Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Rene Zelveger (Renee Zellweger)
Moderna heroina Bridžit Džons


Globalnu popularnost stekla je igrajući u dva nastavka modernu heroinu Bridžit Džons, rastrzanu između borbe protiv stereotipa o ženskoj udaji, želje za udaju i straha da će ostati sama. Do sada je osvojila jednog Oskara za sporednu ženske ulogu i bila dva puta nominovana u kategoriji glavne ženske uloge

Smatraju je jednom od najatraktivnijih, najtalentovanijih i najpoželjnijih glumica Holivuda. Žene su je za zavolele u ulozi debeljuškaste i šašave Bridžit Džons, koja muku muči pođednako sa kilogramima i sa muškarcima, dok je muški deo publike očarala kao lepa i smrtonosna Roksi Hart u ekranizaciji kultnog brodvejskog mjuzikla "Čikago". Rene Zelveger je prešla dug i mukotrpan put od horora poetičnog naziva "Povratak teksaškog masakra motornom testerom" do ljubimice publike i kritike u "Dnevniku Bridžit Džons".

Rođena u Bejtaunu u Teksasu 25. aprila 1969. godine, od oca Švajcarca i majke Norvežanke, Rene je imala više nego zanimljivo detinjstvo. Njeni školski dani su bili gotovo kao preslikani iz neke američke tinejdžerske sapunice: zahvaljujući izgledu i dugogodišnjem bavljenju gimnastikom postala je vođa navijačica (san svake prosečne američke gimnazijalke) i zvezda školske dramske sekcije. Po završetku srednje škole upisuje englesku književnost u Ostinu, koju završava među prvima u generaciji. Tokom studija je nastavila da se bavi glumom, igrala je u nekoliko studentskih filmova. Svi su hvalili njen, pre svega, komičarski talenat. Motivisana ovakvim pohvalama svoga glumačkoga dara i umeća, Rene odlučuje da se okuša na velikom platnu. Odlazi u grad snova u potrazi za angažmanom, pritom radeći razne poslove, između ostalog i kao konobarica.

Prvi "veliki" film koji je snimila bio je pomenuti "Teksaški masakr...". Mada joj ova uloga nije bila naročito značajna, ona joj je donela glavnu žensku ulogu u romantičnom hitu "Džeri Megvajer" sa Tomom Kruzom. Režiser Kameron Krou je napravio riskantan potez izabravši tada anonimnu Rene. Ispostavilo se da nije pogrešio - Rene se odlično snašla u ulozi samohrane majke. Usledile su uloge u "Bolničarki Beti"(2000), gde igra konobaricu iz Kanzasa koja se projektuje u svet omiljene sapunice, zatim u filmu "Ja, ja i Irena" (2000) igra zajedno sa "kraljem komedije" Džimom Kerijem.

Početak novog milenijuma je, može se reći, bio presudan za filmsku karijeru Rene Zelveger. Dve ekranizacije, "Dnevnika Bridžit Džons"(2001-2004) snimljenog po bestseleru Helen Filding i kultnog brodvejskog mjuzikla "Čikago"(2002), izbacile su je u sam vrh holivudskog glumišta i donele joj dve nominacije za Oskara. Rene je globalnu popularnost zapravo stekla igrajući u dva nastavka modernu heroinu Bridžit Džons, rastrzanu između borbe protiv stereotipa o ženskoj udaji, želje za udaju i straha da će ostati sama. Učešće u ovoj visokobudžetnoj romantičnoj komediji joj nije bilo nimalo lako - prolazila je Scilde i Haribde, morajući svaki put da se ugoji po desetak kilograma, a potom da smrša. Veliki problem su joj bile i cigarete, koje su uz preterane količine hrane i pića bile zaštitni znak gospođice Džons. Za potrebe uloge u prvom filmu o Džonsonovoj boravila je u Londonu, gde je učila "britiš" akcenat, radila u izdavačkoj kući i gojila se. Britanski način života joj se učinio autentičnim. Posebno joj se dopao drugačiji nivo svesti o sopstvenom telu koji imaju britanske žene, za razliku od Amerikanki koje život daju za idealne proporcije. Piznala je da ne razume zašto je Amerika opsednuta fizičkim izgledom. No, dok je u "Dnevniku Bridžit Džons" Rene poručivala: "Snimajte moj celulit", dotle je u romantičnoj komediji "Dole ljubav" (2003) bila ponovo mršava i elegantna.

Penelope Kruz (Penelope Cruz)
Neodoljiva filmska zavodnica


Svojim prelepim izgledom "osuđena" je da glumi fatalne zavodnice, a tabloidi je etiketiraju ka žderačicu muškaraca. Seksi i mlada, proslavila se ulogom u filmu "Šunka Šunka" u kome je ne škrtareći pokazala svoje fizičke atribute. Slovi za muza slavnog španskog reditelja Pedra Almodovara

Penelope Cruz je glumila u filmovima najuglednijih španskih redatelja i stekla slavu u Evropi i celom filmskom svetu. Od samog početka svoje karijere etablirala se kao školski primer senzualne i vatrene Španjolke, a to što se ne boji skinuti i na filmskom platnu pokazati svoj čari, obezbedilo joj je armiju muških obožavalaca širom sveta i status seks-simbola. Uprkos svim zlim jezicima, neosporno je da je vrhunski glumački talenat presudan faktor u njenom glumačkom stasavanju i trajanju.

Penelope Kruz Sančez rođena je 28. aprila 1974. u Madridu, od oca Eduarda, sitnog trgovca i majke Encarne, frizerke. Ima brata Eduarda koji je muzičar i sestru Moniku, manekenku koja dosta liči na nju. Mala Penelope upijala je umetnost preko televizije i volela da oponaša televizijske reklame. Glavna strast bio joj je ples, pa je upisala prestižni španski Nacionalni konzervatorijum, na kome je učila klasični balet punih devet godina. Činilo se da je na dobrom i sigurnom putu da postane profesionalna plesačica, no u međuvremenu je otkrila čari pokretnih slika, a i onih "stojećih". Napustila je srednju školu i počela honorarno da radi kao manekenka i model. U Španiji je postala poznata kao voditeljka jednog dečjeg programa na televiziji.

Fillmsku karijeru Penelope Kruz počela je s nekoliko manjih seksi-uloga. U "The Greek labyrinth" (1991) glumi kćerku zavodnicu detektiva koji traži nestalog plesača, a u TV trileru "Framed" (1992) glumila je devojku plejboja i varalice Timoti Daltona. U "Zlatnim vremenima" (1992) glavni junak je vojni dezerter koji utočište nalazi kod umetnika i njegove četiri kćeri, od kojih ona najmlađa (Penelope) nema ljubavnog iskustva, ali žudi da ga stekne. Film je postigao veliki uspeh, osim velike gledanosti i devet španskih filmskih nagrada Goja, osvojio je i Oskara za najbolji strani film, a Penelope Kruz je potvrdila status najintrigantnije dolazeće španske zvezde. Iste 1992. Bigas Luna je poziva da glumi u njegovoj erotskoj drami "Šunka Šunka", u koj?? ?? nastupila s Havijerom Bardemom. Bardem je za tu ulogu zaradio nominaciju za nagradu Goja u kategoriji najboljeg glumca, ? Penelope nominaciju za najbolju glumicu. Iako kaže da ju je uloga u tom filmu oštetila do kraja života, zbog scena seksa s eksplicitnom golotinjom koje su za tinejdžerku bile previše, "Šunka Šunka" ju je gotovo preko noći transformisala u seks-simbol.

Чедомиљ Мијатовић је ренесансна личност српског XIX века: био је је одличан економиста, популаран књижевник, цењен историчар, важан политичар и дипломата, кандидат за највише црквене положаје и председник Српске краљевске академије.
Садржај


* 1 Биографија
* 2 Мијатовићев карактер
* 3 Историчар и књижевник
* 4 Економиста
* 5 Спољашње везе

Биографија
Чедомиљ је рођен 6. октобра 1842. године у Београду. Отац Милан, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду до смрти 1853. године. Мајка Кристина – Рахела из Великог Бечкерека, била је лепа и сензибилна жена шпанског порекла.

Још као младић био је веома цењен у својој генерацији због бистрине, знања и господства. Завршио је Лицеј 1862. и затим провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. Тада се оженио Енглескињом Елодијом Лоутон.

Од 1865. до 1869. предаје на Великој школи, а потом прелази у државну управу на места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора 1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент), начелник у Министарсту финансија. Близак је Јовану Ристићу и либералима.

Први пут је постао министар финансија 1873. године, други пут 1875. године, а у међувремену био је секретар младог кнеза Милана, за кога се тада јако везао. Из либералне странке прешао је тзв. младоконзервативцима. Затим следи назадовање, чак уз пезнионисање од Ристићеве владе 1880. године. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске и одликован.

Златно Мијатовићево време су 1880-те године. Са пријатељима оснива Напредну странку. Кнез Милан им поверава владу октобра 1880. године, а Мијатовић постаје министар финансија и иностраних дела. Програм владе је унапређење Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-демократских институција по западном узору. Мијатовић има пуно посла у те три године: склапа трговинске уговоре, гради прве железнице, помаже кнезу Милану код склапања српско-аустријске конвенције, уводи нове посредне порезе, узима зајмове у иностранству, ствара Народну банку, што све представља темеље модернизације тадашње Србије. По паду владе крајем 1883. постаје члан Државног савета и посланик у Лондону, 1886. године преговара о миру после несрећног српско-бугарског рата. 1886-1887. је поново министар финансија, а 1888-1889. министар финансија и спољних послова и председник Српске краљевске академије.

У Мијатовићевом животу преломна је 1888-1889. година. Једна дворска афера – повезана са сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом - одвела га је, практично за увек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином.

Још једном је, закратко, постао министар финансија 1894. године, али је опет дошао у сукоб са краљевима Миланом и Александром. Од 1895. до 1903. године је амбасадор, углавном у Лондону. Члан је Сената из 1901. године. По устоличењу Карађорђевића 1903, Мијатовића дефинитивно пензионишу. Ипак, покушава да помогне српској влади код енглеске, која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата већ полуслепи Мијатовић прикупља помоћ за српску војску. Умире у Лондону у деведесетој години, 14. маја 1932. године.

Мијатовићев карактер

Чедомиљ Мијатовић био је врло сложена и вишедимензионална личност. Био је осећајан човек благе нарави, велики родољуб, посвећени модернизатор, изразити моралиста и врло религиозан. Био је веома омиљен међу људима због благости карактера. Помало су га оговарали због удварања младим женама, пошто се знало да је Елодија знатно старија од њега. Био је одличан говорник и сви су му се дивили. Неки су га сматрали за врло лукавог човека - краљ Милан и аустријски посланик Кевенхилер веровали су да је Мијатовић највећи левантинац међу српским политичарима.

Као министар финансија Мијатовић је највише од свих забележен као човек лаке руке, који не уме да се одупре ни краљу Милану, ни својим колегама у влади. То је само делимична истина. Он је имао несрећу да буде први од министара модерног кова који се не брину о државној благајни на партијархалан начин, као о својој личној, већ имају друге идеје и приоритете и или теже широким реформским потезима (као Мијатовић) или пазе на интересе своје странке.

Као политичар, био је за ослонац на Аустроугарску, верујући да је то најбољи пут за општи напредак Србије и испуњење националних циљева. Био је, као и сви напредњаци, русофоб и против ослонца на Русију, јер му аутократска, клерикална и империјална Русија никако није могла бити блиска.

