Lepa knjizevnost, duboke misli

Bilo je da mesecima nije vidjao Erzebet. Ali izuzev dugih perioda raskida, zivot im je bio ispunjen malim ili vecim svadjama. Oboje su bili plahovite naravi i skloni da jedno drugome kresnu u lice reci koje se u zivotu zaljubljenih obicno zavrsavaju sa uzvikom „Ali sad je svemu kraj“ – a uvek znace da o prekidu ne moze biti govora. Jer oni koji zaista zele rastanak, nista ne kazu. Oni odlaze, ili nestaju, postepeno se udaljuju, gube se, blede, gase se, ali stezuci kvaku na vratima nikada ne uzvikuju, da je sada kraj.

Lajos Zilahi – „Begunac“

Ne recite: ‘Našao sam istinu’, nego radije: ‘Našao sam jednu istinu.’
Ne recite: ‘Našao sam put duše’. Recite radije:’Sreo sam dušu gde ide svojim putem.’
Jer, duša kroči svim putovima.
Duša ne ide po koncu niti raste poput trske.
Duša se otvara kao lopoč sa bezbroj latica.

Pesak i pena
Halil Džubran

- Kad biste vi voleli kao ja – odgovori ona ozbiljno – ne biste me bezmalo izgubili. Ova dvoumljenja usled lazne tananosti i ponosa
nikad vas ne bi tako mucila. Uvidjali biste da su najvece ovozemaljske razlike i oprecnosti polozaja, rodjenja i bogatstva samo
trunka na terazijama u poredjenju sa jedinstvom skladnih misli i osecanja, i istinski zaljubljenih i privrzenih dusa.

En Bronte, Stanarka napustenog zamka

Istina je prozracna i ne opaža se, a laž neprozirna, ne propušta ni svetlost ni pogled. Postoji i trece, gde su dve stvari pomešane, i to je najcešce. Jednim okom vidimo kroz istinu i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne vidimo kroz laž ni pedalj i taj pogled ne može dalje, ostaje na zemlji i naš; tako se probijamo kroz život porebarke. Otuda se istina i ne može ni shvatiti neposredno kao laž, nego samo uz poredenje istine i laži.

Milorad Pavic „Hazarski recnik“

Biva da naidje u ljudskom zivotu trenutak kada se izlaz nigde ne vidi i ne naslucuje, kad covek oseca da je izgubljen, on i sve sto je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritesnjenom i ugrozenom stvorenju ne ostaje do jedna misao, obicna i slaba, ali jedina. I covek se hvata za nju. I misli.
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugacijim odnosima i uslovima zivota, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se krece i zivi. Znaci da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog polozaja kao stvarnu, svudasnju, potpunu i konacnu, ma kako ona izgledala ocigledna.
U toj sumnji u potpunu stvarnost nase nesrece ima zracak nade koji moze biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoci da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogucnost njenog postojanja u nama.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

„Gotovo svaki covek nosi svoju tajnu.“ To ne mora biti netacno mada je malo romanticno kazano. Mozda zaista svaki od nas nosi tako neku tajnu. Necija je manja, necija veca, dublja po smislu i vaznija, necija beznacajnija, a necija kao i da ne postoji. Neko svoju tajnu cuva bolje, neko gore, neko apsolutno i potpuno. I kad bismo umeli tumaciti izraz ljudskog lica, stvarni a skriveni smisao covekovih reci i pokreta, otkrili bismo dosta cudesno lepih i neverovatno strasnih stvari o kojima nasa mudrost i ne sluti, o kojima nikad ne govorimo i ne pisemo. I znali bismo vise, bar nesto vise, nego sto znamo o coveku i njegovim putevima i bespucima.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

