Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Čarls Bukovski o piscu Dzonu Fanteu

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."

“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

"Ima mnogo samih žena na svetu
sa jednim, dva ili tri deteta.
I čovek se pita,
kud su muževi ptišli
ili kud su ljubavnici otišli
i ostavili iza sebe sve te ruke, oči, stopala i glasove."

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.


Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.

Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Dzon Fante





Počeo je da piše 1929. i ubrzo prešao u Los Anđeles, gdje je ostao do kraja života. Prvu kratku priču objavio je 1932. Tih godina nastaje saga o Arturu Bandiniju. Roman Čekaj do proljeća, Bandini pojavio se 1938., a već sledeće godine Upitaj prah, najvažnije Fanteovo djelo. Posle Fanteove smrti objavljeni su romani Put za Los Anđeles i Snovi sa Bunker Hila. Ovu poslednju pisac je izdiktirao pred smrt, kada je već bio slep. Kao mnogi talentovani američki pisci, Fante je postao poznati scenarista u Holivudu. Mrzio je taj posao, ali godinama ga je radio, jer je to "plaćalo račune". Činjenica je da bio ostao nepoznat kao pisac da nije bilo Čarlsa Bukovskog)koji je bio njegov obožavalac od rane mladosti), a koji ga je preporučio svom izdavaču.

Arturo Bandini, neodoljivi Fanteov junak, u mnogome podsjeća na Selindžerovog Holdena Kolfilda, a Upitaj prah je stalo rame uz rame sa Lovcem u žitu. Inače, Arturo Bandini je alter ego samog pisca. Mnogi njegovi doživljaji, ideje, iluzije, razočarenja, ljubavi, razmišljanja... prikazana su kroz lik svog junaka Artura.

Fante postaje poznat i veoma popularan u svijetu tek poslednjih godina. Uskoro se očekuje i filmska premijera romana Upitaj prah, sa Kolinom Farelom i Salmom Hajek u glavnim ulogama, dok je roman Ne čekaj do proljeća, Bandini već imao svoju adaptaciju i to 1989. godine.



Kolin Ferel i Selma Hajek tumače glavne uloge u romantičnoj drami smeštenoj u Los Anđelesu tokom Velike ekonomske depresije, urađenoj po čuvenom romanu Džona Fantea.

Ambiciozni pisac Arturo Bandini stigao je u sunčani prašnjavi pustinjski grad u razvoju, kakav je Los Aneđels bio 1930-ih. Palma ispred prozora njegove sobe stavljala mu je do znanja da više nije na svom imanju u Stenovitim planinama savezne države Kolorado. Raspakujućise, vadi svoju pisaću mašinu, s namerom da napiše novi veliki američki roman, odnosno, napisao bi ga da mu pažnju ne odvlači nešto drugo.

Međutim, žena, za koju se ispostavlja da je njegova velika inspiracija ne uklapa se baš u taj opis. Konobarica Kamila je tamnokosa lepotica meksičkog porekla odlučnost i avanturistički duh izgledaju kao sušta suprotnost Bandiniju, koji bi, kako se čini, radije pisao o životu nego ga živeo.

Kamila zna, ali Arturo još nije svestan da su oboje sreli ljubav svog života. Kolin Ferel igra Bandinija i kako kaže proučavao je stare filmove iz tog perioda kako bi se pripremio za ulogu.

«Gledao sam nogo starih filmova i neke određene glumce. Ljudi su imali drugačiju fizionomiju, energija na ulicama je bila drugačija… ne znam da li je to bilo zbog ili uprkos ekonomskoj depresiji. Odeća je uticala na način na koji se ljudi kreću, a ja sam Artura video kao nekog potpuno drugačijeg u odnosu na Dablin, na koji sam navikao. Dosta sam gledao Džona Garfilda i slušao Vilijame Holdena, koji je imao tako lep, prodoran glas.»

Selma Hajek, koja igra Kamilu, smatra da film mnogo drugačiji od knjige.

«Lik koji ja tumačim mnogo je zastupljeniji u filmu, tako da u tom smislu nisam mogla baš puno da se oslonim na knjigu. Međutim, baš sam se unela u lik i bila sam toliko tužna kada se završilo snimanje, da kada sam otišla kući i pokušala da čitam knjigu, obuzele su me emocije i počela sam da plačem. Izgledalo mi je kao da sve ponovo proživljavam i da mi to ujedno promiče. Bilo je skoro bolno, jer se dešavalo tako skoro. U svakom slučaju, uživala sam u ulozi».

Roman „My Dog Stupid“ jedna je od knjiga iz Fanteove zaostavštine, objavljena prvi put tek 1986. godine. Radnja ovog autobiografskog dela odvija se krajem šezdesetih u Fateovom domu, i prati odlazak već odrasle dece iz velike Fanteove porodice. Dok se navikavaju na novonastale promene, holivudski scenarista bez posla i njegova žena jednog kišovitog zimskog dana na travnjaku ispred svoje kuće pronalaze ogromnog polumrtvog psa koga nazivaju Glupi.

O autoru:

Poznati američki pisac Džon Fante (1909-1983) rođen je u Koloradu, u porodici italijanskih doseljenika. Počeo je da piše 1929. i ubrzo prešao u Los Anđeles, gde je ostao do kraja života.
U periodu od 1936. do 1938. nastaje saga o Arturu Bandiniju („Čekaj do proleća, Bandini“, „Put za Los Anđeles“ i „Upitaj prah“), mladalačka trilogija koja ga je proslavila.
Sticajem okolnosti, Fante je postao holivudski scenarista, oženio se i dobio četvoro dece. Zbog komplikacija sa dijabetesom, vid mu je slabio sve dok 1978. godine nije ostao potpuno slep, a u naredne dve godine amputirane su mu obe noge. Ipak je nastavio da piše, diktirajući svojoj ženi Džojs, i tako su nastali "Snovi s Bunker hila", poslednji deo sage o Arturu Bandiniju.
U jednom dijalogu knjige „Put za Los Anđeles“, Arturo Bandini kaže: „Moja proza nije na prodaju. Pišem za potomstvo. Slično kao njegov alter-ego, i Fante je bio ispred svog vremena: jedan je od retkih pisaca čije se knjige čitaju kao da su danas napisane, a
prava slava stigla ga je tek posle smrti, delimično zahvaljujući i Čarlsu Bukovskom, koji je Fantea pominjao kao svog najvećeg uzora.

Odlomak:

Probudio sam se na prvu misao - pas - i isteturao iz kreveta. Pljusnuvši vodu po licu pogledao sam kroz prozor okrenut ka jugu. Čudesan dan. Oluja je oprala i osušila svet. More je bilo beskrajan kolač od borovnica, a nebo je bleštalo kao madonin veo. Mirisalo je na borove i slan vazduh, i lepo sam mogao da vidim ostrva Santa Barbare, udaljena četrdeset milja, kako jašu horizont kao krdo plavih kitova. Bio je to jedan od onih dana koji izmuče pisca, tako lep da on zna da će mu oteti svu ambiciju i ugušiti svaku ideju koja se rodi u njegovoj glavi.
Hariet je kuvala kafu kad sam ušao u kuhinju. Blistala je.
"Otisao je!" nasmešila se.
Trebalo mi je nešto ubedljivije od toga, morao sam lično da se uverim pa sam izašao napolje. Nigde ni traga životinji. Prošao sam ispod borova i pogledao preko zida. Overio sam garažu, tor iza nje, čak i staru polomljenu prikolicu koja je nekad bila kućica za moje pse. Tu sam pronašao nešto što mi je vratilo slatke uspomene. Stara palica za bezbol koju je pregrizao moj veliki mrtvi Roko, baš je voleo da ždere palice, posebno oko drške, gde je mogao da okusi znoj sa ruku moga sina.
Doručak je bio spreman kad sam se vratio u kuću. Otpio sam malo kafe, zapalio prvu cigaretu, i osetio prvi trzaj slutnje koja mi je nagrizala dušu. Taj prokleti pas je i dalje bio tu. Nije mi bilo suđeno da ga se tek tako otarasim. Kurvin sin nigde nije otišao. Bio je tu, pod ovim krovom. Snažan predosećaj poslao me ka severnom krilu kuće, do Džejmijeve sobe.
Tiho sam otvorio vrata i zavirio unutra. Oboje su spavali, svaki na svom desnom boku, Džejmijeva ruka oko psećeg vrata, oboje su hrkali.

