Lepa knjizevnost, duboke misli

Suzan Tamaro - Idi kuda te srce vodi

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.

Ostalo nam je bilo jos malo vremena. Poslednjih noci nismo spavali vise od jednog sata, koliko nam je bilo potrebno da povratimo snagu. Ernesto je bio zaokupljen temom predestinacije.

- U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa koijm se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.

- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, - jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, cekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i sapnuo mi:

- U kom zivotu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
U mojoj tasni bila je sakrivena adresa u Ferari.
Suvisno je da ti opisujem svoja osecanja tokom dugih sati putovanja. Bila su previse grcevita, previse protivurecna. Znala sam da moram da izvedem jednu metamorfozu; odlazila sam vise puta do toaleta i kontrolisala izraz svog lica. Osmeh i sjaj u ocima su morali da nestanu. Trebalo je da ostane samo boja mojih obraza kao potvrda da mi je vazduh prijao.

Kada budes dozivela prvi put ljubav, shvatices kako protivurecni i komicni mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubis, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muskaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraca paznju na tebe.

U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i vise te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primecuju, svi imaju neku lepu rec za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dusu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlaci med.

Avgusto nije bio izuzetak, a ni meni, iako ce to izgledati cudno, nije bilo tesko da budem nezna prema njemu. Da Avgusto nije ziveo van sveta, da je bio malo lukaviji, ne bi mu trebalo mnogo da shvati sta se dogodilo.

Kahlil Gibran - Ljubav...

Život bez ljubavi je kao stablo bez cvijetova i plodova, ljubav bez ljepote je kao cvijeće bez mirisa… Život, ljepota i ljubav jesu Sveto Trojstvo u jednome… Ljubav sa svime što se rađa, pobuna sa svime što donosi i sloboda sa svime što podiže jesu jedno očitovanje Boga. Ljubav nije odlika onoga ko voli već onoga ko je voljen… Sada je ona za mene aureola bez početka i kraja koja obuhvaća sve što postoji i koja se lagano širi da bi obuhvatila sve što će biti.

Emil Sioran – Krik beznadja

Cinjenica da ja postojim potvrdjuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nadjem smisao u padovima coveka, dramaticnim i nesrecnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To sto je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu zivota tako velike da ce vremenom da mu sakriju svetlost.

Zverstvo zivota me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam ulozio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradzbina koju sam konzumirao da bih navukao buduci oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobrazenje ili za unutrasnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve.

Zivot nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam dosao do zakljucka da najuznemireniji ljudi, sa unutrasnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobicajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt zivotnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objasnjava zasto je zivot privilegija mediokriteta.

Samo mediokriteti zive na normalnoj temperaturi zivota; ostali se trose na temperaturama koje zivot ne podnosi, gde ne mogu da disu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane zivota. Ne mogu doneti nista na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije.

Zalite se da su ljudi zlocesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlazem vam metod agonije, kojim cete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravicnom mucenju pokusao veliko ciscenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da bezi od straha sve dok iscrpljen ne padne.

I garantujem vam da je ucinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario ciscenje korena zivota; stavio bih goruce i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih unistio, vec da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela rusevine, vec kosmicki preobrazaj. Na taj nacin, zivot bi navikao na visoku temperaturu i ne bi vise bio medij za madiokritete. A mozda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom zivotu.

Teri Pracet - Dusevna muzika

A ako nesto kazete sa dovoljno zara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vasih reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet.

Pazite sta zelite. Nikada ne znate ko vas moze cuti.

Ili sta, kad smo vec kod toga. Jer nesto mozda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogresna osoba izgovori u pravom trenutku moze zazvucati veoma primamljivo

Besane noci - Herman Hese

Kasno je. Lezis u krevetu i ne mozes da zaspis. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u bastama pomeri drvece. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaze ti da ides gore-dole, da ustanes i ponovo legnes. To je jedan od onih casova u kojima nema načcna da pobegnes od samog sebe. Tobom ce zagospodariti misli i kretanja duse, a drustva nema da se, kao obicno, ispricas.

Onome ko je u tudjini, pred oci izlaze kuca i basta u domovini i detinjstvo, sume u kojima je proziveo najslobodnije i najnezaboravnije decacke dane, sobe i stepenista na kojima se cula graja njegovih decackih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u ocima.

Pruza ruku i uzalud ocekuje da i njemu neko pruzi desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspolozenjima ovih sati cine nas, gotovo sve, tuznim.

Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najblizima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao srecu koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tudj ponos, ili se ogresio o prijatelje nekom nesmotrenom recju, nekim ruznim i uvredljivim ponasanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore nista i cudno te gledaju mirnim ocima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U nasem uzurbanom i neosetljivom zivotu zacudjujuće je malo sati u kojima dusa moze da bude svesna sebe, u kojima zivot ustupa mesto smislu i duhu, a dusa neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno desava pri prezivljavanju velikog bola, verovatno nad kovcegom majke, verovatno na bolesnickoj postelji, na kraju nekog dugog usamljenickog putovanja, u prvim satima ponovnog vracanja u zivot, ali to uvek prate nemiri i mucenja.

