Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Rodio se u Rosariu (Argentina) 14. juna 1928., kao prvi sin Ernesta Guevare Lyncha i Celie de la Serne.
1946-1953 studira na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Buenos Airesu.
1950 radi kao mornar na brodu za prevoz nafte, putuje u Trinidad i Britansku Gvajanu.
1951 (februar - 1952 avgust) putuje sa Albertom Granadosom po latinoameričkim zemljama : posećuje Peru, Kolumbiju i Venecuelu, odakle se vraća u Buenos Aires, avionom, preko Majamija (SAD).
1953 Završava Univerzitet i stiče diplomu lekara.
1953-1954 Po drugi put putuje po zemljama Latinske Amerike. Posećuje Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju, Panamu, Kostariku i Salvador. U Gvatemali učestvuje u odbrani Vlade predsednika Arbenza, posle čijeg pada živi u Meksiku.
1954-1956 radi u Meksiku kao lekar u Alergijskoj sali Centralne bolnice.
1956 (januar-maj) upoznaje Fidela Kastra i pridružuje se njegovoj revolucionarnoj grupi ; učestvuje u pripremama za pohod "Granme".
1956 (jun-avgust) zatvoren je u gradu Meksiku zbog pripadnistva grupi Fidela Kastra. 25.novembra polazi na jahti "Granma" sa još 82 pobunjenika, predvodjena Fidelom Kastrom iz luke Tuksapan. Stiže na Kubu 2. decembra.
1956-1959 Učestvuje u revolucionarnom ratu protiv Batiste na Kubi ; dva puta biva ranjavan u borbama.
1957 (27.-28. maja) Bitka kod Uvera. 5. juna je imenovan komandantom Četvrte kolone.
1958 (21. avgusta) dobija naredjenje da se prebaci u pokrajinu Las Viljas na čelo Osme kolone "Siro Redondo".
16.oktobra kolona stiže u planine Eskambraj. Od 28. do 31. decembra rukovodi bitkom kod Santa Klare.
1959 (1. januar) Oslobodjenje Santa Klare. 2. januara Čeova kolona ulazi u Havanu i zauzima utvrdjenje La Kabanja. 9. februara proglašen je kubanskim državljaninom po rodjenju. 3. juna ženi se Aleidom March. Od 12. juna - 5. septembra putuje u misiji kubanske vlade u Egipat, Sudan, Pakistan, Indiju, Burmu, Indoneziju, Cejlon, Japan, Maroko, Jugoslaviju i Španiju. 7. oktobra postaje Rukovodilac odeljenja za industriju INRE (Nacionalnog instituta za agrarnu reformu). 26. novembra postaje predsedik Nacionalne banke.
1960 u maju, pojavljuje se u Havani Čeova knjiga "Gerlski rat". Od 22. oktobra do 9. decembra na čelu je privredne delegacije Kube koja posećuje Sovjetski Savez, Čehoslovačku, DDR, NR Kinu i DNR Koreju.
1961 (23.februara) imanovan je za Ministra industrije i člana Centralnog saveta za planiranje, kojim će nešto kasnije istovremeno i rukovoditi. 17. aprila dolazi do invazije plaćenika na Plažu Hiron (Zaliv Svinja). Rukovodi trupama u Pinar del Riu.
1962 (15.aprila) govori na Nacionalnom savetu CTC (Radničke centrale Kube) pozivajući na razvoj socijalističkog udarništva. Od 27.avgusta do 3. septembra nalazi se u Moskvi na čelu vladine i partijske delegacije. Posećuje Čehoslovačku. U drugoj polovini oktobra i početkom novembra nalazi se na čelu trupa u Pinar del Riu.
1963 (maj) imenovan je članom Centralnog komiteta, njegovog Politbiroa i Sekretarijata. U julu, na čelu kubanske vladine delegacije prisutvuje, u Alžiru, proslavi prve godišnjice nezavisnosti te republike.
1964 (16.januara) potpisuje kubansko-sovjetski protokol o tehničkoj pomoći. Od 20. marta - 13. aprila predvodi kubansku delegaciju na Konferenciji OUN za trgovinu i razvoj u Ženevi, Švajcarska. Od 15-17. aprila posećuje Francusku, Alžir i Čehoslovačku. Od 5.-19. novembra nalazi se u Sovjetskom savezu na čelu kubanske delegacije na proslavi 47. godišnjice Velike oktobarske socijalističke revolucije. 11. novembra govori u Domu prijateljstva, na osnivačkoj skupstini Drustva sovjetsko-kubanskog prijateljstva. Od 9.-17. decembra predvodi kubansku delegaciju na Generalnoj skupštini OUN u Njujorku. U drugoj polovini decembra posećuje Alžir.
1965 (januar-mart) Posećuje NR Kinu, Mali, Kongo (Brazavil), Gvineju, Ganu, Dahomej, Tanzaniju, Egipat i Alžir, gde prisustvuje Privrednom seminaru afro-azijske solidarnosti. 14. marta se vraća u Havanu. 15. marta poslednji put javno nastupa na Kubi : polaže račune sa putovanja u inostranstvo pred saradnicima Ministarstva industrije. 1. aprila pise oproštajna pisma roditeljima, deci i Fidelu Kastru. 3. oktobra, na osnivačkom sastanku Centralnog komiteta Komunistčke partije Kube, Fidel Kastro čita Čeovo oprostajno pismo.
1966 (15. februara) šalje jedno pismo svojoj kćerci Ildi, čestitajući joj rodjendan. 7. novembra stiže u gerilski logor na reci Nankauazu (Bolivija).
1967 (23. marta) počinju vojne operacije gerilske grupe (Vojske za nacionalno oslobodjenje Bolivije) kojima rukovodi Če ("Ramon", "Fernando"). 17. aprila u Havani je objavljena Čeova poruka Trikontinentalnoj konferenciji. 20. aprila bolivijanske vlasti hapse Debraya, Bustosa i Rotha. 29. jula je u Havani otvorena osnivačka konferencija Latinoameričke organizacije solidarnosti. 31. avgusta gine Hoakinova grupa u kojoj je bila Tanja. 8. oktobra se odigrava bitka kod klanca Juro. ; ranjeni Če je zarobljen. 9. oktobra "rendžeri" ubijaju Čea u selu Igera. 15. oktobra Fidel Kastro potvrdjuje Čeovu pogibiju u Boliviji.
1968, u junu, u Havani se pojavljuje prvo izdanje "Čeovog dnevnika iz Bolivije".


Mnogi ga smatraju najvećim revolucionarom kog je svet video. Drugi pak smatraju da je od njega napravljen samo jedan dobar brend, te da stvari uopšte nisu tog obima kako su predstavljene.

Al Kapone rođen je 17. januara 1899. godine u Njujorku. Bio je četvrto od devetoro dece italijanske emigrantske porodice. Sa 12 godina je napustio školu i bio poznat u Bruklinu kao neverovatno agresivno dete.

Kao tinejdžer, postao je član Džejms ulične bande, koja je radila za tada poznatog njujorškog gangstera Džonija Torija. Kapone je bio veoma sklon svađama i često je učestvovao u fizičkim obračunima iz kojih je izvukao veliki ožiljak na levoj strani lica, po kome je kasnije dobio nadimak Scarface (Lice sa ožiljkom). Sa 20 godina seli se u Čikago, gde je Torio premestio svoj posao.

Veoma brzo je išao uz lestvicu u gangsterskoj bandi i ubrzo je postao vođa poslova sa prostitucijom i kockom. Bio je jedan od najhladnokrvnijih ubica u gangsterskom svetu. Stotine ljudi izgubile su živote zahvaljujući njemu. Najveći obračun u američkoj istoriji obeležio je baš on, kada je 14. februara 1929. godine, u poznatom masakru na Dan zaljubljenih, sa članovima svoje bande ubio gotovo sve članove najveće protivničke gangsterske grupe.

Uprkos svim brutalnostima koje je činio tokom života, Al Kapone nikada nije optužen ni za jedno ubistvo. On je 1931. godine uhapšen i osuđen na 11 godina zatvora zbog utaje poreza!

U svojoj četrdesetoj godini oboleva od neizlečivog tumora, koji posle osam godina, 25. januara 1947. godine, uzrokuje njegovu smrt. Umro je u svojoj vili na Floridi. Ostao je upamćen kao jedan od namračnijih ljudi u istoriji.

Al Capone i čikaška mafija



Ranih dvadesetih,čikaško podzemlje je bilo podijeljeno izmedju bande Džonia Torioa i pretežno irske bande Čarlsa Dajona.Torijev bijeg iz Čikaga 1925. značio je da je Kapone sada bio gospodar najbogatije teritorije u podzemlju-to je bilo carstvo koje je cvjetalo na prostituciji,kocki,krijumčarenju alkohola i iznudjivanju.Porodica Djene,koju su vodili 4 brata sicilijanca,predstavljala je kaponeove glavne snabdijevače viskija i džina lošeg kvaliteta.Taj alkohol je bio jeftin,loš i opasan.Proizvodjen je po cijeni od 40 centi po galonu,prodavan je kaponeu za 2 dolara,a zatim se u kafanama prodavao za 6 dolara!Mnoge mušterije koje su ga pile su osljepile ,a neke su umrle..Drugi snabdjevač krijumčarenog alkohola za Kaponea je bio sin policajca Rodžer.Kapone je želio da ga ukloni da bi preuzeo njegov posao,što je i uradio.

Ali žrtva za kojom je Kapone najviše žudio je bio Bagz-čovjek koji je pokušao da ubije Toria još 1924.godine.Zato je Kapone unajmio najozloglašenijeg plaćenog ubicu Džeka,koji je usput bio profesionalni bokser.Njegova reputacija je ulivala strah.Znak raspoznavanja mu je bio novčić koji bi utisnuo u ruku svakoj žrtvi.Do 1929. bar 15 tijela je nadjeno sa Džekovom ¨podsjetnicom¨.Do tada Kapone uspijeva da preuzme gotovo cjelokupnu mrežu kriminala grada Čikaga.

Иван Мештровић ( (15. август 1883, Врпоље — 16. јануар 1962, Саут Бенд САД) је био хрватски и југословенски вајар и архитекта. Један је од највећих скулптора 20. века. Дипломирао је ликовну академију у Бечу, а затим је био професор на ликовним академијама у Загребу, Сиракузи (1947) и Саут Бенду (1955).

Мештровић је рођен у месту Врпоље у Славонији, али је своје детињство провео у селу Отавице, код Дрниша у Далмацији, одакле су му били родитељи (оба места су у то време припадала Аустро-Угарској). Као дете док је чувао овце, Мештровић је слушао епску поезију, народне песме и историјске баладе. Рођен је у сеоској католичкој породици, а његова религиозност обликовала се под утицајем пучке религиозности, Библије и касног Толстоја.

Са шеснаест година, Харолд Билинић, каменорезац из Сплита, препознао је његов таленат и узео га је за шегрта. Његов уметнички таленат развио се гледањем знаменитих грађевина Сплита и уз помоћ Билинићеве супруге која је била професорка у средњој школи. Ускоро су пронашли једног бечког власника рудника који је финансирао Иваново пресељење и школовање у Бечу. Морао је у накраћем року да научи немачки и да се прилагоди новој средини. Упрокос бројним проблемима завршио студије.

Своју прву изложбу приређује 1905. године у Бечу са групом Сецесија, уз приметан утицај стила Арт Нуво. Његов рад је убрзо постао популаран и Мештровић почиње да зарађује довољно за учешће на међународним изложбама, на које је путовао са својом супругом Ружом Клајн.

Године 1908. сели се у Париз. Скулптуре створене у том периоду му доносе и међународну репутацију. У Београд се сели 1911, а убрзо потом у Рим, где је на римској међународној изложби примио награду за дело Српски павиљон. Тамо је провео наредне четири године проучавајући скулптуре античке Грчке.

На почетку Првог светског рата и након атентата у Сарајеву, Мештровић је покушао да се врати у Сплит преко Венеције, али га је од тог пута одвратио његов негативни став према аустро-угарским властима. Током рата је учествовао на изложбама у Паризу, Кану, Лондону и Швајцарској. Био је члан Југословенског одбора.

По завршетку Првог светског рата враћа се у новоосновану Краљевину Југославију и упознаје другу љубав свог живота, Олгу Кестерчанек којом се и оженио. Имали су четворо деце: Марту, која је рођена у Бечу и Твртка, Марију и Мату, који су рођени у Загребу, где су се преселили 1922. Касније би зимске месеце проводили у својој палати у Загребу, а летње у летњој кући направљеној 30-их година у Сплиту. Постао је професор, а касније директор Културног института у Загребу.

Путовања по свету су се наставила. Излагао је своја дела: у Бруклинском музеју (1924), Чикагу (1925), као и у Египту и Палестини 1927. године.

Због његовог става према Италији, када је осудио италијански ирединтизам према Далмацији, и Немачкој, када је одбио Хитлеров позив да посети Берлин, усташе су га на кратко затвориле током Другог светског рата. Уз помоћ Ватикана, пребацио се у Венецију и Рим, а доцније у Швајцарску. Цела његова породица није успела да се извуче пред налетима рата – његова прва жена Ружа Клајн умрла је 1942. заједно са својом јеврејском породицом у Холокаусту. Касније, брата Петра затвориле су комунистичке власти.

Титова Југославија је позвала Мештровића да се врати, али је он одбио да живи у комунистичкој земљи. Године 1946, Универзитет у Сиракузи понудио му је место професора и он се преселио у Сједињене Америчке Државе. Још 1945. добио је америчко држављанство, а десет година касније постаје професор на Универзитету Нотр Дам.

Пре него што је умро, Мештровић се на кратко вратио у Југославију последњи пут да би посетио Алојзија Степинца, католичког кардинала који је сарађивао са усташама, и Јосипа Броза Тита.

а захтев југословенских културних посленика, послао је 59 статуа из Сједињених Држава у Југославију (укључујући и споменик Петра Петровића Његоша), а 1952. додатних 400 скулптура и различитих цртежа.

Смрт Мештровићеве деце као да је утицала и на његову. Његова кћерка Марта, која се доселила у Канаду, умрла је у 24. години 1949; његов син Твртко, који је остао у Загребу, умро је 1961. године. Мештровић је направио четири глинене скулптуре, да би обележио смрт своје деце, Марте и Твртка. Неколико месеци доцније, Иван Мештровић је умро у својој 79. години у граду Саут Бенд, у држави Индијани (САД). Његови посмртни остаци су пребачени у Отавице.

Иван Мештровић је извајао преко педесет споменика током свог двогодишњег боравка у Паризу (1908-1910). Тему боја на Косову нарочито је обележио споменик Косову у Паризу. Много његових раних дела носе пансловенску ноту са циљем да се сви јужни Словени уједине.

Са стварањем прве Југославије, његов рад се преоријентише на музиче инструменте и капеле. Себе је практично оријентисао на религиозне мотиве, прављене нарочито од дрвета, под утицајима византијске и готске архитектуре. Најпознатија дела из тог периода су Распеће и Madonna; касније је био више импресиониран Микеланђелом Буонаротијем, када је правио велики број камених рељефа и портрета.

У његова најпознатија дела се убрајају:

* Гргур Нински у Сплиту
* Јосип Јурај Штросмајер у Загребу
* Захвалност Француској у Београду на Клемегдану
* Незнани јунак на Авали код Београда
* Светозар Милетић у Новом Саду
* Индијанац у Чикагу

Галерије са његовим делима:

* Мештровићева галерија у Сплиту, отворена после његове донације 1950, која укључује 86 статуа, 17 цртежа и осам бронзаних статуа на отвореном, 28 рељефа у дрвету.

* Меморијална галерија Иван Мештровић направљена 1973. Врпољу, његовом родном месту, са 35 радова у бронзи и камену.

* Народни музеј у Београду, који поседује споменике као што су: Милош Обилић, Косовка девојка, Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа, Удовица

Omer Latas (24. septembar 1806, Janja Gora, opština Plaški — 18. april 1871, Carigrad) je bio turski paša srpskog porijekla.

Prvo, srpsko, ime mu je bilo Mihailo, „Mića“. Rođen u Janjoj Gori koja se u to vrijeme nalazila u Austriji, kao sin nižeg oficira u austrijskoj vojsci, učio je srednju školu u Gospiću. Tu je ostao samo godinu dana, dok nije dobio besplatno mjesto pitomca u kadetskoj školi u Zadru. Tek završivši kadetsku školu, zbog porodičnih problema (otac mu je bio kazneno penzionisan u vojsci zbog potkradanja, što je predstavljalo praktičan kraj njegove vojne karijere), prebjegao je 1827. u Bosnu, i dospio u Glamoč, odakle je uskoro prešao u Banju Luku, mučeći se da zaradi za preživljavanje.

U Banja Luci je, po preporuci svog tadašnjeg gazde muslimana, prešao na islam i uzeo ime Omer. Poslije dvije godine otišao je u Vidin. Tu ga je zapovjednik tvrđave uzeo za učitelja crtanja svojoj djeci i zadovoljan njegovim radom, preporučio ga u Carigradu. S tom preporukom postao je najprije nastavnik tehničkog crtanja u carigradskoj vojnoj školi, a kasnije učitelj prijestolonasljednika Abdul Medžida i ubrzo (1838.g.) pukovnik u carskoj vojsci.

Kada je na prijesto došao Abdul Medžid, Omer Latas je postao paša. Odličan vojnik, Omerpaša se istakao 1840. u Siriji protiv sultanovih odmetnika, 1842. kod gušenja bune u Albaniji, 1845. ponovo u Siriji i 1846. u Kurdistanu, uvijek u borbi s buntovnicima protiv centralne vlasti. Poslije tih uspjeha, još vrlo mlad, imenovan je za mušira. Godine 1848/49. sa Rusima je izvršio okupaciju dunavskih kneževina.

