Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

ГРИГОРИЈ СТЕПАНОВИЧ ШЧЕРБИНА (1868-193), РУСКИ КОНЗУЛ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
Жертва благородног чувства
У дипломатску службу царске Русије ступио је са навршених тек 23 године и био један од њених најперспективнијих људи. Изврсно је говорио турски, арапски, албански, јерменски, бугарски и српски језик. Са цариградским, скопским, цетињским и скадарским дипломатским искуством, именован је 1902. за конзула у Митровици. Циљ и његов и новоустановљеног конзулата: да спречи погроме и спасе српско становништво пред арбанаским зулумима. Дочекан је као спасилац, што је он, показало се, и био. Оно због чега је дошао радио је „сувише добро”. Преминуо је од рана задобијених у арбанаском мучком атентату, с леђа, и та „кап руске у мору српске крви на Косову” је, видимо, још жива

Пише: Мишо Вујовић



Стање на Косову и Метохији с краја XIX и почетка XX века скоро је идентично као и данас, сто година касније, у ери мултиетничности, упакованој у рухо хуманизма и демократије у чијем постаменту је маскирано право јачег на силу и насиље. Српски народ је на Космету вековима трпео разне облике терора. Од турских одмазди до зулума арнаутског, који је временом бивао све жешћи, да би кулминирао крајем XIX века. Арнаути су, слабљењем Отоманске империје, почетком прошлог века, видели шансу да своја разбијена и посвађана етничка племена уједине у једну албанску државу на Балкану. Неке моћне државе, као што је Аустро-Угарска, с благонаклоношћу су посматрале насилно мењање етничке структуре и прогон хришћанског становништва на простору Старе Србије.
Владимир Ћоровић бележи:
„Однос снага на Балкану, посебно утицај Аустро-Угарске у Србији и широки утицај обавештајних служби бечке дипломатије међу Арбанасима, везивале су руке српској дипломатији у покушајима да ефикасније заштити своје сународнике у Староj Србији. После смрти краља Милана, најпоузданијег пријатеља Беча у Београду, краљ Александар је покушао да променом спољнополитичке оријентације и јачим ослањањем на Русију скрене пажњу српске јавности, која је била незадовољна његовом женидбом са Драгом Машин.”
Након „Колашинске афере”, напетост између Србије и Аустро-Угарске прерасла је у отворено сукобљавање. Угледни историчар и дипломата Душан Батаковић, пишући о погибији руског конзула Григорија Степановича Шчербине, записује:
„На прелому XIX и XX века, у Старој Србији, положај српског становништва нагло се погоршао. После грчко-турског рата 1897. године, многобројни арбанашки добровољци у турској војсци су фанатизовани панисламском агитацијом. Вративши се кућама наоружани, незадовољни исходом војне и уплашени за своје повластице, окренули су оружје против незаштићене и ненаоружане српске раје.”
Игуман Царске Лавре Високих Дечана, Хаџи Серафим Ристић, забележио је патње косметских Срба у запису „Плач Старе Србије”. У писму турском султану Абдул-Азизу, ређају се арнаутски зулуму над српском рајом:
„Ако се на пут не стане Арнаутима зулумћарима, принуђени смо из земље, која је крвљу наших предака натопљена, и са огњишта наших, селити се... Пећ и Пећка нахија под бичем Арнаута на правди Бога непрестано стење... Побројати зла и неправде само у овој нахији чињене, требало би године да протеку па да се изчисле и Вашем Величанству средством артије на углед ставе, од којих као основ тужбе само ћемо неке побројати, о којима Ваше Величанство ако не у подробности, а оно бар од части свидјенија има.”

ПРОНИКНУО У КАРАКАЗАН

Отац Серафим, архимандрит дечански, у дефтеру турскоме султану записује злочине арнаутске. На стотине примера пљачки, отмица девојака, насилних обљуба, пленидбе имовине, убистава... Наводи да су писма Порти Цариградској и раније слата, али одговора није било. Злочини су се само множили, констатује отац Серафим, наводећи да ће доказе о злочинима доставити посланствима европских великих сила.
Почетком прошлог века, потресне извештаје са Космета слали су великани Јован Дучић, Бранислав Нушић, Милан Ракић, Владимир Ћоровић. Као и данас, све очи су биле упрте у моћну заштитницу малих словенских народа — Русију, која, да би извршила притисак на Порту, поред конзулата у Скопљу и Призрену, 7. маја 1902. године отвара конзулат и у Митровици.
За конзула у Митровици постављен је Григориј Степанович Шчербина, један од најперспективнијих младих руских дипломата, експерт за ужарена балканска питања. Иако тек закорачио у четврту деценију живота, рођен 1868. године, иза себе је већ имао завидно дипломатско искуство, Цариград, Скопље, Цетиње, Скадар.
Григориј Степанович Шчербина је, по завршетку гимназије у родном Чернигову, дипломирао на Лазаревској академији за оријенталне језике. Као један од најбољих дипломаца, примљен је Mинистарство иностраних послова царске Русије. Изврсно је говорио турски, арапски, албански, јерменски, бугарски и српски језик, што га је препоручило за дипломатску службу у руском посланству у Цариграду, где на дужност ступа 1891. са тек навршених 23 године живота.
Григориј Степанович Шчербина од првог тренутка на служби у Цариграду покушава да одгонетне тајне балканског караказана, марљиво изучавајући културу и историју балканских народа. Занимају га прилике у поробљеним словенским земљама, поготову у Старој Србији (Космет и Македонија). Две године касније (1893) Шчербина је постављен за секретара конзулата Русије у Скопљу, одакле је деташиран за посланика на Цетињу. Године 1896. био је постављен за вицеконзула Русије у Скадру, одакле је Министарству у Петрограду слао исцрпне извештаје о Арбанасима, чија је национална експанзија, као и данас, била у пуном замаху.

ДОЧЕКАН КАО СПАСИЛАЦ

Иса Бољетин, пљачкаш и разбојник, даје „ бесу” да ће свакоме ко изнајми стан руском конзулу запалити кућу. Претње арбанашких екстремиста уродиле су плодом. Крајем августа 1902. године, Иса Бољетин организује демонстрације у Митровици. Пред разулареном и наоружаном масом Шчербинина претходница и лична пратња, са стварима, спасавајући живу главу, из Митровице уточиште налази код руског конзула Машкова у Скопљу. Српска дипломатија је искористила овај инцидент да изврши додатни притисак на Порту, захтевајући разоружање Арбанаса или наоружавање Срба. Србија је уз руску добила и француску подршку, што је Порту натерало да пошаље злогласног Хилми пашу, да спроведе „ козметичке реформе”. Генерал Сава Грујић, у писму званичном Београду, наводи:
„Српски народ на Космету Шчербинин долазак очекује као озебао сунце.”
Плашећи се за Шчербинину безбедност, званични Петроград одуговлачи његов долазак у Митровицу и захтева протеривање са Космета главног коловође антируских демонстрација Исе Бољетинца. Иса Бољетинац, како бележи митровачки учитељ Милан Николић, „свечано је, са оружјем, испраћен у Цариград, што је отворило пут доласку Григорија Степановича Шчербине у Митровицу.”
Руски конзулат у Митровици званично је отворен 7. маја 1902, Шчербина је стигао 26. јануара 1903. На железничкој станици у Косовској Митровици, приређен му је величанствен дочек. Младом конзулу добродошлицу је пожелео и Бранислав Нушић.
Албански прваци иако упозорени од турских власти, нису скривали отворено непријатељство према руском конзулу. Са скупова тзв. арбанашких зборова, упућене су отворене претње. Долазак руског конзула за Србе је значио какву-такву заштиту. Одушевљење је било помешано са страхом од арбанашке одмазде.
Конзулово присуство довело је до обнављања културног живота у Митровици. По први пут у митровачкој основној школи прослављена је школска слава на празник првог српског светитеља и просветитеља Св. Саве. Почасно место на тој светковини припало је Григорију Степановичу Шчербини, младом дипломати који је поносно носио своју козачку униформу.

МУЧКО РАЊАВАЊЕ, С ЛЕЂА

Истовремено, до тада завађени албански фисови дају „бесу” код Муратовог турбета да, у циљу спречавања реформи, нападну Вучитрн и Митровицу. Руски конзул Шчербина је проглашен најодговорнијим за реформе Цариграда и протеривање Исе Бољетинца. Шчербина, преко руског конзула Мошкова, захтева од Порте да спречи упад Арбанаса у Вучитрн.
Међутим, 29. марта, Арбанаси нападају и с лакоћом улазе у град Војиновића. Како је Браниславу Нушићу сведочио један од разоружаних заптија, „Арбанаси су најпре похарали цркву Св. Илије, растерали погребну поворку, преметнули ковчег с покојником, и наставили да шенлуче и пљачкају по Вучитрну. Шчербина обавештава Мошкова да Арбанаси спремају напад на Митровицу. Митровачки Срби, уплашени да турска војска неће бранити град, траже оружје и заштиту од Шчербине. Хилми паша, на Шчербинино инсистирање, поставља један пешадијски пук на Баиру према Свињарима, како би предупредио напад на Митровицу. Порта из Солуна шаље појачање од шеснаест батаљона.
По Владимиру Ћоровићу, напад на Митровицу почео је 30. марта 1903, а Саид-беј, командант одбране Митровице, морао је да стреља неколико низама (војника Арбанаса) који нису желели да се супротставе својим побуњеним сународницима. Турци су под оружјем имали 300 војника, наспрам 2.000 побуњеника, али су нападачи након прве топовске паљбе натерани на повлачење.
Руски конзул је цело време на коњу, у козачкој униформи, обилазио предњу линију одбране, бодрећи бранитеље да не посустану. У извештају својој влади Шчербина наводи да „Арнаутски губици нису тачно одређени, јер су они однели са собом мртве и рањене. На бојишту је остало 63 лешине, које су одмах сахрањене.”
Очекујући нови напад, Григориј Степанович Шчербина је са неколико турских официра и полицајаца наставио да обилази положаје. На железничкој станици, код складишта муниције, стражар код барутане, Ибрахим Халит, слеђа је са два куршума покушао да убије конзула. Један куршум је у раме ранио Шчербину, други је погодио војника из пратње. Иако рањен, конзул је Ибрахиму Халиту обећао милост ако призна стварне мотиве напада на њега. Атентатор се бранио тврдњом да је у питању лична освета, због погибије брата у окршајима претходног дана.
Вечерње новости извештавају да је српски народ са запрепашћењем примио вест о рањавању руског конзула. Српска влада у Митровицу шаље чувеног хирурга др Суботића. Из Скопља стиже султанов лекар Калибров, који за разлику од доктора Суботића даје оптимистичке прогнозе.
Вечерње новости извештавају да је целокупна Порта због овог догађаја била на ногама. Ферид паша је у име султаново руском посланику у Цариграду, уз велико извињење, пружио најенергичнија уверавања о спремности Порте, „да починиоце казни, и у потпуности среди стање у косовском вилајету, што је изричито султаново наређење.

ОПРОШТАЈНО ПУТОВАЊЕ

Владимир Ћоровић бележи да тешко рањени Шчербина није клонуо духом. Често је збијао шале на сопствени рачун, говорећи између осталог „да код Господа иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у свеце, ако погине од Арбанаса”. Са болесничке постеље, преко српског конзула у Скопљу Куртовића, послао је захвалност Краљу Александру и Влади Краљевине Србије на пажњи и старању. Бројне угледне личности су га бодриле и храбриле да оздрави, а поред постеље бдели су најбољи турски, српски и руски лекари.
Међутим, 10. априла у 1:15 часова, са тек навршених 35 година живота, упокојио се конзул царске Русије Григориј Степанович Шчербина. Скоро да није било гласила у Европи које на насловној страни није објавило ту вест о смрти храброг руског дипломате:
„... Пао је у борби за крст часни, испустио је своју паћеничку душу после вишедневних мука, страдао је за свето православље и слободу народа српског. Син моћне Русије положио је главу на Косову, штитећи и бранећи неослобођену браћу и у име цара самодршца, у име силе отаџбине своје. Смрћу својом засведочио је љубав и бригу свога господара за неослобођену браћу нашу, смрћу својом још је више везао два једнокрвна народа, српски и руски. (...)”(Вечерње новости,број 87)
Тохолка, руски вицеконзул у Призрену, како наводи Душан Батаковић, изјавио је да је Шчербина био срећан што му се дала прилика да погине за своју браћу.
„Воз са његовим ковчегом дуж целе пруге од Митровице до Скопља, седишта Косовског вилајета, косовски Срби су у великом броју дочекивали на успутним станицама, у Вучитрну, Приштини, Феризовићу (Урошевац). Српски прваци и ђаци су улазили у воз у држали помен над одром Шчербине. Број Срба који су у Феризовићу хтели да уђу и одају почаст Шчербини, био је толико велик да је турски командант забранио улазак у вагон, сматрајући то церемонијалном појавом са политичком позадином. У Скопљу су његово тело дочекала 24 српска свештеника. Уз његов одар је бдио јеромонах Арсеније из келије Св. Јована Златоустог у Светој Гори. Г. С. Шчербина је сахрањен у родном Чернигову 26. априла 1903. године “, пише Батаковић.
У Београду и широм Србије служени су парастоси великом пријатељу и заштитнику, чија је смрт је у политичким круговима брзо потиснута у заборав новим крвавим догађајима на Балкану. Један други конзул, хроничар косметске драме, Владимир Ћоровић је записао, а захвални Срби, отржући од заборава сећање на великог пријатеља, уклесали на споменик Шчербини, откривен на Митровдан Љета Господњег 2007:
„Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку.”



***

Опомена
„А бит ће, можда, још крвавих ратова ради тога знаменитог педља земље. Јер, тко буде имао Косово, онај ће бити господар Балканскога полуотока.”
(Вјекослав Клаић, „ Слике из славенске повијести“, 1903)

Тужна срећа
Још пре доласка на место руског конзула у Митровици, Шчербина је јавно говорио о зулуму над „српском рајом”, обећавајући да ће свим расположивим средствима настојати да заштити српско становништво. Даровити дипломата, правдољубивом одважношћу је од првог тренутка је игнорисао упозорења на опасност од албанске одмазде. Једном приликом је Браниславу Нушићу, српском конзулу и славном писцу, рекаo:
„Нисте ви Срби те среће да ја страдам. Моја би смрт вама донела слободу.”

Кап
Један други конзул, хроничар косметске драме, Владимир Ћоровић, поводом атентата и трагичног исхода за Шчербину, записао је: „Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку.” Отржући од заборава сећање на великог пријатеља, захвални Срби су на споменик Шчербини, откривен на Митровдан Љета Господњег 2007, уклесали управо те речи.



[You must be registered and logged in to see this link.]

КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ И КРАЉИЦА ТЕОДОРА
Као ножем у млеко
У тај је вир све своје повукла. У том је виру своју љубав, своје стрпљење, трпљење, сву своју скромност удавила. Испливао је Душан. Њен млађи син. Олуја њене душе. У њему сав њен скривани гнев. Чист пркос и огромна снага. Да се људи не стиди и Бога не плаши. Да на свог оца не личи. Читав свет да покори и пред своје ноге простре. Таквог га је родила. Направила. Силног. Против света и против Стефана – богобојажљивог, остављеног, вечито тужног и увек изиграног, за све с овог света изгубљеног, свог господина мужа. Сада је поново могла да покуша да га воли. На његов тих и постојан начин. Лепо, лако и некако узгред

Пише: Милена З. Богавац


То с Тобом, Теодоро, могла је бити сама срећа. Срећа сама. Дар Божји име ти значи, све с тобом могло је бити дар, од Бога вишњег. Али... Није он. Није он, Стефан, могао да види срећу.
Од свих најтужнији, власник све невоље, краљ тужног, невољног, невољеног, Стефан, није могао то да види. Очи су му, тамне, дубоке, увек у свему гледале мрак. Очи су му, Теодоро, биле провалија. Бездно. Тмина. И ти си, кротка, увек сама, само склизнула доле... Тамо. Где никад ништа присно... Где никад ништа топло, од Бога просто, ко чиста љубав даровано, није се срушило, никада није. Никада ништа просто. Опрости, Теодоро!
„Ко није умео бити сужњем, умети неће да буде Краљ.” Том га је реченицом, отац испратио, по први пут. Мајке се не сећа. „Краљевима нису потребне мајке. Очеви су им потребни мање. Ко није оцу одрубио главу или бар круну с главе – тај није знао како да постане Краљ.” Затим следи смех.
Тим му је смехом, отац његов, Стефан Урош Други Милутин, одговорио на питање: ко ми је мајка?
„Нико, сине мој. Краљевима нису потребне мајке.”
„Ко ме је родио, Благочастиви?”
„Моја сагрешења. Према ближњима, пред Вишњим. Ја сам те родио. Да би ми дошао главе, сине. Да би својим смртним грехом откупио моју смрт.”
Сувише. Не мисли! Одбиј! Склони! Мисао та нека никад не слети, никад за твоје огромне очи, никад у твоје црне, не! ... Отерај је као птицу. Сову. Ону што не спава. Што ноћу лови а дању слути, хучи, најављује скору смрт.
Волео би да може.
Волео би да је могао да има више времена са својим оцем. Волео би да су могли још који пут о томе, сами. Волео би да га тог дана његов помало отац, а више краљ, није од себе послао. Далеко. Од свега блиског. Од себе, заправо. Само од себе. Краљ Стефан Урош Други Милутин отерао је најстаријег сина од себе. Све друго, сви други били су небитни. Дечак, Стефан Урош Трећи, чупав, мусав, таман, очију као угаљ – црни угаљ, какав рудари Саси ваде са дна ждрела земље, из пакленог огња; очију тамних; крило гаврана, ноћ – тај дечак је само њега имао. Само је њега, свог оца, волео у присуству само једног сведока.
„Господе, Боже?!...”
Тако је отишао. С тим питањем. Мали, храбри Стефан. У земљу страну и чудну. Сумњивих обичаја, променљивих граница, вере још сумњивије. Јесте. Тамо је био. Прогнан, проклет, далек од свега познатог, драгог, блиског. Близу необичним људима. На двору којим влада сурови Ногај, избријан, оштар, преплашен као бритва, гладак, љигав, ужасан и смешан татарски кан.