За потомство је, после оцена Слободана Јовановића, остао насликан као бриљантан, али лакомислен и попустљив човек, више стручан министар него државник.

Мијатовић је био дубоко религиозан човек, православни хришћанин. Пошто му је сметала недоученост српских свештеника, који нису знали одговоре на основна питања, преводио је енглеске религиозне текстове како би Србима приближио веру, бирајући оне ауторе који су били прихваћени и у православном свету. Веровао је и у спиритизам и писао о њему, веровао је Креманском пророчанству и, како каже, наговештавао трагичан крај самом краљу Александру Обреновићу.

Више пута помињан је као кандидат за високо место у црквеној хијерархији. Тако су му 1914. године престолонаследник Александар и Никола Пашић понудили место архиепископа у Скопљу, наговештавајући могућност да постане и патријарх онда када Србија добије патријаршију. У први мах се загрејао, помишљајући шта један човек модерних погледа може да учини, али је убрзо одустао зато што је схватио да не треба да постане високи јерарх човек који не верује у све догме православне цркве.

Историчар и књижевник

Као историчар био је у своје време врло цењен. Пишући brojna дела из политичке и економске историје, Мијатовић је храбро кренуо неиспитаним стазама: док су се остали историчари његовог времена бавили класичним српским средњим веком, он је први у Србији писао о Деспотовини, о позном византијском царству, о старијој економској историји српског народа и о српском XVI и XVII веку. Касније, са победом критичког правца у српској историографији, пао је у немилост као позни романтичар. Тако је Владимир Ћоровић пресудио да је Мијатовић сентиментални романтичар који не врши потребну критику извора и кога често машта понесе да учини генерализације за које нема довољно аргумената. Остало је питање да ли је, пре потпунијег објављивања извора за старију српску историју, Мијатовић могао да пише као каснији историчари. Старије истроричаре треба поредити са њиховим претходницима и савременицима, а не са млађим нараштајима, што би Мијатовићу донело заслужена признања за унапређење историографије у Срба. Вероватно је у праву Радован Самарџић када Ћоровићеву критику сматра неправедном и тврди да је Мијатовић остао неостварени великан српке историографије, који је имао више и врлина и мана. Најбоље дело му је књига о Ђурђу Бранковићу (Деспот Ђурaђ Бранковић, 1880), која се и данас користи у озбиљним расправама о томе времену. Треба поменути још две књиге писане на енглеском језику: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia, 1906, и сопствене мемоаре The Memoirs of a Balkan Diplomatist, 1917.

И као књижевник био је у своје време цењен и популаран. Писао је углавном историјске новеле са просветитељском и патриотском нотом. Још као студент написао је четири новеле, од којих је најпознатија Зека капетан, 1862. Међу каснијима најзнатније су Иконија везирова мајка, 1891, и Краљичина Анђелија, 1928. Занимљив је и путопис Цариградске слике и прилике, 1901.

Као књижевник прошао је још горе него као историчар у ретроспективној процени. Док је још током 1890-тих година било позитивних критика и Академијиних награда, ново покољење књижевних критичара с почетка XX века није имало ни разумевања, ни милости према Мијатовићу. Скерлић и други млађи критичари доживљавали су као јављање духа из давних времена (Скерлић: Чеда Мијатовић је “мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче”). Слободан Јовановић му је одао признање за добар стил (“Чеда Мијатовић има диван стил, живо прича, фино описује и слика”), али је замерио неуверљивост ликова и претеривања са фантазијом и осећајношћу, која иду до пренемагања. Павле Поповић није код Чеде ценио ни стил (“ко још данас тако пише?”) и саветовао је нашем аутору да се бави историографијом или преводилаштвом, тврдећи да би требало да буде користан тамо где може, уместо што се “забавља” у књижевности. Замеран му је давно превазиђени романтизам. И заиста, тешко је у његовим историјским приповеткама и путописима не видети извесну наивност, склоност готово ликовној декорацији и јаке емоције, стварне или глумљене.

Данас се Мијатовићево дело не може наћи у стандардним прегледима српске књижевности. Има, ипак, и другачијих гласова (Предраг Протић), који га делимично рехабилитују и налазе одређене вредности у његовом делу.

Као припадник првих, малобројних генерација српске интелигенције, Чедомиљ Мијатовић је осећао одговорност према сопственој земљи и трудио се да допринесе просветљавању заосталог српског народа. И заиста, тешко је не разумети просветитељски нагон добронамерног човека у време када је народ највећим делом неписмен, а тираж новина од хиљаду примерака сматра се фантастичним, када ретко ко, како рече Милан Пироћанац, зна са којим се државама граничи Србија. Та просветитељска црта навела га је да пише историјске студије и романе који ће, веровао је, подстаћи интерес за прошлост и разбудити патриотизам народа, чији је дух, тако је изгледало, замро. Дирљиво делују Мијатовићева писма из лондонске даљине у којима подучава српску омладину како да успе у животу – поштењем, радом, штедљивошћу – оним класичним врлинама које су одавно заборављене (О условима успеха, 1892). Преводио је са страних језика, а посебан утицај на српску интелектуалну публику имала је књига Хенрија Бекла Историја цивилизације у Енглеској из 1871. године у Мијатовићевом преводу.

Економиста

Ако и прихватимо неповољне судове критичара о Мијатовићевом књижевном и историјском делу, остаје, ипак, економска струка. Ту је Мијатовићева вредност најмање избледела током времена. Слава му је, додуше, била затамњена у дугом раздобљу непопуларности либералне доктрине у нашој земљи, али је Мијатовић био један од пар најбољих српских економиста свих генерација. Мијатовић је одличан не због припадности либералном правцу, већ због бистрога ока, јаког осећаја за економску логику и одличног техничког знања. У практичним стварима можда није увек био савршен, али је за собом оставио велике резултате: увео је заосталу, оријенталну Србију на европску новчану пијацу; поставио је темеље многих корисних институција, међу којима су народна банка, железница, берза, динарски и метарски систем и акционарска друштва; заједно са пријатељима спровео је, како каже Драгиша Станојевић, Србију у капитализам у времену у коме су многи покушавали да је скрену у патријархални, аграрни социјализам. Није мало за кратко време.

На начелном, теоријском нивоу Мијатовић је био чисти, неискварени либерал, један од ретких правих либерала међу виђенијим српским економистима и друштвеним мислиоцима уопште. Главно Мијатовићево економско дело је Наука о државном газдинству или наука о финанцији, 1869. За основне услове најпотпунијег економског напретка навео је само две ствари: право слободне личности и право сопствености. Ова два права дају најбоље мотиве за пословање и омогућују веома корисну конкуренцију. И тиме је све битно речено.

Мијатовић у своме либерализму није био усамљен. Готово сви економисти у Србији његове младости суштински припадају либералном правцу, као Коста Цукић, Владимир Јовановић, Милован Јанковић и Алекса Спасић. А и државна власт не показује интервенционистичке намере, макар зато што, пошто се ради о аутономној провинцији турског царства, нема на располагању све потребне инструменте.

Либерални економисти из зависних земаља дођу у проблеме када мила им отаџбина постане независна. Тада се суоче са заосталошћу и, у најбољој намери, почну да размишљају о томе како би се економски напредак могао убрзати. И не неочекивано, често потегну за класичним арсеналом заштитних царина, индустријских повластица, државних предузећа, субвенција... Тако је Владимир Јовановић подлегао искушењу и заложио се за заштитне царине у време када је Србија преговарала о трговинском уговору са Аустро-угарском. А Мијатовић је одолео, иако је био министар, и остао либералан. Тврдио је да тадашњи “протекционски фанатизам” “изазива само сажаљење” и за себе и владу рекао да “нисмо протекционисте” и да “не верујемо да су високе царине безусловно чаробно средство којим се индустрија може да створи, а још мање да су оне чудотворно средство којим се осигурава политичка независност”.

Споменимо и Мијатовићев став према државној својини. Био је уверен да једно предузеће у државној својини не може бити једнако ефикасно као када би било у приватној својини. И залагао се за приватизацију, позивајући се на “народно-економне разлоге, који ишту да се она преведу у руке приватним привредницима”. Сматрао је, прво, да приватник поседује здрав мотив повећања капитала, што држава не може имати, и, друго, да државни службеници немају интереса да се, као приватни власници, брину о послу. “Тиме је народно газдинство опет у штети у толико у колико му известан капитал мање доноси но што би иначе могло”.

Мијатовић је веровао да је погрешно мишљење “да држава треба да сама предузме најважнија и највећа предузећа индустријска”, пошто је мислио да је добро да се и при оснивању нових грана остави “приватној предузимљивости слободна иницијатива”. Али, уколико држава мора или жели да задржи нека добра у своме власништву, Мијатовић је сугерисао издавање у закуп приватницима. Тако би економски резултати били бољи, јер би сваки закупац радио за свој рачун, па ће “у свом сопственом интересу гледати да истера што већи принос”.

И у политици је Мијатовић био либерал. Напредну странку, чији је Мијатовић био један од оснивача, често описују као врло конзервативну, што суштински није тачно. Она је комбинација либералног реформизма и ограничене, конзервативне демократије. А Мијатовић је ушао у групу око Видела, претходницу Напредне странке, тражећи гаранције да ће програм бити либералан. Добио их је, као и могућност да у самом Виделу објасни своју програмску позицију. Када је краљ Милан једном приликом желео да створи конзервативну владу, није рачунао на Мијатовића, који се, како је краљ рекао, “не би дао за реакционарне тенденције”. Благи и меки Мијатовић лако је попуштао на мање важним стварима, али је умео да буде тврд на важнима.


Мијатовић је био потпуни роматичар као књижевник, а мањи као историчар. Као економиста и дипломата није био сентименталан. Више од свега, Чеда је био европејац и модернизатор који је покушао, и у многочему успео, да разумне европске институције уведе у заосталу Србију. Савременици га почесто нису разумели, а млађи нараштаји нису ни знали ко је увео њима тако природне институције.

Вероватно је да је не баш похвална оцена о Мијатовићу која је доминирала већим делом XX века била, бар једним делом, резултат исхода политичких борби у Србији с краја XIX века, тј. да је победничка радикалска струја без превеликог размишљања одбацила наслеђе својих политичких противника и претходника, а тиме и тако оскудно српско културно наслеђе. Са променама 1903. године није одбачена само једна династија, већ и цео један свет који је имао своје врлине и своје јунаке, међу којима Чедомиљ Мијатовић свакако није био међу најнезнатинијима.


Kraljica Draga
Nakit na aukciji u londonu
Zašto je protestovao Cedomilj Mijatovic, poslanik Srbije

Cedomilj Mijatovic, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu u vreme ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, duboko pogoden time što su se na aukciji u Londonu našle i licne stvari "jedne srpske kraljice", napisao je opširan clanak o tome i objavio ga u beogradskom listu "Štampa", u broju od 4. decembra 1904. godine.

Citirao je u tom svom clanku i pisanje engleskih listova, u kojima je isticano da su stvari izložene prodaji "relikvije kojima ne fali elemenat svetosti", a na kraju rekao: "Izišao sam iz sale potresen i zastiden što sam doživeo da prisustvujem licitacionoj prodaji stvari jedne srpske kraljice..."

