Lepa knjizevnost, duboke misli

Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.

Jovan Ducic

Cudni su cetinari. Bog salje kisu, a njihovo se lisce ne ukvasi, Bog salje sunce, a oni se ne raduju. Bog salje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog salje san i smrt drvecu, a oni se zelene.

Ali kad u udjes u sumu, ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nesto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita covjeka, necujno i nevidljivo pale. I vidis sitne tackice stvrdnute smole koja je, preko noci, u casu crnog mraka, kad ni najblizi sused ne moze da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.

Isidora Sekulic

Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire;
vreme kad se razvaljuje i vreme kada se gradi;
vreme plaču i vreme smehu;
vreme kad se teče i vreme kad se gubi;
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori;
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru.
Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever
ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, a more se ne prepunja;
odatle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se i činiti,
i nema ništa novo pod suncem.


Borislav Pekić

Ne znam vise ko sam i da li iznad ovog poslednjeg budjenja ima jos novih? U koliko sam "ruskih lutaka" i u koliko jezika zatvorena? Pod koliko znakova sam rodjena? Ima li jos zodijachkih skupina sem ovih koje mi poznajemo? Ne znam, ali sam iz svih tih budjenja nesto nauchila. Ma koliko svetova da postoji, samo jedna stvar je vecna. To je radost..."


*****

Svaki miris je neprocitano pismo, ako na vreme ne shvatish sta on radi u tvom zivotu.

*****

Dante i Puskin kazu nam da zivot ima dve polovine.Dante govori o 'sredini zivotnog puta' a Puskin zna da postoji "okuka nasih godina". Nisu nam rekli kada je to.Po mom osecanju to je negde oko cetrdesete godine. Tada covek pocinje da hvata ravnotezu: sto na jednoj strani gubi, na drugoj dobija. I to tako traje sve dok ne prestanete da gubite. A onaj ko prestane da gubi , prestaje i da dobija. Krug se zatvara. Dakle, ne umire se od onog od cega se stari...


Milorad Pavic

Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo tražili — pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nađemo? S pravom je rečeno: "Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše."* Naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao rođenim krilatim životinjama i skupljačima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da — nešto "donesemo kući". Inače, što se tiče života, takozvanih "doživljaja" — ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni naše srce nije tamo — pa ni naše uho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo čovek, u čijim ušima tek što je odjeknulo zvono označujući podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se "šta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo uši i u čudu se, pometeni, pitamo "šta smo to zapravo doživeli? Još više: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg bića — i pri tom, avaj, grešimo u brojanju... Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za večita vremena važi stav "Svako je sebi najudaljeniji"** — za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci"...


Fridrih Niche

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?


Dusko Radovic

Pridji, druzice zivota moga, pridji mi i ne daj da nam tela razdvoji dah snegova. Sedi uz mene ispred ove peci, jer vatra je prijatni dar zime. Pricaj mi o delima starih pokolenja, jer sam vec umoran slusajuci uzdahe vetrova i ridanje prirodnih elemenata. Zatvori vrata i prozore, jer mi dusu rastuzuje da gledam gnevno lice vremena, i srce mi ranjava pogled na grad sto pod snegom sedi kao zena koja dete izgubi... Sipaj ulja u svetiljku, druzice zivota moga, jer hoce da se ugasi, i stavi je pored sebe ne bih li razaznao sto ti noci na licu beze... Dodji s krcagom vina da pijemo i da uspomene budimo.

Pridji, pridji mi, miljenice duse moje, jer vatra je zgasla i skoro da je pepeo prekriva... Prigrli me - svetiljka se ugasila i tama ju je savladala... Evo nam opojno vino vremena oci sklapa... Pogledaj me okom koje san ukrasava... Zagrli me pre nego sto me san prigrli. Poljubi me, jer sneg je jaci od svega osim od tvoga poljupca.


Halil Dzubran

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

„Hodajuci na rukama“, Mika Antic

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumnje što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čoveku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osećanja do pevanja. To je reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na presto, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog sveta u svet nadahnuća i snova. To je primicanje cveta sase šipkovom cvetu i mešanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.
Ako prvi pogled liči na seme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.


Halil Džubran

O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se groznica na njima.
Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!
A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.
Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.
Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.
Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.
Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.
Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.


Isidora Sekulic

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto - ostajemo. Malo - pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast - upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj mashti - upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.


