitne crte njegovog karaktera. Kralj Milutin je naročito sablažnjavao savremeni svet svojim postupcima prema ženama“. Zbog Milutinovih postupaka prema „nežnijem polu“, Ćorović daje psihološku analizu i navodi da fantastičan opis kraljevih očiju uopšte nije tačan, već je pre istoričareva impresija. Oči kralja Milutina na ovim freskama oslikane su saglasno duhu vizantijskog ikonopisanja – to su „obične“ oči, zagledane u daljinu, ka prostorima duhovnog. Nije nikakvo čudo što Jireček i Ćorović nisu uspeli da se slože oko lika mladog kralja, kad ni Milutinovi savremenici, sa Istoka i Zapada, pa ni u samoj Srbiji, nisu uvek razumeli njegove državničke postupke.

POLITIČKO-LJUBAVNE INTRIGE
Bez sumnje, život ovog srpskog kralja je bio ispunjen mnogim zagonetnim događajima. Ozbiljne državničke poslove preplitao je sa rešavanjem ličnih i životnih pitanja, uvek uspešno, na ličnu i korist sve snažnije i prostranije Srbije (Regnum Servili). Pred Milutinom su drhtali vlastodršci od Rima do Carigrada, nudeći mu za bračne saputnice svoje sestre i kćeri, radi političkog savezništva. Opet, pored svedočenja njegovih vizantijskih savremenika (Georgije Pahimer, Teodor Metohit, Nićifor Grigora) i svedočenja latinskih pisaca, o ženidbama i ljubavnim vezama kralja Milutina ni danas se ne zna dovoljno.
Političke igre i raznovrsni interesi prinudili su savremenike da prikrivaju broj Milutinovih ženidbi, redosled brakova, imena supruga, majki Milutinove dece, uvodeći u sve to hronološku zbrku u intimni deo života moćnog srpskog kralja. Stariji i savremeniji istoričari našli su se tako pred velikim teškoćama da ni šesti tom Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije ne daje celovitiju sliku, već je pre zamagljava odabranim prevodima (i sam naslov ovog izdanja SANU je sumnjiv, jer u XIII veku niti je bilo Jugoslavije, niti njenih naroda već isključivo Srba).

U BRAKU SA MONAHINJOM
Rekosmo da je Tesalka (Jelena?) vraćena je ocu u drugoj polovini 1283. g, a nju je smenila Jelisaveta, mlada Mađarica. Vizantijski izvori govore da je u pitanju bila kratka, strasna ljubav, naglašavajući da je kralj Milutin zaveo svoju priju (rođena sestra Kataline, supruge njegovog starijeg brata Dragutina). Neobično je bilo to što je, još od detinjstva, Jelisaveta bila kaluđerica u manastiru na Margitinom ostrvu kraj Budima, umesto da živi na dvoru svoga oca, mađarskog kralja Ladislava IV. Kao izvor, Jireček navodi Pahimera koji tvrdi kako se Milutin sa ovom kaluđericom, svojom prijom, prvi put sreo kod brata Dragutina – odmah ju je osvojio (Jireček koristi termin „zaveo“) i oženio.
Drugi hroničar, Grigora, ističe da se srpska crkva opirala ovom braku svim silama ne samo zbog toga što je mlada bila katolička kaluđerica, već je bila i u daljem srodstvu sa mladoženjom. „Milutin se“, piše Jireček, „posle izvesnog vremena rastavio i od ove žene plemenitog mađarsko-kumanskog porekla, ali je kod sebe zadržao kćerku rođenu u ovom braku“. Ovo se odigralo pre 1284. g. Jelisaveta se vratila u manastir na Margitinom ostrvu, ponovo se zamonašila, no, ne zadugo. Posle nekoliko godina, ponovo se udala za jednog srpskog plemića iz Češke, vlastelina koji je sanjao da se jednog dana, uz Milutinovu pomoć, okruni kraljevskim prorogativima. Bio je to lepi Zaviša, sin Budivoja iz Krumave. Iz ovoga braka rođen je sin, a Zaviša je požurio na dvor kralja Većeslava II da ugovori kumovanje. Saznavši da lepi Zaviša cilja na njegov presto, a da je kumstvo tek „usput“, Većeslav je uhapsio Zavišu ispod zidina Praga, pa je ovaj tamnovao neko vreme, a onda ostao bez glave na gubilištu grada Hluboke, kod Budejovica (avgust 1290). Posle ove nesreće, Jelisaveta se zauvek povukla u manastirsku osamu. Njen sin je otišao da živi kod dede, Ladislava IV, mađarskog kralja.

KO JE ČIJE DETE?
Kao što je bilo teško utvrditi broj i dužinu Milutinovih brakova i redosled ženidbi, isto tako je istoričarima bilo teško da utvrde sa kojim suprugama (ili ljubavnicama) su rađana kraljeva deca. Milutinove sinove, Stefana i Konstantina, jedno vreme nisu priznavali vladari susednih pravoslavnih zemalja, kao ni Vatikan i katolički Zapad. Stefan Dečanski je bio u braku sa Teodorom, kćerkom bugarskog cara Smileca, a kćerka Ana (Neda) udata je za potonjeg bugarskog cara Mihaila Šišmana. Sa Mađaricom Jelisavetom, kao što smo rekli, Milutin je imao kćer Caricu (Zorica). U vreme kad je sa Latinima sklapao sporazum protiv Vizantinaca, Milutin je svoju prelepu kćer obećao francuskom kralju Karlu Valoa Mlađem...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Strahomore u kanjonu Ljuboviđe


Piše: Živan J. Grujičić


Ovde, u zapadnom gorju zemlje Srbije, u dubokom kanjonu reke Ljuboviđe, gde se prepliće vekovna prošlost brojnih preistorijskih, antičkih i srednjovekovnih ostataka sa praiskonskom mistikom gotovo neistraženih stenjaka, pećina, tajnovitih grobnica i uskovitlanih virova arlovite vodojaže, koja se uliva u razjapljene čeljusti vodomorne Drine, kao da se vreme zaledilo u trenutku sopstvenog rađanja i ostalo da lebdi nedodirljivo u kristalnoj kugli između žizna i večnosti. Ovde se putniku namerniku jednog trenutka pričini kako sve vrvi od razdraganosti raznolikih oblika života, a drugog da sve odiše grobnom tišinom pomešanih mirisa voska i tamjana koji upozoravaju na nespokoj. No, danas su i jedno i drugo puka opsena davnih razdoblja u kojima su se smenjivali blagostanje života i crnilo smrti.

PRIČE IZ VODENICE
Danas u kanjonu Ljuboviđe kao da nema ni života ni smrti. I ono malo gorštaka koji su tamo preostali, ne želeći da zapuste drevno ognjište praotaca, jedva namiče kraj s krajem, koliko da preživi. Od sedamdesetak vodenica, koje su do polovine sedamdesetih godina danonoćno mlele na brzacima Ljuboviđe i desetak valjarica za sukno, od kojih nije preostala nijedna, danas su tri vodenice u radnom stanju dok se preostale, zarasle u ostrugu i glogovo trnje, narušenih krovova i vodeničnog kamenјa zatrpanog naslagama šljunka, lagano raspadaju i krune u zaborav. Odavde sve što je moglo i imalo gde da ode, poodavno je otišlo i ostavilo sve, kao da ne ostavlja ništa. Od brojnih čestitih starina, od kojih je mnoge upoznao za njihovog života i autor ovog teksta, dok se kao mlad istraživač srpskog etnosa muvao ovim predelima, preostala je nekolicina.
Jedan od njih je stari vodeničar Ranko Novaković iz Orovačke planine, sa kućom na desnoj strani Ljuboviđe a preko puta srednjovekovne gradine Sokolj, koji na svoja pleća tovari osamdeset i četvrto leto Gospodnje. Pri ponovnom susretu sa njim protutnjaše mi u mislima svi moji raniji dolasci u ove neoskrvnavljene predele i brojni likovi staraca koje sam poznavao a više nisu među živima. Oči mi najednom zasužiše a senka nespokoja pohodi mi pomalo umornu dušu istraživača i pustolova. Uplašio sam se iskreno da ovaj moj razgovor sa starim Rankom ne bude i poslednji naš ovozemaljski razgovor, kako se svakom ljudskom stvoru, pre ili kasnije, mora desiti poslednji razgovor, na što me podsetiše i premudre reči pre jedne godine upokojenog stogodišnjaka, Dušana Č. Aćimovića iz Podgorskog sela Tuđina, koji mi je jednom rekao: „Kod Svevišnjeg je knjiga svih tajni nad tajnama, a u njoj stoji kad će ko od nas doći na ovaj svet i kad će ko otići nazad odakle je došao, pa ja“.
Kao što uvek biva pri druženju sa gorštacima, uz rakiju šljivovicu, uz čeketanje čeketala na vodeničnom kamenu i mumlanje zapenušane vode ispod vodeničnog kola, potekla je čiča-Rankova priča koju sam pribeležio za vas, iako oblačnog raspoloženja zbog obavesti o smrti starca Raje
koji je tih dana tajnovito sleteo sa Sokoljske stene u duboki ambis i poginuo.

CRNA PTICA
„Strahomore koje su zaskakale ljude u starija vremena“, kazivao je Ranko Novaković iz Orovačke planine, „dolazile su podjednako i od zlobnih iksana i od sila nečastivih iz pakla, pa se često nije moglo razaznati koja je od tih sila najopakija. Moj otac je bio Solunac, ratni vojni invalid. Po povratku iz rata nabavio je konja i za svakog crvenog slova jahao iz kanjona do crkve na planini Orovici, a po svršetku službe, neretko se sa svojim ratnim drugovima do mraka zadržavao u Orovačkoj mehani, gde su pijuckali meku rakiju iz satlika, podsećajući se ratnih strahota koje su preživeli.
Jednom se tako po zimi i snegu vraćao sa Orovice, a mesečina je bila kao dan, kad je na Presedlu začuo veselu vrisku devojaka i začuo pisku gajdi, a onda ugledao vilinsko kolo; visoke devojka u belim haljinama, dugih kosa niz leđa, držale su se za ruke i bose igrale kolo na pomrzlom snegu, podvriskujući od miline. Nešto ga je povuklo i poterao je konja ka kolu, kad ono, iznenada, neka velika crna ptica prhnu iz noći i udari konja u čelo da je pokleknuo na zadnje noge i namah promenio pravac, skrećući niz neki sokak obližnjim kućama iz kojih se izvijao dim u studen noći. Tu je otac prespavao i sutradan dojahao kući, kazujući da mu je crna ptica spasila život. Kasnije, kad mi otac umro, velika crna ptica cele noći je bila na prozoru njegove sobe.
E, onda su jednom nekog Miljka i Rovaila iz kanjona Trešnjice, dok su posle prvog rata na Švabe kopali na Gradinskoj steni i tražili podzemnu riznicu sa zlatom Crnog viteza od Sokolj-grada, primetili i opkolili ćutljivi vitezovi nesmrtnog nam gospodara Mitra. Miljko, koji je jedini preživeo tu strahomoru, posle je kazivao da je video vitezove kako mirno stoje na visokim razvalinama kula, a da nije video puščane cevi trojice nepoznatih ljudi koji su zapucali na njih iz mraka i smrtno pogodili Rovaila. Samo se sećao da su sa kula prasnuli tetive samostrela i zakucali šiljke izbačenih strela u pluća trojice zlikovaca, i ubili ih na mestu. Kad je Miljko video da su mu nesmrtni vitezovi našeg davno upokojenog gospodara, Crnog viteza Mitra od Sokolja, spasili život i pored sagrešenja koje je hteo počiniti, klekao je, pomolio se Bogu i posle natovario mrtvo telo svog sabrata Rovaila na konja i krenuo uskom stazom sa grada, kad mu usput jedan od vitezova tihim glasom reče: „Što je bilo, bilo je, neznani čoveče, samo da se nikada ne ponovi. Ovih trojicu mi ćemo ukopati u lagum grada, a ti idi i nikada se ne vraćaj na ovo sveto mesto“.
Eh, slično je bilo sa nekim Vukosavom, hajdukom koji je između dva svetska rata sa petoricom svojih ababa iz busije zaskakao, iz karabina ubijao i pljačkao putnike namernike kod Rimskog mosta na Ljuboviđi. Njega su jedne noći, baš u njegovoj busiji, a sve igrom sudbine koja je oko njega zatvorila krug, istovremeno napali vampiri i žandarmi. Bože me oprosti, kanda su se dogovorili da hajdučiji zajedno dohakaju! I dok su žandarmi sa svih strana tukli po njima iz pušaka i bacali bombe na busiju, vampiri su, predvođeni Savom Savanovićem, inače mojim kolegom i vodeničarom za života, upali među hajduke i otpočeli pokolj. Kad su kuršumi žandarma i šiljati očnjaci vampira poubijali hajduke, kojima vampiri otpočeše da ispijaju krv, a žandarmi da im kupe zlato iz zobnica, sukobe se te dve sile nečastive, vampirska iz pakla i žandarmerijska sa zemlje, koljući se međusobno. Kako mi je posle kazivao pokojni otac, a i drugi stariji ljudi koji su upamtili taj nesvakidašnji i strahotni događaj, pet žandarma su vampiri zaklali, a trojica vampira su nađena iskasapljena žandarmerijskim bajonetima, kao i tela Vukosavljevih hajduka. Veli se, da su ih sve vlasti proglasile nečastivima, a isto učiniše i popovi, pa su svi bez opojanja ukopani u jednu grobnicu ponad Rimskog mosta, kojoj se odveć i ne zna mesto.
Eto, sinovče, bilo je i toga, kad su neretko vođeni istim interesom sarađivali nečastivi sa živim ljudima, a po obavljenom poslu ginuli međusobno.“
Te večeri, dok sam napuštao kanjon reke Ljuboviđe, na nebu su se kovitlali tamni oblaci terani olujnim vetrom i davali planinskom gorju preteći i mistični izgled od kojeg čoveka hvata istinska strahomora i ostavlja ga u nedoumici sa večitim pitanjem bez odgovora.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Bujrum ti, harambašo!




Piše Živan J. Grujičić

Gavrilo Gača Đermanović, znameniti hajdučki harambaša s kraja 18. i s početka 19. veka, rođen je u selu Skadru u Azbukovici u ondašnjoj Nahiji sokolskoj. U pisanim istorijskim izvorima njegovo ime se vezuje za boj na Čučugama i na selu Bratačić 1806. godine, gde je sa svojim četom odigrao značajnu ulogu u proterivanju Turaka u utvrđeni grad Sokol na Sokolskim planinama. Međutim, realno gledano, s obzirom na uočljive sklonosti prote Matije Nenadovića da u svojim Memoarima pristrasno veliča njemu bliske knezove, a sporedno pominje junačka dela običnih ustanika i hajdučkih harambaša - nikakvo čudo nije što se protini knezovi gotovo nikako i ne pominju u narodnim predanjima, a brojna dela drugih hajduka, koji su bili omiljeni u narodu, i dan-danas rado se pominju gotovo pri svakom razgovoru sa gorštacima severozapadnog gorja zemlje Srbije.

