Lepa knjizevnost, duboke misli

Čovek prolazi kroz sadašnjicu vezanih očiju.Sme samo da sluti i nagađa šta, u stvari, on živi.Tek kasnije, odvezuju mu maramu sa lica i on, kad osmotri prošlost utvrđuje šta je živeo i kakav smisao je to imalo.

Milan Kundera

......Ne, ne, nikada necemo prodati zemlju!
Kada zemlja pocne da se prodaje, to je kraj porodice- govorio je
Vang Lung slomljen.- Iz zemlje smo dosli i u nju se moramo
vratiti. niko vam zemlju ne moze oteti.
I starac pusti suze da se osuse na licu i napravise se od njih slane
mrlje. Zastao je, podigao punu saku zemlje i mrmljao:
Ako prodate zemlju to je kraj!

DOBRA ZEMLJA_ Perl Bak

" Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim i ja.

Prospem li vino po vašem belom čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg na žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade bečkog ćesara, koga su streljali 916 novembra prvog.

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.

Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalnoštabnog kaplara slavne armade bečkog ćesara koga su streljali 916. novembra prvog.

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegovog vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao na da je najlepša varoš na svetu."

O BANATU I BANAĆANIMA - Miloš Crnjanski

"Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve ! "


PISMA MLADOM PESNIKU - R. M. Rilke

“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim:
Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a
kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem
nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku
pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi
meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak,
kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi:
Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u
utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si
korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom
koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo
i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu
sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih
stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam
nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i
u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u
ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne
posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u
grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput
meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko
vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh:
Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov
je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u
polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima
i tvoj dah nece da kusa”


Kahlil Gibran




-Evo moje tajne.Sasvim je jednostavna:covek samo srcem dobro vidi.Sustina se ocima ne moze sagledati."




Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...
Erih Marija Remark

NOVI DAN

Buditi se svakog jutra s osmijehom


Što svjetla mi obraz.


Pozdraviti dan pun poštovanja


Prema mogućnosti koje nosi.


Pristupiti radu čista uma,


Uvijek, pa i kad se bavim sitnicama,


Imati pred sobom najviši cilj


Prema kojim težim.


Dočekivati ljude s osmijehom na usnama,


I ljubavlju u srcu.


Biti nježan, dobar i ljubazan u svakom trenu.


Dočekati noć umoran i željan sna


I zadovoljan zbog dobro obavljena posla,


Tako eto, želim mudro potrošiti svoje dane….


Thomas Dekken (1570-1641)

SAMO DANAS




1. SAMO DANAS – ću pokušati da živim punim plućima. Neću problem koji je danas došao u moj život pokušati od jednom riješiti. 24h mogu danas raditi sve ono što bi me smrtno plašilo da moram raditi cijeli život.


2. SAMO DANAS – ću biti sretan! Najveći broj ljudi je samo onoliko sretan koliko to i stvarno želi.


3. SAMO DANAS - ću se upravljati stvarnim činjenicama i neću težiti da se ponašam prema svojim željama. Uzimam svoju sreću onako kako mi dođe i upravljam se prema njoj.


4. SAMO DANAS – ću jačati svoj duh. Učit ću da radim korisne stvari. Čitat ću nešto što mi napreže duh, što me postiče da razmišljam i da se koncentriram na te misli.


5. SAMO DANAS – želim svoju dušu ispitivati na tri načina:


· Želim nekome nešto učiniti dobro a ta osoba ni ne primijeti. Ako sazna to se dobro djelo ne broji.


· Uradit ću najmanje dvije stvari koje ne volim samo da ispitam jačinu samoga sebe.


· Ako su moja osjećanja na bilo koji način povrijeđena neću dozvoliti da bilo tko i sazna.





6. SAMO DANAS – ću biti blage naravi. Izgledat ću tako dobro koliko god je moguće, lijepo i privlačno se odjenuti, tiho govoriti i biti ljubazan. Ne želim bilo koga kritizirati niti učiniti boljom osobom, samo sebe!