Sarl Bodler u Djavo Perverznosti od E.A. Poa

Ja, koja sam dotle imala brze snove, a spor život, nisam stigla ni da porumenim od stida, a već sam se našla u njegovoj postelji. U tom zagrljaju za nekoliko trenutaka razbolela sam se i ozdravila, ogladnela i nasitila se. Tek potom crvenilo mi obli obraze i slivajući se niz vrat siđe kroz rukave i ja to rumenilo ugledah na svojim prstima... Nada mnom njegov osmeh se rasplinu i odlete na Dunav, a njegova moćna istina uđe u mene kao nož. Pričao mi je ponekad da postoje siti i gladni časovnici kao što ima sitih i gladnih ljubavi, a uveče, čitao mi je naglas u postelji knjige za koje je nepogrešivo pogađao da će mi se dopasti. Išli smo u istu, Sabornu crkvu, ali ja sam sveće palila zimi, a on leti.


Milorad Pavić

Cinjenica da ja postojim potvrdjuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nadjem smisao u padovima coveka, dramaticnim i nesrecnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da ce vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao buduci oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zakljucka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobicajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi zlocesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim cete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravicnom mucenju pokušao veliko cišcenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je ucinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario cišcenje korena života; stavio bih goruce i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, vec da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, vec kosmicki preobražaj. Na taj nacin, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.


Emil Sioran

....i Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara… “ Zauvek?” pitala je uplašeno…
O, ne ,ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naicice cerga tog leta, i to ne Meckari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tužnih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola.
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda necija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolecem.
A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaceš istog casa…
I najzad shvatiti koliko sam te voleo…


Đordje Balaševic

Reci o svecoveku

Leteo sam s vetrom i dremao s kornjacama, i krug se ipak sastavljao.
Ponovno i ponovno ulazio sam u sve kože ljudske, u sve bunde zverske, u sve košulje cvecane, tražeci tuđina, no kad sam držao da sam se udaljio u najdublju daljinu, ja sam se nevidljivim krugom vracao u najbližu blizinu.

Da se sav sneg u šecer pretvori, a sva kiša u malvasiju, gorcina duše moje ne bi bila zaslađena..Da se sva prašina pod nogama mojim u smaragd pretvori, i sve lišce na drvetu u dijamant, bogatstvo moje ne bi se umnožilo...Da mi se laskave reci kažu, sve pocasti ukažu i svi prestoli dadu, ništa ne bi moglo smanjiti žalost moju osim duša, koje bi se dodale duši mojoj, koje bi se slile s dušom mojom, i dušu moju udvostrucile....

U svakom coveku, braco, ima toliko zle volje da se na njemu može sazidati Pakao, i toliko dobre volje, da se na njemu može sazidati Nebo. Neprijatelj priznaje kod neprijatelja ono prvo; majka poznaje kod sina ovo drugo.
Više kapi otrova kaplje iz srca u mozak nego iz mozga u srce.

Ljudi greše ili iz samoljublja ili iz samoprezrenja. Ja cuh ispovest jednog starca na samrtnom odru; ja sam, veli, grešio prvo iz radoznalosti, a potom iz samoprezrenja. Zato sam voleo grešnike svake boje, jer su bili bliski duši mojoj, istoriji mojoj. Uzeti greh na sebe znaci uzeti krst na sebe.

Oraci, istorija beleži dve vrste heroja, naime oni koji žrtvuju svoj život svome idealu i one koji žrtvuju tuđi život svome idealu. Mrska nam je istorija, što beleži i ove druge u heroje, te tako meša cumur s dijamantom.

Od svih cula jezik nije najbolji izrazitelj duše covekove. Kao što sav pas nije u lajanju tako sav covek nije u onome što kaže. Velika je mudrost pronaci coveka iza jezika, i oceniti psa van lajanja.



Vladika Nikolaj Velimirovic

Vrlina ( Filozofski recnik, Volter)

Sta je to vrlina? Dobrocinstvo prema bliznjem. Mogu li vrlinom nazvati ista drugo do ono sto mi donosi dobro? Ja sam u nemastini, ti si darezljiv; ja sam u opasnosti, ti mi pomazes; varaju me, ti mi kazes istinu; zanemaruju me, ti me tesis; ne znam, ti me ucis: bez muke cu te nazvati vrlim. Ali sta ce biti sa osnovnim i teoloskim vrlinama? Neke ce ostati u skolama.

