Lepa knjizevnost, duboke misli

Kahlil Gibran


“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim:
Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a
kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem
nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku
pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi
meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak,
kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi:
Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u
utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si
korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom
koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo
i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu
sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih
stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam
nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i
u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u
ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne
posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u
grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput
meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko
vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh:
Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov
je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u
polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima
i tvoj dah nece da kusa”

L. N. Tolstoj - Vaskrsenje


" Stvar je u tome- razmišaljao je Nehljudov- što ovi ljudi priznaju za zakon ono što nije zakon, i ne priznaju za zakon ono što je večni, nepromenljivi, neodložni zakon koji je sam Bog ispisao u srcima ljudi. Zato se i dogdja da mi je teško sa ovim ljudima- razmišljao je Nehljudov- Ja ih se jednostavno bojim. I zaista su ti ljudi strašni. Strašniji od razbojnika. Razbojnik ipak može da se sažali- ovi pak ljudi ne mogu da se sažale:oni su osigurani os sažaljenja kao ovo kamenje od rastinja.Upravo zato su i strašni.Kažu da su strašni Pugačovi, Razini. Oni su hiljadu puta strašniji- nastavi on sa razmišljanjem- Ako bi se postavio psihološki zadatak: na koji način da se postigne da ljudi našeg vremena, hrušćani, humani, jednostavno dobri ljudi, vrše najstrašnije zločine ne osećajući da su krivi, onda je moguće samo jedno rešenje:potrebno je da baš bude ono što jeste, potrebno je da ti ljudi budu gubernatori,upravnici, oficiri, policajci, to jest da, prvo, budu uvereni da postoji takav posao koji se naziva državna služba, u kojem se može postupati sa ljudima kao sa stvarima, bez čovečnog, bratskog odnosa prema njima, a drugo, da ljudi budu toliko vezani za tu istu državnu službu, da odgovornost za posledice njihovog postupanja s ljudima ne pada ni na kog posebno. Izvan tih uslova u naše vreme nema mogućnosti da se vrše tako strašna dela koja sam upravo danas video. Stvar je u tome što ljudi misle da postoje situacije u kojima se prema čoveku može postupati bez ljubavi, a takvih situacija nema.

Sa stvarima se može postupati bez ljubavi,obarati drveće, praviti cigla,kovati gvožđe: ali sa ljudima se ne sme postupati bez ljubavi, kao što se sa pčelama ne sme postupati bez opreznosti. Takvo je svostvo pčela. Ako se sa njima ne postupa bez opreznosti, naškodićeš i njima i sebi. Isto je i sa ljudima. I to ne može da bude drugačije, jer je uzajamna ljubav medju ljudima osnovni zakon ljudskog života. "

R. M. Rilke - Pisma mladom pesniku


"Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve ! "

J.L.Borges - Čime Te Mogu Obavezati?


"Čime te mogu obavezati?

Nudim ti uske ulice, očajne sutone, mesečinu pomamnih predgrađa.

Nudim ti gorčinu čoveka koji je dugo posmatrao samotni mesec.

Nudim ti sve ono sadržajno što se u mojim knjigama možda nalazi, svaku srčanost ili sočnost mog života.

Nudim ti vernost čoveka koji nikada nije bio veran.

Nudim ti onu jezgru vlastitosti što sam je, na neki način, sačuvao – središnje srce koje se ne bavi rečima, nema posla sa snovima i nedirnuto je vremenom, veseljem ili nevoljama.

Nudim ti uspomenu na žutu ružu, viđenu u suton mnogo godina pre tvog rođenja.

Nudim ti objašnjenja o tebi, teorije o tebi, izvorne i iznenađujuće vesti o tebi.

Mogu ti dati svoju samoću, svoju tamu, glad svog srca; pokušavam te podmititi neizvesnošću, opasnošću, razočaranjem."

F. M. Dostojevski - Smeh - Proba Duše

"Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezlobiv smeh znaci veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna."

E. M. Remark - Mrtvac Na Odsustvu


"Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime..."

Meša Selimović


"Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

"Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?"

Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš."

Alberto Moravija - Možda Baš Zato....

"Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujući svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela."