Carica Elizabeta Habzburska-Sissi

Elizabeti se nije bilo lako prilagoditi strogom ceremonijalu koji se postovao na habzburskom dvoru.

Habzburska dinastija je bila istaknuta evropska kraljevska kuca i najpoznatija je po tome sto su iz njenih redova potekli svi
formalno izabrani carevi Svetoga Rimskoga Carstva u periodu od 1452 do 1740, kao i kraljevi na spanskom i austrijskom prestolu…
Elizabeta je rodila caru Francu Jozefu I troje dece u nizu, a kasnije i cetvrtu cerku.
Sissi nije postala slavna samo zbog svoje lepote, nego i zbog pomodarnosti, dijete i fizickih vezbi, strasti za jahanjem, te nizom ljubavnika koje su joj pripisivali. Izuzetno je pazila na svoj izgled i vecinu vremena je provodila posvecujuci se ocuvanju svoje lepote. Cesto je kupovala kod Antal Alter, sada zvanim Alter és Kiss.
Alter és Kiss je bila poznata modna kuca u Centralnoj Evropi koja je od 1829 u Budimpesti, sila odecu po meri za visoko drustvo ukljucujuci i becki carski dvor, i postala je veoma popularna u sirokom krugu postovalaca mode, kako o tome pise Richard Rado, pisac iz 19. veka.
“Svi, pocevsi od najbogatijih do gornjeg srednjeg sloja… skoro sve zene bez izuzetka, dolazile su u ducan. Ime ducana je bilo poznato i preko granice. Elizabeta od Bavarske (Sissi), zena Franca Jozefa I, carica Austro-Ugarske monarhije je bila jedna od musterija.”
Njena dijeta i fizicke vezbe su imale za cilj da joj pomognu da odrzi struk od 50 cm sirine i dovodile bi je ponekad do potpune iscrpljenosti
(imala je simptome koje su sad poznati pod imenom anoreksije).
Kada je Kapetan William George “Bay” Middleton koji je bio slavni engleski jahac iz 19 veka, a i plemic konjusnik kod Johna Spencera, 5. grofa Spencera, koji je pak bio guverner Irske od 1869 do 1872 i od 1882-1885 postao Sissin ljubavnik, anoreksija je uzela maha, i osim sto je pomutila percepciju sopstvenog tela, Sissi je pocela da se odeva iskljucivo u crno. Smatra se da je Sissi bila i zaljubljena u ovog odvaznog Anglo-Skota, cija je cerka kasnije postala supruga Winstona Churchilla.
Sissi je ipak do odredjene mere tolerisala i strasnu ljubavnu vezu Franca Jozefa sa glumicom Katharinom Schratt.
Sissi je rodjena kao dete vojvode Maksimilijana i vojvotkinje Ludovike Bavarske. 1853-e upoznala je rodjaka cara Franca Jozefa, koji se spremao ozeniti njenu sestru Helenu.
Franc Jozef se ipak zaljubio u Sissi i odlucio je ozeniti nju, a ne njenu sestru. Kad je Sissi dosla u Bec, suocila sa s cinjenicom da joj zivot na beckom dvoru nece biti lak.
Becka aristokratija je ismevala i nju i njenu svekrvu Sofiju koja je preuzela upravu nad njenim zivotom. Odvojili su je od dece i Sissi su jedva dozvoljavali da ih vidi, sto je sve urodilo dubokom depresijom i bilo uzrokom jos vecih psihickih trauma. Nakon sto se dve godine lecila na Madeiri, Korfu gde je izgradila palatu koju je nazvala Achilleion po Homerovom junaku Ahileju iz Ilijade,
Sissi se vratila s novim pouzdanjem u Bec. Odlucila se posvetiti politici i uskoro se zainteresovala za Madjarsku, problematicnog austrijskog suseda. 1867-e postala je madjarska kraljica. Elizabeta je uvek simpatizovala s madjarskim nastojanjima i nakon sto se izmirila i ponovo ujedinila s muzem od koga se bila otudjila, sastala se s Francem Jozefom u
Budimpesti gde su oboje krunisani. Neko vreme ziveli su u nedavno obnovljenoj prelepoj palati u Godolo-u, 12 km od Budimpeste. Nakon izmirenja kraljevskog para Elizabeta je rodila cetvrto dete, a onda se ipak vratila svom stilu i prepustila se svom bivsem mondenskom zivotu uz mnostvo putovanja po Evropi. Njene liberalne ideje, zastupanje republikanstva te pomoc siromasnima i ugrozenima ucinili su je jako popularnom medju austrijskim narodom. 1870-e se odlucila povuci iz javnog zivota da zivi svoj privatni zivot. 10. septembra dok je setala Zenevom, smrtno ju je ranio mladi talijanski anarhist.
Carica je pisala i pesme npr. „Nordseelieder“ i „Winterlieder“, po ugledu na svog omiljenog nemackog pesnika Heinricha Heinea. U poeziju je utkala svoju fantaziju i sebe je nazivala
Titanijom, po Shakespearovoj vilinskoj kraljici. Njena poezija uglavnom reflektuje njena putovanja, te klasicne grcke teme kao i ironicno izrugivanje Habzburske dinastije.

U ovom razdoblju Elizabeta je intenzivno ucila stari i moderni grcki udubljujuci se u Homerovu Ilijadu i Odiseju. Vise grckih ucenih (npr. Marinaky, Christomanos i Barker) morali su pratiti
caricu tokom njenih jednosatnih setnji da bi joj citali na grckom. Savremeni klasicni znalci su smatrali da carica Elizabeta zna grcki bolje od bilo koje bavarsko-grcke kraljice iz 19. veka.
1889-e Elizabetin zivot se prelomio nadvoje smrcu njenog jedinog sina: tridesetogodisnji prestolonaslednik Rudolf i njegova mlada ljubavnica baronica Marija Vecera su nadjeni mrtvi, i po svoj prilici su izvrsili samoubistvo. Taj skandal je poznat pod nazivom Slucaj Mayerling po Rudolfovom lovackom dvoru u donjoj Austriji.
To je bila i Sissina smrt.

Nakon Rudolfove smrti, carica je i dalje bila predmet obozavanja i izazivala je senzaciju gde god bi se pojavila. Duga crna haljina sa dugmetima tokom cele duzine, kozni kisobran u
beloj boji i braon lepeza da sakrije lice od znatizeljnika postali su zastitni znak legendarne austrijske carice. Sacuvano je samo par fotografija iz njenih poslednjih godina zivota,
koje su krisom snimili neki fotografi, medjutim, tada je carica prestala da pise, i da se interesuje za zivot oko sebe. Postala je ono ka cemu je nesvesno stremila, lepi, mrsavi,
providni duh jednog slavnog vremena.