Sta me se tice sto si ti umeren? To je zdravstveni propis koga se ti pridrzavas; od toga ces se osecati bolje, i ja ti cestitam. Verujes i nadas se, cestitam ti jos vise: to ce ti doneti vecni zivot. Tvoje teoloske vrline su nebeski darovi; a osnovne su izvrsni kvaliteti koji ti sluze da te vode; ali one u odnosu na tvog bliznjeg nisu nikakve vrline. Oprezan covek cini sebi dobro, vrli covek cini dobro drugima. Sveti Pavle je bio u pravu kada je rekao da milosrdje ima prevagu nad verom i nadanjem.
Pa sta! zar cemo priznavati samo one vrline koje su korisne bliznjem? Nego! kako mogu priznati druge? Mi zivimo u drustvu; prema tome, za nas nema istinski nicega dobrog sem onoga sto cini dobro drustvu. Usamljenik moze da bude trezven, pobozan; navuci ce mu kosulju od kostreti: pa sta, bice svetac; ali ja cu ga poznavati vrlim tek kada bude ucinio neko vrlo delo od kojeg ce drugi imati koristi. Sve dok je sam, on ne cini ni dobro, ni zlo; on nam ne znaci nista. Ako je sveti Bruno uneo mir u porodice, ako je pomogao u nemastini, bio je pun vrlina; ako je postio i molio se u samoci, bio je svetac. Vrlina medju ljudima je razmena dobrocinstava; sa onim koji u toj razmeni nema nikakvog udela, ne treba racunati. Da je taj svedok bio medju ljudima, svakako bi cinio dobro; ali sve dok ne dodje medju njih, ljudi ce imati pravo sto ga ne nazivaju vrlim: on ce biti dobar za sebe, a ne za nas.

Ali, primecujete vi, ako je neki usamljenik sladokusac, pijanac, ako se prepusta raskalasnosti krijuci to sam od sebe, on je porocan: ako ima suprotne osobine, onda se, znaci, moze smatrati vrlim. To je ono sa cim se ne mogu sloziti; ako ima mane o kojima govorite, onda je vrlo nedostojan covek; ali nije porocan, zao, kaznjiv, u odnosu na drustvo u kojem njegove besramnosti ne nanose nikakvo zlo. Moze se predvideti da ce, ako udje u drustvo, ciniti zlo, da ce biti vrlo porocan; cak je mnogo verovatnoje da ce to bitio zao covek, nego sto je sigurno da ce drugi usamljenik, umeren i cedan, biti cestit covek; jer, u drustvu, mane se mnoze, a dobre osobine se smanjuju.

Stavlja se mnogo jaca primedba: Neron, papa Aleksandar VI, i druga cudovista slicne vrste cinila su dobrocinstva; ja smelo odgovaram da su oni tog dana bili vrli ljudi.

Neki teolozi kazu da se bozanski car Antonin ne moze smatrati vrlim; da je on tvrdoglavi stoicar koji se nije zadovoljavao samo time da zapoveda ljudima, vec je hteo i da ga oni cene; da je sam sebe izvestavao o dobrocinstvima koje je ucinio ljudskom rodu; da je samo iz tastine celoga zivota bio pravedan, radan i dobrocinitelj, i da je svojim vrlinama samo varao ljude; ja onda uzvikujem : ''Boze, podari nam cesto takve ljude!''.

..Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti. I po izrazu patnje na licu kakvo nikad vise nisam vidio, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao. Zbog te zene, jedine koju sam volio u zivotu, nisam se ozenio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome: osjecao sam se poharan, i nisam davao ni drugima sto nisam mogao dati njoj. Mozda sam se svetio sebi i ljudima, nehotice, i ne znajuci. Boljela me, odsutna...

***********************

... Danima i sedmicama sam putovao, da te vidim. uvece sam lijegao pod sumsko drvo, gladan, izubijanih nogu, promrzao od ledene kise i zaboravljao na sve, razgovarajuci s tobom. Koracao sam drumovima bez kraja, uplasio bih se koliko ih ima i kakve su strasne razdaljine na svijetu, da te nisam drzao za ruku, isao uz tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva cekajuci ravan drum, da zatvorim oci, da mi budes bliza i jasnija...



Nisu govorili o svojoj ljubavi nego o tudjoj, a to je isto. Ona je govorila evropske ljubavne stihove, on istocne, a to je isto. Nikad im tudje rijeci nisu bile potrebnije, a to je isto, kao da su izmisljali svoje. Zaklonjeni od vjetra iza kapetanske kucice, ili iza sanduka ili denjkova na palubi, zaklanjali su se i za poeziju, i poezija je tada nasla svoje puno opravdanje, ma sta se o njoj govorilo...



Mesa Selimovic

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...


