Lepa knjizevnost, duboke misli

Anamaria Rabatte - Za života brate, za života

Želiš li usrećiti nekoga kome želiš mnogo dobra... učini to danas za života, brate, za života...
Želiš li darovati cvijet? Daruj ga danas s ljubavlju... za života, brate, za života...
Želiš li reći "volim te" svojim ukućanima, prijatelju bliskom ili dalekom, reci to za života, brate, za života...
Ne čekaj da ljudi umru da im očituješ dobrotu i da osjete tvoju ljubav: za života, brate, za života... to učini.
Bit ćeš veoma sretan naučiš li dijeliti sreću svima koje poznaješ za života, brate, za života...
Umjesto da posjećuješ groblja, umjesto da puniš grobove cvijećem, ispuni srca ljubavlju za života, brate, za života...

Suze su iste vere

Ako trazite istinu, morate je cuti, ako trazite pravdu, pre nego sto je isterate morate je naci... ako je zamlja Tvoja, i ti si kriv sto si toliko zlo medju ljudima dopustio, ne skrivaj se u ljudima, ne skrivaj se u suzama, ljudi Te razlicito zovu, ali ti isto veruju ili ne veruju. Ako ubijem Tebe u sebi, kako mogu da zivim bez Tebe, ni ja nisam ziv, nisam covek, u ime Tvoje sam rodjen, u ime Tvoje sam ziveo, sa tvojim imenom na usnama Tebi cu otici, ne moras me pratiti, ali me moras cuti ne bojim se zemaljskog suda, jer verujem u tvoj, ne bojim se pakla jer sam ga prosao... ja, rasterecen zivota imam samo Tebe, ako si ti pravda.. .

(Miodrag Popov)

Božiji memorandum

Za: Tebe Od: Boga

Primi moj savet.
Ja čujem tvoj krik.

Prolama se kroz tamu, prolazi kroz oblake, meša se sa svetlošću zvezda i pronalazi put do mog srca sledeći sunčane staze. Boli me krik zeca uhvaćenog u zamku, vrapca kog je majka izbacila iz gnezda, deteta koje se bespomoćno praćaka u jezeru, i sina moga koji je prolio krv na krstu. Znaj da i tebe čujem. I budi miran. Budi staložen. Donosim ti olakšanje za tvoju tugu, jer poznat mi je njen uzrok... i znam joj lek.

Plačeš nad svojim dečjim snovima, koji prohujaše s godinama.
Plačeš nad svojim samopoštovanjem, koje je uništio neuspeh.
Plačeš nad svojim mogućnostima, koje si trampio za sigurnost.
Plačeš nad svojom individualnošću, koju je pregazila rulja.
Plačeš nad svojim talentom, koji je protraćen zloupotrebom.

Gledaš sebe s osećanjem stida i užasnut okrećeš glavu od svog odraza u vodi. Ko je to ruglo čovečanstva koje te gleda bez trunke srama u očima? Gde je tvoja uljudnost, lepota tvog lika, brzina tvojih pokreta, jasnost tvoga uma, tvoje briljantno izražavanje? Ko je ukrao ta tvoja blaga? Znaš li lopova, kao što ga ja poznajem?

Nekada si spuštao glavu na travnati jastuk na livadi svog oca i, gledajući gore u katedralu od oblaka, znao si da će, vremenom, sve zlato Vavilona biti tvoje.
Nekada si pročitao mnoge knjige i ispisao mnoge tablice, ubeđen da ćeš, van svake sumnje, dostići i nadmašiti mudrost Solomonovu. Godišnja doba će se smenjivati i prolaziće godine, a ti ćeš suvereno vladati sopstvenim Rajskim vrtom. Sećaš li se ko je usadio u tebe sve te planove i snove, zasejao to seme nade? Ne sećaš se.