7. SAMO DANAS – moj dan ima određeni plan. Ali ni njega ne moram sasvim slijediti. Od dvije loše navike se moram čuvati: žurbe i neodlučnosti.


8. SAMO DANAS –ću imati svojih pola sata kojih ću posvetiti sebi da se odmorim. U tih pola sata ću pokušati da sagledam svoj život u pozitivnom svijetlu.


9. SAMO DANAS neću se bojati! Neću se libiti da uživam u onome što je lijepo. Želim vjerovati da će mi se ono vratiti što i sam dajem.




DANAS je SUTRA o kome smo mi JUČER brinuli.


Autor: Dr. Milan Sak-Bosnar iz Ciriha

Nikada ne dolazim sa željom da uronim u perivoj tvojih snova koje si razasuo po tajnovitim obroncima jave. Osluškujem šaputavu svjetlost tvoje duše i klanjam se tvome umu ogrnutom plamenim jezicima znanja. Ne dolazim u tvoju blizinu da bih krala nebeske cvjetove tvoga univerzuma, cvijetove koji blješte snagom tvoga bića, cvjetove koje si godinama sadio u perivoju svoga sna. Samo ponekad, u tajnosti uzdrhtale duše poželim da me odjeneš zlaćanim prahom tvoga svemira i da ja, dijete sa asfalta, osjetim ljepotu doline zelene rijeke u kojoj smo slušali tišinu. Ti stojiš na obzorju svakog sretnog trenutka, stojiš na rtu dobre nade, na hridi pored mjesečeva hrama i sjedinjuješ noć i dan zagrljajem ljubičastih sutona i kristalnih svitanja. Pozivaš me u lagani čun herojskih zanosa i onda veslaš ka močvari u kojoj rastu lotosi u čijim laticama se skriva čudesna spoznaja vječnosti. Vodiš me kroz rukavce bezvremena do izvora na kojem se rađaju vjetrovi, da osjetim lahor trenutka prije nego postane vrijeme, prije nego se sljubi sa kopljima dnevne svjetlosti i nestane u beskraju kamenih gradova, u onim utvrdama gdje ga, na sajmu taština, prodaju za šaku kovanica. Tada sama sanjam san za koji sam vjerovala da se izgubio u prohujalim danima samoće. Tvoji šapati, ta vihorasta muzika tvoga srca, su slični cvrkutu ptica u krošnji svijesti. Jutrenje ovog divnog osjećaja razbija tminu prošlih noći i na horizontu duše se iskri duga puna poezije isplakanih suza. Nikada ne dolazim da bih krala plodove začarane šume tvoga bića, nego da vidim rađanje sunca na obroncima srca, da vidim kako se njegove zrake probijaju kroz kristaliće sna i miluju dušu opipom davnih snoviđenja. Srce ulovljeno u zamke svjetlosti tvoga bića otvara okna i dozvoljava mirisu tisućljetnih cvjetova da ga omame sretnim trenutkom buđenja u svitanju procvalom ljepotom zajedništva u tišini svjetlosne muzike sna.

- Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

- Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.
Selimovic

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

ERIK MARIA REMARK:

Nemoj dozvoliti da ti se nešto suviše približi. Šta god jednom postane blisko,
čovek zaželi i da zadrži. a zadržati se ne može ništa.


Velike stvari nikad čoveka ne uteše, već uvek samo one beznačajne, sitne.


Ono što smrt nije mogla, to život čini: rastavlja nas.


Junaštvo počinje tamo gde mozak otkazuje: u potcenjivanju života!


Ljubav je samo baklja koja pada u ponor i pokazuje koliko je dubok.


Možda se samo zbog toga i ponavljaju ratovi, što jedno biće nikada ne može skroz
osetiti ono što drugo trpi.


Mladost ne želi biti shvaćena. Ona samo želi ostati takva kakva jeste.


Noć je protest prirode protiv taloga civilizacije.


Za smešnu stvar treba čovek da ima ne samo hrabrosti, nego i slobode!