NE(ZABORAVLJENI) JUNAK
Gavrilo Gača Đermanović iz sela Skadra o kome kolaju nekolika predanja, pa i ovo, samo je jedan svetao lik kojeg je zvanična istorija olako pokušala da iskrajne u zaborav, u čemu ipak nije uspela. Po kazivanju Milorada Mike Sevića iz zaseoka Erići – selo Carina, koje je čuo od upokojenog oca Miodraga, a koje je slušao i od drugih starih gorštaka koji su promenili svetom – ko je zapravo bio Gavrilo Đermanović i zbog čega su njegova dela nadživela njegov smrtni deo?
Evo šta kazuje Milorad M. Sević, pedesetpetogodišnji planinac, čestit čovek, dobar domaćin i gostoljubiv po uzoru na svoje pretke, svakim praznikom odeven u tradicionalnu srpsku nošnju:
- Gavrilo beše iz susednog sela Skadra. Vele stari - bio je kovač da mu ravnog nije bilo u Nahiji sokolskoj. Osrednjeg rasta, širokih pleći, nabijen kao tuljac, sam je hvatao vola za rogove, obarao ga, vezao i potkivao. Mada jak, ali i prek po prirodi, za dobre i sirote bio je spreman da pogine, a za loše, za Turke zulumćare i njihove uhode bio je naopak kao zarazna boleština. Poznat kao takav u Nahiji sokolskoj i valjevskoj, pre prvog ustanka na dahije drugovao je i prijateljio se sa mnogim narodnim prvacima, sa nahijskim knezovima i seoskim kmetovima, popovima i kaluđerima, a sa sirotom rajom ponajviše. Iako seljak čovek, bio je oštrouman i napredan u svemu. Od malih nogu, dok je bio čobanče u planini kod torova sa ovcama, povukao je strašnu omrazu na Turke. U dubini duše, kako se kazivalo, vavek je držao sliku jednog zimskog i snegovitog sutona, kada su balijaši sa Sokola dopali na konjima u omalenu portu crkve skadarske, tražeći od popa Miće Popovića da upre prstom u preplašene vernike i prokaže one koji su jatakovali hajducima. Kada je pop to odbio i zapovedio im da odmah napuste sveto mesto, balijaši su nenadno dočepali jedno mlado devojče, nabacili na konja i halakajući odjurili u mrazovito predvečerje, otpraćani vriskom i piskom žena i gromoglasnim psovkama nenaoružanih ljudi, koji se nisu snašli u munjevitom kovitlacu onoga što se odigralo pred njihovim očima. Pop Mića, robusan čovek osrednjih leta, previše hrabar i plahovit, za koga su Turci govorili da je šejtan prerušen u crnorizca i da ispod mantije krišom nosi handžar i dve ukrštene kubure, grmne dozivajući hajduke koji su se prikrivali u okolnim pećinama planinskog krša. Crkvenjak Gorčilo, star i ispošćen kano crkveni miš, lupao je nekom kukom o crkveno klepalo čije je čvaktanje odjekivalo do najviših visova i odbijalo se do najskrovitijih jaruga snegom zavejane pustoši. Malo je prošlo od odlaska Turaka a dolaska hajduka, koji na čelu sa popom Mićom pešice pojuriše za tragom balijaša, a za njima i golobradi momčić Gavrilo. Kako je sneg bio mrazovit i prolamao se pod kopitama balijaških konja, hajduci ih sustignu povrh sela Carine, na zaravni podno visa Karanovca, gde behu zastali i silovali mlado devojče, ostavivši je onako golu i iskrvavljenu na utabanom snegu. Pop Mića skine mantiju i kožuh i pruži uplakanoj i ojađenoj devojci da se odene, pa zapovedi momčiću Gavrilu da se sa njom vrati nazad i odvede je kući roditeljima, dok on sa hajducima produži uzbrdo i sustigne Sokoljane na stenovitom Karanovcu, baš, kako pripovedaše naši stari, kod Muselimove vode, gde ih onako ozlojađeni pobiju iz pušaka šešana, pa im glavuče odseku handžarima i ubace u Muselimov izvor, kod kojega su samo blesavi Sokoljani zastajali u prolazu i srkali vodu kano surutku, uvek žedni od svakodnevnog žderanja presoljene ovnetine. Posle nekog vremena pukne glas planinom da se ono obeščašćeno devojče, koje je momčić Gavrilo zavoleo i s njom ašikovao, begenišući je za ženidbu, obesilo, ne mogavši jadno da se obeća za mladu mladom Gavrilu, zbog sramote koja joj skolila bezgrešnu dušu.

UŽASAN POKLON
Gavrilo već beše poodmakao s godinama i postao poznat kovač u Nahiji sokolskoj, uzgred potajno hajdukujući na Turke od Medvednika preko Orovačkih do Sokolskih planina sa svojom četom od stotinu ljudi. Iskazivao je vazda junaštvo pod voždom Karađorđem u buni na dahije, od boja na Svileuvi, pa preko boja na Beljinu i Šapcu, pa do boja na Čučugama i na Bratačiću. U vreme četovanja pod Karađorđem, skadarski pop Mića pripoji svoju hajdučku družinu Gavrilovoj četi, kao već ostareo čovek ne mogavši više da se vere planinom i vojuje, postajući Gavrilu i njegovim hajducima glavni i jedini savetnik u daljem ratovanju na balije. Ne mogavši da miruje i da se barem pod starost posveti jedino molitvama u Gospodu, pop Mića je gotovo svake noći sačekivao u busiji turske gavaze i uhode, pucajući i ubijajući ih dugom puškom šešanom. I danas se kod naših planinaca može čuti izreka “Smiče ga ko pop Mića Turčina iz šeša”.
Po svršetku prve bune na dahije, harambaša Gavrilo se povukao i raspustio svoju četu, ne htejući da vojuje u drugoj buni pod dodvorničkim knjazom Milošem Obrenovićem. Naprotiv, zbog mučkog i podlog kumoubistva koje je knjaz Miloš priredio slavnom voždu Karađorđu, a kojega su svi čestiti voždovi saborci iz prve bune jedva čekali da se vrati iz izgnanstva i ponovo ih podigne i povede na Turke, Gavrilo ne samo da je prezirao Miloša, već ga je mrzeo iz dna duše, moleći Boga da mu se ovaj izrod bar jednom nađe na nišanu šešane. Nije tako mislio samo Gavrilo, do većina hrabrih i slobodoumnih ljudi u porobljenoj majci Srbiji, samo nisu smeli to da iskažu.
Eh, onda se desi zlo neviđeno i nečuveno, kada na polovini Miloševe bune na Turke, a sve da napakosti harambaši Gavrilu, sokolski Iskender-beg jedne noći po svom gavazu pošalje ovome odsečenu i ispečenu glavu srpskog deteta, uz poruku: “Ovo ti šalje beg od Sokola… bujrum (na zdravlje) ti harambašo”.
Dabome, Gavrilo kano gorski vuk arlaukne od bola, skoči s praga kuće na kojem je stajao kada je gavaz pred njega spustio strahotan poklon i preneo mu begovu poruku, dočepa Turčina za glavu, kovačkim rukama je okrene u zalomi mu vratne pršljenove kano senici. Onda nabaci beživotno teleso na konja, ošine ga i ono odjuri ka Sokolu. Treći dan posle toga, Gavrilo se maskira i preodene u popa, te na konju odvede svoju mlađu kćer na Sokol-grad, noseći bogate poklone, kazavši stražarima na kapiji tvrđave kako treba kćer da mu se uda, pa ju je, poštujući turske šerijatske običaje koji su zavedeni u Nahiji sokolskoj, doveo begu na razdevičenje, da bi po muslimanskom zakonu dobila jaciju (begovu dozvolu za stupanje u brak). Stražari dojave begu u konak da je došao neki pop i doveo svoju kćer na razdevičenje, zahtevajući napismenu jaciju posle obavljanja tog čina, našta beg izađe pred kapiju, i ne pogledavši dobro popa, dograbi devojku za ruku i povuče je unutra. Međutim, lažni pop najednom sebi otkine bradu i zbaci mantiju, potrgne ubojni handžar iz silaja i sa nekoliko munjevitih zamaha isprobada i iskasapi bega, pa potrgne kuburu i ubije stražara. Dok je beg umirao, lažni pop, to jeste harambaša Gavrilo, čučne kraj njega i rekne mu: “Bujrum ti Iskander beže… ovo ti je Gačin poklon na tvoj poklon”. Zatim nabaci kćer na konja, zajaše na sedlo ispred nje i udari u galop. Nedugo potom harambaša Gavrilo Đermanović je iznenada preminuo i sahranjen je na starom skadarskom groblju iznad same stare crkve brvnare u Skadru, pokoj mu viteškoj duši vaveka.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Čudo sa Orovačke planine





Piše Živan J. Grujičić

Zbog sve češćih odlazaka starih gorštaka i gorštakinja na večni počinak, spokoj im duši u bezvremenim prostranstvima onog sveta, navlači se zastor zaborava na skrovitoj pozornici čudesa koja su se davno desila. Ali, zbog toga se osiromašuje etnos ovog podneblja, jer brojne neispričane ili nedorečene priče ostaju nezabeležene.
Jedno već poprilično zaboravljeno čudo (mada su se - po ustaljenom narodnom verovanju, а i po stručnom mišljenju znamenitih etnologa – slična čudesa dešavala širom Srbije i Balkana u pređašnjim vekovima mraka, kada nije bilo električnog osvetljenja i ostalih civilizacijskih tekovina), odvajkada prisutno u narodu, kako kažu najstariji seljani severozapadnog gorja, držalo je naše pretke u stalnom strahu. Kad bi se spustio prvi mrak, zatvarali bi se u kuće, ne bi li izbegli činodejstvovanje veštica i vampirica preobraćenih u leptirice, ili vilinsko kolo koje je omađijalo i ubilo nebrojene nesrećnike, a ponad svega vukodlake koji su se pojavljivali i zavijali pred gluvo doba na raskršćima i na zakorovljenim grobljištima i klali ljude i stoku po torovima.
- Bila su to vremena strašnih ratova i pogibelji - nekada je kazivao Radoslav Marković iz okoline Trešnjice, bivši kaluđer koji se odrekao podvižništva u Gospodu i potom upokojio, čiju sam priču pronašao u jednoj svojoj terenskoj beležnici i rešio da je iznesem na svetlost dana.
- Tada ljudski život nije vredeo pišljivog boba - govorio je Radoslav. - Mogao si negde zanoćiti i nikad osvanuti. Bilo je to vreme sila nečistih i tajnovitih, kojih se bejaše nakotilo kano mrava, kanda su sve ale i prikaze napustile donji svet pakla i nastanile se na ovom pustom zemaljskom golootočištu i vrlo često svojim prokletim dušama ulazile u duše i telesa živih ljudi, tako da niko nije mogao znati u kom se iksanu krije nečastivi. Dabome, svako je u svakog sumnjao. Neretko je rođak prokazivao rođaka, komšija prvog komšiju, a ponajviše su prstom upirali na krezube i džangrizave babe, prokazujući ih vešticama, ili na prelepe devojane, govoreći da su vampirice ili vilinski stvorovi iz ponoćnog kola. A pomalo nezgodne ljude, pogotovu one sklone tuči i razbojništvu, prozivali su vukodlacima pa se dešavalo, kada se nenadano noću sretnu prokazivač i prokazani, da jedan na drugog zapucaju iz karabina, ili dohvate krive britve iz pojasa i na smrt izbodu jedan drugog. To bremenito vreme sveljudskog mraka, ili tamnog oblaka koji usred vaskolikog straha beše prekrio nerazumljem i umove najrazumnijih, trajalo je od ljudskog doseljavanja na ovaj svet. To traje i danas u zabačenim i nedostupnim planinskim predelima, ali kako tamo narod naglo iščezava i hvata se grobne ilovače, sa njim iščezavaju i sile nečastive.

LEPA RAJKOVA KĆI
Vampira, veštica i vukodlaka i danas ima po gradovima, a da bi tamo opstali, neretko činodejstvuju združeno, kroz sekte i tajna bratstva. Nečastivi se danas najviše prikrivaju u dušama i telima starih i novih bogataša koji su, a niko ne zna kako, jedni pre - drugi posle, iz sirotinje iznikli preko noći u bogataše. Oni obilaze i oko crkve, ima ih među sudijama, advokatima, lekarima... Gde god se vrte velike pare, tu su vrte i oni, kano ale paklene preobrnute u jaganjce.
Međutim, manimo ove današnje bogataške vampire, veštice i vukodlake. Ostavimo se kojekakvih vračara i magova, jer i oni su u kolu nečastivih, lažima i preprodavanjem magle unesrećuju i ovako unesrećeno mnoštvo, i vratimo pređašnjim silama mraka koje su sve oko sebe uvlačili u tamu, ali se nisu bogatili...
Kazivala mi je pokojna baba Stamena kako je pred Prvi svetski rat, u selu Košlje na Orovici živela bajna devojana Miljana, kćerka imućnog gazde Rajka koji je do pred turski rat, hiljadu devetsto dvanaeste godine, pored pet svojih vodenica na reci Ljuboviđi i jedne vodenice za valjanje sukna, imao i drndarsku radnju u Ljuboviji. Rajkova kćer beše jedinica, gajena i negovana kano ruža, odevena u skupocenu odeždu od svile i somota, mlada bogatašica i lepotica kakve joj ne beše ravne naširoko. Putovala je po gradovima, preko Beograda i Beča do Venecije, školovala se i učila tuđinske jezike, običaje i navike, zaboravljajući običaje svog rodnog kraja i naroda. Pored velike i prostrane kuće u Košljama, imala je kuću u Ljuboviji, Beogradu i Šapcu i boravila gde joj je kad ćef. Uvek prepuna sebe i svoje bogaštine, birala je otmeno društvo, provodila se po bircuzima, pijuckala liker uz svirku tamburaša i bećarisala sa sinovima bogataša, mada sve na silu, samo glumeći bezbrižnost i uživanje. Međutim, bez obzira na svoje bogatstvo, bila je osetljiva i znala je iskreno da voli. U dubini duše je volela i patila, jer je imala sve, a nije mogla imati ubogog Radojicu, čobanina sa planine.

PREOBRAĆENA DOBROTVORKA
Posle smrti roditelja, Miljana je brzo proćerdala nasleđeno bogatstvo. Počeo je Prvi svetski rat, a ona je odmah prodala ratnim profiterima i liferantima kuću u Beogradu, Šapcu i Ljuboviji, pa je sav novac poklonila vrhovnoj komandi srpske vojske za nabavku municije i sanitetskog materijala, zbog čega ju je odlikovao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Svi su se čudili kako je i na šta mogla potrošiti toliku bogaštinu pokojnog Rajka. Neki su kazivali: - Kako došlo, tako i otišlo. Međutim, posle se ispostavilo da je Miljana časno postupila, kao nijedna Srpkinja u tom vremenu ratnog postradanja. Ali, kako bilo da bilo, Miljana se posle svoje propasti, a već beše progurala tridesetu i oronula zdravljem, vratila kući, u orovačke Košlje. Radojica, u koga je bila zaljubljena od rane mladosti, takođe beše progurao tridesetu. Izgleda da je i on mnogo voleo Miljanu, ali je bio svestan materijalnog ambisa koji ih razdvajao i bežao od nje kano đavo od krsta. I nakon povratka u Košlje, Miljana nije oskudevala ni u čemu. Posedovala je kuću u Košljama, dobre pašnjake, šume i vodenice na Ljuboviđi, kao i drndarsku radnju u Ljuboviji. Iznajmila je to nekim ondašnjim domaćinima i od njih dobijala polovinu zarade. Sirotom Radojici je poklonila najbolju vodenicu, sa dva vodenična kola, što mu je pomoglo da se konačno iščupa iz bede i postane svoj čovek. Nakon toga, pokušavao je da pridobije njenu ljubav, jer je znao da ga ona voli. Odbila je i rekla da je kasno za to i posavetovala ga da je se mane i oženi drugom. Poslušao ju je i oženio se Marom iz Nemića, a Miljana je, nekoliko dana posle Radojičine svadbe, nestala. I pored svih pokušaja seljana i vlasti u Ljuboviji da je pronađu, traga nije bilo.
Posle izvesnog vremena, Radojicu je u gluvo doba noći , na seoskom raskršću zaskočila vampirica u beloj haljini; skočila mu je na leđa i počela ga ujedati očnjacima za vrat. Jahala ga je do pred svanuće i sve vreme se kikotala kao luda. Nestala je kad su se oglasili prvi petlovi, a Radojica se osvestio u nekoj jaruzi iz koje se, izgrižen i krvav, jedva vratio kući i odmah pao u postelju. Bolovao je sedam dana, u bunilu spominjao Miljanu i kazivao kako ga je zaskočila, jahala i grizla. Sedme noći, tačno u ponoć, dok su zavijali vuci u planini i sneg vejao kao pred smak sveta, Radojica je ispustio dušu.
Kad se završio Prvi rat na Švabe, ista vampirica se pretvarala u veliku crnu leptiricu i na isti način ubila još trojicu momaka na Orovačkoj planini, pa su se seljani dali u potragu za njom. Noću su vodili belog konja od groba do groba, pa gde bi on kopitom počeo kopati, u tom grobu bi je morali naći. Sasvim slučajno su naleteli na vampiričin grob i kada sa ga otkopali, prepoznali su Miljanu, lepu i usnulu, sa krvavim usnama. Po narodnom običaju, proboli su joj glogovim kocem srce i polili je svetom vodicom, tako da se ta jadna dušica napokon smirila, a seljani odahnuli

[You must be registered and logged in to see this link.]