Akcije u Bosni i Hercegovini

Na području Balkana Omerpaša je ostao zapamćen po slamanju otpora bosanskog begovata. Protiv sultanovih reformi javila se u Bosni i Hercegovini jaka opozicija još od vremena Husejin-bega Gradaščevića. Jedno vrijeme se činilo da se stišala, ali je od revolucionarne 1848. buknula novom snagom.

Ustanak protiv Osmanlija izbio je 1849. u bosanskoj Krajini, i bosanski vezir Tahir paša nije uspio da ga savlada. Zatim su se javili slični pokreti i na drugim stranama, a među protivnicima reformi bio je i hercegovački vezir Ali paša Rizvanbegović. U maju 1850. godine, Sultan je poslao u Bosnu Omerpašu, da uguši ustanak. Stigao je u avgustu iste godine i brzo i odlučno u krvi ugušio buntovnike, pohvatao glavne vođe, a među njima i Alipašu, koga je ubio jedan stražar, 20. marta 1851.

Pozatvarano je oko 1.000 najuglednijih aga i begova, a oko 400 okovano poslato u Carigrad. Bosna je poslije toga bila smirena, a feudalni stav begova i aga zauvijek skršen. Stoga je Omerpaša Latas proglašen u Bosni za „đaurpašu“ i najvećeg neprijatelja domaćeg plemstva.

Druge akcije

Kada je 1852. došlo do sukoba između Porte i kneza Danila, Omerpaši je povjereno vrhovno zapovjedništvo nad turskom vojskom. Čelični obruč oko Crne Gore počeo je da steže u januaru 1853, ali je daljnju akciju spriječilo posredovanje Austrije i Rusije.

Neposredno poslije toga, kada je izbio Krimski rat (u jesen 1853.), Omerpaša je imenovan za zapovjednika turske vojske na dunavskoj liniji. Držao se vrlo dobro i dobio rang serdar ekrema. Poslije ruskog povlačenja sa Dunava, Latas je sarađivao sa engleskim i francuskim saveznicima pri opsadi Sevastopolja, a poslije u borbama na Kavkazu. Od 1857. do 1859. godine Omerpaša Latas je proveo kao zapovjednik u Mesopotamiji, gdje je ponovo gušio ustanke.

Zbog svoje oštrine tamo, bio je jedno vrijeme u nemilosti, ali je opet izbio na čelo 1861, kada je bio na pomolu rat s Crnom Gorom, povodom ustanka Luke Vukalovića. U tom ratu Omerpaša Latas je ponovo bio glavni zapovjednik i doveo Crnu Goru u veoma težak položaj, iz koga se spasla opet samo zauzimanjem velikih sila. Posljednja vojnička misija Omerpaše bila je da uguši grčki ustanak na Kritu 1867. Ovog puta on je vojnički završio svoj posao, ali nije mogao do kraja da sprovede blokadu zbog loše turske flote i snabdijevanja. Stoga se 1868 sam povukao.

Književnost

Nobelovac Ivo Andrić je posvetio svoj roman „Omerpaša Latas“ Omerpašinom liku i djelu, sa radnjom smještenom za vrijeme Latasovog ratovanja u Bosni i Hercegovini.

Paja Jovanović
(1859 - 1957)

Predstavnik akademskog realizma, zajedno sa Urošem Predićem najznačajniji predstavnik ovog pravca u Srbiji. Rođen u Vršcu, 4. juna 1859., kao sin fotografa Stevana Jovanovića i Ernestine (rođene Deot). Prve lekcije crtanja dobio je od svog školskog učitelja gramatike Vodeckog.

1873., u svojoj četrnaestoj godini, dobija porudžbinu od vršačke crkve za izradu crteža ikona, za koje je dobio značajne pohvale. Upisuje školu crtanja kod profesora Maholca.

1877. postaje redovan student bečke Akademije kod veoma cenjenog slikara Kristijana Gripenkerla (Christian Grippenkerl).

1880. završava redovne studije slikarstva. Nakon završenog školovanja na Akademiji, nastavlja da se usavršava kod profesora Kristijana Gripenkerla i Leopolda Karl Milera. Kao student je puno putovao po Balkanu, što će se odraziti i na motive i tematiku brojnih njegovih slika iz tog perioda (Kićenje neveste, Borba petlova, Arnaut s čibukom, Arbanas, Ranjeni Crnogorac) 1882. dobio je prvu nagradu bečke Akademije i carsku stipendiju za sliku Ranjeni Crnogorac.

1883. odlazi u London da živi. Iz Londona često putuje, u Italiju, Španiju, Grčku, Tursku, Maroko, Egipat. Posle Londona živi u Minhenu, zatim u Parizu, da bi se konačno vratio u Beč.

1884. postaje dopisni član Srpskog učenog društva.

1888. postaje redovan član Srpske kraljevske Akademije.

1895. dobija porudžbinu od patrijarha Georgija Brankovića i odbora crkvenog sabora Sremskih Karlovaca da naslika veliku istorijsku kompoziciju Seoba Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem. U narednom periodu slika brojne kompozicije sa istorijskom tematikom: Bitka u Teutoburškoj šumi, Ženidba hercoga Ferija IV s Jelisavetom Habzburškom, Takovski ustanak (po porudžbini kralja Milana Obrenovića), Proglašenje Dušanovog zakonika, Krunisanje cara Dušana; oslikava ikonostase Saborne crkve u Novom Sadu i ikonostas crkve u Dolovu i slika ciklus žitija Svetog Save i još nekoliko scena za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima.

1900. za svetsku izložbu u Parizu šalje sliku Krunisanje cara Dušana za koju dobija zlatnu medalju.

1903. odlazi na dvor crnogorskog kralja Nikole gde slika portrete kraljevske porodice: portret princeze Milice, prestolonaslednika Danila i kralja Nikole.

1904. na prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu izlaže sliku Ženidba cara Dušana sa Aleksandrom, sestrom bugarskog cara.

1905. počinje sve češće da se bavi slikanjem portreta po narudžbini, izradio je devet portreta starog austrijskog cara Franje Josifa, zatim umetnika: slikara Simingtona i vajara Đoke Jovanovića, i brojne ženske portrete: Baronica Erlanger, Gospođa Kaufman, Gospođa Mirka, Gospođa Hadson, Gospođa Štraus, Sofija Dunđerski itd;
1910. na poziv kralja Petra prvi put dolazi u Beograd, za koji će ostati vezan celog života i u koji će se uvek rado vraćati.

1914. seli se u Ženevu gde provodi ratne godine slikajući portrete uglednih ljudi.

1917. ženi se Herminom Muni Dauber, čiji će lik ovekovečiti na brojnim portretima.

1918. dolazi na neko vreme u Beograd gde slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića, da bi se uskoro ponovo vratio u Beč.

1939., pred Drugi svetski rat, napušta Beč i nastanjuje se u Beogradu, gde provodi ratne godine.

1947. naslikao je portret Josipa Broza Tita. Tako su se u korpusu portreta onih savremenih vladara koje je na svojim slikama ovekovečio Paja Jovanović našle ličnosti od crnogorskog kralja Nikole, preko austrijskog cara Franje Josifa i Aleksandra Karađorđevića da bi, već u poznoj starosti, stigao da bude svedok još jedne promene sistema i vlasti i da to zabeleži svojom kičicom.

1950. se vraća u Beč iz finansijskih razloga.

1957. Paja Jovanović umire, 30. novembra, u Beču. Urna sa njegovima pepelom preneta je u Beograd. Godine 1970. u Beogradu je otvoren Legat slikara Paje Jovanovića.


Škola: Bečka Akademija

Mesto škole: Beč

Godina završetka: 1880

Klasa: Christian Grippenkerl

Kursevi:

Stručno usavršavanje kod profesora Kristijana Gripenkerla (Christian Grippenkerl) i Leopolda Milera (Leopold Karl Muler)

Nagrade/priznanja:

1882., prva nagrada bečke Akademije i carska stipendija za sliku Ranjeni Crnogorac;
1884. postao dopisni član Srpskog učenog društva;
1888. postao redovan član Srpske kraljevske Akademije.
Rajhlova nagrada bečke Akademije i kasnije srebrna medalja na Svetskoj izložbi u Sent Luisu za sliku Bitka u Teutoburškoj šumi;
1900. zlatna medalja na svetskoj izložbi u Parizu za sliku Krunisanje cara Dušana.

Gotfrid Vilhelm Lajbnic
Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz) rođen je 3. jula 1646. godine u Lajpcigu (Lipicama, nekadašnjm središtu polapskih Slovena, kasnijih Lužičkih Srba). Vodi poreklo, prema sopstvenoj izjavi, od slovenske porodice Ljubenić (Lubeniecs), koja je u njegovo vreme bila jako rasprostranjena po Češkoj i Poljskoj. Ali još njegov pradeda je bio nastanjen u Nemačkoj, a otac mu je bio sasvim ponemčen.
Otac mu je bio pravnik, da bi kasnije postao profesor moralne filozofije u Lajpcigu. Umro je kada je Lajbnicu bilo šest godina. Međutim, i pored tog hendikepa, Lajbnic je pokazao izuzetno napredovanje u školi, kao i uopšte u sticanju novih znanja. Važio je za čudo od deteta (Wunderkind). U zaostavštini svoga oca ostalo je mnoštvo knjiga koje je ptrosto gutao, a latinske pisce je “dešifrovao” i pronalazio put da ih razume (otprilike na način kako su “čitani” hijeroglifi). Posebno su ga zanimale logika i poetika, a već pri kraju nižeg stepena školovanja zanimao se pronalaskom jednog univerzalnog logičkog jezika. U to vreme su ga inetresovali i skolastički pisci, tako daje još kao dete ušao u njihovu filozofiju.
U šesnaestoj godini upisuje univerzitet u svom rodnom mestu. Izabrao je prava da bi sebi osigurao egzistenciju, ali osim pravnih predmeta prati i predavanja iz filozofije, posebno kod profesora Jakova Tomazija. Tek tada se upoznao sa delima novijih filozofa koji utiču na njega, posebno Dekart, i on ulazi u dilemu ili da pristupi njima ili da ostane pri svojim skolasticima. Lajbnic je, kako je kasnije pričao, kao petnaestogodišnjak šetao u jednoj šumici u Rozentalu (u blizini Lajpciga), i premišljao da li da zadrži supstancijalne forme ili da pristane na mehaničku teoriju, dok se naposletku nije odličio za ovo poslednje. Posledica ove odluke bila je da se Lajbnic uskoro posvetio i detaljnim matematičkim studijama, pa ubrzo završava Euklidove elemente i nižu analizu. Više od toga se tada nije znalo u Nemačkoj, pa je svoje studije prava završio u dvadesetoj godini i kada je hteo da položi doktorat iz ove oblasti, odbili su ga da ne bi remetio pravila na fakultetu jer je bio “suviše mlad”. Stoga on odlazi u Altdorf gde sa velikim uspehom daje doktorat (disertacija mu je bila: De casibus parplexis in jure).
Lajbnic je već bio izuzetno poznat i pred njim se otvarala sjajna akademska karijera u Altdorfu. Međutim njegova potreba za ličnim usavrševanjem i sticanjem novih znanja je bila ogromna. Želeo je da obuhvati sve znanje svoga doba kao i da aktivno utiče na svoje savremenike. Zbog toga odlazi prvo u Nirnberg gde se upoznao sa alhemistima i drugim mističarima, ali i Hristijanom Boinburgom, osobom koja je značajno uticala na njegov dalji život. Naime, Boinburg je bio nekadašnji ministar iz Majnca i uticajan kod tamošnjeg kneza, pa je preporučio Lajbnica knezu. Knez je mladog doktora prava primio u službu i odmah ga postavio za člana najvišeg revizionog zavoda. Tu Lajbnic ostaje oko dve godine, a onda, po nalogu kneza, odlazi u Pariz (1672.), a zatim u London. U Parizu se sreće sa Lujem XIV, gde mu predaje plan za osvajanje Egipta, želeći time da ambicioznom kralju odvrati pažnju od Evrope i nemačke carevine, koju je stalno uznemiravao. Ali mnogo važnije od njegovih diplomatskih i pravnih poslova, na ovom putovanju, bilo je to što se u Parizi (u koji se opet vratio iz Engleske) i Londonu upoznao sa dostignućima iz matematike i prirodnih nauka kao i svim značajnijim naučnicima u Evropi.
U ovom periodu (do 1676.) Lajbnic je učinio svoj veliki pronalazak – rešenje problema infinitizemalnog računa, što ga je uvelo u vrlo neprijatnu prepirku oko prvenstva sa Njutnom. Međutim to je i doba njegovih velikih filozofskih ideja, tako da je Lajbnic relativno još vrlo mlad čovek (u dvadesetim godinama) već bio, kao i većina velikih genija, gotov sa svojim epohalnim idejama, samo što je te ideje, zrele i potpuno artkulisane, objavio tek dosta kasnije.Treba napomenuti da se u ovom periodu Lajbnic uspeo susresti u Holandiji sa Spinozom. Spinoza mu je tom prilikom dao na čitanje i svoju Etiku u rukopisu.
U to vreme se odaziva pozivu hercoga Fridriha od Hanovera, koga je upoznao ranije u Majncu i s kojim je bio u stalnoj korespondenciji, pa se preseljava u Hanover 1676. godine, gde ostaje, s prekidima, čitavih četrdeset godina, sve do svoje smrti. U Hanoveru je Lajbnic postavljen na mesto dvorskog savetnika, a imao je i zadatak da nadgleda hercogovu biblioteku i piše istoriju vladarske porodice. Sporedni poslovi koje je obavljao i kojima se rado odazivao su bili diplomatske i političke prirode. Od diplomatskih misija u kojima je učestvovao, posebno je bila značajna ona kod austrijskog dvora, gde je bio vrlo dobro priman i gde mu je poveravano da literarno brani carstvo od Francuske, što je on i činio u više spisa u kojima je napadao frencuskog suverena Luja XIV.
Sa hercogom Fridrihom i sa njegovim sinom Ernstom Avgustom Lajbnic je bio u prijateljskim vezama kao i sa Ernstovom suprugom Sofijom i njihovom ćerkom Sofijom Šarlotom, kasnijom kraljicom Pruske., kojoj je Lajbnic bio učitelj, i koja je do svoje smrti s potpunim razumevanjem pratila njegove filozofske ideje. Njenim uticajem je Lajbnic pozvan i na berlinski dvor, gde je osnovao 1700. godine berlinsku akademiju nauka, po obrascu Pariske, i postao njen prvi predsednik. Nešto pre toga je postao i bibliotekar u Volfenbitelu, gde je vladao jedan ogranak hanoverske vladarske porodice.
Dok je bila živa njegova zaštitnica Sofija Šarlota, Lajbnicu u Hanoveru nisu smeli zameriti što je bio odaniji Berlinu nego njima, kojima je u prvom redu bio obavezan. Čim je ona umrla, tadašnji hercog Georg, docniji engleski kralj Džordž I, prema Lajbnicu zauzima sasvim drugačiji stav nego njegovi prethodnici, jer je u njemu video svog slugu i istoriografa, a ne velikog genija koji je njegovom dvoru u stvari činio čast. Zbog toga se Lajbnic klonuo dvora i imao je nameru da se preseli u Berlin. Međutim u Berlinu tada nije bila povoljna situacija za njega, i pritisnut intrigama putuje u Beč gde je ostao dve godine (od 1712. do 1714.). U Beču je postao dvorski savetnik i baron i mada je pokušao, nije uspeo da osnuje akademiju nauka. Slično mu se desilo i nešto ranije (1711.) u Petrogradu, posle susreta sa Petrom Velikim, koji ga je takođe visoko cenio postavivši ga za svog savetnika i odredivši mu velika primanja.
Sve ovo se nije dopalo Džordžu I, koji je u međuvremenu postao engleski kralj, i kada se Lajbnic 1714. vratio u Hanover bio je od svog poslodavca oštro prekoren što je putovao bez odobrenog odsustva i što već jednom ne završi istorijsko delo o kući hanoverskoj, delo koje je bio dužan već četrdeset godina da napiše, pa mu je grubo zabranio da bilo gde putuje dok to ne uradi. U već pomenutom nesporazumu sa Njutnom, Džordž I je držao stranu svom novom podaniku, što je dodatno pogodilo Lajbnica koji je zato izmolio od kralja mesto dvorskog istoriografa u Londonu nadajući se da bi lakše mogao da parališe nepravdu koja mu je učinjena od londonskog učenog društva u prepirci sa Njutnom.
Naravno da Lajbnic nikada nije dobio obećano mesto u Londonu, a njegova veličina i genijalonost, kojoj su se dvorjani nekad toliko klanjali, postala je predmet podsmeha. Izbegavan, morao je danju i noću pisati jedno besmisleno delo, koje je za njega, velikog tvorca nauka, bilo potpuno marginalno.
Mučen godinama i reumatizmom, sasvim sam i bez prijatelja, 14. novembra 1716. godine umro je veliki Lajbnic. Kod kralja je bio pao u nemilost, dvoranima je bio pao veličina, popovi su ga proglasili za antireligioznog, pa ni njegov jedini naslednik nije umeo da se oduži ujaku. Njega nije imao ko da sahrani, niti su ga popovi hteli opojati, pa mu je mrtvo telo stajalo pune četiri nedelje i tek onda sahranjeno na nepoznatom mestu – u pratnji nije bilo nikog, a berlinska akademija nauka nije našla za potrebu da učini pomen svom osnivaču i prvom predsedniku.To sada čini redovno i sa dužnim poštovanjem.

Pošto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.) nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu.

Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život.

Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.

Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.

Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".

Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.

Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.

U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu.

Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom.
Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.

Ovu obnovljenu nadu u "put uma", razvio je dalje Sokratov učenik Platon.


Следећи цитати су цитати Сократа у платоновим списима. Овде треба имати на уму да се рани радови Платона сматрају блиским духу Сократа, док каснија дела — укључујући Фаедона — нису.