Zbog ovog clanka, Mijatovica je napao Jaša Prodanovic u listu "Odjek", u broju od 6. decembra 1904. godine. "Umesto da ide u manastir, i da oplakuje gorku sudbu, što je kao prosvecen i inteligentan covek, celog svog veka, celim svojim bicem pomagao stari nesretni, ubistveni režim, on sad, javno na sramotu svih nas, glorifikuje relikvije, žali, za ženom, kojoj ni Teodora Justinijanova ravna nije! O pameti, o drskosti!"

Licne stvari kralja Aleksandra i kraljice Drage prodavane su na licitaciji i u Becu, u zavodu Doroteum, u prolece 1905. godine.

U Becu je, u to isto vreme, kao atrakcija prve vrste, prikazana jahta "Draga", svadbeni dar beogradske opštine kralju i kraljici. Kao i druge stvari i ova jahta je prodata na licitaciji...

Gavrilo Princip

Sarajevo (1878-1918)

Sarajevo za vrijeme austro-ugarske
06.12.2005.
Gavrilo Princip

Gavrilo Princip je rođen 25. jula 1894. godine u mjestu Obljaj kod Bosanskog Grahova, kao četvrto od devetero djece. U Sarajevu je pohađao Trgovačku školu, a potom gimnaziju. Iz šestog razreda gimnazije isključen je iz škole zbog veze s jednom učeničkom protuaustrijskom organizacijom. Školovanje je nastavio Tuzli, a 1912. godine, prilikom boravka u Beogradu, povezuje se sa pripadnicima Crne ruke i postaje član Mlade Bosne. Za vrijeme Prvog balkanskog rata prijavio se u srpsku vojsku kao dobrovoljac, ali je odbijen. U junu 1914. godine poslao je u Sarajevo od strane Dragutina Dimitrijevića, šefa obavještajne službe u srpskoj vojsci i čelnika Crne ruke, da izvrši atentat na prijestolonaslijednika Franju Ferdinanda. Sa njim su pošli i Trfko Grabež i Nedeljko Čabrinović. Sarajevski atentat je izvršen u subotu 28. jula 1914. Po izvršenju atentata, u kojem je osim Ferdinanda slučajno pištoljskim hicima usmrtio i njegovu suprugu Sofiju, pokušava bjekstvo skokom u Miljacku, ali biva uhapšen i kao maloljetnik osuđen na dvadeset godina robije. Na suđenju izgovara rečenicu koja ulazi u istoriju "Mi smo voljeli svoj narod". U vrijeme atentata Gavrilo Princip je bio suviše mlad da bi se suočio sa srmtnom kaznom, pa je osuđen na doživotni zatvor. Međutim, 18. aprila 1918. godine, preminuo je u 24. godini života u zatvorskoj bolnici u Teresienstadtu, od tuberkuloze.
Tri godine kasnije, točnije 1921. njegovo tijelo je prenešeno u Sarajevo i sahranjeno u zajedničku grobnicu atentatora Mlade Bosne. Za vrijeme Kraljevine Jugoslavije na mjestu atentata postavljena je spomen ploča koja je uspostavom Nezavisne Države Hrvatske i dolaskom njemačke okupacijske sile maknuta. Utemeljenjem socijalističke Jugoslavije ploča je vraćena i postavljene su stope utisnute u asfalt na mjesto odakle je izvršen atentat (autor kipar Vojo Dimitrijević), da bi osnivanjem samostalne Bosne i Hercegovine ponovo bila uklonjene i stope i spomen ploča. Ploča je ponovo vraćena u martu ove godine, dok stope još nisu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

AMEDEO MODILJANI


Tekst: ŽAK LIPŠIC

AMEDEO MODILJANI (1884—1920)

KAD GOD POMISLIM NA MODILJANIJA (Modigliani), predstavu o njemu, iz nekih neobjašnjivih razloga, dovodim u vezu sa poezijom. Nije li to zato što me je slikaru predstavio pesnik Maks Žakob? Ili možda zato što je Modiljani, kad nas je Maks upoznao 1913. u Parizu, u Luksemburškom parku, odjednom na sav glas počeo recitovati »Božanstvenu komediju«?

Iako nisam ni reči razumeo italijanski, sećam se da sam bio očaran milozvučnim izlivom njegovog osećanja i njegovom lepotom: izgledao je aristokratski i u otrcanom odelu od rebrastog baršuna. Ali i mnogo docnije, ne samo tog dana kad sam se sa njim upoznao, Modiljani je često — ponekad kad smo se tome najmanje nadali — umeo da nas iznenadi svojom ljubavlju prema poeziji.

Sećam se jednog događaja koji se desio mnogo docnije (verovatno 1917), usred noći: bilo je možda oko tri sata posle ponoći. Odjednom smo se trgli iz sna, jer je neko strahovito udario u vrata. To je bio Modiljani, trešten pijan. Nesigurnim glasom pokušao je da mi objasni kako se seća da je na mojoj polici video jednu knjigu pesama Fransoa Vijona i kako bi želeo da je ima. Upalio sam karbitušu da potražim knjigu, nadajući se da će otići i pustiti me da spavam. Ali sam se prevario: on je seo u naslonjaču i počeo glasno da recituje.

Stanovao sam u to vreme u ulici Monparnas 54, u kući čiji su stanari bili radni ljudi, i moji susedi su ubrzo počeli da lupaju u zidove, u pod, u tavanicu moje sobe, vičući: »Prestanite da galamite!« Taj događaj još živi u mom sećanju: mala soba, mrak kasne noći, kroz koji se probija tajanstvena, lelujava svetlost karbituše, pijani Modiljani, koji kao avet sedi u naslonjači i neustrašivo, sve glasnije recituje Vijona, praćen lupnjavom u zidove naše male ćelije. Zaćutao je tek posle nekoliko sati, kad je već bio na izmaku snage.

Često smo razgovarali o poeziji — o Bodleru, Malarmeu, Rembou — i on bi gotovo uvek odrecitovao poneki njihov stih. Njegova ljubav prema poeziji silno me je uzbuđivala, moje divljenje izazivalo je njegovo odista izvanredno pamćenje.

Sada, međutim, sećajući se trenutka kad sam prvi put sreo Modiljanija u Luksemburškom parku, taj čudesni prizor — zalazak sunca nad Parizom i predivno zelenilo oko nas — ne mogu odvojiti od spomena na tragični kraj Maksa Žakoba, izvanrednog pesnika i nežnog prijatelja. Kad sam saznao koliko se Maks mučio u koncentracionom logoru u Dransiju, u početku nemačke okupacije Francuske, kad sam čitao kako je polako i patnički umirao na prljavom podu zajedno sa drugim mučenicima, prizor iz Luksemburškog parka oživeo mi je u sećanju. )

»Božanstvena komedija«, koju je Modiljani recitovao, i pakao u kome se Maks Žakob mučio slili su se u jednu patetičnu sliku, kao stvorenu da se pred njom obnove uspomene na Modiljanija. I Modiljani je znao šta znači patnja. Bio je tuberkulozan, pa je od te bolesti i umro. Iskusio je glad i bedu. No to je bio čovek bujne prirode, zaista dostojan ljubavi, obdaren, osećajan, pametan i hrabar. A bio je i velikodušan, čak i lake ruke, tako da je svoje darove nepromišljeno rasipao u vetar svih paklova i rajeva umetnostr.

Pre no što sam Modiljaniju bio predstavljen, često sam ga viđao u kafanama i na ulicama Monparnasa. Jedan moj prijatelj, slikar i pesnik iz Trsta Ćesare Sofijanopulo, koji je sa mnom 1911. studirao na Akademiji Žilijan i čiji sam portret u to vreme naslikao, podsetio me je u jednom pismu, koje sam primio upravo nekako pred drugi svetski rat, da je i Modiljani s nama pohađao Akademiju. Ali ja se zaista toga ne sećam. Prvi put smo se sreli kad nas je Maks Žakob upoznao i kada me je Modiljani pozvao u svoj atelje na Site Falgijer. U to vreme se bavio vajarstvom i prirodno je da sam jedva čekao da vidim njegova dela.

Kad stigoh u njegov atelje — bilo je proleće ili leto — zatekoh ga kako radi pod vedrim nebom. Nekoliko kamenih glava — možda pet — bilo je poredano po cementnom tlu u dvorištu ispred ateljea i on je pokušavao da ih zgodno namesti jednu pored druge.

Vidim ga kao da mi je sad pred očima, nagnutog nad tim glavama, kako se trudi da mi objasni da ih je zamislio kao delove jedne celine. Čini mi se da su te glave malo docnije, iste godine, bile izložene u Jesenjem salonu, raspoređene po veličini kao cevi orgulja, da bi što bolje došlo do izraza ono osećanje muzičkog ritma koji je težio da postigne.

Modiljani je, kao i mnogi drugi u to doba, bio duboko ubeđen da je vajarstvo bolesno, da se teško razbolelo zbog Rođena i uticaja koji je on na njega izvršio. Mnogo se vajalo u glini, bilo je »suviše blata«. Jedini način da se vajarstvo spase bio je da se opet počne klesati, klesati neposredno u kamenu. Veoma žustro smo o tome raspravljali, jer ja zaista nisam verovao da je vajarstvo bolesno, niti sam verovao da neposredno klesanje u kamenu, samo po sebi, može resiti problem. Ali Modiljanija je bilo nemoguće razuveriti: čvrsto je verovao u ono što je tvrdio. Video je mnoga dela Brankusija, koji je stanovao u blizini, i bio je pod njihovim uticajem. Kada smo razgovarali o raznim vrstama kamena — o tvrdom i mekom kamenu — Modiljani je govorio da kamen sam po sebi ne utiče mnogo na izgled budućeg dela: najvažnije je da se u klesani kamen udahne osećanje čvrstine, a to može samo onaj ko ga kleše; nezavisno od upotrebljenog kamena, mnogi vajari stvaraju dela koja se odlikuju mekoćom, dok se drugi mogu služiti najmekšim kamenom, pa ipak postići utisak čvrstine. Modiljanijeve skulpture pokazuju kako je on tu misao sproveo u delo.

Modiljaniju je bio svojstven ovakav način iskazivanja misli. Njegova umetnost je bila umetnost ličnog osećanja. Radio je sa žarom, jednu skicu za drugom, i nikad nije prekidao rad da bi je popravio ili o njoj razmislio. Izgledalo je da ga pri radu isključivo podstiče instinkt, a posedovao je veoma fin i osetljiv instinkt, ali je verovatno mnogo dugovao italijanskom na-sleđu i svojoj ljubavi prema slikarstvu prvih majstora renesanse. Ljudi su ga uvek privlačili, i slikao ih je, tako reći, u zanosu, gonjen snagom osećanja i vizije. Zato, mada se, kao svi mi, divio crnačkoj umetnosti i umetnostima drugih primitivnih naroda, nikada nije bio mnogo pod njihovim uticajem, kao ni pod uticajem kubizma. Usvojio je neka njihova stilska rešenja, no nikad ga nije prožeo njihov duh. Osetio je kratkotrajno zadovoljstvo pred njihovim novim i čudnim oblicima, ali nije dozvoljavao da se apstrakcija uvuče u osećanje i da se ispreči između njega i predmeta koji je obrađivao. Zato su njegovi portreti tako živo okarakterisani, njegovi aktovi tako neposredno čulni. Hteo bih ovde da podsetim na druga dva slikara čija dela su uticala na Modiljanijev stil, iako se retko dovode s njim u vezu, a to su Tuluz-Lotrek i Boldini, koji je još pre nekoliko godina bio na glasu kao jedan od najotmenijih i najtraženijih slikara portreta u Evropi.