Noć vitezova Ognjenog reda




Piše Živan J. Grujičić

Sačuvani srednjovekovni izvori za Mačvansku banovinu (darovnice, povelje i putopisne hronike) nemaju pomena o Ognjenom-gradu, danas poznatijem kao Zmajevac, na ataru sela Plušca u opštini Osečina. Goletno brdo sa kamenjarima i strmim padinama obraslim u venju i sitnogoricu istočno gleda u dubodolinu Maleševske jaruge, a južno u kotlinu reke Jadar. Na zaravni njegovog dominantnog visa gotovo da i nema ostataka gradskih bedema, niti bilo čega što bi išlo u prilog legendi Podgoraca, koja kaže da je tu bilo jako vojno tvrđavište vitezova Ognjenog reda i rudarsko podgrađe u podnožju njegovih južnih kosa. Međutim, pronađeni gabariti srednjovekovne crkve i ostaci zaštitnih bedema (možda ranohrišćanske bazilike) na bliskom potesu Granici, kao i jedna sakralna crkvena sasuda (putir za pričešće ili Gral kod katolika, sa reljefnim žigom anđela koji svira fanfaru), pa antički i srednjovekovni drum koji se raskršćem odvaja sa venca planine Vlašić od glavnog Latinskog druma i silazi pobrđem u dolinu reke Jadar, prolazeći ublizu Zmajevca, mogli bi ići u prilog tezi da se tu nalazio grad. U prilog tome neizostavno idu i tragovi pronađenog rudnog trockišta (okana, topionice, odlivaka od olova, rudarskih lampi, antičkih i srednjovekovnih novčića) na kosama ponad ušća Maleševske jaruge u Jadar. Dakle, to što razvaline Ognjeno-grada i tvrđavišta više ne postoje, može se pripisati kasnije doseljenom stanovništvu na ove prostore koje je, gradeći sebi nove domove, koristilo već postojeći obrađen kamen sa bliskih, ruiniranih i napuštenih starostavnih gradina, neretko ih rušeći do temelja.

POD VOĐSTVOM POTURICA
Naravno, kako bilo da bilo, pomen Ognjenog-grada i nesrećni udesi koji su došli s novim vihorom rata – kada su Turci posle zauzimanja Srpske despotovine grunuli u Mačvansku banovinu – sačuvani su u narodnom predanju Podgoraca.
Po predanju starih Podgoraca, već na leto 1462. godine Gospodnje, neke tri godine posle zauzimanja Srpske despotovine, jaki turski odredi uveliko su počeli da se zaleću na najjužniju ugarsku provinciju Mačvansku banovinu, paleći i žareći, napadajući vojna utvrđenja koja su zdušno branile malobrojne posade združenih Srba i Mađara. Nakon zauzimanja i rušenja starog grada Žrnov na Avali, gde je združena vojna posada Srba i Mađara izginula do jednog, pošto nisu mogli zauzeti Beograd na koji su kidisali u više navrata, oko pet hiljada turskih vojnika na čelu sa Ali-begom Mihalogluom i Muhamedom Anđelovićem (poturčenim Srbinom Mihailom Anđelovićem, nekadašnjim velikim vojvodom kod despota Lazara Brankovića) produžilo je put ravnicom uz reku Savu ka utvrđenom gradu Bela Stena na severnim kosama planine Maljen. Posle neizdrživih juriša janičara na bedeme grada, videći da će zatvoreni između četiri zida izginuti od strela i eksplozija topovskih đuladi, Srbi i Mađari otvore kapiju i besomučno jurnu u gungulu osmanske vojske, boreći se lavovski i ginući do poslednjeg. Posle pada Bele Stene Turci su bili ubeđeni da nemaju više nikakvih prepreka na planiranom pohodu ka desnoj obali reke Drine, gde su nameravali da konsoliduju svoje trupe, izgrade nova utvrđenja i odatle izvrše upad u Bosnu. Naravno, kako nisu ponajbolje stajali sa brojčanim stanjem srpsko-mađarskih vojnika u Mačvi, kao ni sa brojem i rasporedom vojnih utvrđenja, napred su isturili izviđačke odrede koji su ih o tome obaveštavali. Tako se desilo da su turski izviđači, zalazeći sve dublje u oblast Podgora (podgorine), primetili pokrete manjih odreda hrišćanske vojske Srba i Mađara na vencu planine Medvednik, koji su obavljali svoje redovne aktivnosti osmatranja i očuvanja pograničnog pojasa između okupirane Srbije i Mačvanske banovine. Dabome, odmah im je postalo jasno da se tu negde, u pobrđu šumovitog Podgorja, nalazi jako vojno utvrđenje koje i dalje funkcioniše po ustaljenim pravilima, ne pridajući skoro nikakvu pažnju glasinama koje se već behu pronele po svim župama Mačve o njihovom upadu. Shodno tome, turski izviđači odmah su izvestili svog vojskovođu Ali-bega Mihaloglua o stanju u Podgorju, našta im je ovaj zapovedio da nastave dalje i pronađu to tvrđavište, kako bi na vreme skrenuo svoje trupe i udario svom žestinom.

MAĐARI I SRBI
Po predanju starih Podgoraca, zapovednik jakog tvrđavišta i grada na Zmajevcu (toponim brda Zmajevac nastao je nešto kasnije po despotu Zmajognjenom Vuku Grguroviću, jer se greškom mislilo da je on taj Ognjeni vitez koji je držao i branio grad od Turaka) beše neki krupan i crnoputi Mađar, srčan ratnik koji je predvodio vitezove Ognjenog reda, koji su obučavani u ugarskom Budimu i pod pokroviteljstvom ugarskog kralja Matijaša Korvina. U odredu vitezova Ognjenog reda, koji se behu zatekli u gradu na Zmajevcu u času nenadanog turskog napada, pored zapovednika Madžarina, nalazilo se još nekolicina Mađara, dok su većinu činili vitezovi srpskog porekla iz emigracije u Ugarskoj. Međutim, kako naglašava predanje, ti vitezovi Ognjenog reda, iako različiti po nacionalnoj pripadnosti i po jeziku, bili su međusobno bliski kao rođena braća; časni i dosledni kako to i priliči hrišćanskim vitezovima, bez obzira na pripadnost dvema hrišćanskim konfesijama. Njihov zajednički borbeni poklič, kao svojevrstan zavet viteškom Ognjenom redu, bio je: “Za Krst i hristijanstvo, umrećemo zaboravljeni na bojnom polju”.
Pred opkoljavanje tvrđave na Zmajevcu, obavešteni o tome od svojih graničnih odreda koji su dojurili u grad u panici, vitezovi Ognjenog reda su na jedan dan pre napada neprijatelja iselili stanovništvo rudarskog podgrađa i nekolicinu civila iz tvrđave, između ostalog i kćer svog vojnog zapovednika, uputivši ih u pratnji desetine običnih ratnika preko planinskog venca Vlašića ka desnoj obali Save, da bi se iz Posavo-Tamnave skelom prebacili dublje u Ugarsku.
Po narodnom predanju Podgoraca, posadu Ognjenog-grada (koji beše pre turskog napada tako nazvan po vitezovima Ognjenog reda), pored tridesetine vitezova, činilo je još dve stotine običnih ratnika, Srba i Mađara, koji su potpuno svesno stavili život na kocku pred daleko nadmoćnijim hordama nekrstijana.
Nepregledni odredi šarenoliko odevenih osmanlija, među kojima su prednjačili janičari prepoznatljivi po belim čalmama, pojavili su se u ranu zoru halakajući i podvriskujući uz potmule udarce maljica o ratne koševe i zavijajuću pisku zurli, naprosto izvirući iz maglovitog priobalja vodojaže reke Jadra, otpočevši sa ušća Maleševske jaruge u Jadar da namah bombarduju livenim topovima visoke kule i gradske bedeme Ognjenog tvrđavišta, pokrivajući konjičke odrede janičara koji se već behu dohvatili podnožja opustelih uzbrdica koje su se penjale gradu. Na artiljerijsku vatru turskih topova odgovorila je daleko žešća vatra livenih topovnjača karonada sa bedema tvrđavišta, od čijih kanonada kao da se zatresla zemlja, nakon čega najednom zalupaše teška bronzana zvona sa kubeta obližnje crkve na brdu Granici, razlegavši se jekom Turcima ponad glave, jer im hrišćanska bogomolja i beše ponad glave, na zaravni okomitog brda ispod kojeg su preduzeli napad. Ta nenadana jeka zvona, pričinjavajući se kao da dolazi iz zatamnjenih dubina neba sa svom svojom mističnošću, kako taj dan beše tmuran i vetrovit, sa predznacima kiše koja je se mogla spustiti svakog trena, za kratko je preplašila Turke i stvorila pometnju među vojnicima koji su upravo nastupali pešice, gutajući zlatastu prašinu koju je ispred njih dizala konjica janičara. Tu pometnju, to zastajanje i osvrtanje neprijateljskih vojnika ka visinama neba primetili su branioci Ognjenog tvrđavišta i usmerili topovsku salvu u njihovom pravcu, naprosto preoravajući podnožje kamenjara, kidajući i raznoseći mnoštvo dušmanskih telesina, našta neki uz vrisku i jauke otpočeše bežati nazad, ubrzo se vraćajući na povike starešina koji su jurili na konjima unaokolo, vitlajući i mlateći kandžijama po glavama strašljivaca. Međutim, kako je janičarska konjica izbila do pod bedeme i stala da ih obilazi sa leve i desne strane, nameravajući da opkoli grad i udari juriš na severnu kapiju, sa vrhova zidova kljuknuše crni i gusti mlazevi vrelog katrana, pržeći lobanje i tela balijaša, koji su jezivo vriskali i svaljivali se zajedno sa konjima niz strminu uz koju su došli. Isto to, smola i vreli katran, dočekalo je halakajuću hordu pešadije koja se već beše uspela do pod zidove grada, uspravljajući duge drvene lestve za pentranje. Uz to, sa vrhova bedema neprestano su grmele lubarde i karonade praveći pokolj u neprijateljskim redovima. Obični ratnici, koji nisu pripadali Ognjenom redu vitezova, namrgođeni i do zla Boga kivni na nekrste za čija su zlodela doznali od lutajućih monaha isposnika i nekih dubrovačkih trgovaca, koji su još od Valjeva bežali ispred razularenih hordi balijaša i vergijaša, neprestano su izbacivali oblak za oblakom pernatih strela, koje su jezivo parale vazduh i šiljkom se zabadale u jurišajuća telesa dušmanina.

POKOLJ OSMANLIJA
Već prvog dana neprestanih pokušaja da osvoje Ognjeni-grad, nehristjanske vođe su pred prvi mrak, nakon što su se razišli olovni oblaci i na zapadu se pojavio odsjaj zagasitocrvene pruge, malo bolje bacile vizir na bojno polje na padinama ispod grada. Bojište prekriveno stotinama mrtvih, između kojih zlokobno svetluca pokršeno oružje pri krvavom odsjaju sunca na zalasku, zaustavljalo im je dah. Ali-beg Mihaloglu, sultanov namesnik za Smederevski sandžak, neprestano je nešto mučao i grizao zubima podvraćeni vrh svoje jareće brade. Izgleda da je tek tada shvatio da posadu tog “šejtanskog tvrđavišta”, kako ga je nazivao, ne čini samo obična gungula razgoropađenih i živčanih vojnika. Galameći najposle na sebi potčinjene starešine, doveli su mu jedan “živ jezik” (zarobljenog hrišćanina) koji im je, pod pretnjom nabijanja na kolac, priznao da se u tom gradu, pored mnoštva običnih ratnika, nalazi i odred vitezova Ognjenog reda. Doznavši to, odlučio je da sutradan uputi svu raspoloživu konjicu i pešadiju na severnu stranu tvrđavišta, da nezaustavljivim jurišom pokrše kapiju okovanu gvožđem i sačine klanicu među hrišćanima. Međutim, tu zamisao nije mogao da ostvari, jer su upravo te noći, negde u gluvo doba, dok je ceo turski tabor uveliko spavao, vitezovi Ognjenog reda sa preko dve stotine svojih ratnika tiho napustili tvrđavu i ušunjali se kao senke među pospane balijaše i vergijaše, otpočinjući stravičan pokolj u nebrojenoj ordiji sultana Muhameda II. I dok su se Turci rasanili i shvatili šta im se dešava, poklano im je preko pet stotina ljudi, ali tada su preživeli vitezovi Ognjenog reda uveliko bili izvan njihovog taborišta, jašući ispred gungule svojih ratnika ka visovima Vlašića, napuštajući grad i odlazeći u prekosavske oblasti Ugarčića. Međutim, i pored teškog poraza, Turci su ubrzo konsolidovali svoje trupe i prebacili se preko Drine u Bosnu, zauzevši sve tamošnje gradove bez većeg otpora, kojom prilikom je uhvaćen i ubijen kralj Bosne Stefan Tomašević, sin starog kralja Tomaša.

ZMAJOGNJENI VUK
Ognjeni-grad ili Ognjeno tvrđavište, pogrešnim tumačenjem kasnijih doseljenika, dobio je naziv Zmajevac, kako predanje kaže, po srpskom despotu u Ugarskoj emigraciji, Zmaj-ognjenom Vuku Grguroviću. Naravno, Vuk Grgurović, nesuđeni pretendent na presto Srpske despotovine, te 1462. godine Gospodnje još uvek se itekako nalazio u Carigradu kao turski vazala sultana Muhameda II i nikako nije mogao učestvovati u odsutnim borbama oko Ognjenog tvrđavišta, mada niko ne spori da je kasnije, nakon bežanja iz turskih ruku, i sam pripadao Ognjenom redu vitezova, zbog čega je, uostalom, i dobio nadimak Zmajognjeni.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Prikaza nad Deli Jovanom




Piše Zlatimir Pantić

U našim krajevima, u podnožjima Miroča, Bukove Glave, Deli Jovana, Stola, Rtnja i Homoljskih planina, često su se pojavljivale raznorazne nakaze i utvare. Deda Jovan, koji već šest decenija živi u Majdanpeku a kuća mu se nalazi sa zapadne strane Deli Jovana, iznosi za naše čitaoce zanimljivu ispovest o utvari koja se i danju i noću zavlačila u kuće i izazivala paniku među meštanima.
Naš sagovornik rodio se 1922. godine u selu Tanda, gde je odrastao. Čuvao je koze i ovce po strminama i gustišima Deli Jovana. Nije se školovao, jer je škola od njegove pojate bila udaljena oko sedam kilometara. Ali, u to vreme, školovanje i nije bilo obavezno, a u njihovoj kući uvek je bilo mnogo posla. Jovan se brinuo o stoci: hranio ju je i pojio, muzao i pravio sir. I tako je bilo sve do početka pedesetih godina, kada je shvatio kako neće moći da ostane u ovoj zabiti, pogotovo što u nju nijednu devojku nije mogao da dovede. Kuća je bila stara i ruinirana, a novca za gradnju nove kuće ili popravku stare nije bilo. Nedostatku sredstava doprinelo je i to što je kuća bila puna dece, Jovanove braće i sestara. Sve manje je Jovan video sebe u tom okruženju, pa je počeo smišljati kako da ode u Bor ili Majdanpek, jer su se tamo otvarala nova radna mesta.
I tako je Jovan krenuo u svet, nadajući se kako će stvoriti sebi bolji i lepši život. Međutim, nije zaboravio šta je u detinjstvu i momaštvu video i doživeo u svom selu.

NEOBIČNO DRUŽENJE
- Pošto sam svakodnevno išao onuda kuda su išle ovce, ponekad i do samog vrha planine, sve mi je pomalo dosadilo, jer je planina bila velika, a nigde ne beše ni žive duše – ispovedao se Jovan. - Nailazio sam na starije pastire koji su čuvali stada, ali nikad nisu odlazili visoko kao ja, pošto su bili stari i iznemogli.
Kad sam se jednog dana popeo na vrh Deli Jovana, do mesta na kojem se nalazi TV repetitor i odakle se, prema istoku, pruža divan pogled na Krajinu i okolna sela, pored jednog izvora ugledao sam devojčicu koja je mogla imati desetak godina. Najpre sam pomislio da je ovde sa nekim starijim zajedno napasala ovce, ali kad sam prišao bliže, video sam da u blizini nema ovaca, niti starijeg pratioca. Sedela je pored zapenušanog vrela, obučena u dugu, belu haljinu, i nije pokazivala da je uznemirena ili uzbuđena što me vidi. Kad sam joj se približio na nekoliko koraka, pogledala me je u oči. Nije trepnula, niti se pomerila. Do tog trenutka nisam shvatio kako preda mnom nije obična devojčica.
- Tek kad sam pružio ruku u znak pozdrava, naglo je ustala i snažno me udarila tanušnom, belom rukom. To me je veoma zabolelo, kao da me je teškim predmetom udario jak čovek. Danima me je bolelo. Kad se devojčica uspravila, primetio sam kako je znatno viša no što sam pretpostavio. Ustuknuo sam i okrenuo se. Spuštao sam se niz planinu, a neka jeza me je sustizala i prožimala čitavo telo. Nisam želeo da se osvrćem, jer sam se usred bela dana uplašio neobičnog prizora. A kad sam prilično odmakao, na oko dvadesetak metara ispred sebe ponovo sam ugledao istu devojčicu. Koračala je prema meni, raširenih ruku, kao da mi ide u zagrljaj. Zastao sam, ali nisam imao kud: planina je velika, a ne beše ni žive duše koja bi mi pomogla. Tek tada sam shvatio da stojim sam i bespomoćan pred utvarom koja mi se približava i verovatno želi da me uništi po svaku cenu. Poželeo sam da pobegnem i prepustim joj ovce na milost i nemilost, ali su mi se noge oduzele, a izgubio sam i glas. Suočenom sa njom, preostalo mi je samo da se branim dugačkim i debelim čobanskim štapom. Čim sam ga podigao uvis, devojčica je zastala i spustila ruke. Nastavio sam da teram ovce niz planinu, ali je i moja neželjena poznanica krenula za mnom i povremeno istrčavala ispred mene i stada.
- Naše neobično druženje nastavilo se do podneva, sve dok nisam stigao na pojatu. Moji psi su zalajali i pustio sam ih sa lanca, pa su odjurili, prateći moje tragove. Vrlo brzo, u planini se začuo neobičan krkljanac i lavež. Nakon pola sta, jedan pas se vratio sa polomljenom levom zadnjom nogom i odgrizenim uvom, a drugi pas se nikad više nije vratio. Shavtio sam kako to nije bila borba pasa sa običnom devojčicom, već sa zlom silom koja je harala Deli Jovanom.

