Lepa knjizevnost, duboke misli

Volim te

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pucine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog cednih životinja kojih se covjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim.

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Izmedju nekad i danas.
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom.
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam uciti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja.

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoc svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda.

Paul Eluard

Samoca

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

- Dusan Matic -

Moja ljubav
Sva je moja dusa ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tisinom,
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom
Kao vecni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna,i silna i kobna,
Teces mojom krvlju.Zena ili masta?
Ali tvoga daha prepuno je svasta,
Svugde si prisutna,svemu istodobna.
Kad pobele zvezde,u suton,nad lugom
Radjas se u meni kao sunce noci,
I u mome telu drhtis u samoci,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom nebu,lepote i kobi,
Celo moje bice to je trepet sene,
O ljubljena zeno,silnija od mene
Ti strujis kroz moje vene u sve dobi.
Kao mracna tajna lezis u dnu mene,
I moj glas je eho tvog cutanja.
Ja te ni ne vidim gde si,
A sve duge sate
Od tebe su moje oci zasenjene.
Jovan Ducic

William Wordsworth

Oda, nagovještaj besmrtnosti iz sjecanja na rano djetinjstvo


Sada,
kada nista na svijetu ne moze
vratiti dane prohujalog ljeta
nas sjaj u travi i bljestavost svijeta,
ne treba tugovati, vec traziti snage
u onom sto je ostalo i s tim zivjeti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voljeli,
da smo se svadali i
da smo bili krivi.

Pozurimo,
s danima i danima sto ce doci,
pozurimo sa shvacanjima,
sa svim sto me odvaja od tebe.

Jednom,
ces se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke bit ce prekratke,
a noge premorene da se vratis.

Bit ce kasno,
mozda cemo se naci jedanput
na malom vrhu zivota i neizrecene tajne
htjeti jedno drugome da kazemo
al' proci cemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled bit ce sve
sto cemo jedno drugome moci dati...

Zaboravit
cu oci i necu promatrati zvijezde
koje me na tebe neobicno podsjecaju.

Ne boj se,
jednom ces se zaljubiti
al' ljubit ces zato sto ce te nesto
na toj zeni podsjecati na mene.

Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!

zivot je borba
-nastoj pobijediti.
Ali ako izgubis
-ne smijes tugovati.
Cilj zivota je ljubav
-a ona trazi zrtve.

Bio
si moje veliko proljece,
uspomena koja ce dugo zivjeti u buducnosti,
koje cu se sjecati...Osjecat
cu tugu jer sam tebe voljela.
Bit ce to ironija tuge.

Nestat ce sjaja u travi.
Nestat ce velicanstvenosti svijeta.
Ostat ce samo blijeda slika
onoga sto je proslo.

Haljina


Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom.
Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kuci.

Maleno dugme je opet usiveno,
i zakopcani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nezno skidam,
ja ovu haljinu pazljivo oblacim.
Ona za mene moc madjije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokazem svima.

Mira Aleckovic

Dve molitve

Za njega

Boze skriveni iza hladnog neba tajni,
Ti sto beskrajem moju dusu zasu,
ruke Ti uzvijam u slabosti casu:
Ti si jedini spas, i krajni,
i onog koji sumnja.

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,
kad izmesane behu istine i lazi,
i ne osetih tad da mi je drazi
od celog sveta on, pa sam bila
tudja njemu najblizem.

I razidjosmo se tuzni na ovom svetu
ukraj mirne, pune oblaka recne brane.
Sad on gleda mesec, jedinu metu
gde oci se nase na rastanku sretase
sa druge neba strane.

Vise nemam njega. Boze, svojom milostom blagom
spusti ruku na srce njegovo puno rana,
jer bojim se sad : nije bilo dana
kad nisam njemu dragom
bola zadavala.

Bojim se: s njime sam isla, a na druge se smesila,
s drugima isla, a njemu kasno stizala.
Bojim se: kad on me gledao, na drugog oci dizala.
Mozda sam mnogo puta njemu dragom
spokojno zgresila.

Poslusaj, Boze, reci ove pune hlada
i srce moje sto se bolom preliva:
neka milost Tvoja njega blago celiva.
Gorko ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,
a jedino Tebi se nada.