„Sve ima svoje granice.“ – Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasicne istine.
Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u cemu nije osetio potrebu ni pokusao da ide daleko i tako se nije ni mogao naci na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su covekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo sa njim; tek sa mladoscu i zrelim godinama pocinju nasi sudari i nasi obracuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice nasih granica i naseg trajanja. Tada je i samo nase postojanje, kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I nasi najveci usponi i ‘uspesi’ u stvari su samo granice nasih moci i nastojanja, tek obrnuto protumacene i drugim imenom nazvane. Ono sto ponekad u nasem ili tudjem zivotu nazivamo ‘vrhunac srece’ samo je jedna od tih granica, a nas grob, koji nas pouzdano ceka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od nasih granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i secanju, mozemo se nadati da cemo se osloboditi prokletstva granice i uci, valjda, u bezgranicno carstvo nepostojanja.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Ne zanima me cime se baviš u životu. Želim znati za cime cezneš i usudiš li se sanjati o susretu s onim za cime tvoje srce žudi.
Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li voljan riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog pustolovine koja se zove život.
Ne zanima me koji su ti planeti u kvadratu s Mjesecom. Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge, jesu li te izdaje u životu otvorile ili i se skutrio i zatvorio iz straha od dodatne boli. Želim znati možeš li sjediti s boli, mojom ili svojom, a da se ne pomakneš kako bi je skrio ili umanjio ili sredio.
Želim znati možeš li biti s radosti, mojom ili svojom, možeš li plesati s divljinom i dopustiti da te zanost ispuni do vrhova prstiju, a da nas ne upozoravaš da pazimo, da budemo realni, da ne zaboravljamo svoja ogranicenja kao ljudska bica.
Ne zanima me je li prica koju meni pricaš istinita. Želim znati možeš li razocarati drugoga kako bi sebi ostao vjeran; možeš li podnijeti da te drugi optužuju za izdaju, a da pritom ne izdaš svoju, možeš li biti nevjeran i dakle pouzdan.
Želim znati možeš li vidjeti ljepotu cak i kada nije lijepa, svaki dan, i možeš li iz nje crpsti život.
Želim znati možeš li živjeti s neuspjehom, svojim i mojim, i ipak stati na rub jezera i srebrnom odsjaju punog mjeseca viknuti: „Da!”
Ne zanima me gdje živiš, i koliko novaca imaš. Želim znati možeš li ustati poslije noci duboke žalosti i ocaja, izmucen i uništen do srži i uciniti što se mora da bi nahranio djecu.
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoceš li sa mnom u središte vatre, a da pri tom ne ustukneš.
Ne zanima me ni gdje ni što ni s kim si ucio. Želim znati što te hrani iznutra kada sve ostalo nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i svida li ti se vlastito društvo u trenucima praznine.

Oriah Mountain Dreamer

Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jace osecam da je jaz nepremostiv. Taj covek je tu; ja vidim njegove jasne oci koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuduje me, nalazi da sam prosecan ili glup covek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bica – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potciniti je, ni pobediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, cuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni uci u nj, zato što mi niko nije slican, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.
U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“ – Ivo Andric

Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i
da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se
izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na
dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari
zlatari. Cesto mi se pricinjava.
Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga,
od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola …

Ivo Andric

Iz dubine moga srca se podize jedna ptica i polece put neba.
Sve vise i vise je lelujala i bivala pri tom vidljivo veca.
Prvo je bila tako velika kao jedna lasta, potom kao jedna seva, kasnije dostize i velicinu jednog orla, a onda i proljetnog oblaka koji vremenom ispuni i cijeli prostor namrstenog neba.
Iz dubine moga srca se podize jedna ptica put neba i sto je vise lecela bivala je veca, ali nije napustala moje srce.
O, vjero moja, moje nesputano znanje, kako bih se volio uzdici do tvoje tegobne lelujavosti kako bih sa tobom otkrio ljudima velicinu njihove biti koja je ispisana na nebu.
Kako bih volio more u sebi pretvoriti u pupak i na taj nacin se izdici u tvoje beskonacne prostore!
Kako moze neko zatvoren u svojemu hramu vidjeti njegove pozlacene tornjeve i kupole?
Kako moze jezgro nekog voca obuhvatiti cijelinu same vocke?
O, vjero moja, svezan sam iza gomila od srebra i ebanovine i ne mogu s tobom leceti.
Ali je srce moje to iz cega dolazis i iz kojeg se nebu dizes – moje srce je ono sto te u meni drzi. I time se moram zadovoljiti!