HAJKA NA PLANINI
Ubrzo je Jovan razglasio kako se u planini pojavljuje neobična devojčica koja, u stvari, nije ljudsko biće već napast koja može da ubije. I nekako u isto vreme, po obližnjim pojatama počele su da se dešavaju slične stvari. Deca su noću plakala, ljudi se budili iz sna, a stoka je uznemireno rikala. Posle nekoliko neprospavanih noći, meštani se dogovoriše da svako ispred svoje pojate organizuje stražu i napuni tandžaru, a onaj ko nema oružje treba da založi vatru i sa zadimljenim ugarcima da obilazi oko kuće.
Ništa nije pomoglo. Ljudi su uzalud dežurali, pucali i dimili, a nevidljiva napast lupala je po tavanima, rušila dimnjake, prevrtala plastove sena i zastrašivala žene i decu.
- A onda smo morali da organizujemo neobičnu hajku – kazuje dalje Jovan – tako što smo iz svake kuće pozvali mlađe, sposobne muškarce kako bismo uništili zlo.
Sedam noći smo tumarali Deli Jovanom, vodili pse sa sobom, ali ništa neobično nismo videli. Proterali smo nekoliko divljih svinja, zečeva i lisica, ali je normalno da u planini sretnete ove životinje. Nas četrdesetak se pred zoru vraćalo kući: Bili smo umorni i utučeni, jer naša potraga nije dala rezultate.
- Preko dana sam i dalje čuvao ovce u planini, a sa mnom je bila nekolicina pastira. Želeo sam da ponovo sretnem devojčicu i pokažem je komšijama. Jednog dana se to obistinilo.Moj stric Nikola, komšija Đorđe i ja ugledali smo je na istom mestu na kojem sam je poslednji put video. Niko od nas trojice nije ništa preduzeo, jer smo strpljivo čekali šta će se desiti. Ali, i devojčica ništa nije preduzimala, samo se povremeno pomerala, onako kako smo se mi kretali sa ovcama.
- Uveče smo u selu održali novi sastanaka i dogovorili se šta da preduzmemo kako bismo utvrdili da li je prikaza devojčice zaista napasnik koji zalazi u naše kuće, ili se samo radi o dobroćudnoj vili koja živi u planini i ne plaši se ljudi i ovaca.

VRAČARI U POHODE
Meštani poddelijovanskog sela preduzeli su još nekoliko akcija kako bi iz planinskog podnožja proterali nečastivog, ali se akcija izjalovila, pa su se dogovorili da u pomoć pozovu poznatu vračaru iz ovog kraja, baba-Floru. Po nju je otišao baš Jovan koji je prvi i video prikazu.
Baba se nije mnogo začudila, jer je takve prikaze već uništavala. Zato je brzo pokupila svoje rekvizite i pošla za Jovanom u Tande.
- Baba Flora nam je rekla da okupimo devetoricu mladića koji će joj pomoći da protera utvaru – navodi Jovan. - Svaki će morati da obezbedi po jedan konopac, pa će sve povezati u jedan, tako da njegova dužina bude najmanje sto metara. U tom razmaku će oni nekoliko puta “pročešljati” planinu, a Flora će za njima izgovarati svoju basmu za uništenje nepoznate nečiste sile. Baba Flora je ponela i rekvizite koje je koristila i njima mlatarala prema misterioznoj devojčici. I pored svih napora, devojčica im je izmicala. I vračara se čudila šta ju je snašlo, jer u svom veku ovako nešto nije doživela.
- Izbili smo na vrh planine, gde sam prvi put video devojčicu. Sedela je na istom mestu i neustrašivo gledala u nas.

UZALUDNO ZAMAJAVANJE
- Prilično smo se umorili, ali nam je Flora naredila da opkolimo devojčicu, koja je i dalje nepomično sedela. Naš “izviđač” koračao je pravo ka njoj, dok su ostali “zalamali” i kružili oko nje. Čim smo uz pomoć konopaca i naših tela formirali krug, baba Flora je ušla u njega i krenula za “izviđačem” prema “plenu”. Devojčica se u tom trenutku čudno sagnula, kao da se prelomila u struku, i legla na travu.
Flora ju je na razdaljini od nekoliko metara okadila uz pomoć magijskih biljčica, pa je čoveku koji je nosio glogov kolac naredila da srpom, nožem i šilom udari po glavi devojčicu koja je ležala u travi. Kad je opojni dim stigao do nje, a naoružani čovek se približio, devojčica je skočila, prhnula iznad glava svojih gonioca i odletela niz planinu. Tada je baba Flora pala u trans i onesvestila se, a mi smo potražili zaklon, ni sami ne znajući gde da bežimo.
- Kad se sve smirilo, mučili smo se da baba-Floru povratimo, jer nikako nije mogla da se osvesti, čak i kad smo je spustili sa planine. Tada se neko setio kako vračaru može da povrati samo jača i moćnija mađijarka, kao što su babe Gergina i Perunika sa Homolja.
Već sledećeg dana, baba Perunika našla se pored baba-Florinog nepomičnog tela, pripremila napitak i poprskala njene usne. Do ponoći je ponavljala ovaj obred, povremeno pravila pauze i činilo se kako nema pomoći za Floru. Ali, čim je prošla ponoć, baba Flora je otvorila oči i duboko udahnula vazduh. Kad se sasvim povratila, Perunika joj je pomogla da ustane i onda su dugo razgovarale o neobičnom događaju na planini, pa i o tome kako ju je prikaza oborila na zemlju i gotovo odvela na onaj svet.
- Baba Perunika se dugo iščuđavala i nije mogla da poveruje u priču koju joj je izložila baba Flora. Kad se Flora sasvim oporavila, rešile su da zajedno odu u planinu i proteraju zlo.
Naredne večeri, zamolile su ljude da ispred svojih kuća zapale stara sukna i da njima okade kuće i obore, a onda i određena mesta u planini. Istovremeno su Flora i Perunika ispod jedne bukve zapalile vatru i u nju bacile svoje amajlije i ono čime su mađijale. Planinu je obavio gust i smrdljiv dim koji se brzo proširio po zaseoku.
- Otada se nije dogaodilo ništa neobično, niti je išta uznemiravalo stoku i ljude. Devojčica je zauvek nestala. Međutim, niko nije uspeo da utvrdi koja nečista sila je tada gospodarila Deli Jovanom, pa se pretpostavlja da je to mogla biti vila, šumska majka ili neki demon.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ukleta ćuprija na Osaonici


Piše Golub Lazarević
Milidar Andrić, osamdesetogodišnji žitelj Gornjih Komarica ispod planine Bešnjaje u Šumadiji, nikada neće zaboraviti tu noć. Prethodno se neplanirano poprilično zadržao kod rođaka u obližnjem selu Bukorovcu. Tako se, baš u gluvo doba, našao na kritičnom mestu gde se javljaju priviđenja – na staroj seoskoj ćupriji koja premošćava malu ali plahovitu planinsku rečicu Osaonicu. Okasneli vozač zaprege podsetio se brojnih priča o pojavljivanju nečastivaka na ovom mestu tek kada je fenjer sa volovskih kola osvetlio neobičnu spodobu.

UTVARA NA DREVNOM MOSTIĆU
- Kad sam video neobičnu priliku, sav sam se naježio. U trenutku su mi kroz glavu prošle brojne priče vremešnih ljudi iz sela. Istovremeno, začuo sam piskav glas koji sam jedva mogao da razaznam, ali nisam mogao da definišem potiče li od ovozemaljskog bića, ili stvorenja sa udaljenih prostora. Oglašavalo se drekom, piskom, cviljenjem... Protrljao sam oči, ali je neobična pojava još bila tu i u meni počela da izaziva sve veći strah. Gledala me je krupnim očima kao da je jedva čekala da krenem preko mosta - pričao je svojevremeno Milidar Andrić.
Iznenađeni i uplašeni gorštak skočio je sa zaprežnih kola, dograbio sekiru iz kanata i krenuo da vidi kakva mu se prikaza isprečila na putu. Uspeo je samo da vidi kako utvara brzo nestaje u šupljini obližnje bukve, starije više od tri veka, uplašena od plamena upaljača koji je prestrašeni Milidar ukresao. Ponoćni prolaznik zadržao se još neko vreme na mostu, ali se utvara više nije pojavljivala.
U rano jutro narednog dana, Milidar se zaputio ka nešto udaljenijim kućama, smeštenim sa druge strane planine, nedaleko od ukletog mosta. Ponoćni doživljaj detaljno je ispričao u kući Stevanovića, a najstarija glava ovog staništa, devedesetogodišnji Stevan, pošto je čuo Milidarovu priču, posavetovao ga je:
- Dobro je, zemljače, što se nisi sukobljavao sa nečastivkom. Ja sam odavno od stariji` čuo da anđame mogu svašta da učine... Mnoge je odveo sa puta i više se nikada nisu vratili u selo. Pričalo se da je nečastivak u stanju da čoveka jaše po čitavu noć sve dok ne zapevaju prvi petli. Ja ga nikad nisam vid`o, ali su mi ljudi pričali kako je susret sa nečastivkom opasan i valja ga izbegavati!

PRIČE O ANĐAMAMA
Izronile su, po ko zna koji put, priče o vukodlacima, vilama, vampirima i drugim anđamama.
- Tu, `de si vid`o nečastivka na staroj ćupriji na Osaonici, on je decenijama sačekiv`o okasnele prolaznike. Plašio ih je i vodio po nedođijama. Mnogi nisu živi dočekali jutro. Ostale su i priče kako je „drekalo“, u noćima bez mesečine, silazilo iz obližnji` šuma i uzimalo nove živote po selima podno planine - nastavljao je sa pričom Stevan.
Prisećao se Milidar i priča koje mu je deda pričao u dugim zimskim večerima, onda kada surova planinska studen otera stanovnike u tople sobe.
- Ljudi su izbegavali da omrknu na mestima `de se pojavljuju utvare. Plašili se da ih đavo ne jaše i uznemirava. I kafedžijama su mnogo kvarile pos`o. Đavo, prič`o mi deda, naročito im`o pik na bekrije i kockare. Ali, ni druge noćobdije, koje su prolazile u nedoba, nisu imale mira - govorio je Milidar.

ĐAVOLOVA ISPOVEST
Nasuprot mnogima, neradih da u noćnim satima prelaze preko ćuprije koju pohode nečastivci, Bogdan iz Botunja nije od toga zazirao. Korpulentni čovek je mnogo puta prošao preko uklete ćuprije u gluvo doba i nije bilo problema. Ali, jedne noći, nečastivak ga je čekao. Snažni čovek iz Botunja želeo je da prođe s mirom, ali nečastivak nije imao takvu nameru. U mimohodu ga je iznenada udario troprstom šakom posred lica i spremao se da ga uzjaše, čim se okasneli prolaznik bude zateturao. Korpulentni Bogdan se naljutio. U njegovoj krupnoj, gorštačkoj šaci našla se omalena đavolja. Uzalud je nečastivak cvileo, batrgao se i preklinjao Bogdana da ga pusti. Boem iz Botunja nije dao da ga utvara prevari piskavim glasom i preklinjanjem. Omalena đavolja prilika obećavala je da će promeniti stanište, tako da ga više niko i nikad iz ove okoline neće videti, niti od njega zazirati, samo neka ga Bogdan pusti iz nepodnošljive stege. Sada je i kršni Botunjac želeo da iskoristi jedinstvenu priliku da svojoj kući odvede neželjenog ali veoma neobičnog gosta.
- Ženo, evo, doveo sam đavola! - oglasio se Bogdan kad je sa zarobljenim nečastivkom kročio u svoju avliju.
- Ne moram da ga vidim! Dovoljno je što ga ti, tako nakresan, svake noći viđaš kad se vraćaš iz kafane! - ljutito je odgovorila žena, nezadovoljna zbog još jednog buđenja u kasne sate.
Usledio je tajac, a odmah potom, kada je dremljiva žena videla neobičnu priliku pri slabašnoj svetlosti petrolejke, strahovito se prenerazila. Neobično crvena glavica nečastivka uzalud se klanjala prema grmalju iz Botunja i tražila milost i šansu da, kako je obećavala, zauvek nestane među stoletnim hrastovima na Bešnjaji.
- Odakle si? - oštro upita Bogdan.
- Iz Gornji` Komarica. Bio sam čovek. Taki ka` ti - zapišta utvara.
-`De živiš?
- Dole u Bajinoj Bukvi... Odma` više ćuprije.
Nečastivak potom ispriča kako mu je glavna zanimacija da u noćnim satima, posebno u gluvo doba, čini raznorazne neprijatnosti i smicalice ljudima koji se u nedoba zateknu na „njegovom terenu“.
- Kako su te zanimacije izgledale?
- Jednima sam čupao stupce, da bi im se prevrnula kola natovarena drvima, koja su poterali kućama; drugima vadio čivije iz osovina kako bi im spali točkovi, prevrtale se i lomile zaprege; neke sam zbunjivao a potom ih jahao i terao po nedođijama i bestragijama do svitanja novog dana... Onako, kao što sam i tebi nameravao da učinim, ali vidim da sam se grdno prevario. Pogrešio sam, ali te molim da me pustiš, a obećavam da ću se toliko udaljiti da o meni ni ti, niti bilo ko od tvojih rođaka i komšija neće ništa ćuti!
- Pusti te molbe! Ne mogu da slušam tvoj piskavi, zlokobni glas koji nije namenjen ovozemaljskim stvorovima i slušaj šta ću ti reći. Sad ću te pustiti, ali samo ako budem čuo da si makar još jednom nekome pravio neslane šale, otkinuću ti glavu sa ramena!
Nečastivku nije trebalo dva puta da ponovi. Grohotan smeh žestokog brđanina ispratio je majušnu đavolju priliku koja je brzo zamakla u šumu.
Priča dalje kazuje da se đavo, uplašen pretnjom Šumadinca Bogdana, dugo nije pojavljivao kraj stare ćuprije. Neki tvrde da je, tokom Drugog svetskog rata, bio u magacinu municije u Medni i, prilikom eksplozije istog, odleteo u vazduh. Ono što se još ponekad viđalo na osaoničkoj ćupriji, vremešni brđani su objašnjavali ovako: đavolov duh silazi na ove prostore da bi „namirio račune“ jer se Bogdan njime poigrao. Zato su savetovali putnike da u noćnim satima u velikom luku zaobilaze staru ćupriju na plahovitoj reci Osaonici.

[You must be registered and logged in to see this link.]

U Đavoljem kazanu




Piše: Živan J. Grujičić

Đavolji kazan, takozvani vir u Sklopu kanjona reke Ljuboviđe, od pamtiveka je kapao strahomorom. Pored njegove desne strane, gledajući nizvodno, do pedesetih godina prošlog veka vodila je uska pešačka staza usečena u stenjak litice visoke preko dvesta metara, povezujući sela Gornju i Donju Orovicu, odnosno sela Skadar i carinu na grebenima desne strane reke, sa Orovačkim selima na grebenima leve strane reke. Carina i Skadar su imali svoje vodenice na desnoj, a Orovačka sela na levoj strani Ljuboviđe. I jednima i drugima život je zavisio od te plahovite planinske reke, koja se na dvanaestom kilometru od svog izvorišta na Zelenom viru, vijugajući niz kanjon, stavama utapa u valovitu Drinu blizu Ljubovije. Sve veća potreba za lakšim i bržim povezivanjem ljudi zabačenih planinskih sela sa najbližim opštinskim centrima naglo je došla do izražaja nakon svršetka Drugog svetskog rata. Hiljadu devetsto pedeset pete godine, zbog lakšeg transporta pružnih pragova (šlipera) koji su se sekli u šumama ponad obala Ljuboviđe, niz desnu stranu reke prosečen je širok i tvrd put od njenog izvorišta do varošice Ljubovije.