Sanjarimo zato što bez snova ne bismo mogli podnositi istinu.


Ljubav nije jezero u kome se čovek može ogledati. Ona ima plimu i oseku.
I olupine, i potonule gradove, i bure, i kovčege sa zlatom, i bisere. Ali biseri su duboko.
Ljubav znači pripadati jedno drugom. Zauvek.


Sedeli smo na barskim stolicama kao prikovani, muzika je žuborila, život je bio sjajan i moćan.
Snažno je strujao kroz naše grudi. Zaboravili smo na sumornost bedno nameštenih soba, i očaj opstanka.
Šank bara bio je komandni most života, i mi smo bučno krenuli u susret budućnosti.

HERMAN HESE : STEPSKI VUK

Teško je naći trag Božiji usred života kakav mi vodimo.


Radoznao sam da vidim koliko čovek u stvari može da izdrži!
Kada dospem do granice podnošljivog, dovoljno je da otvorim vrata, i već sam umakao.


Svaka visoko razvijena individualnost se ustremljuje protiv sopstvenog JA i naginje njegovom uništenju.


U večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.


Uvek postoji nekolicina ljudi koji od života traže ono najviše i koji teško mogu da se pomire sa glupošću i grubošću.


Često ga je sada okruživao vazduh usamljenih, neka mukla atmosfera, okolni svet je proticao oko njega,
osećao je nemoć da stvori prisnije odnose, i nikakav trud ni čežnja tu nisu pomogli.

ERIK MARIA REMARK: Trijumfalna Kapija



Ti mala svetlosti, ti fatamorgano, ti lice što imaš čudnu moć nada mnom, na ovoj planeti na kojoj ima stotine hiljada drugih, boljih, lepših, pametnijih, dobroćudnijih, vernijih - ti slučaju što si mi noću na put bačen pao u moj život, ti naplavljeno, nemisleće vlastoljubivo osećanje što si mi se pod kožu uvuklo, ti što o meni ne znaš gotovo ništa drugo sem da sam se odupro, i što si se stoga bacilo na mene dok se ne prestadoh odupirati, i što si tada dalje htelo, pozdravljam te. Stojim tu, a mislio sam da nikada neću više ovako stajati. Kiša mi curi kroz košulju, i toplija je i hladnija i mekša od tvojih ruku, tvoje puti; stojim, jadan, s kandžama ljubomore u stomaku, žaleći te, prezirući te, diveći ti se, obožavajući te zato što si bacila munju koja je užegla, munju što miruje u svakom krilu, varnicu života, crnu vatru; stojim, ne više kao mrtvac na odsustvu s malim cinizmom, sarkazmom i hrabrosti, ali otvoren opet olujama života, ponovo rođen u njegovoj jednostavnoj sili.
Blagoslovena da si, madono lakog srca. Snu i prevaro, razbijeno ogledalo nekakvog tamnog Boga, neslutna - neka ti je hvala! Nikada ti neći reći, jer bi ti iz toga nemilosrdno iscedila kapital, ali ti si mi ponovo dala ono što mi nisu mogli dati ni Platon ni zvezdane hrizanteme, ni bekstvo, ni sloboda, ni sva poezija, ni sva samilost, ni očajanje, ni najviša, ni najstrpljivija nada: Jednostavan, jaki, direktan život, koji mi se činio kao zločin u ovome vremenu između katastrofe i katastrofe! Pozdravljam te! Hvala ti! Morao sam te izgubiti da bih to saznao! Pozdravljam te!"

Milorad Pavić : Predeo Slikan Čajem

Osobe koje se boje života kasno i nerado napuštaju porodicu, i teško zasnivaju sopstvenu.


Osobe koje se boje smtri kratko ostaju u svojoj porodici i lako se raziđu u svet napuštajuči jedni druge.


Što u oktobru izgleda kao mart, u stvari je januar...