Za mene

Boze sumorni, iza sumnje vidika sivi
htedoh da se slazem, da ga ne bih morala koreti
sebicna sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on zivi,
a mene ne voli.

I tuzno je sad. Nijednim vise lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me utesi;

mogu proleca nad ovim zemlje pasom
mirisati vecito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta.
je necu i ne mogu nijednim vise spasom
da se izbavim.

Sad. Boze dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde s neba plava,
jer olovna kaplja zla, sto spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.

Pa kada, posle mnogih srca sto pobra,
uzberes i moje srce puno mana,
seti se, Boze, mojih tuznih dana,
jer ti znas koliko je tesko biti zalosna,
a biti dobra.

Desanka Maksimovic

-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Iz Malog Princa......

"Ljudsko srce glasno vapi za pomoc, dusa nas preklinje da je oslobodimo, no mi na pozive ne hajemo, jer ih ne cujemo i ne razumijemo. Onoga koji ih cuje smatramo ludim i bjezimo pred njim."
GIBRAN

"Cekali smo sve ove godine da pronademo nekoga ko ce nas prihvatiti onakve kakvi jesmo, nekoga s carobnjakovom snagom da otopi stijenu u suncanu zraku. ko ce nam moci donjeti srecu unatoc iskusenjima, ko se moze suociti s nasim zmajevima u noci, ko nas moћe promjeniti u bice kakvo smo odabrali biti. Upravo jucer, otkrio sam da je taj magicni netko lice u ogledalu. To smo mi i nase vlastitom rukom napravljene maske."
RICHARD BACH

".. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepshu od pesme slavuja ili sheve. Cena te predivne pesme je zivot, ali chitav svet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..."

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

"Danas sam cvrsto ubjedjen da niko nikog ne gubi jer niko nikog ne posjeduje. To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svijetu a ne posjedovati je"

- Paulo Kueljo 11 minuta -

"...put koji si presla nije prav vec pun raskrsnica. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznacavao razlicite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u sumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znas kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znas, ali u svakom slucaju se kajes. Mogla si nesto da ucinis a nisi, vratila si se umesto da krenes napred.

Zivot se manje vise odvija na isti nacin.
Duz raskrsca tvog puta sresces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, proziveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znas, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi cesto i tvoj zivot, kao i zivoti tvojih najblizhih."

"Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot."

Suzana Tamaro

..Kada budes dozivela prvi put ljubav, shvatices kako protivurecni i komicni mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubis, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muskaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraca paznju na tebe. U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i vise te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primecuju, svi imaju neku lepu rec za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dusu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlaci med.

Suzana Tamaro

Mozda je sve sto je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomocno sto od nas trazi pomoci.


Pisma mladom pesniku - Rajner Marija Rilke

Znakovi pored puta
Ivo Andric



.....Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa
strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto
je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj,
visoj ceni.

......Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne
umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.

...... Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I
nikad potpuno. A sto je najgore, to se ne primecuje na prvi
pogled.

........Mi obicno mislimo - ili smo bar skloni takvom nacinu
misljenja - da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju
u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i
odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena
tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.

....Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog
coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti,
a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti
ili nece umeti.

.....Mnoge velike i sudbonosne strasti nase mladosti pocivaju
na prostom nesporazumu. Tu smo mi kao nevest i nespretan covek
koji udje u neku radnju, pokaze na neku stvar u izlogu i kaze
tonom coveka koji je resen na sve:
- Uzimam ovo i placam koliko trazite.
A posle, posle kad je sve dockan, pokaze se da ste usli
u pogresnu radnju i trazili nesto sto vam ne treba i sto stvarno
niste nikad zeleli da imate.

.......Mi bismo bili potpuno srecni, ili bar blizu srece, kad
bismo zaista imali sve ono sto zavidljivci koji nas okruzuju
misle da imamo, i kad bismo sve to imali i onako i pod onakvim
uslovima kako to njima izgleda.....

....Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije
trebalo. Trebalo je ziveti.....

Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vishe nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepshe zivi nego i lakshe i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, oshtroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nishta ne vjeruje, josh gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvishe skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono teshko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se neshto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vishe prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vjek. Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od posljednjeg medju ljudima. Ono sto moze biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome sto mora biti..."