Живот који се не испитује није вредан живљења. — Апологија, 38
Лажне речи нису само зло саме по себи, већ оне инфицирају и душу злом. — Фаедон, 91
Па, тако, Атињани, више него за моје добро, како неки могу мислити, ја се браним за ваше добро, да не направите грешку у вези са даром богова осудивши ме. Јер ако ме убијете, уопште нећете лако наћи другог човека попут мене, чак и ако то кажемо на комичан начин, кога је за овај град везао бог, као на великом, добро одгајеном коњу, по својој величини и лењости којим обема треба узнемиравање неке коњске муве; на овај начин изгледа да ме је бог везао за град, као неко ко узнемирава и прекорева свакога од вас ја не стајем читав дан. Стога такав неће лако поново доћи к вама, људи, али ако ми верујете, поштедећете ме; али можда се можете наћи увређеним, попут спавача који је пробуђен, ударајући ме, верујући Аниту, лако бисте могли да (ме) убијете, а онда би сте остатак својих живота могли да проведете спавајући, осим ако вам бог који брине о вама не пошаље новога.
Крите, дугујем петла Асклепију; хоћеш ли се сетити да платиш дуг? — Последње речи.
Одиста, Исхомаше, тежим да питам: "Да ли се твоје учење заснива на постављању питања?" Заиста, тајна твог система ми је управо овог тренутка постала јасна. Изгледа да видим принцип по коме постављаш питања. Водиш ме кроз поља мог знања, а онда истичући аналогије ономе што знам, убеђујеш ме да ја стварно знам неке ствари које до сад, како сам веровао нисам знао.

Sokrat nikada nije napuštao Atinu, osim u slučajevima vojnih pohoda, u kojima je uspešno učestvovao. Sve što znamo o ovom filozofu, saznajemo iz Platonovih dijaloga gde je Sokrat pomalo idealizovan, i spisa njegovog drugog učenika Ksenofonta, jer Sokrat za života namerno ništa nije napisao. U Ksenofontovim "Uspomenama o Sokratu" on kaže da je Sokrat bio mudrac i ratnik, filozof, ali i praktičar koji rukovodi sa jednostavnim životnim principima.

Sokratov život je bio ogledalo njegove filozofije. On je živeo u skladu sa svojom filozofijom i sve što je radio nije se protivilo njegovoj filozofiji. Sokrata su Atinske vlasti optužile da ne veruje u atinske bogove i da kvari atinsku omladinu. Ali, stvarni razlog za tu optužbu je bio da je Sokrat dovodio u pitanje moralni legitimitet atinske vlasti. On je insistirao na ličnoj odgovornosti i svesti prilikom donošenja moralnih i saznajnih odluka. Takav stav je bio u sukobu sa tradicionalnim atinskim vrednostima kao što su obavezna državna religija, suverena narodna volja, neprikosnoveni roditeljski autoritet. Sokrat je smatrao nepravednim zahtev za prestankom filozofiranja, jer upravo ta težnja za mudrošću je nadvladala borbu između ljudi i dovela do nastanka društva.

Na suđenju je proglašen krivim i po običajima grčkog suda on je trebao da sam sebi predloži kaznu. Ali, on sebe nije smatrao krivim, već je smatrao da treba da bude nagrađen. To je uvredilo atinski sud i zbog toga su ga osudili na smrt. U zatvoru često su ga posećivali njegovi učenici pokušavajući da mu pomognu da pobegne, ali on je smatrao da bi time prekršio svoja filozofska načela jer bi to bilo kršenje zakona i tako bi on načinio nepravdu. Po zakonu on bi trebao da ostane u zatvoru dok ne umre ili da ga pogube. On nije hteo da ga pogube jer bi tako bio pogubljen zbog zakona koji nije zakon jer je nepravedan. Zato je on ispio otrov.

Na današnji dan je grčki filosof Sokrat osuđen na smrt. Presuda je glasila: "Kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država, nego uvodi druga nova božanstva, a kriv je i zato što kvari omladinu." Odbio je da se spase bekstvom i mirno je ispio dosuđeni vrč otrova.

Diogen Laertije u knjizi "Životi i mišljenja istaknutih filosofa" navodi da je Sokrat umro "u prvoj godini devedeset pete olimpijade, poživevši sedamdeset godina". Iz dela posvećenom Sokratu saznajemo da je Pitijin odgovor Herefontu: "Od svih ljudi Sokrat je najmudriji" verovatno izazvao tinjajuću zavist kod drugih, pogotovo što je Sokrat znao dobrano da oplete po onima koji su imali visoko mišljenje o sebi, dokazujući im da su budale. Kod Antistena i kod Platona nalazimo skoro istovetne podatke o optužbi protiv Sokrata. Zbog toga što je Sokrat "najviše šibao" tri klase ljudi, protiv njega su optužbu podneli: Anit (besan zbog zanatlija i političara), Likon (zbog retora) i Melet (zbog pesnika).

Evo kako glasi Meletova izjava pod zakletvom u parnici: "Ovu tužbu i zakletvu je podneo Melet, Meletov sin iz Pithosa, protiv Sokrata, Sofroniskovog sina, iz deme Alopeke. Sokrat je kriv što ne priznaje bogove koje priznaje država i što uvodi neka nova božanstva. Kriv je takođe što kvari omladinu".

Citat:
Suđenje Sokratu je podiglo veliku debatu, inicirajući nastanak čitavog žanra u literaturi poznatog kao sokratski logoi. Sokratov način predavanja je ljutio uticajne figure njegovog doba, čija je reputacija mudrosti i vrline bila urušena njegovim pitanjima. Treba reći da je sam Sokrat bio dovoljno mudar da ne vređa svoje sabesednike, ali su drugi ljudi koristili njegovu retoriku da bi izvrgli ruglu moćne ljude. Iritantna priroda ovih pitanja je Sokratu donela nadimak "konjska muva Atine". Iako se Sokrat lično borio za Atinu i zagovarao poslušnost zakonima, on je u isto vreme kritikovao demokratiju, posebno atinski izborni sistem. Taj kriticizam je podigao sumnje među demokratama, posebno kad su neki od njegovih bliskih saradnika proglašeni neprijateljima demokratije. Alkibijad je izdao Atinu u korist Sparte, a Kritija, njegov nekadašnji učenik je bio vođe Tiranije tridesetorice (pro-spartanske oligarhije koja je vladala Atinom par godina nakon poraza).
Uz to, Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. Izneo je nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili daimonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da Sokratov daimonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je Sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu.
Prema Platonovoj "Apologiji," Sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, su ga optužili da je 'kvario omladinu' Atine i poricao moć bogovima. Ove optužbe nisu morale da znače smrtnu kaznu, i Sokrat lično je predlagao poroti da ga kazni sa trideset minaa (ekvivalent otprilike osam godina nadnica atinskog zanatlije). "Apologija" takođe kaže da je glasanje o Sokratovoj krivici bilo tesno, i da su njegove šale o kazni rezultirale da više porotnika glasa za smrtnu kaznu nego što je glasalo za osudu.
Očigledno u skladu sa njegovom filozofijom poštovanja zakona, on je sam izvršio smrtnu kaznu, popivši otrov. Postoji priča da su mu tokom zadnje noći, prijatelji predlagali da pobegne iz zatvora, ali je Sokrat ostao dosledan svom verovanju da se zakon mora poštovati, čak i ako nije pravičan.
Sokrat je posthumno poštovan kao svetionik slobode govora.


Na suđenju, Sokrat je govorio o ranije formiranoj optužbi javnog mnenja, opasnijoj od formalne optužbe, zbog koje je na lošem glasu kao čovek za koga je Delfijsko proročište utvrdilo da ne postoje mudriji od njega. Zato je, zbunjen, pošao među ljude poznate po mudrosti, među kojima je bilo političara, pesnika i zanatlija; zato što je svoje mišljenje otvoreno iznosio, stekao je brojne neprijatelje, pošto ljudi “ne vole da priznaju da su otkriveni kako se pretvaraju da znaju”. Pobijajući optužbu u delu o kvarenju omladine, Sokrat kaže da nije lud da namerno kvari ljude, pošto je bolje živeti među dobrim nego među lošim ljudima, a ako to radi nenamerno, onda bi tužioci morali da ga pouče, a ne da ga sudski gone. Dalje, govori o svojoj filosofskoj misiji kao božjoj zapovesti, te da će sudije i tužioci nauditi više sebi ukoliko ubiju nekog kao što je on. Po saopštenju presude, Sokrat govori da će i na drugom svetu nastaviti traganje za saznanjem, pošto tamo ne ubijaju čoveka koji postavlja pitanja.

Kako se Sokrat na kraju obraća onim koji su ga optužili i osudili? Smireno i dostojanstveno. Prema Bertrandu Raselu, koji je malo "modernizovao" Platonovu Apologiju, rekao je ovo:

“A sada, o ljudi koji ste me osudili, rado bih vam proricao; jer sam pred smrću, a u smrtnom času ljudi imaju proročansku moć. A ja proričem vama, koji ste moje ubice, da će vas odmah posle mog odlaska sigurno čekati daleko teža kazna od one na koju ste mene osudili... Ako mislite da ćete, ubijajući ljude, zadržati koga da ne osudi vaše grešne živote, varate se; ovo nije ni moguć ni častan način da to izbegnete; najlakši i najplemenitiji način nije da sprečavate druge, nego da popravite sami sebe.”

Dostojanstveno je pre ispijanja otrova odbio predloge prijatelja i učenika da izvrši bekstvo. Kritonu dokazuje da se nepravda nikako ne sme činiti, niti da se učinjena nepravda i zlo vraća, te da bi bekstvo bez odobrenja države prouzrokovalo zlo drugima zbog kršenja zakona i nepoštovanja presude. Jer, kako bi mogao potom da raspravlja o vrlini i pravdi, kad je i sam prekršio Zakone?

Večna slava umnom, poštenom, hrabrom i dostojanstvenom Sokratu!

Artur Šopenhauer

Rodjen 22. februara godine 1788. u Gdanjsku, umro 21. septembara godine 1860. u Franfurtu na Majni nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma; učio da je volja osnova svega, Kantova "stvar po sebi", suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i pretstava. Do većeg uticaja došao tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr.

Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansiskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filosofima što ih je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Baba sa očeve strane bila je umno bolesna.

»Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekta — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala temperamenta i zle ćudi. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filosofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no druti. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saošptio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filosof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu.

Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda zbog te okolnosti su obojica postali pesimisti.

Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je svoj susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filosofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat iikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentnog bića. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu.

Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813. pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju utušivati.« Mesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filosofije.

Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813.), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i pretstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvšpem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i potstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filosofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.

Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljenja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko pretstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo.

Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836. objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i pretstave. Godine 1841. izišla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka.

Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filosofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docenat. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegla posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegla koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti.

Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filosofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgvorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima.

Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filosofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filosofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filosofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak, — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava.

On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854. Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filosofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.

Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

(570. pre nove ere (?) - 470. pre nove ere (?))



„Stupiti u život znači umirati. Tri od deset su robovi žudnje za životom. Tri od deset su robovi straha od smrti. Tri od deset žele produžiti život. Ali su ipak ograničeni predstavom smrti. Zašto? Jer se drže ovog života. Svako ko zna živeti život ide kroz njega bez straha od nosoroga i tigra. Ide kroz bojno polje a oružje ga ne može povrediti. Nosorogov rog za njega nema snage, tigrove kandže mu ne mogu ništa, vojnikovo oruđe ne može prodreti u njega. Zašto? Jer živi izvan ovog života." (Lao Ce)


Život jednog od najvažnijih kineskih mislilaca, velikog učitelja taoizma, obavijen je velom misterije. Ništa se ne zna pouzdano, ali se zato mnogo pretpostavlja. Pretpostavlja se da se prezivao Li (što je veoma rasprostranjeno prezime u Kini), a da se zvao Er (u grubom prevodu „uho"). Zatim se pretpostavlja da su ga tokom života zvali Po Jang (u prevodu „grof sunce"), a nakon smrti Lao Tan (grubo prevedeno „staro dugo uho", što je nekada bio epitet za velike učitelje, pa se može prevesti i kao „stari učitelj", pri tom treba obratiti pažnju da se kao najviša vrlina ističe spremnost učitelja da sluša, dakle da saznaje, a ne da govori). Ne zna se tačno kada su ga prozvali Lao Ce, ali se zna da ni to nije lično ime već epitet koji se najpribližnije prevodi kao „Starac", pa ga mnogi smatraju i kolektivnim nazivom drevne grupe mudraca. Mnogo toga se ne zna, ali je zato poznato ono najvažnije, a to je njegovo učenje, napisano sažetim i jasnim jezikom, bez ikakve mistifikacije, bez upotrebe ličnih i istorijskih imena, koncetrisano isključivo na ono što je opšte svim ljudima u svim vremenima.

„Moje učenje je vrlo lako razumeti i lako slediti, ali ga mnoštvo teško razume i teško sledi. Moje reči imaju uzrok u mom poreklu. Moje reči počivaju u mom određenju. To dvoje ne zna mnoštvo, stoga ne zna ni mene. Malo ih je koji me razumeju. Ja sam drugačiji. Tako mudrac prema spolja izgleda neugledan, a u grudima nosi neprocenjivo blago." (Lao Ce)


Si Ma Đian (163-85 p.n.e.), kineski istoričar, zahvaljujući kojem imamo tek neke obrise Lao Ceovog postojanja, ističe i hvali Laovu sposobnost da sačuva svoju anonimnost, da se skrije od očiju javnosti, da ispuni svoju misiju i povuče se tiho, kako je i živeo. „Izborio se za svoju nevidljivost i bezimenost" - rekao je Si Ma Đian. Prema ovom istoričaru, Lao Ce se rodio u selu Chü-jen, koje se nalazilo u okrugu Hu, u tadašnjoj državi Ch´u, što odgovara današnjem Lu-yi-u u istočnom delu provincije Honan.


„Bez izlaženja iz kuće možeš upoznati čitav svet. Bez gledanja kroz prozor možeš videti Tao neba. Što dalje ideš, manje znaš. Stoga mudrac: Saznaje bez putovanja, vidi bez gledanja, ostvaruje bez delovanja." (Lao Ce)


Si Ma Đian navodi da je Lao radio na dvoru vladara iz dinastije Džou u Luo-Jangu. Njegov tadašnji posao na kineskom se nazivao „shih", što je reč koja danas u Kini znači istoričar, ali u drevnoj Kini ovaj termin se upotrebljavao za učene ljude koji su se specijalizovali za određene oblasti, kao što su astrologija ili proricanje, i koji su, pored toga, bili zaduženi za čuvanje i održavanje svetih knjiga. Kod nas ovaj termin uglavnom prevode kao „arhivar", što može da dovede do zabune, jer pored toga što je njegova uloga bila daleko veća, ovim nazivom se gube iz vida duhovni kvaliteti kojima se isticao, zbog kojih je i stekao veliko poštovanje naroda.

„Stvaranje bez napora, primanje bez posedovanja, delovanje bez očekivanja, vođenje bez vladanja - to se naziva skrivenom vrlinom." (Lao Ce)

O značaju koji je Lao Ce imao još za života govore i impresije koje je sa sobom poneo Konfučije (551 - 479 p.n.e.) nakon jednog od njihovih susreta. Iako postoji mnoštvo različitih spisa koji navode tok razgovora ova dva velikana kineske misli i glavna predvodnika dve trajno suprostavljene filozofske škole, svi spisi se slažu u jednom - Lao Ce je veoma kritikovao Konfučijevo obožavanje drevnih heroja, velikih predaka, praktikovanje rituala, podelu društva na kaste, kao i preveliku ponositost i ambicioznost i podučavao ga je važnosti jednostavnog življenja, ostvarivanju harmonije s prirodom, okretanju ka unutrašnjem prosvetljenju, a ne ka taštim i praznim svetskim poslovima.

„Gubitak veze s velikim Taom doveo je do nastanka običaja i zakona. Tada se pojavilo znanje i domišljatost, došlo je do velikih laži. Tada je nestala harmonija u porodici, pojavila se dužnost i obaveza. Tada je u zemlji nastao haos i nered, i pojavila se potreba za vladarima. Tamo gde je Tao, postoji ravnoteža. Gubitkom Tao, ističe se razlika." (Lao Ce)

Konfučije je toliko bio oduševljen Lao Ceom da ga je pred svojim učenicima poredio sa nebeskim zmajem koji jaše na vetru i oblacima. Teme njihovog razgovora donekle se mogu rekonstruisati na osnovu poglavlja iz najčuvenije taoističke knjige, „Tao Te Đinga" (Knjiga puta i vrline), ali i iz priča o Konfucijevim susretima sa „skrivenim mudracima" (veoma je zanimljivo da se ovde govori u množini, što može biti jak indikator da je naziv Lao Ce obuhvatao određenu grupu mislilaca, a ne isključivo jednog od njih) u „Konfučijevim Analektima", u knjizi XVIII.

„Nema većeg prokletstva od žudnje za moći. Nema većeg zla od žudnje za posedovanjem. Nema većeg nedostatka od manjka skromnosti. Tek skromnost omogućava ispunjenje." (Lao Ce)

Shvativši da stvari u državi idu nezadrživo ka propasti, Lao Ce se odlučuje da napusti dvor i uputi se prema zapadu. Po legendi, on je jašući crnog vola došao do same granice provincije, do planinskog prevoja Ksien Gu, gde ga je graničar Vin Ksi zamolio da iza sebe ostavi pisani trag svoje mudrosti za buduće generacije. Lao Ce ga je poslušao i za tri dana napisao „Tao Te Đing", koji sadrži tačno pet hiljada idiograma, predao mu svoje delo i uputio se u nepoznatom pravcu.