СЕЋАЊЕ НА НЕПОЗНАТО

Прошле су године. Да је имао мајку, заборавио би матерњи језик. Да је имао оца, заборавио би његове речи. Да је имао дом, јахао би ка њему брз као муња. Али, Стефан се свега сећа. И штеди свог црног, ситног а снажног коња. Никуда не жури.
Нико га никуд не зове. Одлази себи у госте, тамо га нико други не чека. Краљевић Стефан и његова пратња полако јашу ка Западу. Залази Сунце. Доле, негде дубоко, чује се како жубори река. Мала. Поток. Поточић. Брз и дрзак, бистар. У свом звонком жуборењу постојан, као сећање. На људе, земљу, језик и мајчинску љубав, коју не познаје. Одакле извире сећање на све оно што не познајеш?!
Тако малена река, помисли, а тако дрско брза и бистра. Бистрица, даје јој у себи име. Бистра – бистрија – многобистра – Бистрица. Игра се речима, српским, што му жуборе бистро у грлу. Осећа бујицу. Лед му се под брадом отапа, пролеће, речи ће потећи. Речи на матерњем Стефана Уроша Трећег без мајке, однеће све. Преплавиће и опрати године ропства на татарском двору, превалиће даљину и спојити, као што река спаја извор и ушће. Леп поглед, одавде...
Ово је добро место, помисли Стефан. Узвишено, равно и травно. Лежи на највишем, сачињено сваким дрвећем, многогранато и многоплодно, а одасвуд теку најслађе воде и извиру велики извори. Боголепо, многочудно. Овде ће провести ноћ. И ту, на том месту, очију широм, Стефан слуша жуборење Бистрице у свом грлу. Стефан лежи, гледа у тамно, звездано.
Не спава. На очи му се, црне и сјајне, ко пролећно небо над његовом главом – на којој тек помало, тек, тек мало, ко трава испод снега, тек, ето толико косе расте – на очи му се црне и сјајне, ко пролећно небо, спустио сан. Није спавао. Сањао је. Будан. Светог.
Кажу да је сан лажа. Кажу: Бог је једина истина.
Стефан је Светог сањао будан.
Није сањао.
Јутро. Као ножем у млеко. Бљесак. Краљевић још увек не спава. Први му се ужарен Сунчев зрак зарива у зеницу. То боли!
– Краљевићу, зар сте још будни?
– Које је ово место? пита.
– Ово је место звано Дечане. Област хвостанска... Чујете? Пева кос. Код куће смо. Скоро сасвим код куће. Док се Сунце попне, већ ћемо бити у Неродимљу. Кад сенке на друму нестану, стићи ћемо на двор Вашег оца.

ОЧИ ЗА ДРУГИ СВЕТ

Јутро. Као ножем у млеко. То просто боли. Опрости, Теодоро!
То с тобом, Теодоро, могло је бити сама радост. Радост сама. А једина сама ипак си остала ти. Није он. Није он, Стефан, могао да те види. Очи су му, тамне, дубоке, увек гледале у неки други свет. Очи су му, Теодоро, биле рупа у небу. Сјај. Бљесак. Као када се први сунчев зрак одбије о сребро. Крст. И ти си, нежна, увек добра, само нестала, горе... Тамо. Где никад ништа јасно. Где никад ништа мило, човеку драго, као жена – као, тек, тек ето толико: жена, није залутало, никада није. Никада ништа смешно. Смеши се, Теодоро!
И смешила се. Увек се смешила. Кад год би, макар на трен, укрстила поглед с погледом свога мужа. Покушавала је.
Била је страсна, па хладна. Блиска, па онда далека. Храбра, па сасвим преплашена. Верна њему, верна једино Богу. Покушала је све. Господе, Боже! ... А онда је, напокон, одустала. Када је Душиц, њихов старији син, још дечак, испустио душу, она је и без своје остала. Када је стало његово срце, њено се сломило. Куцало је, уистину, брже и дубље него пре, али је било напукло. Кроз те је пукотине отекла и сва она љубав за њеног мужа. Стефана Уроша Трећег Далеког. Стефана Трећег Јадног. Стефана Трећег Прогнаног. Слепог. Мусавог. Нејаког. Није га више волела. Он, његов син, њено тело, смрт, ропства и сјај, плакања, смех, све је постало исто. Стопило се у исто. У мрак.
Још се само чинила кротком. Само се чинила драгом. Смешила се, кријући иза осмеха бес. Огроман. Оштар. Гласан. Свепродирући, свепрождирући. Као кад заријеш зубе у усну, осетиш укус сопствене крви, као у сну када удараш, удараш а твоје руке немају снаге, као када се земља тресе, када се сручи киша, кад гласно плачеш, кад ти се тело кида и када уместо речи из твојих уста излећу крици. Као страшне ноћне птице. Као кад мирна површина реке негде дубоко скрива вир.
У тај је вир Теодора све своје повукла. У том је виру своју љубав, своје стрпљење, трпљење, сву своју скромност удавила. Испливао је Душан. Њен млађи син. Олуја њене душе. У њему сав њен скривани гнев. Чист пркос и огромна снага. Да се људи не стиди и Бога не плаши. Да на свог оца не личи. Читав свет да покори и пред своје ноге простре. Таквог га је родила. Направила. Силног. Против света и против Стефана – богобојажљивог, остављеног, вечито тужног и увек изиграног, за све с овог света изгубљеног, свог господина мужа. Сада је поново могла да покуша да га воли. На његов тих и постојан начин. Лепо и лако и некако узгред. Између невоље и несреће. Злог и горег. Тако да њена љубав за њега буде невидљива.

ОНО МАЊЕ СУРОВО ОД ЉУБАВИ

И смешила се. Још се смешила када га гледа, кријући сузе које Стефан, као ни њен осмех, сунчев сјај, пркосно лице свог сина, није могао да види.
Зашто у очи, око моје? Зашто не ниже? Право у груди. У срце право. Зашто у очи, Оче?
Волео би да може. Волео да може то да га пита.
Волео да може да га воли, онако, као оног дана, далеког дана, јединог дана када су разговарали, он и Милутин, као отац и син. Стефан Урош Други и Трећи, на дан растанка, кад му је уместо руке понудио вечити рат. Сурова правила игре. „Ко није оцу одрубио главу или бар круну с главе...” Чудна љубавна прича... „Да би својим смртним грехом, откупио моју смрт.” Волео би да не мора. Да му се вид очињи изгубљен никада не врати. Волео би да не види... Па ипак, њене очи су сјајне. Хаљина коју носи је плава и Стефан, ослепљен, то ипак некако зна. Волео би да не зна. Да нико не зна његову тајну. Да нико не зна то да он зна...
То с тобом, Теодоро, нема никакве везе. Све то са тобом могло је бити љубав, али... Није он. Није он, Стефан, могао никог да воли. Волети значи убити. Згазити. Задавити. Поразити. Протерати. Отерати. Одрубити. Наредити. Ослепети. Ужареним ленгеном право у зеницу... Као ножем у млеко. Као када се земља тресе, када се сручи киша, кад гласно плачеш, кад ти се тело кида и када уместо речи из твојих уста излећу крици. Као страшне ноћне птице. Волети значи ловити у мраку и слутити скору смрт. Остати постојан као сећање на оно које не познајеш. Сањати будан. Не сањати. Превалити даљину и спојити.
То није просто. Опрости, Теодоро!
Све то са тобом другим би именом назвао. Многолепим. Богочудним. Добролепим. Мање суровим. Јер све је, Теодоро, мање сурово него љубав.


***

Моћ недореченог
Краљ Стефан Урош Трећи Немањић (владао 1321-1331), познат под именом Стефан Дечански, једна је од најтрагичнијих фигура српске историје. Његов отац, краљ Милутин, наредио је да га ослепе, а син цар Душан Силни досудио му је смрт дављењем. Историчари не знају поуздано ко му је била мајка. Према једној верзији, рођен је у Милутиновом браку са бугарском принцезом Аном Тертер, према другој родила га је ћерка севастокатора Јована Анђела. Буран љубавни живот Стефановог оца Милутина оставља простора за многа нагађања, па поједини извори као Стефанову мајку наводе Јелену, Српкињу властелинског порекла. Велики део свог живота, Стефан Дечански провео је у изгнанству. Одрастао је међу Татарима, као талац на двору кана Ногаја, а након што се вратио и подигао буну против оца (1308), ослепљеног су га послали у Цариград, код цара Андроника, Милутиновог таста и оца његове последње супруге, краљице Симониде.
Након очеве смрти, Стефан се вратио у Србију и устоличио као краљ, победивши бројне претенденте на Милутинов престо. Недуго пре тога – верује се да је то чудотворно дело светог Николе – повраћен му је вид. Григорије Цамблак, учени монах, писац Житија Стефана Дечанског, наводи како је овај светитељ и владар имао приказања светог Николе у свим важним тренуцима овоземаљског живота.
Стефанова задужбина, манастир Високи Дечани на Косову, право је ремек-дело средњовековне уметности. Енглески путописац Ивенс назива их „најплеменитијом грађевином на Балканском полуострву”, а Милан Кашанин „круном нашег црквеног градитељства”. По својој славној задужбини, владар је добио и име: Стефан Дечански.
Као младић, Стефан Дечански био је ожењен бугарском принцезом Теодором Смилец. О овој жени не зна се много, иако је била мајка првог српског цара, Душана Силног. У браку са Дечанским, родила је и сина Душица, који је преминуо у Цариграду, за време њиховог изгнанства.
После смрти краљице Теодоре, Стефан Дечански оженио се Маријом Палеолог, ћерком Филипа Таренског, рођаком цара Андроника.
Сматра се да је овај брак склопљен из строго политичких разлога, па је интересантан податак да је млађа ћерка Стефана Дечанског и Марије Палеолог добила име Теодора.
То је историја. Све остало су, овде, питања белетристике.

РИГА ОД ФЕРЕ (1757–1798), ЧУВЕНИ ГРЧКИ РЕВОЛУЦИОНАР И ПЕСНИК, СКОНЧАО У ВОДАМА БЕОГРАДСКОГ УШЋА ПРЕ ТАЧНО 210 ГОДИНА
Жежена чежња за слободом
Богат и образован, имао је само двадесет година када је у завичајној Тесалији, у изнудици, убио неког важног Турчина. Умакавши потерама, обрео се најпре на Олимпу, потом на Светој гори, у Цариграду, Букурешту, Крајови, Бечу... Надахнут револуционарним и слободарским идејама, веровао је у заједничко ослобођење балканских хришћана из ропства под Турцима. Веровао и чинио све да се до тога дође. Ухапсила га је аустријска полиција у Трсту и изручила Турцима у Београду. Његове последње речи биле су: „Ја сам посејао богато семе. Долази час када ће моја земља брати славно воће”

Пише: Бранислав Матић


„Први пут га је угледао пред само подне, 9. маја 1798, са палубе брода који је, из Беча, пловио ка Београду. Почињао је тринаести дан пловидбе, а брод је био необичан као и његови путници. Рига од Фере је стајао на палуби већ навикнут на окове око руку и ногу, носио их је готово пет месеци, и окретао се ветровима који су на велику реку, из својих прапостојбина, наносили мекоту пролећа. Није био сам: око њега су, као и обично, била три стражара. Рига је стајао, стражари су седели. То је била добро смишљена сразмера: један затвореник а три стражара, на том броду који је из једне царевине, Аустро-Угарске Монархије, превозио у другу царевину, турску империју, осам ухапшеника. Ови ухапшеници ваљало је да безбедно путују, безбедно стигну, а онда, исто безбедно, буду кажњени.”
Тако су – према књижевној реконструкцији Светлане Велмар-Јанковић – изгледали последње путовање и долазак у Београд Ригаса Фереоса (1757–1798), славног грчког револуционара и песника цинцарског порекла, и његових седморице сабораца. Аустријска полиција ухапсила их је шест месеци раније, децембра 1797, у Трсту. Затекли су се ту на путу из Беча ка Венецији, одакле је требало да се бродом отисну ка својој отаџбини, Грчкој, у намери да најпре тамо, потом и на целом Балкану, подигну ослободилачки устанак против Турака. Безмало пола године трајала је опсежна бечка истрага о припреманој балканској национално-ослободилачкој револуцији, а онда су Турцима, у Београд, испоручени и ухапшеници и сви налази: списак чланова „завереничког удружења”, идеолога, помагача, приложника новца и другога, мрежа оних који су их на просторима Грчке чекали. Све.
Београдски кајмакам Осман-паша је у раним поподневним сатима деветог мајског дана примио целу пошиљку, „на потпис”, по доставници тако рећи. Осморицу окованих и сандуке са „доказним материјалом”. Затвореници, грчки родољуби, изручени од европске и хришћанске царевине азијској и исламској, спроведени су од пристаништа до Куле Небојше.
Данас знамо да су ти наоружани мрки стражари с турбанима на главама и то звецкање ланаца, док се преваљивало стотинак метара раздаљине, били као последња пратња на сахрани која никада неће бити одржана.

БЕКСТВО НА ОЛИМП

Рига је рођен вероватно 1757. у тесалијском градићу Велестино, баш тамо где се некада налазила античка Фера. Та два имена родног места, из два времена и два света, постаће и део његовог личног имена. Представљао се, и прославио, као Рига Велестинац и Рига од Фере. Потицао је из богате цинцарске породице, што припадници тог малог романског етноса и данас с поносом истичу. Он сам, међутим, сматрао је себе грчким родољубом.
Сходно богатству своје породице, стекао је добро образовање. Био је веома млад када је постао учитељ у Кисосу. Шкрте и расуте хронике не наводе детаље, али се зна да је имао двадесет година када се сукобио са неким важним Турчином и убио га.
Част? Жена? Непокорност?
Умакао је потерама и обрео се на обронцима Олимпа, где га примају у војничку скупину Спире Зере. Не зна се колико се ту задржао. По свој прилици убрзо, пут га је одвео на Атос. Козма, игуман Ватопеда, отвара пред њим двери. Видимо га, затим, у Цариграду. Секретар је фанариота Александра Ипсилантија. Стоји крај каменог прозора окренутог ка мореузу, дуго загледан у даљину; стихови које тада пише још немају онај жар жежени по којем ће остати упамћен, али нису лишени извесне вештине.
Хронике, потом, региструју његово присуство у Букурешту: „Вратио се школовању, научио још неколико језика, постао службеник влашког кнеза Николаса Маврогенија. Када је избио Први руско-турски рат 1787–1792, био је задужен за инспекцију војске у Крајови. Ту је постао близак пријатељ Османа Пазваноглуа, против султана побуњеног видинског паше, кога је спасао од Маврогенијеве освете...”
Књижевно подешена оптика поменуте српске књижевнице овако види Ригу од Фере из тог времена:
„Знања су му била многа и различита. Познавао је не само старе грчке него и нове италијанске и немачке писце, бавио се не само филозофијом него и географијом, не само историјом него и војном тактиком. Изнад свега, музиком и поезијом. Био је пажљив слушалац и сјајан говорник, знао и да се покорава и да води. Био је, ето, опасан.”
У то време Рига од Фере долази у додир с идејама Француске револуције и надахњује се њиховим национално-ослободилачким потенцијалима. На тим основама, поново је оживео његов борбени сан о заједничком устанку и ослобођењу православних народа под Отоманским Царством. Био је веома вешт у придобијању угледника за своје идеје. Сретао се са грчким епископима, побуњеничким вођама, припадницима неких утицајних тајних друштава чија је идеологија и акција била уткана не само у поредак света који се управо рађао, него, све више, и у живот самог Риге од Фере. Доушници барем три царске тајне службе јављали су како често залази, касно увече, у куће француских дипломата, а дању, иза поднева, у метежу трговачких четврти и дунавског пристаништа, одржава бројне састанке.

У СРЕДИШТУ МРЕЖЕ

После смрти кнеза Маврогенија, Рига од Фере неко време у Букурешту ради, званично, као преводилац у француском конзулату. Његово тајно револуционарно и национално-ослободилачко удружење „Филики Хетерија”, изгледа, већ у то време имало је велики број веома способних припадника, организованих у концентричне кругове и мреже.
До самог подизања оружаног устанка, међутим, требало је припремити још много тога. Више извора наводи да Рига од Фере, иако под вишеструком присмотром, мирно пакује своје ствари и 1793. из Букурешта путује у Беч (I. C. Bolonachi: Hommes illustres de la Gréce moderne, Paris 1875; E. M. Edmonds: Rhigas Pheraios, London 1890; Rizos Neroulos: Histoire de la révolution grecque, Paris 1829). Управо тамо, у Бечу, где је живела и велика грчка колонија, требало је довршити идеолошко-пропагандну, финансијску, логистичку и политичку припрему устанка. И до данас је остало отворено питање: да ли је Рига од Фере заиста веровао да су се баш тада национално-ослободилачки циљеви грчког и других балканских хришћанских народа поклопили са стратешким интересима сва три пола тадашње Европе – са револуционарном Француском, са Аустро-Угарском, са Русијом? Или је ипак, како сугеришу други, своје деловање синхронизовао са само једним од њих (револуционарном Француском)?
Извесно је, пак, да је у Бечу он развио веома јаку активност.
„Уређивао је грчке новине Ефемерис. Направио је и штампао програмску мапу Велике Грчке (Харта), која је обухватала и Константинопољ. Конципирао је устав слободне Грчке. Објавио је велики број памфлета који су се ,ширили попут пожара’: ,Декларација и правима човека и грађанина’, ,Нови политички устав’, ,Становници Румелије’, ,Мала Азија’, ,Егејска острва’, ,Кнежевине Влашка и Молдавија’...”
Боље је живети један сат као слободан човек, него четрдесет година као роб! кличе Рига од Фере у својој чувеној песми Туриос.
Синови Грка, устаните! пева он у својој грчкој верзији Марсељезе, коју ће цитирати и додатно прославити Бајрон.
У Убојној песми, насталој у Бечу 1796. и намењеној балканским хришћанима, бодри Рига:
Упалите један пламен широм Турске,
да захвати све, од Босне до Арабије!
Већ следеће године, наводи Владимир Ћоровић, та песма пева се у Земуну. На ушће Саве у Дунав стигла је годину пре свог аутора.