Vrednost ovakvih budnih noci je bas u tome. U njima dusa uspeva da bez snaznih spoljasnjih potresa dodje do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to cudno, ili zastrasujuce, da li je za osudu, ili za zaljenje.

Dzenet Vinterson - Zapisi na telu

Ne zelim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne zelim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseci jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budes na kolenima, a potom te ponovo vucem da se uspravis.

Zelim obruc oko nasih srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne zelim da te privucem blize nego sto to mozes da izdrzis. Niti zelim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajuci nam dovoljno uzeta da se obesimo.

Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne zudnje. Ko te je ucio da krvlju pises po mojim ledjima? Urezujes svoje ime u moja ramena, obelezavas me svojim znakom. Jabucice tvojih prstiju postaju stamparska slova, kucas poruku na mojoj kozi, ukucavas znacenje u moje telo. Tvoja azbuka mesa se sa otkucajima moga srca.

Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje zivota. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previse otkriveno.

Niko ne zna sta to jedno bice vuce drugom. Postoji mnogo teorija: astroloska predodredjenost, hemija, uzajamna potreba, bioloski nagon. Casopisi i prirucnici sirom sveta uce vas kako da izaberete pravog partnera. Zasto da se prepustite slucaju kada mozete zivoj nauci.

Ja i ti smo se prepustili slucaju, zar ne? Uskoro ce pristup zabavljanja kojim se bave samozvani strucnjaci svojim podacima omoguciti istinski eksperiment ciji ce rezultati, bez obzira na to koliko su neobicni, ostati u granicama koje je moguce kontrolisati. Ili bar tako kazu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.

Ernesto Sabato - Otpor

U zivotu postoji jedna vrednost koja cesto drugima ostaje skrivena, ali je covek oseca duboko u svojoj dusi: to je vernost ili nevernost onome sto osecamo da je nasa sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve sto je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno vec se ozivotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rodjenju nekog siromaska na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodredjeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagovestaja, koji nam se isprva ucine beznacajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog znacaja.

Tako se desava da u zivotu cesto poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka odredjenom cilju, ponekad vodjeni nasom najociglednijom, ali u drugim prilikama, mozda i bitnijim za nas zivot, nekom snaznom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj nacin, jesu, ili su bile, ili ce da budu, od odlucujuće vaznosti za nasu sudbinu, voljom koja ide u prilog nasim prividnim htenjima ili ih osujecuje, pomaze ili odmaze nasim teznjama i cesto, sto nas jos vise zacudjuje, vremenom dokazuje da je budnija od nase svesne volje.

Strast - Dzenet Vinterson

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori.

Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?

Obicno nece.

A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.

Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.

Treci je da odbijes strast.
Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.

Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.

I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.

Strast - Dz. Vinterson

Ovaj grad je nerazmrsivo klupko. Mada je to kuda ides uvek negde ispred tebe, nista i nikad nije pravo napred. Nikakva precica nece ti pomoci. Precicama idu macke, kroz nevidljive procepe, zavijucima iza ugla koji te naoko vode u suprotnom pravcu. Ali ovde, u ovom gradu, vazno je da imas vere.

Uz veru, svasta je moguce.

Mostove nismo gradili samo da izbegnemo hodanje po vodi. Nista tako providno. Most je mesto za sastanke. Neopredeljeno mesto. Neobavezno. Neprijatelji ce se uvek najradije sresti na mostu i resiti sukob u tom nicijem prostoru. Jedan ce preci na drugu stranu. Drugi se nece vratiti. Za ljubavnike, most je mogucnost, metafora njihovih izgleda na srecu.

Mi smo narod filozofskih pogleda, upucen u prirodu pohlepe i zudnje, drzimo za ruku i Djavola i Boga. A ne ispusta nam se ni jedan ni drugi. Taj zivi most svakoga dovodi u iskusenje i ovde mozes da izgubis ili pronadjes vlastitu dusu.

Ljubav

Veliki je cilj ljudskog bića shvatiti potpunu ljubav. Ljubav nije u drugome nego u nama; mi je budimo. No za to buđenje potreban nam je drugi. Svijet ima smisla samo ako imamo s kim podijeliti svoje osjećaje.

Paulo Coelho, Jedanaest minuta

Blago cara Radovana - Jovan Ducic

U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli, sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo. Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog povoda.

Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj put istinski voleo. Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne, i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.

Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo, - uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.

Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja, tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace fizicki nemili. Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se boje...

Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.

Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. Nikad zena ne govori o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne bi mogla voleti ili pozeleti. Prvi znak ljubavi jedne zene, to je kad zeli da se osami i izdvoji
iz sveta. Zena koja odmah ne napusti svoje dotadasnje navike, vara
i sebe i coveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz zenine ljubavi, to
je kult svakog vaseg momenta, svake vase navike, svakog vaseg predmeta.
Istinski zaljubljena zena postaje fetisist. Ona, kao svraka, cuva sve sto je covek imao u rukama: njegov cvetic, sliku, olovku, dugme, cigaretu, neupaljenu ili upola ispusenu. Ona u svemu vidi njega, i sve pobozno prinosi k ustima.

Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, placu od bola i robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo za najvece zlo; i rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace nikada nisu hteli odreci; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov; i zive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

Пол Елијар: ВОЛИМ ТЕ
Волим те за све жене које нисам упознао
Волим те за сва времена у којима нисам живео

Због мириса велике пучине и мириса топлoг хлеба
Због снега што се топи и првих цветова
Због чедних животиња којих се човек не плаши
Волим те због вољења
Волим те због свих жена које не волим
Једино у теби ја се добро видим
Без тебе не видим ништа него широку пустош
Између некад и данас
Постојале су све те смрти што сам их оставио иза плота
Нисам могао пробити зид свог огледала
Морао сам учити живот слово по слово
Како се заборавља
Волим те због твоје мудрости која није моја
Због здравља
Волим те упркос свим обманама
Због тог бесмртног срца што га не задржавам
Ти мислиш да си сумња а ниси него разум
Ти си велико сунце што ми на главу седа
Кад сам сигуран у себе самога.

Јован Дучић: КРАЈ
Хоћу у твом срцу, после тамних јада,

Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ


Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами

Васко Попа: ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ
Очију твојих да није

Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Михаил Љермонтов: РАСТАЛИ СМО СЕ

Растали смо се - но лик лепи тај
Још у срцу носим свом,
Ко лепих дана одблесак и сјај,
Ко љубав - душу милује ми њом.

Страстима другим предадох се сам,
Али вечно ја се сећам лика твог:
Напуштен храм је ипак остао храм;
Одбачен идол ипак оста - Бог.

Хорхе Луис Борхес: ДАНАС
Данас бих могао –
да те волим као јуче,

као сутра,
као сваки дан.

Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.

Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.

Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и твоје усне сном љубио!

Све бих данас могао
јер данас је добар дан:
за херојски живот обичног темпа,
за љубав и понеки пољубац
што га тамо далеко
на твоје чело

Рајнер Марија Рилке: ЉУБАВНА ПЕСМА


Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како мимо тебе њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих да склоним је на које
заборављено место усред тмине,
у неки страни, туђи кут, у ком
неће је твоје нијати дубине.
Али ипак, све што додирне нас двоје
ко гудало нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас?
О, песмо слатка.

Весна Парун: МОЛИТВА
Молим за Сунце у твојим очима,
за додир који буди трептај живота,

за тебе једина љубави моја.

Молим да руже не увену као сећања,
да ниједну сузу не пусте више.
Молим за твоје речи саткане од жеље,
За наше душе обојене тугом.

Молим да самоћа не боли више,
да дођеш у мој свет,
да свака нада постане стварност,
да сваки трен са тобом буде вечност.

Молим да твоје руке,
Отопе лед мога живота,
да време избрише боли,
да срце закуца још јаче.

Молим да не живим од сећања која се гасе,
Да никада – постане заувек.
Молим, молим љубав

KAD UMREM



Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina,
da osjetim nježnost što izmijeni moji sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju



Pablo Neruda

Ne pitaj više


Ne pitaj više zašto te ljubim. Pitaj
zašto raste trava i zašto je nemirno more.
Pitaj otkud stiže vjetar proljetni
i bijelom ladom snova tko krmani
kad noc nad svijetom hladne prostre sjene.


Ne pitaj zašto te voli moje cudno srce.
Znaš li odakle koralj na dnu oceana?
Valovi pricaju o zaspaloj ljepoti
ali ti živiš daleko od glasa valova.
Tvoja je misao strma pecina
o koju se uzalud razbija moj život.


Ne pitaj zašto te ljubim.
Pristupi k meni! Tužno je moje srce.
Ti i mjesec: dva nedohvatna cvijeta
na visokoj planini zaborava.



Vesna Parun

RIJEKA I MORE


On je rijeka a ja sam more.
Njegov je nemir naglost voda
koje raspasuju travu. Ja ih slusam
kako huce u tijesnom koritu
probijajuc se kroz duboki kanjon
snagom od koje sustaje moja blagost.

Ja sam nestrpljivo more. On je rijeka.
Njegove ladje nisu moje ladje.
Njegove ptice nisu moje ptice.
Ali njegovim ladjama ja sam sidriste
gdje je dopusteno sjesti uz vatru
i smijesiti se jednoj prici.
Zbog koje se zaboravlja smionost.
Njegovim pticama ja sam klisura
koja ih sakriva u svoje stijene
misleci da ih otimlje oceanu.

On je prispjela rijeka. Ja sam more.
Moje obale postaju njegove obale.
Moje oluje postaju njegovo uzglavlje.
Moja beskrajnost postaje njegov mir.


Vesna Parun

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Desanka Maksimovic

Francesco Petrarca


JA NEMAM MIRA

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svijet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit omcu driješi, nit okove steže,
Nit da me smakne, nit da odveže,
Nece me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nijem glasane gubim:
Umrijeti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mrije nit mi se živi,
Smijem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

Paulo Koeljo - Alhemicar

"Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada...

I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj... i samo postoji taj trenutak"