Lepa knjizevnost, duboke misli

Nekad nismo srećni, nismo ni tužni. Ravnodušni smo. Igramo se na klackalici tuge i sreće. Onda tuga prevagne, a mi, depresivni, sanjamo o sreći kao spasenju. Posle, kad tuga nestane, zaista postajemo srećniji, ne razmišljajući da je to samo zato sto vise nismo tužni. A zar na početku nismo bili u boljoj poziciji?

Slaviša Pavlović

Duboko verujem da se veličina jednog čoveka ne ogleda u tome koliko ume, zna i može već koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu.

Slaviša Pavlović

Ima onih koji daju nepobitne dokaze da mozak i srce ne mogu zajedno. Kod zaljubljenog čoveka, razum je isključen, vođen emocijama, on pravi najveće gluposti, neretko gine, samo da bi osetio malo parčence ljubavi, možda samo naznaku. Ništa više. Sa druge strane, razuman čovek ne dozvoljava srcu da prevagne, već umno korača kroz život. Odmereno, pažljivo, naposletku, postane bogat i uspešan. Obično doživi duboku starost. Nije li onda bolje biti pametan i oslanjati se samo na mozak?
Ali opet, ja ne vidim ništa pametnije nego isključiti mozak i prepustiti se emocijama.

Slaviša Pavlović

Kаko zа sаmo mаlo vremenа veliki i nаdmeni ljudi mogu postаti tаko mаli, i kаko tаko mаli i neprimetni mogu postаti veliki. Zаprаvo, ti mаli i neprimetni ljudi ne postаju veliki, oni su oduvek tаkvi, sаmo se od gomile korovа ne ističu dok gа neko sličаn njimа, ne poseče.


Slaviša Pavlović

I dok je tako sedeo u sobi, trudeći se da tuga što pre prođe, bio je sve tužniji. Onomad, kada je bio srećan, a sam, sreća se nije množila, nego delila. Neverovatno, koliko su jednostavna pravila prirode. Ako tugu podelimo sa nekim, smanjiće se, ako sreću delimo, udvostručiće se. A opet, mi ljudi, često uvek postupimo suprotno.

Slaviša Pavlović

Istinski usamljeno biće nije ono koje su napustili ljudi, već ono, koje okruženo ljudima pati.

Ф.М. Достојевски
ИДИОТ


(одломак)
- Ето, ви сте сад све, - поче кнез, - гледате на мене са љубопитством, и ако га не задовољим, ви ћете се на мене још и наљутити. Не, ја се шалим, - додаде он брже са осмехом. – Тамо, у Швајцарској, била су сама деца, и ја сам све време тамо био с децом, са самом децом. То су била деца онога села, читав чопор, ишли су у школу. Ја их и нисам учио; о, не, они су тамо имали учитеља, Жила Тибоа; додуше, и учио сам их, али сам више онако био с њима, и све су ми четири године тако прошле. Мени ништа друго није ни требало.

Ја сам им све говорио, ништа нисам од њих крио. Њихови се оцеви и родбина сви на мене разљутише стога што деца, напослетку, нису могла без мене, и све су се купила око мене, а учитељ ми, најзад, постаде највећи непријатељ. Ја сам тамо много задобио непријатеља, и све због деце. Чак ме је и Шнајдер корео. А што ли су се они тако бојали? Детету се може све казати, све; мене је увек поражавала мисао, како рђаво одрасли знају децу, чак оцеви и матере своју рођену децу? Од деце не треба ништа крити и тајити, под изговором да су они мали и да је за њих рано да то знају. Каква жалосна и несрећна мисао!