СВИЛЕН ГАЈТАН, У ЗОРУ

Предање вели да је Рига од Фере Наполеону најпре послао једну табакеру направљену од ловоровог корена из Аполоновог храма. (Дар? Шифра?) Затим се међу њима развила преписка. Садржај те преписке, ако изузмемо неке нереалне и неке одвећ сладуњаве интерпретације, остао је у домену слутње.
Ипак, чини се вероватном већ изнета претпоставка да се Рига од Фере у децембру 1797. запутио преко Трста у Венецију, тада већ јак центар француске револуционарне пропаганде, где је требало да се сретне са Наполеоном (први пут?), а одатле да бродом продужи на југ, ка јонској обали Грчке. Нешто пре самог Риге, тим истим путем послато је неколико сандука са одштампаним прогласима о подизању грчког устанка, који су, уместо на одредиште, стигли у руке аустријске полиције.
По свој прилици, упркос неким друкчијим романтичним уверавањима, у то време једино је Наполеон, од свих европских фактора политичке моћи, био спреман да заиста подржи ослободилачке покрете балканских народа. И то, опет, не из романтичних и слободарских разлога, него искључиво стога што је силама које иза њега стоје одговарало све што је водило дестабилизацији и међусобном исцрпљивању „конзервативних европских царстава”.
У сваком случају, тај децембарски дан у Трсту био је благ и испуњен зимским светлостима Медитерана. Рига од Фере стајао је на тргу, а концентрични кругови који су се годинама ширили од њега ка свету сада су имали обрнут смер. Враћали су се и стезали око њега. И нису их чинили његови сарадници, него дискретни агенти аустријске полиције. У оба случаја, он је био центар те мреже.
„Хапшење је протекло без буке, без претње, готово учтиво. Забринуте због идеја Француске револуције, учиниле су то аустријске власти, овога пута савезник Отоманског Царства.”
Извори наводе да је Рига од Фере одмах после хапшења покушао да се убије, али је био спречен. Не знамо како. Све остало знамо. Углавном све.
„Пред подне деветог маја 1798. брод се приближио Земуну”, пише Светлана Велмар-Јанковић. „Са прамца, Рига од Фере је угледао просторе огромног старог неба, стишаног у светлостима што допиру из самих бездана. Непомично, то небо је стајало, заувек, над водама, над равницом, над сјајем дана; стајало је над градом што је, на окомитој узвисини, постојан у белини, пребивао под вековима.”
Заточен у Кули Небојши, заједно са седам најближих сабораца, Рига од Фере провео је, окован, четрдесет шест дана. Апокрифне хронике веле да се у то време понекад, дубоко у ноћи, над Ушћем разлегала нека потресно тужна песма, на језику који није ни турски ни српски, и да је прекидана јауцима, вероватно од удараца.
Требало је да Рига од Фере и његових седам другова буду, из Београда, послати у Константинопољ, да им султан одреди казну. Међутим, некоме у врху београдских Турака све то није се допало. Да ли су се плашили султанове „благе пресуде”, или заиста, како се наводило, могућности да Ригу његов пријатељ Осман Пазваноглу ослободи? Или су „напросто били поборници пречице”?
Није сасвим поуздано како су, у београдској Кули Небојши, скончали Рига од Фере и његови саборци. Верзија има неколико.
„Највероватније је, ипак”, пише Светлана Велмар-Јанковић, „да су удављени у самим лагумима, на турски начин, свиленим гајтанима, пред зору. Тела су им побацали у реку, тако да су турске власти, после, с правом могле да тврде да Рига од Фере не борави више у Београду јер су га, недавно, отпремили даље, низ Дунав.”

***

Небојша
Име чувене калемегданске куле потиче од негације глагола бојати се. У доба деспота Стефана била је то, по неким тумачењима, донжон кула. Првобитни називи куле били су Бела и Темишварска, а данашњи је добила у XVII веку. Тада је, у експлозији барута током аустријско-турских борби, у ваздух одлетео Мали или Деспотов Град, заједно са првобитном Кулом Небојшом, чији назив је временом прешао на кулу у пристаништу.

***

Меморијал или кафе
Више пута је покушавано да се преко Скупштине Београда издејствује и у Кули Небојши, том страшном стратишту и вредном споменику српске историје, отвори кафе. Протестујући, Грци су били спремни да уложе више милиона евра и ту направе меморијални центар Риге од Фере, али коначна сагласност није постигнута. Тако, последњи сачувани остатак средњовековног града деспота Стефана, скрајнут и неуређен, још чека на одговорне одлуке и права решења.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЈЕДНА ПОТРЕСНА САХРАНА У БЕОГРАДУ 1912, ЗБОГ КОЈЕ ЈЕ ПЛАКАЛА ЦЕЛА СРБИЈА, ГДЕ ГОД ЈЕ ИМА
Реци им, сине мој
Љубомир Ковачевић, велики српски историчар, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, након Кумановске битке сам је, у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог сина јединца. Владета Ковачевић је 21. октобра 1912. херојски положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. Над отвореним гробом, док су сви у несагледивој маси света плакали, сузу није пустио само отац јунаков. Одржао је кратку бесмртну беседу којом је додирнуо саму срж српског етоса и етноса, посветивши жртву и свога сина и његових сабораца у свим вековима

Пише: Јован Пејчић


Станоје Станојевић био је последњи од пријатеља који се с Владетом Ковачевићем (1882–1912) видео пре његове јуначке смрти у близини Куманова. У историјској хроници Српско-турски рат 1912. Станојевић је записао:
„Деветог октобра [21. по новом календару] моја једивизија избила у долину Пчиње. Ја сам тај дан ујутру стајао пред дивизијским штабом и гледао како пролази војска. Наилазило је митраљеско одељење VIII пука. Пред одељењем је јахао на разиграном зеленку млад, леп, плав младић. То је био син Љубомира Ковачевића. Поздравили смо се весело. Ја га понудих кафом. Он је попи и весело одјури за својим одељењем.
Сутрадан у то доба нападоше нас изненада Турци. Разви се неочекивано велика и крвава битка. То је била права борба, били смо нападнути изненада и са снагом која је нашу далеко премашала, те бесмо збуњени и много забринути.
Из предњих линија почеше стизати црни гласови, један гори од другога, а један од првих беше да је, излазећи на положај са својим митраљеским одељењем, погинуо Владета Ковачевић.”
Владету су преживели другови сахранили истог дана, 22. октобра, на манастирском гробљу Младог Нагоричана.
Одмах по окончању Кумановске битке, отац његов, Љубомир Ковачевић, пренео је синовљево тело у Београд да би га у породичној гробници сахранио.
Осамнаестог октобра по старом, 1. новембра 1912. године по новом календару, Љубомир Ковачевић – у чијем се дому, како пише Политика, са смрћу сина угасила свечарска свећа – овим се речима, над отвореним гробом, опростио од мртвога сина јединца Владете Ковачевића, дипломате и дивизијског официра Српске војске, погинулог у борбама за ослобођење Старе Србије:
„Сине,
Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео.
Сине мој,
Иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!”
То је по памћењу или препису Милана Јовановића Стоимировића. Запис Ковачевићеве беседе штампан у Илустрованој ратној кроници Светолика Гребенца (Београд), нешто је другачији:
„Сине,
Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.
Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено!”

ЛИЧНИ БОЛ И РАДОСТ ОТАЏБИНЕ

Неописив призор беше, извештава новосадска Застава, „кад над гробом приступи мртвом сину сâм отац, да се опрости с њим. Говор оца јунакова дубоко је потресао све присутне, који су лили сузе и јецали.”
Иза Љубомира Ковачевића стајали су сви најмилији Владетини, превијени од бола: мајка, сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера, кум Стојан Новаковић, шурак Милан Ракић, пријатељи Воја Гарашанин, Јован Вучковић, Божа Марковић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Љубомир Бојовић, саборци...
Станоје Станојевић, који је присуствовао сахрани, забележио је о Ковачевићу, своме професору на Великој школи:
„Како је био велики у том тренутку, као грађанин и као патриота, човек који је могао овако да се опрости са својим јединцем сином...”
У Илустрованој ратној кроници Каменка Катића (Нови Сад) стоји забележено:
„Није било ока које није проплакало, али није било ни срца које није поносито уздрхтало слушајући великога оца који је угушивао свој очински бол да би дао одушке радости отаџбине.”
Вељко Петровић поклонио се дубини очинскога бола, снази националне свести Љубомира Ковачевића. Ратни дописник новосадског Браника с дивљењем ће узвикнути:
„Зар сте читали у повести Римљана и Грка потресније и величанственије што од говора г. Љубе Ковачевића, академика, над гробом свога погинулог јединца, по ком је стари историчар крепким гласом, док се сва непрегледна светина гушила у плачу, поздравио Милоша и косовске јунаке:
– Реци им, сине мој, да је Косово освећено!”
Сећање Стоимировићево поткрепљује Петровићев опис: док је Ковачевић говорио, окупљени свет плакао је углас, људи су једни друге грлили...
Многи су, додаје Стоимировић, „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу”.
У Српском књижевном гласнику од 16. децембра 1912. Алекса Шантић објавио је песму „Косовка”, с посветом: „Сјени Владете Ковачевића”.
Суштину Шантићеве песме изражава мотив победе и српскога васкрса:

По Србији Старој снова Господ ступа
И велике, пуне, класове слободе
Прелијева из дубоких купа...

Песма се завршава химнично:

Хајд’мо!... Огријмо се!... Побједно и славно
Избило је сунце иза наше горе!
Освећено крвљу сину Гробље давно – :
Снова алај-барјак вије се и зари!
Погледајте! Ено, низ Косово равно
Васкрснули језде оклопници стари!...

КЛАСИЧНИ ПРИМЕРИ ПАТРИОТСКИХ ВРЛИНА

По смрти Љубомира Ковачевића 1918. године, Владимир Ћоровић дао је најпотпунији и најлепши портрет његов.
Ритмично замењујући академску нарацију реториком фине психолошке анализе, Ћоровић на узбудљив, потресан начин изводи пред читаоца заносну личност свога учитеља у науци и животу, великог историчара, политичара, националног борца, човека – Љубомира Ковачевића. На одлучујем месту свога пространог излагања, записује као на камену:
„Његово ретко прегарање јединца сина, кад је у питању општи народни успех, његов растанак с њим на београдском гробљу пун бола, али још више пун поноса, иде у класичне примере старих патриотских врлина.”
Могао се Ћоровић на овом месту сетити још једнога детета Љубомира Ковачевића, његове треће кћерке Видосаве.
Не зато што је Вида Ковачевић (1889–1913) била познато сликарско име, већ стога што је њена животна судбина трагично повезана са Владетином.
Вест о погибији јединога брата затекла је Виду у Паризу, где само што је била започела студије сликарства. Одмах се спаковала и пожурила у Београд, брату на сахрану.

Са смрћу Владетином никако се, међутим, није могла помирити нити на њу пристати. Патила је, венула и, с последњом помишљу на брата, угасила се 11. септембра 1913. године.

***

Камера
Са телом мртвога јединца у вагону, отац је премештао из руке у руку његову фото-камеру. Од те камере се Владета последњих година није одвајао, чак ни у биткама у којима је учествовао ослобађајући с Првом армијом поробљене Стару и Јужну Србију. Била му је о врату кад га је турски или арнаутски рафал пресекао преко груди; остала је нетакнута, само јој је фото-сочиво испало.

***

Жеља
Мора да се у тим сатима, ту, у возу, на путу за Београд, возећи херојски погинуло чедо, присетио отац синовљеве молбе упућене српском Министарству иностраних дела из Лезена (Швајцарска) 15. јуна 1907, у којој је изнео шта би и где би волео да ради:
„Како сам рад да што боље познам прилике нашег народа у Турској, нека ми господин Министар допусти да изјавим, да бих због тога желео да ме господин Министар, ако је могуће, постави тамо за чиновника; а ја сам убеђен да ћу својим радом оправдати поверење господина Министра.”
Министарство, сећао се отац, није изашло у сусрет молиоцу. Указом од 16 [29]. августа 1907. године, Никола Пашић поставио је младог Ковачевића за писара II класе Првостепеног суда града Београда.

***

Посете
Владета Ковачевић је и пре рата више пута одлазио у Стару Србију, да се види са сестром Милицом, која је тамо, са мужем Миланом Ракићем, прво секретаром па шефом Српског конзулата у Приштини, живела од 1905. године. Те посете не бејаху само родбинске, имале су оне и своје обавештајне сврхе.
У српском Министарству иностраних дела нарочито је истицано путовање Владетино са зетом Ракићем, конзулом, и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином у Пећ и Високе Дечане.
Било је то 1909. године. О важности тог путовања за српску политику на Косову и Метохији оставио је Ракић запис за који се сазнало тек када је Милица Архиву Српске академије наука и уметности предала део Ракићеве писмене оставштине.
Запис гласи:
„Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је највећи зулум арнаутски и највећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече представнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекину ближу везу измеђ Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да треба да се без роптања и без отпора покоре судбини. Отуда у српских чиновника природна жеља да савладају те потешкоће и да побију оно што Турци систематски годинама доказују.”

***

Вида
Видосава Ковачевић (1889–1913) завршила је Уметничко-занатску школу у Београду као најталентованија и најрадинија ученица Бете и Ристе Вукановића и Марка Мурата. Сликарство је учила заједно са Костом Миличевићем, Живорадом Настасијевићем, Анђелијом Лазаревић, Милошем Голубовићем и, на заједничким изложбама, истицала се међу њима.
У Српском сликарству 1900–1950 (Београд 1973) Лазар Трифуновић означује портрете Виде Ковачевић као маестралне, а њену слику Глава девојчице сматра ремек-делом своје епохе.

***

Као сан и као кнегиња
Милица Ракић (1884–1975) – жена песника Милана Ракића, добровољца у Првом балканском рату, творца најлепшег циклуса српске родољубиве поезије: На Косову („Божур”, „Симонида”, „На Гази-Местану”, „Наслеђе”, „Јефимија”, „Напуштена црква”, „Минаре”) – друга је од пет кћери Љубомира Ковачевића (1848–1918), историчара и академика, у два наврата министра просвете и црквених дела Краљевине Србије, сестра Ракићевог друга од детињства Владете Ковачевића.
Милан Јовановић Стоимировић записао је о Милици да је била „достојна животна сапутница великог песника и дипломате М. Ракића [...], лепа као сан и отмена као кнегиња која зна своје место, своју улогу и своје дужности”.
Те особине Ракићева супруга понела је, по свему, из породице, наследила их од оца.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Заборављени

МИЛАН ПИРОЋАНАЦ (1837–1897), ПРАВНИК И ПОЛИТИЧАР, ЈЕДАН ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА
Изазови модерног конзервативизма
На свет је дошао као Недељковић, али је у току школовања променио презиме. Права је студирао у Београду, Паризу, Хајделбергу. Био је главни идеолог младоконзервативаца окупљених око листа „Видело”, оснивач и лидер Српске напредне странке, министар спољних послова, председник владе. Бриљантно је заступао краљицу Наталију у бракоразводној парници и дотерао краља до дувара. У његовој кући у Београду, у Француској 7, деценијама већ је седиште Удружења књижевника Србије

Пише: Владимир Анђелковић


Рођен је у Јагодини 1837. Отац Стеван Недељковића, пореклом из ПиротаПирота, био је истакнути учесник Првог и Другог српског устанка и срески начелник у Књажевцу. Мајка Милица, из Јагодинског округа, у првом браку била је удата за војводу Павла Цукића. Таквог порекла, Милан Пироћанац је направио једну од најуспешнијих каријера у државној служби Краљевине Србије. Основну школу је похађао у Јагодини, гимназију у КрагујевцуКрагујевцу и Београду, а права студирао на београдскомЛицеју Лицеју (1854-1856). Студије је наставио у Паризу 1856, где је и дипломирао1860 1860. Наредну годину провео је у ХајделбергуХајделбергу.
На наговор Илије Гарашанина, запослио се у Министарству спољних послова, где је, захваљујући својим личним квалитетима, врло брзо постао начелник. Једно време је био и председник суда Рудничког округа, а од 1872, када је постао адвокат, био је, према општеважећем мишљењу, један од најбољих српских правника. Министар иностраних дела је постао 20. новембра 1874. у влади Јована Мариновића.
После пада либералног кабинета Јована Ристића, 21. октобра 1880. образовао је једну од најуспешнијих српских влада друге половине XIX века. Он је био председник, Чедомиљ Мијатовић министар иностраних дела, Милутин Гарашанин (други човек странке и најбољи говорник међу напредњацима) министар унутрашњих дела, док је Министарство просвете поверио Стојану Новаковићу, будућем трећем председнику у историји Напредњачке странке...
Ову владу, састављену од младих конзервативаца окупљених око листа Видело, дискретно су у скупштини подржавали радикали. Иако млади, сви четрдесетогодишњаци, ови нови конзервативци су већ били добро познати као даровити и образовани људи из бољих српских кућа. За само три године, колико је трајала ова можда најреформскија српска влада у XIX веку, спроведен је широк програм модернизације и донет сет закона који ће темељно изменити српско друштво (закони о штампи и зборовима, Закон о судијама, Закон о школству, закони о војсци и Народној банци, сет закона којима је утемељен нов порески систем).
Под Пироћанчевим вођством склопљена је чувена тајна конвенција са Аустријом и потписан релативно повољан трговински уговор са овом тадашњом силом, Србија је постала Краљевина, започета је изградња железнице кроз Србију...
Све ове реформе ипак нису биле довољне да напредњаци добију и поверење народа. На првим следећим изборима, изнуђеним од стране радикала и одржаним 7. септембра 1883, владајућа странка је претрпела пораз. Пироћанчева влада је 21. септембра1883 поднела оставку. Краљ Милан није дао власт радикалима који су победили на изборима, већ је вештим маневром на место председника владе поставио оштрог политичара Николу Христића. Требало је да он спроведе нови Закон о стајаћој војсци, што је довело до Тимочке буне, затим и сламања радикалског покрета. После смиривања ситуације у Србији, краљ је већ у фебруару 1884. поверио мандат Милутину Гарашанину, другом лидеру Напредне странке.