Romi Snajder u ulozi Sisi u austrijskoj trilogiji o njihovoj voljenoj kraljici

Da li je Henri VIII postao monstrum zbog poremećaja u krvnoj grupi?



Nekompatibilnost između krvnih grupa Henrija VIII i njegovih žena mogla je dovesti do tragedija u reprodukciji kraljeva iz loze Tjudora, a genetski sklop u sprezi sa njegovom pretpostavljenom krvnom grupom mogu takođe objasniti Henrijeve dramatične transformacije u srednjim godinama u fizički i mentalno upropašćenog tirana koji je pogubio svoje dve žene.

Istraživanje kojim je rukovodila bioarheolog Catrina Banks Whitley , dok je studirala na SMU ( Southern Methodist University) i antropolog Kyra Kramer pokazuje da se brojni pobačaji Henrijevih žena mogu objasniti ukoliko je kraljeva krv sadržavala Kel (Kell) antigen. Kel negativna žena koja je imala nekoliko porođaja sa Kel pozitivnim muškarcem može imati zdravo Kel pozitivno dete prilikom prvog porođaja. Ali antitela koja ona proizvodi tokom te prve trudnoće, će proći kroz placentu i napasti Kel pozitivno dete u narednim trudnoćama.


Kao što je objavljeno u Istorijskom Žurnalu (Historical Journal), sklop nekompatibilnosti Kell krvne grupe se poklapa se trudnoćama prve dve Henrijeve žene, Katarine od Aragona i Ane Bolen. Ako je Henri takođe patio od Mek Laudovog sindroma, genetskog poremećaja specifičnog za Kel krvnu grupu, onda bi to konačno dalo objašnjenje za njegovu promenu ličnosti, kao i u fizičkom smislu, tj. kako se iz jakog, atletski građenog i plemenitog čoveka u svojih prvih 40 godina transformisao u monstruoznog i paranoičnog čoveka kakav če postati, praktično nepokretnog zbog prekomerne težine i bolova u nogama.

”Naša je tvrdnja da smo identifikovali uzročne medicinske uslove koji stoje u pozadini Henrijevih reproduktivnih problema i psihičkog propadanja”, napisale su Whitley i Kramer. Henri se ženio šest puta, pri čemu je svoje dve žene javno pogubio i prekinuo engleske veze sa Katoličkom crkvom – sve u potrazi za odgovarajućom vezom koja bi obezbedila muškog naslednika. Istoričari su dugo diskutovali o teorijama bolesti ili povrede koja bi mogla objasniti fizičko propadanje i zastrašujuće, tiransko ponašanje koje je počelo da se manifestuje posle njegovog 40-tog rođendana. Manje pažnje je bilo posvećeno neuspelim trudnoćama njegovih žena u vremenu primitivne medicinske nege, slabe ishrane i loše higijene, a autorke Whitley i Kramer se zalažu protiv ukorenjene teorije da bi sifilis mogao biti odlučujući faktor.

Kel pozitivan otac je često uzrok nemogućnosti njegove partnerke da iznese zdravo novorođenče, nakon prve Kel negativne trudnoće, za šta autorke naglašavaju da su to upravo one okolnosti kroz koje su prošle žene koje su imale nekoliko trudnoća sa Henrijem. Većina ljudi u okviru Kel krvne grupe su Kel negativni, tako da jedino redak Kel pozitivan otac može imati reproduktivnih problema. Nadalje, u prilog Kel teorije, opisi Henrija od srednjih do kasnih godina ukazuju da je on patio od mnogih fizičkih i kognitivnih simptoma povezanih sa Mek Laus sindromom – medicinskim stanjem koje može zadesiti one koji imaju Kel pozitivnu krvnu grupu.



Šest žena kralja Henrija VIII


Do srednjih godina, kralj je patio od hroničnih rana na nogama, što podgreva dugotrajnu istorijsku spekulaciju da je on patio od dijabetesa II tipa. Rane (ulcers) su takođe mogle biti izazvane osteomijelitisom, hroničnom infekcijom kostiju koje bi hodanje činilo izuzetno bolnim. Tokom poslednjih godina svog života, Henrijeva nepokretljivost se toliko pogoršala do te tačke da je morao da bude nošen u stolici sa drškama. Ta nepoketljivost se slaže sa poznatim slučajem Mek Laudovog sindroma, kada je
pacijent osetio slabost u svojoj desnoj nozi u 37-oj godini, a atrofiju u obe noge do svoje 47, pokazuje izveštaj.

Whitley i Kramer tvrde da je ovaj kralj iz loze Tjudora mogao patiti od sličnih medicinskih simptoma kao što su ovi u kombinaciji sa Mek Laudovim sindromom, koji je dobio na jačini njegovom prekomernom težinom. Istorijski podaci ne ukazuju da li je Henri pokazivao druge fizičke znake Mek Laudovog sindroma, kao što su dugotrajno grčenje mišića ( tikovi, spazmi) ili abnormalno povećanje u radu mišića kao što su konvulzije i hiperaktivnost. Međutim, dramatične promene u njegovoj ličnosti obezbeđuju jači dokaz da je Henri imao Mek Laudov sindrom, a autorke izdvajaju: njegova mentalna i emocionalna nestabilnost se povećala deceniju pre njegove smrti, do te mere da su neki njegovo ponašanje označili kao psihotično.


Kralj Henri VIII u starijim danima (oko 1548)

Mek Laudov sindrom podseća na Hutingtonovu bolest, koja utiče na koordinaciju mišiča i izaziva kognitivni poremećaj. Simptomi Mek Laudovog sindroma se prvi put javljaju kada osoba ima između 30 i 40 godina i često rezultuje oštećenjem srčanog mišića, bolešću mišića, psihijatrijskom abnormalnošću i oštećenjem motornih nerava. Henri VIII je iskusio skro sve ove simptome.

Henri je bio blizu 18 kada se oženio 23-godišnjim Katarinom od Aragona. Njihovo prvo dete, devojčica, bila je mrtvo-rođena. Njihovo drugo dete, dečak, živeo je svega 52 dana. Usledile su još 4 trudnoće tokom braka, ali su troje dece bila ili mrtvo-rođena ili bi preminuli nedugo potom rođenja. Jedino njihovo preživelo dete, bila je Meri, koja bi konačo bila krunisana kao četvrti monarh dinastije Tjudor. Precizan broj pobačaja koji su se desili sa Henrijevim partnerkama je teško proceniti, naročito ako se uzmu u ubzir brojne ljubavnice, ali su kraljeve partnerke imale ukupno najmanje 11 trudnoća, a moguće 13 ili više. Samo u 4 od 11 poznatih trudnoća, deca su preživela najranije dane.

Whitley i Kramer se pozivaju na visoku stopu spontanih abortusa u kasnom stadijumu, mrtvo rođene dece ili brzu neonatalnu smrt koje su iskusile prve dve Henrijeve kraljice i nazivaju to ” atipičnim reproduktivnim sklopom”, budući da je i u to doba visoke stope mortaliteta dece, većina žena uspevala da iznese svoju trudnoću do
termina, a njihova novorođenčad su živela dovoljno dugo da bi bila krštena. Autorke objašnjavaju da ako Kel pozitivan otac oplodi Kel negativnu majku, svaka trudnoća ima 50-50 % šansi da bude Kel pozitivna. Prva trudnoća se obično održi do termina i rađa se zdravo dete, čak i ako je dete Kel pozitivno, a majka Kel negativna. Međutim, naredne Kel pozitivne trudnoće te majke su rizične, jer će majčina antitela napasti Kel pozitivan fetus kao strano telo. Bilo koja beba koja je Kel negativna, neće biti napadnuta od strane majčinih antitela i izdržaće do porođaja, ako je u drugim aspektima zdrava.