Iščileo je iz tvoga sećanja i trenutak kada sam stavio ruku na tvoje nežno čelo, onog časa kada si izašao iz majčine utrobe. I tajna koju sam šapnuo u tvoje maleno uvo poklanjajući ti svoj blagoslov. Sećaš li se naše tajne? Ne sećaš se. Godine koje su prošle, uništile su tvoje sećanje, tako što su ti ophrvale um strahom i sumnjom, uznemirenjem, kajanjem i mržnjom, a u obitavalištu tih zveri nema mesta za radosne uspomene.

Ne tuži više. S tobom sam... a ovaj trenutak je prelomna linija tvog života. Sve što je prošlo, nije ti ništa bliskije od vremena koje si proveo u majčinoj utrobi. Prošlost je mrtva, i neka pripadne mrtvima.

Danas vaskrsavaš iz žive smrti. Danas ću se, kao što je Elijah učinio nad udovičinim sinom, triput nadneti nad tobom i ti ćeš ponovo živeti. Danas ću, kao i Eliša Šanamatinom sinu, staviti svoja usta na tvoja usta, svoje oči na tvoje oči, svoje ruke na tvoje ruke i tvoje telo će ponovo biti toplo. Danas ću ti, kao Isus na Lazarevom grobu, narediti da izađeš, i ti ćeš izaći iz jame prokletstva i započeti novi život.

Danas je tvoj rođendan. Ovo je novi datum tvoga rođenja. Tvoj je prvi život, baš kao u pozorišnoj predstavi, bio samo proba. Ovaj put, zavesa se podiže. Ovaj put, svet te posmatra i čeka da ti aplaudira. Ovaj put nećeš napraviti grešku. Upali svećice. Podeli tortu. Sipaj vino. Ti si ponovo rođen.
Kao leptir iz svoje čahure, vinućeš se u vis...poletećeš onoliko visoko koliko želiš. Ni ose, ni vilinski konjici, ni insekti ljudskog roda, neće ugroziti tvoju misiju i tvoje traganje za istinskim bogatstvima života.

Oseti moju ruku na svojoj glavi. Slušaj moju mudrost. Dopusti da ponovo s tobom podelim tajnu koju si na rođenju čuo i potom zaboravio. Ti si moje najveće čudo.

Ti si najveće čudo na svetu.

To behu prve reči koje si ikada čuo. A tada si zaplakao. Svi zaplaču.
Nisi mi tada poverovao...i ništa se u godinama koje su prolazile nije promenilo, što bi pobedilo tvoju nevericu. Jer, kako bi ti mogao da budeš čudo, kada si okovan dugovima i budan ležiš na mukama, jer ne znaš kako da sutra zaradiš za hleb?

Dosta je bilo. Za prolivenim mlekom se ne plače. Pa ipak, koliko sam ti proroka, koliko mudraca, koliko pesnika, umetnika, kompozitora, koliko naučnika i filozofa i ostalih glasnika poslao s porukom o tvojoj božanskoj prirodi, pobožnosti i tajnama dostignuća? Kako si se ophodio prema njima?
Još te volim i sad sam uz tebe, da bi se kroz ove reči obistinilo predskazanje da će Bog ponovo pružiti ruku da bi po drugi put povratio ostatak svog naroda.
Pružio sam ti ruku. Ti si ono što mi je ostalo.

Beskorisno je da te pitam: zar nisi znao, zar nisi čuo, zar ti nije rečeno još na početku; zar nisi shvatio još od postanka Zemlje? Nisi znao; nisi čuo; nisi shvatio. Rečeno ti je da si prerušeno božanstvo, bog koji izigrava ludu. Rečeno ti je da si nešto izuzetno, plemenitog razuma, neograničene umešnosti, brz i izvanredan u obliku i kretanju, kao anđeo u pokretu, kao sputani Bog. Rečeno ti je da si so zemlje.Otkrivena ti je tajna kako se pomeraju planine, kako se postiže i ono nemoguće.

Nikome nisi verovao. Spalio si mapu na kojoj je bio put do sreće, odrekao se traženja duševnog mira, ugasio sveće duž puta ka slavi, i tada si se spoticao, izgubljen i uplašen, u tami uzaludnosti i samosažaljenja, sve dok nisi pao u pakao koji si sam stvorio.