ИЗНАД ПРОСТАЧКЕ ДЕМАГОГИЈЕ

Пироћанац је био демократа и конзервативац по убеђењу, присталица строге законитости и оштар противник демагогије ширене у скупштини. Од свих младоконзервативаца који ће формирати Напредну странку и владати Србијом у осамдесетим годинама XIX века, због свог изванредног правног знања био је најмоћнији. Покренуо је лист Шумадија. „Умовао је о политици врло логично” и непрекидно критиковао либерала Ристића. Висок, кракат, личио је, како га описује Јовановић, на жирафу са мршавом главом угледног професора. Био је „невероватно сујетан” и „осетљив као жена”, али, како истиче Дворниковић, и оштар као сабља, плаховит и непомирљив као противник. Била је то лоша особина за државника, али сјајна за улогу адвоката. То ће, на опште одушевљење публике, Милан Пироћанац демонстрирати на суду, заступајући краљицу Наталију у спору око развода са краљем Миланом.
Уз све то, био је „најчистији тип интелектуалца обреновићевског доба: образован, демократа, либерално-конзервативних схватања, непоткупљив у принципијелним стварима, отворено супротстављен аутократизму краља Милана, али и елитиста у критици примитивизма у окружењу. Већина савременика сматрала је Пироћанца оштроумним мислиоцем, али (попут Слободана Јовановића) неуспешним државником, јер се „разишао и са краљем Миланом и са народом, који се, у тренутку када су се реформе друштва захуктале, окренуо радикалима”.
Данашњи историчари сматрају да је Пироћанац био један од бољих председника владе у Србији у XIX веку. Уз све ово, био је и харизматични шеф Српске напредне странке у периоду од 1880. до 1886. године и њен први идеолог, који је вешто лавирао између „наглашеног либерализма и умереног конзервативизма”.
Из политике се повукао када на Главном одбору странке није прошао његов предлог да се направи напредњачко-либерална коалиција и тиме обори влада његовог страначког колеге и другог председника странке Милутина Гарашанина.
Написао је и неколико књига из историографије. Највредније су Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа (1895), Балкански полуострв (1889) и обимна студија Међународни положај Србије (1892). Поводом ове последње, Слободан Јовановић је писао да је Пироћанчева „расправа хладна, оштроумна и не много реална”, да потпуно открива човека који се „логичношћу свог резоновања толико заноси да му изгледа немогућно да се историјски догађаји развијају друкчије, а не у оном правцу који је он изрезоновао. Све те особине које Пироћанац показује у својој расправи могу бити врло драгоцене, али не и на пољу практичне политике”.
Пироћанац је написао и три историјски интересантна полемичка памфлета против либерала Јована Ристића, које је данас, због измењеног контекста, тешко разумети.

МРЕЖА ЗАМКИ ЗА КРАЉА

Изван политике, своје тренутке славе Пироћанац је доживео као адвокат краљице Наталије, коју је бриљантно заступао у њеној бракоразводној парници са краљем Миланом. Пошто је Наталија почела да „ускраћује брачна задовољства” краљу Милану, јер је сазнала да је супруг вара, Милан је решио да се разведе од прелепе краљице и да се ожени, тврде неки историчари, обичном и уз то ружњикавом грађанком Артемизом Христић. Тако су почеле озбиљне породичне чарке. Али врхунац сукоба краљевског брачног пара одиграо се, како у својим сјајним мемоарима пише Аврам Петровић, у луксузном летњиковцу у Бијарицу, на француској обали Атлантског океана, одмах после тога и у Немачкој, у Визбадену. Генерал Коста Протић покушао је тада да на силу, уз помоћ Бизмаркове полиције, отме малолетног Милановог и Наталијиног сина Александра и доведе га у Београд, истовремено саопштавајући краљици да се више не сме враћати у Србију.
Након овог инцидента, краљ Милан је почео да кује план како да се разведе од краљице Наталије (разводи краљевских бракова у то време нису били нимало једноставни). Тако је краљ Милан одлучио, помало неопрезно и свакако исхитрено, да поднесе тужбу за развод брака Конзистерију, духовном црквеном суду, који је био надлежан за ову врсту бракоразводних парница.
А онда је на сцену ступио Милан Пироћанац као Наталијин адвокат. Љут на Милана, јер га је иначе безобзирни краљ неколико пута изиграо (како тврди Слободан Јовановић), Пироћанац је заблистао на свом правном терену, којим је суверено владао. Смислио је тактику којом ће краља увући у прави лавиринт формалних бракоразводних зачкољица и натерати га да одустане од развода, допуштајући Наталији, коју је народ необично волео због њене проруске и великосрпске оријентације, да се врати у Србију.
Увидевши да се упетљао у све правне замке које је му поставио Пироћанац, Милан је, под слабашним изговором, затражио да се парница прекине на три месеца. Српска и европска јавност пратиле су ово суђење с нескривеним уживањем и навијањем за краљицу Наталију. Хроничари тврде да је краљ Милан је ишао тада по Београду и јавно причао да се „због попова и калуђера” не може развести и „отерати од себе једну жену која му је мрска”. На крају, већ потпуно очајан, краљ је морао да прибегне „нередовном путу” и да уз помоћ министра просвете изврши притисак на митрополита Теодосија, „слабог и неотпорног старца пречанског порекла”. Немајући куд, митрополит је својим благословом раскинуо овај брак, и то на основу канонске изреке која гласи да је „све оно што је свезано на земљи свезано и на небесима”, одакле је извео да је „све оно што је разрешено на земљи разрешено и на небесима”.
Сутрадан су све новине објавиле да је брак између краља Милана и краљице Наталије раскинут. Али то није био крај овог, гледано из чисто правног угла, занимљивог спора. Одлука митрополита је била брзо поништена, брак тада није био разведен. У наредним годинама доконо српско грађанство наставило је да се забавља правним смицалицама врсног адвоката Милана Пироћанца.
Милан Пироћанац и више пута касније прочуће се у српској јавности.
После неуспеха у рату против Бугарске, Милутин Гарашанин дао је 31. марта 1887. оставку, неславно окончавши свој други мандат и владавину Напредне странке. Власт у земљи су преузели либерали и умерени радикали. Њихово победничко славље убрзо се претворило у обрачун са политичким неистомишљеницима, што је, различитим интензитетом, трајало све до 1889. А почело је управо каменовањем куће Милана Пироћанца у Француској број 7.
За Милана Пироћанца се везује и велика афера која је избила када је откривено да је приликом склапања уговора за изградњу железнице кроз Србију дошло подмићивања краља Милана и напредњачких министара.
Остављен од свих партијских другова и помало заборављен, Милан Пироћанац је умро у Београду 1897. Сахрањен је у великој породичној гробници на Новом гробљу.

***

Кућа
Породичну спратну кућу Милана (Недељковића) Пироћанца у Француској улици бр. 7 у Београду, где је данас смештено Удружење књижевника Србије, судећи по начину композиције основних волумена, детаљима и начину обраде, највероватније је пројектовао архитекта Јован Илкић.
У другој половини XX века, као дом српских писаца, ово здање постало је симбол слободоумности, интелектуалне храбрости, великих идеја и борбе против оба планетарна тоталитаризма, и источног и западног.

***

Вартоломејске ноћи
Друга влада Милутина Гарашанина поднела је оставку 31. марта 1887, након пораза у рату против Бугарске, чиме је окончано раздобље напредњачке власти. Уследиће жестоки политички обрачуни, који су започети управо каменовањем београдске куће Милана Пироћанца у Француској 7. У експлозији дуго акумулираног гнева и у правом хаосу, убијено је 377 напредњака, 50 кућа је у потпуности спаљено, расељена су читава села и више од 60 виђених политичара, међу којима и лидери странке Чедомиљ Мијатовић и Милутин Гарашанин, били су принуђени да се иселе из земље и оду у добровољно изгнанство!
Све ове свирепе злочине забележио је напредњачки лист Видело, а Милан Пироћанац је у свом дневнику детаљно описао најдрастичније случајеве.

***

Афера
Била је то заиста велика корупционашка афера, у коју су били умешани сам краљ Милан Обреновић, напредњачки министри, па и сам Милан Пироћанац. Откривено је, наиме, да је приликом склапања уговора за изградњу железнице кроз Србију дошло до подмићивана. Радикали су десетак година, док железница није била исплаћена, стално на скупштинским заседањима покретали расправу о примању мита. Чак је и Лаза Костић, у шаљивом либералском листу Брка, алегоријски писао о томе како је Јуда превише јефтино продао Христа, што је оновремена публика схватала као јасну алузију на корупцију у врху власти.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Судбина и коментари

МАГА МАГАЗИНОВИЋ (1882-1968), УМЕТНИЦА, ВИЗИОНАРKA, БОРАЦ
Драме преурањених петлова
По очевој линији пореклом из Метковића, по мајчиној из Дервенте, у Београду је философију завршила код Бранислава Петронијевића. Била је прва жена новинар у тек основаној „Политици”. Балетску уметност усавршила је у Немачкој, код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена Елизабете и Изадоре Данкан, Минете Вегман, Жана Далкрозе, Рудолфа фон Лабана. Глуму похађала код великог Макса Рајнхарта. Све што је научила донела је у Србију. У Београд и православље довела је и знаменитог Герхарда Геземана (1888-1948), са којим је добила сина Рајка и кћерку Рајну. Толико тога што је чинило њен живот било је прерано, све док није постало прекасно. Али њен неизбрисиви траг у српској култури и нашем сећању је остао

Пише: Драгана Букумировић


Замислите жену необично витку, дугог и лаког корака, краљевског држања, с ореолом непослушне загасите косе која јој пада на лице. Њене очи нису ни црне ни плаве, већ очи жене која се никада није помирила ни предала, очи луталице, сањара, очи немирне, радознале. Очи девојчице, мајке, уметнице, љубавнице.
То је она, Мага Магазиновић, жена која је донела модеран плес у Србију, прва жена новинар почетком прошлог века у тек основаном дневном листу Политика, немачки ђак, ученица Макса Рајнхарта. Жена европског образовања и ширине, занимљива личност. Задужила је српску културу многоструко, али није умакла судбини оних који иду неутабаном стазом. На такву стазу ступила је рано и остала несхваћена.
Прве године XX века Србија, још окренута завршавању неких пречих послова, није спремна да прихвати Магин авангардни дух. Успавана позоришна публика полако излази из опанака и погоспођује се, покушава да ухвати корак са светом. За модеран балет и босоноге плесачице, изгледа, још нема разумевања. Рано је.
Мага ће, тако, свет напустити у дубокој старости, не науживавши се у заслугама које је имала за културу свог народа, за модеран балет посебно.
А сада? Лако је дивити се.
Све је у животу ове жене зарађено поштено и са покрићем.
Од презимена. Пре него што су понели презиме Магазиновић били су Смиљанићи, старином из околине Метковића. Тамо се, једном, неки рођак, дечачић, потукао са Италијанчетом и добро га изударао. Из јарости и освете, претучени је повикао: „Мазну ме магазин!”
Тако Смиљанићи постадоше Магазиновићи, а Мага, мада крштена као Марија, доби леп и кратак надимак. Од далеког претка наследила је презиме, надимак и борбени дух.
Магина мајка Стана, рођена Исаиловић, била је из Дервенте. Ваљда је тако у Магину крв канула и кап пожељне босанске успорености, осећај за то када треба „стати, не јуришати”. Истина, у њеном животу то беху ретки дани. Јер, готово да је све било јуриш и борба.
Историја породице Магазиновић је историја сеоба на овим просторима. Селили се из Метковића у Требиње, из Требиња у Мостар, из Мостара у Ужице, где се у Цетини Мага родила 1. октобра 1882. и ту завршила четири разреда реалке.
Последња станица је Београд. У тој вароши распаковали пртљаг и заувек остали.

ПОГЛЕД СА ТРЕЋЕ ГАЛЕРИЈЕ

Прави живот, онај који је Магу рођењем одабрао, почео је када отац Ристо добио посао у Народном позоришту. То је уводи у свет уметности. Њему посао терзије и плата, а њој бесплатна карта. Недељом је у позоришту, на трећој галерији, осталих шест дана марљиво учи, и игра и пева у Културно-уметничком друштву „Обилић”.
По повратку са првог гостовања, у Јагодини, одушевљена записује своје утиске у дневник (који је водила током целог живота): „Имала сам крем хаљину од батиста са ситним плавим тачкама, украшену белим везом. Играла сам у ципелама које ми је нана купила код Исака Демаја у радњи ,Код две лепе девојке’, у Васиној улици, за четири динара. А какво је тек узбуђење настало после концерта, на игранци у ,Шареној кафани’! У загрљају партнера, играла сам као да летим...”
Та чаролија играња никада је неће напустити.
Младост девојке, иако испуњена немаштином, узбудљива је и пуна очекивања. И резултата. У јуну 1904. она дипломира код Бране Петронијевића на Философском факултету. Убрзо по оснивању листа Политика, у време када је у Србији највећи женски успех добра удаја, крчи пут женама кроз новинарство: пола године уређује Политикину рубрику „Женски свет”.
Примећен је њен уводник Образовање женскиња у Србији. Власник листа господин Влада Рибникар прима је за сталног сарадника, са два златника аконтације. Мага пише раме уз раме са колегама. С иронијом слика домаће навике проводаџисања, балског пирлитања, покондирености младих девојака и њихове удаје за „добре партије”. Она тражи за њих, али и за себе, више слободе и права у одлучивању и у избору животног пута.
Магазиновићева је више од блиставог студента, доброг новинара или играчице у „Обилићу”. Она је визионар. Загледана у Минхен и Берлин, који врве од уметности, жуди за светом.
Модерна, колико јој дозвољава време. Контролисано модерна, да је не прогласе лудом или настраном. Научила да води двоструки живот. Пред светом је потчињена времену у коме се мушкарци истурају испред. У потаји, да нико не зна, корак по корак, осваја своје слободе. Сваки дан по једну. Чита забрањене књиге, поставља питања која нико неће да постави, помера границе занимања за „њих” и „њега”, жуди за већим достојанством жене.

ЈЕДАН СТАРИ ЉУБАВНИ РАЧУН

Професор Брана Петронијевић је храбри да са малом уштеђевином продужи школовање у Немачкој, усаврши немачки и докторира.
Једног спарног јула Мага полази на пут, има карту за Европу. На пут је води жеља да савлада ритмику и пластику код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена: Елизабете и Изадоре Данкан, Минете Вегман, Жака Далкроза и Рудолфа фон Лабана. Најзад, похађа и глуму код великог Макса Рајнхарта.
Ова нова уметничка сазнања тамо на извору, где се рађају нове сценске сензације, својеврсна су победа младе жене на почетку века. Иако још усамљена и несигурна у сопственим визијама, Мага чини први корак. Враћа се из Немачке после четири године, обогаћена сазнањима о модерном балету, и са пријатељицом из студентских дана Зором Прицом оснива Школу за рецитацију, естетичку гимнастику и иностране језике.
Од првог дана то је самоникла школа, без смештаја и потпоре тада уобичајеног заштитног одбора госпођа. Школарину су плаћала само имућнија деца, за сиромашну су часови бесплатни.
Али, прича о Маги Магазиновић не би била потпуна без зачина као што је љубав. Човек њеног живота је Герхард Геземан, са којим се срела на часовима глуме код Макса Рајнхарта. Са највећом чежњом она је чекала да се сретну у рано поподне, пре часова, у берлинској Авенији под липама. Долазио јој је у сусрет, витак и млад, високо уздигнутог чела, са нарамком књига под руком. Она се појављивала из својих висина, дугим кораком газеле, некад блистала, а некад била мргодна и нерасположена.
Уз глуму, Герхард Геземан је студирао славистику. Поред Маге Магазиновић овладао је српским језиком, упознао српске писце, посебно заволео Бору Станковића. Волео је Србе, одушевљавао се народом поезијом и марљиво је скупљао. Мага га је нежно волела, а он, шест година млађи, узвратио јој љубав. Због те жене, по много чему фаталне, прешао је у православље. Венчали су се у Саборној цркви у Београду 1914. Запослио се у Првој мушкој гимназији, радио и као лектор Универзитета у Београду. Она је унапређена у редовну наставницу Прве женске реалне гимназије.
Убрзо, и њих двоје ће преживети голготу Првог светског рата. Беже кроз Србију. Крагујевац, Краљево, Врање... Она са стомаком до зуба. Ту у збегу родила је и њиховог сина са два имена: немачким Харолд и српским Рајко. Са сином се сама вратила у Београд. А њен муж, Немац, српски зет, голорук и нежан, прешао је Албанију са српском војском.
Мага нема среће. Муж је нетрагом нестао, а једини син, плод њихове љубави, дете о којем су једном загрљени маштали поред реке Шпреје у Берлину, умире са непуних годину дана. Убрзо, од немачких власти у Београду несрећна жена сазнаје да јој је муж болестан и одлази у Швајцарску да га обиђе.
Та посета биће последњи чин њене љубавне драме.
У санаторијуму где се лечи, Герхард је упознао и заволео другу жену. Не крије да је заљубљен.
Мага зна да је то крај, неверство му неће опростити. Једино жели да још једном буду блиски, да на свет поново донесе њихово дете. И као у правим мелодрамама, годину дана касније у Луцерну родиће ћерку Рајну и са њом се убрзо вратити у Београд.
Рођењем девојчице био је намирен један стари љубавни рачун.
Мага Магазиновић је заувек склопила очи тачно две деценије после Герхарда Геземана, 1968, у дубокој старости.

***

Прорицање
Редакција Политике остала је Маги Магазиновић у најбољем сећању, мада тадашње колеге нису криле да им није по вољи што им се у посао меша једна жена. Власник листа Влада Рибникар често би је пецнуо због њеног феминизма и прорицао како ће се једног дана срећно удати за официра. Говорио је: „Госпођице Маго, нећете утећи судбинама толиких жена. Утопићете се и ви у ту просечност. Са засуканим рукавима, опасани белом кецељом и зарумењени од шпорета, као и све ,поштене жене’, пажљиво ћете стављати на сто чинију са супом, док ће ваш официр отпасати сабљу, скинути мундир и подврнути рукаве од кошуље, па кусајући слатко супу уштинути женицу за образ и рећи јој: ,Пиле моје’, а потом певушити ,Радо иде Србин у војнике’.”