A S ONOGA SVETA?
Po kazivanju čika Save Markovića, u čijoj kući je s početka osamdesetih godina prošlog veka često boravila arheološka i etnološka grupa Društva istraživača "P.J.K." iz Osečine, a koji je radio sa Mišom, najveće muke su imali prilikom prosecanja dela puta kroz stenjak zvani Sklop. "Tu se", kako je pričao upokojen Sava, "baš ponad Đavoljeg kazana, danonoćno morala minirati živa stena. Koliko se danas izminira i obruši stenja, sutradan je moralo da se ukloni, da odron ne zatvori Đavolji kazan i ne stvori jezerište ponaviše. Težak je to i ubog posao bio, jer se uzgred morala podziđivati leva strana puta do Kazana, a posebno smo se čuvali od nepredviđenog odrona kamena sa litica. Međutim, sve te opasnosti su bile od ovog sveta. Nije nam bilo prvi put da radimo na prosecima, pa smo čuvali jedan drugog.
E, ono što nije bilo od ovog sveta, a od čega smo najviše zazirali, dolazilo je iz Đavoljeg kazana... iz dubokog vira reke. Jedno jutro zateknemo delimično razrušen deo podzide koji smo juče ozidali. Pomislili smo da je pod pritiskom nasipa na putu taj deo popustio i svalio se u vir. Ali, sledećeg jutra zateknemo isto. Pregledali smo sve naokolo i utvrdili da nam neko noću ruši podzidu. Jedan stariji radnik, Vasilije Pantić sa Orovice, kojeg posle namrtvo ošine grom, nasmeje se i rekne da podzidu ruše duše utopljenika koje borave u kazanu. Onda se i ja prisetim nekih naopakih priča, koje sam nekoć slušao od krezubih baba i izvonđalih staraca, kako iz Đavoljeg kazana reke Ljuboviđe u gluvo doba izranjaju prelepe vile, mlade devojane razasutih kosa niz pleći, te kako prave nesreće putnicima namernicima i vodeničarima duž kanjona.
Malo se pozamislim nad time, mada sam bio jedan od retkih koji nije verovao u sile nečiste, pa predložim poslovođi Miši Kraljeviću, inače mom prvom komšiji, da preko noći čuvamo put i podzidu u Sklopu. E, bilo kako bilo, sutradan kada smo došli na gradilište, zateknemo naših dvojicu čuvara, ne bi imena da im pominjem, kako leže kraj vatre goli, ma kao od majke rođeni. Vidimo mi da su nekako previše bledi i modri ispod očiju, te ih jedva probudimo. Oni, Bog da prosti, polumrtvi, ne znaju gde se nalaze, ni šta im se desilo. Malo kasnije, kad su došli sebi, kazivaše da su ih u gluvo doba obrlatile dve lepe i mlade devojane... dve vile bajne iz Kazana, sa kojima su se jašili i milovali do pred prve petlove. Doduše, da su bili pijani, pa da im čovek ne poveruje, već potpuno trezni, i izujedani nekim sitnim zubićima po vratu i ištipani po leđima i prsima. Podzida je te noći sačuvana, a i kasnije, sve do svršetka poslova u Sklopu. Dabome, od tada me niko više ne može ubediti da ne postoje sile nečiste".

KLANJE S VUKODLACIMA
"Tridesetih godina po prvom ratu na Švabe", kako mi kasnije beše kazivao čestiti starina Miša Kraljević, sa kućom podno rimskog mosta u reci Ljuboviđi, "slušao sam sve i svašta od nesreća koje su zatekle neke ljude u Sklopu ponad Kazana. Pričalo se za nekog Teodora iz Podgorskog sela Lopatnja, koji je često sa zapregom dovlačio žito da melje, pošto kod njih u sušnim letima vodenice nemaju vode, kako su ga kod Kazana napale neke kosmate zveri sa onog sveta. Onda se kroz Sklop nije moglo zapregom, jer nije bilo puta. Ljudi iz okoline varoši Pecke i Osečine sa zapregom zgodno dođu tvrdim putem na Proslop i odatle se starim putem spuste do ispod Sklopa na Ljuboviđi. Sad, neki su mleli u donjim vodenicama, a neki u gornjim, odmah iznad Sklopa. Teodor je mleo u vodenici iznad Kazana, pa je sa zaprege morao prenositi džakove uskom stazom kroz Sklop.
Kad je jedne noći prenosio džakove, u kazanu ispod njega počne da vri i kovitla se voda u viru. Ne znajući šta je, on zbaci džak žita s ramena, vrati se do zaprege, a ono mu konji nište i kopaju kopitama u mestu kao ludi, te uzme vile i vrati se nazad. Dole u dubini Kazana ključa zapenušana voda, čuje se neko skičanje i roktanje, a Teodor se beše nag'o i motri šta će izbiti iz stromora. Dok je on tako buljio, stub vode popne se, šikne u visinu ka njemu, izbacivši iz sebe dve strahomorne zveri. Teodor, onako visok i krupan kano trokrilni šifonjer, vrletan po naravi do zla Boga, čovek koji se nije bojao ničega na ovom svetu, počne da urla i da parošcima vila ubada zveri, de u stomak, de u kosmata prsa, dok je po njemu prskala crna krv kao katran. Rikao je on, rikale su zveri iz pakla, bo ih je vilama, a one njega ujedale zubima. Po pričama vodeničara, koji su gledali to čudeso ispred vodenice Sklopa, od rike i žestoke borbe stao se osipati kamen sa litica, dok je iz dubokog vira Kazana podjedanko stala šikljati voda i vreli oganj, u kojima se najednom izgubiše sile nečiste.
Teodor, sav izujedan i isparan kandžama, nekako dođe do vodenice, gde ga pomeljari prihvate i polože na krevet u vodeničnoj sobi. Stari vodeničar Ivko iz sela Skadra, pošto to beše vodenica Skadrana, upita ga za sile nečiste, kako su izgledale. On se nasmeši i rekne: Ma da ih popišaš, čiča Ivko... dve goleme džukele... koje hodaju na zadnjim šapama, dok prednjim udaraju i kidaju. Glave im behu vučije, a očnjaci kano zakrivljeni parošci u mojih vila... smrdeli su na pokislog kera. Behu to vukodlaci, čiča Ivko, znadem to od ranije. Mislim... i pre sam se sa njima rvao i klao na starom Mirića groblju, u mom Lopatnju."
Eh, pusti Teodor, beše tu, u čiča Ivkovoj vodenici punih sedam dana. Vidale mu rane neke dve mladice iz Skadra, od Lukića, sa kojima je on od pre bećario. Posle, nije prošlo tri do četiri leta, kad sam išao na nadaleko čuveni vašar u Lopatnju na Ivi, čujem da se veseli Teodor opet poklao sa vukodlacima u šikari nekog Lopatanjskog groblja, te da mu se od tada izgubio svaki trag. Neki njegovi seljani su pričali da ga je vukodlak te noći ugrizao za vrat, te da se pokodlačio i o punom mesecu zavija po brdima i raskršćima, sačekujući druge vukodlake i koljući, sveteći im se što su ga otrgli iz života".

POSLE TRI DANA
Baba Stanica Pantić sa planine Orovice, i ona odveć upokojena u Gospodu, kazivala je da je njenog svekra Milosava ubo zabadan bik i da ga je lečila neka vračara od Ljuboviđe. Kada ga vračara izlečila, rekne mu da se čuva i nikada da ne ide u Sklop Ljuboviđe. Kada je on upitao, a zašto da ne ide, ona mu rekne da će ga tamo zaklati vukodlaci, te da će posle tri dana teških muka i sam postati vukodlak.
Međutim, kako je vreme prolazilo, Milosav zaboravi na vračaru i njeno upozorenje, a posle ga navede put noću kroz Sklop, gde i zaglavi po vračarinom kazivanju. Vukodlaci, koji su po Staničinom kazivanju iskočili iz virovitog Kazana reke Ljuboviđe, beše ga izujedali da se jedva dovukao kući. Baš kako je vračara rekla, bolovao je tri dana, a onda treće noći u gluvo doba, kako se pojavio pun mesec, stao je zavijati u svojoj sobi. Dok su ukućani skočili sa postelje i došli tamo, on se već beše pretvorio u vukodlaka i kroz razbijen prozor iskočio u šljivik podno kuće i nestao u planinskim gudurama noći.
Za njega posle niko i nikada više ne beše čuo, mada je bilo govorkanja, kako je posle, preobraćen u vuka, klao stoku na Pašinoj ravni, gde ga je neki lovac ubio srebrenim metkom iz puške, pa kad je video da se pogođen vuk preobratio u čoveka, potajno ga je pokopao.
Dakle, Đavolji kazan u Sklopu kanjona reke Ljuboviđe, koga su gorštaci od davnina tako nazvali, ne bi li time zauvek obeležili to ukleto mesto i upozorili svoje potomke na strahotu koja se tu prikriva, i dan-danas liči na duboki kazan u kome vri i peni voda. Međutim, kako se tu odavno već ništa ne dešava od zala i strahota, pecaroši ga rado posećuju, kao i brojni ljubitelji prirode koji se tu steknu preko leta.
Boraveći ovih majskih dana u Sklopu kanjona reke Ljuboviđe, diveći se magičnom i neoskrnavljenom useku Đavoljeg kazana, a i svoj mističnosti koja izbija iz njegove uskovitlane i penušavo čiste prozračne vode kao kristal, koja gromoglasno huči i munjevito klizi između visokih stenovitih litica, shvatio sam zašto to mesto vekovima izaziva strah i sujeverje kod gorštaka i spotiče maštu na mistifikaciju nekih slučajnih ljudskih udesa, o kojima se i danas priča u dugim zimskim noćima kad zaveju snegovi na zapadnim planinama.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vimane – misteriozne letelice drevnih Indijaca

Istorija u kamenu


Piše Radomir K. Stokić

Ono što pouzdano znamo o indijskim letećim mašinama zapisano je u drevnim tekstovima ove zemlje, koji su čudom preživeli vekove. Nema nikakve sumnje da su svi ti tekstovi autentični. Mnogi od njih još uvek nisu prevedeni sa originalnog sanskrita na neki drugi jezik, mnogi su dobro poznati indijski epovi, a ima ih bukvalno na stotine.
A kakvu nam priču pričaju ovi tekstovi?
Indijski vladar Ašoka je osnovao Sveto Društvo Devetorice Nepoznatih – bilo je to društvo najvećih indijskih naučnika čiji je zadatak bio da katalogiziraju i prikupe mnoga naučna znanja. Ašoka je njihov rad držao u najvećoj tajnosti, jer se bojao da napredna nauka zapisana u drevnim indijskim tekstovima ne bude upotrebljena za izazivanje ratnih sukoba, smrti i uništenja. Ašoka se posle krvave bitke u kojoj je pobedio armiju svog rivala odrekao rata i preobratio u budizam.

Nacisti – zamalo
Devetorica Nepoznatih su napisali ukupno devet knjiga. Jedna od njih se zove Tajne gravitacije. Ova kniga, poznata istoričarima, bavi se u potpunosti kontrolom gravitacije! Pretpostavlja se da knjiga još uvek postoji negde, skrivena u tajnim bibliotekama Indije, Tibeta ili čak Severne Amerike (ako je znate već kome pošlo za rukom da je se dočepaju, što zaista nije nemoguće). Lako je razumeti zbog čega je Ašoka želeo da takvo znanje sačuva u tajnosti. Nacisti koji su i sami tokom II svetskog rata eksperimentisali sa letelicama veoma nalik tradicionalnim letećim tanjirima, sigurno bi pobedili da su uspeli da završe tako moćno oružje. Osvojili bi čitav svet. Ašoka je itekako bio svestan razornih efekata rata i primene tako naprednih mašina i drugog futurističkog oružja kojim je nekoliko hiljada godina pre njegovog vremena uništena drevna indijska Imperija Rame.
Pre samo nekoliko godina, Kinezi su u Lasi na Tibetu otkrili neke rukopise na sanskritu i poslali ih prevodiocima na Univerzitet Čandrigar. Doktorka Rut Rejna sa ovog univerziteta je nedavno izjavila da su u dokumentima opisana uputstva za konstruisanje međuzvezdanih vasionskih brodova!
Njihov metod propulzije, naglašava dr. Rejna, zasniva se na antigravitaciji i na sistemu analognom laghimi – nepoznatoj moći ega koja postoji u psihološkom ustrojstvu svakog čoveka, centrifugalnoj sili dovoljno snažnoj da dejstvuje uprkos gravitacionom privlačenju. Prema učenju jogina iz hindu tradicije, upravo im laghima omogućava levitaciju.
Dr. Rejna kaže da su pomoću ovih brodova koje tekstovi nazivaju astre, drevni Indijci mogli poslati odred ljudi na bilo koju planetu. Upravo o tome govori i dokument star nekoliko hiljada godina. Takođe kaže da rukopisi otkrivaju i tajne antime, kape nevidljivosti, garime i kako postati težak poput planine olova.
Indijski naučnici nisu ove tekstove uzimali za ozbiljno, ali kada su Kinezi objavili da su neke podatke iz drevnih rukopisa uključili u svoj svemirski program, Indijci su ispoljili daleko pozitivniji stav prema svojoj baštini. Kineska izjava je ujedno i prvi put da je neka vlada priznala istraživanje antigravitacije.
U tekstovima se ne pominje decidirano da su međuzvezdani letovi zaista i obavljeni, ali se pominje planirano putovanje na Mesec. Nejasno je da li se to dogodilo ili ne. U jednom od čuvenih indijskih epova, u Ramajani, detaljno se opisuju putovanje na Mesec u vimani (ili astri) i detalji bitke na mesecu sa Asvinima (ili vazdušnim brodovima Atlantiđana).
To je tek maleni deo dokaza o svemirskoj antigravitacionoj tehnologiji koju su koristili drevni Indijci. Da bismo je iole razumeli, moramo se vratiti još dalje u prošlost.

Put na Mesec
Imperija Rame koja je cvetala na indijskom podkontinentu pre najmanje 15.000 godina, obuhvatala je današnju severnu Indiju i Pakistan. Bila je to velika, razvijena civilizacija sofisticiranih gradova, čije se ruševine još uvek mogu nazreti u pustinjskom pesku Pakistana, severne i zapadne Indije.
Izgleda da je Rama postojala paralelno sa Atlantidom, civilizacijom koja se razvila u srednjeatlantskom okeanu i čijim su gradovima upravljali prosvetljeni sveštenici-kraljevi. Sedam najvećih gradova Rame se u klasičnim hindu tekstovima pominju kao „sedam Riši gradova“.
Tekstovi govore da su ljudi imperije posedovali leteće mašine i zvali ih vimane. Vimane su bile okrugle letelice na sprat sa prozorima i kupolom, otprilike veoma slične onome kako danas zamišljamo leteći tanjir. Letele su „brzinom vetra“ i odavale „melodični zvuk“. Postojala su najmanje četiri tipa vimana: neke su bile u obliku tanjira, a druge u obliku dugačkih cilindara („svemirski brodovi u obliku cigare“).
Ima toliko drevnih tekstova u kojima se pominju vimane, da bi i sam popis referenci zahtevao kreiranje tomova i tomova beležaka. Drevni Indijci koji su sami konstruisali leteće mašine, napisali su i detaljna uputstva o upravljanju različitim tipovima vimana. Mnogo je od tih tekstova sačuvano do danas, a neki su i prevedeni na engleski jezik.
Samara Sutradara je naučni traktat u kome se razmatra svaki mogući aspekt vazdušnog putovanja u vimani. Čitavih 230 strofa je posvećeno konstrukciji, poletanju, lebdenju, preletanju udaljenosti od više hiljada kilometara, normalnom i prinudnom sletanju, čak i eventualnom sudaru sa pticama!
Vimanika Šastra, tekst koji je u 4. veku pre nove ere napisao Bharadvadži Mudri na osnovu još starijih tekstova, otkriven je 1875. u jednom indijskom hramu. Tekst govori o upravljenju vimanama, merama predostrožnosti koje treba preduzeti pre dugačkog leta, zaštiti vazdušnog broda od oluja i gromova i kako prebaciti pogon na solarnu energiju sa primarnog izvora energije koji u mnogome zvuči kao antigravitacija. Vimanika Šastra sadrži osam poglavlja sa dijagramima i opisuje tri tipa letelica. U opis su uključeni i posebni aparati koji niti mogu da se zapale, niti mogu da se polome. Takođe se pominje 31 najvažniji deo ovih letelica i 16 materijala od kojih su napravljene. Bili su to materijali koji su apsorbovali svetlost i vrelinu, zbog čega su se smatrali idealnim za gradnju vimana. Ovaj je tekst u potpunosti preveden sa sanskrita na engleski jezik 1979. godine.
Nema sumnje da je vimane pokretala neka vrsta antigravitacione energije. Mogle su da uzleću vertikalno i da lebde na nebu poput savremenih helikoptera ili dirižabala. Bharadvadži Mudri se poziva na najmanje 70 izvora i 10 eksperata za vazdušna putovanja iz drevne prošlosti. Ti izvori su za nas izgubljeni.
Vimane su čuvane u Vimana Griha, nekoj vrsti hangara. Ponekad su kao pokretačko gorivo koristile žućkasto-belu tečnost, a ponekad neku vrstu jedinjenja na bazi žive – autori tekstova su prilično zbunjeni kada je o ovome reč. Verovatno su kasniji pisci, pišući o vimanama to činili na osnovu ranijih tekstova, prilično neupućeni u način njihovog funkcionisanja.
Žućkasto-bela tečnost prilično podseća na benzin. Možda su različiti tipovi vimana imali i različite pogone, možda i motore sa sagorevanjem ili čak pulsno-mlazne motore.
Zanimljivo je da su nacisti prvi razvili pulsno-mlazne motore za svoje V1 rakete (zujeće bombe). Hitler i njegovi najbliži sledbenici su bili izuzetno zainteresovani za tekstove, ezoteriju i artefakte drevne Indije i Tibeta i svake su godine, počevši od 30-tih godina pa sve do kraja II svetskog rata, u ove su krajeve slali dobro opremljene ekspedicije. Moguće je da su se i dokopali nekih od važnih naučnih podataka iz prošlosti koji su posle rata, zajedno sa većinom nacističkih naučnika, završili u SAD.