”Uprkos činjenici da prvo dete Henrija i Katarine od Aragona nije preživelo je ponešto atipično, te je moguće da je u nekim slučajevima Kel osetljivost uticala i na prvu trudnoću” stoji u izveštaju. To što je Meri preživela, a to je bila peta trudnoća Katarine od Aragona, uklapa se u Kel scenario, ako je Meri nasledila recesivni Kel gen od Henrija, što je rezultovalo zdravim detetom. Trudnoće Ane Bolen su školski primer Kel aloimunizacije sa prvim zdravim detetom i kasnijim pobačajima u kasnom stadijumu trudnoće. Džejn Sejmur je imala samo jedno dete pre svoje smrti, ali to prvo zdravo dete se takođe uklapa sa Kel pozitivnim ocem.

Nekoliko Henrijevih muških rođaka po majčinoj liniji takođe su sledili Kel pozitivan reproduktivni obrazac. ”Mi smo pratili moguće prenošenje Kel pozitivnog gena od Žakete od Luksemburga, kraljeve prababe po majčinoj liniji” objašnjava izveštaj. ”Obrazac reproduktivnog neuspeha među Žaketinim muškim potomcima, dok su žene bile reproduktivno uspešne, ukazuje na genetsko prisustvo Kel fenotipa u okviru porodice.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Anais Nin. Živela je poeziju svog života …



“Erotika je suština samospoznaje, neophodna kao i poezija”. I živela je poeziju svog života ispred svog vremena, u svetu fantazija, snova i neodoljive senzualnosti.

Anais Nin (1903-1977) francuska spisateljica, poznata po svojim Dnevnicima koje je pisala skoro šezdeset godina, kao i po erotskoj književnosti. Poznato je da je godinama živela kao bigamist. Njen prvi suprug je bio Hugh Guiler, bankar i umetnik, s kojim se venčala oko 1920. godine. Njen drugi suprug je bio Rupert Pole , šumar, s kojim se venčala dok je još bila u braku sa Gulierom.Obojica muškaraca, po svemu sudeći, nisu uopšte znali za Ninin dvostruki život dok se nisu sreli sve do njene smrti 1977. Nakon što je Hugh Gulier umro 1985, necenzurisane verzije njenih Dnevnika su objavljene od strane Ruperta Polea. Ona je bila jedna od prvih žena koje su istraživale u domenu erotske literature, a svakako prva ugledna i priznata žena moderne Evrope koja je pisala erotsku književnost. Godine 1940., suočena sa besparicom, Nin, Henry Miller i njihovi prijatelji, otpočeli su sa pisanjem pornografskih priča za anonimnog “kolekcionara”. Naplaćivali su jedan dolar po stranici i uglavnom su ovaj posao shvatali kao jednu veliku zabavu. Anais Nin nikad nije dozvoljavala da se te priče objave, ali se predomislila 1970. godine i one su se pojavaile u knjigama “Venerina delta” i “Male ptice”.

Anais Nin je bila prijateljica, a i ljubavnica mnogih značajnih književnika svog vremena, uključujući Henry Millera, Antonin Artauda, Edmund Wilsona, Gora Vidala i, Lawrence Durella itd.

Strastvena ljubavna afera sa Millerom, snažno je uticala na nju i kao ženu i kao spisatejicu. Glasine da je Anais Nin bila biseksualna dodatno su podstaknute filmom Philipa Caufmana “Henry i June”. Film je baziran na istoimenoj noveli Anais Nin i posebno se bavi odnosom između nje i Henry Millera, ali su prikazane i eksplicitne erotske scene izmedju Anais Nin i Millerove supruge, June. I za Anais Nin i za Millera, June je bila femme fatale, žena neodoljive erotike i magične harizme. Poznato je da joj je Ninova poklanjala nakit, odeću, novac , a da je često sama ostajala bez ičega. Međutim, u svom Dnevniku iz 1940, ona je negirala da je biseksualna, odnosno, naglašava da može biti privučena ženskom erotikom, ali da joj je sam sekusalni čin odbojan. U jednom od neobjavljenih članaka Anais Nin piše i o incestuoznom odnosu sa ocem (House of Incest). Godine 1973. Anais Nin je primila počasni doktorat Univerziteta umetnosti Filadelfija, 1974. postala je član Nacionalnog instituta za umetnost Sjedinjenih Država. Rekla je: “Erotika je suština samospoznaje, neophodna kao i poezija”. I živela je poeziju svog života ispred svog vremena, u svetu fantazija, snova i neodoljive senzualnosti.









Anaïs & Henry Miller.

Anais Nin

EROTIKA KAO LIČNA SLOBODA

Uradila je plastičnu operaciju nosa, negovala španski ples, zavela je sve svoje psihoanalitičare. Bila je ljubavnica i inspiracija Henrija Milera, poznata je po dnevnicima ispunjenim seksom, fantazijama, ispovestima. Bila je ikona feministkinja. Po njoj jedan parfem nosi ime. Anais Nin



Jedni su je obožavali i uzdizali, drugi mrzeli i nipodaštavali. Najzagonetnija je bila njena lična erotika. Anais je u svojim dnevnicima, na granici života i smrti, otkrila da je erotika najličnija ljudska sloboda i da je samo smeli i maštoviti mogu možda doživeti u svoj njenoj duševnotelesnoj sveobuhvatnosti. Anais Nin je objavila 13 tomova dnevnika, 12 romana i nekoliko knjiga književnih i umetničkih kritika i pornografskih novela. Predavala je na mnogim američkim univerzitetima i postala ikona feministkinja. Bila je ljubavnica i prijateljica mnogim piscima, kao što su Edmund Vilson, Lorens Darel, a najveća ljubav joj je bio Henri Miler.
Književnica Anais Nin rođena je 21. februara 1903. godine u okolini Pariza. Otac joj je bio Kubanac Hoakin Nin, pijanista i kompozitor, a majka Roza, Kubanka francusko-danskog porekla, pevačica i profesor solo pevanja. Detinjstvo je provela u Evropi, sve dok se njeni roditelji nisu razveli. Majka je nju i dva brata odvela u Barselonu, a potom u Njujork. Grozničavo je počela da piše dnevnik na brodu koji je plovio daleko od Evrope i oca. Imala je samo jedanaest godina.

Literarna strast
Rano se udala za visokog bankarskog činovnika iz dobre porodice Hjua Parkera Gilera, koji je kasnije postao poznat kao Jan Hugo, kada je četrdesetih počeo da snima eksperimentalne filmove i radi umetničke grafike. Do kraja života je živeo od njenih autorskih prava. U Pariz dolaze 1924. godine, gde žive u prelepoj kući, ali Nin ima i svoj studio i s vremena na vreme živi sama na brodu na obali Sene. Ona i Hugo podržavaju avangardne umetnike, među kojima je i Henri Miler, sa kojim Anais započinje ljubavnu aferu i razmenjuju stotine pisama koja su delom i objavljena u romanu Književna strast. Vodi boemski život i počinje sve više i više da piše. Četrdesetih godina ona i Henri pišu erotske i pornografske priče, stranu za dolar, za anonimne kolekcionare. Nin nije želela da objavljuje te priče pod svojim imenom sve do sedamdesetih godina. Jednom je zapisala kako su u Parizu, kada je bila mala, iznajmili stan od nekog Amerikanca koji je imao neobičnu biblioteku: „Čitala sam jednu po jednu knjigu, što je bilo potpuno novo za mene. U Americi nisam čitala erotske priče. Skroz su me obuzele. Bila sam neiskusna pre čitanja, skroz nevina, ali vremenom sam ih sve iščitala i nije bilo ništa što nisam znala o seksu. Na taj način dobila sam diplomu iz erotike."
Po mnogim kritičarima, bila je najbolji ženski pisac erotskih priča. Strasna veza sa Henrijem Milerom uticala je na nju kao ženu i kao pisca. Njeni dnevnici su, takođe, ostavili mnogo otvorenih pitanja o njenoj vezi sa Henrijevom ženom Džun.