Ovidije - Ti, Koji Tražiš Kraj Ljubavi

"Želiš li se izlečiti od ljubavi, pre svega izbegavaj besposlicu. Ona te nagoni na ljubav; ona čuva ono što je učinila; ona je uzrok i hrana tom zabavnom zlu... Ti koji tražiš kraj ljubavi ( ljubav se pred poslom povlači), posla se lati, i bićeš siguran."

R. Tagore - Zoveš Li Me Ti To?
"...Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti, svirepa vladarko, moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv..."

Tomas Man - Nemi Usamljenik

"Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodorniji no u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No, u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno."

Čarls Bukovski - Ne Znam Pravu Reč

"Kao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve što psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo."

Alber Kami - Vaša Slava


"Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo... Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."

Antoni de Melo - Simfonija savrsene ljubavi

"Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikad ne prestaje da svira."

Antoni de Melo - Ljudi ne zive

"Ljudi ne žive. Većina nas ne živi, samo održava život u svom telu. To nije život. Vi ne živite sve dok vam ne postane potpuno nevažno da li ćete živeti ili umreti. Na toj tački počinjete da živite. Kada ste spremni da izgubite sopstveni život, tek tada ga živite. Međutim, ako neprestano štitite svoj život, vi ste mrtvi... Da li ste spremni da sve stavite na kocku?"

Ivo Andric - Znakovi pored puta
Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi, Da bi se potpuno ispoljili i "iziveli", njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze : "Jos, jos!"; sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.
Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.

Sandor Petefi - kako da te nazovem?
Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci,to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

Zal Kopp - Nebom sam te okupao

Nebom sam te okupao
i bisere svoga srca stavio oko vrata ,
pa snom jutaranje rose u miris legao ,
jer kad snivas ,
mojim pogledom postajes zvjezdani dah ,
a u mojim njedrima okus meda .

Milo si moje bice
i otkako u mom osmjehu spavas ,
ja te mjesecevim poljupcima dojim ,
svakom tvojom misli cvjetam ,
a nad bijelim celom ,
udahnjujem ljubav i u dusu stavljam .

Koliko li te samo snenu tako volim ,
da se u sam san pretvaram
i dubinom uzdaha tobom drhtim ,
po cijelu noc u tebi treperim ,
njezno ceznjom uznosim
i proplancima bezbriznosti pokrivam .

Tiha si i ja te takvu vodim ,
poput lista sto jezerom plovi ,
tiho se i u tebi ljubim ,
kad sa kapima kise preselis u sapat ,
tihom , ja te strastveno volim ,
dok svoje snove prostires u meni .

Sarl Bodler - jednoj prolaznici

Ulica je zaglušna vripšala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju sam mogao voljeti, ti što si to znala.

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

„…Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti…Baciti se preko neba kao duga , zasijati u tami kao munja…U sekundi trajanja obaviti nesto , ne sasvim obicno ; jer zasto se , inace , zivi ? Secao se tih zanosa. Nece ih izdati. Secao se strasti s kojom se predavao svemu sto je radio. Ne, nece izdati.Voleo je tog decaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdrazu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bila plamicak sto je goreo u njemu, i drzao ga. Mozda je njega stosta izdalo , mozda , ali on – on nikada nece izdati ono sto u sebi i drugima najvise postuje – nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za ucinjeno. Vatru treba preneti dalje , ne sme zavladati mrak…“

Ludi jahaci / Nada Marinkovic

No zašto da se brineš, zašto da se uzrujavaš? A on se nije ni brinuo niti uzrujavao, sve dok nije ova žena došla u njegov život. Bio je gotovo deset godina stariji od nje. Ali bio je hiljadu godina stariji po svome iskustvu, jer je počeo s dna. Njegova je veza postajala sve uža. On je već naslutio dan, kad se već neće moći otkačiti od nje i kad će morati započeti zajednički život:
Jer ljubavni okovi se teško kidaju!
A šta onda? Šta onda? Mora li on otpočeti opet, ni s čim, odakle bi otpočeo? Mora li u to uplesti tu ženu? Mora li započeti strahovitu svađu s njenim ubogaljenim mužem? I isto tako strašnu svađu s svojom grubom ženom, koja ga je mrzela? Kakve li nevolje! A on nije više mlad, već je samo rad živeti. Osim toga nije ni iz bezbrižnog soja. Svaka gorčina, svaka gorčina ga je vređala: a tek žena!