И како деца и сама добро запажају да њих оцеви сматрају као сувише мале па мисле да она ништа не разумеју, док она међутим све лепо разумевају. Велики не знају да дете и у најтежој прилици може дати необично важан савет. О, Боже! кад у вас гледа нека лепа птичица, поверљиво и срећно, те вас је стид и срамота да је преварите! Ја их зато зовем птичицама, што нешто боље од птичице не постоји на свету.
У осталом, на мене су се сви у селу разљутили највише због једног случаја... а учитељ Тибо ми је просто завидео; он је с почетка непрестано махао главом и чудио се како то деца код мене све разумевају, а код њега скоро ништа, а после ми се почео смејати, када сам му казао да их ми обојица ничем нећемо научити, него ће још они нас научити. И како ми је могао завидети и клеветати ме, кад је и сам живео са децом! Помоћу деце се душа човека лечи...

Беше тамо један болесник, у заводу Шнајдеровом, један врло несрећан човек. То беше тако ужасна несрећа, да би се тешко могла наћи нека друга несрећа њој равна. Он је био предан на лечење од лудила, али по мом мишљењу, он није био луд, он је био само страшно велики патник, - то је била сва његова болест. И кад бисте знали шта су за њега најзад постала наша деца... Него, ја ћу вама о томе болеснику после причати; а сад ћу да вам испричам како је то све почело.

Мене деца спочетка нису волела. Ја сам био од њих толико старији, велик и увек тако незграпан и неумешан; а знам да сам доста и ружан... а после и то, странац сам. Деца су ми се спочетка смејала, а после се сташе чак бацати камењем на мене, када су увребали да сам пољубио Мари. А свега сам је једанпут пољубио... Не, не смејте се, - пожури се кнез да задржи подсмех својих слушатељки: - ту није било ни најмање љубави. Кад бисте ви знали како је несрећно било то створење, онда би вам је било врло жао, као и мени што је било.

Она је била из нашег села. Мати њена беше једна стара старица, и она је, у њиховој малој, сасвим трошној кућици са два прозора, имала један прозор издвојен и преграђен по дозволи сеоске власти; њој су били дозволили да кроз тај прозор продаје гајтан, конац, дуван, сапун, све то за сасвим мали новац, те се тако хлебом хранила. Она беше болесна, непрестано су јој ноге отицале, тако да је вечно седела на једном месту. Мари је била њена кћи, од својих двадесет година, слаба и мршава; у ње се одавна зачела сува болест, но она је непрестано ишла по кућама да ради тешке послове на надницу, - патосе је прала, рубље, дворишта чистила, стоку тимарила.

Један француски трговачки путник саблазни је и одведе, а после недељу дана је на путу остави и крадом оде. Она дође кући просећи успут, сва упрскана блатом, сва у ритама, с поцепаним ципелама; ишла је пешке читаву недељу дана, ноћивала у пољу и врло је назебла; ноге су јој биле све рањаве, руке отекле и испуцале се. Она, у осталом, ни пре није била лепа; само су јој очи биле тихе, добре, невине. Ћутљива је била страшно.
Једном, још пре тога, она наједаред поче да пева при раду, и ја се сећам да су се сви зачудили и стали се смејати: ,,Мари пева! Откуд то? Мари пева!” а она се страшно збуни, па после занавек ућута. Тада су још били љубазни према њој, али кад се вратила болна и измучена, нико према њој није имао никаква сажаљења! Како су они у том погледу немилосрдни! Какви су у њих тешки појмови о томе! Мати ју је прва дочекала пакосно и са презрењем: ,,ти си ме сад осрамотила”. Она ју је прва и изложила општем руглу. Кад чуше у селу да се Мари вратила, онда сви потрчаше да је виде и све се скоро село слеже код бабине колибе: старци, деца, жене, девојке, сви, грдна, узрујана, пакосна гомила.

Мари лежаше на поду, код ногу старичиних, гладна, поцепана и плакаше. Кад сви дојурише, она се покри својом расплетеном косом и сави ничице на поду. Сви унаоколо гледаху на њу као на неко погано и проклето створење; старци су је осуђивали и грдили, млади се чак смејаху, жене је псоваху, осуђиваху, гледаху је са таквим презрењем, као неког паука.