A onda si plakao, udarao se u grudi i proklinjao zlu sreću koja te je zadesila. Odbijao si da prihvatiš posledice sopstvene uskogrudosti i lenjosti i tražio si žrtvenog jarca kojeg ćeš okriviti za svoj neuspeh. Kako si ga samo brzo pronašao.

Okrivio si mene!

Tvrdio si da su tvoje teškoće, tvoja osrednjost i nedostatak šansi, tvoji promašaji... bili Božja volja! Nisi bio u pravu! Hajde da napravimo popis. Da navederno sve tvoje teškoće. Jer, kako da tražim od tebe da izgradiš novi život ako alat za to nemaš?

Da li si slep? Rađa li se i zalazi li sunce, a da ti to ne vidiš?

Ne. Ti vidiš... a stotine miliona receptora koje sam ti ugradio u oči omogućavaju ti da uživaš u čarobnoj lepoti lista, snežne pahuljice, jezerceta, orla, deteta, oblaka, zvezde, ruže, duge... i pogleda punih ljubavi. Upiši jedan blagoslov.

Da li si gluv? Može li beba da se smeje ili plače, a da je ti ne čuješ?

Ne. Ti čuješ... i dvadeset i četiri hiljade vlakana koje sam ugradio u svako tvoje uvo čuju vetar u granju, plimu koja kvasi stenje, veličanstvenost opere, crvendaćevu pesmu, dečju igru... i reči „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nem? Da li je pljuvačka jedino što izlazi iz tvojih usta kada pokreneš usne?

Ne. Ti govoriš... kao nijedno od ostalih mojih stvorenja, a tvoje reči mogu smiriti ljutite, oraspoložiti utučene, podstaći one koji pokleknu, razvedriti nesrećne, ugrejati dušu usamljenih, pohvaliti one koji zaslužuju, ohrabriti poražene, podučiti one koji ne znaju... i reći „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nepokretan? Da li tvoje bespomoćno telo zauzima prostor?

Ne. Ti se krećeš. Ti nisi drvo, osuđeno na mali komad zemlje, dok vetrovi i svet rade s tobom šta hoće. Možeš da se protegneš, trčiš, igraš i radiš, jer dao sam ti pet stotina mišića, dve stotine kostiju i petnaest kilometara nervnih vlakana, i sve ih sinhronizovao da se pokoravaju tvojim naredbama. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nevoljen i nedostojan ljubavi? Da li te usamljenost guši i danju i noću?

Ne. Ne više. Jer sada znaš da je ljubav tajna, da je moraš bez razmišljanja pružiti da bi je dobio. Ljubav radi ispunjenja, zadovoljstva ili ponosa, nije ljubav. Ljubav je poklon koji ne traži uzvraćanje. Sada znaš da je nesebična ljubav sama sebi nagrada. Čak i neuzvraćena ljubav nije gubitak, jer ona će ti se sama vratiti, i omekšati i pročistiti tvoje srce. Upiši još jedan blagoslov. Upiši ga dvaput.

Da li ti je srce bolesno? Da li popušta, da li mu je naporno da te održi u životu?

Ne. Tvoje je srce snažno. Dotakni grudi i oseti njegov ritam, pulsiranje, čas za časom, danju i noću, trideset i šest miliona otkucaja svake godine. Godinu za godinom, bilo da si budan ili spavaš, ono pumpa krv kroz više od devedeset hiljada kilometara vena, arterija i cevčica... više od dva miliona litara svake godine. Čovek nikada nije izumeo takvu mašinu. Upiši još jedan blagoslov.

Da li je tvoja koža bolesna? Okreću li ljudi glavu od tebe, užasnuti tvojim izgledom?