***

Одласци
Након разлаза са Магом Магазиновић, Герхард Геземан (1888–1948) оженио се својом новом љубави, са којом је имао сина Волфа. Крајем 1939. основао је у Београду Немачки институт и наименован је за управника. Када су Немци напали Србију и Београд, он се, разочаран и нервно растројен, повукао са Института. Са супругом и сином вратио се у Праг.
Али, тек завршетак рата је за њега био кобан. Морао је да напусти Праг, све рукописе и своју богату библиотеку од пет хиљада књига (на свакој од њих стајала је вињета са ликом Филипа Вишњића). Са сином и женом, прибежиште је нашао у Телсу, у Горњој Баварској.
Умро је 1948. године.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Легенде

ЛИБЕРО МАРКОНИ (1928-1990), НЕЗАБОРАВНИ ПЕСНИК И ДОБРИ ДУХ СВОГ ГРАДА
Боемски кнез Чубуре
У „домаћој митологији” српске престонице апсолутно незаобилазно место припада Слободану Марковићу, оном који је испевао „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу”, „Анабел Ли”, „Једном, у граду ко зна ком”, оном сликару и новинару којег су звали „боем с лептир-машном” и „љупки чаробњак”, и који почива у истој гробници са Милошем Црњанским. „Прошао је кроз наш живот, нашу књижевност, новинарство и сликарство, оставивши траг попут огромног брода који орући море улази у луку.” Прераскошан таленат, заогрнут неодољивим шармом и густим велом љубави, знао је да од свега направи празник

Пише: Бранимир Станојевић


Иде Либеро београдским улицама, поред зграда које се под жестоким ударима кошаве повијају као трске у шевару, на њему кратки тамноплави капут са два реда сјајних дугмади, онакав какав можете видети на поморцима у свим лукама, на широка рамена слећу му јата птица и доносе му јутарње вести из свих крајева света. Једна мала егзалтирана птица, сва у покрету, умиљатих кретњи, са добром дозом патоса, рецитује му најновије стихове Окуџаве и најмилије стихове Јесењина, Мајаковског, Ахматове... Онако крупан, високог чела, с држањем победника из многих олуја, с венцем од трноружица на глави и у срцу, пролази сквером који данас носи његово име и стрмоглављује се према редакцији „Борбе”. По џеповима му нови текстови о свету и људима, онаквим како их он види, и одлучност писца у непрекидном и непомирљивом рату против свих који би да му ускрате делић слободе мукотрпно освајане и љубоморно чуване. А људе је гледао својим оком радозналца, на необичан и љубазан начин, заокупљен добрим, а свестан лошег, тај сањар, тај чаробњак и тај некадашњи дечак сужањ логора у Смедеревској Паланци (1943).
Од прве књиге, После снегова, издате 1949, до последње књиге Јужни булевар и његове смрти у Београду 1990, протекло је време обележено непрекидним писањем, цртањем, сликањем и путовањима, без којих није никако могао. И све се то нашло међу корицама више од шездесет књига.
Они који су ушли у његову уметничку радионицу да попишу шта је створио, што је сасвим сигурно немогућ посао, језиком статистике забележили су: тридесет две књиге поезије, прозе девет књига, драма пет, путописних књига три, филмских и телевизијских сценарија три, књига репортажа четири, препева дванаест књига, антологија две, књига о кулинарству једна, есеја једна књига... Колико је тек текстова расутих по бројним антологијама, часописима и новинама на све стране, а поуздано се зна да је сарађивао са више од 160 редакција!? Као да је тек тако, шетајући, расипао око себе бисерје речи и осмеха. Како би се он, онако разбарушен и увек спреман на смех, осврнуо на овај овако сувопарни попис његовог живота. Било би ту грохота и салви смеха, духовитих опаски, луцидних досетки...
Копачи злата, Сапутници, Путописи, Београд ових дана, Чубурска опсерваторија... Биле су то данас незамисливе серије текстова због којих су читаоци новина с узбуђењем ишчекивали нови дан.
Његов мајсторски цртеж, необичан сасвим, који и јесте и није кроки, раскошан у својој једноставности, пребогат по свом набоју, једноставна и чаробна прича о предмету записивања, довољан самом себи али увек пропраћен текстом, представљао је магичну формулу која вам омогућава да видите свет око себе баш таквим какав је, и добар и лош, и сладак и горак, и нежан и груб.
Колико је држава обишао оловком и пером, остављајући за собом трагове од текстова и цртежа, то нико није могао пребројати. Ту мапу пријатељских тачака разасутих по кугли земаљској знао је само он, била му је сакривена негде у оку.
Срцем разумеш, а језике знаш колико ти је потребно да сачиниш најлепше препеве Јесењина, да завириш у сваки кутак Солуна и Истанбула, да премрежиш стопалима азијске степе и уснуле градове попут Алма Ате или Самарканда, да дишеш пуним плућима ваздух препун соли и тајни у Одеси, да се у Кијеву, Москви и Петрограду понашаш као да си код своје куће.

У НОЋИ МЕЋАВЕ

Ко је написао лепше репортаже о Светој гори у време када се тамо није баш често путовало? У она времена добио је значајне новинарске и књижевне награде за те путописе, а светогорски монаси говорили да честитија нога одавно у то царство самоће и душе није закорачила?
Једне зимске ноћи, у кафани „Велика Чукарица”, поред усијане пећи, радозналој групи младих писаца, понеком невољнику који би се ту уз једно пиће грејао сатима и увек знатижељним конобарима Либеро је причао о Хиландару и осталим светогорским манастирима, а све их је знао и сваки је обишао. Био је то час великог мајстора зачињен тајном о постојању, о самоћи, о људском дару.
Причао је том приликом понајвише о мaнастиру Есфигмену, суседу Хиландара, врло лепом, са три стране окруженом шумом. На обали је мора. Делује као какав град тек пронађен после много векова. По предању, основан још у V веку, до краја XIII више пута рушен, па опет грађен и дограђиван. Главни храм је посвећен Вознесењу Христовом.
Манастир је био уточиште подвижника, стараца и мученика који су се упутили свецима. У њиховим косама (причао Либеро) гнездиле се птице, у њиховим очима, за оне који знају, могли су се наћи одговори на многа иначе неразрешива питања. У манастиру Есфигмен подвизавао се Антоније Кијевски. Могао је да хода изнад крошњи дрвећа као по најлепшем тепиху, али и површином мора а да не окваси ноге.
Причао је Либеро и о манастиру Ставроникита. О Саборном храму овог манастира, посвећеном светом Николи, на самој обали, налик на кулу свевидатељицу, необичне лепоте. Као велика светиња у том храму се чува и икона са ликом светог Николе извучена из мора, где је бачена у време иконоборства. Цркви има седамнаест. Има позамашну библиотеку у којој се човеку радозналом лако изгубити заувек.
Напољу је те ноћи вејао снег, нико није дисао, није се чуо ни један други звук осим ветра у оџаку и Либеровог гласа.
Ходочастио је Либеро и по манастирима у Србији. У Високим Дечанима је био чести, добродошли гост. Тамо је бежао пред собом и сећањима... Црквене двери су се пред њим отварале на посебан, заштитнички начин. Тамо би зарањао у своје снове, зацељивао сопствене и туђе ране.

ВЕЛИКА КАФАНСКА ПОЗОРНИЦА

Највећи део живота тај незасити путник провео је на својој Чубури, која се безброј пута нашла у његовим стиховима, репортажама, на сликама и цртежима, увек на нови а некако исти начин. Исписујући сасвим ненамерно сопствену легенду, на простору људске доброте и маштовитости, по београдским кафанама, где се осим вина точила туга или радост, већ по жељи, био је један од оних за које кафана никада није била место где се само једе или пије и неумерено дангуби. За ту врсту људи то су увек била отворена позоришта на чијим сценама су извођена најновија, или баш тог часа створена дела, ту и оцењивана, а тек потом, након те премијере, нека од њих би евентуално била уписана у нашу културну баштину.
На Чубури његово име носе једна књижара и један сквер Макензијеве улице, где се долази и одакле се одлази у изазов и неизвесност. Али, ни једна кафана, што је неправда.
Весео или тужан, увек је био лак, никада површан. Дан пре своје смрти, дакле уочи 30. јануара 1990, написао је:

Умрећу кад слутим
иза жалузина
с гостом огрнутим
и без капи вина.

Он ће тад побећи
у гнезда далека
да ме тамо чека
у белој одећи.

Биће то диван пад.
Обожавани мртвац. И у име свега,
понеће ме на рукама град
као кнеза последњега.

И у мој обожавани двор
улетеће да разнесу
оружје, ризницу, ал’ у бесу
Заборавиће ореол!

ТИ МЕ, МИЦО, НЕ ВОЛЕШ

Дуго је радио у Борби. Времена су се мењала. Та новина је у једном свом периоду била полигон на којем су се надметала пера горостаса, где су писала најбоља новинарска имена, редовно се оглашавали сви значајни писци, цртали наши највећи цртачи. Суботом јој је посебни печат давао песник и новинар Слободан Марковић, звани Либеро Маркони.
Борба је у то време штампана у тиражу од осамсто хиљада примерака. Петком у касне сате излазило је то изванредно суботње издање које је чекано с нестрпљењем. Данас то можда изгледа чудно, али беху су то нека друкчија времена. Тог дана излазио би увек нови текст Либера Марконија, и сваки пут то је било нешто што се памти. Путописи, сусрети са необичним али и са значајним људима, значајним, разуме се, не за историју дневне политике...
Не може се то упоредити ни са једним примером новина које данас излазе. Са страница тог листа у вас је гледао Либеро и листао за вас своја сећања и своје снове.
Вино, то проклетство и пријатељ рањивих песничких душа, обузимало га је понекад до те мере да је забринута редакција одлучила да га пошаље на лечење у Швајцарску. Пратио га је тада главни уредник Борбе Слободан Глумац, иначе врсни интелектуалац, преводилац поезије Бертолда Брехта, један од оних који је од те редакције створио гнездо ствараоца и ројилиште великог броја даровитих људи.
Током пута застали су у Милану, јер је требало обавити неке формалности у швајцарском конзулату. Глумац је оставио Либера у једном ресторану, без динара, наручио му лимунаду и рекао да ће се вратити веома брзо. Формалности су се мало одужиле, па се вратио тек после неколико сати. Журио је, забринут за Слободана који није говорио италијански. Када је ушао у ресторан, скаменио се. За столом препуним боца вина седео је Либеро, а на шанку су са салветама преко руке стајала четири италијанска келнера. Либеро би отпевао „Ти ме, Мицо, не волеш...”, а Италијанчићи су одозго са шанка одговарали: „Цисто сумлам, цисто сумлам...” И ова истинита анегдота сведочи о невероватној способности Либеровој да се разуме са људима, да их натера да га воле, да у њему препознају некакав божански дар којем би се препуштали. w

***

Сасвим нехотична легенда
Слободан Марковић рођен је 1928. у СкопљуСкопљу, где је његов отац Димитрије службовао као као официр Југословенске краљевске војске. Његов отац је службовање у војсци завршио у Љубљани, потом са породицом прелази у Београд, где ће до краја живота радити као новинар листа Правда. Забележено је да је писао песме, приповетке и романе, те да је у години своје смрти, 1938, објавио и уџбеник новинарства Вештина бити новинар.
Слободан је детињство провео у Пећи, код баке Милице, учитељице, и деде Ристе Протића, конзула Краљевине Југославије у Цариграду. У Београд, код мајке, дошао је у току Другог светског рата, када су у Пећ ушли Италијани и балисти. Године 1943. био је заточен у логору у Смедеревској Паланци. После рата матурирао је у Другој београдској гимназији, југословенску књижевност студирао у Београду и Загребу. За живота је објавио 62 књиге, а две, које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић, кустос Музеја позоришне уметности у Београду, објављене су постхумно (Јужни булевар и Запиши то, Либеро). Многе од његових књига спадају у поетску класику. Бавио се и превођењем, био је новинар и сликар, боем.
За књигу Лука добио је 1975. Змајеву награду.
Преминуо је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у истој гробници са Милошем Црњанским.

***

Сто лудих ручкова
Оставио је толико тога иза себе. Незаборавне песме, уденуте у најромантичнија завођења наших младости. Путописе пред чијом се чаролијом расцветавају биљке и људи. Приче које се не дају заборавити. Најбеоградскије београдске кафане поседују читаве колекције његовог жанровског изума, цртежа на салветама, којима је галантно плаћао цехове у данима беспарице.
Ипак, Сто лудих ручкова Либера Марконија, тај тријумф београдског духа и филозофије живота, светле изнад свега. Чубурски бећарац, Сомовина Мије Аласа, Подзвездарски ручак летњи, Раковичка кокош, Ручак аласке кћери, Бекријски летњи кисео купус, Ручак доконих учитељица, Тихи ручак, Изгубљени рај... Ти ручкови на којима је мљацкање дозвољено а удварање обавезно, винска карта истанчана а етикеција одложена у страну, ручкови чији је блажени епилог хладна лубеница или хамбург из бунарске воде, после којих је дозвољен одмор у трави све до вечерње росе, или се пева и игра таблић, или се пије и расправља о Франсоа Вијону и дебелој Маргот, или се прави урнебес на обали и подврискује, ручкови под орахом у дворишту или испред крчме... Све док сви не осете да се примакао крај том бизарном и бескрајном ручку и да је куцнуо онај последњи час за одлазак.

[You must be registered and logged in to see this link.]

U krevetu moćnih

HENRI Kisindžer, šatl diplomata sedamdesetih godina dvadesetog veka, jednom prilikom ovako je objasnio svoje uspehe sa ženama: „Moć je najveći afrodizijak.“
Ova rečenica bila je britanskom piscu i novinaru Najdželu Kotornu najzgodniji uvod u zapanjujuću priču o seksualnim sklonostima muškaraca koji su pravili istoriju, u knjizi „Ljubavni život velikih diktatora“, koja će u sredu, 16. aprila, osvanuti na svim kioscima u zemlji.
To je prva od sedam knjiga iz nove edicije „Intimni život“, koju pokreće Kompanija „Novosti“. Uslediće još šest naslova o akcijama slavnih ličnosti u spavaćim sobama, a knjige će se pojavljivati svake druge srede.
Čak i zaista dosadni diktatori, poput Čaušeskua, oživljavaju pod seksualnim mikroskopom, piše Kotorn čije nam istraživačko pero otkriva u 17 poglavlja kakvi su bili u krevetu: Napoleon, Lenjin, Staljin, Musolini, Hitler, Mao Cedung, Kim Il Sung, Kastro, Francisko Solano Lopez, Huan Domingo Peron, Ferdinand Markos, Idi Amin, Kemal Ataturk, kralj Faruk, šah Reza Pahlavi, kralj Fahd, Sadam Husein.
Tako u poglavlju „Ne noćas, Žozefina“, posvećenom Napoleonu, čitamo:
- Za Žozefinu je vođenje ljubavi bilo prijatan način da se zaokruži lepo veče koje su zajedno proveli. Za Napoleona, to je bilo nešto uzvišeno. Sledećeg jutra, u sedam ujutru,
pisao je bez daha: „Probudio sam se prepun tebe. Moja čula ne nalaze počinka između tvog portreta koji gledam i uspomene na ovu omamljujuću noć. Slatka i neuporediva Žozefina, kakvo je to neobično dejstvo koje imaš na moje srce?“
Prelazimo na stranice posvećene Lenjinu i Staljinu, na kojima nalazimo da komunističke diktatore ne bi trebalo da zanima seks. Oni treba da misle samo na dobro naroda. Lično zadovoljstvo prilikom vođenja ljubavi neoprostivo je buržoasko. E, to naprosto nije bilo tačno, piše Kotorn, na početku poglavlja „Još crvenih zlikovaca“.
U pogledu seksualnog života italijanskog diktatora Benita Musolinija nema ničeg tajanstvenog, tvrdi autor u glavi „Blejanje s Musolinijem“. U stvari, sasvim je lepo mogao da bude i demokrata. Imao je sve kvalitete, poput Džona Ficdžeralda Kenedija, ili Lindona Džonsona.
Dok je još bio dečko, priznao je da je svaku devojku svlačio pogledom. Pre osamnaeste, dok je još bio u školi u Forlimpopoliju, posećivao je lokalni bordel.
Seksualni čin uvek se odvijao samo radi njegovog zadovoljenja. Nije mislio ni na ženino zadovoljstvo ni na to da li joj je ugodno. Ali, izgleda da to ženama nije smetalo. Bez i najmanjeg uvoda bacao bi se na novinarke, supruge partijskih kolega, glumice, sobarice, grofice ili strankinje...

Perverzni silnici

ADOLF Hitler bio je najgori čovek modernog doba; mada je mrtav već više od pedeset godina, još uvek ima hrpu pristalica širom Evrope, Amerike, u Rusiji, Indiji, Africi, Aziji, Latinskoj Americi i na Dalekom istoku... Ali, da su njegovi sledbenici znali kako je njegov seksualni život bio patetičan, perverzan i dostojan žaljenja, teško bi održali to strahopoštovanje.
Ovo čitamo u poglavlju "Hitler se zabavlja", u knjizi engleskog pisca Najdžela Kotorna "Ljubavni život velikih diktatora", iz nove edicije Kompanije "Novosti", koja je od srede u prodaji na svim kioscima, uz primerak "Večernjih novosti".
Kotorn zaključuje da je teško imati bilo kakvo poštovanje prema čoveku koji voli da puzi po podu nag, dok ga žena šutira, ili doživljava vrhunsko seksualno zadovoljstvo u tome da neko po njemu vrši malu ili veliku nuždu. Nekoliko njegovih ljubavnica izvršilo je samoubistvo - toliko su bile šokirane njegovom izopačenošću.
Hitlerovi urlatorski, hipnotički govori često su dovodili žene do orgazma. Neki čovek, koji je u Minhenu radio kao čistač, kaže da su ponekad gubile kontrolu nad bešikom, te bi tlo ispod celog prvog reda slušalaca bilo natopljeno urinom. Hitleru bi se to dopalo...
Homoseksualci su bili uvereni da je Hitler homoseksualac, otkriva Kotorn. U starim filmskim žurnalima može se videti kako su njegove kretnje i hod prilično feminizirani - sve dok Leni Rifenštal, velika filmska glumica, reditelj i, moguće, Hitlerova ljubavnica, nije počela da ga snima iz donjeg rakursa, kako bi naglasila njegovu moć i ukazala na mitski status
ovog čoveka.
Posle rata, Rifenštalova je govorila da nije bila njegov tip: "Ja sam previše jaka, previše pozitivna. On je voleo meke žene, kravljih lica, poput Eve Braun."
Hitler je upoznao Evu Braun 1929. godine, a postali su ljubavnici u proleće, tri godine kasnije. Evini dnevnici pokazuju da ga je obožavala, ali da ju je istovremeno i mučio. Njihove seksualne odnose ne opisuje detaljno, osim: "Potrebna sam mu, iz posebnih razloga. Drugačije ne može da bude." Šta god da su radili, nju to nije činilo srećnom. Prvog novembra 1932, izvela je prvi od nekoliko pokušaja samoubistva...
Posle priče o Hitlerovim bolesnim seksualnim pohodima, Kotorn prelazi na jednako intrigantno poglavlje "Misli predsednika Maoa". Prvo seksualno iskustvo imao je još kao dečko, u svom selu, sa dvanaestogodišnjom devojčicom. Kasnije se ove inicijacije prisećao s radošću i zadovoljstvom. Mao je svu svoju energiju usmerio ka cilju da postane revolucionar i verovatno je bio sam dok nije sreo Tao Su Jung, izvanrednu studentkinju. Romansa je iščezla kad su se sukobili oko političkih pitanja... Zatim je sreo još jednu lepu drugaricu, i revolucionarku, Jang Kaj Hui. Pisao joj je ljubavne pesme - kao i drugima u koje je bio zaljubljen... Počeli su s probnim brakom, pre nego što su ozvaničili vezu. Jang je kasnije bila zarobljena i pogubljena, pošto je odbila da izda svog supruga. Međutim, dok je Jang žrtvovala život za muža, Mao je već živeo sa još jednom lepom revolucionarkom, Ho Cu Čen, devojkom upola mlađom od njega: imala je 18, a on 37 godina...