Modiljani je bio čovek nepokolebljivih ubeđenja, ali, isto tako, čovek nepokolebljivo gord i hrabar, tako da su te njegove osobine gotovo prelazile u ludu smelost. Hteo bih da podsetim na jednu dobro poznatu epizodu koja osvetljava ove njegove karakterne osobine. Modiljani nije bio fizički jak. Ipak je jednog dana, u nekoj kafani, sam napao grupu monarhista, koji su u Francuskoj bili poznati po drskim militarističkim idejama. Napao ih je zato što je čuo da se bacaju blatom na Jevreje. Modiljani je, naravno, kao Jevrejin bio svestan svog položaja i nije mogao podneti da bilo ko nepravično napada ceo jedan narod. Nije bio takav iz političkih ili nekih drugih razloga: bila je to prosto jedna urođena crta njegove ličnosti,jedna veoma osobena sklonost njegove prirode, koja je razumljiva kad se zna da je poticao iz stare italijansko-jevrejske porodice. Majka mu je bila jedan od potomaka velikog filozofa Spinoze. Često sam ga slušao kako govori o njoj sa obožavanjem i poštovanjem.

Njegov kritički sud o likovnim umetnostima bio je veoma oštar. Pomagao je slikara Haima Sutina, koga je u to vreme samo poneko od nas znao i uspeo je da ubedi Leopolda Zborovskog, koji se bavio kupoprodajom njegovih dela, da se zainteresuje za Sutinovo delo. Nekako pred smrt, već teško bolestan, Modiljani je rekao Zborovskom: »Ne brini, ostavljam ti jednog genija — Sutina.« Da bismo bolje shvatili smisao ove rečenice, moramo dublje upoznati prirodu odnosa koji su bili uspostavljeni između Modiljanija i Zborovskog.

Na početku prvog svetskog rata Leopold Zborovski, poljski pesnik, siromašan čovek, ali ljubitelj umetnosti, mučno je zarađivao za svakodnevni hleb na izgladnelom Monparnasu. Kupovao je i preprodavao knjige, i sa ono malo zarađenog novca do koga je dolazio zahvaljujući tim poslovima nabavljao je slike, najpre od svog suseda i prijatelja Kislinga, dok, po savetu ovoga, nije stupio u vezu s Modiljanijem. Kisling je uvek bio Modiljanijev dobar prijatelj. Često sam viđao Modiljanija kako radi u Kislingovom ateljeu i pri tome se služi njegovim modelima, čak i njegovim materijalom, i susreće se sa mnogim ljudima koji su posećivali Kislinga, velikodušnog i srdačnog druga.

Malo-pomalo, zahvaljujući slikarima svojim štićenicima, Zborovski se obogatio: pročuo se kao trgovac Modiljanijevim delima, koja su se poslednjih godina pokazala kao dobar izvor prihoda. Zato je Modiljani, osećajući da mu se bliži prerani kraj, rekao Zborovskom da ne brine, jer mu ostavlja genijalnog slikara Haima Sutina.

Veza između Modiljanija i Zborovskog poznat je primer gotovo prisnih odnosa koji su u to doba postojali u Parizu između mnogih slikara i njihovih trgovaca. Nisu svi trgovci bili izrabljivači. To se isto može reći i za neke kolekcionare, koji zaista nisu štedeli novac kad su hteli da dođu do neke slike ili skulpture. Neki su iskreno voleli umetnost, kao divna M. di Tilel, čiji je portret Modiljani izvanredno lepo naslikao, ili kao Alfons Kan, koji bi sav ustreptao kad bi me potražio u mom ateljeu. Toliko bi bio zadivljen kad bi prvi put video neku novu skulpturu da ne bi otišao dok je ne bi poneo svojoj čudesno lepoj kući. Kao ovo dvoje, i mnogi drugi gajili su istinsku ljubav prema umetnosti.

Godine 1916, pošto sam tek bio potpisao ugovor sa trgovcem Leonom Rozenbergom, imao sam nešto novaca. Kratko vreme pre toga bio sam se oženio, pa smo moja žena i ja resili da zamolimo Modiljanija da nam izradi portret. »Moja cena je deset franaka za jedno poziranje i malo pića«, odgovorio mi je. Sutradan je došao k nama i izradio mnoštvo pripremnih crteža, jedan za drugim, brzinom i tačnošću koje zapanjuju. Dva od tih crteža, jedan moj, a jedan moje žene, reprodukovana su u ovom albumu. Najzad je rešeno kakvu ćemo pozu zauzeti, a kao uzor poslužila je naša venčana slika.

Sutradan u jedan sat Modiljani je stigao sa jednim starim platnom i kutijom s priborom, mi počesmo da poziramo. Čini mi se kao da ga sada vidim: sedi prema platnu, koje je postavio na jednu stolicu, radi mirno, prekidajući posao samo povremeno, da bi srknuo piće iz boce koja je pored njega. S vremena na vreme bi se uspravio, bacio kritički pogled na svoje delo i posmatrao modele. Toga dana pred veče rekao je: »Dobro! Mislim da je gotovo.« Gledali smo naš portret, koji je zaista bio završen. No meni se odjednom učinilo neprijatno da sliku zadržim po skromnoj ceni od deset franaka: nisam ni slutio da on može naslikati dva portreta na jednom platnu u toku jednog jedinog poziranja. Zato ga upitah da li bi hteo da još malo produži rad na platnu, i počeh da izmišljam povode za još nekoliko dana poziranja. »Znaš«, rekoh mu, »mi vajari volimo da na slici ima više materije.« »Dobro«, odgovori on, »ako želiš da je pokvarim, mogu produžiti sa radom.«

Sećam se da mu je bilo potrebno gotovo dve nedelje da nam završi portret, i to je verovatno najduže vreme koje je ikad utrošio za izradu jedne slike.

Taj portret je dugo visio na zidu u mome domu, dok jednog dana nisam zatražio od svog trgovca da mi vrati neke moje skulpture u kamenu, jer sam osećao da više ne zaslužuju da budu prikazivane. Tražio je od mene više nego što sam bio u mogućnosti da platim, pa mi je jedino preostalo da mu u zamenu ponudim portret što mi ga je izradio Modiljani, koji je u to vreme već bio umro. Trgovac je prihvatio ponudu, i čim sam se opet dočepao svojih skulptura, odmah sam ih uništio. 1 tako je taj portret postao sastavni deo zbirke muzeja Umetničkog instituta u Čikagu.

Posle dve godine, 1922, veliki američki kolekcionar, Albert K. Barnes, otkrio je Modiljanija i Sutina. (Dok sam pisao ove beleške, saznao sam za stravičnu smrt ovog izuzetnog čoveka u jednoj automobilskoj nesreći.) U stanu Zborovskog, u ulici Žozefa Bara br. 3, Barnes je kupio mnoga njihova dela. Vrlo dobro se sećam tog dana, koji je podigao veliku prašinu na Monparnasu, dana koji će ostati upisan u letopisima istorije umetnosti. Od tada su dva prijatelja, Modiljani i Sutin, počeli da stiču međunarodnu slavu. Godine 1951, Umetnički muzej u Klivlendu združio ih je, veoma umesno, na jednoj sjajnoj zajedničkoj izložbi.

U poslednjim godinama svog života Modiljani je sve više prijateljevao sa Sutinom, koji je imao samo jedan mali atelje, ali je uvek bio spreman da podeli sa prijateljem sve što ima. Modiljanijevo zdravlje je tada već bilo sasvim narušeno, zbog napada kašlja nije mogao da spava, i sve više se odavao piću. U zimu 1919. Zborovski je skupio nešto novaca da ga pošalje u Nicu, na lečenje, ali od toga nije bilo nikakve koristi. U to vreme je živeo u jednom malom stanu sa Žanom Ebitern i njihovom devojčicom. Njegove slike su malo-pomalo počele da se prodaju, pa smo se svi nadali da će mu se još pružiti prilika da sređenije živi, da bude srećniji. Međutim, u januaru 1920. Kisling nam je doneo strašnu vest da je Modiljani umro.

Odneli su ga u bolnicu, a sutradan nas je zauvek napustio. Rekli su nam da je, dok su ga prenosili u bolnicu, neprestano ponavljao: »Italijo, draga Italijo!« i da se u poslednjim svesnim trenucima očajnički borio da ostane u životu i u bunilu mrmljao stihove.

Onda je stigla tragična vest o samoubistvu Žane Ebitern. Bila je gotovo u devetom mesecu trudnoće sa drugim Modiljanijevim detetom, i kad je stigla u bolničku mrtvačnicu, bacila se na Modiljanija i obasula mu lice poljupcima. Opirala se bolničarima, koji su hteli da je odvuku napolje, jer su znali koliko je za nju, trudnu, opasno da dodiruje otvorene rane kojima je bilo pokriveno Modiljanijevo lice. Bila je to čudna, slabunjava devojka, duguljastog, ovalnog lica, koje je izgledalo pre belo nego ružičasto, i sa plavom kosom spletenom u duge vitice. Uvek sam se divio njenom veoma gotskom izgledu. Žana Ebitern je otišla kod svog oca — roditelji su je oterali zato što je živela s Modiljanijem — i bacila se sa krova njegove kuće. Porodica nije dozvoljavala da je sahrane pored Modiljanija, ali mislim da se docnije njih dvoje ipak našlo u zajedničkom grobu.

Ako uzmemo u obzir da je Modiljani bio lep čovek, neće nam biti teško da shvatimo zašto su za njim ludovale žene: Žana Ebitern, Beatrisa Hestings, i druge, čija imena čak ne znamo, podrazumevajući tu i malu studentkinju, koja je ubrzo posle Modiljanija i sama umrla od tuberkuloze.

Nikad neću zaboraviti Modiljanijev pogreb. Prijatelji, cveće, pločnici puni sveta, koji je stajao pognute glave u znak bola i poštovanja. Svi su u dubini duše osećali da je Monparnas izgubio nešto dragoceno, nešto veoma značajno.

Kisling i Morikend, jedan prijatelj, pokušali su da naprave Modiljanijevu posmrtnu masku. No napravili su je prilično loše, i došli su k meni da traže pomoć, s hrpom razbijenih komada gipsa, uz koje se prilepila parčad kože i kosa. Sastavio sam te komade, a pošto su mnogi nedostajali, trebalo je da ih što neprimetnije nadomestim. Ipak sam napravio dvanaest otisaka u gipsu, koji su podeljeni Modiljanijevoj porodici i prijateljima.

Modiljani je umro kad je već bio veoma poznat. Pariz je bio pun čudnih i neobičnih ljudi, mnogi su bili daroviti, a neki i genijalni, ali on ih je uvek sve premašivao. Kod nas se potvrdio kao slikar, iako se, kako sam već rekao, tek 1922. pročuo širom sveta.

Do te godine Zborovski se mnogo mučio i sukobljavao sa raznim teškoćama da bi upoznao javnost sa stvaralaštvom svog prijatelja. Sećam se dve izložbe što ih je Zborovski priredio 1915. ili 1916. Jedna je bila priređena u nekoj maloj radnji pored Tiljerija, i na njoj je prikazano nekoliko portreta Zborovskog, rađenih u pastoznoj tehnici, koju je Modiljani docnije napustio. Ali najambiciozniji pokušaj Zborovskog, još za Modiljanijevog života, bila je izložba priređena 1917. u galeriji Berte Vejl, u ulici Lafit. Da bi privukao pažnju javnosti, stavio je u izlog četiri akta. Njih je, na žalost, najpre videla policija, koja je naterala Zborovskog da ih izvadi iz izloga. Došao je k meni slomljena srca. U tu je izložbu polagao sve nade, i sada se plašio da ništa neće privući ljude sa ulice u galeriju. Ponudio mi je ta četiri akta za pet stotina franaka. Međutim, kako da četiri akta odjednom obesim na zidove svoje sobe?