Sačuvana znanja
Dronaparva, deo čuvenog epa Mahabharata i Ramajana, opisuju vimanu sfernog oblika rođenu u velikoj brzini na moćnom vetru koji je stvorila živa. Kretala se kao NLO, gore-dole-napred-nazad, onako kako bi to pilot poželeo.
U tekstu pod nazivom Samar, vimane su opisane kao „gvozdene mašine, lepo istkane i glatke, sa nabojem žive koji su ispaljivale sa zadnje strane kao plameni urlik“.
Tekst Samaranganasutradara opisuje konstrukciju letelica. Moguće da je živa imala neke veze sa propulzijom ili, što je mnogo verovatnije, sa sistemom za navođenje. Svojevremeno su naučnici tadašnjeg Sovjetskog Saveza u pećinama Turkestana u pustinji Gobi, otkrili nešto što su nazvali „vekovima star instrument koji se koristio za navigaciju kosmičkih vozila“. Taj „uređaj“ je bio poluloptasti predmet od stakla ili porcelana sa kupom na drugom kraju, u čijoj je unutrašnjosti bila kap žive.
Zapisi otkriveni u Mohendžodaru u Pakistanu (koji se smatra jednim od sedam Riši gradova Imperije Rama), a koji još uvek nisu dešifrovani, pronađeni su i na još jednom neobičnom mestu: na Uskršnjem Ostrvu! Zapisi na Uskršnjem Ostrvu, napisani takozvanim rongo-rongo pismom, takođe još uvek nisu dešifrovani ali su neobjašnjivo slični pismu iz Mohendžodara.
Da li je Uskršnje ostrvo bilo vazdušna baza na redovnoj liniji vimana iz Imperije Rama? Neverovatno je lako dočarati sebi prostrani vimanadrom u Mohendžodaru kroz čiji hol prolaze putnici koji žure u letelice, dok iz zvučnika dopire glas: „Molimo putnike leta broj 7 Rama ervejza za Bali, Uskršnje ostrvo, Nasku i Atlantidu da se pripreme za ukcavanje!“
U jednom delu Mahabharate se govori o „vatrenim kolima“: „Bhima je poleteo svojim kolima blistav poput sunca i glasan poput groma...leteća kola su sijala kao plamen na noćnom nebu u leto.... proletela kao kometa....izgledalo je kao da dva sunca svetle. Tada se kola uzdignu visoko i osvetli se čitavo nebo.“
U džainskom tekstu Mahavira koji je na osnovu starijih tekstova u 8. veku napisao Bhavabuti, piše: „Vazdušna kola, pušpaka, prevoze mnogo ljudi do glavnog grada Ajodija. Nebo je puno čudesnih letećih mašina, noću tamno ali istačkano svetlima žućkastog sjaja.“
Drevne hindu poeme, vede, smatraju se najstarijim indijskim tekstovima. Vede opisuju vimane različitih oblika i veličina: ahnihotra-vimana je imala dva motora; slon-vimana još više motora, a drugi tipovi vimana su nosili imena vodomara, ibisa i drugih ptica i životinja.
Nažalost, kao i većina drugih naučnih dostignuća, vimane su upotrebljene za ratovanje.

Svetski rat!
Atlantiđani su koristili sopstvene leteće mašine po imenu vailiksi. Vailiksi su bili veoma slični vimanama. Ako je suditi na osnovu zapisa iz drevnih indijskih tekstova, Atlantiđani su svoje letelice pokušali da iskoriste da bi bukvalno potčinili čitav svet.
U indijskim tekstovima Atlantiđani se pominju kao Asvini. Asvini su imali čak napredniju tehnologiju od Indijaca, a sasvim sigurno i daleko neobuzdaniji ratnički temperament. Mada danas ne postoji ni jedan tekst o drevnim asvinskim vailiksima, neke informacije su ostale sačuvane zahvaljujući ezoterijskim, okultnim izvorima koji opisuju njihove leteće mašine.
Slični ako ne i istovetni vimanama, vailiksi su mahom bili u obliku cigare i posedovali sposobnost manevrisanja pod vodom, u vazduhu, čak i u spoljašnjem svemiru. Vimane su mahom bile tanjirastog oblika, ali su i one izgleda mogle da manevrišu pod vodom.
Eklal Kuešana, autor intrigantne knjige Konačna granica, tvrdi da su vailiksi prvi put razvijeni u Atlantidi pre 20 000 godina. Najuobičajeniji su bili vailiksi tanjirastog oblika sa trapezoidnim poprečnim presekom i tri poluloptaste komore u kojima su se ispod letelice nalazili motori. „Koristili su mehaničke antigravitacione uređaje koje su pokretali motori približne jačine 80 000 konjskih snaga“, piše Kuešana.
Ramajana, Mahabharata i drugi tekstovi govore o strašnom ratu koji se dogodio pre deset ili jedanaest hiljada godina između Atlantide i Rame. Korišćeno je užasno oružje koje je uništavalo sve pred sobom i koje ni jedan čitalac nije bio u stanju da zamisli sve do druge polovine 20. veka.
Drevna Mahabharata, jedan od glavnih izvora o vimanama, opisuje jezive efekte rata: „...(oružje je bilo) jedan projektil ispunjen svom silom univerzuma. Usijani stub dima i plamena, blistav poputa hiljadu sunaca podigao se u svom sjaju... Gvozdena munja, džinovski glasnik smrti, što je u pepeo pretvorila čitavu rasu Vrishina i Andakasa.... leševi tako izgoreli da se ne mogu prepoznati. Kosa i nokti otpadahu; posuđe se lomilo bez vidljivog razloga, a ptice pobeleše.... Posle nekoliko sati, sva je hrana bila zaražena...da bi pobegli od te vatre vojnici se bacahu u potoke da operu i sebe i svoju opremu...“
Mahabharata očigledno opisuje atomski rat! Ovo nije usamljeni opis, sličnih referenci ima još u nekim tekstovima, ali su bitke pomoću fantastičnog dijapazona oružja i vazdušnih vozila prisutne u bukvalno svim indijskim epovima. U jednom se čak opisuje bitka vimana i vailiksa na Mesecu! Navod iz Mahabharate veoma precizno dočarava kako bi izgledala atomska eksplozija i kakve bi efekte radioaktivnost imala na ljude i okolinu. Skakanje u vodu je jedino olakšanje koji bi ljudi sebi mogli da priušte.
Kada je u prošlom veku otkriven Riši grad Mohendžodaro, arheolozi su na njegovim ulicama pronašli razbacane skelete. Neki su se još držali za ruke, kao da ih je u deliću sekunde stigla neočekivana smrt. Na tim skeletima je izmerena najveća radioaktivnost ikada zabeležena, gotovo istovetna radioaktivnosti detektovanoj u Hirošimi i Nagasakiju.
Širom Indije, Irske, Škotske, Francuske, Turske i na drugim mestima u svetu, mogu se i danas videti ostaci drevnih gradova i utvrđenja čiji su kameni i glineni zidovi bukvalno istopljeni i pretvoreni u staklo. Ne postoji ni jedno drugo logično objašnjenje tog fenomena, osim da je reč o posledicama atomske eksplozije. Šta više, ulice Mohendžodara, savršeno isplaniranog grada čiji je vodovodni sistem još uvek superiorniji u odnosu na vodovode kakvi se danas koriste u Pakistanu i Indiji, bile su prekrivene grumenjem crnog stakla. Ustanovljeno je da je to grumenje nekada bilo glineno posuđe koje se istopilo na izuzetno visokoj temperaturi.

Povratak u kameno doba
Kada je Atlantida potonula u more prethodno uništivši svojim atomskim oružjem civilizaciju Rama, svet se vratio u neku vrstu „ kamenog doba“. Čini se ipak mogućim da nisu sve vimane i vailiksi Rame i Atlantide uništeni u potpunosti. Izrađivane tokom nekoliko hiljada godina, ove bi letelice i dalje bile u upotrebi nakon rata, o čemu svedoče i Devetorica Nepoznatih i rukopis iz Lase.
Ta tajna društva ili bratstva izuzetnih, prosvetljenih ljudi, sačuvala bi tehnološke izume i drevna naučna i istorijska znanja. Mnoge poznate istorijske ličnosti među kojima su Isus, Buda, Lao Ce, Konfučije, Krišna, Zoroaster, Mahavira, Kvecalkoatl, Ehnaton, Mojsije i neki skorašnji izumitelji kao i veliki broj anonimusa, sasvim su sigurno bili članovi takvih društava i tajnih organizacija.
Kada je Aleksandar Veliki napao Indiju pre više od 2.000 godina, njegovi su hroničari zabeležili da su se na grčku armiju u jednom trenutku obrušili „leteći, vatreni štitovi“ koji su preplašili konjicu. Ti „leteći tanjiri“ protiv Alksandrove vojske očigledno nisu koristili atomske bombe niti smrtonosne zrake, jer je slavni vojskovođa nastavio sa osvajanjem Indije.
Mnogi istraživači i pisci su često naglašavali svoje ubeđenje da su tajanstvena bratstva uspela da sačuvaju neke od vimana i vailiksa u tajnim pećinama na Tibetu ili na nekim drugim lokacijama centralne Azije; Pustinja Lop Nor na zapadu Kine je poznati centar velikih NLO misterija. Možda se upravo tu čuvaju vazdušni brodovi iz prošlosti, skriveni u drevnim podzemnim bazama. Baš onako kako su to širom sveta radili Amerikanci, Britanci, Nemci ili Rusi poslednjih nekoliko decenija.
Ipak, ne mogu se sve NLO aktivnosti pripisati drevnim vimanama koje, iz nama nepoznatih razloga, vole da tu i tamo skoknu do Meseca. Nesumnjivo je da neke od tih letelica pripadaju vladama vojno najmoćnijih sila sveta, a ne isključuje se ni mogućnost da neke potiču i sa drugih planeta. U svakom slučaju, ljudi iz naše daleke prošlosti koje su naši nadobudni i lažnim informacijama nakljukani umovi skloni da smatraju primitivcima, izgleda da su zaista učinili ono što naša „napredna“ i „visokorazvijena“ civilizacija još uvek ne može: uspeli su da bukvalno dosegnu zvezde. Ko zna, ukoliko u međuvremenu ne uništimo sami sebe, možda će tako nešto i nama poći za rukom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Magija proleća



Piše Slavoljub Marković
U našoj bogatoj i živopisnoj narodnoj tradiciji, jedan se praznik, ipak, izdvaja po svojoj neverovatno koloritnoj običajnoj praksi. Zato i nije slučajno da je Vuk Karadžić u svom “Rječniku” posvetio Đurđevom danu dvostruko veći prostor nego Vaskrsu.
Đurđevdan je veliki prolećni praznik kojim se odvaja letnji period od zimskog, pa se mnoga verovanja u vezi sa njim odnose upravo na pobedu hladnoće i na bujanje života. Običaji i magijske radnje za zaštitu, zdravlje i plodnost koje se tog dana obavljaju, dobrim delom su iz praslovenskih i starobalkanskih vremena, što njihovom folkloru daje i posebnu boju i životnost. Uostalom, setimo se rečenica iz poznatog romana Meše Selimovića “Derviš i smrt”:
“Izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici… Iza tarabe su se čuli veseli glasovi devojaka što su spremale miloduh i crvena jaja u bakrače pune vode da se u ranu zoru izmiju, kao divljaci, verujući čaroliji cveća u noći… U ponoć, otići će ove devojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji što je rasipa vodenički točak…”

PONOĆNO KUPANJE
Verovanje kaže da ta zapenjena voda, koja prska sa vodeničkog kola, ima magijsko dejstvo: štiti od bolesti, čini lice svežim i lepim, kožu mekom i nežnom. I nije se samo umivalo u toj vodi. U nju se stavljao đurđevak sa zelenim lišćem, a zatim se sušio i pripremao kao pouzdan lek protiv prehlade.
Đurđevak, biljka sa malim, belim zvonastim cvetovima i crvenim plodovima, i inače se smatrala izrazito magijskom, a nekada su je i lekari puno preporučivali, pa je vidimo i u ruci Nikole Kopernika, na poznatom drvorezu sa njegovim likom. Francuzi, ne zaboravljajući svoje keltske korene, veruju da đurđevak donosi sreću. Zanimljivo je da je za njih proslava 1. maja nezamisliva bez ovog cveta, a tradicija je da se odlazi na prvomajski izlet (praznik starih Kelta), da bi se brao đurđevak.
Đurđevak sadrži i glukozid, najjači srčani otrov biljnog sveta, pa su se njime obilato koristile i veštice, a kitili su se njime i naši hajduci kad bi se na Đurđevdan odmetali u hajduke, sve po onoj narodnoj pesmi: “Đurđev danak, hajdučki sastanak”.
Narodna tradicija vezuje uz Đurđevdan i druge billjke. Među njima je i oman, sa svojim karakterističnim listovima i čupavom, žutom cvetnom glavicom. Ovu lekovitu biljku devojke su brale, ostavljale preko noći na rosi, a onda sušile, da bi po Đurđevdanu poslužila za “ljubavnu pomamu”. Drugim rečima, o Đurđevdanu se spremao i svojevrstan narodni afrodizijak. Oman ubran u petak uoči Đurđevdana, spada, pored odoljena, i u najkorišćenije amajlije protiv “zlih očiju”.

KULT BILJA…
đurđevdan predstavlja praznik oživljene prirode, kad se raznim običajnim radnjama nastoji da se prenese njena snaga, pre svega nove vegetacije, na ljude, životinje, useve i vinograde. Zato je folkloristika praznika velikim delom i vezana za bilje. Uoči praznika, domaćica uzme uskršnje jaje zvano čuvarkuća i stavi ga u sud. Okolo naređa razno bilje: zdravac (simbol zdravlja), dren (za čvrstinu), grabež travu (da se momci grabe oko devojke), bršljan (da snahe budu privržene kući)… Sve ovo se polije vodom do vrha posude i stavi pod ružu da bi se sutradan, odmah posle ustajanja, ukućani umili tom vodom.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana ubere zelene grančice u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni”. Ponegde je običaj da se ovo kićenje zelenilom vrši na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od đurđevskog cveća: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Običaj je bio i da žene i devojke donesu uveče kući omaje, tj. vode sa vodeničkog kola, “da bi se od njih svako zlo i prljavština otresli i otpali”, kao omaja od kola, i stave u nju različito bilje, a naročito selen.

… I VODE
Ujutru se svi redom umivaju sinoć pripremljenom vodom: deca “da bi bila zdrava kao dren”, devojke “da bi se momci grabili oko njih”, stariji “da bi bili zdravi”, domaćin “da bi mu kuća bila dobro čuvana", itd, svaki prema svojim potrebama i željama.
Na Đurđevdan se, inače, ustaje rano, pa se odlazi na uranak u šumu, planinski vis, ili livadu uz reku ili potok. Bere se razno bilje, pletu venci, po mogućstvu i okupa u reci (u koju se ponekad bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko), pre sunca.
Ta voda pominje se u magijskim obredima, čak i savremeno pranje vuče korene iz tih verovanja, a zanimljivo je da se od svih koji se bave bioeneregetskim radnjama takođe traži da peru ruke u tekućoj vodi posle rada, kako bi sprali statički elektricitet. Postoji i sličan način otklanjanja ozračenosti preko čini i uroka, koji neki iscelitelji i danas koriste, a niz jak mlaz vode obavlja se, recimo, i jedno od mogućih čišćenja kristala, pri čemu se obično vizuelizuje bela svetlost koja kroz njega prolazi. No, simboličko značenje vode uglavnom se svodi na tri bitna područja: izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja. Ne treba zaboraviti da ceo Stari zavet slavi dobročinstvo vode, koja se pojavljuje kao znak blagoslova. Najzad, treba li uopšte podsećati i na nezaboravnu filmsku scenu ritualnog đurđevdanskog kupanja u Kusturičinom “Domu za vešanje”?
U vezi sa Đurđevdanom je i Biljni petak. To je petak pre Đurđevdana i tada se bere lekovito bilje, a narodni travari odlaze na njima znana mesta po visoravnima i proplancima. Veruje se da bilje ubrano na ovaj dan ima izuzetna lekovita svojstva.