Plavuše i zelenooke

POSLE priče o seksualnim avanturama Mao Cedunga i severnokorejskog "dragog vođe" i ženskaroša Kim Il Sunga, u knjizi "Ljubavni život velikih diktatora" Najdžela Kotorna, u izdanju "Novosti", koja je od srede na kioscima, nailazimo na poglavlje "Kubanski Kazanova".
Kuba je seksi mesto, uvodi nas Kotorn. Zaboravite na bejzbol - na Kubi je nacionalni sport - seks. To je jedini pravi beg iz teškoća svakodnevice. Promiskuitet i vanbračni seks su svuda oko vas... Znatno iznad ovog seksi grotla stoji visoki bradati lik u vojničkoj zelenoj uniformi. Pod svetlima reflektora sa njim se ne može videti nijedna žena. A sve je moglo da bude i drugačije. Tokom godina postojale su jedna ili dve kandidatkinje za mesto "prve dame" Republike Kube, čitamo na početku dela posvećenog Fidelu Kastru.
Mada Fidel nije bio kršten, vaspitali su ga sveštenici, koji su mu utisnuli strah od seksa, masturbacije i homoseksualnosti. Nije imao nijednu devojku dok nije krenuo na fakultet da studira prava. Tada ga je kolega Rafael Balart upoznao sa svojom sestrom Mirtom. Bila je studentkinja filozofije... Ona je imala zelene oči i tamnoplavu kosu, i bila je njegova prva ljubav... Venčali su se 1948. godine... Život na Kubi bio je težak, i Kastro je ubrzo imao još jedna usta za hranjenje, sina Fidelita. Mirta se stalno nervirala zbog Kastrovog odbijanja da radi. Sve svoje vreme trošio je na politiku; čak je spavao sa nekom ružnom ženom rošavog lica, jer je kontrolisala ključne glasove u partiji... Međutim, on je već imao vezu sa drugom ženom, Natalijom - Nati Revueltom. Koleginica sa fakulteta, imala je prodorne
zelene oči i plavu kosu...
Latinska Amerika dobila je priličan broj diktatora. Jedan od najneugodnijih vladao je u Paragvaju - Fransisko Solano Lopez. Ovo grozno stvorenje bilo je strah i trepet za najuglednije porodice u Asunsionu i njihove kćeri. Imao je sklonost prema devicama i plemkinjama i, ako bi neka od njih pokušala da se opire, naredio bi da uhapse njenog oca.
Slede poglavlja o argentinskom diktatoru Huanu Domingu Peronu, filipinskom Ferdinandu Markosu, krvožednom Idi Aminu u Ugandi, "ocu nove Turske" Kemalu Ataturku, kralju Egipta Faruku, iranskom šahu Rezi Pahlaviju i saudijskom kralju Fahdu.
Prva knjiga iz edicije "Intimni život" završava se poglavljem "Majka svih majki", o Sadamu Huseinu. Nema mnogo mesta sumnji da je Sadam Husein čudovište, ali je takođe očigledno da ima mnogo žena koje smatraju da su njegovi gusti brkovi, maslinastozelena uniforma, čelična pesnica i bezobzirnost u pogledu života drugih ljudi - neodoljivo seksi, piše Kotorn. Naročito je voleo veze sa udatim ženama, jer je to bio način da ponizi njihove muževe. Ako bi mu se sviđala neka žena, bila bi odvedena od kuće protiv svoje volje, i dok je muž bio negde napolju, ona bi završila u kući u oblasti Mansur u Bagdadu. Čim bi obavila ono zbog čega je dovedena, iste noći bi je vratili kući. Tokom godina Sadam je imao isti, veliki apetit prema mladim, plavim ženama. Ako bi, na primer, video neku na televiziji, poslao bi svoje telohranitelje da je dovedu. Kada bi završio s njom bila bi lepo plaćena - osim ukoliko mu ne bi ugodila; u kom slučaju bi bila ubijena...

Nova biografija o legendarnoj kreatorki baca sasvim drugačije svetlo na njen život, pokušavajući da odvoji istinu od laži koje su godinama ispredane o njoj
Najmoćnija žena modne industrije Koko Šanel dobila je još jednu biografiju, koja, kako kažu kritičari, baca sasvim novo svetlo na njen život. Autorka Žistin Pikardi se svojski trudila da istraži sve što je mogla, a knjigu je blagoslovio i sam Karl Lagerfeld.
Pokušavajući da se oslobodi gomile romansi i laži nadodatih u biografiju Koko Šanel, novinarka i spisateljica Žistin Pikardi pre više od deset godina zakopala se duboko u „Šanelove" arhive, kao i samu ostavštinu pokojne dizajnerke, pokušavajući da napiše celovit portret legendarne Koko. Razlog? - Šanelin svet je kao luk, ima toliko puno slojeva - samo što miriše kao „No.5", a ne luk - opisuje Pikardi, inače modna kolumnistkinja u „Sandej telegrafu", a radila je i u britanskom „Vogu" i kao urednica časopisa „Obzerver".

Tamna bajka
Pikardi je Karla Lagerfelda prvi put upoznala 1997. godine, kada je došla u razgledanje stana u ulici Kambu, u kome je Koko živela.
- To je bio prvi put da sam imala pristup „Šanelu". Od tada me je preuzeo. Do 1998. sam razmišljala o tome da bih zaista volela da napišem knjigu, ali nisam znala da li ću moći. Ali onda sam shvatila da ima toliko toga neizrečenog - izjavila je autorka.
Prekopavanje arhiva, spavanje u sobi u kojoj je Šanel umrla, poseta sirotištu u Obazineu i ostale pustolovine autorke, a sve kako bi izvršila svoj naum, rezultirale su knjigom „Coco Ćanel, The Legend and The Life" (Koko Šanel, legenda i život).
Neki kritičari su ovu knjigu pozdravili rečima „Dobro došli u tajni svet Gabrijele Šanel" i istakli da daje svež pogled na legendarnu dizajnerku i to kako je od sebe same stvorila svoju najmoćniju kreaciju. Da, tu su mala crna haljina, bob frizura, pantalone za žene, savremeni šik i najprodavaniji parfem na svetu, ali ništa nije toliko neverovatno koliko priča o njoj samoj. Pikardi otkriva da ispod tog bleštavog mita leži nešto mnogo tamnije što baca novo svetlo na njene strastvene i turbulentne veze. Priča dobija na težini i zbog ličnih opservacija i intervjua s poslednjim preživelim prijateljima velike Koko, zaposlenima i rođacima. Sve je začinjeno do sada potpuno nepoznatim detaljima o ranim godinama u sirotištu i uzletu i borbi u ranoj mladosti.
Žistin Pikardi u knjizi lagano skida sloj po sloj s romantične legende koja se decenijama plela oko Koko, pokušavajući da odvoji istinu od laži.

Диана Будисављевић - Отргнута од заборава





Диана Будисављевић најзад добија место у историји. улице у неколико градова носиће име спаситељке 12.000 српске деце. Најава да ће Диана Будисављевић ускоро добити улицу у Београду, али и у Бањалуци, Козарској Дубици, Загребу и Сиску, представља само почетак брисања неправде која је нанета једној од највећих српских добротворки.



Херојско дело рођене Аустријанке из Инсбрука, која је за супругом, Србином Јулијем Будисављевићем пошла у Загреб између два светска рата, дуго је било на маргинама званичне историје.
О њој се није много писало ни говорило, упркос чињеници да су историчари знали за жену која је, у сталној стрепњи од немилосрдних усташких власти, организовала акцију спасавања деце из логора смрти током крвавог режима НДХ.

Није, чини се, било политички подобно говорити о 12.000 српских малишана којима је сачувала живот, што дело Диане Будисављевић чини једном од највећих - ако не и највећом! - хуманитарном акцијом током Другог светског рата у читавој поробљеној Европи.

Историја каже и ово: Диана је из логора у Горњој Ријеци, Старој Градишки, Сиску, Лобор-граду и Јасеновцу, уз пристанак мајки, одводила децу, хранила их и лечила у Загребу. Потом их је давала на старање хрватским породицама које су могле да брину о њима.

ФРАЊО И СИМО
О СВИМ малишанима, Диана Будисављевић и њени сарадници - попут Камила Бреслера из Министарства социјалног рада НДХ и сестре Црвеног крста Драгице Хабазин - водили су уредну евиденцију, како би деца после рата била враћена својим мајкама и очевима. По ослобођењу, ипак, Диани је Озна одузела картотеку, па многи са именом Фрањо и Јозо у Загребу никада није сазнао да је, у ствари, Симо са Козаре...

Ни 2003, када је у Загребу објављена књига "Дневник Диане Будисављевић", потресно сведочанство богато документима и фотографијама, написано руком доброчинитељке на немачком језику током четири ратне године, није храбра Аустријанка враћена у жижу јавности. Тада су се хрватски медији више бавили расправљањем о улози Алојзија Степинца у њеној "Акцији", него што су величали њено дело. У Србији није било чак ни тога!

Тек је серија текстова у "Новостима", од 4. до 16. априла ове године, покренута после контакта са њеним праунуком, Леонардом Рашицом, пробудила интересовање српске јавности за судбину Диане Будисављевић.

Дианино херојство препознали су најпре у Козарској Дубици, чији је начелник покренуо иницијативу да се по њој назове једна улица у том градићу. Уследило је слично обећање у Бањалуци. Сада се апелу наших читалаца одазвао и град Београд и Комисија за именовање улица и тргова, потом и група грађана из Загреба и Сиска.
Прва "победа" наших читалаца је ту: ускоро ће улице бар неколико градова у Србији, Босни и Хрватској бити украшене таблама са њеним именом.

НЕДУЖНИ

Диана ће у свом "Дневнику" написати и ово: "Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних."

Текст преузет са сајта УГ Јадовно 1941

Српска Мрежа

[You must be registered and logged in to see this link.]

Glorija Svanson (Gloria Swanson)
Velika mondenka američkog filma


Lepa i neodoljiva, bile su najčešće reči posle gledanja njenih filmova, "Kraljice Keli","Zaze","Doba ljubavi". Živela je na Beverli Hilsu u dvospratnoj vili sa 22 sobe, pet kupatila i garažom za luksuzni "pirs-erou" i "kadilak". "Publika je želela da živimo kao kraljevi i kraljice. I mi smo to i činili. Zašto da ne?", kazala je jednom prilikom Glorija

Sitna, seksi, sa tamnom kosom, blago povijenim nosem i krupnim plavim očima, američka glumica Glorija Svanson bila je jedna od najpopularnijih filmskih zvezda tokom 20-ih godina prošlog veka. Lepa i neodoljiva, bile su najčešće reči posle gledanja njenih filmova: "Kraljice Keli","Zaze","Doba ljubavi" i brojnih drugih filmova u kojima je glumila. Inteligentna i ambiciozna, slobodnih seksualnih shvatanja, nezavisna, upuštala se u velike lične i profesionalne rizike. Bila je feministkinja pre feminizma..Udavala se šest puta. Imala je skandalozno visoke lične troškove, znala je da troši i po 10.000 dolara mesečno. Živela je na Beverli Hilsu u dvospratnoj vili sa 22 sobe, pet kupatila i garažom za luksuzni "pirs-erou" i "kadilak". "Publika je želela da živimo kao kraljevi i kraljice. I mi smo to i činili. Zašto da ne?", kazala je jednom prilikom kasnije.

Glorija Svanson rođena je u Čikagu 27. marta 1899. godine, pod imenom Glorija Džozefina Mej Svanson. Kada se radi o tome odakle je Glorija i gde se rodila, postoji priča da se ona rodila u Zemunu, u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji, danas Srbiji. Rodila se u porodici Nemca, poznatog zemunskog mesara Jozefa Fefera. Majka joj je bila iz takođe poznate zemunske familije Vilhelmovih. Dobila je ime Franciska. Pred Prvi svetski rat Jozef odlazi sa ženom u Ameriku sa namerom da se posle izvesnog vremena vrati. Ćerku Francisku ostavljaju dedi, uglednom zemunskom ugostitelju Antonu Vilhelmu. Opaka bolest u Americi odnosi gospođu Fefer, posle čega se Jozef vraća u Zemun i odvodi Francisku sa sobom u Ameriku, gde je potom upisuje u filmsku školu. Eto, to je ta kratka povest o balkanskom poreklu Glorije Svanson, čija verodostojnost nije potvrđena a ni demantovana. U dokumentima i tekstovima o Gloriji Svanson se nailazi takođe i na različite godine njenog rođenja - 1897. i 1899. godinu.

Teda Bara (Theda Bara)
Vamp-žena nemog filma


Teda Bara je snimila više od 40 filmova od 1914. do 1926. godine. Između 1915. i 1919. bila je najveća zvezda FOX-a. Njene "femme fatale" uloge donele su joj nadimak "vamp-žena", čime je postala rodonačelnik jednog novog tipa ženske zavodljivosti. Ovakve žene nije krasila izrazita fizička lepota, ali su imale "ono nešto" što je privlačilo muškarce

Teda Bara je bila jedna od najpopularnijih američkih glumica s početka 20. veka, odmah iza Čarli Čaplina i Meri Pikford. Njezine "femme fatale" uloge su joj donele nadimak "vamp-žena", čime je postala rodonačelnik jednog novog tipa ženske zavodljivosti. Ovakve žene nije krasila izrazita fizička lepota, ali su imale "ono nešto" što je privlačilo muški rod. Teda se u mnogim filmovima pojavljivala poprilično obnažena, u providnim kostimima koji, ruku na srce, ostavljaju malo toga mašti. Takvi kostimi su bili zabranjeni u Holivudu, nakon donošenja "Productin Code" 1930. godine.

Teodosija Bur Gudman, umetničkog imena Teda Bara, rođena je 29. jula 1885. godine u Ohaju. Njezin otac je bio Jevrejin, Haris Goudman, rođen u Poljskoj, inače perspektivan krojač. Majka joj je bila Polin de Kope, takođe Jevrejka, rođena u Švajcarskoj. Teda je imala brata i sestru. Pohađala je "Walnut Hills", srednju školu od 1899. do 1903. godine. Nakon dve godine školovanja na "University of Cincinnati", počela je da nastupa u pozorištu. Godine 1908. se seli u Njujork. Na Brodveju se prvi put pojavila u predstavi "The Devil" 1908. godine.

Teda Bara je snimila više od 40 filmova od 1914. do 1926. godine. Na vrhuncu svoje slave zarađivala je 4.000 dolara nedeljno. Najviše filmova je snimila u produkciji Wiljema Foksa, počevši od "A fool there was" 1915. pa sve do "The lure of ambition" 1919. godine. Fenomenalan uspeh filma "A fool there was" doneo je Wiljemu Foksu dovoljno novca da osnuje "Fox Film Corporation". Usled potreba glume Bara se iz Njujorka seli u Los Anđeles i 1917. snima svoju "Kleopatru". Ovaj film je postao jedan od najvećih hitova u njenoj karijeri. Snimak filma, nažalost, nije sačuvan, ali postoji gomila fotografija Bare u kostimima Kraljice Nila. Između 1915. i 1919. godine bila je najveća zvezda FOX-a. Kada se umorila od uloga vamp-žena, pustila je da joj istekne petogodišnji ugovor sa FOX-om. Nije snimila do 1925. godine, kada je za "Chadwich Pictures Corporation" snimila film "The unchastend woman". To je bio njen pretposlednji film. Poslednje što je snimila bila je kratka komedija "Madame Mystery" 1926. godine, koji je bio parodija upravo na vamp imidž. Danas, nažalost, postoje samo šest kompletno sačuvanih filmova Tede Bare. Naime, 1937. godine je izbio požar u FOX-ovom skladištu u Nju Džersiju, pri čemu je uništena većina nemih filmova koje je snimila ova kuća. Od 40 filmova koje je snimila Bara, ostala su samo tri kompletno sačuvana, među kojima je i film "A fool there was". Od filma "Kleopatra" je ostalo svega 40 sekundi.

Ana Manjani (Anna Magnani)
Spontana, topla i nepokorna južnjakinja


Najčešće je tumačila siromašne gradske žene ili seljanke koje se tek snalaze u gradu, neobrazovane, neprivilegovane, ali nikako ne ponizne ili ponižene. Zračila je seksipilom posebne vrste, izvan svih stereotipa. Znala je da kaže: "Ljubav je kao supa: prve kašike su suviše vrele, poslednje suviše hladne"

Italijanska glumica Ana Manjani na filmskom platnu je zasijala igrjući likove stvarnih žena, žena iz naroda koje su iz masovne kulture posle Drugog svetskog rata bile maltene potpuno nestale. Anu Manjani su sledile generacije zanosnih italijanskih lepotica i dobrih glumica - Silvana Mangano, Đina Lolobriđida, Sofija Loren, Klaudija Kardinale. Zračila je seksipilom izvan svih stereotipa, posebne težine i specifičnosti. Nijedan bikini na savršenom telu nije mogao delovati uzbudljivije od njene noge u crnoj čarapi, od slučajnog otkrivanja ramena ili samo pokreta glave, sa cigaretom u ustima, kojim je zabacivala svoju uvek neurednu kosu. Bila je prva muza planetarno poznatog brenda "Dolce&Gabbana", koja ih je privukla, kako su govorili, jer se držala kao "da ne želi isticati svoju ženstvenost".