Posle nekoliko godina jedan Modiljanijev akt, možda jedan od ta četiri, kupio je neki francuski kolekcionar za blizu milion franaka. Nekoliko godina posle Modiljanijeve smrti njegova dela su kolekcionari željno tražili i njihova vrednost je neprestano rasla.

Upoređen sa životom jednog Ticijana ili jednog Mikelanđela, Modiljanijev život je bio brz, sjajan blesak. Da li bi slikao isto tako dobro da je drukčije živeo, da je živeo manje lakoumno i bio sređeniji? To ne znam. Bio je svestan svoje obdarenosti, ali život koji je vodio nije vodio slučajno. Sam ga je izabrao. Jedne večeri, za stolom, primetio sam koliko je bolestan. Jeo je nekako čudno, hranu je gotovo zasipao solju i biberom pre nego što bi je uopšte okusio. Kad sam mu rekao neka se manje muči i da treba malo da sredi svoj život, razbesneo se kao nikada dotad.

Završavajući ove kratke beleške, hteo bih još da kažem kako je, iako je umro veoma mlad, Modiljani imao sve ono što je želeo. Često mi je govorio da želi život kratak, ali silovit, »une vie breve, mais intense«.





[You must be registered and logged in to see this link.]

Amadeo Modiljani

Kod nas se izgovara i Modiljani, nadimak Modi asocira na Francusku reč "maudit", što znači "proklet"



"Ukleti slikar" s Monparnasa, nenadmašan i jedinstven, kao umetnik i kao boem
čiji buran i dramatičan život i dan-danas zadivljuje.

Rođen 12.jula, 1884.godine u Livornu, Modijeva kreativna lutanja bila su začinjena drogom, alkoholom i ženama.Zaljubljen u poeziju,aristokratskog izgleda, čas razdragan, čas tužan, Modiljani je bio u razdoru sa samim sobom.Znao je noćima da raspravlja o Bodleru i Malarmeu, i svojim prijateljima je često recitovao. Njegova ljubav prema poeziji bila je dirljiva, ali ono što je njegove prijatelje još više fasciniralo, bila je njegova odlična memorija i to u momentima kada je bio najpijaniji. Detinjstvo je proveo u blagostanju u gradu nezavisnog duha, otvorenog poznatom i nepoznatom, trgovini i svim vrstama uticaja. U Livornu su u to vreme radili Tomazijevi, Oskar Gilja, Đovani Bartolena, Ulvi Lijedi, a i mladi umetnici kao što su Nomelini, Natali, Romiti,Benvenuti, Gambođi.Prekinuvši klasično školovanje zbog bolesti,Modiljani počinje svoje slikarsku avanturu1898. Njegov prvi i jedini učitelj bio je Guljelmo Mikeli,(post-makjajolista).Slikarstvo studira u Firenci oduševljavavajući se starim slikarima 14. i 15. veka.Žudnja za umetnošću i novim saznanjima, nagnala ga je 1901.godine na put po Italiji.Njegove oči uživaju u neprocenjivom blagu Napulja, Kaprija, Rima Firence, Venecije...Osećajući se sputanim, posle kratkog boravka u Veneciji, 1906. godine kreće u Pariz.Meka moderne umetnosti u koju se dolazi na hodočašće, okupila je u to vreme čitav niz evropskih slikara koji su se tu nastanili aktivno stvarajući. Pesnici, muzičari, pisci, slikari, prosjaci i prostitutke i svi oni poznati i nepoznati, i puni nade. Na domaku noći i tame, Pariz je živeo punim plućima.Kafane su bile prepune i iste kako ih je Van Gog slikao, a zvezdana noćna svetlost slivala se niz pariske pločnike obasjane noćnim fenjerima.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Amadeo Modiglani

Tamo se formirao i poseban pojam „pariska" škola, koji više određuje fenomen nego stil, a kojoj je pripadao i Modiljani, koji je, od kada je došao u Grad svetlosti, zapadao u ozbiljne krize dok nije stvorio svoj stil i sopstvenu umetnost. Po strani od avangardnih pokreta, koje je simpatisao ali im nikada nije pripadao,bio je svedok rađanja i razvoja kubizma, ali ga je on malo zanimao.Jedno se jedino njegovo delo približava kubizmu,( Mladenci,1915) s dve vertikalno oblikovane figure čime je istaknuta ukočenost, a istovremeno i komičnost para, kao da ismeva jednu ljudsku zgodu koja je strana slikarevom duhu.Njega je u prvim pariskim danima zanimao Sezan. Postavši legendarana figura boemskog života, zgodan i anđeoskog lica, Modiljani je zahvaljujući svom životu, vrlo brzo dobio nadimak "Princ boema". U ateljeu na Monmartru, on je ostavio završena i nedovršena platna, mermerne statue, mermerne fragmente,crteže. Ali nije ostavio graviru koja reprodukuje Blagovesti Simona Martinija, iz Uficija. Nju je stalno nosio sa sobom, kao relikviju koja mu je pomagala da očuva veru u svoje istinsko slikarsko poreklo, srž Sijene u tim linijama koje se pregibaju u punom skladu s blistavošću boja.

Crtež je za Modiljanija bio dar prirode kojeg je očuvao netaknutog i branio čitavog života.Bio je rođeni crtač, što se vidi po njegovim prvim radovima, koji su danas skoro svi izgubljeni. Između 1911 i 1912, Modiljanija je zanimala skulptura, ali se zbog slabog zdravlja opredeljuje za slikarstvo.Zna se za njegovih 25 skulptura od kojih su sve od kamenog peščara.Najveći broj se nalazi uSAD. Nadahnut afričkom umetnošću, Sezanovim slikama i Brankuzijevom skulpturom, on lagano traži sopstveni put. Njegova lutanja traju do 1917. godine, kada se posvećuje portretima i aktovima. Modiljani je svoje stvaralaštvo vezao za klasiku i tradiciju koja je u njemu, kao Italijanu, ostala do kraja živa i prisutna. Odan čoveku i isključivo slikar portreta i aktova, koje je znao ekspresionistički da izduži i prelomi on je bio pre svega pesnik tuge i sete. Svi ti likovi, optočeni elegantnim i manirizovanim crežom nose u sebi i čežnju, i tugu i setu nad zagonetkom života. Razvio je veliko prijateljstvo s poljskim pesnikom i kupcem njegovih dela,Leopoldom Zborovskim i njegovom ženom Hankom.Oboje će naći mesto na njegovim slikama.

Pol Gijom, mladi i ambiciozni art diler,glavni kupac njegovih radova tri godine, Žan Kokto, osetljivi kicoš sa oštrim licem i aristokratskom ravnodušnošću.Portretisao je Brankuzija, koji je delio njegov entuzijazam za skulpturu, Kislinga, Sutina, kao i bezbroj žena koje je voleo, a koje su njega volele još više. Nepoznate žene, zauvek besmrtne u Istoriji umetnosti.Posebno mesto zuzima engleska pesnikinja Bijetris Hejstings i Žana Ebitern, najveća ljubav njegovog života. Senzualne, ponekad besramne, ali nikad vulgarne, čulne i čedne. Pune poetske misterije, izduženog vrata, one predstavljaju jedinstveni spoj čulnog i duhovnog. Veoma je teško, naročito u figurama žena, otkriti šta je u njima uzneto, a šta poniženo.To je moguće samo ako umemo da shvatimo slikarevu prirodu u kojoj se stapaju čovek i umetnik koji zna koliko uzbuđuju radosti tela i koliko je dostupno i nedostupno prevazići ih. Sa očima punim tople tajne, u njima se nazire sukob putenosti i osećanja, drevnog zadovoljstva i tek otkrivene drame. Poput Dučićeve ljubavne lirike,one su bujne i raskošne, često duboko melanholične, a ponekad pomalo koketne, dok u sebi nose beskrajnu i večnu tugu.

Ovi dugovrati portreti,ove nage žene što trijumfuju i koje nas danas toliko fasciniraju, tada nisu imale isti uspeh. Pa ni približan. Tokom kratkog i dramatičnog života, njegova najdublja tuga, ona koja je uništila njegovu dušu, potkopala njegovu bolest, mnogo više od loših uslova za život, alkohola i droge, bila je činjenica da njegov genij nije bio prepoznat.

Energija zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao,ovaj neshvaćen i nesrećni anđeo, ugasila se jednog hladnog januarskog jutra, 1920.godine.Umro je u 36.godini,od tuberkuloze, nedostatka hrane, želje da se leči i nedostatka entuzijazma.On koga nisu razumeli tokom života, postao je legenda nakon smrti, kako obično biva. Svoj život Modiljani je okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući: "Draga Italijo". Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, se u osmom mesecu trudnoće, bacila sa osmog sprata. Modiljanijeve zadnje reči u taksiju koji ga je vozio u bolnicu bile su: " Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Njeni roditelji nisu dozvolili da ona počiva kraj jednog Jevrejina, te dvoje ljubavnika nije sahranjeno zajedno. Priređena mu je veličanstvena sahrana, a oko hiljadu ljudi je pratilo je povorku sve do Per-Lašeza.Tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na " večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.



Autoportret 1919

[You must be registered and logged in to see this link.]

MISTERIJA MODILJANI

Laura Modiljani, unuka čuvenog slikara, ne želi da otkrije identitet vlasnika slike „Portret muškarca"



Domaću i svetsku javnost ovih dana uzburkala je vest da je u Beogradu izložena slika „Portret muškarca", do sada nepoznato delo čuvenog slikara Amadea Modiljanija. Tim povodom, u Srbiji je gostovala Laura Modiljani, njegova unuka, koja je prisustvovala izložbi u galeriji „Progres", koja traje do sutra i na kojoj su, osim ove slike, predstavljena još 22 originalna Modiljanijeva dela.

Pozovi Putina radi objašnjenja

Na konferenciji za novinare predstavnici sedme sile su od Kristijana Parizoa, direktora „Modiljani instituta", tražili broj telefona vlasnika slike:

- Pozovite Putina - bio je zagonetan Parizo.

U ekskluzivnom intervjuu za Press, Laura Modiljani, odgovorila je na pitanja vezana za rad njenog dede, ali su dve stvari i dalje ostale nepoznate: ko je vlasnik slike „Portret muškarca" i da li je reč o autoportretu. Svetska premijera slike održana je u Beogradu, jer je tako želeo njen vlasnik, poreklom iz Beograda.

Da li znate ko je vlasnik slike, pošto se u našoj javnosti pominju imena Zorana Mandića i Filipa Jankovića Ceptera?

- Slika je vlasništvo inostranog anonimnog kolekcionara, poreklom iz Beograda. Međutim, njegova želja je da se ne otkriva njegov identitet, jer bi ga svi onda spopadali i zvali.

Zanimljivo je da je vlasnik za tu sliku platio nekoliko hiljada maraka, ali da je morao da izdvoji još 80.000 evra da bi ispitao njenu autentičnost...