Ne. Tvoja je koža čista, ona je čudo. Sve što joj je potrebno jesu sapun i ulje, pranje i briga. Vremenom će i najjači čelik izgubiti sjaj i zarđati, ali tvoja koža neće. Upotreba će pohabati svaki metal, ali ne i taj omotač u koji sam te smestio. Koža se stalno obnavlja, nove ćelije zamenjuju stare. Upiši još jedan blagoslov.

Da li su ti pluća zagušena? Boriš li se za svaki dah?

Ne. Ona te održavaju i u najgadnijem okruženju, koje si sam stvorio, i neprekidno rade da bi provukla kiseonik, koji daje život, kroz šest milijardi džepova u tkivu, oslobadajući istovremeno tvoje telo od otpadnih gasova. Upiši još jedan blagoslov.

Da li ti je krv zatrovana? Da li je pornešana s vodom i gnojem?

Ne. U tvojoj krvi ima oko dvadeset i dva triliona krvnih ćelija, u svakoj od njih su milioni molekula, a u svakom molekulu nalazi se atom, koji osciluje više od deset miliona puta u sekundi. Svake sekunde dva miliona tvojih krvnih ćelija umire, da bi ih zamenilo dva miliona novih, u vaskrsavanju koje traje neprekidno od tvog prvog rodenja. Tako je uvek bilo u tvojoj unutrašnjosti, a sada će biti i spolja. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si malouman? Nisi u stanju da misliš?

Ne. Tvoj je mozak najkompleksnija struktura u univerzumu. Ja to znam. Njegovih kilogram i trista grama prosečne mase sadrže oko trinaest milijardi nervnih ćelija, a to je dva i po puta više nego što ima ljudi na Zemlji. Da bih ti pomogao da upamtiš svako opažanje, zvuk, ukus, miris i dešavanje od dana tvog rođenja, ugradio sam u tvoje ćelije hiljade milijardi proteinskih molekula. Svi dogadaji su tu, čekaju samo da ih se setiš. A da bih pomogao mozgu da kontroliše tvoje telo, raspršio sam po njemu milione receptora za bol, dodir i temperaturu. Zlatne rezerve nijedne nacije nisu tako dobro čuvane kao ti.
Ti si moje najbolje delo. U tebi ima dovoljno atomske energije da razori bilo koji od velikih gradova na svetu... i da ga ponovo sagradi.

Da li si siromašan? Nemaš ni srebra ni zlata?

Ne. Ti si bogat! Upravo smo zajedno nabrojali sva blaga koja poseduješ. Prouči taj spisak. Nabroj ih ponovo. Neka znaš šta imaš!

Zašto si izdao samog sebe? Zašto si govorio da su blagodeti čovečanstva tebi oduzete? Zašto si obmanjivao sebe govoreći kako si nemoćan da promeniš svoj život? Zar nemaš obdarenosti, čula, sposobnosti, zadovoljstava, instinkta, osećanja i ponosa? Zar si bez nade? Zašto se povijaš i kriješ u senci, kao poraženi div, čekajući saosećanje koje će te odneti u željeno ništavilo i vlagu pakla?

Toliko mnogo imaš. Preplavljen si blagoslovima... i tako se nepažljivo odnosiš prema njima, kao dete iskvareno luksuzom, a davao sam ti ih tako velikodušno i redovno. Odgovori mi. Odgovori samom sebi.

Nema bogatog čoveka, a starog i bolesnog, maloumnog i bespomoćnog, koji se ne bi menjao s tobom, dao ti sve svoje zlato u zamenu za blagoslove koje ti tako olako shvataš. Znaj da prva tajna sreće i uspeha i leži u tome da poseduješ, čak i u ovom času, svaki blagoslov koji ti je potreban da bi dostigao veliku slavu. Oni su tvoje blago, alatke pomoću kojih gradiš, počev od danas, temelje novog i boljeg života.