Ana Manjani je rođena u Rimu 7.marta 1908. godine. Vanbračno je dete Marine Manjani i nepoznatog oca, za koga se obično govorilo da je iz Aleksandrije u Egiptu. Ana je tvrdila da je njen otac iz Kalabrije u Italiji. Odrasla je u siromaštvu u Rimu, a podigla ju je baka. Uprkos svim teškoćama, upisala je Rimsku akademiju umetnosti. Da bi mogla da se izdržava, pevala je u kabareima i noćnim klubovima.Nazivali su je italjanskom Edit Pjaf.

Debitovala je na sceni 1926. godine s "Anne Christie" Eugena O'Neilla, a 1928. u filmu "Scampolo". Njena je filmska karijera do punog izražaja došla posle Drugog svetskog rata. U filmu "Rim, otvoren grad" (1945) Roberta Roselinija, eksplodirao je njen glumački talenat i njena sposobnost da igra kao da nema nikakvog glumačkog znanja i iskustva. Prirodna, ne posebno mlada, ne naročito lepa, sa podočnjacima, u crnini ili u crnom kombinezonu, ona je u ovom filmu igrala ženu mučenicu - udovicu sa decom, trudnu, žrtvu nacističkog nasilja. Film je u inostranstvu imao mnogo više uspeha nego kod kuće, a sa njim i Ana Manjani. Prirodnost, autentičnost i vitalnost koje je Ana Manjani oživela na film doneli su joj nagradu na Venecijanskom festivalu već 1947. godine za film "Poštovana Angelina". Sa Roselinijem je 1948. radila film "Ljubav" u kome igra seljanku koja veruje da je njeno nerođeno dete Hrist. Ova uloga je izazvala oštre kritike italijanske katoličke javnosti, što Ani Manjani nije bio prvi skandal.

Džin Harlou (Jean Harlow)
Nezaboravna platinasta plavuša


Bila je žena senzacija i neprikosnoveni seks-simbol tridesetih godina prošlog veka. Na velikom platnu je postala poznata ulogom u filmu "Pakleni anđeli" iz 1930. godine. Kritičari je nisu voleli, štaviše mrzeli su je, no publika ju je obožavala. Ostala je zapamćena kao "platinasta plavuša", velike harizme

Džin Harlou je bila najveći seks-simbol 30-ih godina 20. veka. Poznata je bila kao "platinasta plavuša", koju kritičari nisu voleli, štaviše mrzeli su je, no publika ju je obožavala. Na velikom platnu je postala poznata ulogom u filmu "Pakleni anđeli" iz 1930. godine. Nakon ovog filma, uspon Džin Harlou više niko nije mogao da zaustavi. Što ju je kritika više blatila, to ju je publika sve više volela. Naročito je bila primetna pomama među ženskim fanovima, koje su do detalja kopirale njenu čuvenu platinastu boje kose. Jedno vreme je vladalo ludilo izbeljivanja kose po ugledu na Džin, a filmski studio FOX se pokušao time okoristiti osnivanjem klubova obožavalaca Džin Harlou širom Amerike tokom 1932. godine, s nagradom od 10.000 dolara onome ko napravi što verniju nijansu njene plave kose.

Rođena je kao Harlin Karpenter u Kanzas Sitiju, u državi Misuri, 3. marta 1911. godine. Imala je dosta lagodno i bezbrižno detinjstvo. Odrasla je u velikoj porodičnoj kući u Kanzasu i bila ljubimica cele porodice. Bila je jedino dete zubara Monta Klera Karpentera i njegove supruge Džin. Uprkos svoj lagodi i blagostanju, roditelji joj se nisu slagali. Razveli su se dok je ona bila tinejdžerka. Ambiciozna majka je od ćerke htela po svaku cenu glumicu da napravi, pa se nakon razvoda sa njom seli u Holivud. Međutim, posle više neuspešnih pokušaja, kao i nedostatka novca, vraćaju se u Kanzas. Ubrzo, Džin šalje u Ilinois, gde upisuje srednju školu. Oslobođena stalne kontrole svoje majke, petnaestogodišnja Džin uživa u novoj sredini otkrivajući čari ljubavi. Upoznaje četiri godine starijeg Čarlsa Mekgreja. Između njih se rađa ljubav koja biva krunisana i brakom 1927. godine. Nedugo zatim sa Čarlsom se seli u Los Anđeles, na novi susret s filmskom umetnošću.

U gradu anđela je atraktivnu i lepu brzo zapažaju filmski producenti. U FOX-ovoj produkciji prvi put se pojavljuje na filmu 1927. godine, a prvu veću ulogu dobija godinu dana kasnije u filmu "Honor Bound". Usledile su nove uloge u tada još aktuelnim nemim filmovima, a 1929. dobija nešto značajniju rolu u filmu "Dva puta ura", popularnih Laurela i Hardija. Usled njene sve veće angažovanosti na polju karijere, odnosi sa suprugom Čarlsom sve su zategnutiji, što kulminira razvodom 1929. godine. Do prekretnice u njenoj karijeri dolazi 1930. sa filmom "Pakleni anđeli", u kome je zamenila glumicu Dž. Nisen čiji glas nije odgovarao zvučnoj verziji dotad nemog filma. Premijera filma održana je 27. maja 1930. u Grumanovom pozorištu na Holivud bulevaru. Film je praćen izuzetnim interesovanjem publike, no zvanična kritika je bila surova. Njenu glumu su proglašavali užasnom, stavljajući akcenat na njen fizički izgled kao jedini mogući adut. No, ni Džin nije kritičarima ostajala dužna. Rušeći tabue pred sobom, vešto ih je provocirala, pojavljivajući se na važnim prijemima provokativno obučena s uvek istaknutim bujnim grudima i u pratnji gej prijatelja. Takvom pojavom ne samo da je provocirala kritičare, nego i ceo establišment Holivuda.

Meri Pikford (Mary Pickford)
Diva koja je gradila temelje filmske industrije


Bila je zvezda nemog filma i vrlo sposobna poslovna žena - producent. Sa mužem glumcem Daglasom Ferbanksom, rediteljom Dejvidom Vorkom Grifitom i Čarlijem Čaplinom osnovala je 1917. filmski studio "United Artists". Meri je 1927. kao jedina žena učestvovala u osnivanju američke Akademije filmske umetnosti i nauke

Anđeoskog lica i duge zlatne kovrdžave kose, s imidžom dobre devojke iz komšiluka, Meri Pikford je vrlo brzo postala jedna od najomiljenijih američkih glumica 20-ih godina prošlog veka. Bila je prva "američka dragana" koja se proslavila ulogama neiskvarene, slatke naivne devojke. S 27 godina glumila je dvanaestogodišnjakinju u filmu "Pollyanna" (1920). Bila je zvezda nemog filma i vrlo sposobna poslovna žena - producent. Zajedno sa mužem glumcem Daglasom Ferbanksom, rediteljom Dejvidom Vorkom Grifitom i Čarlijem Čaplinom osnovala je 1917. godine filmski studio "United Artists" (UA). Meri je 1927. godine kao jedina žena učestvovala u osnivanju američke Akademije filmske umetnosti i nauke (Academy of Motion Pictures Arts and Sciences).

Meri Pikford je rođena 8. aprila 1893. godine u Torontu u Kanadi, kao Gledis Mari Smit. Otac Džon Čarls Smit, sin britanskih imigranata, bio je alkoholičar koji nije bio sposoban da zadrži posao, dok je majka Šarlota Henesi, irska katolkinja, radila kao krojačica. Meri je imala mlađu sestru i brata, koji su takođe postali glumci. Nakon očeve smrti, ona počinje da nastupa u pozorišnim predstavama. Majka je bila prinuđena da zaposli decu kako bi sebi obezbedili egzistenciju. Do kraja 1900. godine, gluma postaje vrsta porodičnog biznisa i oni putuju po Americi. Pojavljuju se u raznim pozorišnim komadima i trećerazrednim kompanijama.

Brodvejski reditelj Dejvid Belaska joj u 14. godini poverava glavnu ulogu u jednom od komada koje je tada postavljao. Dve godine kasnije, Meri je počela dugu i plodnu saradnju sa Dejvidom Vorkom Grifitom, rediteljom filma "Rađanje jedne nacije" i jednim od značajnijih američkih filmskih reditelja prve polovine prošlog veka. Zahvaljujući saradnji sa Grifitom, postaje pozanata kao "devojčica zlatne kose" i "America's Sweetheart" (američka dragana). Već sa sedamnaest godina je bila velika zvezda. Uprkos mladim godinama i nesigurnosti skoro formiranog Holivuda, Meri se izdvaja kao prva glumica koja pregovara oko uslova rada i plate. Bila je jedna od retkih koja je smela da kaže reditelju kako bi ona odglumila datu ulogu. Ovakav pristup joj se isplatio - postala je milioner sa nepunih 25 godina života.

Marlen Ditrih (Marlene Dietrich)
Žena misterioznog seksipila i hladnog erotizma


Izgradila je svoj originalni stil zasnovan na misterioznom seksipilu koji je koketirao sa muškom modom u vidu dobro skrojenih odela i smokinga, pracenih cilindrima. Taj stil joj je davao sasvim posebnu vrstu glamura, ali i otkrivao njenu latentnu biseksualnost.

Par obnaženih nogu i plava kosa koja se pojavljuje iz senke poznata je fotografija Miltona Grina iz 1952. godine, pa je nepotrebno tražiti lice da bi se prepoznala Marlen Ditrih, kultna glumica i istinska filmska diva prve polovine 20. veka. Brišući razliku između žene i zvezde, Marlen je nudila istovremeno i spektakl i misteriju, i vidljivo i skriveno. Slika hladne erotičnosti Marlen Ditrih stvarana je kroz filmove Jozefa fon Šternbergera i kroz tri prauzora na kojima je sagrađena čitava njena misterija - kroz ženu muških osobina, dvospolnu pojavu i zavodnicu. Marlen Ditrih, glumica, pevačica i zabavljačica, magična lepotica i jedna od najznačajnih holivudskih diva prve polovine 20. veka, naklonjena umetnosti i sceni, prvo je studirala violinu i tome bila izuzetno posvećena. Vremenom se ipak odlučuje za nastupe u kabareima. Zahvaljujući uspešnoj saradnji sa uticajnim pozorišnim rediteljem Maksom Rajnhardom, Marlen tokom dvadesetih godina prošlog veka počinje da gradi svoju glumačku karijeru. Rođena je kao Marija Magdalena Ditrih u Berlinu 27. decembra 1901. godine. Odrastala je u konzervativnoj porodici, višeg srednjeg staleža, uz oca, oficira pruske vojske Luisa Eriha Ota, majku Vilhelminu i sestru Elizabet. Pod uticajem očeve profesije, u kući su vladali vojnički red i čvrsta disciplina, što je, kasnije, dobrim delom obeležilo i njen distanciran i pomalo strog karakter. Otac joj je umro relativno rano, tako da je Marija Magdalena ostatak svog detinjstva proživela uz očuha. Svoju samosvest je iskazala još u tinejdžerskim godinama, kada je svoje ime promenila u tada neuobičajeno Marlen.

Početkom dvadesetih godina minulog veka upoznaje producenta Rudija Zibera za koga se vrlo brzo udaje i 13. decembra 1924. rađa ćerku Mariju Elizabet. Uprkos novim obavezama, Marlen neumorno nastavlja da gradi svoju karijeru. Relativno nepoznatu primećuje je reditelj Jozef fon Šternberg. Upoznat sa njenim pevačkim aspiracijama, nudi joj glavnu ulogu kabaretske pevačice u svom filmu "The Blue Angel" ("Plavi anđeo"). Bio je to prvi zvučni nemački film, sniman u kooprodukciji sa Amerikancima, što je bio dodatni izazov koji ona nije želela da propusti. Film postiže izvanredan internacionalni uspeh, a uloga u kojoj se Marlen pojavljuje kao fatalna Lol Lola i prvi put na velikom platnu pokazuje svoje duge noge, ali i raskošan talenat, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Holivud je želeo Ditrihovu. Na poziv studija "Paramount", Marlen zajedno sa svojim pigmalionom Šternbergom odlazi u Holivud, ostavljajući supruga i ćerku u Nemačkoj.

Klara Bou (Clara Bow)
Neuhvatljiva i nestašna diva


Klara se još davne 1927. u velikom filmskom hitu "Krila" skinula i tako ušla u istoriju kao jedna od prvih glumica koja se na velikom platnu razodenula. Klaru su muškarci obožavali, a žene su želele da budu kao ona. Imala je velike crne oči, žarko crvene usne u obliku srca i bob frizuru. Ulogom u ?lmu "Maytime" iz 1923. postala je miljenica publike i kritike

Život i karijera Klare Bou, američke glumice s početka 20. veka i zvezde nemog filma, odvijao se po klasičnom holivudskom scenariju - siromašna devojčica iz problematične porodice preko noći postaje blistava zvezda koju nacija obožava i ludi za njom. Klaru su muškarci obožavali, a žene su želele da budu kao ona. Imala je velike crne oči, žarko crvene usne u obliku srca i bob frizuru. Podsećala je na Beti Bup, što nije slučajno jer je Maks Flišer, nadahnut upravo prepoznatljivim izgledom Klare Bou, stvorio ovu crtanu zavodnicu. Izgled Klare Bou se jako dobro uklapao u dominirajući "make-up" 20-ih godina prošlog veka, koji se poigravao s imidžom slatke male lutkice, nevinog deteta i izrazito našminkanog seksi lica. Idealan primer ove kontradikcije lica bile su, pored Klare Bou, i glumice Luiz Bruks i Pola Negri. Moramo reći i da je Klara bila jedna od prvih takozvanih vamp-žena s početka 20. veka. Naime, 20-ih godina prošlog stoleća, pojavio se izraz "vamp-žena". Iako takve žene nije krasila izrazita fizička lepota, one su imale "nešto ono" što je privlačilo muškarce. Pored Klare Bou, izrazita žena-vamp toga doba bila je i glumica Teda Bara, takođe zvezda nemog filma.

Klara Bou je rođena 29. jula 1905. u siromašnoj i nesrećenoj porodici u Bruklinu, u Njujorku. Imala je teško i traumatično detinjstvo. Baka joj je bila mentalno obolela, što joj je snašlo i majku kada je imala 17 godina. I majka je, kao i baka, završila u ustanovi za mentalno obolele. Klara je nastavila da živi sa ocem, za koga se kasnije pričalo da ju je seksualno zlostavljao. Klara je još odmalena često išla u bioskope da bi u filmovima našla spas od svoje tegobne realnosti. Gledajući filmove, uživljavala se u likove i imitirala poznate glumice, kao na primer Gloriju Svanzon, Meri Pikford i druge. Maštala je o tome da i ona jednog dana postane glumica.

Njena filmska priča počinje 1921. kada je u "Motion picture magazinu" objavljena nagradna igra "Fame and Fortune". Glavna nagrada bila je mala uloga u jednom filmu. Klara je izrezala kupon, poslala ga i čekala. Uskoro su joj javili da je ona dobila nagradu, pod uslovom da pošalje dve fotografije za finalni kasting. Klara je tada bila toliko siromašna da nije imala novca za fotografisanje, pa je morala da se pozajmi da bi se slikala. Na kastingu je jedva prošla. Iako je bila jako lepa, ocenjivačima se nimalo nije sviđalo njeno izražavanje koje je vrvilo od psovki i reči sa ulice. Njen nagradni glumački nastup u filmu "Beyond the rainbow", bio je tako loš da su gotovo sve njene scene isečene iz finalne verzije filma. No, uprkos svemu, Klara je čvrsto bila odlučila da postane glumica. Uporno je i predano učila glumu i strpljivo čekala svoju šansu. Svoju prvu značajniju ulogu dobila je 1923. u filmu "Maytime". Zvezda flma je trebala da bude glavna glumica Etel Šenon, ali ju je Klara zasenila iako se u filmu pojavila samo u nekoliko malih scena. Ovom ulogom Klara je postala miljenica publike i kritike. Njena neobična lepota, jedinstven stil i način na koji je osvajala šarmom, govorili su da je Holivud dobio novu zvezdu.

Greta Garbo (Greta Garbo)
Najusamljenija lepotica sveta


Najveći paradoks u životu Grete Garbo bio je da je na filmskom platnu čudesnom lakoćom umela da izrazi sve ljudske emocije, a da je u privatnom životu bila hladna, zatvorena i nesposobna da iskaže svoja osećanja. Još je jedan paradoks obeležio njen život - u naponu snage i svoga umetničkog rada, 1941. godine nepovratno se povukla iz filmske umetnosti i javnoga života uopšte.

Obožavana zbog svoje lepote, inteligencije i glumačkoga dara, Greta Garbo, slavna švedska filmska diva iz prve polovine 20. veka, ljubavne scene je igrala očima - očima koje su fascinirale i muškarce i žene toga doba, isto onako kako je to svojim nogama činila Marlen Ditrih. Najveći paradoks u životu Grete Garbo bio je da je na filmskom platnu čudesnom lakoćom umela da izrazi sve ljudske emocije, a da je u privatnom životu bila toliko hladna, zatvorena i nesposobna da iskaže svoja osećanja. Još je jedan paradoks obeležio život ove nadasve lepe žene i vrhunske glumice - u naponu svoje snage i svoga umetnčkog rada, u 36. godini života, 1941. godine, nepovratno se povukla iz filmske umetnosti i javnoga života uopšte.

Rođena je kao Greta Lovisa Gustafsson 18. septembra 1905. u radničkoj porodici u Stokholmu. Karijeru je počela snimanjem reklame za veliki stokholmski dućan "Pub", gde je prodavala šešire. Posle pohađanja Kraljevske akademije dramskih umetnosti, 1924. joj je reditelj Mauritz Stiller, majstor nemog filma, dao ulogu u "Legendi Goste Berling". Godinu dana kasnije je sa Stillerom otišla u Holivud, gde je učenica uskoro nadmašila učitelja. Garbo je bez teškoća prešla s nemog na zvučni film, za razliku od mnogih drugih zvezda sedme umetnosti toga doba. Njena božanstvena lepota i bogom dani talenat opčinili su "grad snova". I danas su još uvek njeni filmovi i gluma predmet divljenja i pomnih istraživanja, kako sinasta tako i onih koji žele da se pojave na bioskopskom platnu ili TV ekranima. "Jedna era je umrla sa njom... Bila je model po kojem su se stvarale druge legende", pisao je svojevremeno "Vašington post". "Kada bi moglo da se kaže da Holivud ima kraljicu, onda bi to bila Greta Garbo", rekao je veliki reditelj i glumac, takođe velikan svog vremena, Orson Vels.