- Takve stvari se stalno dešavaju. U svetu postoji mnogo primera u kojima su slike kupljene za budzašto, a posle dostigle basnoslovne sume od nekoliko miliona evra. U ovom slučaju, njen vlasnik je jako srećan.

Da li postoji mogućnost da uskoro bude otkrivena još neka slika vašeg dede?

- Svakako, jer takvih slika ima u sefovima u Austriji i Švajcarskoj, koji su sklonjeni iz jevrejskih porodica. Postoji neki dogovor da se 70 godina posle Drugog svetskog rata otvore ti sefovi, pa će se tada znati više.

Puno se nagađa i oko identiteta muškarca na ovoj slici?

- Neki pretpostavljaju da je na slici mlaić iz umetničkog sveta. Mnogi misle da je reč o autoportretu, što tek treba da se daljim istraživanjima utvrdi. Ne zna se kada će to biti, jer je autentičnost slike utvrđivana 17 godina.

Doživela udes

Za vreme boravka u Beogradu, Laura Modiljani imala je manji udes.

- Veoma sam uzbuđena jer sam prvi put u Beogradu, ali sam i uplašena, jer sam pre konferencije imala manji udes. Međutim, sada je sve u redu - rekla je Laura.

Stručnjaci kažu da Modiljanijeve slike podsećaju na srpske freske. Da li je vaš deda proučavao srpsko slikarstvo?

- Jeste se bavio ovim delom Evrope, ali ne Srbijom, već Austrijom. Najveća inspiracija za njegova dela bile su žene.

Istog dana kad je vaš deda umro, vaša baka izvršila je samoubistvo, iako je bila u osmom mesecu trudnoće. Koliko je to bilo teško i opterećujuće za vašu porodicu?

- To je psihički bilo veoma teško i predstavljalo je veliki teret za nas. Majka nikada nije htela da se pomiri s tim.

J. MARKOVIĆ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Slika Modiljanija ostaje u Srbiji
Autor: M. Škrbić | 26.09.2007 - 08:00

Modiljani: „Portret muškarca“ iz 1918.




Posle 17 godina istraživanja, u Beogradu je juče premijerno potvrđeno postojanje do sada nepoznatog umetničkog dela „Portret muškarca“ iz 1918. godine čuvenog italijanskog slikara Amadea Modiljanija. Slika je vlasništvo anonimnog kolekcionara koji ne živi u Srbiji, a poreklom je iz Beograda. Prema njegovoj želji, „svetska premijera“ ovog portreta biće održana krajem novembra u našem glavnom gradu.

Potvrdu o autentičnosti slike „Portret muškarca“ juče su saopštili svetski eksperti, predsednik rimskog Instituta „Modiljani“ Kristijan Parizo i naučnik Instituta za atomsku fiziku „Ars Mensurae“ Stefano Ridolfi.

- Ovu sliku sam prvi put video pre 17 godina. Tada ju je njen vlasnik doneo na institut, obrativši mi se rečima: „Meni su rekli da bi ovo mogao biti Modiljani“ - rekao je Parizo.

Na sugestiju Instituta „Modiljani“, jedine autoriziovane institucije za procenu verodostojnosti dela ovog umetnika, vlasnik je uradio analize u Institutu za atomsku fiziku „Ars Mensurae“ u Rimu, gde je potvrđena apsolutna autentičnost ovog dela.

Prema rečima Pariza, hemijske analize boja su potvrdile period nastanka dela, naslikanog početkom prošlog veka, a sa ovim periodom se podudaraju i tonovi i potezi na slici. Portret zauzima najveći deo naslikane površine i ovakvo „pozicioniranje“ glave je takođe karakteristično za ovog umetnika, jedinog na svetu koji je slikao samo portrete.

- Ovaj portret ne spada u remek-dela, načinjen je za nekoliko minuta, bojama rastvorenim terpentinom, na malom formatu. Dimenzije slike su 38x46 centimetara, umetnik je koristio mali broj boja, sa crnim okvirom figure koji se jasno naznačava iz dubine i koji kao da postavlja pitanje onome koji ga posmatra - kaže Parizo i dodaje da bi se portret mogao nazvati i „Portret privrženosti“.

Inače, „Portret muškarca“ iz 1918. godine, sada je i deo zvanične atribucije ove Modiljanijeve slike.
- Identitet mladića sa slike nam je još uvek nepoznat. Sudeći po odelu, uredno podšišanoj kosi i njegovoj opštoj urednosti pretpostavlja se da je u pitanju neki muzičar ili slikar iz vremena Prvog svetskog rata. Nadamo se da će se na nekoj od predstojećih izložbi naći neko ko bi mogao da ga prepozna - kaže Parizo.

Vlasnik slike izrazio je, preko svojih zastupnika, želju da se prvo svetsko izlaganje ove Modiljanijeve slike desi u Beogradu. Tom prilikom biće izloženo i nekoliko njegovih crteža, fotografija i slika koje potiču iz privatnih kolekcija.

Inače, da bi se utvrdila autentičnost slike, potrebno je da se uradi niz skupih analiza.
- Na ovom portretu rađene su laboratorijske analize, u koje spadaju hemijska, foto i analiza infracrvenim zracima, i to u 22 tačke. Jedna tačka košta između tri i šest hiljada evra, a sve troškove snosi vlasnik slike - kaže Parizo.

Ono o čemu italijanski eksperti nisu želeli da pričaju jeste procena vrednosti ove umetnine. Međutim, s obzirom na to da je poznato da je srednja aukcijska cena za Modiljanijeva dela između pet i deset miliona evra, sigurno je da ni ova slika ne vredi manje.


Nije za prodaju

- Iz mog poslednjeg razgovora sa vlasnikom mogu da vam prenesen tri stvari: prva je da tvrdoglavo odbija da sliku proda, druga da je pristao da ustupa sliku za razne manifestacije kada se to od njega bude tražilo i treća stvar je da će slika ostati u Srbiji - kaže Parizo.


Izvor : Blic

43 miliona evra za Modiljanijevu skulpturu

Skulptura glave žene koju je u mladim danima izvajao čuveni italijanski slikar Amadeo Modiljani (1884-1920), prodata je na aukciji u Parizu za 43,18 miliona evra, što je sedam puta više od procene, saopštila je kuća Kristi.

Nastalo između 1910. i 1912. godine, ovo delo čiji je kupac želeo da ostane anoniman, postiglo je dva rekorda - najvišu cenu za neko umetničko delo prodato na aukciji u Francuskoj i svetski rekord za neko Modiljanijevo ostvarenje.



Glava urađena u kamenu, visine 65 centimetara, bila je deo zbirke jednog francuskog kolekcionara i biznismena preminulog 1977. godine, prenele su strane agencije.

"Ova glava je simbolična za delo Midiljanija koji se u ranoj mladosti bavio skulpturom i želeo da se suprotstavi industrijskom delu Rodena", izjavila je direktorka odseka za impresionističku i modernu umetnost kod Kristija.


Skulptura glave koja je izazvala veliku senzaciju prilikom prvog predstavljana na Jesenjem salonu u Parizu 1912. godine, odredila je kasniji Modiljanijev pikturalni opus, kazala je ona.



Modiljani je poznat po slikama na kojima je predstavljao duga lica sa bademastim očima, tankim usnama, dugim nosevima i vratovima. Pod velikim uticajem Brankuzija kog je upoznao u Parizu 1909. godine, Modiljani je kao i njegov uzor vajao direktno u kamenu. Od dvadeset i sedam skulptura koje mu se zvanično pripisuju, deset se još uvek nalazi u privatnim zbirkama.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Otkriven vlasnik Modiljanija od 46 miliona evra

Piše: Biljana Bošnjak
U višenedeljnoj potrazi, ekipa Standarda uspela je da pronađe Srbina, vlasnika Modiljanijeve slike Portret muškarca, koji nam je otkrio kako je pronašao i kupio delo procenjeno na 46 miliona evra