Мати све то допусти, и сама је ту седела, климала главом и одобравала. Она је у то доба била већ врло болесна и скоро на умору; два месеца доцније збиља умире; знала је да ће умрети, али ипак јој, до самог умрлог часа, ни на памет не паде да се са ћерком помири, чак ни речи са њом није проговорила; гонила ју је у ходник да спава, безмало је скоро није ни хранила. Њој је често било потребно да меће своје болесне ноге у топлу воду; Мари јој је сваки дан прала ноге и дворила је; она је примала све њене услуге ћутећки, све без једне лепе речи. Мари је све то сносила, и ја после, кад сам се упознао са њом, приметих да је она и сама све то одобравала, и сама је сматрала себе за најгоре и последње створење…

Волт Витмен
ИЗ „ПЕСМЕ О СЕБИ"


21.
Ја сам песник тела, и ја сам песник душе;
Блаженства неба су код мене и код мене су
муке паклене.
Прве оплемењујем и увеличавам у себи, друге
преводим у нове језике.
Ја сам песник женска исто као и мушка
И кажем: Једнако је узвишено бити женско као
и мушко.
И кажем да нема ништа узвмшеније од мајке
човекове.
Ја певам песму надутости и охолости;
Довољно смо се притешњавали и извињавали.
Ја уверавам да је величина само стадиј у развоју.
Јеси ли престигао друге? Јеси ли постао председник?
И то је незнатно; сви ће они дотле дотерати,
и још даље.
Ја сам онај, који путује с милосном ноћи, кад се
диже.
Ја довикујем земљи и у ноћ завијеном мору:
Стисни се чврсто голим прсима уза ме, о ноћи,
- стисни се чврсто магнетична хранитељице ноћи!
- Ноћи јужних ветрова! - Ноћи ретких крупних -
звезда!
Тиха, лелујава ноћи! – Дивља, гола, летња ноћи!
Насмеј се, о лепа, хладна захукнута земљо!
Земљо уснулпх, расплинутих стабала!
Земљо иза сунчева заласка! Земљо маглом
обавитих планина!
Земљо са стакленастим сјајем пуног месеца,
покривена благим плавим светлом!
Земљо светла и таме, што шарају површину реке.
Земљо јасних сивих облака, који су шири и јаснији
рад мене
Свеобимна земљо! Богата, јабуковим цветом
окићена, земљо!
Осмехни се, јер ти се прммиче љубавник!
Дарежљива, ти си ми дала љубав - па и ја теби
дајем љубав!
О неизрециву, страсну љубав!

О одговорности и отуђењу

ђакон Угрин Поповић

Љубити себе није израз егоцентричне нарцисоидности
већ племенитог дијалога којим освешћујемо себе
и отварамо се ка другима остварујући се као личности

Одговорност је одувек била баук за посрнулог човека. Још од Адамовог пада па до данас тих једанаест слова и даље представља ноћну мору мислеће животиње – homo sapiensa. Сви покољи, зверства почињени су управо из немања смисла за личном одговорношћу. Линија слабијег отпора довела је до ескадрона смрти који све што су урадили, или нису, правдали су тиме што је то неко тако рекао, наредио... шта год. Сви тоталитаристички режими су се одржавали сличним начином а рушени су тек када би се оформила маса која би собом, сопственим мноштвом, заштитила личну одговорност.

ОРЛОВИ ДУХА

Срби су народ веома строг у оценивању. Аршин им је висок. У богоизабране великане улазе не многи. То су орлови Духа: Свети Сава, цар Лазар, Карађорђе, Његош...

Други ред чине витезови културе: Лаза Костић, Вук, Тесла, Николај Велимировић...

У трећем реду узвишених подвижника словесности врхуне: Момчило Настасијевић, о. Јустин Поповић, Сава Шумановић, Црњански...

Овом духовном роду припада и Марко С. Марковић. И он је слуга Слова.

