Tajanstvenim stazama duse...

Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti
nego tvoju muziku i igranje.

Ostadoh te zeljan jedng ljetnog dana,
O, srebrna vodo iz tudjega vrela.
To je bilo davno.-
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreca me je srela.
Iz stotinu vrela zedj moja sad pije,
Al' mira ne nadjoh nigdje, jer me nikad
Vatra prve zedji ostavila nije.

Ivo Andric

Da osecam sebe u pogledu trava
I noci, i voda; i da slušam bice
I duh moj u svemu kako mocno spava
K'o jedina pesma, jedino otkrice;
Da osecam sebe u pogledu trava

Kao stara tajna ja poceh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrecem oci daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna poceh ja da živim.

Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto.
U graji, bez druga, sam, kraj pune caše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad pride tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: "Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja covek.

Vladislav Petkovic Dis

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od cistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga cipkastoga tkiva
Moje krpice od tackaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

Daj mi snage
Da volim i kad je teško
Da praštam i kad nemam snage
Da želim i kad nastupe suše
Daj mi snage
Da verujem i kad ne čujem zvona
Da nađem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema...

Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da ćutim i kad bi nešto rekla
Daj mi snage.

Ne zanima me čime se baviš u životu.
Želim znati za čime čezneš i usudiš li se sanjati o susretu s onim za čime tvoje srce žudi.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li voljan da rizikuješ da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova,
zbog pustolovine koja se zove život.

Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge,
jesu li te izdaje u životu otvorile ili i se skpio i zatvorio
iz straha od dodatne boli.
Želim znati možeš li sediti s boli, mojom ili svojom,
a da se ne pomakneš kako bi je skrio ili umanjio ili
sredio.

Ne zanima me je li priča koju meni pričaš istinita.
Želim znati možeš li razočarati drugoga kako bi sebi
ostao veran; možeš li podneti da te drugi optužuju za
izdaju, a da pritom ne izdaš svoju, možeš li biti
neveran i dakle pouzdan.

Želim znati možeš li videti lepotu čak i kada nije lepa,
svaki dan, i možeš li iz nje crpsti život.
Želim znati možeš li živeti s neuspehom,
svojim i mojim, i ipak stati na rub jezera i srebrnom
odsjaju punog meseca viknuti: „Da!”

Ne zanima me gde živiš, i koliko novaca imaš.
Želim znati možeš li ustati posle noći duboke žalosti i
očaja, izmučen i uništen do srži i učiniti što se mora da
bi nahranio decu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospeo ovamo.
Želim znati hoćeš li sa mnom u središte vatre,
a da pri tom ne ustukneš.

Ne zanima me ni gde ni šta ni s kim si učio.
Želim znati šta te hrani iznutra kada sve ostalo
nestane.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i sviđa li ti se vlastito društvo u trenucima praznine.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i vecnosti.

Povlacim se u svoju samocu
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi nocu
od tišine i opasnih snova

Povlacim se,a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nadju kad i njima bude
zakucala samoca na vrata ....

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe...

Gdje najviše smo dali
dobivali smo manje,
al mislili smo - to je
tek privremeno stanje.

Kad gubili smo žvot,
govorili smo: "Neka"
i verovali črsto
da pravi tek nas čeka.

"ja te volim. i to je dovoljno, zasto bi smo morali da se vidjamo