„Kada je zadatak obavljen, povući se - to je Tao ostvaranje". (Lao Ce)

Kao i uvek, legende u sebi sakrivaju određene poruke, koje su poznate onima koji su u njih upućeni. Ništa se ne spominje slučajno - ni crni vo, ni granica, ni legendarni čuvar Vin Ksi, ni broj dana tokom kojih je delo stvoreno, ni broj idiograma. Nama, koji se posmatramo sa strane, detalji iz ove priče su samo nerazumljive šifre, jer je naše obrazovanje zasnovano na strogoj podeli, po kojoj je filozofija odeljena od umetnosti, a umetnosti dodeljena isključivo oblast estetike. Legende i mitovi se smatraju plodom narodne mašte. A sve do doba tzv. prosvećenosti nije bilo tako. Ne samo da je umetnost bila spona između svetova, već su najbolja dela predstavlja idealan spoj etike i estetike; u najboljim slikama najlepše su oslikana duhovna nastojanja. Ovde nije pitanje ispravnosti tih načela, već njihovog postojanja. Zato su današnjoj civilizaciji potpuno neshvatljiva ne samo dela antike, već i dela iz Srednjeg veka, jer današnji čovek sve meri svojim merilima i o prošlosti zaključuje na osnovu vrednosti sadašnjosti. Umetnost, prepuštena tužnom batrganju samo po polju estetike, oduzeta je stvarna snaga i zato i ne čudi što je ona danas svedena na domišljatost, besomučno traganje za originalnim (a originalno se, s druge strane, svodi na ekstravagantno, lascivno ili bizarno), i što glavnu reč više ne vode autori već producenti i menadžeri, koji stvaraju i ruše karijere i čine popularnim besomučnim guranjem u javnosti dela sa malo ili bez imalo vrednosti.

„Gubitkom Taoa prevladavaju vrline, gubitkom vrlina prevladava dobrota, gubitkom dobrote preovladava pravednost, gubitkom pravednosti prevladavaju običaji. No običaji su prazan sjaj, zavaravanje i početak haosa. Predznanje je cvetanje Taoa i početak gluposti. Stoga plemeniti boravi u početku, a ne na kraju. On boravi u plodu, a ne u cvetu. Ulazi u sebe i napušta vanjsko." (Lao Ce)

Si Ma Đian napominje da je nakon Lao Ceoovog nestanka nekoliko ljudi poistovećivano s njim. Jedan od njih je bio Konfučijev savremenik, taoist Lao-Lai-ce, a drugi čuveni astrolog Tan. Ako posmatramo iz ugla da se ovim imenom označavala grupa mudraca, moguće je da je do ovog poistovećivanja došlo iz sasvim razumljivih razloga - bili su pripadnici istog Reda.


Pravilna aktivnost ne ostavlja traga. Pravilan govor ne uzrokuje zbunjenost. Pravilnoj promišljenosti ne treba proračunatost." (Lao Ce)

U kasnijim vremenima se govorilo da je Lao Ce živeo čak sto pedeset ili dvesta godina, ali to je samo u skladu sa kineskim verovanjem da veliki ljudi žive mnogo duže od ostalih. Ovo verovanje u dugovečnost mudraca, najverovatnije je poteklo zbog njihove povezanosti sa alhemijom, kojom su se služili radi produženja života i održavanja zdravlja.

„Kada najviši čovek čuje o Taou, on marljivo vežba. Kada osrednji čovek čuje o Taou, on malo vežba. Kada najniži čovek čuje o Taou On se glasno smeje. Ako se takav ne bi smejao, Tao ne bi bio Tao. Izraka jednog mudraca kaže: Put prosvetljenja izgleda zamagljen. Put napretka izgleda nazadak. Lagan put izgleda težak. Nadmoćna vrlina izgleda prazna. Najveća bistrina izgleda kao zbunjenost. Velika vrlina izgleda kao izgubljenost. Snažna vrlina izgleda kao slabost. Nepromenljivo je udruženo sa stalnim promenama. Beskrajna kvadratičnost nema kutova. Beskrajan prostor se teško puni. Beskrajan zvuk je jedva čujan. Beskrajna slika nema oblika. A Tao je sakriven, bez imena, ali samo Tao može dati i ispuniti." (Lao Ce)

Danas se smatra da Lao Ce nije osnivač taoizma, već da on predstavlja njegov vrhunac, a da je samo učenje mnogo starije i da je nastalo u periodu oko 5000. godine pre nove ere. Ista je sudbina i najvažnijeg dela taoizma, spisa „Tao Te Đing", čije autorstvo se pripisuje Lao Ceu, ali koje u sebi sadrži neke spise iz starijih epoha, ali i mnogo mlađe tekstove. Sama knjiga je datirana na 300. godinu pre nove ere, pa stoga neki smatraju da je ovo zbirka taoističkih tekstova različitih autora, iako je moguće da se jedan autor služio starijim knjigama ili da je ovaj najstariji poznat primerak dela samo prepis starijeg originala. Zapravo, pravo je čudo kako današnji stručnjaci izvode dalekosežne zaključke na osnovu samo jednog pokazatelja. Pri tom, oni gotov proizvod obavezno uzimaju kao početak nečega, a ne uzimaju u obzir da je bio potreban razvojni put da bi se do tog proizvoda uopšte došlo, dakle da je postupak usavršavan. Ovo može da čudi samo na prvi pogled, ali kada se malo uputite u stvari, onda vam je jasno da je to prirodna posledica njihovog stava, po kojem su u prošlosti živeli sve sami divljaci a danas smo, kao, civilizovani! A kada čitate stare autore, onda vidite da je njihova vizija bila potpuno suprotna. Oni neprestano ponavljaju da je čovečanstvo u dekadenciji i žale za Zlatnim dobom iz prošlosti. Mudraci svih naroda, ljudi koji međusobno nisu ni na koji način mogli biti u kontaktu, govore isto. Može li naše uho da ih čuje?

„Sve u svetu ima zajednički početak, a možemo ga nazvati majkom sveta. Znamo li majku, možemo znati i njenu decu. Kad smo upoznali decu, vratimo se majci. Držati se majke, znači večni život. Kad telo nestane, on neće nestati." (Lao Ce)

Današnji taoisti sumnjaju u potpunu verodostojnost „Tao Te Đing"-a, priznajući samo prvi deo knjige, dok drugi deo smatraju prevarom konfučionista, koje optužuju da su svoje učenje o savršenoj vladavini ubacili u originalni tekst i time ga uprljali. Jer, taoizam se po jednoj odlici veoma razlikuje od gotovo svih drugih verovanja i misaonih tokova - on se uopšte ne zanima za svetska zbivanja. Baš naprotiv, svet je samo strano telo u kojem je čovek rob, dok istinsku slobodu i prosvetljenje pojedinac može da stekne jedino ponirući u samog sebe.

„Istinite reči nisu uvek lepe. Lepe reči nisu uvek istinite. Dobre reči nisu uvek uverljive. Uverljive reči nisu uvek dobre. Mudar nije uvek učen. Učen nije uvek mudar. Mudrac ne gomila stvari. Davanjem stiče. Što više daje, više ima." (Lao Ce)

Rene Dekart
31.3.1596. - 11.2.1650



Cogito, ergo sum
Mislim, dakle postojim

Rene Dekart, francuski matematičar, naučnik ili filozof koji se smatra osnivačem savremene filozofije. Razvio je dualistički sistem u kojem je korenito razlikovao misao, čija je suština razmišljanje, i materiju, čija je suština širenje u tri dimenzije. Njegova metafizika je racionalistička, ali su njegova fizika i fiziologija empirijske i mehanističke. Kao matematičar zasnovao je analitičku geometriju i reformisao algebarsko obeležavanje.

Rene Dekart je imao mirno i ispunjeno detinjstvo, iako mu je majka umrla kada je imao samo godinu dana, a otac se nešto kasnije ponovo oženio i poverio staranje nad njim babi i dedi. Zahvaljujući upravo dedi, Dekart se od malih nogu upoznavao sa osnovama nauke i filozofije.



1606. godine upisali su ga na jezuitski koledž u La Flešu (koji je 1604. osnovao Anri IV), gde je 1200 mladića obrazovano za karijere vojnih inženjera, sudija i vladinih administrativaca. Osim klasičnih studija na poljima nauke, matematike i metafizike, studenti su učeni glumi, muzici, poeziji, plesu, čitanju i mačevanju. Rene je imao poseban tretman od strane daljeg rođaka porodice Dekart, Oca Šarla (koji će kasnije postati rektor na ovom koledžu), koji ga je oslobodio od napornih jezuitskih vežbi i spremio poseban sistem obrazovanja prilagođen dečakovim potrebama. Rene je tokom školovanja, kao i tokom celoga života, zadržao naviku da nakon buđenja još dugo leži u krevetu. Tvrdio je da u raskošnom miru sna mašta najživlje radi, koncetracija se oštri i poput brijača zaseca duboko ispod opne spoljšanjosti i privida.

Dekart je svoje obrazovanje nastavio u Poatijeu, gde je 1616. godine stekao diplomu iz ciivilnog i kanonskog prava. Studentske dane je proveo kao i svaki imućniji student: provodio se sa lepim ženama, lumpovao, mačevao i jahao. Iako je na polju obrazovanja bio uvek među najboljima, to mu nije smetalo da svakodnevni život provodi po maksimi - upoznaj, pa sudi. Ipak, nakon izvesnog vremena napustio je burni društveni život, jer mu se životni stil društva kojem je pripadao učinio praznim i dosadnim.



1618. godine otišao je u Bredu u Holandiji na 15 meseci kao student matematike i vojni inženjer u mirnodobskoj armiji pod vladom protestanta, Maurisija, princa od Oranža. Ovde je upoznao fizičara Isaka Bekmana, koji ga je upoznao sa najnovijim dostignućima na poljima nauke, matematike, muzike i ezoterije.



U periodu od 1619 do 1628, Dekart je putovao severnom i južnom Evropom, govoreći da proučava knjige sveta. Istraživao je ezoterijska znanja, a naročito je bio impresioniran rozenkrojcerovcima, sa kojima je delio mnoge ciljeve i životne navike: živeo je sam, usamljenim životom, često menjajući mesto boravka (tokom 22 godine boravka u Holandiji živeo je na čak 18 različitih mesta), tražio je načine kojima bi se ljudski vek produžio i izražavao optimizam u pogledu sposobnosti nauke da poboljša životne uslove ljudi. Sanduk prepun ličnih beleški, koji je testamentom poverio svom bliskom prijatelju, Korneliju van Hogelandu (takođe rozenkrojcerovcu), danas je izgubljen. Ipak, Dekart nije delio rozenkrojcerovačku veru u magiju i mistiku, jer je za njega nauka predstavljala revoluciju, i u tom pogledu nastavio je stopama Fransisa Bejkona, čuvenog engleskog filozofa.



U noći uoči Svetog Martina 1619. godine, sanjao je tri sna koja su mu odredila dalju karijeru kao naučnika i filozofa. Od tog trenutka on se, po sopstvenim rečima, od skeptika preobrazio u tragaoca za najvišim izrazom ljudskosti, jer se tek prosvećen čovek može sjediniti s Bogom. U jednom od tih snova, Dekart nailazi na knjigu pesama pitagorejca Ozona, a pogled mu pada na stih „Koji ću put slediti u životu?". Ova tri sna, svaki za sebe, uobličili su njegov filozofski i poetski put kroz težnju ka istini. Od ovog perioda Dekart svojom voljom, upornošću i disciplinom započinje dublja istraživanja različitih naučnih grana.

Dekart je tokom boravka u Holandiji živeo izuzetno povučenim i usamljeničkim životom, izbegavao je prijatelje i sa njima održavao kontakt uglavnom putem pisama. Želeo je mir u kojem može da razmišlja i stvara, stvarajući na taj način od svog života mit. Spavao je deset sati dnevno.

U knjizi „Pravila za upravljanje umom", napisanoj 1628, ali objavljenoj tek 1701. godine, Dekart daje sledeća pravila rezonovanja:



1) Ne prihvataj ništa kao istinu što nije samo sobom jasno

2) Podeli problem na njegove proste delove

3) Reši problem krenuvši od najjednostavnijih ka složenijim delovima

4) Nanovo ispitaj prethodno rezonovanje



Ipak, čak i u ovom periodu povučenog života, Rene je imao brojne ljubavne avanture. Iz jedne od njih, 1635. godine rodila mu se vanbračna ćerka, Fransin, koja je umrla samo pet godina kasnije, što je on veoma teško podneo govoreći da ne pripada onima koji tvrde da se treba uzdržavati od suza kako bi postali pravi ljudi.



1637. godine objavio je delo „Rasprava o metodi", na francuskom jeziku, želeći da dopre do što većeg broja ljudi i veoma brzo postaje slavan.



Za Dekarta celokupno ljudsko znanje je nalik drvetu: metafizika formira koren, fizika stablo, dok su medicina, mehanika i moral grane na kojima rađaju plodovi znanja.



1641. godine objavio je „Meditacije", delo u kojem sumnja u svaku istinu zasnovanu na autoritetu, jer i stručnjaci greše; sumnja u svaku istinu zasnovanu na čulima, jer su ona varljiva; i ne veruje ni sopstvenom razumu, jer nas i razum zna obmanuti.

Kao pouzdanog vodiča ka istini Dekart je isticao intuiciju, jer čak iako je varljiva, ona postoji dok osoba misli i otuda njegova čuvena izreka „Mislim, dakle postojim". Misliti je očevidna istina koja daje određeno znanje o postojanju određne stvari - to jest, samoga sebe - ali „Cogito" opravdava jedino postojanje osobe koja misli. Dakle, ako bi smo se pridržavali ovog pravila, a istovremeno bili verni i Dekartovom sistemu po kojem je sve sumnjivo, došli bi smo do zaključka da ne postoji ništa osim pojedinca i njegove misli. Da bi izbegao ovakvo tumačenje, Dekart je tvrdio da sve stvari koje sadrže jasnu misao jesu i istinite.



1643. godine u njegov život ulazi princeza Elizabeta, ćerka izbornog kneza i nekadašnjeg češkog vladara. U početku, Dekart ju je dočekao sa skepsom, ali je kasnije govorio da ova žena poseduje oštroumnost koju treba angažovati kako bi pobegla od kaćiperstva. Sve do svoje smrti pisaće joj duga, ispovedna pisma.



U septembru 1649. Dekart je napustio Amsterdam da bi služio kao učitelj kraljice Švedske, Kristine. Tako je ovaj čuveni matematičar i filozof pao u ruke ove mlade mučiteljice koja će, posle odlaska s prestola, lutati evropskim metropolama i bludničiti i s muškracima i s ženama. U trenutku kada je Dekart došao na njen dvor ona je imala 23 godine, a već 17 godina se nalazila na prestolu. Imala je čudne navike koje je malo ko razumeo. Spavala je samo pet sati dnevno i živela u hladnim prostorijama poput Snežne kraljice. U pismima svojoj prijateljici Elizabeti, Dekart se žali na svoj kukavni život koji nikako ne uspeva da sredi. Želeo je da ga kraljica otera sa dvora, ali to ovoj nije padalo na pamet. Zima 1649/1650 bila je izuzetno jaka, a kraljica, iz njoj poznatih razloga, nije dozvoljavala da se naloži vatra u biblioteci. Rene Dekart se ubrzo razboleo i umro usled komplikacija uzrokovanih zapaljenjem pluća.

Nikolo Makijaveli
3. maj 1469 - 21. jun 1527



Danas je ovaj renesansni filozof, pisac i državnik najpoznatiji po krilatici „cilj opravdava sredstva". Oni koji ga ne vole nazivaju ga „bezbožnim cinikom", a oni koji mu se dive, smatraju ga ili real-političarem ili vrhunskim satiričarem.

Familija Makijaveli, od 13. veka pa nadalje, smatrana je za jednu od bogatijih i istaknutijih porodica u Firenci pa su, u skladu sa tim, često držali važne položaje u gradu. Otac Nikole Makijavelija, advokat, ipak, spadao je među najsiromašnije pripadnike ove porodice. Nikolo je kasnije zapisao da je prvo naučio da radi, a tek potom da uživa. Zbog siromaštva nije dobio obrazovanje podesno svojim sposobnostima. Više je naučio sam, iz knjiga, koje su bile jedini luksuz u njegovom domu, nego u školi. Ovakva vrsta obrazovanja poštedela ga je grešaka tadašnjeg zvaničnog školstva i sačuvala originalnost njegove misli, kao i neprevaziđenu silu stila, koji je uzvišen i popularan istovremeno.



Proučavanjem života istaknutih pojedinaca, svuda se susrećemo sa istom činjenicom: svi inovatori ili reformatori, uopšte svi originalni ljudi, koji su donosili svež dah novina ovome svetu, ili su bili uskraćeni za zvanično školovanje ili su bili loši đaci (npr. Bernard Šo je okončao sa obrazovanjem u 15. godini, a Mark Tven još ranije, u 12. godini), ali kao da su upravo zbog toga bili pošteđeni šablona i imali priliku da razviju svoj osobeni stil. Ovakvi ljudi obogaćuju civilizaciju novim idejama, ali je njihov put uvek trnovit, ne samo zato što se ljudi po instiktu opiru promenama, već što se izvan institucija teško dolazi do prilike za prikazivanje sopstvenog talenta.

Nikolo Makijaveli je rođen u selu nadomak Firence (San Casciaono) 3. maja 1469. godine. Rođen je u burnim vremenima, kada su pape predvodile armije i kada je Italija bila podeljena na gradove/države, koji su često padali pod vlast velikih evropskih sila, poput Francuske, Španije i Svete rimske imperije (Nemačke). Savezi su brže kršeni nego što su sklapani, vladari su menjali strane bez upozorenja, a gradovi uspostavljali i gubili vlast u periodu od svega nekoliko nedelja.



1498. godine, Firenca je prognala Medičijeve, staru plemićku porodicu i uspostavila slobodnu republiku. U ovom periodu Makijaveli, u 29.godini, dobija prvi posao u državnoj službi; imenovan je za člana Saveta, odgovornog za diplomatske misije i nadgledanje vojnih aktivnosti republike. U periodu od 1499. do 1512. godine, imao je brojne diplomatske misije širom Evrope, uključujući i tada najmoćnije dvorove Luja XII, Ferdinanda II od Aragona i Svete stolice.