Mika Antic

Milena,
Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da cine i dobro delo.
Dobrotom najgorih evo ti nekoliko recenica, bez kojih bih umro mnogo tuzniji nego sto jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe, cinio sam sve sto sam mogao za Tvoju i nasu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim. Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu.
Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom. Moleci Te da mi poverujes, ne molim za oprostaj.
Hvala ti i za patnju koja je moju srecu ucinila visom od srece.
Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dusu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja.
Mi smo bili srecni ljudi. Osmehni se, duso!
Petar


Dobrica Cosic

Dugo sam verovao - to je mozda moja verzija verovanja ser Darija Kserksa Kame da postoji cetvrta verzija izopstenosti - da u svakoj generaciji ima nekoliko dusa, nazovite ih srecnicima ili prokletima, koje su prosto rodjene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hocete, bez cvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da mozda ima na milione, milijarde takvih dusa, mozda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajucih; da je, sve u svemu, taj fenomen, mozda, isto toliko prirodna manifestacija ljudske prirode koliko i njegova suprotnost, ali manifestacija koja je, tokom ljudske istorije, bila u ogromnoj meri osujecena nedostatkom mogucnosti. I ne samo time: jer su oni koji cene stabilnost, koji se plase prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli mocan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuce antidrustvene sile, tako da se uglavnom prilagodjavamo, pretvaramo se da nas motivisu vernost i solidarnost koje u stvari ne osecamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lazne koze onih identiteta koji su odobreni pecatom "pripadajucih".

Ali, istina procuri u nase snove; dok smo sami u krevetu (jer nocu smo potpuno sami, cak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bezimo. A u budnim sanjama koja nasa drustva dozvoljavaju, u nasim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuce, drugacije, odmetnike, cudake. Dajemo ogromne novce da bismo, u pozoristu ili bioskopu, gledali ono sto sebi zabranjujemo, ili citali o tome izmedju tajnovitih korica knjige. Nase biblioteke, nasa stecista zabave kazuju istinu. Skitnica, razbojnik, buntovnik, lopov, mutant, izgnanik, delikvent, djavo, gresnik, putnik, gangster, krijumcar, maska: da u njima ne prepoznajemo svoje najmanje zadovoljene potrebe, ne bismo ih iznova izmisljali, na svakom mestu, na svakom jeziku, u svako vreme.


Salman Ruzdi

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi
koji su postali robovi nad svojom sudbinom,
žao mi je svih onih nesrecnika
koji su citavog života pribavljali sebi alibi,
žao mi je onih koji se citavog života slepo drže jednog mesta,
jer nisu za neko drugo...
žao mi je onih intelektualaca
koji misle da su miljenici vlasti,
žao mi je svih onih koji primaju mito od laskavaca,
žao mi je svih onih nesrecnika
koji tudje mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je svih onih koji misle da nešto znace
u ocima onih koji ne znače ništa,
žao mi je svih onih koji nemaju snage da kažu "Ne",
onda kada se ne može kazati "Da",
žao mi je svih onih nesretnika
koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.
Žao mi je onih koji o istini ne znaju ništa.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava vecnost,
žao mi je onih koji idu na premijere,
žao mi je onih koji za trpezom žude za prvim mestima,
žao mi je onih koji su ljubomorni na druge,
koji su tašti i ne mogu se izleciti od oholosti.

Žao mi je onih koji za svoje cutanje misle da je principijelnost.
Žao mi je onih koji celog svog života
nisu smeli da rizikuju,
svih onih kukavica koje drhte nad sobom,
negujuci svoj strah.
Žao mi je ljudi koji misle da ce uspeti na tudju štetu,
žao mi je onih koji mrze ljude sposobnije od sebe...

Žao mi je sebe... Gospode...
Molim te za sve one nesrecnike
koji su sami uzrok svoje nesrece.
Molim te za sebe...


Mirko Kovac

Takva je intuicija provincijalaca! Instinkt provincijskog intriganta ponekad dostize cudovisne razmere, i to, naravno, ima svoje uzroke. On se zasniva na zanimljivom i bliskom medjusobnom poznavanju. Svaki provincijalac kao da zivi pod staklednim zvonom. Uopste nema nikakvih mogucnosti da se nesto sakrije od svojih uvazenih sugradjana. Vas znaju napamet, znaju cak i to sto vi sami o sebi ne znate. Provincijalac, vec po prirodi svojoj, izgleda, mora biti psiholog i znalac srca ljudskog. Eto, zasto se ja iskreno cudim, kada veoma cesto u provinciji umesto psihologa i znalaca srca - sretam izuzetno mnogo magaraca.


Fjodor Dostojevski