Život zove dalje
U godini kada beleži najstrastvenije stranice svoje duboke veze sa Henrijem, koji nikada nije prestao da veruje da je ona zaslužna za njegovo pisanje, uspeva da bude u ljubavnoj vezi sa ostarelim bolesnim ocem. U trećem delu tajnog dnevnika koji je nazvala Vatra Nin opisuje svoje preseljenje u Njujork, ljubav sa Henrijem i strasnu vezu sa Frojdovim učenikom Otom Rankom. I sama je bila psihoanalitičar, ali je nerado radila sa pacijentima. Njeno interesovanje za psihoanalizu raste, ali uskoro napušta Ranka. „Želim da budem svet za sebe... osećam da mogu igrati sve uloge", i vraća se u Pariz Hugu i Henriju. U Parizu ponovo buja njeno nezadovoljstvo i kreće u novu potragu: „Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje." Lek za svoje razočaranje nalazi u Peruancu Gonzolu Moru koji joj se udvara na španskom, kako ona kaže „jezikom moje krvi", i vodi je do novih visina. „Život. Vatra. Bivajući vatra, ja podstičem vatru i u drugima." Anais priča priču o ženi koja pokušava da se otkrije i oslobodi seksualno, umetnički i emocionalno, nastavlja priču o aferi koja će trajati ceo njen život: „Dnevnik je moj svet, moj ego... neću se više sramotiti zbog njega." O ovom dnevniku kritičari pišu - Samo jedna stranica ovog, možda najpoznatijeg svetskog dnevnika sadrži više seksa, melodrame, fantazije, ispovesti i opservacija od većine romana i više razotkriva ljudsku prirodu koju mi uporno prikrivamo...

Grabljiva lažljivica
Za dve svoje knjige proze Pod staklenim zvonom i Kolaži rekla je da ne bi izmenila ni reč u njima. Pod staklenim zvonom je štampala u ručnoj štampariji jer je to bio jedini način da se objavi. Svi su je hrabrili da objavi dnevnike, ali dugo je odbijala sve dok je potpuno beznađe nije nateralo na to. Mnogi poznavaoci kažu da je bila manipulator. Njeni dnevnici su privukli izuzetnu pažnju, delimično zato što su beležili seksualnu nezasitost, uključujući njena iskustva sa ženama. Mada dvosmislenost prekriva njene odnose sa ženama - pojedini biografi je opisuju kao grabljivu lažljivicu koja je izmislila puno toga u dnevnicima o svom životu. Nin se slavi zbog njenih opisa ženske seksualnosti na potpuno nov način.
Posle turbulentnih godina, živi na relaciji Los Anđeles - Njujork, između Huga i Ruperta, ljubavi i prijatelja. Godine 1947, u svojoj 44, udaje se za arhitektu Ruperta, koji je od nje bio mlađi 16 godina. Umrla je 14. januara 1977. godine u Kaliforniji od raka. Njen pepeo razvejan je zalivom Los Anđelesa. Interesantno je da njen mlađi, drugi muž ispunjava poslednju želju starijeg, prvog muža i razvejava njegov posmrtni prah sa istog mesta kao i njen.




Anaïs Nin writer Hugh Parker Guiler artist Ian Hugo

Do poslednjeg daha

Američki književnik Henri Miler može da se uporedi sa američkim velikanima kao što su Viljem Fokner, Ernest Hemingvej, Tomas Vulf, Sol Belou ili Herman Melvil. Zvali su ga “prljavim piscem” i “lošim momkom američke književnosti”, uglavnom zato što je koristio bezobrazne reči i najviše pisao o seksu.

Američki književnik Henri Miler može da se uporedi sa američkim velikanima kao što su Viljem Fokner, Ernest Hemingvej, Tomas Vulf, Sol Belou ili Herman Melvil. Zvali su ga “prljavim piscem” i “lošim momkom američke književnosti”, uglavnom zato što je koristio bezobrazne reči i najviše pisao o seksu.
U romanu “Rakova obratnica” iz 1934. godine, koji u sredu izlazi u biblioteci “Novosti”, opisao je svoja iskustva i doživljaje iz Pariza, gde je živeo duže vreme. Glavni junaci ove knjige su sumnjivi likovi (homoseksualci, prostitutke i njihovi makroi, propali trgovci, hotelijeri, ali i pisci, slikari, muzičari i novinari), dok se radnja dešava u javnim kućama, jeftinim hotelima i mračnim birtijama i krčmama Grada svetlosti. Punih 30 godina ova knjiga je bila zabranjena u SAD. U njoj Miler, između ostalog, piše:
“Verujem da danas, više nego ikad, treba tražiti knjigu čak iako ona sadrži samo jednu dobru stranicu. Moramo tražiti delove, opiljke, sve što ima rudu u sebi, sve što može da oživi telo i dušu. Može biti da smo propali, i da za nas nema nade, a i da je tako, hajde da ispustimo poslednji strašni krik koji uzburkava krv, poslednji bojni poklič. Dosta više sa lamentiranjem, sklonite elegije, biografije, istorije, biblioteke i muzeje. Neka mrtvi pojedu mrtve. Pustite nas žive da zaigramo oko ruba kratera naš ples poslednjeg daha, ali ipak ples!”
Milerov ulazak u svet pisaca počeo je upravo sa “Rakovom obratnicom” koja i danas važi za njegovo najpoznatije delo. Ona predstavlja hroniku njegovog života i ljubavi koje je doživeo u Parizu.
- “Rakova obratnica” nije knjiga u uobičajenom smislu te reči - rekao je Henri Miler. - Ne, to je produžena uvreda, pljuvanje u lice umetnosti, šutiranje Boga u međunožje. Tu su muškarac, sudbina, vreme, ljubav, lepota, koju želite. I ja
ću vam pevati o tome.
Pisanje je smatrao prokletstvom. Govorio je da je to istovremeno i kletva i ljubav:
- Pisanje me poseduje. Više nisam gospodar svog tela. Ono me izjeda, baš kao i knjige koje pišem. One više nisu ja, nisu Henri Miler. One pripadaju nekom drugom. To je užasno. Nikad ne mogu da se odmorim. LJudi mi obično zavide na inspiraciji. Mrzim inspiraciju. Ona me potpuno obuzima. Ne mogu da dočekam da je se otarasim.
Bio je veliki buntovnik, boem i ženskaroš. Prvi put se zaljubio u 16. godini, u Koru Sevard, koju je sreo u Bruklinu. Bila je to nežna, tinejdžerska ljubav, za razliku od veze koju je imao tri godine kasnije sa Polinom Čoti, ženom dovoljno starom da mu bude majka. Na ludi kamen Miler je stao čak pet puta. Prvi put je to učinio u 26. godini, sa pijanistkinjom Beatris Silvas Vikens, koja mu je rodila ćerku Barbaru. Šest godina kasnije zaljubio se u DŽun Edit Smit, taksi vozača. Oženio se njome 1924. godine, čim se razveo od Beatris. Sa DŽun je 1928. otputovao na godinu dana u Evropu, i to od novca koji je ona dobila od jednog obožavaoca. Ubrzo su u njihovom životu iskrsli problemi.
Henri je napustio NJujork 1930. sa samo deset, i to pozajmljenih, dolara u džepu. Hteo je da ode u Španiju, ali se tokom boravka u Londonu predomislio i otišao u Pariz i počeo da piše “Rakovu obratnicu”, dok je tumarao ulicama i spavao u najgorim rupama. U Parizu je sreo spisateljicu Anais Nin, koja će mu postati ljubavnica, a malo potom i ljubavnica njegove žene DŽun. Kakve li ironije, o njihovom prijateljstvu u svojim dnevnicima pisala je Anais, a ne Henri. Iako je Anais bila udata za drugog čoveka, ona i Henri su nekoliko godina bili ljubavnici, ali i kritičari jedno drugom. DŽun je stigla u Pariz 1933. godine, međutim, posle kratkog boravka zatražila je razvod i zauvek napustila Milera.
Na treći brak čekao je deset godina, a onda je pred oltar 1944. u Denveru odveo Janinu Martu Lepsku. Rodila mu je ćerku Valentinu i sina Tonija, ali je taj brak potrajao tek sedam godina. Henri se rastao od Janine 1951, a iduće godine se od nje i zvanično razveo. Malo pre razvoda kod njega se uselila Iv Mek Klur, a Miler je počeo da piše “Neksus”, finalni deo trilogije “Ružičasto proleće”. Sa Iv je otputovao u Pariz, a zatim i u Englesku, gde je neko vreme živeo u Šekspirovoj kući u Stratfordu. Kada se krajem avgusta 1953. vratio u svoj dom u Big Suru (Kalifornija), oženio se Iv. Četvrti brak Henrija Milera potrajao je devet godina. Peta supruga bila mu je Japanka Hoki Tokuda. Venčali su se 1967. na Beverli hilsu i otišli na medeni mesec u - Pariz. Sa njom je ostao do svoje smrti, 7. juna 1980.