U periodu 1502/03. godine, bio je svedok državničkih metoda vojnika/sveštenika Cezarea Bordžije, neizmerno sposobnog generala i državnika, koji je u tom periodu uvećavao svoje teritorije u centralnoj Italiji, koristeći ne retko veoma okrutne metode. Cezare je bio nepomirljiv, odlučan, svirep i lukav, a mnogi veruju da je upravo on poslužio Makijaveliju kao model za savršenog vladara, koji će doneti neophodan lek za iscepkanu Italiju, u njegovom najuticajnijem delu - „Princ". Ipak, u ovom deluje on je opisan kao čovek koji se uzdiže iz bogatstva drugih, pa sa njima i pada; koji je spreman na sve mogućnosti, osim za one koje će se dogoditi; i čovek koji, nakon što mu sva dela propadnu, izjavljuje da to nije njegova greška, već posledica neobične i nepredvidive sudbine.

Ali, Makijaveli, kojeg svi opisuju kao veoma radoznalog i pronicljivog, koji je na osnovu malih detalja umeo da otkrije velike tajne i koji se trudio da bogata iskustva iz diplomatskih misija primeni u svojoj republici, uvideo je na primeru Cezarea, da najamničke vojske, tada opšte prihvaćene, nisu podesne za odbranu republike, jer ne pokazuju patritizam, nemaju discipline, pokazuju neverovatnu aroganciju i ne retko beže sa bojnog polja. On je uvideo da Cezare koristi i regrute sa sopstvene teritorije, koji su motivisaniji, jer su prinuđeni da brane sopstvene domove. Zato je Makijaveli u periodu od 1503. do 1506. godine reorganizvao vojsku Republike Firence i uveo regrutno služenje. Pored toga, u svom kratkom spisu iz 1503. godine, „Način delanja protiv pobunjenika..." otkriva naznake svoje kasnije političke doktrine. U njemu, između ostalog, on kaže: „Svet je oduvek ispunjen ljudima koji su imali iste strasti". I ovo je ono što Makijavelija svrstava u inovatore svoga doba. Njegova politička filozofija ne teži idealizovanom društvu, već sistemu upravljanja državom u realnim okolnostima. On, pročavajući prošlost i upoznavajući se sa sopstvenim okružnjem, dolazi do ključnog zaključka za svoju doktrinu - ljudi su pokvareni! Ukoliko vladar želi da opstane na svom tronu, mora biti svestan ove nepromenljive činjenice i delati u skladu sa njom. Dakle, vladaru su sva sredstva dozvoljena, jer su kroz istoriju opastajali samo oni vladari koji nisu bili vođeni višim idealima, već su prihvatali stvarnost. I Platon je dopuštao „plemenite laži" kako bi se očuvao red u društvu.

1503. godine umire papa Aleksandar VI. Nakon njegove smrti, na papski presto na kratko dolazi papa Pius III, koji, takođe, ubrzo umire. Makijavelija su poslali u Rim da prati izbor Juliusa II, nepomirljivog neprijatelja porodice Bordžija. Cezare se služio raznoraznim spletkama kako bi progurao svog kandidata, ali u tome nije uspeo. Kada je postavljen za novog papu, Julius II se nije smirio dok nije uništio Cezarea. Posmatrajući sve ovo, sa sve većim prezirom, Makijaveli se razočarao u svog heroja (ako ga je takvim ikada i smatrao) i konačno, slavio Cezarovo zarobljavanje „koje je zaslužio kao buntovnik protiv Hrista".

1506. godine, Republika Firenca je podeljena na distrikte, a sam Makijaveli je sprovedio vojne inspekcije, naizmenično zamenjujući ovaj posao sa diplomatskim dužnostima.



Iste ove godine papa Julius II je pokrenuo svoju armiju, sa ciljem „oslobađanja" svih onih italijanskih gradova koji su osporavali vlast Crkve i trijumflano ulazi u Bolonju. Makijaveli će iskoristiti lik pape Juliusa kako bi uporedio sreću i ženu, i zaključio da hrabar, a ne oprezan čovek, stiče oboje.

Godine 1507. nesrećnom Italijom su naizmenično vladale tri velike evropske sile. Jedna za drugom su se smenjivale Francuska, Španija i Sveto rimsko carstvo (Nemačka). Tako je, sticajem okolnosti, Makijaveli imao mogućnost da boravi na dvorovima najvećih sila tog vremena, da upozna njihove vladare i sredstva kojima se koriste. Nekoliko puta se sastajao sa Lujem XII (Firenca je tada bila saveznik Francuske) i opisao ga je kao državnika koji načinio pet fatalnih državničkih grešaka u Italiji. Lik Ferdinanda od Aragona (španskog vladara) naslikao je kao čoveka koji postiže velike stvari pod ogrtačem religije, ali koji u stvarnosti nema milosti, vere, čovečnosti niti integriteta i koji je sebi dopustio da ga vode takvi motivi, koji će ga na kraju i uništiti. Imperator Maksimilijan I bio je jedan od najzanimljivijih ljudi svog doba i mnogi pisci su ga opisivali; ali Makijaveli, koji je bio izaslanik na njegovom dvoru 1507-08., otkriva tajnu mnogih njegovih promašaja slikajući ga kao misterioznog čoveka, bez sile karaktera - čoveka kojem fali bliskost sa ljudima, bez koje je nemoguće ostvarivanje zamišljenih šema, čoveka koji nikada ne insistira na ispunjenju sopstvenih želja.

Decembra 1507.godine, Sveti rimski imperator, Maksimilijan I, spremao se da napadne Italiju. Vlasti Firence su imale svoju ambasadu na imperijalnom dvoru, pa shodno tome poslale su Makijavelija na novo putovanje preko Alpa. Tokom ovog putovanja Makijaveli je prošao kroz Švajcarsku, a tri dana provedena u ovoj zemlji bila su mu dovoljna da napiše kratak, ali veoma pronicljiv izveštaj o ovoj državi.


1508. godine, Makijaveli je postao član „League of Cambrai", koju su osnovale već pomenute tri velike evropske sile, zajedno sa papom, a sa ciljem rušenja Republike Venecije. Ovo je rezultovalo bitkom kod Vaila, kada je Venecija za samo jedan dan izgubila ono što je sticala 800 godina.



1511. papa Julius II je osnovao Svetu ligu protiv Francuske. I u ovom poduhvatu papa je bio uspešan, proterao je Francuze iz Italije, a Firenca (kao saveznik Francuske) pada i pokorava mu se. Jedan od prvih papinih poteza bila je restauracija porodice Mediči na tronu ovog grada.



1. septembra 1512. godine Medičijevi su ponovo uspostavili vlast u Firenci, repubilka je pala a Makijaveli otpušten iz službe. Ovo je kraj njegove državničke karijere.

1513. godine vlast Medičijevih otrkiva zaveru uperenu protiv njih i između ostalih, u tamnicu, kao saučesnika u zaveri, baca i Makijvalija. Iako je bio podvrgnut najstrašnijim mučenjima, kada su obično i nevini priznavali, Nikolo je ostao postojan i tvrdio da je nevin. Na kraju je oslobođen, ali je prognan. Nikolo se povukao na staro porodično imenja u blizini grada i posvetio se pisanju. Ovo je period njegove književne aktivnosti.



On je oduvek bio vatreni republikanac, ali slabosti gradova u Italiji, kao i stalna pretnja da će ih pokoriti neko od stranih osvajača, naveli su ga na san o „novom princu", onom koji će doneti preporod. U delu „Princ" (napisanom 1513, ali objavljenom tek 1532), on pokušava da pruži svom vladaru ona sredstva koja su trenutno dostupna, a sve proučavajući ljudske sklonosti. On predlaže čak i upotrebu religije - za koju je, kako neki tvrde, gajio duboka osećanja, iako spolja nije bio pobožan - koja biva podređena dobrobiti države i postaje oruđe moći. Mada ovo nije njegov izum, on se prvi usudio da javno kaže ono što su svi radili i što još uvek rade u borbi i za održavanje na vlasti. Makijavelija smatraju izumiteljem „državnih razloga", iako se taj izraz pojavio tek dvadesetak godina nakon njegove smrti.

U pismu svom prijatelju on opisuje svoj život na selu i način rada na svom najvažnijem književno-filozofskom delu: „Palo je veče, vratio sam se kući i posvetio svojim studijama; na ulazu sam skinuo svoje seljačko odelo, prekirveno prašinom i blatom, i obukao svoje plemićko, čisto odelo i tako preobučen ušao sam u drevni dvor, gde sam veoma ljubazno primljen od strane tih starih ljudi i jeo hranu koja je namenjena samo meni; nisam okelavao u razgovoru sa njima i pitao sam ih za sve razloge njihovih dela, a oni su mi u svojoj blagonaklonosti odgovarali; i nakon četiri sata nisam osetio zamor, zaboravio sam sve brige, siromaštvo me nije užasavalo, smrt me nije plašila; bio sam u potpunosti posednut ovim velikim ljudima."



Ideje izložene u „Princu" stekle su značajnu reputaciju, zahvaljujući konciznosti, snažnom slikovitom prikazu i neposrednosti njegovih aforizama, koji su bili shvaćeni previše bukvalno od strane savremenika, ali i potomstva. Neki, čak, smatraju da su njegova dela vhunska satirična dela i da ih ne treba posmatrati kao prave priručnike za vladanje, već kao satiru vlasti iz svih epoha. On predlaže cinična pravila, koja ne bi predlagao da čovečanstvo nije iskvareno.

U nadi da će ga vratiti u državnu službu, Makijaveli posvećuje svog „Princa" Lorencu de Medičiju, ali se ni do danas ne zna da li je Lorenco ikada pročitao ovo delo, koje je štampano tek pet godina po smrti svog autora. Zna se samo da Nikolo Makijaveli nikada nije stekao simpatije Medičijevih i da je njegov najveći domet u periodu njihove vlasti, bilo odobrenje da napiše zvanični istoriju Firence (završio je 1525. godine). Inače u „Istoriji Firence", Makijaveli pronalazi novi put, novi način predstavljanja istorijskih događaja, ostavljajući iza sebe metode i tradiciju humanističke istorografije. Njegova ljubav prema istini često je bila u sukobu sa strahom da ne uvredi nekog od zaštitnika, pa istoriju piše više kao političar nego kao istoričar, često prihvatajući izvore nekritički i podešavajući činjenice da bi podržao sopstvene teze. U njoj on pokazuje snagu sinteze, fantastičnu koordinaciju i organizaciju činjenica.

1520. godine primljen je u Književno udruženje Firence, a iste godine objavljuje i knjigu „Umetnost ratovanja".



1527. godine Firenca se ponovo oslobodila tiranije Medičijevih, i Makijaveli se ponadao da će po ponovnom uspostavljanju republike zadobiti stari položaj. Međutim, republikanci su mu zamerili i ono malo naklonosti što je uspeo da zadobije od porodice Mediči. Umro je razočaran, nepunih mesec dana po ponovnom uspostavljanju republike, 21. juna 1527. godine.



Niko ne može da kaže gde je sahranjen Makijaveli, ali savremena Firenca je donela dekret o podizanju veličanstvenog spomenika rame uz rame sa najslavnijim sinovima Italije, jer je u njemu prepoznala ideju ujedinjenja i seme sopstvene renesanse među narodima Evrope. On je, bez svake sumnje, imao dar pronicljivosti, bio je marljiv i aktivan, iako je u ličnim poduhvatima često bio plašljiv; njegovom oku ništa nije moglo da promakne, a sa vrhunskim književnim darom sve to je opisao u danima kada je bio bez službe. On, sasvim sigurno, nije u svom životu primenjivao načela koje je savetovao vladarima.

I danas ga nazivaju licemerom, ali da li je to zaista tako? Da li je licermer onaj ko ukazuje na pokvarenosti ljudi i društva ili su licemeri oni koji čine to što on vidi? Da li je licemer onaj ko se usudio da javno kaže ono što svi znaju, ali ćute? Načela iznesena u „Princu" i danas su primenljiva kao i u vremenu kada su pisana. Ljudi su zaslepljeni prostotom i pohlepom, religija služi samo kao ogrtač za nečasne namere, u politici nema savršenog kursa, već se uvek bira manje zlo... Makijaveli je pisao o vladarima kakvi oni jesu, a pisao je sa takvom veštinom i pronicljivošću da njegova dela imaju trajnu vrednost, jer je ljudska priroda nepromenljiva.

„Politika nema nikakve veze sa moralom"

Seren Kjerkegor
5. maj 1813 - 11. novembar 1855



Danski filozof, teolog i pesnik, jedan od osnivača egzistencijalističe filozofije. Veliki kritičar sistematizovane racionalističke misli, posebno hegelizma, ali i formalnih običaja crkve. Kao i sve stvaraoce koji su bili ispred svog vremena, Kjerkegora su počeli da cene tek decenijama nakon njegove smrti, da bi puni afirmaciju stekao vek kasnije.

Sjerenov otac, Mihael Pedersen, bio je veoma uspešni trgovac vunenim artiklima u Kopenhagenu. U mladosti je bio siromašni pomoćnik na seoskoj farmi, ali od trenutka kada se preselio u glavni grad Danske i posvetio novom poslu, neprekidno je napredovao. Celokupno bogatstvo je uložio u prvoklasne obveznice i tako bio među malobrojnima koji su uspeli da izbegnu bankrot 1813. godine. Sjerenova majka, En, pre no što će postati druga Mihaelova žena bila je kućna pomoćnica u kući Kjerkegorovih. On se oženio s njom u godini smrti svoje prve supruge, jer je već bila u četvrtom mesecu trudnoće.

Kjerkegor nije imao bezbrižno detinjstvo, jer se od malih nogu suočio sa nečim što će kasnije nazivati velikim zemljotresom. Naime, dok je njegov otac još uvek bio mladi, siromašni pastir na farmi, kivan na uslove u kojima živi, on je prokleo Boga. Odrekavši ga se, on ubrzo, kao dvanaestogodišnjak, odlazi kod ujaka u Kopenhagen, da bi postao njegov šegrt u trgovini. Mihael pokazuje izuzetan trgovački talenat i ubrzo pokreće samostalan posao. Uspeh je bio tako neverovatan, da se već u četrdesetoj godini sasvim povukao i lagodno živeo od stečene imovine. Ali, nikada nije uspeo da zaboravi čin proklinjanja, osećajući da je prodao dušu zarad zemaljskog uspeha. Sjeren je u dvadeset i petoj godini saznao u potpunosti sve detalje ove priče i iznenada mu je postalo jasno zbog čega je otac imao snažno osećanje krivice i odakle je potekla priča o prokletstvu, u koje ga je uveravala rana smrt majke i petoro od sedmoro braće i sestara. Otac je bio ubeđen da ni jedno njegovo dete neće preživeti Hristove godine (33). Uveren da ni on neće preživeti ove godine, Kjerkegor se sasvim ozbiljno posvetio pisanju. Tako je Kjerkegor, pored velikog bogatstva nasledio i očevu depresivnost, snažan osećaj krivice, strah od prokletstva porodice, ali i neverovatnu oštrinu uma i sposobnost kreativne imaginacije.

1838. godine umro mu je otac u 82. godini života, a Sjeren je diplomirao na studijama teologije. Očevu duboku starost nije smatrao blagoslovom, već prokletstvom. On je živeo toliko dugo da bi patio zbog smrti svojih najbližih.

1840. verio se sa, Reginom Olsen (1822 - 1904), koja je poticala iz bogate i ugledne porodice iz Kopenhagena. Međutim, sa svakim novim danom hvatala ga je sve veća panika, strah da nije odgovarajuća osoba za svoju ženu. Ovaj strah je poticao iz više izvora. Prvo, oduvek je bio slabog zdravlja, što ga je samo još dodatno uveravalo da će se ispuniti porodična kletva. Zatim, imao je česte napade depresije, za šta je smatrao da Regina neće imati razumevanja, a ako bi i imala, mislio je da, svejedno, ne bi bio odgovoran muž i otac. A tu je i zabrinutost da bi njegova deca nasledila neke od mentalnih bolesti, od kojih su bolovali pojedini članovi familije. Želeo je da raskine veridbu, ali što je svoju verenicu više gurao od sebe, to se ona snažnije vezivala za njega. Na kraju je osmislio scenu po kojoj će pred svetom on ispasti nitkov, a ona biti prinuđena da ga napusti, čuvajući svoj dobar glas. Krajem godine, pre no što je krenuo na svoje prvo od četiri putovanja u Berlin (što su njegovi jedini odlasci u inostranstvo) prisustvovao je uskršnjoj misi, na kojoj je ponovo video Reginu. „Prilikom uskršnje mise (tokom službe sveštenika) ona mi je mahnula. Ne znam je li to bio čin opraštanja, ali u svakom slučaju, učinila je to veoma srdačno" - zapisao je u svoj dnevnik. Ova romansa je duboko je uticala na Kjerkegora, tako da se razmišljanja podstaknuta njihovim odnosom reflektuju u gotovo svim njegovim delima.

Uskoro je do njega stigla vest da se Regina verila sa svojim učiteljem klavira.