Zato ti kažem, pogledaj svoje blagoslove i svestan budi da već jesi moje najveće delo. Ovo je prvi zakon koji moras da poštuješ ako želiš da izvedeš najveće čudo na svetu, da svoju ljudskost povratiš iz žive smrti. I budi zahvalan na onome čemu te siromaštvo naučilo. Jer siromašan nije onaj koji malo ima, već onaj koji mnogo traži... a istinska sigurnost nečija ne leži u stvarima koje on ima, nego u onima bez kojih može. Gde su te teškoće koje su krive za tvoj neuspeh? Postojale su samo u tvom umu. Nabroj svoje blagoslove.

Drugi je zakon sličan prvom. Proglasi svoju jedinstvenost.
Osudio si sebe živog na sirotinjsko groblje, i sada ležiš tamo, nesposoban da oprostiš sebi sopstveni neuspeh, razarajući se mržnjom prema samom sebi, osećanjem krivice i gadeći se zločina koje si počinio prema sebi i drugima. Zar te ovo ne zbunjuje? Zar se ne čudiš kako to da ja mogu da ti oprostim tvoje promašaje, tvoje grehe, tvoje bedno ponašanje... kada ti ne možeš da oprostiš sebi?

Obraćam ti se sada, iz tri razloga. Potreban sam ti. Ti nisi deo rulje koja srlja u propast u bezličnoj masi mediokriteta. Uz to... ti si velika retkost. Zamisli Rembrantovu sliku, Degaovu statuu, Stradivarijusovu violinu ili Šekspirovu dramu. Od velike su vrednosti iz dva razloga: stvorili su ih vrhunski majstori i nema ih mnogo. Pa ipak, svako može da se umnoži u više primeraka.

Kada se tako rezonuje, ti si najvrednije blago na kugli zemaljskoj, jer znaš svoga stvoritelja i jedan si jedini. Nikada, među svih sedamdeset milijardi ljudi koji su hodali Zemljom od postanka sveta, nije bilo nikoga potpuno nalik tebi.
Nikada, do kraja sveta i vremena, neće biti nikoga kao što si ti. Nisi pokazao svest o svojoj jedinstvenosti, niti da je poštuješ. Pa ipak, ti si nešto najređe na svetu.

Od tvoga oca, u trenutku najveće ljubavi, poteklo je bezbrojno seme života, više od četiri stotine miliona ćelija. I sve su one, ušavši u tvoju majku, zalutale i uginule. Sve osim jedne! Tebe. Jedino si ti opstao u toploj nutrini tvoje majke, tražeći svoju drugu polovinu, jednu-jedincatu ćeliju majčinog tela, tako malu da bi više od dva miliona takvih kao ona bilo potrebno da ispuni žirovu kapicu. Ipak, uprkos neverovatno malim mogućnostima, ti si istrajao i, u tom nepreglednom okeanu tame i propasti, našao tu beskrajno malu ćeliju, sjedinio se s njom i započeo novi život. Svoj život.

Stigao si, donoseći, kao i svako dete, moju poruku da se još nisam sasvim razočarao u ljude. Dve ćelije sjedinjene u čudo. Dve ćelije, od kojih svaka sadrži dvadeset i tri hromosoma i, u svakom hromosomu, stotine gena, koji će odrediti svaku tvoju karakteristiku, od ponašanja do boje očiju i veličine mozga.

Kombinujući sve što imam na raspolaganju, počev od tog jednog zrnca sperme, od četiri stotine miliona koliko ima tvoj otac, pomoću stotina gena u hromosomima tvojih roditelja, mogao sam da stvorim trista hiljada milijardi ljudi, koji se svi međusobno razlikuju.

Ali, koga sam stvorio?
Tebe! Jednog i jedinstvenog. Najređeg od malobrojnih. Neprocenjivo blago koje poseduje kvalitete uma, govora, kreranja, pojavu i sposobnost delanja kao niko ko je ikada živeo, živi ili će tek živeti.