Vivijen Li (Vivien Leigh)
Lepotica zvana želja


Osvojila je dva Oskara i bila izuzetno obrazovana, mudra i lepa. Kad su je pitali smatra li svoju lepotu hendikepom, rekla je: "Ljudi misle da ako izgledaš prilično zgodno - da ne znaš da glumiš, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti hendikep"

Vivijen Li je smatrana jednom od najlepših glumica svog doba, što su reditelji isticali u većini njenih filmova. Kad su je pitali smatra li svoju lepotu hendikepom, rekla je: "Ljudi misle da ako izgledaš prilično zgodno, da ne znaš da glumiš, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti hendikep". Džon Kuker je rekao da je Vivijen bila "potpuna glumica sprečena lepotom", a američki pisac i reditelj Garson Kanin opisao je Vivijen kao "lepoticu čija je zanosna lepota često znala zaseniti njene vrtoglave uspehe kao glumice".

Vivijen Li je rođena 5. novembra 1913. godine kao Vivijen Meri Hartli u Dardžilingu, gradu u podnožju Mont Everesta u Indiji. Njen otac Ernest je rođen u Jorkširu u Engleskoj i u 22. godini se preselio u Indiju u potrazi za avanturom i karijerom. Majka Gertruda je poreklom bila Irkinja jermenskih predaka i bila je tamnokosa lepotica sa lepim plavim očima. Nakon godinu dana braka rodila se Vivijen. Preselili su se u Englesku kad je imala šest godina. Vivijan se prvi put pojavila u pozorištu sa tri godine, recitujući dečju pesmicu u majčinoj glumačkoj amaterskoj grupi. Gertruda je pokušavala svojoj kćeri odmalena usaditi sklonost ka literaturi, upoznajući je sa delima mnogih pisaca. Pohađala je balet, svirala čelo u školskom orkestru, i bila je odlična u sviranju klavira. Bila je zainteresovana za različite jezike, egipatsku istoriju, francuski je tečno govorila. Do petnaeste godine je boravila u ženskom samostanu. Dalje obrazovanje je nastavila u Parizu. Razlog nastavka školovanja u Francuskoj je bila želja da predaje francuski jezik i literaturu. Bila je najmlađi student. Nastupala je u školskim predstavama i imala podršku profesorke da radi na dikciji i glumi. Pomoć koju je dobila uticala je na to da se Vivijen zainteresuje za pozorišnu umetnost.

U osamnaestoj godini upisala je Kraljevsku Akademiju dramskih umetnosti u Londonu. Tokom posete tetki upoznaje advokata Lija Holmana. Iako trinaest godina stariji od nje, očarao ju je svojim šarmom i inteligencijom. U devetnaestoj godini se udaje za njega. Prisvaja njegovo ime kao svoje umetničko prezime - Vivijen Li. Godinu dana kasnije dobija ćerku Suzan i nastavlja studije glume. Prijatelji su je 1935. predložili za manju ulogu u filmu "Things are looking up", što je bio njen filmski debi. Za ulogu u predstavi "The mask of virtue"iste godine, Li je zaradila sjajne kritike nakon čega su sledili intervjui i novinski članci. Gledajući pozorišnu predstavu "Kraljevsko pozorište" bila je očarana popularni pozorišnim glumcem Lorensom Olivijeom. Nekoliko puta je odgledala istu predstavu oduševljena njegovim izgledom i glumom. Čak je jednom prilikom rekla da će to biti čovek za koga će se udati, iako je to zvučalo kao besmislica jer su oboje bili u braku. No, uprkos tome, započinju strasnu avanturu. Njihova tajna veza uskoro postaje javna stvar i nakon zajedničkog pojavljivanja na pozornici i platnu, oboje ostavljaju supružnike. Od 1937. godine žive zajedno, dok o njenoj ćerki Suzan brine njena majka. Nekoliko narednih godina će čekati na razvod.

Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn)
Najviše nagrađivana glumica u istoriji filma


Ketrin Hepbern, velika filmska diva, samouverena žena i privržena ljubavnica, više od šest decenija očaravala je ljubitelje filma. Osvojila je rekordna četiri Oskara i 12 puta bila nominovana za ovu najprestižniju filmsku nagradu. Na kraju svog plodnog života, znala je u šali da kaže: "Ne bojim se pakla i ne tražim raj"

Ketrin Hepbern, velika filmska diva, samouverena žena i privržena ljubavnica, više od šest decenija očaravala je ljubitelje filma. Za partnere je imala najveće i najpoznatije glumce svog vremena - Spensera Trejsija, Henrija Fondu, Hemfrija Bogarta, Pitera O'Tula, Garija Kupera, Kerija Granta, a za režisere svojih filmskih ostvarenja imena kao što su Džon Hjuston, Hauard Hoks, Džordž Kjukor, Džordž Stivens. Hepbernova je 12 puta bila nominovana za nagradu Oskar, a rekordna četiri puta ga je dobila. Osim po sjajnim ulogama, ostala je zapamćena i po velikoj ljubavnoj romansi sa glumcem Spenserom Trejsijem, sa kojim je u nezakonitoj vezi provela 27 godina. Zaljubljivala se u oženjene muškarce, ratovala s kompleksima i utehu nalazila u nežnim vezama sa ženama. Nemaju svi tu sreću da shvate kako i patnja može biti slatka, govorila je. Ketrin Hepbern je po mnogočemu bila ispred svog vremena - 30-ih godina prošlog veka nosila je pantalone, pilotsku jaknu i dečačku frizuru. Prepoznatljiva je bila po visokim jagodicama na obrazima, kestenjastoj kosi i glasu koji je odavao poreklo iz visoke klase Nove Engleske.

Ketrin Hepbern rođena je u Hartfordu u Konektikatu, 12. maja 1907. godine u porodici uglednog hirurga Tomasa Norvala Hepberna i pravnice Ketrin Marte Hoton, sa petoro braće i sestara. Na ličnost snažne žene koju krasi zdrav razum, kako na filmu tako i u stvarnom životu, veliki uticaj imalo je odrastanje u imućnoj porodici liberalnih shvatanja. Još u to vreme njena majka je bila poznata kao feministkinja koja se u zaostaloj sredini borila za prava žena. Tata Hepbern je sprovodio vojničku disciplinu u vaspitanju dece, koju je često znao da kažnjava i batinama. Insistirao je na tome da se njegova deca bave sportom, te ih je upisivao na plivanje, jahanje, golf i tenis. Ketrin je tokom svojih tinejdžerskih godina bila dobra sportiskinja. Bavila se umetničkim klizanjem, golfom i plivanjem. Još kao devojčica je govorila kako želi da bude poznata, a otac joj je prigovarao kako želi da bude u centru pažnje.

U pubertetu Ketrin nije imala puno prijateljica, a najbliža osoba bio jeo je brat Tom, s kojim je u proleće 1921. otputovala u Njujork, u posetu majčinoj prijateljici sa fakulteta Meri Taul, feministkinji i lezbejki, Dok su bili u gostima Tom se ubio, što je ona veoma teško podnela. Biografi se slažu da joj je bratovljeva smrt obeležila čitav život. Svi muškarci za koje se kasnije vezivala bili su pomalo nalik na njega - depresivni, nesposobni da se nose sa životom, koji su izlaz tražili u alkoholu i drogi, a ona je nesebično pokušavala da ih spase od njih samih.

Bet Dejvis (Bette Davis)
Jaka žena beskompromisnih stavova


Bila je velika diva pozorišne i filmske scene, teatralna, kučkasta, kapriciozna, razmažena, nesigurna i emotivna. Ostala je zapamćena kao tvrdoglava glumica koja može odigrati svaku zahtevnu ulogu, kao i po svom ubojitom pogledu i teškom karakteru

Američka glumica Bet Dejvis dobila je dva Oskara, publika je se najčešće seća po ulozi u filmu "Sve o Evi", posedovala je izuzetan glumački talenat. Samo se nekolicina glumaca može meriti s njom i njenim filmskim dostignućima. Nije bila lepa u konvencinalnom smislu, ali se mogla tako transformisati da bi jednostavno naterala publiku da poveruje kako je prekrasna. Za nju se govorilo da je imala brojne afere, četiri se puta udavala, svaki brak se završavao nesrećno. Govorila je da joj je karijera uvek bila na prvom mestu.

Rut Elizabet Dejvis, kako joj je pravo ime bilo, rođena je 5. aprila 1908. u gradiću Louvel, država Masačusets. Njeni roditelji su se razveli dok je još bila dete, pa je brigu o njenom vaspitanju potpuno preuzela majka. Od malih nogu je Bet Dejvis pokazivala sklonost ka glumi, pa je rado učestvovala u srednjoškolskim pozorišnim predstavama. Nakon što je diplomirala na Cushingovoj akademiji, okušala je sreću u glumačkoj školi "Eve LaGallienne" na Menhetnu, no grubo je odbijena jer im se učinila neiskrenom i frivolnom devojkom. Mnogo više sreće je imala u dramskoj školi Johna Murraya, pa je svoju karijeru započela na Off-Brodveju u drami "The Earth Between", 1923. godine.

Svoj pravi glumački debi Bet Dejvis je imala 1929. godine u komadu "Broken Dishes" i kasnije "Solid South". Ipak, njena glumačka karijera nije baš cvetala - reditelj George Cukor jednom prilikom ju je najurio sa predstave, a njeno probno snimanje sa Goldwyn studio prošlo je neslavno. Ipak, 1930. uspela je da potpiše prvi filmski ugovor sa kompanijom "Universal". Kada je došla u Holivud te godine, predstavnik studija koji je trebalo da je sačeka na stanici mimoišao se sa njom, jer ona ni izbliza nije izgledala kao filmska zvezda. U "Universalu" su zbijali šale da je Bet "seksipilna, otprilike kao Slim Summerville", a njene uloge u filmovima nisu u tom trenutku izgledale previše impresivno.

Edit Pjaf (Edith Piaf)
Glas koji osvaja i koji se ne zaboravlja


Prešla je trnovit put od ulične pevačice do kraljice francuske šansone. Kao nijedna druga pevačica, zavlačila se pod kožu ljudima, osvajajući im srce i dušu. Bila je čudesna ptičica i velika dama istovremeno - mit, legenda i stvarnost, rekao je za nju Džordž Mustak.

Edit Pjaf je bila boginja - ikona francuske šansone. Bila je čudesna ptičica i velika dama istovremeno - mit, legenda i stvarnost, rekao je za Edit Pjaf Georg Mustak. Prvu je šansonu otpevala kada joj je bilo 15 godina, da bi sa kasnije otpevanom pesmom "Mon Legionare" doživela veliki uspeh, stekavši ime "vrapčica Pariza". Nakon Drugog svetskog rata počela je njena velika karijera. Najpoznatije pozornice sveta otimale su se za njene nastupe. Hitovi "Milord", "La vie en rose", "C'est l'amour" oduševili su i osvojili milione ljudi širom sveta. Kao nijedna druga pevačica, zavlačila se pod kožu ljudima osvajajući im i srce i dušu. Bila je za svog kratkog života i na dnu i na vrhu, prešavši put od prezrene devojke do slavne pevačice. Bila je istovremeno i jaka i slaba zbog čega su je ljudi voleli i doživljavali kao svoju. Ostvarila je san o kojem milioni samo maštaju. Svi koji su je poznavali govorili su da je živela zaista intenzivno, ali je uvek ostajala samo svoja, samo Edit Pjaf. Bila je veliki borac, buntovnik bez granica - želela je puno toga imati ođednom. Osećajnost i ljubav nisu bili jedini pokretači njene umetnosti. Snagu je crpela iz samodiscipline, iz svoje čvrste volje, ali i iz surove borbe za svoju egzistenciju.

Edit Pjaf, pravim imenom Edit Giovanna Gassion, svet je ugledala 19. decembra 1915. godine na stepeništu sirotinjske kuće u pariskom predgrađu Belleville. Roditelji su joj bili artisti u jednom putujućem cirkusu. Majka ju je ostavila i o njoj se brinula baka, vlasnica bordela. Prostituke su najbolje majke - govorila je Edit kasnije pričajući o svom detinjstvu. Kada su joj bile tri godine, oslepela je. Budući da joj lekari nisu mogli pomoći, baka i dame iz bordela su je odnele na hodočašće Svetoj Terezi u Lisieux. I devojčica je progledala. Godinu dana kasnije krenula je sa ocem na putovanja od grada do grada. On je izvodio svoje artističke tačke, a ona je pevala. Sa 16 godina se zaljubila u pevača Luja Dupona. I on je kao i ona bio dete sa ulice. Posle godinu dana rodila je kćerku Marselu. Beskrajno ju je volela, ali jedva da se o njoj mogla brinuti. Kada je devojčica u svojoj drugoj godini umrla, majka joj nije imala novaca ni za jedan venac. Te je noći, očajna, možda prvi i poslednji put, kako su zapisali njeni biografi, zbog novca otišla u sobu sa muškarcem. U svojim memoarima Edit je ispričala da joj jedan čovek iz puke samilosti dao nekoliko franaka za venac.

Sa smrću male Marsele, došao je i kraj vezi sa Lujom i njen sledeći izabranik je bio Alber, makro s Pigala. Tražio je da i ona za njega prodaje svoje telo na ulici, što je Edit odlučno odbila. Bila je, doduše, spremna pevati na ulici, ali ništa više. Pevala je da bi zaradila za život, ali i zato što je u pevanju uživala.

Rita Hejvort (Rita Hayworth)
Najvoljenija američka pin-ap boginja


Umela je da glumi, igra, peva i zanosno zabaci plameno-crvenu kosu. Ostavila je dubok trag u sećanju svakog muškarca svojim melanholičnim striptizom u filmu �Ćilda", koji se sastojao od skidanja samo jedne rukavice. "Lajf" ju je 1947. proglasio boginjom ljubavi broj jedan. Svrstana je među 25 najvećih glumica u istoriji Holivuda

Ona je bila ta koja je donela bujicu ženskog seksepila i ženske fatalnosti posle misterioznog, uzdržanog i pomalo muškastog imidža Marlen Ditrih i Grete Garbo dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Rita Hejvort, američka glumica i pevačica bila je u svoje vreme nenadmašni seks-simbol, obožavana američka boginja, prva fatalna "crvenokosa", miljenica elite, ali i miliona koji su o takvoj ženi mogli samo da maštaju.

Rođena je kao Margarita Karmen Kansino, 17. oktobra 1918. godine u Njujorku. Njena porodica po ocu bila je španskog porekla, a ples kojim su se bavili prenosio sa iz generacije u generaciju. Nastavljajući porodičnu tradiciju, njen otac Eduardo, strog i zahtevan, pripremao je ćerku za profesiju plesača od najranijeg detinjstva. Rita svoje prve korake na sceni pravi u šestoj godini, a već od 12. počinje profesionalno da nastupa, kao partnerka svom ocu. Kada je imala 16 godina, na jednom od nastupa, primetio je producent "Fox-a" i ponudio saradnju. Pod čvrstim nadzorom oca, Rita potpisuje ugovor sa "Fox-om", na sedam godina. Izuzetno stidljiva, van scene čak neinteresantna, u okviru studija, sa ostalim starletama, prolazi kroz obuku na kojoj uči glumu, dikciju, ali radi i na svom samopouzdanju. Ubrzo, ostvaruje i prve manje uloge. Međutim, dolaskom moćnog Derila Zanuka na čelo "Fox-a", njena karijera koja praktično još nije ni počela, biva u nemilosti. Odbivši njegova napadna udvaranja, Zanuk raskida ugovor sa njom.

Nakon ovih nemilih događaja, Rita upoznaje Edvarda Džadsona, za kojeg se ubrzo i udaje. Njen otac ne odobrava taj brak, smatrajući da je Džadson običan lovac na slavu i novac, što remeti njegov odnos sa Ritom. To ide naruku Džadsonu, koji preuzima ulogu njenog mentora i obezbeđuje joj potpisivanje ugovora sa filmskim studiom "Kolumbija" , 1937. godine. Na njegov savet, koristeći devojačko prezime svoje majke, Rita menja ime i zvanično postaje Rita Hejvort. Nastavljajući da planira njen holivudski proboj, Džadson insistira na estetskim promenama, kako bi se ublažile njene jake latino crte. Svoju tamnu kosu, farba u riđe crvenu, a posle operacije nosa, Hejvortova se podvrgava i bolnoj elektrolizi kako bi skinula višak kose sa čela. Posle nekoliko manje značajnih uloga, kao i vizuelnih transformacija, Rita konačno 1939. snima film Haurda Hoksa "Only angels have wings" (Samo anđeli imaju krila) i postiže zapažen uspeh.

Pečat na njen imidž pin-ap boginje stavlja tadašnji fotograf magazina "Lajf", slikajući je dok senzualno kleči na krevetu, obučena u svilenu spavaćicu, ukrašenu čipkom. Fotografija je izazvala opštu senzaciju i oduševljenje, zahvaljujući čemu je taj broj prodat u neverovatnih pet miliona primeraka. Interesantno je da su tokom Drugog svetskog rata slike Rite Hejvort bile najtraženije među vojnicima, ali i raznim servisnim radnicima, koji su bili opčinjeni njenom lepotom i seksipilom. Tih godina, Rita postaje najveća zvezda "Kolumbije". U godinama koje slede, snima svoje najuspešnije filmove. Koristeći svoj izuzetan talenat za ples, snima mjuzikle "You`ll never get rich" (Nikada se nećeš obogatiti) i "You were never loveliar" (Nikada nisi bila ljupkija), u kojima joj je partner bio neponovljivi Fred Aster. Svoju plesnu veštinu odmerava i sa prestižnim Džinom Kelijem u jednom od svojih najpoznatijih mjuzikla "Cover girl" (Devojka sa naslovne strane) iz 1944. godine. Ipak, njen najpoznatiji film bio je "Ćilda", reditelja Čarlsa Vidora, snimljen 1946. godine. Senzualna erotika kojom zrači, u čuvenoj sceni kada pleše u crnoj satenskoj haljini, skidajući duge crne rukavice, stavila je cenzore na muke. Bio je to film koji je od Hejvortove napravio neprikosnovenu fatalnu ženu, stavljajući je na listu najvećih muških fantazija. Komentarišući jednom prilikom mušku opčinjenost njenim filmskim likom, Hejvortova se požalila: "Muškarci odlaze u krevet sa Ćildom, a bude se pored Rite Hejvort".