1843. godine Kjerkegor je objavio svoju prvu knjigu „Ili/Ili: Fragmenti života" i to pod pseudonimom Victor Eremita (pobednički pustinjak). Važno je napomenuti da se Kjerkegorova filozofska misao može razumeti jedino čitanjem svih njegovih dela, jer su sva ona deo složene filozofske šeme, koju je isplanirao još na početku. On je smatrao da je ljudima sve predstavljeno pojednostavljeno: novine im prezentuju već pripremljena mišljenja, popularna kultura nudi već spremljene vrednosti, a filozofske škole vlastite teze kao neprikosnovene istine. Zato je on stvari učinio težim. Da bi ovo postigao, koristio se raznim sredstvima, između ostalog i „indirektnom komunikacijom". Ona se sastojala od suočavanja čitaoca sa protivrečnostima. Pomoću pseudonima, uvoda, postskriptuma, međufaza, preliminarnih izvoda, ponavljanja, ironije i drugih sredstva podrivao je i zamagljivao namere autora. Tako se ni jedna „istina" prezentovana u tekstu, ne može prosto naučiti napamet ili prihvatiti „objektivno". Umesto toga, tekst predstavlja uglačanu površinu koja čitaoca suočava sa sopstvenim odrazom. Način na koji će čitalac prići tekstu, razumeti ga i o njemu prosuditi, zavisiće više od čitaoca nego od teksta. Otuda od samog starta, on piše dve serije tekstova: dela objavljena pod pseudonimima i „Poučne besede" objavljene pod njegovim pravim imenom. „Besede" objavljuje od početka, želeći da pokaže da one ne idu nezavisno, ali i da je od početka bio na religioznom stanovištu. „Besede" su direktne, ali upućene samo hrišćanima koji razumeju njihovu terminologiju. Indirektna komunikacija, kojom se koristi u delima potpisanim pseudonimima, služi obmanjivanju onih koji su napolju, izvan - kao što su danski hegelisti i njihovi sledbenici. Ovim delima on parodira Hegelovu „Enciklopediju", a time podriva celokupan sistem danskih hegelista. Smatrao je da svi sistemi negiraju pojedinca. Na primer, za Hegela je čovek značajan kao Ideja, a beznačajan kao privremeno biće, tj. nisu mu bitni lični, egzistencijalni strahovi. Kjerkegor je govorio da ne umire „opšti čovek" koji je deo sistema, već „umirem ja i niko drugi ne može doživeti moje iskustvo u suočavanju sa smrću."

Kjerkegor je verovao da svaki pojedinac mora biti svestan odgovornosti pred izborima koje u životu čini, jer sebe izgrađuje i određuje upravo tim izborima. Oni ne smeju biti pod uticajem univerzalnih, objektivnih standarda, već subjektivnih, što će kasnije postati suština egzistencijalističke misli. U knjizi „Ili/Ili", on nudi dve alternative - estetiku i etiku. Prvi deo knjige pisan je sa estetske tačke gledišta, gde esteta poznaje ljubav samo kao seksualno zadovoljstvo. U nekim segmentima, ovaj deo je bio skandalozan, jer prikazuje stvari iz ugla ciničnog, modernog probisveta, kojem je glavni cilj bežanje od dosade i čija uloga kulminira u „Dnevniku zavodnika". Drugi deo knjige pisan je sa tačke gledišta Sudije i sastavljen je u formi pisama, kao sredstvom komunikacije sa estetskim autorom prvog dela. Dok je u prvom delu ljubav paradigma zavođenja, u drugom delu je paradigma braka. Sudija pokušava da objedini estetiku i etiku u braku, objašnjavajući da ljubav u braku ne isključuje čulna zadovoljstva već jedino sebičnu požudu. Između estetske i etičke etape nalazi se granica - nju predstavlja ironija. Kjerkegor ironiju naziva babicom na rođenju individualne subjektivnosti. Sokrat je ovaploćenje „beskonačno negativnog", jer koristi ironiju kako bi podrio sve stavove svog sagovornika i tako ga naterao da se kritički distancira od samog sebe i preispita svoje stavove.

Pre nego što je objavio svoju prvu knjigu, Kjerkegor je intezivno pokušavao da postane stalni član najuticajnijeg književnog kruga u Kopenhagenu, koji je predvodio Hajberg. Kada je u javnosti nastala debata o slobodi štampe, Kjerkegor je zastupao stav da te slobode treba ograničiti, smatrajući da popularna štampa šteti pojedincu.

Napisao je članak za Hajbergove novine, potpisavši ga pseudonimom, ali čini se da je bio motivisaniji da u njemu pokaže svoju duhovitost i učenost, nego što ga se zaista, duboko doticala ova politička tema. I uspeo je u tome, jer su mnogi čitaoci pomislili da je članak napisao sam Hajberg. Ubrzo dobija poziv književnog kluba, ali on sada želi da uđe i u njihov unutrašnji krug i zato piše recenziju Anderesenovog romana „Samo violinista", na 70 strana. Hans Kristijan Andersen je mladi pisac, kojem sa svakim danom raste reputacija, a njegova dela se gotovo odmah po objavljivanju prevode na nemački jezik. Međutim, Kjerkegor se u svojoj recenziji vatreno suprostavlja Andersenovom stavu da, ukoliko se genije ne neguje i čuva, on podleže okolnostima i nestaje bez traga, tvrdeći da se dešava baš suprotno, što su nevolje veće, genije više napreduje i izoštrava britkost svog uma. Uzalud, nikada nije ušao u uži krug, a kada je objavio knjigu „Ili/Ili", Hajberg ga je žestoko kritikovao. Zato će do kraja svog života Hajberg ostati stalni predmet satire u delima Sjerena Kjerkegora. Ovo je, možda, i ključni razlog njegovih napada na hegelizam, jer je Hegelovu filozofiju u Dansku uveo baš Hajberg. Analizom Kjerkegorovih dela uočava se da on malo napada samog Hegela, čak ga povremeno i hvali, ali zato neprekidno napada danske hegeliste, okupljene upravo oko Hajberga.

Iste godine (1843) Kjerkegor je objavio još dva dela: „Strah i drhtanje" i „Ponavljanje", u kojima se bavi temama vere i žrtvovanja. U njima on pokušava da se opravda, navodeći kako i Avram i on čine žrtvu zarad višeg cilja (Avram je pristao da Bogu žrtvuje svog jedinog sina; Sjeren je žrtvovao svoju ljubav prema Regini). Razmišljajući i razvijajući ovu temu, on dolazi do ključnog pitanja: Može li etiku da suspenduje viši autoritet? Ako je Bog suština svega etičnog, kako može da suspenduje samoga sebe? Može, jer je etika građanska vrlina, ili „običajni moral", kako je naziva Hegel, koju suspenduje samo bezuslovna Božja zapovest. Ovo je Kjerkegor nazvao „teološko ukidanje etike". Ali, ovde se rađa novo pitanje: kako razlikovati glas Boga od halucinacije? Jedino verom. Avram ničim ne može da se opravda - jer bi se opravdavanjem vratio među ljude i u sferu etike. Razlika između Agamemnona, koji je žrtvovao svoju ćerku, i Avrama je u tome što Agamemnon može da opravda svoj čin običajnim moralom. Žrtva, ma koliko bolna, bila je neophodna za uspeh grčkog vojnog pohoda protiv Troje. Ovakve žrtve, za ciljeve veće od pojedinca, jasne su društvu tog vremena, ali Avramova žrtva nije takva, jer nije opravdana preovlađujućim moralom.

1844. godine objavio je još dve knjige: „Filozofski fragmenti" i „Koncept strepnje". U „Filozofskim fragmentima" ističe da je ideja da je večni, beskonačni, nenadmašni Bog mogao istovremeno biti inkariran kao smrtno biće, i umreti na krstu - uvreda razuma. Ali, Kjerkegor nije na strani razuma, tvrdeći da graditelji sistema nikada neće moći intelektom da razumeju postojanje, jer sam intelekt to nije u stanju da učini. On napada sve autore koji tvrde da čovek može sam da se uzdigne do božanstva, tj. da se pomoću razuma popne uz nebeske lestve. Hrišćanska vera sve preobražva, i um, i etiku, i estetiku. Ljudi nisu u stanju da se svojim razumom uzdignu do Boga, već prosvetljenje mogu da steknu jedino ukoliko se Bog, svojom milošću, spusti ka njima.

U „Konceptu strepnje", on veoma pronicljivo pretače ideju o slobodi volje u sferu psihologije, pa se zato ovo delo smatra prvim duboko psihološkim. U njemu on pravi jasnu podelu između strepnje - straha od nepoznatog i samog straha - od neposredne i objektivne opasnosti. Polazeći od pretpostavke da se sloboda ne može dostići filozofskim putem, jer svaki dokaz priziva logičku nužnost, koja je u direktnoj suprotnosti sa slobodom, on tvrdi da se ona može dostići samo psihološki, jer psihologija objašnjava stanje uma koje omogućava slobodu. Ovo stanje uma je - strepnja.

1845. godine Kjerkegor izdaje „Etape na životnom putu", svoje najobimnije delo, sa najvišim umetničkim dometima. U ovom delu etici i estetici dodaje i treću kategoriju: religiju, jer je dokazao svojim prethodnim delima da prve dve kategorije ne daju zadovoljavajuće odgovore.

On pokazuje kako na estetskom planu, ljubavna tragedija nastaje kada ljubavnici ne mogu biti ujedinjeni, jer ih spoljne sile razdvajaju; na etičkom planu, razdvajaju ih različite sfere postojanja, jer jedno ljubav doživljava estetski, a drugo etički. Na religioznom planu, prepreku predstavljaju različite prirode, jer on prihvata svoju sudbinu kao patnju, i samo prihvatanje patnje može mu omogućiti da se odvoji od ovde i sada i da se spremi za večnost. Estetski heroj ima protivnika izvan sebe, religiozni unutar sebe. Estetski heroj postaje veliki osvajač, religozni pati. Iako esteta traga za raznovrsnošću i novinama u želji da se ne dosađuje, na kraju mora pasti u dosadu.

Kjerkegor se suprostavlja hegelizmu, izjavljujući da je nemoguća hegelovska sistematizacija celokupnog postojanja, jer je samo postojanje nekompletno i stalno se razvija i menja. Hegel je smatrao da je moguća objektivna teorija znanja, Sjeren je priznavao samo subjektivnu, jer se suštinski životni problemi opiru racionalnom, objektivnom objašnjenju i najviša istina je uvek subjektivna.

Od 1854. godine Kjerkegor zaoštrava svoje napade na dansku crkvu, pokrećući i časopis kojem je ovo jedina tema. Optužuje je da se utopila u sekularno društvo i da se sveštenici više ne bave pitanjima vere već ličnim pogodnostima i uticaju. Preopterećen obimnim radom, doživljava slom i završava u bolnici. U bolničku sobu ne želi da primi svog brata, sa kojim se odavno posvađao kada je ovaj stao na stranu njegovih neprjatelja, niti želi da se pričesti: „Popovi su kraljevi službenici, a kraljevi službenici nemaju veze sa hrišćanstvom", tvrdio je. Umro je 11. novembra 1855. godine, a iako je sahranjen u porodičnoj grobnici, brat nije želeo da mu obeleži grob, tako da se ne zna tačno mesto gde počiva. Veći deo bogatstva je pre smrti već potrošio, a sve preostale dragocenosti testamentom je ostavio Regini, koja ih je odbila, uzimajući samo neke svoje lične stvari i pisma koja mu je slala.

Nakon Prvog svetskog rata, egzistencijalizam se pojavio kao opšti evropski pokret, a Kjerkergova dela postaju poznata široj javnosti. Kafka je tvrdio da je Kjerkegor na njega izvršio veliki uticaj, a Hajdeger i Sartr, Huserlovi učenici, što više upoznaju dela Kjerkegora to više napuštaju ideje svog učitelja. Punu afirmaciju i priznanje Sjeren Kjerkegor stiče tek nakon Drugog svetskog rata, kada ga proglašavaju jednim od začetnika moderne kulture.

Fransoa Mari Arue - Volter


Jedan oštroumni čovek, koji je umro pre tačno 230 godina, zaslužan je, ili kriv, što danas svako za sebe može da kaže da je jako tolerantan. Fransoa Mari-Arue, poznatiji pod pseudonimom Volter (21. novembar 1694 – 30. maj 1778.), autor „Rasprave o toleranciji”, pisac, filozof, satiričar, polemičar, duhoviti prosvetitelj, borac za građanska prava i kritičar katoličke crkve, zadužio je istoriju i jednom besmrtnom rečenicom:

– Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš.

Ako su stari Grci izmislili demokratiju, ovaj Francuz vrcavog duha ju je, iako to možda nije želeo, spustio među narod.

Volter je rođen u Parizu, kao peto dete Fransoa Aruea i Mari Margerit D`omar. Obrazovan je u jezuitskoj školi koja mu je pružila znanje latinskog i grčkog jezika, a vremenom je savladao italijanski, španski i engleski. Od 1711. do 1713. godine studirao je pravo, posle toga je radio kao sekretar francuske ambasade u Holandiji. Mladi skandal-majstor zaljubio se u devojku koja je izbegla iz Francuske, a njegov otac je prekinuo tu vezu i primorao ga da se vrati u domovinu. Gnevni mladić, koji je već u ranoj mladosti otvoreno i veoma oštro kritikovao državu i crkvu, zacrtao je sebi dug put za osvajanje slobodne reči. U svojim dvadesetim, već je bio „fasovao” devet meseci zatočenja u zloglasnoj Bastilji, zbog optužbe da je pisao satirične stihove na račun aristokratije.

Sukob sa ocem, koji je verovatno počeo još kada je Volter ušao u „zabranjenu” vezu sa devojkom u Holandiji, nastavio se i kasnije. Slagao ga je da radi kao pomoćnik advokata u Parizu, a usput je nastavio da piše satiričnu poeziju, eseje i istorijske studije. Povezao se sa aristokratskim porodicama i angažovao se, 1719. godine, u zaveri protiv Filipa II, vojvode od Orleana, regenta Luja XV, zbog čega je i bio zatočen u Bastilji.

Njegov burni duh nastavio je da mu stvara više problema nego koristi, iako je zbog svoje duhovitosti bio veoma popularan među nekim aristokratskim porodicama. Posle uvrede koju je naneo plemiću Ševalijeu De Rohanu, bio je proteran iz Francuske. Proveo je tri godine u Engleskoj, a odatle se vratio opijen idejama o slobodi govora i fasciniran delima Vilijema Šekspira. Kasnije je napisao je i knjigu eseja u formi pisama „Filozofska pisma na engleskom”, u kojoj je hvalio englesku ustavnu monarhiju. Sasvim dovoljno da ona bude spaljena, a autor opet bude proteran iz Francuske.

Volter se, posle prvog, trogodišnjeg egzila, skrasio u zamku De Sirej. Tu je stupio u intimnu vezu sa Markizom De Šatele. Zamak je bio vlasništvo njenog supruga, koji je povremeno svraćao da bi se družio sa svojom suprugom i njenim ljubavnikom. Markiza i Volter su, osim kreveta, delili i intelektualnu strast, sakupivši, u toku petnaestogodišnje veze, 21.000 knjiga. Pisali su često zajedno, a Volter se bavio i proučavanjem prirodnih nauka, pokušavajući da naučno utvrdi svojstva vatre.

Volter je smatrao da je francuska buržoazija sitna i beznačajna, a aristokratija parazitska i korumpirana. Večiti kritičar nije bio blagonaklon ni prema prostom narodu, smatrajući ga neukim i sujevernim. Zanimljivo, prezirao je i ideju demokratije, za koju je tvrdio da „propagira idiotluk mase” i zalagao se za „prosvećeni despotizam”. Verovatno je ironija, njegovo najjače oružje u žestokim obračunima sa neistomišljenicima, htela da neke od njegovih maksima koje propagiraju otvoreni dijalog o svemu postanu, praktično, postulati moderne demokratije, ili barem onoga što bi ova vrsta vladavine trebalo da bude.

Njegovi kritičari su mu zamerali neoriginalnost, tvrdeći da je najčešće samo preuzimao tuđe ideje. On im je odgovarao sa čuvenom rečenicom: „Samo jednom sam se molio Bogu, vrlo kratko: Gospode, učini moje neprijatelje smešnim. I bi tako.” Pred sam kraj života, preselio se u Berlin, a njegov obožavalac, Frederik Veliki, kralj Pruske, dao mu je posao na dvoru i platu od 20.000 franaka. Međutim, Volter je ubrzo napisao i kritiku na račun predsednika berlinske Akademije nauka i tako načisto upropastio udobnu poziciju na pruskom dvoru. Frederik Veliki se razgnevio na svog štićenika, spalio njegovu knjigu i naredio Volterovo hapšenje. Volter ovoga puta beži u Pariz da bi spasao glavu, ali Luj XV odbija da ga primi u domovinu.

Svoj trusni životni put završava u Ženevi, gde je opet bio zabranjen, kada je hteo da objavi svoju ranu poemu „Devica orleanska”, koja, i po standardima 21. veka, predstavlja prilično „uvrnuto” štivo, a kod nas postoji u odličnom prevodu Danila Kiša, u njegovoj antologiji francuske erotske poezije „Bordel muza”. U Ženevi je napisao i svoje najpoznatije delo, „Kandid, ili optimizam”, urnebesni polemički roman u kojem se obračunava sa filozofijom Gotfrida Lajbnica. Novo izdanje ovog dela kod nas je štampala izdavačka kuća „Divit”. Bio je deista i verovao da je Bog samo pokrenuo svet, ostavljajući nam ga u amanet, da se sami borimo i bakćemo sa njim. Ostaće zabeleženo da su poslednje reči koje je izgovorio bile: „Za ime božije, ostavite me da umrem u miru.”

A svaka demokratska rasprava, koja i u našem dobu često završava varnicama, a ponekad i tučom, svoj koren vuče iz Volterovog svađalačkog duha.

Branislav Petronijević


Jedan od najvećih srpskih filosofa i osnivač Srpskog filosofskog društva, rođen je 7. marta 1875. u Sovljaku, a umro 3. marta 1954. u Beogradu. U svojoj 19. godini života odlazi u Beč na studije medicine, ne toliko zbog tog studija koliko zbog mogućnosti da se posveti studijama filosofije.

Međutim, došavši do dokaza o nužnosti početka svetskih promena u večnosti, odluči da se definitivno okrene filosofiji. Odlazi u Lajpcig, gde čitav jedan semestar živi samo od pozajmica i ušteđevine. Zahvaljujući svom prvom spisu i posredovanju vladike N. Ružičića, kome je Petronijević davao časove nemačkog, naš filosof je dobio stipendiju od Ministarstva tadašnje kraljevine Srbije, tako da je mogao nesmetano da radi na svojoj doktorskoj disertaciji.