Zašto sebe daješ u bescenje kada si vredan kraljevskog otkupa? Zašto si slušao one koji su te ponižavali... jos gore, zbog čega si im verovao?
Poslušaj moj savet. Ne skrivaj više svoju jedinstvenost u tami. Neka se vidi. Pokaži je svetu. Ne stremi tome da hodaš kao tvoja braća, da govoriš kao tvoj voda, ni da radiš kao oni osrednji. Nikada ne radi kao drugi. Nikada ih ne oponašaj. Jer, kako da budeš siguran da ne oponašaš kakvo zlo, a oni koji se ugledaju na zao primer, uvek ga nadmaše, dok oni koji oponašaju ono što valja, nikada ne budu u toj meri dobri. Pokaži svetu svoju jedinstvenost i zasućc te zlatom. To je, dakle, bio drugi zakon.

Proglasi svoju jedinstvenost.

Sada si primio dva zakona. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Nemaš nikakvih teškoća. Nisi od osrednjih. Klimni glavom. Nasmeši se, makar na silu. Priznaj svoju snmoobmanu. Šta je sa sledećom tvojom priružbom? Šanse ne posežu za tobom? Poslušaj moj savet, i to će proći, jer dajem ti sada zakon uspeha u svakom poduhvatu. Pre mnogo vekova, tvoji praoci su ga dobili s vrha planine. Neki su mu se priklonili i, gle, život im je bio ispunjen plodovima sreće i dostignuća, blagom i duševnim mirom. Mnogi nisu slušali, tražeći magična sredstva, nepoštene puteve, ili su čekali đavola pod maskom srećne prilike da bi došli do životnih bogatstava. Zalud su čekali... baš kao i ti, i onda plakali, kao i ti, okrivljujući mene za svoju nesrećnu sudbinu.

Zakon je jednostavan mlad ili star, prosjak ili kralj, beo ili crn, muško ili žensko... svi mogu; da iskoriste tajnu za svoje dobro; jer od svih pravila, govora i zapisa o uspehu, samo je jedan metod koji je uvek uspevao... ma ko da ti traži da pređeš s njim jedan kilometar... ti pređi dva. To je, dakle, treći zakon... tajna koja će ti doneti bogatstvo i priznanja koji prevazilaze sve tvoje snove. Predi još jedan kilometar!

Jedini siguran način da uspeš jeste da uvek daješ od sebe više i bolje od onoga što se od tebe traži, bez obzira na to koji je tvoj zadatak. Ovo je oduvek bila navika svih uspešnih ljudi. I zato kažem, najsigurniji način da budeš proklet osrednjošću jeste da radiš samo ono za šta si plaćen.
Ne misli da te varaju ako daješ više nego što vredi srebro koje za to primaš. Jer, iznad svega što živi postoji klatno, i ako za proliveni znoj ne budeš nagraden danas, sutra će ti se vratiti desetostruko. Onaj osrednji nikada neće preći još jedan kilometar, jer, zašto da laže sebe, misli on. Ali ti nisi osrednji. Taj kilometar je privilegija koju moraš sam sebi odobriti. Ne možeš, ne smeš da je izbegavaš. Zapostavi je, radi malo kao drugi, i odgovornost za neuspeh je samo tvoja.

Ako više radiš, a ne primaš naknadu za to, kada prestaneš, nećeš patiti zbog gubitka. Uzrok i posledica, sredina i krajnost, seme i plod, nedeljivi su. Posledica se razvija u samom uzroku, krajnost već postoji u sredini, a plod je uvek u semenu. Predi još jedan kilometar.

I ne zabrinjavaj se ako služiš nezahvalnog gospodara. Služi ga još bolje.
Umesto njega, neka ja budem tvoj dužnik, jer tada ćeš znati da će ti svaki minut, svaki sekund koji si više radio, biti plaćen. I ne brini ako nagrada ne stigne za kratko vreme. Što se duže odgađa isplata, to bolje po tebe... a najbolje u ovom zakonu i jeste ta kamata na kamatu. Ne možeš zapovedati uspehu, moraš da ga zaslužiš... i sada znaš veliku tajnu, neophodnu da bi zaslužio njenu nesvakidašnju nagradu. Pređi još jedan kilometar!