Mnogo buke diglo se kada je u Beogradu 25. septembra ove godine objavljeno da postoji „novi Modiljani“, to jest Portret muškarca, slika dimenzija 36x48 centimetara, ali bez imena i prezimena vlasnika. Standard je saznao ko poseduje Modiljanijevo delo procenjeno na 46 miliona evra i ekskluzivno razgovarao s vlasnikom, Srbinom koji želi da njegovo ime i dalje ostane tajna za javnost.
Potvrdu autentičnosti portreta dali su stručnjaci Modiljanijevog instituta iz Rima, jedine autorizovane institucije za procenu.
U sveobuhvatnoj potrazi prvo smo saznali da vlasnika slike zastupa izvesni Ivančev. Kako se sam vlasnik nije pojavljivao ni dogovarao sa čelnicima Skupštine grada o premijernom izlaganju slike u Beogradu, misterija njegovog postojanja i identiteta bila je još veća. Pokušali smo bar njegovog zastupnika da povežemo s istorijom umetnosti, bilo kojim umetničkim pravcem ili bar advokaturom, a stigli smo samo do saznanja da postoji jedan doktor veterine, nekoliko godina direktor za nauku i razvoj Naučnog instituta za veštačko osemenjivanje u Temerinu, potom zaposlen u Institutu za kukuruz Zemun, a na popularnom Guglu smo pronašli samo njegove izjave o ludim kravama, koje je davao kao savetnik za veterinu u Saveznom ministarstvu za poljoprivredu SCG. Doznali smo i to da sada živi u Bugarskoj, a da je pre toga gradio splavove u Beogradu. Nekako smo znali da je on taj - ako je isti čovek spojio lude krave, splavove i Bugarsku, što ne bi zastupao i vlasnika Modiljanijeve slike. Konačno, Nenada Ivančeva, sada vlasnika firme za investiranje ABV capital, našli smo u Sofiji i u dogovoru s njim ugovorili sastanak s vlasnikom, tokom njegovog kratkog boravka u Beogradu. Identitet vlasnika je poznat redakciji Standarda, ali je iz bezbednosnih razloga imperativ njegova želja da ostane anoniman.
U hotelu Moskva sačekao nas je 52-godišnjak, rodom iz Novog Sada, koji već nekoliko decenija živi u Italiji. Završio je geodeziju i samo mesec dana je radio u struci. Od prvog dana je, kako kaže, hteo da bude samostalan da ne mora da ustaje u sedam sati, ali da može da ustane ako hoće i u četiri ujutro i da mu to ne bude teško. U tome je uspeo - bavi se modom, cipelama. Njegova firma trguje najpoznatijim italijanskim robnim markama obuće po Srbiji, Rusiji, Bugarskoj... Nedavno je odlučio da se polako povuče iz tog posla, jer došlo je vreme da malo i uživa, a većinu poslova prepustio je saradnicima. Danas, kao vlasnik Modiljanijeve slike procenjene na 46 miliona evra, deluje opušteno i dok nam priča gotovo neverovatnu priču kako je kupio sliku Portret muškarca smeje se raznim peripetijama koje su mu se dogodile tokom 17 godina koliko je prošlo od kupovine do utvrđivanja autentičnosti dela. Prvi put je sliku koja ga je učinila milionerom video 1990. godine.
- S prijateljem sam bio kod jednog Francuza koji je godinama pre toga pokušao nekom da proda - bolje reći uvali - sliku za male pare, i nije uspeo. Tog trenutka sam video da je slika prava. Mislio sam da ću poleteti. Bila je netaknuta. Od blind rama, platna, ulja - ništa na njoj nije bilo oštećeno. Bio sam sto posto siguran da je prava. Platio sam je, verovali ili ne, samo par hiljada maraka! Pojavljuju se falsifikati, replike i verovatno je Francuz mislio da je i ovo replika kada su ga svi tako dugo odbijali. Znao sam da će biti teško da dokažem njenu autentičnost. Posebno zato što sam Srbin. Mnogo bi lakše to rešio da sam bio Francuz, Italijan, ili čak Rus - priča nam vlasnik slike kao da nije svestan bogatstva koje ona nosi.
Po celom svetu tražio je mišljenja i potrošio gomilu novca. Prvo se obratio profesoru Pataniju, potom Institutu u Lihtenštajnu, profesoru Parizou, s kojim je dugo sarađivao, i da nauka nije došla do tog nivoa da se hemijskom analizom može utvrditi autentičnost dela, njemu kao Srbinu, kako kaže, nikada to ne bi to pošlo za rukom. Modiljanija prisvajaju Italijani, Francuzi, Jevreji i odjednom se pojavljuje Srbin i kupuje sliku.
Do profesora Stefana Ridolfija sasvim je slučajno došao. Preporučili su mu ga stručnjaci iz Muzeja Vojvodine, koji su pohađali njegove seminare. No, već u to vreme fotografiju slike Portret muškarca video je jedan kolekcionar iz Rima i sa gomilom menadžera tražio da ga zastupa oko dokazivanja autentičnosti slike. Ipak, odlučio je da sam pozove Ridolfija i za pet dana već je sedeo u njegovoj laboratoriji. Pre toga malo je falilo da napornu višegodišnju potragu za potvrdom autentičnosti slike prekine olakom prodajom, za samo 200 hiljada evra.
- Analiza je koštala 160 hiljada evra. Nisam imao dovoljno novca za to i zamolio sam ga da je uradi upola cene, jer bih toliko mogao da pokrijem. Čudno me posmatrao rekavši da ne razume. Rekoh mu: „Kako ne razumete, nemam da platim“. Odgovorio mi je: „Dobro, ova stvar mi se dopada, uradiću. Ali da me ne zaboravite jednog dana kada je budete prodali“.
Nakon šest sati analize i pozitivnog rezultata, kaže vlasnik, još dugo je sedeo s prekrštenim rukama kod profesora. Znao je koliki je domašaj tog otkrića, i to svetski.
Zanimljiv je i podatak da je u njegovom vlasništvu 15 godina bila Kolektanea, sveska beogradskog Jevrejina, čuvenog kolekcionara Eriha Šlomovića, u kojoj su mu crteže i slike radili umetnici poput Save Šumanovića, Petra Dobrovića, a pesme pisali Jovan Dučić i Milan Rakić. Svetska vrednost te sveske zasniva se i na tome što su mu kasnije, kao štićeniku pariskog kolekcionara Ambroza Volara, u njoj crtali i slikali Pablo Pikaso, Mone, Šagal... Zamislite dvolisnicu, veliku debelu svesku tvrdih korica, na kojoj je s jedne strane nešto naslikao Pikaso, a s druge Mone, pisao je Momo Kapor u svojoj Knjizi žalbi (deo Dosije Šlomović).
Narodni muzej pokušao je 80-ih godina, sada već prošlog veka da je otkupi. U tadašnjim pregovorima učestvovao je sada penzionisani kustos Nikola Kusovac. Njena vrednost se tada procenjivala na nekoliko miliona nemačkih maraka i prevazilazila je daleko svotu koju je Muzej mogao da plati. Šlomovićeva Kolektanea sada je u vlasništvu jednog beogradskog kolekcionara i trenutno je, kako smo saznali, u izradi fototipsko izdanje, tako da će javnost uskoro moći da je vidi.
Nije tačna informacija koju su plasirali srpski mediji, a potom preneli i svi svetski, da će vlasnik sliku zaveštati državi Srbiji. O tome nije bilo nikakvog dogovora, već su mediji pogrešno protumačili reči iz govora Kristijana Parizoa, tokom njegovog boravka u Beogradu, saznaje Standard. Mogućnost da slika trajno ostane u Srbiji postoji ukoliko vlasnik odluči da se vrati iz Francuske i trajno nastani u Srbiji, kako već duže vreme najavljuje - poneće, naravno, i sliku. Zasad je Portret muškarca i dalje u Parizu, gde je prenesen iz Italije posle analize autentičnosti. Još je, kaže vlasnik, u istoj somotnoj kutiji koju je pre 17 godina specijalno za nju napravio prijatelj koga je poslao da od prethodnog vlasnika kupi sliku.
Dok javnost i dalje misli kako je nostalgični patriota 17 godina čekao da se utvrdi autentičnost slike jednog od najznačajnijih predstavnika pariske škole ne bi li je zaveštao svojoj majčici Srbiji, kako je javnost razumela Draganu Zeljković, člana gradskog veća za kulturu, i dva stučnjaka iz Italije Kristijana Parizoa i Stefana Rudolfia, u međuvremenu se u Beogradu vode pregovori sa dve vodeće televizijske kuće ko će više da plati prenos prvog izlaganja Modiljanijeve slike, a koji će zbog velike umetničke važnosti događaja prenositi gotovo sve svetske televizijske stanice.

Utvrđujem autentičnost Pikasovog crteža

Koje je prvo delo kojim ste započeli kolekciju?
- U 18. godini kupio sam ulje na platnu Milana Kerca. To mi je dalo podstrek da zavolim umetnost i počnem da sakupljam slike. Mnogo su me puta prevarili dok nisam ušao u te vode.
A koja je prva vrednija slika na koju ste bili ponosni kao sada na Modiljanijev Portret muškarca?
- Početkom 80-ih kupio sam Hlebove Miće Popovića i slike Peđe Milosavljevića, Petra Lubarde... Godine 1990. nuđeno mi je da kupim slike sremskog pejzaža Save Šumanovića i Žito Milana Konjevića. U to vreme bile su mi preskupe, nisam smeo da dam toliko para za njih. Dan-danas se zbog toga kajem.
Pored Portreta muškarca, slike kojih još svetskih autora čine vašu kolekciju?
- Sve slike koje imam, brojni crteži - između ostalog i jedan Pikasov - zahtevaju mukotrpan rad na dokazivanju. Slike su prave, ali nijedna nema sertifikat.
Probali ste da dobijete sertifikat za Pikasov crtež?
- Imao sam kontakt sa gospođom Majom Pikaso, ali trebalo je bar pet-šest puta da putujem u Švajcarsku kako bi me ona primila. Svaka aukcijska kuća ima svoj komitet za određivanje sertifikata, i treba da prođe mnogo vremena da to čovek završi.
Deo vaše kolekcije je 15 godina bila i knjiga Erika Šlomovića Kolektanea, za koju su crtali i slikali najveći svetski umetnici, od Pikasa, preko Monea, do srpskih slikara poput Petra Lubarde, Save Šumanovića, a pesme pisali Milan Rakić, Jovan Dučić...
- Pre nego što sam je ja kupio bila je u Cirihu kod gospodina Neškovića. Preko njegovih potomaka došla je u Srbiju, i bilo je potrebno puno vremena da se njena autentičnost dokaže. Erih Šlomović je tu svesku nosio sa sobom i, kako je stalno sedeo u društvu Ambroza Volara, svi ti svetski slikari i celokupna srpska inteligencija nešto su mu crtali i zapisivali. Sveska je pravi mali muzej.
Između kolekcionarstva, posedovanja jedne tako znamenite knjige, i trgovine - izabrali ste trgovinu i prodali je.
- Nisam izabrao trgovinu, već sam bio u jednoj velikoj nemilosti, pa sam morao da prodam sliku. Ne bavim se toliko trgovinom slika, više sam kolekcionar, i za ovu sad Modiljanijevu sliku mislim da ću je veoma teško prodati.

Na portretu muzičar ili pisac

Kristijan Parizo, direktor Modiljanijevog instituta, i Stefano Ridolfi, direktor italijanskog Instituta za atomsku fiziku Ars Mensure, izjavili su da je, zahvaljujući novim metodama hemijske analize sprovedene na 22 tačke na slici, utvrđeno da je autor slike koristio pigmente, karakteristične za period u kome je Modiljani živeo. Prema njihovim rečima, portret veličine 38x46 centimetara, spada u vrednija Modiljanijeva ulja na platnu, ali ne i u remek-dela. Portret je urađen za vrlo kratko vreme, bojama rastvorenim terpentinom. Ne zna se tačno ko je muškarac koga je Modiljani naslikao. Vidi se da je to mlad čovek, uredan i lepo obučen, što nije zanemarljivo, ako znamo da je slika nastala za vreme Prvog svetskog rata, u doba velike nemaštine. Pretpostavlja se da je reč o nekom piscu ili muzičaru, jer je na 90 odsto Modiljanijevih muških portreta neko iz kulturnog miljea Pariza.

Izmakao mi Kokoška

Novootkrivena slika Amadea Modiljanija priča je koja se, verovatno, događa jednom u trista godina, ali vlasnik najavljuje još jedno značajno otkriće. U pregovorima je s jednom emigrantskom porodicom iz Južne Amerike o otkupu njihove kolekcije. Zainteresovao se za tu kolekciju, saznavši da ona broji tri slike Oskara Kokoške.
- Rodbina pokojnog vlasnika već je prodala te slike, ali su u toj kolekciji ostala dela mnogih značajnih južnoameričkih slikara, kao i hrvatskih i srpskih.

Bićemo konkurencija slavnom Kristiju

Plan vlasnika Modiljanijeve slike je taj da otvori aukcijsku kuću u Beogradu i možda postane konkurencija najpoznatijim svetskim imenima, poput Kristija ili Sotbija.
- Po svetu imam dosta prijatelja, velikih i jakih kolekcionara, koji će mi izaći u susret i u prvim nastupima svetskih prodaja se pojaviti s nekim svojim, možda ne najvrednijim, ali značajnim delima. Da se ne osramotimo pred svetom.
Hoćete li na otvaranju aukcijske kuće staviti na prodaju Modiljanijev Portret muškarca?
- O tome ću još da razmislim. Može da bude.
Šta mislite, ko bi najviše platio Modiljanijev Portret muškarca?
- Momentalno Rusi, jer je bilo mnogo zainteresovanih na izložbi Modiljanijevih dela u Puškinovom muzeju. Po trista metara su bili dugi redovi, sa po petoro-šestoro ljudi u liniji. Predsednik Putin je pomogao da se izložba održi, jer su veliki troškovi oko transporta, obezbeđenja...
Mislite da bi neki ruski kolekcionar više platio od Izraelaca, budući da je Modiljani bio Jevrejin?
- Rusi bi bili u toj priči i pre Izraelaca i pre Arapa ili Italijana. Kada bih bio kupac, najpre bih bio na italijanskoj strani.

[You must be registered and logged in to see this link.]

MUZE VELIKIH UMETNIKA



Žana Ebitern i Amadeo Modiljani



Ako se uzme u obzir da je uprkos velikom interesovanju koje se poslednjih godina javilo za život i delo "ukletog slikara" iz Livorna, a poslednja retrospektiva Amadea Modiljanija (1884-1920) održana davne 1958. u Palati Reale u Milanu, nije nimalo čudno što su nekoliko novijih postavki radova ovog slikara bile unapred proglašene za umetnički događaj godine.