Andric

Nova snaga u čovjeku

Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T.Ivančić, 'Povratak nade'

Ivo Andrić -"Znakovi pored puta"

Eho fragmenata u nama.

Ova želja za vrhuncima, za savršenstvom u svemu, dijabolična je; sestra gordosti koja upropašćuje. Ona slabi a ne jača čovjeka, zaluđuje, a ne vodi.

Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se i po tome sto starci i djeca vole da pričaju.

Ja sam podlegao u životu, ali ja nisam pobijeđen, nego nadigran.

Ne treba se bojati ljudi.
Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog sto je neljudsko u njima.

Ne znam da li sam spavao, ali sam sanjao.

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živjeti.

Tek kad čovjek prestane da putuje i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih, i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja - tek tada njemu se, slušajuci i gledajuci druge, otkriva pravo značenje puteva i putovanja.

Što duže živim, sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.

Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primjer, oni osjećaju potrebu da se bacaju jedno drugo na drugo (narocito muskarac na ženu) sitnim predmetima, cvijetom, snijegom, mrvicama sa stola...

Ako ne znamo značenje neke riječi ili nam ono nije jasno, to ne znači da ga ona nema; isto kao što jedna riječ može da znači drugo i da kazuje više nego što mi o njoj znamo.

Razumjeli smo se, iako se nismo mogli sporazumjeti.

Ako naucimo da cenimo naizgled male ali velike stvari, nista u zivotu nece moci da nas povredi, ili osecaj pripadnosti, umece davanja, ljubav prema svakom zivom bicu ne samo prema ljudima, i cvece moze u nama probuditi radost i ljubav sve to moze da ublazi udarce sudbine.

Herman Hese - Herman Lauser

Besane noci-Treca noc

Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! Na tvom lepom čelu vidim te ovlašne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da čitam tu nežnu,nežnu igru žila tvojih jasnih,belih slepoočnica.
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!

Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pesma, na koju čekamo.

Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.

Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika. Znaš li još? Pa one večeri! Sveze, mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima!

Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini. Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik. Ti si ga često vidjala sa mnom, naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći, a takodje i druge; vitke odusevljene dečake slične meni. Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! Sada takodje imam prijatelja, dva, tri - medju njima nema ni jednog odondašnjih. Ali ti si još tu i još me volis, i pre ili docnije, kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, lepšim vremenima.

Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas,u zdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, pesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lepa, umorna plava glava njegove mile na kolenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika; dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli. "Jadni pesnik!" - rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.

Opet se smejes? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili."

Bora Stankovic-Neobjavljene beleske

Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i nocu. Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne zivi;fenjer pomaze da bolje vidimo lica, predmete, sta se dogadja. On pomaze da odaberemo, nanizemo i svaku sitnicu povezemo u sliku, u pletivo; da u jednom zivotu otkrijemo sto drugih. Bez upaljenog fenjera nema ni reci;nema price u kojoj zivot dise, jeca ili se razliva od miline

Danas mi je sasvim jasno da su devicanstvo i razbludno, cisto i “prljavo” (djavolsko) samo dve strane jednog istog. Celovita prestava o zeni bez njih je nemoguce. I ja bih, da nije toga, bio polovican i neostvaren. Stoga, iako nije sve u meni cisto, ja ne patim; naprotiv, iz potaje merkam i u snove prizivam i jedno i drugo. Otuda i ti moji “pokvareni” snovi.