Процветао је у туђини "на рјеках вавилонских".

У тмурном изгнанству није занемео од очајања. Богослужио је у Смислу. Одгонетао је тајну Косова и завет вечни Србијанства... Проникнуо је у нечастиве завере против Православља... Но, ево, Марко се вратио свом Отачаству - као проповедник - у душе младих.

Иако је студирао на Сорбони није се отпадио од Византије светловите, као Скерлић...

Марко доноси ученост окађену светињом, неупоредиво крилатију од приземне учености Доситеја Обрадовића.

Добро дошао кући, макар у књигама! Са кадионицом Те чека

ЕПИСКОП ДАНИЛО КРСТИЋ

Предговор књизи Марка С. Марковића
"СВЕТИ САВА ", Хришћанска мисао,
Србиње-Београд-Ваљево-Минхен, 1988, стр

"Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad
god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti."

"Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi - izuzetan
slucaj! - bas i da padnete, necete se povrediti nego cete, cim
se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste
od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se
ne moze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka
vaseg zivi skrivena i neunistiva iskra zivotne radosti koja je
mocnija od svega sto vas okruzuje. Samo cete celog veka, sve
do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u
svetu u koji ste baceni. Tako se moze reci da vam je, kroz sve
mene i obrte dugog zivota, dvoje zajemceno i osigurano: duga
patnja i sigurna pobeda."

ZABORAV


Zaborav je mirno umiranje srca,
Bezdusno i bolno odricanje cutke;
Prezrivi dah smrti u dusi sto grca;
zaborav to znaci mreti na trenutke.

Ko zna suze stvari koje ostavise?
Dvostruku smrt groblja gde suza ne kapi?
Bol imana koje ne pominju vise?
Krik zaboravljenih ljubavi sto vapi?

I strasno cutanje natpisa sa stene,
Sto posta necitljiv?I prokletstvo nemo
Reci, sto sad came, neprotumacene?
Tugu trave putem kud sad ne idemo?

Ko zna plac idola pod zemljom? Ko znade
Kletvu molitava zamuklih? I rane
Nepamcene srece i prestale nade?
I gorcinu jedne suze ubrisane?
Ducic

Ceznem da ti kazem najdublje rijeci koje ti imam reci; ali se ne usudujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti to uciniti.

Ceznem da ti kazem najvjernije rjeci koje ti imam reci; ali se ne usudujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,strahujuci da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije rijeci sto imam za te; ali se ne usudujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.

Ceznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce rijecima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usudujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosno dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strijele iz tvojih ociju cine da je moj bol vjecito svjez.
TAGORE

Sto cutim

Sto cutim, sto je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, boze, sto je ona?
Ako je dobra, zasto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog cega slatka mi je?

Gorim li od sebe, cemu plac i tuzba,
Kriv li sam tome, malo jauk vrijedi.
O ziva smrti, slatkoco u bijedi,
Ako vas necu, cemu ste mi druzba?

Al ako vas hocu, zdvajat nemam prava
Suprotni me vjetri, kroz sum i bjesnocu,
Tjeraju u camcu vrh bedana plava.

Slab razbor i grijesi razlog su mi stjesi,
Tako da ne znam sam stvarno sta hocu,
Te se znojim zimi, a cvokocem ljeti.
Francesco Petrarca

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POCINJE

Postoji mesto gde ljubav pocinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim recnicima.

Postoji pogled sto bukti ko veliko vitlejemsko ognjiste
il' mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrizna tepanja
cudesne ko velika okuka Misisipija

Ruke, oci, tepanja-
pomocu njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav salje
i cena njegova zna se mnogo kasnije.