Najpre je 28. marta 1999. otvorena retrospektiva italijanskog umetnika u Muzeju moderne umetnosti u Luganu. Zatim je 24. decembra 2000. u palati Fondacije Ćini u Veneciji, započela velika izložba pod nazivom "Modiljani i njegov kružok", da bi jedna za drugom, usledile retrospektive u Luksemburškom muzeju u Parizu (2003), u njujorškom Jevrejskom muzeju (2004), i najnovija, koja je nedavno otvorena u impozantnom zdanju Vitorijano, u samom centru Rima.


I ovog puta predstavljen je "buntovnik kratkog života", tvorac setnih lepotica dugog vrata i bademastih očiju, umetnik koji je 1916. godine svojim aktovima "zatalasao" pariski umetnički milje. Od tog vremena, svaka od izložbi Amadea Modiljanija prerastala je u mesto okupljanja uglednih istoričara umetnosti, kritičara, novinara, poznavalaca Modiljanijevog dela.


Slikarevoj ogromnoj popularnosti u čitavom svetu treba svakako dodati i krajnje romantičnu biografiju. Izložba Fondacije Ćini bila je posvećena poslednjoj fazi stvaralaštva Amadea Modiljanija, odnosno poslednje tri godine njegovog života od kada je 1917. upoznao studentkinju slikarstva Žanu Ebitern. Sitna, suptilna, sa licem bledim kao badem, svetlo kestenjaste kose i očima kao u srne, srela je Modiljanija kada je ovaj, u potrazi za slikarskom srećom, iz Firence stigao u Pariz.


Iako je novembra 1918. u Nici rodila ćerku, Žana nije prestala da crta, bar koliko su joj to dopuštale obaveze, s obzirom na nove okolnosti u kojima se nalazila. Za sve to vreme Modiljani je patio za Parizom, jer mediteranski pejzaž nije za njega imao draži. Otvoreni prostor ga je gušio. Sanjao je sobičke na Monparnasu, gde je u teskobi voleo da slika Žanu dok sedi, leži ili spava, kose raspuštene ili upletene, koja ga je često netremice gledala pravo u oči, kao da mu sve oprašta.


Uticaj Modiljanija na Žanino stvaralaštvo bio je svakako ogroman, što pokazuju i neki njeni sačuvani crteži. Inače, uz Amadea i Žanu, njihov najuži kružok činili su Žanin brat Andre, takođe slikar, kao i Žorž Dorinjak, dragi komšija sa Monparnasa. Bilo kako bilo, Žana Ebitern ostaje zapažena kao slikar, ali i kao model. Njen izduženi lik, vrat kao u labuda, i plave oči, postale su sinonim za Modiljanijevo slikarstvo.


Amadeo je čitav život proveo u bedi i siromaštvu, da bi uništen alkoholom i drogom, i iznuren prekomernim radom, svoj život okončao u bolnici "Milosrđe". Shvativši da je Amadeo umro, njegova žena, mlada Žana Ebitern ubrzo završava život skočivši sa prozora pariskog stana u ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večnu sreću".


Amadeove kolege su pokušale da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali su naišli na odbijanje. Naime, Ašil Ebitern nije želeo da dopusti "da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina". Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji su mu priredili veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu prisutnih pratilo je sve do Per Lašeza pogrebna kola prepuna cveća. Dok je automobil prolazio, policajci koji su ga toliko puta privodili u stanicu, zauzeli su stav mirno.


Žana je prvobitno bila sahranjena na groblju Banje, i tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku. Tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na večnu sreću počivaju u istoj grobnici.


Siniša Kovačević

[You must be registered and logged in to see this link.]

Andy Garcia

Garsija je dosad izgradio svoj imidž jednog od najtalentovanijih glumaca. Nezaboravnu rolu napravio je u filmu Fransisa Forda Kopole - "Kum 3". Za tu ulogu dobio je Oskara i nominaciju za Zlatni globus. Godine 1991. otvara svoju produkcijsku kuću, "CineSon". Radio je sa mnogim proslavljenim rediteljima.

Stiven Soderberg poverio mu je ulogu u sjajnom filmu "Igraj svoju igru" ("Oceans Eleven"). Producirao je dva nezavisna filma u kojima je i glumio: psihološki triler "The Unsaid" i "The Man From Elysian Fields", dramu u kojoj igra Mik Džeger. Oba filma učestvovala su na brojnim festivalima. Poslednje uloge ostvario je u filmovima "Just Like Mona", "Laka lova" ("Confidence") i "Blackout".

-preuzeto sa krstarica.com filmski vodic-

Filmografija:

• Modigliani (2005)

• Ocean's Twelve (2004)

• Twisted (2004)

• Confidence (2003)

• The Unsaid (2003)

• The Man from Elysian Fields (2002)

• Ocean's Eleven (2001)

• For Love or Country: The Arturo Sandoval Story (2000)

• Just the Ticket (1999)

• Desperate Measures (1998)

• The Disappearance of Garcia Lorca (1997)

• Hoodlum (1997)

• Night Falls on Manhattan (1996)

• Things to Do in Denver When You're Dead (1996)

• Steal Big, Steal Little (1995)

• When a Man Loves a Woman (1994)

• Hero (1992)

• Jennifer 8 (1992)

• Dead Again (1991)

• The Godfather Part III (1990)

• Internal Affairs (1990)

• A Show of Force (1990)

• Black Rain (1989)

• American Roulette (1988)

• Blood Money: The Story of Clinton and Nadine (1988)

• Stand and Deliver (1988)

• The Untouchables (1987)

• 8 Million Ways to Die (1986)

• The Mean Season (1984)







Modigliani

Žanr: biografska drama

Glavne uloge: Endi Garsija (Andy Garcia), Elsa Zilberštajn (Elsa Zylberstein), Ipolit Žirardo (Hippolyte Girardot), Omid Đalili (Omid Djalili), Eva Hercigova (Eva Herzigova)

Scenario: Mik Dejvis (Mick Davis)
Režija: Mik Dejvis (Mick Davis)

SINOPSIS

U strastveno dočaranom omažu velikom slikaru Modiljaniju i njegovom ljutom rivalstvu sa Pablom Pikasom ova beskrajno čarobna filmska priča donosi poslednje dane čuvenog genija. Neispričana priča o večitoj konkurenciji između Modiljanija i Pikasa jeste centralna tema filma, ali je sve prikazano iz vizure Modiljanija, čiji umetnički život i dan-danas zadivljuje.

O FILMU

Radnja filma odvija se u Parizu u godinama posle Prvog svetskog rata. Modiljani, koji je Jevrejin, zaljubljuje se u Džini, mladu katolikinju. Par ima vanbračno dete koje Džinini roditelji šalju u manastir. Da bi skupio dovoljno novca, Modiljani se prijavljuje na slikarsko takmičenje koje bi mu u normalnim prilikama bilo ispod časti. Kao odgovor na njegovo prijavljivanje isto čini i njegov dugogodišnji prijatelj i najveći rival - Pablo Pikaso.

uzeto sa:http://www.krstarica.com/lat/magazin/filmski_vodic/index.php?clanak=modiljani

Oficijelni sajt: [You must be registered and logged in to see this link.]

Italijanski slikar Amadeo Modiljani prvi put među Rusima
Erotizam i misticizam

Citat Ane Ahmatove poslužio je kao moto postavke "Modiljanijeva božanska strana svjetlucala je u polutami. Nije ličio ni na koga na svijetu". Odnos između kralja boemskog života i ove pjesnikinje za Ruse je najmisterioznija stranica u Modiljanijevoj biografiji


U Puškinovom muzeju u Moskvi otvorena je prva retrospektiva radova italijanskog umjetnika Amadea Modiljanija u Rusiji.

Rusi su italijanskog slikara do sada poznavali po reprodukcijama, kao i misterioznoj vezi sa ruskom pjesnikinjom Anom Ahmatovom. Izložbu "Susret sa Modiljanijem", koja traje do 17. juna, čini dvadesetak slika, isto toliko crteža i jedna skulptura, a eksponati potiču iz brojnih svjetskih muzeja, uključujući njujorške muzeje MoMA i Metropoliten, londonski Tejt modern, pariski Muzej Pikaso, kao i iz privatnih kolekcija.

"Dugo smo čekali na ovaj susret", kazala je direktorka i konzervatorka muzeja Irina Antonova. Modiljani je "divan slikar zbog ljepote, duha i humanizma njegovih djela", kazala je konzervatorka čiji muzej posjeduje dva njegova crteža. Modiljanijevih slika nema ni u jednom ruskom muzeju.

Citat Ane Ahmatove poslužio je kao moto izložbe: "Modiljanijeva božanska strana svjetlucala je u polutami. Nije ličio ni na koga na svijetu".

Odnos između italijanskog slikara, kralja pariskog boemskog života i alkoholičara, koji je umro od tuberkuloze, i pjesnikinje, simbola

ruske patnje koja je za života u SSSR-u kritikovana zbog "erotizma,

misticizma i političke ravnodušnosti" za Ruse je najmisterioznija

stranica u Modiljanijevoj biografiji.

"Kao što je slučaj sa generacijom 1960-ih godina, Modiljanija sam upoznao preko Ahmatove" i kroz Modiljanijev portret Ahmatove na koricama jedne od njenih zbirki, napisao je 2004. književni kritičar Aleksandar Genis poslije posjete izložbi italijanskog slikara u

Njujorku.

"U memoarima (Ilje) Erenburga, drugoj kultnoj knjizi naše generacije, taj susret opisuje se lakonski: "Ana Andrejevna mi je pričala da je upoznala mladog Italijana koji je od nje zatražio dozvolu da je

nacrta", prisetio se Genis.

Modiljani i Ana Ahmatova upoznali su se 1910. godine u Parizu, kada je pjesnikinja bila na medenom mjesecu sa pjesnikom Nikolajem Gumiliovom od kojeg se rastala 1918. i koji je streljan 1921. godine. Crteži Ane Ahmatove potiču iz 1911, kada je Modiljani bio posvećen drevnom Egiptu. Šesnaest crteža koje joj je slikar poklonio nestali su tokom revolucije.

Desetak drugih crteža pronađeno je u kolekciji ljekara Pola

Aleksandra, Modiljanijevog prijatelja, ali je tek 1994, na izložbi u

Milanu, jedna Ruskinja na njima prepoznala Anu Ahmatovu. "To su jedini vidljivi tragovi" te veze, kaže konzervator muzeja u

Ruanu Diderik Bahujs. Drugo svjedočenje o romantičarskom i tragičnom životu Amadea Modiljanija predstavljeno u Puškinovom muzeju je serija portreta njegove žene žane Ebitern, djevojke iz bogate buržoaske porodice koja se zaljubila u slikara i koja je, u drugom stanju, izvršila samoubistvo dan nakon njegove smrti.

Dio izložbe posvećen je biografskim dokumentima i fotografijama iz zbirke Instituta Modiljani u Parizu i Rimu, koji svjedoče o njegovom burnom životu koji je okončan tragično, kada je imao 35 godina. Prema pisanju nedeljnika "Vlast", "strast prema Modiljaniju je ruska bolest".

"U Rusiji, nikada nije bio predstavljan kao drugorazredni (među slikarima pariske škole). Vjerovatno zato što je taj Jevrejin iz

Livorna veoma dobro komunicirao sa "ruskom kolonijom" na Monparnasu...

ili zato što je njegova umjetnost, blaga i lišena sukoba, naš ideal

modernizma", navodi list.

[You must be registered and logged in to see this link.]

[youtube]