JEDINSTVENI PRAZNIK ROMA
Đurđevdanu se, ipak, najviše raduju Romi, što je i razumljivo ako znamo da je najveći neprijatelj na njihovim vekovnim putovanjima bila zima, pa su u Svetom Đorđu videli najvećeg prijatelja. Za njih, on ne ubija aždaju nego hladnoću. U mahalama se na ovaj dan svira nadahnuto i iz sve snage, a opšte veselje traje do kraja praznika.
Polazeći iz svoje prapostojbine Indije, Romi su sa sobom poneli veliki broj tamošnjih običaja. Za Đurđevdan se, međutim, može reći da je njihov jedinstven praznik, jer ga slave Romi u celom svetu, bez obzira na podelu na pravoslavnu, katoličku i muslimansku konfesiju ovog naroda.
Uoči praznika, Romi poseku mladu vrbu, okite je vencima i cvećem i pobodu u zemlju. Trudne žene stave neki deo svoje odeće ispod drveta i tu ga ostave da prenoći: ako sledećeg jutra nađu list tog drveta da leži na odeći, onda su sigurne da će imati lak porođaj. Idućeg jutra, svi se okupljaju oko drveta. Glavna figura svetkovine je zeleni Đorđe, mladić pokriven od glave do pete zelenim lišćem i cvećem. On baca nekoliko rukoveti trave stoci (ako je ima) da ne bi bilo oskudice u hrani tokom naredne godine. Zatim uzima tri eksera, koji su tri dana i tri noći bili u vodi, i zabija ih u vrbu, pa ih onda ostavi u potoku, ili drugu vodu.
U mnogim krajevima, Romi uoči Đurđevdana lože u svojim naseljima na ulicama velike vatre oko kojih igraju i pevaju. Na sam praznik, izjutra odlaze na izlet negde u okolinu, gde peku jagnje i vesele se.

DEVOJAČKI SNOVI
Praznik je i prilika za razna proricanja i gatanja. Pod devojački jastuk stavljani su, tako, predmeti pojedinih mladića, pa kojeg bi ona sanjala, taj bi joj bio “zapisan” za muža.
Raširen je i običaj da devojka uoči samog praznika oguli veliku, lepu, crvenu jabuku, ne prekidajući ni na jednom mestu nit kore – to učini neposredno pred spavanje, u tišini, ne razgovarajući ni sa kim, a koru jabuke, zamotanu u vezenu maramu, stavi pod jastuk. Te noći sanjaće onoga sa kojim će biti “zauvek”. U nekim krajevima, devojke gule crvenu jabuku sve dok se kora ne prekine. Zatim, u pretprazničnoj noći, takvu traku od kore bace preko ramena. Veruje se da će kora pasti tako da pokaže prvo slovo imena, ili neku drugu osobenost momka za koga će se devojka udati.
U okolini Aleksinca, devojka pogleda momka kroz prsten i kaže: “Kad budeš uzvratio ovaj pogled, tada se razdvojio od mene”.
Dani oko Đurđevdana su, po narodnom verovanju, pogodni i za spravljanje ljubavnih amajlija i “bacanje čini”. Još i danas se može naići na verovanje da sva čaranja, bajanja i crnomagijske čini nestaju upravo na Đurđevdan. Drugim rečima, na ovaj dan prestaju magijska čarobnjaštva prethodnih meseci, a stvaraju se nova. “Zato se tog dana treba čuvati”, upozorio je i Dračen Jakčin, autor “Proleća u ogledalu magije”, “da nam neko u kuću ne unese spletene raznobojne konce, crnu vunu, ili kavku sličnu čaroliju zla”.
Uostalom, dugo su odolevala vremenu i verovanja o sakupljanju veštica u đurđevskoj noći, ali i vila na sam praznik...
A prema “narodnoj meteorologiji” se veruje da će, ako je na Đurđevdan vedro, “"biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša, “da će leto biti sušno”. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
U svakom slučaju, đurđevdanska običajna praksa potvrđuje da je proleće, u svim verovanjima i religijama, bilo mitsko i magično. Njegov kult plodnosti bio je povezan sa radostima života i vegetacije, i preoblikovan u misterije. Tako i Sveti Đorđe, kao narodno prolećno božanstvo, pesmama otapa led, donosi zdravlje, igru i veselje, puni livade cvećem, njive klasjem, bačve vinom, polja jaganjcima.
Možda nešto od tog daha do vas donese baš predstojeći praznik...

POBEDA SVETOG ĐORĐA
Đurđevdan je praznik posvećen Svetom Đorđu, koji je umro 300. (303.) godine. Poznata je njegova slika na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu”.
Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.
Zanimljivo je da je Sveti Đorđe već u 6. veku poštovan i na Zapadu. Tako je, još pre dolaska Normana, verovatno oko 850. godine, postao zaštitnik Engleske i taj se kult zadržao sve do danas.
Smatra se da mu je, zbog postojane, čvrste vere, Bog podario moć da pomaže u bedi i nedaći svakom Božjem stvoru koji mu se obrati molitvom, pa se zato često javlja u snovima onih koji ga prizivaju i, veruje se, pomaže u nevolji.

LEKOVITI ĐURĐEVAK
Đurđevdanska biljka je u narodu popularna i zbog svojih lekovitih svojstava. U tradicionalnoj medicini, đurđevak se koristi za bolji rad srca i srčane aorte, protiv jakog krvarenja i ubrzanog rada srca, za bolje izlučivanje mokraće, kod plućnih bolesti, za jačanje tela, protiv glavobolje izazvane promenama vremena, reume, gihta, nervoze, razdražljivosti...
Recept protiv glavobolje uslovljene nevremenom, reume i gihta, tako, glasi: sveže lišće đurđevka ostavi se da se dobro namoči u vinskom sirćetu, pa se time masiraju oboleli delovi tela.
Protiv migrene: uzeti po 25 grama cveta i lista đurđevka, lista nane i korena odoljena, pomešati ih, pa od ove smeše odvojiti tri kašike i preliti sa 400 grama vrele vode, ostaviti poklopljeno četiri sata, procediti, zasladiti medom i piti umesto vode.
Protiv arterioskleroze i povišenog krvnog pritiska: napraviti mešavinu od po jedne kašike cveta đurđevka, metvice i odoljena, pa od nje uzeti jednu kašiku i preliti je sa 200 grama hladne vode. Poklopiti i zagrejati do ključanja, a zatim skloniti, ostaviti da stoji jedan sat, pa procediti i piti – tri puta dnevno bez zaslađivanja – posle jela. Čaj se pije dva dana, pa se pravi pauza od dva dana. Terapiju sprovoditi uz kontrolu lekara i obaveznu primenu odgovarajuće dijete.
S obzirom na otrovnost đurđevka, ne preporučuje se njegova priprema u domaćinstvu, a najbolje je tinkturu nabaviti u apoteci. Posle branja đurđevka (koje se ne preporučuje trudnicama i deci), ruke treba dobro oprati toplom vodom i sapunom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tri uskršnja anđela

U rusko selo svratili su anđeli na doručak


Piše Miodrag Radojčin
Priča koju je, po sećanju svoje majke, ispričala Anastasija Saidova Stivenu Vagneru, autoru knjige “U dodiru sa čudesnim”, dogodila se za vreme Drugog svetskog rata njenoj prabaki koja je živela u Rusiji. Njena kuća je bila u jednom malom selu, a vladala je velika glad, tako da su seljani preživljavali jedino zahvaljujući kravi koju je ona imala.
“Jednog jutra, na sam Uskrs, začulo se kucanje na vratima”, pričala je Anastasija. “Moja prabaka je otvorila i ugledala trojicu muškaraca. Opisala ih je kao veoma stare, sa bradama, obučene u starinsku odeću koja je oko pojasa bila vezana konopcem. Jedan od njih nosio je dugačak, drveni štap. Zatražili su da uđu i dobiju nešto za jelo. Pustila ih je unutra, ali joj je bilo neprijatno što može da im ponudi samo šolju mleka i nekoliko komada suvog hleba. Ništa drugo nije imala. Prihvatili su i seli za kuhinjski sto da doručkuju. Kad su završili sa jelom, zahvalili su joj se i jedan od njih je rekao: 'Ne brinite, sve će biti u redu'. Nakon toga su otišli.
Pošto je za njima zatvorila vrata, moja prabaka se vratila da bi pospremila sto. Na njeno iznenađenje, hrana koju su jeli bila je netaknuta, baš kao u trenutku kad im je poslužila. Istrčala je napolje za njima, ali su posetioci već otišli. Pitala je komšije koje je zatekla na ulici da li su videli trojicu neobično obučenih staraca, ali niko ih nije zapazio.
Uskoro se rat završio. Prema staroj pravoslavnoj legendi, za vreme Uskrsa, tri anđela silaze na zemlju da bi nas posetila i saznala kako se ponašamo prema bližnjima. Ne znam da li su to bili oni”, ispričala je Stivenu Vagneru Anastasija Saidova.

NOĆNI DRUG U IGRI
Džastin Anderson seća se čudnog doživljaja kada je imao pet godina. U to vreme, njegova porodica živela je u kamp-prikolici u Nju Ričmondu, u Viskonsinu.
“Otac je radio te noći i, u neko doba, probudio sam se bez nekog posebnog razloga”, kaže Džastin. “Mogu još uvek da se setim hladnoće u sobi, pošto grejanje nije bilo uključeno u noćnim satima, i hladnog vazduha koji je probijao kroz tanke zidove. Na manje od pola metra udaljen od mog kreveta, stajao je dečak, koji je imao 10 ili 12 godina. Činilo se da njegovo telo nije bilo od krvi i mesa, već od skoro providnog, narandžastog svetla. Pojava je bila potpuno uočljiva, ali kao da je bila nacrtana narandžastim linijama.
Pitao sam ga ko je, ali nije mi odgovorio. Samo je stajao i piljio u mene, sa zadirkujućim osmehom na licu. Nisam osećao strah, samo radoznalost, i nastavio sam da ispitujem šta traži u mojoj sobi. Posle kratkog vremena, odmakao se korak od mog kreveta i pozvao me rukom da ga sledim.
Ne sećam se šta sam pomislio, da li me je to naljutilo ili privuklo kao neka nova igra, ali sam skočio iz kreveta i pošao za njim. Posle toga, u mom sećanju nastala je rupa, a sledeće što znam je da sam dečaka jurio po sobi. Trčao je oko mene kružeći, sve vreme mi se rugao i zadirkivao me svojim smehom. Iako je svetlo bilo ugašeno, mogao sam sasvim jasno da ga vidim u mraku. Igra se završila u trenutku kad sam ga stigao i skoro uspeo da ga zgrabim za ramena, ali je svetlo sa trema obasjalo sobu. Dečak se izmakao i moje ruke su zgrabile prazan prostor. Pao sam na pod i, u tom času, moj otac je ušao i upalio svetlo. U tom trenutku, dečak je nestao! Pitao me je šta radim i s kim sam se igrao u to doba, jer je čuo moj smeh kad se vraćao s posla. Bilo je oko dva ili tri sata posle ponoći. Ispričao sam mu o dečaku i kako sam ga jurio. Ne znam da li mi je poverovao, ali tu se moje sećanje završava.
Posle desetak godina, kad smo se vozili kolima, ispričao sam tu priču svom polubratu i kad je dečak upitao mog oca da li je to istina, on je odgovorio: 'Moguće, ali bilo je to pre mnogo vremena'”.

JEZIVI PORTRETI
Najstrašniju noć u svom životu Triši je doživeo prilikom posete prijateljima u Francuskoj, u selu u blizini Narbone, i detalje te jezive večeri ni posle osam godina nije zaboravio. Kako je njegova rođaka Lea bila u društvu svog verenika, par je odlučio da kampuje u blizini, dok je Trišiju ponuđeno da prenoći u staroj kući njene tetke, gde su živeli Lein otac, njen mlađi brat i stara tetka. Od trenutka kad je zakoračio u kuću, obuzela su ga neprijatna osećanja.
“Čim sam ušao u dnevnu sobu, užasnuo sam se zbog nekoliko fotografija na zidovima koje su predstavljale bebu čudnog izgleda. Koža joj je bila pepeljasta, a oči vodnjikave i razroke. Morao sam da pitam ko je to, ali je stara gospođa samo skupila ramena i rekla da je to bila njena mrtvorođena kćerka, koju su ona i njen muž slikali pre sahrane i fotografije poslali svim rođacima”, seća se Triši. “Nisam mogao da se ne začudim tolikoj morbidnosti, i s obzirom da u to vreme nisam verovao u duhove, obuzelo me je jako osećanje nečije prisutnosti”.
Pošto se smestio, Triši je sa svojim saputnicima izašao na piće i vratio se na spavanje nešto pre ponoći. Mlađeg rođaka Floa upitao je gde je toalet, a ovaj ga je ljutito upitao zašto nije koristio onaj u baru i pokazao mu stepenište koje je vodilo na drugi sprat.
“Pošao sam gore, Flo me je sledio i onda su se pred nama iznenada otvorila vrata”, nastavio je Triši. “Pomislio sam da tetka izlazi iz sobe, ali kad sam se okrenuo i ugledao izraz lica 17-godišnjeg repera, visokog i snažnog, uhvatio me je strah. Uspeo je da promuca da ta vrata nisu otvarana godinama, da su zaključana a ključ izgubljen i da se niko nije usuđivao da obije bravu. Ona su vodila na tavan gde, iz nekog razloga, nije smelo da se odlazi. Pošto mi je hitno trebao toalet, uspeo sam da savladam strah, pomišljajući čak da se Flo sa mnom šalio.
U tom času, dok sam se osvrtao da bih našao vrata toaleta, sat u udaljenom uglu hodnika počeo je da otkucava ponoć. Iza mene je Flo, koliko je brzo mogao, strčao niz stepenice i uleteo u sobu koju je delio sa svojim ocem. Privučen starim, stojećim satom, prišao sam da bih ga razgledao, ali bolje da nisam: u njemu nije bilo mehanizma, niti bilo čega što bi moglo da proizvede zvuk!
Progutao sam knedlu, otišao u toalet i nakon toga se brzo vratio u svoju sobu u prizemlju. Prestrašen, pustio sam unutra dva kućna psa i tri mačke da ne bih bio sam, zaključao vrata i skinuo se na način na koji to obično činim: bacajući odeću gde stignem, i legao u krevet. Zaspao sam, umiren prisustvom životinja.
Kad sam se probudio, prvo sam ugledao fotelju koja je bila privučena uz moj krevet, iako je prošle noći bila u drugom uglu sobe! Na sedištu je bilo ulegnuće, kao da je neko sedeo, gledajući me kako spavam. Proverio sam vrata, bila su i dalje zaključana, sa ključem u bravi, što znači da niko nije mogao da uđe, a onda sam video nešto što me je nateralo da vrisnem. Na stočiću pored prozora, sva moja odeća bila je uredno složena! Panično sam otrčao u kuhinju i sve ispričao tetki koja je slegla ramenima i rekla da kuću deli sa duhovima otkad zna za sebe, ali da oni nikada nikoga nisu povredili. Iako sam skeptik što se tiče paranormalnog, i bez obzira na to što je možda u pitanju bio dobronameran duh ili zarobljena duša one umrle bebe, ni za šta na svetu ne bih u toj kući proveo još jednu noć”, završio je Triši priču o svom doživljaju.