Srećni su zato bar oni koji su voleli jednom. Bar knjigu, ako nisu psa ili mačku, bar svoga pisca, ako ne svoju ženu.
A teško onima i jadni oni koji su poštovali knjige koje nisu voleli, i mrzeli one koje vole.


Svaka vrlina je samo sitnica na jednakom odstojanju od dve susedne mane.


Ljubavnik pravu ljubav ne može da shvati. Ljubavniku nije dato da sagleda svoju ljubav.
Pošto ljubav stvara ljubavnike, a ne ljubavnici ljubav...


U čoveku ina ljubavi samo koliko mržnja ostavi mesta.


Velikoj ljubavi treba dugo vremena da sazri, ali mala ljubav je tu u tren oka.


Teško je izmeriti težinu nečijeg osmeha na vašem obrazu.


Ko čita nalazi u knjigama ono što ne može naći na drugom mestu,
a ne ono što je pisac turio u roman.

Paulo Koeljo : Priručnik Za Ratnika Svetlosti

Rat koji se oduži naposletku uništava i samog pobednika.


Ratnik svetlosti bira svoje neprijatelje.


Opasno je tražiti savet. Još je rizičnije davati savet.


Ratnici svetlosti čuvaju sjaj u očima.


Energiju zemlje treba obnoviti. Novim idejama potreban je prostor.
Telu i duši potrebni su novi izazovi.


Da bi verovao u vlastiti put, ratnik svetlosti nema potrebe da dokazuje kako je tuđi put pogrešan.


Svaki ratnik svetlosti barem jednom je povredio nekoga koga voli.


Navika nikada ne može upravljati značajnim potezima.


Da me možda nije bilo strah nekome da priđem?
Da li mi je neko ukazao naklonost, a da ja to nisam shvatio?


Za ratnika svetlosti ne postoji nemoguća ljubav.


Ratnik svetlosti ima svoje snove. I ti snovi ga vode napred.
Ali nikada neće nasesti zabludi da je put lak a vrata široka.


Neka tvoje da bude da, i nek tvoje ne bude ne.


Ratnik svetlosti uvek ima neku obavezu. On je rob svoga sna, ali koraci su mu slobodni.


Ratnik svetlosti zna da se izvesni trenuci ponavljaju. Često se suočava sa istim problemima i okolnostima
s kojima se ranije susretao; tada ga obuzima malodušnost, jer misli da je nesposoban da naređuje u životu
budući da se teški trenuci vraćaju.
"Kroz to sam već prošao" vajka se on svom srcu "Istina, već si prošao" odgovara srce.
"Ali još nisi prevazišao".
Ratnik tada uviđa da ponovljena iskustva imaju jedan jedini cilj:
da ga nauče onome što nije hteo da nauči.

"Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaže; "Odleti sada hiljadu milja daleko da nebi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zjenicama...!"

Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaže joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne čujež kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani koja leži sa kljunom u mome krilu...!"

Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...

Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.

...A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi,i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.... "

Vesna Parun

" Proljeće. Mjesečina je krhka i svilena, nišani na mezerlucima, bjelasaju se toplo, između kuća ćućori razbuđena noć, po sokacima i avlijama uznemireno se kreće mladi svijet, čuje se kikot i daleka pjesma i šapat. Izgleda da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. Vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletiće noćas vještice s’ kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bjesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi. A kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu da ih urazumi. U ponoć otići će ove djevojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji, što je rasipa vodenički točak i šejtani, što tad ustaju sa svojih legala, rutavim šapama pljeskajući ih po vlažnim butinama, sjajnim od mjesečine. A ja ću se vratiti u tekiju pogružen, utučen, možda jedini nesrećan čovjek ove večeri u kasabi. Proučiću jasin i u molitvi uspokojiti uzdrhtalu dušu što pati teže nego što je Bogu drago. Cvijeće miriše prejako, razdražujuće, počupati bi ga trebalo, pogaziti nogama, da ostane pusta ledina, da ostane mezarje bez oznaka, i rijeku bi trebalo zaustaviti da ne žubori podsmešljivo,i ptice podaviti pod krošnjama i pod strehama i porušiti sve vodenice pod kojima se kupaju gole djevojke, silom utišati život da ne buja zlom. Kako bi bilo lijepo krenuti u svijet sa derviškim keškulom u ruci, vođen jednim jedinim suncem i ma kojom rijekom, ma kojom stazom, bez i jedne druge želje osim da ne budem nigdje, da se ne vezujem ni za šta, da sa svakim jutrom vidim drugi kraj, sa svakom noći da legnem na drugi ležaj, da nemam žaljenja ni sjećanja, da puštam mržnji na volju tek kad odem i kad postane besmisleno da udaljim svijet od sebe prolazeći ga. A ja moram da koračam starom, poznatom, tvrdom stazom molitve i moram da tražim pravdu. "