Postoje tumacenja ljubavi na svim jezicima
i nije nadjeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav pocinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne trazi nista.
Karl Sandberg

"Najbolje je ono more kojim jos nijesmo plovili, najbolje je ono dijete koje jos nije odraslo, najbolje je ono sto se jos nije desilo, najljepse su one stvari - koje ti jos nijesam rekla"

"Vetar iz pustinje odavno je izbrisao nase korake sa peska. Ali, sa svakim otkucajem moga srca, ja se secam onog sto se dogodilo, i ti nastavljas da koracas kroz moje snove i moju zbilju. Hvala ti sto si ukrstila svoj put sa mojim..."

Koeljo

Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za sto vredi ziveti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oci za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe cujem da jecis
Na tvojim nogama osecam tlo od sljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi noseni tereti muce tvoja ramena
Sva nesreca sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Zivotinja koja je ranom vapila
Pa kako mozete da uporedjujete sa zivotinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogadja
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naucila azbuci bola
Sad znam da citam jecaje
Svi su oni sacinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruze obezlisene
Tvog imena vrta svih
Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih isao u pakao da ga napisem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duse
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Casa vode robijasa u okovima
I sve su reci samo bodljikava zica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Louis Aragon

Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih
snova.
Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena od ognja
mog ceznjivog srca, ti koja znjes moje vecernje
pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina
mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrezu
svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim
besmrtnim snovima.

Rabindranat Tagore

Ocajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strascu tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da dusa moja bude sita.

-Kada pomislim, draga, da ce doci vreme
Kad za mene nece postojati zene,
Kad ce cula moja redom da zaneme,
I strasti da prodju kao dim i pena,

A da ce, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesecine pod kojom se zudi,
I mladih srdaca sto stvaraju cuda,
I zena sto vole i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogodjenom zrnom posred cela
Sto u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.

Milan Rakic

Hoce li nas i jedna poslije blizina
zbliziti tako ko ova daljina?
Necemo li tada, jedno uz drugo
nedostajati jedno drugom

Vise i bolnije nego sada?

Mozda smo najsretniji upravo danas;
daljina, mozda, radi za nas,
blizina, mozda, izdat ce nas -

I mozda:

koje li srece plakati tako
kao sto placemo u ovaj cas.

SVJEDOK SAMOCE

Jos te u sebi izgovaram kao ljubav,
ali se sve vise bojim ukocenog neba,
sto se polako sa rujnom,
razlijeva na tvojim usnama
i odnedavno moj glas oblikuje,
u pustu i bojazljivu sutnju.
Navikao sam zaviriti u beskrajni svemir tvojih zagrljaja,
ali danas ih sa strahom probranih rijeci kusam,
a moje ruke postaju rascupane i nemocno prazne,
jer me sve teze obuhvacas i nerazumljivim pogledom pratis.
Jos te imam u zakasnjeloj boji zutog kolovoza
i u meni kao pozuda,
sa mirisom lipe stoji tvoje tijelo.
Mozda ti je lakse,
odkada sama lezis na dlanovima
i mozda, u savjezdju izgubljenih dodira
svoje snove trosis, ne znam,
ali sam siguran,
da smo nekada, u nasim beskonacno njeznim drhtajima,
iskrenije i zanosnije prolazili rosom.
Zagledan sada u svoja ramena,
svjedok sam necujne samoce
i dok vapim za tvojim poljupcima
oni za nju nista ne znace,
nista joj ne znace ni umorni koraci u meni,
niti sum mora i daljina.
Neprestano se propinje pitomim brezuljcima mojih snova
i na njihovim obroncima, svu ljubavnu mjesecinu oduzima.
Dise uzglavljem tvoga ostavljenog mirisa
i docekuje moje obraze razvucene u nadu.
U tami njenih otkucaja snivaju oci moje duse
i nikog drugog ne zeli sresti
i ni sa kim drugim nece poci,
osim sa oblakom mojih misli,
u kojem, nepreglednom tisinom drijema.

Zal Kopp

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

Branko Miljkovic

Mika Antic

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros kao nekad ti se vracam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe
podelejnu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli
i koliko su pred tobom svi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otima
i ko placa?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg srca?