Kahlil Gibran

Ima velikih patnji na svetu, ali postoji duh, duh je sa neba, u nama je, on se ne moze lako slomiti. Svi ljudi imaju patnje i patnje, ali samo onaj koji je uspeo da sacuva duh, posle tih patnji voli i dan ma kakav da je.

Svaki covek na planeti ma koliko da je mali bar jedanom odigra vaznu ulogu u necijem zivotu i mozda cak bude presudan u momentu zivota tog drugog coveka, a da to sam nikada ne sazna. Moze se desiti na nekim sitnicama, koje zivot znace i koje brzo promene neciji tok zivota nekada nabolje nekada nagore. Ako se zamislim malo bolje, svi momenti, svi ljudi i dogadjaji se tako savrseno uklope. To moze doci samo sa neba.

Svako moze biti sreca drugima, samo ako se prema svemu odnosi sa ljubavlju.

Traziti samo srecu, ne vredi. Sreca nam sama dodje ako joj otvorimo put svojim unutrasnjim bicem.

Za ljubav kao i za religiju treba pre svega imati imaginacije. U religiji su najpotpuniji oni koji imaju fantazije: oni postaju vizionari, od kojih su mnogi postali sveci i junaci. U ljubavi su takvi postali veliki tumaci srca i rafinirani nosioci spola. Bez velike maste nema velike ljubavi. Ljubav koja nije potekla iz fantazije, ima tuznu prisebnost u kojoj je sve izmereno, sve predvidjeno i sve kategorisano; ona ne zna za srecu iznenadjenja ni za radost velikih prepada.
Ljubav bez maste jeste sebicna, jer je subjekt uvek merilo za objekat, i jer je cena odgovorila meri, a pazar dobroj proceni.
Zena bez maste je plitka, prazna i vulgarna, kao covek koji nema duha. Covek kad pocne da ljubi duboko, postaje odmah cedan, i trazi da bude protektor: a najcednija zena, kad pocne da ljubi, gubi cednost i postaje raskalasna. Zato ako nema mnogo maste, ona to ne ume da zagladi ljupkom igrom hiljadu finih kontrasta: da se umnogostruci; da se pretvara iz vuka u jagnje i iz jagnjeta u vuka; i da od svoje strasti napravi intrigu koja i najpametnijeg zbunjuje i najprisebnijeg zasenjuje.

Jovan Ducic

A mi, stanovnici velikog kosmickog korala, verovali bismo da je atom ( kojeg pri tom ne vidimo ) puna materija, dok bi on, kao i sve drugo, bio samo tkanje praznine u praznini, i nazvacemo bicem, punim i cak vecnim, taj panadjur nepostojanosti, tu beskonacnu protežnost, koja se poistovecuje sa apsolutnim ništa, i koja iz vlastitog ne-bica radja zabludu svega.
Jesam li dakle ovde da bih se zabludjivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samom sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom cunu , zaboravljenom usred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom necu dobiti sve, jer postajem jedina misleca tacka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu ?

Ostrvo dana predjašnjeg – Umberto Eko

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost…
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.

Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.

Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi „drukciji covek“ moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice pre svega iz straha.

