Lepa knjizevnost, duboke misli

Jesen - Alfons De Lamartin

Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
pozutelo lisce razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tuzaljka prirode, slicna mome bolu.

Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji puta,
to nemocno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu sume preda mnom zaluta.

Da, jesenski dani kad priroda usne,
u ocima mutnim kriju vise drazi:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju ce smrt crna zauvek da zblizi.

Tako, spreman rubom zivota da bludim,
zalec proslu srecu mojih dugih dana,
ja se opet vracam, i pogledom zudnim
gledam blaga sto mi behu zadrzana.

Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam duznu suzu kraj svog groba dajem:
vazduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sja svim sjajem!

Sada kad bih hteo sve do dna da srcem
iz putira punog nektara i zuci,
mozda vrc gde zivot ispijah sa grcem
moze jednu kaplju meda da izluci!

Mozda ce buducnost opet da pokusa
da mi vrati srecu sto osta bez nade!
Mozda, u gomili, neka strana dusa
shvata moju dusu, i utehu znade!...

Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to zivotu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja dusa, izdisuci sada,
izdahnjuje kao zvuk tuzan i mio.

Prvi poljubac
To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumnje što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čoveku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osećanja do pevanja. To je reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na presto, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog sveta u svet nadahnuća i snova. To je primicanje cveta sase šipkovom cvetu i mešanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.
Ako prvi pogled liči na seme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.

Halil Džubran

"I zauvijek sam ostao gladan ljubavi i pažnje: niko me u životu nije mogao iznenaditi grubošću i uvjek sam je očekivao, a svako me mogao pridobiti pa i prevariti pitomošću, nježnošću, prijateljstvom, pa i kad bih se prevario, opet sam uvijek bio spreman da naletim na isti mamac.”

Meša Selimović

Suton - Zeljko Krznaric

Pada u suton i bježi
ta divna sunčana misao
i kome si dao
i kome si pisao

sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadići duše
kao krijesnice lete i lete

i reci mi da nisi
baš jako odrasla
da živi u tebi jos neko dijete
usne namazane medom
i prvo školsko zvono
pa tako redom

godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo

pa ako ti dodjem ranom zorom
i miris jabuka ti stavim na usne

znat ćeš da je smrt neozbiljna
i samo se šali

znat ćeš da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali.

Postoji ljubav,

Koju ne primjećuješ, zato što ona tako nježno dodiruje našu hladnu svakodnevnicu, da ne bi mogla da je promijeni, sve dok joj ne pružimo ruku.

Postoji ljubav,

Koja vitla kao tornado i poslije koje ostaju samo razbijene mašte i ostaci života.

Postoji ljubav,

Koju čekaš, danima, mjesecima, sedmicama i godinama, a ona nikad da dođe, zarečena na nepostojanje.

Postoji ljubav,

Koja oklijeva da li da pređe preko praga sadašnjosti. Ponekad to i čini. A nekada prosto ostaje u budućnosti. Vrlo često – zauvijek.

Postoji takva ljubav,

Koja bilo da se desi ili ne, mijenja svijest, ruši stijene, čini čudo za čudom.

Ta ljubav ponekad zna jako da boli, a ponekad jako da usreći. Ponekad te vodi, a ponekad je slijepa. Ponekad te i ubije, ali samo da bi se ti ponovo rodio. A ponekad da te i zauvijek pogubi.

Takvu ljubav ne možeš da stvoriš; ne možeš da je tražiš. Prema takvoj ljubavi ne možeš biti ni ravnodušan.

Kada se desi, ti ćeš prosto znati da je to ONA. Znaćeš, da je pred tobom neki novi životni put. Znaćeš, da više neće biti kao prije. Znaćeš, da čak i kad si sam, nećeš biti isti kao prije.

To je prava ljubav – ona koja ostaje. Čak i ako te napusti jednoga dana, jedan dio nje ostaće u pukotinama tvoga srca i s melanholijom te podsjećati na nju.

Ostaje u pogledu i u suzama u očima.

Zato što to samo LJUBAV može.

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti ...

Kao ptica nevidljiva
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad ...

Jer jesen je... jer sve je
prolazno i sve se smenjuje ...

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek..... !!

MOJA TE REČ DOTAKLA .... *** P. Zubac ***

Zabranjeno je plakati… bez da se nesto ne nauci

probuditi se u danu… a ne znati sto ciniti,

biti uplasen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smijati se problemima,

ne boriti se za ono sto zelis,

odustati od svega… zbog vlastitog straha

da ostvaris svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,

ne pokusati razumjeti sto ste sve prozivjeli zajedno,

i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,

pretvarati se pred ljudima… do kojih ti nije stalo,

izigravati klauna… da bi te pamtili,

i zaboraviti sve,, kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog,

biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obavezuje,

ne zivjeti svaki dan kao da je to tvoj posljednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,

da zaboravis neciji smijeh i oci,

sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvaca tvoj,

zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost

i zamijeniti je njegovom sadasnjoscu.

Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge

misliti da je njihov zivot, vredniji od tvog,

ne spoznati da svako ima svoj put i slavu

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu,

ne imati trenutak, za one kojima si potreban,

ne razumjeti da je zivot ono sto daje takodjer i uzima.

Zabranjeno je ne traziti srecu,

ne zivjeti zivot s pozitivnim stavom,

ne smatrati da uvijek mozemo biti bolji

Zabranjeno je zaboraviti da bez ljubavi i srece

ovaj svijet ne bi bio isti...

Zabranjeno je... Meliha Omerovic

Teži da budeš srećan!
Idi smireno kroz buku i užurbanost
i sjeti se mira koji možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima
sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno
i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbjegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima,
možeš postati ogorčen ili ponosan;
jer će uvijek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv,
ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promjenljivim vremenima.
Budi oprezan u svojim poslovima,
jer svijet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da uočavaš vrline oko sebe.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima
i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovo nemoj glumiti ljubav.
I nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima,
ljubav je vječna.
Spokojno primi iskustvo godina,
skladno napuštajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama.
Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dijete svemira,
ništa manje nego što su to drveće i zvijezde.
Imaš pravo biti ovdje.
I bilo ti to jasno ili ne,
nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamišljaš,
i bez obzira kakav ti je posao
i čemu težiš u bučnom komešanju života,
zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja
i porušenih snova, ovo je ipak divan svijet.

Teži da budeš srećan!

Neki moderan čovjek zalutao u pustinji. Nemilosrdna sunčeva žega gotovo ga je ispila. Odjednom ugleda oazu.
- Fatamorgana, - mislio je - igra svjetla i zraka koji me želi zavarati. Približavao se oazi ali ona nije išćezavala. Vidio je datule, travu i stijene iz kojih je izvirala voda.
- To je, razumije se, fantazija gladnoga - razmišljao je - pa, jasno, sad čak čujem žuborenje vode. Halucinacija sluha! Kako je priroda nemilosrdna!
Skapao je u tim mislima i umro.
Sat kasnije našla su ga dva beduina. Reče jedan:
- Možeš li ti takvo što razumjeti? Datule mu rastu gotovo uz sama usta, a on pored samog izvora leži - skapao od gladi i žeđi!
- On je moderan čovjek - odgovori drugi beduin - nije vjerovao.

HALIL DŽUBRAN - BROD U MAGLI

Ispricao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše.
Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan?

Nikad nema onih koje trazis.
Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je , da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano.
Gde ce se zatvoriti taj krug u kom se strast hrani a ne trosi?
‘Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran ni da je umrlo ono sto je proslo. Ali zasto se budi kad mu je najmanje potrebno.
Covjek treba da se odrice svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbjezni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav, da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg zaljenja. Misao je surovo beznadna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo, uvijek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi.
Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi?

Derviš i smrt

Lišće oluji - Zvonimir Golob

Teško je dijelit pjesmu I pjevače:
suza pripada oku koje plače,

bol pripada usni, rijeka moru nekom,
I lišće oluji. Ona je daleko.

Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena
I prazna je ruka, ako nije njena.

Nož pripada rani, uže svome vratu,
Raširene ruke – kazaljke na satu.

Izgubljena ptica,
pripada li jatu?

Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot.
…
Gresiti je prirodno, ali otici i ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba.

Idi kuda te srce vodi – Suzana Tamaro

Talenat jeste osnovna stvar, ali on bez upornog, gotovo satiruceg rada ne vredi mnogo. Kroz citav zivot moja jutarnja molitva bila je ova nasa baletska greda koju sam svaki put doticala kao u transu… No, nije samo tehnika! Treba prodreti u tajne ljudskih osecanja, shvatiti sustine i dubine ljubavi, mrznje, smrti; osetiti najtananije drhtaje prirode i sve ono sto nosi muzika u svom jednostavnom ili slozenom tkivu, otkriti tu muziku u sustanju lisca, u zuboru vode, dahu vetra… I to jos nije sve. treba voleti ljude, zivotinje, ptice i cvece ciji je govor tananiji od onog poezije. Treba odbaciti zavist i mrznju, narocito egoizam, uvek misliti vise na druge no na sebe. Jer, nasa umetnost je davanje, i onaj ko uspe mnogo da da, mnogo ce i primiti za uzvrat…

Prometej u traganju za vatrom – Nada Marinkovic

„…Bilo je lepo slediti svoj put, ne izneveriti…Baciti se preko neba kao duga , zasijati u tami kao munja…U sekundi trajanja obaviti nesto , ne sasvim obicno ; jer zasto se , inace , zivi ? Secao se tih zanosa. Nece ih izdati. Secao se strasti s kojom se predavao svemu sto je radio. Ne, nece izdati.Voleo je tog decaka u magli pred sobom, daleko iza sebe. Voleo ga je kao najdrazu knjigu, kao najsvetliju uspomenu. Ta uspomena je bila plamicak sto je goreo u njemu, i drzao ga. Mozda je njega stosta izdalo , mozda , ali on – on nikada nece izdati ono sto u sebi i drugima najvise postuje – nagon za uspravnim. Mora se verovati. Mora postojati razlog za ucinjeno. Vatru treba preneti dalje , ne sme zavladati mrak…“