Život je igra
- JA se samo dobro provodim. I, smatram da je to veoma važan deo života. Bitno je da ljudi nauče kako da se zabavljaju. Zar ne znate da je važno da ljudi nauče kako da život pretvore u igru, radije nego da zabijaju golove - zborio je Miler.
Drugom prilikom je dodao:
- Ono čemu se nadamo kada posežemo za knjigom je da sretnemo čoveka koji kao da je izašao iz našeg srca, da iskusimo tragedije i uživanja za koja nismo dovoljno hrabri da ih prizovemo, da sanjamo snove koji će doneti halucinantniji život, a možda i da otkrijemo filozofiju života koja će nas učiniti kadrim da se suočimo sa iskušenjima koja susrećemo. A da se čitanje knjige svodi samo da bismo nešto novo otkrili ili obogatili sopstvenu kulturu, šta god to znači, meni se čini potpuno bezvredno.

C. S. Lewis



Clive Staples Lewis (Belfast, 29. studenog 1898. – Oxford, 22. studenog 1963.), sjevernoirski pisac.

Sin Alberta Jamesa Lewisa i Flore Auguste Hamilton Lewis. Imao je i brata Warrena Lewisa koji se također bavio pisanjem, ali ne fantastikom, već povijesnim knjigama. Nakon što mu je majka umrla od raka s bratom odlazi u Englesku na fakultet gdje ga počinje zanimati nordijska mitologija i Wagnerova glazba. 1933. postao je član skupine "The Inklings" s J.R.R. Tolkienom, često su se nalazili u Lewisovoj sobi, ali i u pubu koji se zvao "The Bird and Baby". 1938. izdaje prvi dio svoje SF trilogije "Out of the silent planet", a 1943. izdaje "Perelandru", drugi nastavak SF trilogije. Godine 1945 Charles Williams, Lewisov bliski prijatelj, član Inklingsa umire, a te iste godine izlazi i zadnji nastavak SF trilogije "That Hideous Strength".

Godine 1950., najvažnije u Lewisovoj karijeri, izlazi prva od sedam knjiga nazvanih Narnijske kronike - "Lav, vještica i ormar" (nedavno ekranizirana). Sljedeće godine izdaje drugi nastavak "Kraljević Kaspijan". 1952. izlazi treći nastavak "Plovidba broda Zorogaza", a Lewis upoznaje svoju buduću ženu Joy Davidman Gresham. 1953. "Srebrni stolac", četvrti nastavak, 1954. "Konj i njegov dječak", peti nastavak, 1955. "Čarobnjakov nećak", šesti nastavak, te godine izlazi i Lewisova biografija "Surprised by Joy: The Shape of My Early Life." 1956. "Posljednja bitka", zadnji nastavak Narnijskih kronika.

Iste se godine građanski vjenčao s Joy da bi ona dobila dozvolu stalnog boravka u Britaniji. Godinu dana kasnije otkriveno je da Joy boluje od raka kostiju. Sljedeće godine Lewis i Joy odlaze u Irsku na 10 dana. Joy umire 1960. godine, a Lewisu ostavlja svog sina iz prvog braka Douglasa. 1961. izdaje "A Grief Observed" u kojoj opisuje svoju bol i patnju zbog ženine smrti pod pseudonimom N. W. Clerk. C. S. Lewis umire 22. studenog 1963. godine, tjedan dana prije svog 65. rođendana, na dan atentata na američkog predsjednika Johna F. Kennedyja. Pokopan je u Oxfordu.

C. S. Lewis u djetinjstvu i mladosti bio je ateist. Njegovi najdraži pisci John Milton, George Herbert i Georg MacDonald bili su predani kršćani. I njegovi suvremenici većinom su bili kršćani. Lewis se uvjerio, da Bog postoji tijekom jednog razgovora s Tolkienom. Dvije godine kasnije 1933. postao je kršćanin. Odlučio je u svojim književnim djelima progovarati o vjeri i Kristu. U "Narnijskim kronikama" kroz sve knjige provlači se lik lava Aslana. Isus se u Bibliji naziva "lav iz plemena Judina". Aslan nije Krist nego ima neke osobine Kristova karaktera. U knjizi "Lav, vještica i ormar" Aslan se žrtvuje, umire i uskrsava po uzoru na Krista. U knjizi "Princ Kaspijan" tema je vječni život kroz prolijevanje krvi za drugoga. U knjigama "Čarobnjakov nećak" i "Posljednja bitka" teme su stvaranje i svršetak, a u knjizi "Srebrni stolac" učeništvo, apostoli. Lewisov prijatelj Tolkien smatrao je, da je u "Narnijskim kronikama" kršćanska poruka preočita. To je C. S. Lewis i želio postići.