Doktorski rad uspešno je odbranio 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u III beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filosofsku propedevtiku. Krajem te godine postavljen je za docenta Velike škole, a već naredne, 1899. godine, postaje vanredni profesor.

Godine 1903. postavljen je za redovnog profesora Velike škole, a kada je ova prerasla u Univerzitet opet postaje vanredni profesor, da bi 1919. godine bio izabran za redovnog profesora. Godine 1921. Petronijević postaje redovan član Srpske kraljevske akademije. Izradio je originalni sistem, unutar kojeg je, pored metafizike, razmotrio i teoriju saznanja i filozofiju prirode. Metafizičko stanovište, koje je nazvao monopluralizam, razvijao je sučeljavajući ga sa s teorijama Baruha de Spinoze, Vilhelma Lajbnica i Džordža Berklija i povezao ga sa sopstvenom verzijom "diskretne geometrije", sa svojom "empirio-racionalističkom" teorijom saznanja i evolucionističkom filozofijom prirode.

Pisao je na nemačkom i francuskom. Dela: "Principi metafizike" (dva toma), "Istorija novije filozofije", "Univerzalna evolucija", "Članci i studije" (četiri sveske), "Empirijska psihologija", "O vrednosti života" (sa autobiografijom, objavljeno posthumno).

Knjige koje su objavljene na srpskom jeziku :
Eduard Hartman. Život i filozofija. Beograd, 1907. Str. 43
Istorija novije filozofije. I deo od Renesanse do Kanta. Beograd, 1922. Str. 389
O slobodi volje, moralnoj i krivičnoj odgovornosti. Beograd, 1906. Str. 178+1
Osnovi empiriske psihologije. Beograd, 1910. Str. 318
Osnovi empiriske psihologije. II izd. Knj. I-III. Beograd, 1923-6. Str. 12+172
Osnovi teorije saznanja sa 19 sl. u tekstu. Beograd, 1923. Str. 187
Spiritizam. Beograd, 1900. Str. 74
Filozofija u "Gorskom Vijencu" N. Sad, 1908. Str. 60
Fridrih Niče. N. Sad, 1902. Str. 99
Hegel i Hartman. Beograd, 1924. Str. 151
Članci i studije. Knj. I-III. Beograd, 1913-22.
Članci i studije. Nova serija. Beograd, 1932. Str. 1932
Šopenhauer, Niče i Spenser. Beograd, 1922. Str. 316

Милутин Миланковић (28. мај 1879. - 12. децембар 1958.) је био српски инжењер, геофизичар, климатолог и астроном. Оснивач је катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.

Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустро-Угарска, данас Хрватска). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, небеска механика, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.

Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковића у Нежидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интерниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Југословенске академије знаности и умјетности у Паризу, под насловом Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима). Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wladimir Köppen) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Alfred Wegener), представио криву у свом раду, под насловом Climates of the geological past. После ових првих признања, Миланковић је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Handbuch der Klimatologie), а друга је била приручник из геофизике (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). За њу је написао увод Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. Овде је теорија планетарних климата даље развијена са посебним подацима о Земљи.
За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (James Croll). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгим (Ludwig Pilgim). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.

Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковића у Нежидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интерниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Југословенске академије знаности и умјетности у Паризу, под насловом Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима). Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wladimir Köppen) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Alfred Wegener), представио криву у свом раду, под насловом Climates of the geological past. После ових првих признања, Миланковић је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Handbuch der Klimatologie), а друга је била приручник из геофизике (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). За њу је написао увод Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. Овде је теорија планетарних климата даље развијена са посебним подацима о Земљи.
За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (James Croll). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгим (Ludwig Pilgim). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.

Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Миланковић je детаљно писао о овом свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у „Канону осунчавања“, напомињући да му није јасно зашто реформа, која је једногласно усвојена 30. маја 1923. године у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.
Миланковић је објавио и аутобиографију из три дела: Успомене, доживљаји и сазнања. Ова аутобиографија није преведена на енглески језик. Његов син, Васко Миланковић је написао биографско дело: Мој отац, Милутин Миланковић.
Године 1920. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 1924. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1925, био је члан Немачке академије Натуралиста „Leopoldine“ у Халеу, као и члан многих научних друштава како у Југославији, тако и у иностранству.
Када су немачке окупационе власти у Другом светском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу (и подрже окупацију земље), Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.
По завршетку Другог светског рата и комунистичке револуције Суд части Београдског универзитета је процењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донео следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је „врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора“. Додуше, и он је добар педагог, али „предавања једва отаљава“. „По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики... Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети. Може се искористити као наставник и научник“ (1. јул 1950).
Милутин Миланковић најцитиранији српски научник (свих времена) у свету.

Величина „Миланковићевог ефекта“ зависи од разлике између највећег и најмањег растојања Земље од Сунца. Године 1999. показано је да варијација изотопског састава кисеоника у седиментима на дну океана заиста следи Миланковићева предвиђања (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285, p. 564, 23 July 1999); у истој свесци на странама 503-504 објављен је 'нетехнички' коментар (Why the Ice Ages Don't Keep Time, Richard A. Kerr).
Постоје и други новији радови који указују на исправност оригиналне Миланковићеве теорије: (Science, 11 June 2004, p. 1609).

Називи:

Миланковић - кратер на даљој страни Месеца 34 километра у пречнику на +22° латитуде, -145° лонгитуде.
Миланковић - кратер пречника 118 km на Марсу на 54.4N, 213.3E
1605 Миланковић - астероид који је открио српски астроном Петар Ђурковић.

Marija Sklodovska Kiri (polj. Maria Skłodowska-Curie; 7. novembar 1867, Varšava — 4. jul 1934, Salanš, Francuska) je poznata fizičarka i hemičarka poljskog porekla. Imala je francusko i poljsko državljanstvo. Veći deo života je provela u Francuskoj, a tamo je i započela naučnu karijeru. Vršila je istraživanja iz hemije i fizike. Žena je Pjera Kirija, a majka Eve Kiri (fr. Eve Curie) i Irene Žolio Kiri (fr. Irène Joliot-Curie).

U njena najveća dostignuća spadaju: rad na teoriji radioaktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa - radona i polonijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, ispitraživanja o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Jedan je od osnivača nove grane hemije - radiohemije.

Dvostruka je dobitnica Nobelove nagrade , prvi put 1903. godine, iz fizike, zajedno sa mužem i Anrijem Bekerelom za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti, a drugi put 1911. godine iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona. Ona je do danas ostala jedina žena koja je Nobelovu nagradu dobila dva puta.

Marija se rodila kao peto dete u učiteljskoj porodici. Njen deda Jozef Sklodovski (polj. Józef Skłodowski) je bio poznat pedagog. Otac, Vladislav Sklodovski (polj. Władysław Skłodowski), bio je nastavnik matematike i fizike, kao i direktor dve varšavske gimnazije[1]. Majka joj je bolovala od tuberkuloze i preminula je kada je Marija imala 12 godina. Otac joj je bio slobodnih shvatanja, dok je majka bila veoma revnosna katolikinja.[2]

Završila je gimnaziju 12. juna 1883. godine. Posle završetka gimnazije, godinu dana je provela na selu u vlasteoskoj, zemljoposedničkoj (polj. ziemiaństwo) porodici svoga oca, a potom, kod oca u Varšavi, gde je povremeno radila dajući privatne časove.

Tada je sa starijom sestrom Bronjislavom (polj. Bronisława) sklopila dogovor da će je finansijski pomagati tokom njenog studiranja medicine u Parizu, u zamenu za to da sestra nju počne finansijski da pomaže, na isti način, za dve godine[3]. Zbog dogovora sa sestrom Marija se zapošljava kao guvernatka (polj. Guwernantka - kućni učitelj za mlađu decu) u jednoj pravničkoj porodici iz Krakova, a potom u jednoj vlasteoskoj porodici u kojoj je ostala dve godine. Dok je radila u ovoj porodici zaljubila se u Kazimježa Žoravskog (polj. Kazimierz Żórawski), budućeg poznatog matematičara. Međutim Kazimježovi roditelji su odbacili mogućnost venčanja Kazimježa sa siromašnom Marijom, tako da je ona izbačena sa posla.[4] Marija je našla posao u drugoj porodici, gde je provela još godinu dana, neprestano potpomažući sestru Bronjislavu.

Početkom 1890. godine Bronjislava, koja se udala u Parizu, je pozvala Mariju da dođe kod nje. Međutim Marija je i dalje računala na brak sa Kazimježom sa kojim se viđala u Varšavi. Zbog toga je odbila ponudu i vratila se kod oca gde je ostala do 1891. godine. U oktobru te godine je, posle sestrinog insistiranja i raskida veze za Kazimježom, ipak odlučila da ode za Francusku.[5]

Marija je 1891. godine u Parizu, na Sorboni upisala studije na odseku fizike i hemije. Preko dana je studirala a noću radila dajući privatne časove. Godine 1893. godine je položila kao prva u generaciji i zaposlila se kao laborant u industrijskoj laboratoriji u Lipmanovim postrojenjima (Lippman). Dok je radila i dalje je studirala, položivši i matematiku 1894. godine.

Marija je 1894. godine takođe upoznala i svog budućeg muža, francuza Pjera Kiri (fr. Pierre Curie), koji je u to vreme bio na doktorskim studijama u Bekerelovoj laboratoriji. Kada je Pjer doktorirao 1895. godine, Marija se udala za njega.

Pjer je preporučio Mariju Bekerelu, koji joj je potom predložio doktorske studije pod njegovim nadzorom. Bekerel joj je predložio da vrši ispitivanje zašto je radioaktivnost nekih vrsta rude uranijuma znatno veće nego radioaktivnost čistog uranijuma.

Marija je, prvo uz pomoć mladog hemičara (fr. André-Louis Debierne) počela da razlaže rudu uranijuma na pojedinačna hemijska jedinjenja i traži jedinjenje koje izaziva visoku radioaktivnost ove rude. Kasnije se radu priključio i Pjer. Ova ispitivanja su, posle četiri godine, dovela do otkrića polonijuma, a potom i znatno radioaktivnijeg radijuma. Ova ispitivanja su za rezultat imala i objašnjenje pojave radioaktivnosti, kao efekta raspada atomskog jezgra. Godine 1903. marija je postala prva žena u istoriji koja je dobila titulu doktora fizike. Iste godine dobila je i Nobelovu nagradu.

Kada su dobili Nobelovu nagradu Marija i Pjer su naglo postali slavni. Pjer je postao profesor na Sorboni, a i dobio je dozvolu na otvaranje svoje laboratorije u kojoj je šef ispitivanja bila Marija.

Pjer je 19. aprila 1906. godine poginuo, kada ga je pregazila konjska zaprega. Marija je već 13. maja dobila katedru svoga preminulog muža. Na taj način Marija je postala prva žena profesor na Sorboni. Godine 1911. glasalo se o njenom primanju u Francusku akademiju nauka, ali nije primljena.

Godine 1911. je objavljena veza Marije i francuskog fizičara Pola Lanževina (fr. Paul Langevin). Ova veza je trajala oko godinu dana (1910. i 1911. godine). Lanževin je bio oženjen i ostavio je porodicu zbog ove veze. Novine su osuđivale Mariju kao osobu koja je rasturila porodicu Lanževinovih. Pošto je Marija bila 4 godine starija novine su imale dodatni razlog da je optužuju.

Pošto se izjašnjavala kao ateistkinja, a poreklom iz Poljske u kojoj je tada živeo veliki broj Jevreja, javile su se i glasine da je Jevrejka, iako je poticala iz poljske plemićke porodice.

Krajem 1911. godine Marija je dobila drugu Nobelovu nagradu. Zahvaljujući tome uspela je da ubedi francusku vladu da izdvoji sredstva za privatni Institut za radijum (fr. Institut du radium, trenutno Institut Curie). Institut je izgrađen 1914. godine i u njemu su vršena ispitivanja iz oblasti hemije, fizike i medicine. Iz ovoga instituta su, kasnijih godina, izašla još četiri nobelovca.

Za vreme Prvog svetskog rata Marija Kiri je postala šef vojne medicinske komore koja je organizovala poljske rendgenske stanice. Ovi rentgeni su koristili cevi sa bezbojnim gason, nusproduktom radijuma, koji je kasnije identifikovan kao radon. Marija je lično obezbedila ove cevi sa gasom, dobijenim iz radijuma koji je ona prečistila. Kroz ove stanice je prošlo preko 3 miliona francuskih vojnika.

Nakon Prvog svetskog rata, Kirijeva je dva puta obišla Sjedinjene Države, 1921. i 1929, da bi prikupila novac za istraživanje radijuma. Ovo odvlačenje sa naučnog rada i mnogo pažnje joj nisu prijali, ali je uspela da obezbedi srestva za svoj rad. Na drugoj američkoj turneji uspela je da prikupi sredstva da opremi Varšavski institut za radijum, koji je osnovan 1925, na čelu sa njenom sestrom Bronjislavom.

Marija Kiri je umrla blizu Salanša 1934. od aplastične anemije, koja se skoro sigurno posledica izlaganja radijaciji, pošto štetni efekti jonizujućeg zračenja još nisu bili poznati, a ona je veliki deo svog posla radila u šupi bez zaštitnih sredstava. Nosila je probne cevi sa radioaktivnimm izotopima u svom džepu i držala ih u fioci svog stola. Sahranjena je pored Pjera u Sceaux, gde je sahranjen i Pjer, ali su godine 1995. njihovi ostaci preneseni u Panteon u Pariz.

Marijina i Pjerova starija kćerka Irena Žolio-Kiri je dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1935. za otkriće da aluminijum može biti radioktivan i da emituje neutrone kada se bombarduje alfa zracima. Mlađa kćerka Eva je napisala majčinu biografiju „Madam Kiri“ (fr. Madame Curie).

Niels Bohr
"Opišite kako se može izmeriti visina nebodera običnim barometrom" - bilo je pitanje na nekom ispitu iz fizike na Univerzitetu u Kopenhagenu.


Jedan od studenata je odgovorio: "Oko vrha barometra zavežete kraj podužeg kanapa i polako spustite barometar sa krova nebodera sve dok barometar ne dodirne tlo. Dužina kanapa uvećana za dužinu barometra je, u stvari, visina nebodera".


Ovaj poprilično orginalni odgovor je do te mere iznervirao profesora, da je student pao na ispitu i bio isključen iz slušanja fizike na ovom univerzitetu. Student se pozvao na svoja osnovna prava sa obrazloženjem da je njegov odgovor neoborivo korektan, tako da je univerzitet imenovao posebnu nezavisnu komisiju koja je trebalo da oceni ovaj slučaj. Predsednik komisije je odlučio da je odgovor zaista bio tačan, ali da nije relevantan kao dokaz poznavanja materije, u ovom slučaju fizike. Da bi rešili pat situaciju, odlučeno je da student može da istupi pred specijalnu komisiju i da ima šest minuta da da usmeni odgovor na ovo pitanje, kako bi pokazao da poznaje osnovne principe fizike.


Pet minuta je student sedeo razmišljajući i ne progovarajući ni reč. Predsednik komisije ga je upozorio da vreme ističe i da ima još samo jedan minut da da odgovor na postavljeno pitanje. Na to je student odgovorio kako ima nekoliko izrazito relevantnih odgovora, ali da ne može da se odluči koji bi da da kao konačan odgovor. Još jednom mu je savetovano da požuri, posle čega je student odgovorio kako sledi:


- Kao prvo, mogli bi da ponesemo barometar na vrh nebodera, bacimo ga sa ivice i izmerimo vreme koje mu treba da dotakne tlo. Visina nebodera bi u tom slucaju bila H = 0,5g×t2. Jedino što bi se barometar u tom slučaju razbio.


- Ili, u slučaju da sija sunce, mogli bi da izmerimo dužinu barometra, izmjeriti visinu njegove senke, zatim izmeriti visinu senke nebodera i proporcionalnom aritmetikom izračunamo visinu nebodera.


- Ako baš želite da budete naučnik na visokom nivou, mogli bi zavezati kraći kanap na kraj barometra, i pustiti ga da se klati kao klatno, najpre na tlu, a onda na vrhu nebodera. Visina odgovara odstupanju gravitacione sile koja deluje na tako napravljeno klatno, T = 2p2×(l/g).


- Četvrto rešenje, a u slučaju da neboder ima stepenice za nuždu, bilo bi i najjednostavnije: svaki sprat stepeništa izmeriti u dužinama barometra i na vrhu samo sabrati tako izmerene dužine.


- A ako želite jedno dosadno i ortodoksno rešenje, što ja pretpostavaljam da vi očekujete, mogli bi da iskoristite barometar da izmerite vazdušni pritisak na tlu, zatim na krovu, i razliku u milibarima iskoristite za izračunavanje visine zgrade.


- Elem, kako nas stalno podstičete da vežbamo nezavisnost razuma u primeni naučnih metoda, mislim da bi najjednostavnije bilo pokucati na vrata domara u tom neboderu i reći mu: "Daću vam svoj novi barometar ako kažete koliko je visoka ova zgrada oko koje se vi brinete".


Ne treba ni pominjati da je student položio ispit, a posle je bio prvi Danac koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Glavom i bradom Niels Bohr.

Rodjeni genije, Naucnik, Srpska Marija Kiri, Plemenita majka

Mileva Maric, istinski tvorac Teorije Relativiteta, zasluzeni, a nesudjeni Nobelovac, pored Nikole Tesle, je ime koje je poput zvezde Danice najsvetlije obasjalo nebo Srbije. Rodjena je 19 Decembra 1875. u Titelu, gradicu u Vojvodini. Gimnaziju je ucila u Novom Sadu, a studirala matematiku i fiziku na Svajcarskom Politehnickom Institutu ('ETH') u Zurichu 1896.-1900., kao jedina zena u generaciji u to vreme. Kao supruga Alberta Einsteina, idejni je tvorac Teorije Relativiteta, koja je proslavila Alberta a ne nju, i donela mu Nobelovu nagradu iz fizike 1921. Njen suprug, proslavljeni Albert Einstein, koga je Mileva izdigla medju zvezde, prisvojio je Milevine izume a njeno ime izbrisao iz svih mogucih dokumenata, kao da nije ni postojala. Genijalna Srpkinja otvorila je naucni prozor u svemirska prostranstva, a propatila kao retko ko. Na nama Srbima i nasim generacijama koje ce doci ostaje da Milevino ime vratimo iz anonimnosti i izdignemo ga na pijedestal velikana koji ona istinski zasluzuje i da je se sa najvecim ponosom i divljenjem secamo u svim pogodnim prilikama.