Meša Selimović, "Derviš i smrt"

"Sinovi Adamovi! Neću držati propovjed, ne bih mogao ni kad bih htjeo. Nikada mi nije bilo važnije ono što ću da kažem, a ne želim ništa da postignem. Ništa osim da vidim saučešće u vašim očima. Nisam vas zvao braćom, iako ste mi to više nego ikad, već sinovima Adamovim, pozivajući se na ono što je sa svim nama zajedničko. Ljudi smo i mislimo isto naročito kada je teško. Došli ste ovde u džamiju da se pogledamo oči u oči, tužni zbog smrti nedužna čoveka i uznemireni zbog zločina. I vas se tiče ovaj zločin, jer znajte: Ko ubije ne dužnog čovjeka, kao da je sve ljude pobio. Sve su nas ubili nebrojeno puta, braćo moja ubijena, a užasnuti smo kad bič vlasti pogodi nekoga ko nam je najdraži. Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što sad imam zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj život i moja smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja žalost priapda meni. Čuvajte veze rodbinske, naredio je Alah. Nisam ih sačuvao, sine majke moje. Nisam imao snage da od tebe nesreću otklonim. Moga brata Haruna više nema, i mogu samo da kažem: Moj Bože, ojačaj njim mrtvim snagu moju. Njim mrtvim i ne sahranjenim po zakonima božijim, ne viđenim i ne cijelivanim pred veliki put s’ kog povratka nema. Nisam ga spasao živog, nisam ga video mrtvog. Sada nemam nikog osim tebe, Bože moj i tuge svoje. Daj mi snage da ne klonem od bratske i ljudske žalosti i da se ne otrujem mržnjom. A vas, braćo moja molim, ne zamjerite zbog ovih riječi, ne zamjerite ako su vas zaboljele i rastužile. I ako su otkrile moju slabost. Slab sam i tužan, i ne mislim da li sam pravi vjernik ili čovijek izgubljen u gluhoj samoći svijeta. Ne stidim se te slabosti pred vama, stidio bih se da je nema. A sad idite kući i ostavite me sama sa mojom nesrećom. Lakše mi je sad, podijelio sam je s’ vama."

Meša Selimović, "Derviš i smrt"

Da li znas da citas poljupce? Poljupci su kao ljubavna pisma.Mogu se procitati,a mogu se baciti neprocitani.Poljubac moze da znaci zdravo ! Ili laku noc,zbogom ,ili dobro jutro ! On znaci do vidjenja,nosi izdaju i smrt,ili bolest,govori dobro dosli,seti me se,ili srecan put ! Poljubac je zalog srece,secanje,laz,obecanje,ili dug s kamatom.Vesnik radosti ili nesrece.Kroz poljubac jedno nase telo odlazi u nase drugo telo...


Milorad Pavic

Vronski ucini napor da je se seti onakve kakva je bila kad ju je prvi put sreo,takodje na stanici,tajanstvena ,divna,puna ljubavi,zena koja trazi i obecava srecu; a ne surovo-osvetljiva,kakve se secao iz poslednjeg trenutka.Starase se da se seti najlepsih trenutaka provedenih s njom,ali ti trenuci behu zauvek otrovani.Secao se samo kako je likovala,dok je izgovarala pretnju nikom potrebnog,ali neizgladivog kajanja...