Радост Давидман (18. април 1915 - 13. јул 1960) је био амерички песник и писац , и радикални комуниста и атеиста све док њена конверзија у хришћанство крајем 1940. Њен први муж је био писац Вилијам Линдзи Гресхам . Имали су двоје деце заједно: Давид и Даглас . Њен други брак је био да се КС Луиса .
Хелен Радост Давидман је рођен у јеврејској породици у Њујорку , од пољске и украјинске позадини. Она је била чудо од детета који читају ХГ Веллс с структуре историје у доби од осам и ушли Хантер Колеџу у Њу Јорку у доби од четрнаест година. Њене песме су објављене у Поезија од 21 године старости. За њену колекцију Писма Друг освојила Јејл Серија млађих песника конкуренције , у 1938 она дели са Роберт Фрост Расел Лоинес Меморијалну награду . Већи део свог рада у овом периоду огледа њена политика, била је члан америчке Комунистичке партије . [1]

Давидман први пут срели англо-ирског писца ЦС Левиса , на путовање у Енглеској у 1952, након двогодишње преписке. Њен први брак је био оштећен од стране ушћу околности које су алкохолизма свог мужа и неверство. После разводи Гресхам, Давидман преселио у Енглеску са своја два сина, Давида и Даглас Гресхам. Луис прво јој сматрати пријатан интелектуални сапутник и лични пријатељ, и то је барем отворено на овом нивоу који је пристао да склопи грађански брак уговор са њом, тако да би могла да настави да живи у Великој Британији. [ цитат потребан ]

Давидман је тада био са дијагнозом неизлечивог рака костију, и однос развио до те мере да су они тражили хришћански брак. Пошто је она разведена, то није био једноставан у Цркви Енглеске у то време, већ пријатељ и англикански свештеник, Рев Питер биде, изведена свечаности у болничком кревету Давидман је 21. марта 1956. Брак није добио широка сагласност међу друштвеним слојевима Луиса, а неке од његових пријатеља и колега избегао нови пар. [2] Радост охрабрени Луис, познат његов наговештава као "Џек", да пишу и инспирисаних његовим радом.

Она је имала кратак ремисије , али рак се вратио у терминалу форми. Давидман умро је 13. јула 1960, стар 45 година. Као удовац , Луис је написао Жалост Посматрано да опише своја осећања и да плате данак својој супрузи.


O njihovom zivotu snimljen je divan film "Zemlja senki"

К.С. Луис – „анонимни православац“

Са преко 200 милиона продатих књига, К.С. Луис (C.S. Lewis) је један од најчитанијих, ако не и најчитанији хришћански писац 20. вијека. Иако код нас није довољно познат ни превођен, овај британски академик, професор, књижевни критичар и писац, је међу православнима на западу изузетно цијењен и вољен, првенствено као хришћански апологета и аутор дјечије литературе.Један од великих Луисових поштовалаца је и његов земљак и савременик, митрополит Калист Вер, који свједочи да је Луис био склон да „идеализује нас православне“, и додаје да „иако Луисови контакти са Православном Црквом нису били интензивни, истовремено су његова размишљања у дубоком сагласју са православним ставовима“. У свом есеју „К.С. Луис и Православље“ митрополит Калист Луиса назива „анонимним православцем“, а оно што га чини блиским Православљу је, по митрополитовим ријечима, његово „схватање доктрине обожења, апофатичко поимање Бога, његово учење о Христу и Светој Тројици, и разумијевање стварања и личности“.

Луис је, ипак, до краја живота остао вјеран својој Англиканској цркви, а да је његово разумијевање духовног живота заиста сагласно православном, види се и из следећег одломка Луисовог предавања, одржаног на ВВС радију 21. марта 1944. године.

„Сада ћу рећи нешто што је помало тешко разумјети. С једне стране, није тачно да ћемо изгубити своје личне карактеристика ако допустимо да нас нас Христос освоји. С друге стране, мислим да нас Христос не може освојити док год бринемо шта ће бити са нашом личношћу. Кренимо редом.

Зар не би неко ко не зна за со помислио да ће нешто са тако јаким укусом убити све остале укусе у јелу? Али, ми знамо да со заправо истиче прави укус.

Е па, тако је и са Христом. Када се у потпуности предаш Његовој личности, онда ћеш се, по први пут у животу, развити у праву личност. Он је створио сав свијет. Он га је смислио, као што писац смишља ликове у књизи, све различите људе који ви и ја треба да будемо.

Прави ми, да тако кажем, нас чекају у Њему. Оно што ја сада називам „собом“ тешко да је уопште личност. То је углавом мјесто на коме се сусрећу разне природне силе, жеље, страхови итд, од којих неке можда долазе од предака, неке од образовања, а неке можда од демона. Оно „ја“ које би стварно требали да будете је нешто што не живи од природе већ од Бога.

На почетку ових предавања рекао сам да су личности у Богу. Сада ћу ићи још даље: Правих личности и нема нигдје друго, мислим пуних, цијелих личности. Тек када себе препустиш Његовом животу, постајеш права личност.

Али у другу руку, нема сврхе прилазити Христу ради божанства или личности. Док год си заокупљен тиме, ниси ни почео, јер први корак ка задобијању себе је да заборавиш себе. Оно ће доћи само ако тражиш нешто друго. То, знате, важи и за земаљске ствари: чак и у литератури или умјетности, онај који брине о оригиналности, никада неће бити оригиналан. Онај који мисли само на то да добро уради посао или да каже истину, постаће оригиналан, а неће то ни примјетити. Чак и у друштвеном животу, никада на људе нећете оставити добар утисак док не престанете да мислите о томе какав утисак остављате.

Исти принцип тече кроз цијели живот, од врха до дна: Одреци се себе и наћи ћеш себе. Изгуби живот и спасићеш га. Предај себе до смрти, предај се цијелим својим бићем и наћи ћеш вјечни живот. Тражи Христа и добићеш га, а са Њим и све остало. Тражи себе и добићеш само мржњу, усамљеност, очајање и пропаст.“

[You must be registered and logged in to see this link.]

Niccolò Paganini

Sva svoja dela je ljubomorno čuvao od tuđih očiju, a mnoga od njih svirao je "iz glave" nikada ih ne prenevši na papir.

Najpre je počeo da uči mandolinu i gitaru, a zatim i violinu.

Godine 1805, na sopstveni zahtev, Paganini postaje prvi violinista Nacionalnog republikanskog orkestra, a nedugo zatim i drugi violinista na dvoru Elize Bonaparte, vladarke kneževine Luke. Eliza se, videvši sa kakvom strašću Nikolo svira, zaljubila u njega, ali je ta ljubav ostala skrivena.

Na jednom koncertu, kaže priča, pred punom dvoranom, izvodio je jedno prilično teško delo. Okružen celim orkestrom, uživao je u vlastitoj kompoziciji kad mu je u predposlednjem stavu koncerta pukla struna na violini. Na licu mu se pojavilo iznenađenje i iako vidno ljut, nastavio je koncert bez prestanka, sjajno improvizirajući. Za nekoliko trenutaka pukla je i druga struna. I nedugo nakon nje i treća. Sada su tri strune visile s majstorove violine dok je on i dalje nezaustavljivo privodio koncert kraju, svirajući samo na jednoj, jedinoj žici. Po završetku je publika skočila na noge, dajući ovacije sjajnom umetniku, još žešće aplaudirajući njegovoj hladnokrvnosti, snalažljivosti i imrpovizaciji i dovršenom koncertu u uslovnima kada to gotovo nije bilo moguće. Nakon što su se ovacije stišale, Paganini je zamolio publiku da sedne i iako su svi znali da ne mogu očekivati bis, poslušno su se vratiti u svoja mesta. Paganini je podigao violinu tako da su je svi mogli da vide, klimnuo glavom dirigentu i uz namig publici započeo svirku uz povik "Paganini i jedna žica!". Na svom je jednožičnom Stradivariju odsvirao završni stav koncerta dok je publika u čudu posmatrala kako se pred njihovim očima nemoguće, u zanosu duha, pretvara u moguće.

Paganinijeve violinske čarolije su među njegovim ljubomornim i praznovernim savremenicima ipak bile "objašnjene" time da je Paganini "u dosluhu sa samim đavolom". Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale.

U zimu 1820. godine Nikola sustiže iscrpljenost, slabost i prvi znaci sifilisa koji će ga dve decenije kasnije i oterati u grob. Polako gubi vid, ali ne i volju i nadu da živi i svira i priprema svoj veliki povratak na scenu. Upoznaje mladu pevačicu Antoniju Bjanki koja mu u julu 1825. godine rađa sina Akila, jedinu pravu ljubav Paganinijevog života. Nakon rastanka sa Antonijom, Paganini svuda sa sobom vodi sina i grčevito se bori za starateljstvo nad njim.