Jutra sa Leutara
Jovan Ducic

Tajni zakoni naseg najintimnijeg zivota, oni sto nas podjednako upucuju na vjecnost i na prolaznost, nigdje nisu tako prisutni kao u osjecaju ljubavi. Moje saznanje ljubavi prolazilo je kroz razlicite faze, od srece do bola, od ushicenosti do rezignancije, ali nikada nisam pokusavala da tu najljepsu ljudsku sposobnost, sposobnost voljenja, ocrnim, osumnjicim ili ismijem. U godinama mladosti ljubav je pjevala kao ptica, brujala je u meni kao vjecna muzika; sada, zrele godine je jos dublje shvacaju i postuju. Ne znam sto bih jos mogla dodati kao uzgredno objasnjenje, osim da je iskustvo ljubavi sazeto iskustvo samoga zivota.

Vesna Parun

Zakon htijenja, govori nam da, želimo li biti slobodni više od svega drugog, moramo biti voljni prihvatiti odgovornost za sve što radimo i za posljedice bilo kojeg iskustva u prošlosti.
Zakon htijenja se zasniva na otkricu da svi tocno znamo što cinimo. Tako, buduci da želite biti slobodni više od bilo cega drugoga, svjesno odabirete da više necete biti žrtva. Vidite, ukoliko niste voljni preuzeti odgovornost za cinjenicu da ste povrijedeni, ranjeni i traumatizirani u prošlosti, onda je neizbježno da cete na neki nacin povrijedivati, ranjavati i traumatizirati druge ljude. Zašto? Dok god se osjecate kao žrtva, osjecati cete „Ne mogu si pomoci“. Shvacate, stupanj u kojem sebe vidite kao žrtvu je upravo stupanj u kojem cete zasigurno sebi dati dopuštenje da povredujete druge ljude. Ali kada odbacite položaj žrtve, radikalno ce opasti sklonost da djelujete iz neznanja i sebicnosti na nacine koji uzrokuju patnju drugih ljudi.

Andrew Cohen

Neprosvijetljeni odnos spram iskustva je u osnovi suocavanje s nicime i izbjegavanje svega. Vecina nas kao da ne ucimo mnogo iz iskustva. Ne mijenjamo se baš puno. A jednostavan razlog za to je da ne poklanjamo punu pažnju iskustvu koje nam se dogada. Ne govorim ovdje o pažnji na površinskoj razini; govorim o dubokoj razini. Što zapravo doista radite u životu, ovdje, sada, u ovom svijetu? U odnosima, u nacinu na koji provodite svoje vrijeme – koliko ste budni spram onoga što doista radite? Obicno nismo narocito budni. A zato što smo toliko stranci samima sebi, nastavljamo djelovati iz nesvjesnih poticaja koji unereduju sve oko nas. Jedino ako poklanjate punu pažnju možete dovesti svjesnost u tamne kutke vlastite psihe gdje kao da nema nimalo svjetlosti. Pocnete li poklanjati punu pažnju onome što radite zato jer želite biti slobodni, poceti cete ciniti prave izbore i prestati ciniti pogrešne izbore. Suocite li se istinski sa svime i ne izbjegavate ništa, prestati cete djelovati iz neznanja i sebicnosti na nacine koji uzrokuju patnju drugih ljudi.

Andrew Cohen

- Vjerujem! – konacno je uskliknuo artist i ugasio svoj pogled – vjerujem! Te oci ne lažu. Ta koliko sam vam puta govorio da je vaša temeljna pogreška u tome što podcjenjujete znacenje ljudskog pogleda. Shvatite, jezik može sakriti istinu, ali oci nikad! Netko vam iznenada postavi pitanje, vi cak ni ne trepnete, u sekundi ovladate sobom i znate što je potrebno reci da se sakrije istina, i govorite posve uvjerljivo, i nijedan mišic na vašem licu se ne pomakne, ali jao, istina, uznemirena pitanjem, s dna duše u trenu doleti u oci, i sve je gotovo. Primjecena je, a vi ste uhvaceni!