Dejvid Herbert Lorens, „Ljubavnik ledi Četerli“

Pahuljice - Ratko Petrovic

Doći će hladne noći, ledene kiše,
i vetrovi što cvile, vetrovi što pate.
Osetićeš kako u tebi samoća diše,
plakaćeš kroz najtanje somotske sate.

Poletećeš tad u ove pesme, bilo kamo
i nisi se nadala, da će na kraju ispasti,
kako bila si pahulja malena samo
u nečijim usputnim smetovima strasti.

A umesto uspavanke za svoje nemirne sne,
grcaj pesmu, koju si dosad pevala,
znam ja dobro, znam ja baš sve,
al’ sama si birala, sama si snevala...

I kad je već tako, dajem ti... evo!
privi noćas ovu pesmu uz svoje grudi,
pisanu, dok sam te dečački snev’o...
sama si birala mila, pa sada sama i budi.

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!


F.G.Lorka

OTPADNICI

Stoje sa strane ceste i gledaju svijet sanjarskim očima, sanjaju ono što svi drugi imaju. Stoje sami kao stabla poslije kiše, mirno spokojno. Sanjaju da su cvijeće, lijepi, rumeni, vitki. Da ih gledaju, dive im se, mirišu ih, beru, stavljaju u kosu. No oni su samo stari hrastovi. Oni nemaju takav život. Osjećaju se kao suze koje klize nečijim licem. Skliznu preko obraza, kapnu s lica i nestanu u prašini. Nisu stalne poput rijeke koja žubori, teče u ljepoti. Oni su suze i ne ostavljaju tragove u svijetu. Sanjaju o nekoj nedostižnoj ljepoti, no njihovi snovi ostaju samo snovi. Gledaju sreću drugih i zavide na nečemu što nisu zaslužili. Gledaju lažne osmjehe, lažnu ljepotu a nitko ne primjećuje njihove iskrene. Stoje na kiši koja ih nemilo moči i sanjaju o suncu. Nitko im neće ponuditi kišobran. Oni su otpadnici. Ne poznaju svijet a žele biti njegov dio. Kada pronađu prijatelje, misle pronašli su nekoga sličnog ali onda ih otme svijet. A oni ostanu opet sami. Otpadnik si, shvati to, svi ostali pripadaju svijetu. Ti ćeš uvijek stajati po strani dok se bučno društvo smije i udaljava, daleko, daleko u tebi nedostižna prostranstva. Nema prijatelja koji ostaju za tebe jer ti ne shvaćaš njihov svijet a nitko ne želi biti dio tvoga. Kao svjetiljka na pustoj ulici. Rasprostire tužno svjetlo po sivom pločniku a pod svjetlom nema nikoga. Takav je i njihov svijet- prazan, pust. Stoje, nitko ih ne oslovljava, ne zove. Slušaju o životima drugih . Pišu pjesme u noći pod svjetiljkama, pjesme o ljubavi, sreći, tuzi, o životima izmišljenih junaka i heroina. Pjesme ponekad pune boli a ponekad i sreće. Nema nikoga tko će ih htjeti pročitati a oni pišu, stvaraju svoje svjetove. Olovka škripi, nova slova izniču na papiru, nove riječi, nove boli. Lažni cvjetovi utjehe koji će uvenuti sljedeće jutro. Noć postaje sve dublja, sve tamnija, mračnija. Sve same laži skrivene u zakutcima svijeta. U njihovom svijetu vjetar na pustim ulicama raznosi samo tragove suza. Nema ljudi, zvukova. Samo suze koje će vrijeme zamesti u prašinu. Bol ostaje ali nitko neće mariti. Oni su otpadnici, njihovo mjesto nije ovdje. Eno ih stoje, samo podigni glavu i vidjet ćeš. Njihov pogled gubi se u daljini jer oni vide ono što drugi ne vide. Imaju samo snove ali svijet je i njih razbio, ostale su krhotine. Slomljeno staklo, i u njemu vidiš samo bol, bol koja uvijek ostaje.