Ludi jahaci / Nada Marinkovic

„A ako nešto kažete sa dovoljno žara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vaših reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite šta želite. Nikada ne znate ko vas može cuti. Ili šta, kad smo vec kod toga. Jer nešto možda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogrešna osoba izgovori u pravom trenutku može zazvucati veoma primamljivo…“

Teri Pracet

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da cu sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeca.
druga strana srece.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da cu postati dvostruko ranjivim ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan cas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kuci…

Erih Marija Remark – Doba života i doba smrti

„Zar nije naivno misljenje da je covek ugodno smjesten na zemlji i da je tu njegov pravi dom? Prostranstvo je nasa tamnica. Prostranstvo poseduje nas. Mi ga posedujemo samo koliko moze oko da predje preko njega. A ono nas umara, plasi, goni. Ne osvajamo zemlju, vec grumen za svoju stopu, ni planinu vec sliku u svome oku, ni more vec njegovu gibljivu cvrstinu i odsjaj njegove povrsine. Nista nije nase osim varke, zato se cvrsto drzimo za nju“

„Covjek treba da se odrece svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbezni. Moramo se odreci ljubavi da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja zbog moguceg gubitka. Misao je surovo beznadezna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo. Uvek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi“

M.Selimovic „Derviš i smrt“

Covek veruje da je pao duboko kao nikad i da je sav napor poslednjih dana propao.
Ali ravnoteza se uspostavlja malo brze; podavanje nije vise tako potpuno.
Pakao bi bio nastaviti i gresiti, i protiv moje volje, bez uzivanja. Prirodno je sto dusa odana Necastivom postaje, i bez sopstvenog uzivanja, poslusno orudje prokletstva za drugoga.
Svesno se sluzim ovde, kao i ranije, takvim recnikom i slikama koji impliciraju jednu mitologiju u koju nije sasvim nuzno da verujem. Dovoljno je sto mi ona najrecitije objasnjava jednu duboku unutrasnju dramu. A i psihologija je moze sa svoje strane objasnjavati kao sto mitologija objasnjava izvesne grce mitove … sta mari! Duboko objasnjenje moze biti samo svrsishodnost.
Shvatio sam duboku istiniost reci: „Ko hoce da zadobije svoj zivot, izgubice ga.“ Zacelo, bas u savrsenom odricanju trijumfuje individualizam, a samoodricanje je vrhunac samopotvrdjivanja.
A naprotiv, bas time sto vise volimo sebe zavrbuje nas i potcini Necastivi. Ko bi se usudio da tu govori o oslobodjenju? Od kojih zakona? Kao da porok nije neodoljiviji od svake duznosti!

André Gide

Jednoga dana Ljepota i Ruglo sretoše se na morskome žalu. I rekoše jedno drugom: „Hajde da se okupamo u moru“.
Skidoše se tad i zaplivaše u vodi. Ubrzo potom, Ruglo izađe na obalu, obuče ruho Ljepote i ode svojim putem.
I Ljepota izađe iz mora i ne nađe odeždu svoju, a bi je stid da obnažena hodi te se obuče u ruho Rugla. I Ljepota ode svojim putem.
I još dan-danas muškarci i žene miješaju jedno sa drugim.
Al’ ima onih što ugledaše lice Ljepote, te ipak poznaju njeno ruho. I takvih ima što lice Rugla znaju, te ga čoha ne da skriti od očiju njinih.

Halil Džubran

Možda cu, ako dozvolim sebi,I ja jednog dana naci svoju srecu. Onu divlju toplotu, carobno zadovoljstvo, unutrašnji mir. Možda cu shvatiti da sve ove godine nisu prošle uzalud I da ce mi ono što dolazi doneti više dobroga no što sam slutila.
Olako daješ srce, dete:. Razbice ti ga u hiljadu komadica I ostaviti ga na zemlji da ga drugi gaze u prašini.

Anita Nair – Kupe za dame

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagno umire onaj koji uništava vlastitu ljubav, onaj koji ne prihvaca pomoc.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usudjuje odjenuti u novu boju,onaj koji ne prica sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u ocima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji si nece dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobjegne od smislenih savjeta…….
Živi danas, ucini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

Pablo Neruda

Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni … Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …

Remark – Noc u Lisabonu

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi, a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čujesh njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi…

Suzana Tamaro – „Idi kuda te srce vodi“

Kada bismo svake noci sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da ce sanjati svake noci, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srecan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noci, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noci sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mucne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesrece. I zbilja bi ono (spavanje) pocinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi razliciti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuduje nas znatno manje ngo ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja medutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: „Cini mi se da sanjam.“ Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Blez Paskal, „Misli“, 386