Prema legendi, Nikolo Paganini je prodao dušu Satani - za uzvrat je dobio neverovatan talenat, sposobnost da svira violinu na tako osećajan način, tako vešto kao da ima višak prstiju...
Nažalost, nije bilo tako...Maestro Nikolo Paganini bio je samo jedan od mnogih koji su bolovali od
užasne bolesti - Marfanovog sindroma. Marfanov sindrom je autoimuni poremećaj koji za posledicu ima izdužene ekstremitete, neverovatno pokretljive zglobove, dakle, Paganini nije imao 11 ili 13 prstiju, već je imao dvostrukofleksibilniji dlan i prste no što je to slučaj sa ljudima koji ne boluju. Ovaj poremećaj nosi sa sobom veliku fizičku bol, poremećaj rada srca i gubitak vida.

Sve bolesniji, vraća se u Parmu gde kupuje vilu "Gajone" i nastavlja da održava lokalne koncerte. Uskoro dobija i starateljstvo nad sinom, ali i oseća da mu je životna snaga na izmaku. 16. juna 1837. godine u Torinu Paganini održava poslednji koncert u životu. Poslednje godine života Paganini provodi u Parizu i Nici sa sinom. U njegovom naručju izdahnuo je 27. maja 1840. godine. Sahrana violiniste poznatog pod nadimkom "đavolski" bila je zabranjena na groblju, što je preinačeno 4 godine kasnije. Na parmskom groblju Paganini je međutim sahranjen tek 36 godina kasnije, gde njegove kosti i danas počivaju.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Nikolo Paganini (1782-1840)

Nikolo Paganini (1782-1840) bio je italijanski violinist i kompozitor. Smatra se za najvećeg violinistu koji je ikada živeo, sa perfektnom intonacijom i inovativnom tehnikom sviranja. Svojom tehnikom i izrazitim ličnim magnetizmom nije bio samo najpoznatiji virtuoz na violini, već je skrenuo pažnju na virtuoznost kao elemenat umetnosti. Pored svojeg neponovljivog tehničkog čarobnjaštva imao je veliki uticaj na kompozitore svog vremena (List, Šopen, Šuman), koji su prihvatili izazov i stvarali dela sa većim zahtevima za izvođače.


Николо Паганини рођен је у Ђенови 27. октобра 1782. године, као треће дете лучког радника заљубљеног у музику, од којег је Николо наследио исту склоност и велику обдареност. Најпре је почео да учи мандолину и гитару, а затим и виолину. Убрзо је потражио школованог учитеља и пронашао је Ђакома Косту, диригента катедрале Сан Лоренцо у Ђенови. Николо је вредно учио и вежбао развијајући свој таленат, а 31. јула 1795. године одржао је свој први концерт у позоришту "Сант Агостини" у Ђенови како би сакупио новац за даље школовање у Парми. Након изузетног концерта испуњеног Николовим варијацијама више познатих дела, доспео је до професора Роле у Парми који је само закључио да Николо више нема шта да научи. Ускоро се вратио у родну Ђенову и почео да изучава хармонију и контрапункт.

У то доба Наполеонова освајања мењају политичке прилике у Ђенови, а 1800. године заузимају је Аустријанци, након чега следи опсада енглеске флоте. Паганини одлучује да се удаљи из Ђенове и почне са одржавањем концерата широм Италије. На њима исказује све своје умеће, склоност музичким и техничким акробацијама на инструменту којим је више него суверено владао. Године 1805, на сопствени захтев, Паганини постаје први виолиниста Националног републиканског оркестра, а недуго затим и други виолиниста на двору Елизе Бонапарте, владарке кнежевине Луке. Елиза се, видевши са каквом страшћу Николо свира, заљубила у њега, али је та љубав остала скривена. У то доба, Паганини компонује без предаха - настаје четрдесетак соната за виолину и гитару. Након пресељења двора у Фиренцу 1809. године и свађе са Елизом, Паганини напушта двор и нестаје из јавног живота.

Будући да је дивљење често на самој граници зависти, Паганинијеве виолинске чаролије су међу његовим љубоморним и празноверним савременицима ипак биле "објашњене" тиме да је Паганини "у дослуху са самим ђаволом". Такође, запазили су и његову опседнутост смрћу и мртвима и да је своју инспирацију често проналазио на гробљима. Упркос својој мршавој и бледој појави оштрих црта лица и често рашчупане косе и бројним интригама које су пратиле његов несумњив таленат недокучив друштву онога доба, Паганини је ипак уживао велики углед и поштовање, а жене су га напросто опседале. Ипак, како је био и напрасит, болесно љубоморан и тешке нарави, ретко ко га је истински разумео и био спреман да подноси све његове успоне и падове. Наредних неколико година о њему се готово ништа не зна, поготово што се у то време све више афирмише оперска музика. Након више разних афера, Паганини се коначно поново појављује на подијуму позоришта "Ла скала" где изводи неколико својих композиција којима постиже незапамћени успех својом изванредном виртуозношћу и свирачком техником. Од тада почиње Паганинијев вртоглави успон. "Његово гудало је час ђаволско, час анђеоско", коментарисао је дневник "Коријере дела даме". Неколико година касније Паганини је већ постао богат. Николо није био човек који је могао да се дуже време скраси на једном месту. Мењао је сапутнице, места пребивалишта, градове. Наступајући широм земље, био је и приморан да се непрестано сели. Међутим, у зиму 1820. године Никола сустиже исцрпљеност, слабост и први знаци сифилиса који ће га две деценије касније и отерати у гроб. Полако губи вид, али не и вољу и наду да живи и свира и припрема свој велики повратак на сцену. Упознаје младу певачицу Антонију Бјанки која му у јулу 1825. године рађа сина Акила, једину праву љубав Паганинијевог живота. Након растанка са Антонијом, Паганини свуда са собом води сина и грчевито се бори за старатељство над њим.

Године 1827, Паганини започиње освајање Европе. Поново компонује и наступа, али и дефинитивно нарушава своје начето здравље. После невиђеног одушевљења у Бечу где је од цара Фрања I добио и Орден камерног виртуоза, Паганини наставља да наступа широм Европе. Ипак, како болест напредује, све му је теже да наступа и у паузи између концерата посећује бање и лечилишта, не престајући да путује, компонује и свира. Пруски краљ га проглашава за првог концертног мајстора, а од руског цара у Варшави 1829. године добија и брилијантски прстен. Широм Европе слушање Паганинијевих концерата постаје монденска обавеза - крунисане главе, принчеви, грофови, уметници, сви су хрлили да би чули чудесног Италијана. Следи и турнеја по Енглеској, цена улазница за његове концерте астрономски расте и упркос томе Паганини одржава више од 150 концерата најпосећенијих у историји. Међутим, све болеснији, враћа се у Парму где купује вилу "Гајоне" и наставља да одржава локалне концерте. Ускоро добија и старатељство над сином, али и осећа да му је животна снага на измаку. 16. јуна 1837. године у Торину Паганини одржава последњи концерт у животу. Последње године живота Паганини проводи у Паризу и Ници са сином. У његовом наручју издахнуо је 27. маја 1840. године. Сахрана виолинисте познатог под надимком "ђаволски" била је забрањена на гробљу, што је преиначено 4 године касније. На пармском гробљу Паганини је међутим сахрањен тек 36 година касније, где његове кости и данас почивају.





[You must be registered and logged in to see this link.]