Ana Karenjina / Lav Nikolajevic Tolstoj

„...Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupoko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjivao njeno biće, da je i mimo njenu volju izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao...“

Lav Nikolajevič Tolstoj, „Ana Karenjina“

"...Te oci koje se krecu polagano i menjaju izraz neosetno , kao nebo boju , lice na deo globa koji,priguseno osvetljen iznutra , nagovestava nepoznate a slucene delove kontinenata i okeana. Pogled tih ociju nije nikada pocivao samo na meni , i ja sam mogao na neobjashnjiv nacin da uzivam u svemu onom sto one vide u isto vreme dok gledaju u mene ,jer te oci su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodusnom tacnoscu nebeskih mena , a u isto vreme zbunjivale moja cula i zavodile ih na neslucene staze i u zanosne varke.

Samo retko u zivotu , pred najvecim i izuzetnim prizorima koje , udruzeni , zemlja i nebo prostiru pred nama , nastupala je kod mene ista igra i zamena pojacanih cula i njihovo neograniceno umnogostrucavanje , sve do istovremenog osecanja pojava koje inace , izvan tih praznicnih trenutaka , upoznajemo i osecamo samo izdvojeno i ponaosob..."


Jelana , zena koje nema / Ivo Andric

„...Povrh svega, nešto vrtoglavo izbijalo je za nju iz tih nagomilanih ljudskih bića, i njezino se srce nadimalo, kao da onih stotinu i dvadeset hiljada duša koje tamo trepere sve u isti mah udahnjuju u nju strasti , koje je ona kod njih zamišljala. Njezina je ljubav rasla pred tim neizmernim prostorom i uzbuđivala se pri nejsanom brujanju koje je dopiralo iz grada. Ona se izlivala na trgove, na šetališta, na ulice, i taj se stari normandijski grad pružao se u njenim očima kao neka velika prestonica kako kakav Valilon u koji je ulazila. Naslonivši se obema rukama, ona se nagela kroz prozorčić i udisala sveži vazduh...“

Gustave Flaubert, „Gospođa Bovary“

„Gospode, grešan jesam...Pronesi tu strašnu čašu mimo mene!...Pa ipak kao da mu zračak nekakve sjajne nade zablista u mraku. On skoči i pojuri u sobu – K njoj, opet k njoj, kraljici svojoj odsad pa zauvek! „Ta zar ne vredi jedan čas, jedan minut njene ljubavi, koliko i ceo ostali život, pa makar i u mukama sramote?“ To čudno pitanje obuzme njegovo srce. „K njoj, samo k njoj, nju da vidim, nju da čujem, i ni o čemu da ne mislim, na sve da zaboravim, makar samo za ovu noć, za časak, za trenutak!“ Pred samim ulazom u hodnik , još na doksatu, on se sudari sa domaćinom...“

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Braća Karamazovi“

„... - Kako si patio, kako si patio, jadni moj! To znam samo ja. Pogledaj, imaš sede u kosi i večnu boru kraj usana! Jedini moj, dragi moj, ne misli ni na šta! Previše si morao da misliš, a sada ću ja da mislim za tebe. I ja ti jemčim, jemčim da će sve biti veličanstveno i lepo!
- Ja se ničega ne bojim, Margo – najednom joj je odgovorio majstor i digao glavu i pričinio joj se onakvim kakav je bio kada je stvarao ono što nikada nije video, ali zašta je sigurno znao da je postojalo – i ne bojim se, jer sam već sve iskusio. Previše su me plašili i više ničim ne mogu da me uplaše. Ali, mene je žao tebe, Margo, u tome je stvar, zato i ponavljam jedno te isto. Osvesti se! Zašto da kvariš svoj život sa bolesnikom i prosjakom? Vrati se kući! Žalim te, zato ti to i govorim...“

Mihail Afanasijevič Bulgakov, „Majstor i Margarita“