GRAD IZ BUDUĆNOSTI
Svedok o paranormalnim zbivanjima koji je želeo da ostane anoniman, opisao je svoje iskustvo sa putovanja u Fičburg u Masačusetsu, u leto 1968. godine.
“Imao sam sedam godina i igrao sam se u šumi. Odlučio sam da prošetam i, nakon desetak minuta hoda, već sam išao kroz gusto drveće i šikaru, sklanjajući rukom lišće i grančice sa lica i tela. Primetio sam da lišće menja boju od zelenog ka žutom, a zatim prelazi u narandžasto dok sam ulazio sve dublje u šumu.
Kad sam konačno dospeo na kraj šume, ugledao sam nešto što me je zaprepastilo. Osećao sam se kao Doroti iz Čarobnjaka iz Oza kad izlazi iz tornadom srušene kuće i vidi nepoznatu zemlju oko sebe. Taj sam utisak imao gledajući futurističku okolinu kakvu nikada pre nisam imao priliku da vidim. Pomalo sam se plašio, ne znajući gde se, u stvari, nalazim.
Ipak, prizor je bio predivan. Putevi koje sam ugledao bili su veoma sjajni i blistavo čisti. Mogao sam da vidim Sunce kako se ogleda u njima. Bili su drugačiji od današnjih puteva i sasvim moderni: nisu bili od asfalta, već od nečeg srebrnog i blistajućeg. To je, možda, mogla da bude neka vrsta metala, zaključio sam.
Kuće su bile obojene, moderne, vrlo uredne i lepo održavane, sa velikim prozorima i krovovima različitih boja, pretežno narandžastim. Ulične lampe su bile u vidu sjajnih stubova, sa kuglom na vrhu, i svaka je na neki način bila drugačija. U pozadini sam čuo buku: automobili su bili mali i okrugli. Njihova boja je bila fluorescentno zelena, sa crnim šarama oko vrata i na krovu.
Nisam video ljude. Stajao sam tamo pet-šest minuta, a zatim sam se kroz šumu vratio kući i sve ispričao majci. Nju to kao da nije mnogo interesovalo i samo mi je rekla da se klonim lutanja po šumi!
Sledećeg dana vratio sam se na isto mesto, ali tamo više ničega nije bilo! Gledao sam i gledao, ali nisam mogao da vidim grad iz budućnosti”.

IZGUBLJENIH 45 MINUTA
Ono što se dogodilo Megi H. i njenoj kćerki spada u klasične fenomene “izgubljenog vremena”. Tog jutra, kao i obično, spremala se da krene na posao, a kćerka u školu, što se najčešće odvijalo sa mnogo vike i požurivanja. Ovom prilikom, ipak, sve je bilo drugačije: obe su ustale ranije i dobro raspoložene.
“Živimo okružene satovima: zidnim u dnevnoj i spavaćoj sobi, na mikrotalasnoj pećnici, aparatu za kafu, a imale smo ga i na jutarnjem šou programu koji smo pratile na televiziji”, rekla je Megi H. “Obe smo bile spremne za polazak ranije nego obično, pokupile smo stvari i prepešačile desetak metara do auta. Pošle smo šljunkovitim putem koji obično ne koristimo. To je bila ulica kojom smo retko prolazile. Usput smo pričale o svemu, a kad smo stigle pred školu, oko nje nije bilo vozila i vladala je tišina. Nije bilo dece i nastavnika pred njom kao obično u to vreme. Bila sam šokirana i pitala kćerku kako to da smo stigle tako rano. “Pogledaj koliko je sati”, rekla je ona mirno. Časovnik je pokazivao da je prošao čitav sat od kad smo krenule, a za tu razdaljinu, pošto nigde nismo usput svraćale, potrebno je najviše petnaest minuta! Izgubile smo nekako čitavih 45 minuta, a da nismo znale kako i gde! Čudila sam se i pitala šta nam se dogodilo tog jutra, ali moja kćerka više nikada o tom događaju nije želela da priča. Izabrala je da se pretvara da se toga dana ništa neobično nije dogodilo”, zaključila je Megi H.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Solotnik sa Tare



Piše Milan Andrić
Jedna od prvih ovogodišnjih aktivnosti u Nacionalnom parku «Tara» iz Bajine Bašte, bila je postavljanje i otvaranje izložbe o arheološkom nasleđu na njegovom području. Posetioci su mogli da se upoznaju sa dosadašnjim arheološkim istraživanjima srednjovekovnog zamka Solotnika. O ovom starom utvrđenju do sada se nije mnogo znalo, jer se ono ne spominje ni u jednom poznatom istorijskom izvoru. Za njega su vezana narodna predanja i razne pretpostavke bez pouzdanih dokaza.
-Autori ove izložbe su dr Đorđe Janković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, Sonja Crnobrnja iz Zavičajnog muzeja Župa, a kao autor fotografija, pojavljuje se arheolog mr Pero Praštalo - kaže direktor NNP «Tara» dr Boban Tomić. - Sa istraživanjima će biti nastavljeno kako bi se utvrdio istorijski značaj Solotnika.
Ovaj stari zamak nalazi se na istočnom delu NP «Tara», na istoimenoj planini u selu Solotuši. Pretpostavlja se da ga je sagradio neki vlastelin u vreme pada srspke despotovine pod tursku vlast, oko 1459. godine. Prva istraživanja pokazuju da dvor u zamku nije bio dovršen. U narodu je sačuvano i drugo predanje koje kaže da je na ovom mestu utvrđenje postojalo mnogo ranije, pre nego što su Rimljani okupirali ove krajeve. Ono je pravljeno od tesanog kamena. U vreme velike seobe naroda, podignut je zamak kao sklonište od bandi germanskih pljačkaša. U doba ranog vizantijskog carstva, u šestom veku, zamak je temeljno obnovljen.
Solotnik ima približno trapezoidnu osnovu veličine 20 sa 30 metara. Zidovi su debeli od 1, 2 do 1, 7 metara, osim na strani sa koje je neprijatelj jedino mogao da napreduje. Zidovi te strane debeli su puna četiri metra. Građeni su od klesanog kamena, a u sredinu je ubacivan kamen trpanac, pa je sve to povezivano krečnim malterom. Zamak ima dva ulaza, istočni i zapadni, koji su bili zaštićeni i rovovima uklesanim u stenu.
- Na severozapadnoj strani dvorca istražili smo podrumsku prostoriju i prizemlje koje je ukopano u stene - ističe jedan od istraživača i autora izložbe, dr Đorđe Janković. - Po svoj prilici, bio je to stan vlastelina. U zidu smo našli četvorougaone otvore za grede koje su nosile pod prvog sprata, naišli smo na ostatke ognjišta, prozorske okvire od sedre, veću količinu ulomaka od grnčarije, gvozdeno oruđe, klinove, klamfe i eksere. Bilo je tu i više lonaca uobičajenih za Podrinje, koji su poznati u ostaloj despotovini i Bosni. Otkrili smo delove sača, dok primerci oružja, vrhovi strela i samostrela, delovi polomljenog oklopa ukazuju da se vodila ogorčena borba između branioca i osvajača zamka. Gotovo je sigurno da je on posle osvajanju zapaljen, a dvor srušen.
U severoistočnom delu dvorca, nalazila se cisterna za snabdevanje vodom stanovnika zamka. Ona je bila kružnog oblika, a njeni zidovi premazani glinom. U sredini je bunar prečnika od jednog metra, a prostor između bunara i zida cisterne ispunjen je šljunkom. U cisterni je sakupljana kišnica, tu se taložila, pa se prolazom kroz šljunak prečišćavala i slivala u bunar. U ruševinama dela zamka zvanog Kulina, sačuvani su mnogi ostaci koje tek treba proučiti.
Sad se sa sigurnošću može reći da će, posle novih arheoloških istraživanja i rekonstrukcije zamka, Solotnik postati jedan od najzanimljivijih kulturnih i turističkih mesta ovog kraja zapadne Srbije. Novi put, prokopan krajem prošle godine sa jugostočne strane zamka iz pravca zaseoka Šenik, omogućiće turistima i posetiocima pristupačan i bezbedan prilaz utvrđenju koje je ujedno i vrlo atraktivan vidikovac.

TARABIĆA PROROČANSTVA
Na dva sata pešačkog hoda od Kremana, sela u kome su živeli čuveni srpski proroci Mitar i Miloš Tarabić, nalazi se Solotuša. Mitar je svom kumu proti Zahariju Zahariću govorio da će u Solotuši biti veliki majdan soli i to tek onda kad Srbija bude postala carevina. Još za Mitrovog života, neki inženjeri su vršili sondažu i kopali u podnožju Solotnika, ali nisu ništa našli. Kad je Zaharije Mitru izrazio sumnju u majdan soli, jer inženjeri nisu ništa našli, prorok mu je odgovorio:
- E, kume! Sad ne mogu naći! Rekoh li ti da će se naći kad Srbija bude carevina?

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nemanjićki zavet
iznad Lima



Piše Tomislav Popović
Manastir Svetog Nikole u Dabru, jedan od najznačajnijih episkopskih centara srednjovekovne Srbije, poznatiji je kao manastir Banja kod Priboja.
Prema podacima iz Letopisa, „u Banji, na Donjem Limu, na granici Raške i Bosne, postojao je manastir Svetog Nikole još 1153. godine, petnaest godina pre nego što se Stefan Nemanja proglasio velikim županom”. Ako se ide u dalju prošlost, doći će se do vremena naseljavanja ovih krajeva Srbima pridošlim na Balkan i kasnijem osnivanju župe Budimlja i župe Dabar. Pretpostavlja se da je na mestu današnjeg manastira postojala crkva, izgrađena u to vreme, jer je u Banji bilo sedište Dabarske župe, sa naseljem i utvrđenjima. Ovo potvrđuje geografska karta, rađena za jednog normanskog kralja iz 1153. godine, u kojoj je ucrtan grad Bania, na mestu današnje Banje.
Ako je Banja bio veliki grad, morao je imati i veliku crkvu. Da li je to bio hram današnjeg manastira Svetog Nikole, verovatno se neće saznati, jer je ktitorska ploča uništena 1853. godine, pri obnovi manastira. Tačnije, poravnata je i na nju su upisani podaci o obnovi.
Ovaj manastir se po svom položaju razlikuje od ostalih srednjovekovnih zadužbina koje su zidane uglavnom na skrovitim i zaklonjenim mestima. Banja se nalazi „na zaravni, tridesetak dobrih koračaja ispod izvora tople vode i oko trista metara visoko nad koritom Lima... izgleda kao sazdan sa okolnim brdima... blizak kao na dohvat ruke i vidljiv kao na dlanu”.
Narodno predanje vezuje izgradnju manastira za kralja Uroša I, koji je vladao ovim krajevima i izlečio se na banjskom izvoru. A istorijski podaci kažu da je Sveti Sava 1219. godine u manastiru Svetog Nikole uspostavio Dabarsku episkopiju i za prvog episkopa postavio Hristofora Hilandarca, svog učenika. Dabarski i dabrobosanski episkopi stolovali su ovde punih sto deset godina.
Manastir Svetog Nikole svoj najveći uspon imao je u doba vladavine Nemanjića, ali je u to vreme zabeleženo i prvo njegovo stradanje. U borbi za prevlast nad župom Dabar, sin kralja Milutina Uroš III i sin kralja Dragutina Vladislav II, uz učešće bosanskog bana Kotromanića, sukobili su se baš u ovim krajevima i u tim međusobnim obračunima stradao je i manastir Svetog Nikole. Stefan Uroš III, kasnije nazvan Dečanski, pobedio je u ovom sukobu i obnovio manastir, tako što je na temeljima i pored temelja sazidao novi, veći hram. Uradio je to iz zahvalnosti Svevišnjem i Svetom Nikoli, ne samo za pobedu u sukobu sa bratom od strica, već i što mu se vratio delimično uništeni vid. Kažu da je, po njegovom nalogu, zapadna kupola na ovom visokom zdanju ozidana slepa, bez prozora, simbolično prikazujući njegovo privremeno slepilo, a istočna sa prozorima govori da je „po milosti Božjoj i molitvi učinjenoj ovde, progledao”. Od tada se Stefan Dečanski smatra ktitorom i osnivačem ovog manastira. Uz ovaj manastirski hram, dozidana je kasnije Uspenjska crkva, a sa severne strane, na samo nekoliko metara, otkriveni su 1974. godine temelji male crkve, posvećene Svetom Iliji. Stoga se već dugo postavlja pitanje: da li je ta mala crkva, u stvari, prvobitan hram manastira Svetog Nikole?
Sredinom 14. veka, Dabarskom župom upravljali su Vojinovići, bliski rođaci Nemanjića. Banja je tada bila župsko sedište, a manastir je postao porodični mauzolej, u kome su sahranjeni mnogi značajni članovi ove porodice. Tako su ovde pokopani: monah Mihailo (Lazar Vojinović), čelnici Dimitrije i Radan, knez Vojislav i njegova snaha Ratislava, majka Nikole Altomanovića...
Manastir je počeo da gubi svoj značaj kad je župa Dabar pripala bosanskom banu Tvrtku, a sedište Dabarske episkopije premešteno u manastir Mileševu. A potom su došla turska osvajanja i pustošenje srpskih svetinja. I sa Banjskog hrama skinut je olovni krov “da bi se lila đulad i kuršumi“, a samo zahvaljujući narodu, koji je čuvao i pokrivao svoju crkvu, sačuvan je veliki deo živopisa.
Sledeći put, manastir Svetog Nikole pominje se tek 1530. godine, kad je pored njega prolazila delegacija cara Ferdinanda, na putu za Stambol, i kad o njemu - kao zapuštenom mestu - govori član delegacije, putopisac Benedikt Kuripešić.
Manastir je obnovljen ponovo u 16. veku zahvaljujući zalaganju patrijarha Makarija Sokolovića (brata Mehmed-paše), koji je ovde često boravio „zbog zdravlja, a i važnih poslova iz života Patrijaršije i Crkve”. Ovde je arhiđakona Dionisija hirotonisao u mitropolita Novobrdskog, a na Saboru, 1572. godine, svom sinovcu Antoniju Sokoloviću predao upravu nad obnovljenom Pećkom patrijaršijom. Ovaj događaj ovekovečen je na živopisu iz 1574. godine, na levom zidu priprate.
Manastir je imao brojno bratstvo, koje je okupljalo narod, ali i upravljalo velikom manastirskom imovinom, sa obe strane Lima. Njemu je pripadalo i kupatilo nad toplim izvorima, šume, pašnjaci i obradivo zemljište. Porez od sto hiljada akči govori da se radilo o velikom gazdinstvu.
Ponovo je manastir srušen i opljačkan u vreme Velike seobe, kad su monasi zakopali deo manastirske riznice koji je pronađen tek 1974. godine. A manastirsko imanje preuzeli su Turci i na njemu naseljavali svoje radnike.
Paroh iz Banje Dimitrije Vranešević isposlovao je dozvolu za obnovu manastira od Mihaila Latasa (poznatijeg kao Omer-paša) i uz priloge i velike muke obnova je završena 1853. godine. Zapisano je da je i „Aleksandar Karađorđević, knez Srbije, poslao pomoć od stotinu dukata”. Podignuta je i jedna „kućica, za namernike kad dođu”. Bio je to drugi naziv za školu koja je počela da radi iste godine.
Manastir je ponovo srušen posle ugušivanja ustanka o kome je dogovor postignut na saboru u Banji, o Ilindanu 1875. godine. Obnovljen je i osveštan na dan istog praznika 1902. godine. Letopisi zapisuju da su sledeće godine bile bez značajnih događaja za istoriju manastira, sem što su bili ratovi, suše, nepogode, agrarne reforme, oduzimanje zemljišta, da je gorelo zemljište, stradala letina...
Tek šezdesetih godina prošlog veka, počeli su obimni radovi na manastirskom zdanju, kad je crkva pokrivena olovnim limom, pozlaćeni krstovi, popravljene ograde, zidovi i kapije, podignute česme.
Danas je manastir Svetog Nikole, u Banji kod Priboja ponovo postao centar narodnog okupljanja, ne samo meštana, već i onih koji dolaze da bi se divili manastirskom živopisu, predmetima iz novostvorene riznice, potražili leka duši i telu i proveli prijatne trenutke iznad Limske doline.

RADOJINA
Sveti Sava je više puta dolazio u ovo episkopsko sedište i „kupao se u toploj vodi banjskog izvora, što je blagotvorno delovalo na njegove obolele noge. Posle, kad je pošao putem ka Novoj Varoši, kretao se lakše i brže. Zastao je da se odmori, pošto je prešao više od pola puta i rekao da je radostan što ga noge više ne bole. Od onda, ono mesto, gde se Sveti Sava odmarao, do dan danas zove se – Radojina.” (M.Ljujić)

SUSRET SA SOLUNCEM
Godine 1930, kralj Aleksandar Karađorđević, odlazeći na proslavu povodom Mojkovačke bitke, posetio je Banju. Tim povodom, pored ostalog zapisano je i ovo: ... Pred manastirom ga je dočekao patrijarh Varnava, koji se tu zadesio, a po izlasku iz manastira, Nj.V. kralj je otišao te seo na terasu hotela, gde je poslužen čašom kisele vode i kockom šećera. (Nudili su ga i drugim pićem i jelima, i imalo je, ali je Nj. V. sve odbio...) A onda je Nj. V. kralj otišao u Priboj... U Priboju je Nj.V. kralj izašao iz automobila i peške prošetao ulicom. Zagledao se u čoveka koji je brisao ulicu i u njemu prepoznao solunskog dobrovoljca Nazira Čolakovića. Zastao je i upitao ga: „Pa, zar nemadoše nikakav bolji pos'o da ti daju?” (Iz Spomenice, 2002. godine)

[You must be registered and logged in to see this link.]