M. A. Bulgakov

Živio je jednom covjek koji je želio nadici (prevladati) patnju pa je otišao u budisticki hram da nade ucitelja. koji ce mu pomoci.
Upitao ga je: “Budem li meditirao cetiri sata dnevno koliko ce mi godina trebati da prevladam patnju?”
Ucitelj odgovori: “Ako meditiraš cetiri sata dnevno možda ceš za deset godina uspjeti.”
Misleci da bi on to mogao i bolje opet ga upita: A ako meditram osam sati dnevno , koliko ce mi onda trebati?”
Ucitelj ga pogleda I rece: Kada bi meditirao 8 sati dnevno z< 20 godina možda bi prevladao patnju.”
“Ali zašto bi mi trebalo više vremena ako bi dulje meditirao svaki dan?”
Ucitelj:”Ti nisi ovdje da bi žrtvovao svoju radost ili svoj život. Ovdje si da bi živio, da bi bio sretan I da bi volio. Ako tijekom dva sata možeš dati sve odo sebe, a ti umjesto toga meditiraš osma sati, samo ceš se umoriti, neceš shvatiti smisao i neceš uživati u svom životu. Daj sve od sebe, i možda ceš nauciti da, bez obzira koliko dugo meditiraš možeš živjeti , voljeti i radovati se.“

Don Miguel Ruiz

Cesto bih se zamislio nad srcem koje pruza utocishte svima shto dolaze iz pustinje u njegovo svetilishte,a za dvolicnog ostaje zaboravljeno i zapecaceno.
Jednog dana,dok smo odmarali s Njim u vrtu narova,
rekoh mu:
„Ucitelju,ti prashtash i utehu pruzash greshniku i svima slabima i kolebljivima,samo ne licmeru.“
A On rece:
„Dobro si odabrao rijeci svoje kada si nazvao grjeshnike slabima i kolebljivima.Ja im prashtam slabost njihovu tjelesnu i kolebljivost duha.Jer,slabosti ove na njih svalishe njihovi preci ili pohlepa suseda njinih.
Ali,dvolicnog ne trpim,jer on rukom svojom namice jaram bezazlenom i popustljivom.Slabici,koje nazivash greshnicima,kao ptici su bez perja shto ispadaju iz gnjezda.
Licemer je strvinar shto ceka na litici smrt pljena svog.
Slabici su ljudi izgubljeni u pustinji.Ali,licemer nije izgubljen.
On poznaje put,a ipak se smeje izmedu pjeska i vjetra.“

Khalil Gibran

Ja sam takodjer posedovao arhaicnu prirodu, koja je kod mene povezana sa – ne uvek prijatnim – darom da ljude i stvari vidim kakve uistinu jesu. Mogu da dopustim da me obmanjuju odavde do vecnosti kada nesto ne zelim da vidim, a da u dubini duse ipak sasvim dobro znam kako stvari stoje….
Otkrio sam da siromastvo ne predstavlja hendikep i da je daleko od toga da bude osnovni razlog za patnju; da sinovi bogatasa doista ne uzivaju nikakvu prednost nad siromasnim i lose obucenim decacima. Postojali su daleko dublji razlozi za srecu i nesrecu od necijeg materijalnog bogatstva…..
Mozemo da provedemo celi zivot u uverenju kako sledimo vlastite ciljeve, a da nikada ne otkrijemo kako, najvecim delom, predstavljamo statiste na pozornici sveta. Postoje cinjenice koje, iako nam nisu poznate, ipak uticu na nase zivote, utoliko vise ukoliko su ovi nesvesni….
Cesto se desava da su zene koje u sustini ne vole svoje muzeve ljubomorne, i da unistavaju njihova prijateljstva. One zele da suprug pripada jedino njima zato sto mu same ne pripadaju. Srz svake ljubomore jeste nedostatak ljubavi.

K.G.Jung – Secanja, snovi, razmisljanja

Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste,to ne može,jer zavisi od nas Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, bicu ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamjerio nicemu ma šta da je rekao ili ucinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to cinim, makar samo zato da još jednom pomenem covjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom,kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira,ono biva ko zna zbog cega kao ljubav… A ništa ja nisam poklonio tebi vec sebi…

Mehmed Mesa Selimovic