Iz Biografskih podataka

Albert Einstein je bio mladji od Mileve tri i po godine. Rodjen je 14 Marta 1879. u Ulmu, Wurttemberg, Nemacka. U Cirihu se sreo sa Milevom na Svajcarskom Politehnickom Institutu, kao student fizike i matematike. Albert nije iz prvog pokusaja prosao na prijemnom ispitu na Politehnikumu. Anonimni autor navodi da je na prvom testu pao iz francuskog jezika. On tvrdi da je Einsteinov esej iz francuskog cak bio veoma dobar ali ne toliko dobar da bi zadovoljio veoma izbirljivog profesora. On je tada imao svega 16 godina, a uslovi za upis zahtevali su 18. Ipak, prosao je na drugom pokusaju i upisao se na Politehnikum sa 17 godina.

Mileva je u Svajcarsku otputovala 1894., da zavrsi dva poslednja razreda srednje skole i studije na pomenutom univerzitetu. Iz novosadske gimnazije, gde je takodje bila 'usamljena lasta' medju muskim kolegama, ponela je nadimak 'Svetica', muzicku obdarenost i naklonost prema fizici i matematici kao i zelju da se bavi naukom, smatrajuci to svojim pravom.

Na pocetku studija i profesori su imali predrasuda o Milevi kao Srpkinji i zeni. Medjutim, ubrzo Mileva ih je razuverila u njihovim pogresnim shvatanjima. Pokazala je izvanrednu darovitost i druzeljubivost. Kolege su je ubrzo prihvatile ravnopravnom, a u mnogo cemu i daleko boljom. Cak je pocela da organizuje studentske skupove na kojima je i sama svirala. To je zapravo bio onaj prelomni momenat kada su je kolege shvatile izuzetnom i otimali se ko ce joj biti blizi u druzenju. Imala je tada 21 godinu, kada se srela sa sedamnaestogodisnjim kolegom Albertom Einstein, sa kojim se ubrzo sprijateljila a potom i zavolela. U pocetku su delili knjige, razmenjivali ideje, radili zajedno zadatke, a potom je dosla ljubav ona istinska, mladalacka. U slobodno vreme svirali su takodje zajedno, ona klavir, a on violinu.Tih godina ostvarena su velika naucna otkrica u svetu, koja su zaokupljala Milevinu mastu. Roentgen je otkrio x-zrake 1895. Zatim je Mihajlo Pupin napravio snimak sake pomocu sekundarnih x-zraka 1896. Hanrey Backerel je ustanovio da uranijumova ruda zraci. U prvo vreme nije im bilo poznato, a shvatili su da neka vrsta energije izlazi iz materije. Nakon dve godine 1898 Maria i Pierre Curie otkrivaju radium i polonium. Fantasticno, kroz Milevinu glavu vrzmaju se misli kako pretvarati materiju u energiju. Seca se i svitaca na Titelskom bregu i trulih panjeva pored Tise koji svetlucaju u noci. Svoja razmisljanja i ushicenja sa zanosom je objasnjavala Albertu. Ideja o pretvaranju materije u energiju zagolicala je njegovu mastu. Osetio je da tu moze biti necega. A kad je video kako to Mileva znalacki pretvara u matematicke formule, znao je da saradjuje sa genijem. Tada su vec bili dovoljno bliski jedno drugome. Albertova majka Paulina protivila se toj vezi, smatrajuci da Srpkinja pravoslavne vere ne moze uci u njihovu 'pristojnu porodicu'. Izrazavala je prema Milevi znake patoloske mrznje. No, na njihovu tadasnju srecu Albert je to ignorisao, nastavljajuci intenzivnu saradnju i intimnu vezu sa Milevom.

Na Politehnikumu, medju prvim predavanjima iz matematike kod profesora Hermanna Minkowski, Mileva i Albert su se zainteresovali za cetvoro-dimenzionalnu geometriju 'prostor-vreme', sto ce im kasnije postati osnova za matematicko definisanje teorije relativiteta. Zatim, Mileva provodi zimski semestar 1897./98. na Univerzitetu Heilderberg u Nemackoj kod profesora Phillipe Lenarda, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, gde proucava fotoelektricni efekat. Tom prilikom Mileva je bila fascinirana odnosom brzine atoma i rastojanja na kojima dolazi do njihovog sudara, sto ce kasnije biti prikazano u Einsteinovom radu o Braunovom kretanju.

Prisnije veze izmedju Mileve i Alberta datiraju od 1897., od vremena kada su poceli zajednicki rad na matematickom definisanju elektromagnetne teorije svetlosti, a od 1901. datira njihov zajednicki rad na teoriji relativiteta.

Postoje navodi da Mileva, mada je bila odlican student, nije polozila zavrsne ispite na Politehnikumu 1900. godine ( 3,8 ), zbog intimnih veza sa Albertom sto su tada morali kriti kako isto ne bi naskodilo Albertovoj karijeri. To su inace vremena kada se na te stvari gledalo drugacijim ocima, utoliko vise ukoliko je neko poticao iz 'pristojne porodice'. Podaci dalje ukazuju da je Mileva otputovala kod roditelja i da im se u Novom Sadu rodila kcerka Lieserl. Navodi se da je dete rodjeno 1901. a po svoj prilici otac Albert je nikada nije ni video. Dete je dato na usvajanje u Kacu i podataka o njenoj sudbini nema. Neki navodi tvrde da je umrla vrlo rano od sarlaha.

Evidentno je ipak da je Mileva zavrsila Politehnikum, jer je kao izvanredan student dobila mesto kod profesora Friedricha Webera, kao kandidat za izradu doktorske disertacije. Za Alberta se navode podaci da je bio dosta slab student, pa ga professor Weber nije hteo primiti da radi zajedno sa Milevom, mada je ona cak svoju poziciju uslovljavala Albertovim prijemom. No i pored svih insistiranja Mileve professor Weber nije primio Alberta, smatrajuci ga nedovoljno sposobnim. U to vreme ziveli su dosta skromno. Mileva je davala casove matematike i klavira zbog potreba kucnog budzeta. Od 1902. do 1909. Albert je radio u Patentnom birou u Bernu, pa su im se materijalne prilike u kuci nesto poboljsale. Vencali su se 6 Januara 1903. u Zurichu, veoma skromno u prisustvu dva svedoka Maurice Solovine i Conrada Habicht. Albert je njihov brak dozivljavao kao intelektualno partnerstvo, a Mileva, kao tipicna srpska zena cinila je sve sto bi zadovoljilo njenoga muza i pomoglo mu u karijeri. Kada su je jednom zapitali zasto je teoriju relativiteta poklonila muzu, Mileva je odgovorila 'nas dvoje smo ein-stain' (ajn-stajn=jedna stena, na nemackom). Albert je dobio svajcarsko drzavljanstvo 1905. Od 1909. bio je professor teorijske fizike u Zurichu, a 1911. i 1912. u Pragu. Gotovo svakog vikenda dolazio je kuci da bi mu Mileva radiala matematicke zadatke, posto su mu kolege primecivale koliko je bio 'tanak iz matematike' (3,4). Biran je 1913. za clana Pruske Akademije nauka i 1914. ponovo postao nemacki drzavljanin. Od tada pa do emigracije u Sjedinjene Drzave bio je direktor Kaiser-Wilheim-Physical Instituta u Berlinu. U Sjedinjene Drzave emigrirao je 9 Decembra 1930. i americko drzavljanstvo dobio 1940. Umro 18 Aprila 1955. u Princetonu.

Nakon zvanicno sklopljenog braka izmedju Mileve i Alberta Einstein rodjena su im jos dva sina, prvi sin Hans Albert rodjen je 14 Maja 1904. koji je kasnije postao profesor na hidraulickom inzenjeringu, Univerziteta u Berkliju, California. Drugi sin Edward rodjen je 28 Avgusta 1910. godine, sa znacima sizofrenije. Bolest sina Edwarda bila je tezak udarac za Milevu, koja je posedovala veoma izrazen majcinski instinkt. Preduzimala je sve sto je tada bilo moguce pa cak bila i u poseti kod Sigmunda Frojda, a nauku je morala sve vise zapostavljati. To vreme za Milevu je pretstavljalo tesko porodicno breme, dok je u isto vreme Albert poceo sve vise da zanemaruje porodicu. Bio je to period kada je on radio u Bernu u Patentnom birou, odakle je samo povremeno slao novac Milevi. Albert je prema Milevi bivao sve okrutiji i cak je nazivao 'odvratnom'. Neke pogrde koje joj je upucivao neprijatno je i navoditi. Sve ce to tako potrajati do 28 Decembra 1918. godine, kada ce doci i do zvanicnog razvoda (cesto se kao godina razvoda Eisteinovih navodi Februar 1919). Milevin zivot bez Alberta bio je izuzetno tezak, izjavio je njihov sin Hans Albert u Julu 1971. koji dugo sa ocem nije govorio. Ona ga je istinski volela i sama je podizala decu uz veoma teske materijalne prilike. Njihovom sinu Edwardu posle Milevine smrti dato je starateljstvo, a umro je 1965.

[youtube] [/youtube]

Eva Evita Peron

26. jula 1952. godine umrla je Marija Eva Duarte de Peron, prva dama Argentine, i druga žena predsednika Huana Perona. Od milja su je zvali Evita. Ova glumica upoznala je tadašnjeg generala Huana Perona, a krajem 1945. godine su se venčali. Ubrzo nakon objave braka, svi filmovi i serije u kojima je glumila Evita Peron bili su cenzurisani i zabranjeni. Izmađu nje i Huana vladala je velika ljubav. Eva je bila veliki borac za prava žena. Osnovala je svoju fondaciju koja je pomagala siromašnima i izgradila na hiljade domova i škola širom Argentine. Umrla je od raka materice u 33. godini života. Dan nakon njene smrti, sve cvećare u zemlji objavile su da će besplatno davati cveće ljudima koji nameravaju da ga polože pored Evinog kovčega, a gužva je bila tolika da je osam ljudi umrlo, a na hiljade je povređeno u pokušaju da poslednji put vide njeno telo. Nova vlada je Evino balsamovano telo otpremila u Italiju, gde je sahranjeno pod lažnim imenom. Posle smrti Huana Perona, njegova nova žena, sahranila je Evino telo u porodičnu grobnicu Duarte u Buenos Ajresu. Najveći strah Evite Peron – da će biti zaboravljena, bio je bez ikakvog osnova…



Rođena je u mjestu Los Toldos kao nezakonito dijete kuharice i zemljoposjednika, te je s 15 godina otišla u Buenos Aires da se okuša kao glumica i zabavljačica. S vremenom je stekla popularnost i postala suvlasnicom radio-stanice te na jednom dobrotvornom balu srela generala Perona za koga se godine 1945. udala. Za vrijeme predsjedničke kampanje je koristila svoju popularnost i skromno porijeklo kako bi mužu donijela glasove među argentinskom sirotinjom. Nakon što je Peron dobio izbore i preuzeo vlast, Eva Peron je postala jedna od najuticajnijih ličnosti njegovog režima, što je koristila kako bi popravila položaj argentinskih radnika i žena. Zbog toga, kao i zbog kulta ličnosti, koje se od nje stvorio, postala je jedna od najvećih ikona i najpopularnijih ličnosti u argentinskoj historiji.

Moamer el Gadafi - beduin u "Armaniju"

Dok Libija gori i na hiljade ljudi gine, Moamer el Gadafi optužuje Al Kaidu da mu podbunjuje narod, preti da će razneti sva naftna postrojenja u zemlji i poručuje da će se do poslednje kapi krvi boriti za vlast. Njegova fotografija je već danima na svetskim naslovnim stranama, pored prizora mrtvih na ulicama. Neprikosnoveni Gadafi već pune četiri decenije uspeva da održi vlast apsolutističkog vladara uz poseban priručnik koji je lično sastavio.

Moamer el Gadafi

Po ugledu na Mao Cedunga, u zelenoj knjizi je razvio svoju viziju socijalističkog islama. Viziju je moralo da poseduje svako libijsko domaćinstvo.




Moamer nije pokazao samo čvrstu državničku ruku i filozofsko umeće, već i talenat za modu, pa već godinama važi za najskuplje obučenog državnika, ljubitelja armanija i dolče i gabane.




Svoj talenat je okušao i u biznisu, pa je pre devet godina postao vlasnik akcija Juventusa za 21 milion dolara.


Na mestu predsednika Libije nalazi se od 1969.



Rođen je 7. juna 1942. godine u beduinskom šatoru na području pustinje Surt, koja se bila pod italijanskom okupacijom.



Dedu su mu ubili Italijani 1911. tokom invazije, a rođake pobila zaostala italijanska mina kad je imao šest godina. Njegov otac Mohamed Abdul Salam i majka Ajša uzgajali su kamile, zbog čega je cela porodica bila u večitoj potrazi za ispašom.



Zakoni pustinje i peska vodili su ga kroz čitav život, pa nije ni čudo što je za ceo svet uvek bio jedna velika zagonetka. Žena mu je Sofija Farkaš, rođena Mostarka i unuka Ivana Farkaša, nekadašnjeg austrijskog školskog okružnog nadzornika u Mostaru.



Moamer je Sofiju upoznao dok je bio na razmeni studenata u nekadašnjoj Jugoslaviji. Imaju osmoro dece, sedam sinova i ćerku. Navodno je imao i usvojenu ćerku Hanu, koja je ubijena tokom napada američkih aviona 1986. godine. Amerikanci su naknadno tvrdili da je, u stvari, ubijena tek rođena beba koju je Gadafi posthumno usvojio.


Moamer je kao dečak stekao tradicionalno osnovno religijsko obrazovanje, a pohađao je i pripremnu školu u Fezanu. Od mladih dana uzor mu je bio Abdel Naser, predsednik Egipta i zagovornik ideje arapskog jedinstva.



Diplomirao je prava na libijskom univerzitetu, a zatim diplomirao na vojnoj akademiji u Bengaziju. Zatim odlazi u Veliku Britaniju na Kraljevsku vojnu akademiju Sendharst. Vratio se 1966. i posle tri godine sa grupom vojnih oficira izveo državni udar protiv kralja Idriza, ukinuo monarhiju i proglasio novu Libijsku Arapsku Republiku.


Neko je još davno rekao "da nema tog libijskog pukovnika, valjalo bi ga izmisliti"! Po svetu putuje praćen živopisnom kamarilom kakvu nema nijedan drugi državnik sveta. Nigde ne putuje bez jedinice svojih telohraniteljki, koje moraju da budu device.



Slabost prema lepšem polu ne krije, sa sobom vodi i svoju bolničarku, a posebno mu je mila bila Ukrajinka Galina Kolotniska, "pohotna plavuša", kako je opisana u dokumentima Vikiliksa. Ona jedina poznaje njegove navike, navodno su u dugogodišnjoj vezi i potpuno je zavisan od nje.


Ne voli da leti preko mora, niti da boravi na visini, pa ni u visokim zgradama. Zato, gde god da ode, nosi šator. Kad mu u Njojorku nisu dozvolili da razapne šator, niti da poseti mesto gde se dogodio teroristički napad 11. septembra, bio je veoma nezadovoljan, pa je u znak protesta pretio da neće održati obećanje Amerikancima i poslati u Rusiju obogaćeni uranijum.


Prilikom svoje poslednje posete Rimu stigao je u pratnji svojih Amazonki, stotinak mladih žena pod oružjem, koje ga prate kud god krene. Kao i obično, doneo je svoj šator, koji je postavio u vrtu rezidencije libijskog ambasadora. Samo u čast premijera Berluskonija sa njim je stigla i ergela od 30 konja čuvene berberske rase. Pred 500 italijanskih hostesa govorio je o islamu i poručio da to treba da postane religija Evrope. Ali, tu nije bio kraj...



Svakoj hostesi poklonio je po 100 evra i Kuran, a dve Italijanke i jedna Špankinja (E, NIJE NEGO- OD KAD SE TO SRPSKI KAZE SPANKINJA?! SPANJOLKA!!! SPANJOLKA SE KAZE SRPSKI!!! IDIOTI PROKLETI!) preobratile su se u islam ubrzanim obredom koji je lično sproveo. Devojke su upozorene da nakon susreta s Gadafijem ne smeju da razgovaraju s novinarima jer će im u suprotnom uzeti novac!


Beograđani još pamte kako je na Samit nesvrstanih 1989. u glavni grad stigao u pratnji krda kamila zato što uvek pri ruci mora da ima sveže kamilje mleko. Posebno je oduševio argentinskog predsednika Menema, koga je tim istim mlekom i ponudio. Kamile je kasnije Gadafi poklonio beogradskom zoološkom vrtu.


Drugovao je sa Titom, govori srpski i koristi svaku priliku da kaže kako mu je mnogo krivo zbog raspada Jugoslavje. I nakon Titove smrti ostao je prijatelj sa političarima sa ovih prostora. Slobodan Milošević i Stipe Mesić su samo neki od njih.



Tako je u jeku trenutnih krvavih obračuna u Libiji Mesić najavio da ide u posetu prijatelju. Srpski prijatelji malo su zakazali, pa ne idu u goste svom počasnom doktoru. Naime, 2007. godine predstavnici Srbije na čelu sa Zoranom Lilićem uručili su mu počasni doktorat Megatrenda. To je jedini univerzitet od koga je vođa Libije prihvatio da primi počasnu titulu. Izgleda da su nemiri u Libiji prvi ispit srpsko-libijskog prijateljstva.

[You must be registered and logged in to see this link.]