Bog je sve stvorio - Ajnstajn

Univerzitetski profesor je izazvao svoje studente sledecim pitanjem: "Je li Bog stvorio sve sto postoji?" Studenti hrabro povikase u glas, "Da, jeste!" "Bog je stvorio sve?" profesor je ponovo zapitao. "Da, profesore," odgovorise studenti. Profesor nastavi, "Ako je Bog stvorio sve, onda je Bog stvorio i zlo, dok ono postoji. I prema principu da nasa dela govore o tome ko smo mi, sledi da je Bog zlo!" Studenti zanemise pred takvim odgovorom. Profesor je bio prilicno zadovoljan sobom jer je jos jednom dokazao studentima da je vera u Boga samo mit. Jedan student je podigao ruku i zapitao profesora:”Mogu li vam postaviti jedno pitanje profesore?" "Naravno," odgovori profesor. Student ustade i zapita: "Profesore, da li hladnoca postoji?" "Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji. Zar ti nikada nije bilo hladno?" Studenti su se zasmejali na cudno kolegino pitanje. Mladi student nastavi, "U stvari, gospodine, hladnoca ne postoji. Prema zakonima fizike, ono sto mi smatramo hladnocom, u realnosti je odsustvo toplote. Svako telo ili objekt je podlozan izucavanju kada poseduje ili zraci energiju. Apsolutna nula (-273 C) je totalno odsustvo toplote. Svaka materija postaje inertna i nesposobna za reakciju na toj temperaturi. Hladnoca ne postoji. Mi smo stvorili taj pojam da opisemo kako se osecamo kada nemamo toplote." Student nastavi dalje."Profesore, da li tama postoji?" Profesor odgovori, "Naravno da postoji." "Jos jednom ste u krivu profesore. Ni tama ne postoji takodje. Tama je u stvarnosti odsustvo svetla. Mozemo izucavati svetlo ali ne i tamu. U stvari, mozemo koristiti Njutnovu prizmu da razlomimo svetlo u vise boja i izucavamo razlicite svetlosne duzine svake boje posebno. Ne mozete meriti tamu. Jedan zraka svetla moze doci u tamu i osvetliti je. Kako znate koliko je neki prostor taman? Mozete meriti samo kolicinu prisutne svetlosti, zar ne? Tama je pojam koji ljudi koriste da opisu sta se dogadja kada nema prisustva svetla." Konacno, mladic upita profesora, "Gospodine, da li zlo postoji?" Sada nesiguran, profesor odgovori, "Naravno, kao sto sam to vec rekao. Vidimo to svaki dan. Svakodnevno mozete videti ljudsku necovecnost prema drugim ljudima. Mnostvo je primera kriminala i nasilja svuda po svetu. Ove manifestacije nisu nista drugo nego zlo." Na ovo je student odgovorio, "Zlo ne postoji gospodine profesore, ili bar ne
postoji samo po sebi. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. To je isto kao tama
i hladnoca - rec koju je covek stvorio da opise odsustvo Boga. Bog nije
stvorio zlo. Zlo nije kao verovanje ili ljubav, koji postoje isto kao svetlo
ili toplota. Zlo je rezultat onoga sto se dogadja kada covek ne poseduje
Boziju ljubav u sebi. To je isto kao hladnoca koja dolazi kada nema toplote
ili tama koja dolazi kada nema svetlosti."
Profesor je seo i nije nista rekao.
Ime mladog studenta bilo je - Albert Ajnstajn

Ledeno - Bora Stankovic

Ne volim ono sto je mnogo doterno, umiveno... Sliku, figuru, pricu. Sve sami slatkisi... To je zanat, nesto tacno i interesantno skrojeno, izglacano…… Dobro za oci, ali nema dusu. Hladno i ledeno. Mrtvo.

Pitam ja Evropejca, mog dragog S. Vinareva:

“Dobro, to je lepo, ali gde je tu meso? Gde su koske? Gde je krv? Gde su osecanja? Gde je, bre, lupanje srca? Gde su oci duse? Nema.”

Glatko, svilasto – da, samo ako je prirodno, zivo. Ako je na primer, zena. Mlada, brizgava zena... Tu glatkocu, taj preliv snage u pokretu, u pogledu, u osmehu, ali da je u isto vreme i vatra, ja volim. Pa neka je malo i divlja i razbludna, samo da je od boga stvprena i onako kako oko trazi i dusa sanja….. Ono za cime se uzdise i posrce celog zivota... I zeljan odlazi sa ovog sveta.

Zal Kopp - Vrele kapije

U vremenu u kojem moje biće sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno, našoj molitvi.

Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.

Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.

Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi i šuteći grizem dah crvene jabuke.

Pripijena uz mene, tečeš sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.

Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.

Kako da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?

Stižeš i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.

Momo Kapor - Snezana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.