Gde je ono polje sa koga si vikao kako nemaš šansu? Pogledaj! Pogledaj oko sebe. Vidi, tamo gde si se, koliko juče, valjao na smetlištu samosažaljenja, sada po zlatnom tepihu hodaš. Ništa se nije promenilo... osim tebe, ali ti i jesi sve. Ti si moje najveće čudo. Ti si najveće čudo na svetu. Sada znaš tri zakona sreće i uspeha. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Predi još jedan kilometar!

Budi strpljiv u svom napredovanju. Da nabrojiš svoje blagoslove sa zahvalnošću, da proglasiš svoju jedinstvenost s ponosom, da predeš još jedan kilometar, pa još jedan - to se ne postiže dok trepneš okom. Ono do čega se najteže dolazi, traje najduže; oni koji zarade svoje bogatstvo, pažljivije se prema njemu odnose nego oni koji ga naslede.

I nemaj straha na pragu svog novog života. Svako je plemenito dostignuće povezano s rizikom. Onaj ko se plaši susreta s jednim, ne može da očekuje da će dobiti drugo. Sad znaš da si čudo. A čudo ne poznaje strah. Budi ponosan. Ti nisi trenutni kapric nepažljivog tvorca koji eksperimentiše u laboratoriji života. Nisi rob sila koje ne možeš da shvatiš. Nisi izraz ničije sile do moje, ničije ljubavi do moje.

Stvoren si sa svrhom. Oseti moju ruku. Čuj moje reči. Potreban sam ti... i ti si potreban meni. Treba iznova da sagradimo svet... a ako je za to potrebno čudo, zar je to za nas problem? Mi smo oboje čudo, a sada imamo i jedan drugoga. Nikada nisam prestao da verujem u tebe, još od onog dana kada sam te iz velikog talasa bespomoćnog izbacio na pesak. To je, mereno na tvoj, ljudski, način, bilo pre više od pet stotina miliona godina. Mnogo sam modela, oblika i veličina isprobao, dok nisam, pre trideset hiljada godina, napravio od tebe savršenstvo.

Od tada nisam više ulagao napore da te poboljšavam. Jer, kako bi iko mogao da poboljša čudo? Bio sam potpuno zadovoljan tobom. Dao sam ti ovaj svet, i vlast nad njim. Potom sam, da bih ti omogućio da se u potpunosti iskažeš, još jednom položio svoju ruku na tebe i obdario te moćima koje, do dana današnjeg, nisu date nijednom drugom biću osim tebe.

Dao sam ti moć razmišljanja.
Dao sam ti moć ljubavi.
Dao sam ti moć volje.
Dao sam ti moć mašte.
Dao sam ti moć stvaranja.
Dao sam ti moć planiranja.
Dao sam ti moć govora.
Dao sam ti moć molitve.

Bio sam bezgranično ponosan tobom. Ti si moje najbolje delo, moje najveće čudo. Kompletno živo biće. U stanju si da se prilagodiš svakoj klimi, svakoj teskoći, svakom izazovu. U stanju si da izadeš na kraj sa sopstvenom sudbinom bez moje pomoći. U stanju si da protumačiš ono što osećaš ili opažaš, ali ne instinktivno, već razumom i namernom akcijom koja je u datom trenutku najbolja za tebe i čovečanstvo. Stigosmo, tako, i do četvrtog zakona uspeha i sreće... jer, dao sam ti još jednu moć - veliku moć, kakvu nemaju ni moji anđeli.

Dao sam ti... moć izbora.

Ovim darom, postavio sam te čak i iznad svojih anđela... jer oni nemaju slobodu da izaberu greh. Dao sam ti potpunu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Rekao sam ti da sam odlučiš o svojoj prirodi, u skladu sa sopstvenom voljom. Ni rajski ni zemaljski u potpunosti, bio si slobodan da doteraš sebe u željeni oblik. Imao si moć da se spustiš do najnižih oblika života, ali i moć da, ako tvoja duša želi, budeš ponovo roden u nekom višem, božanskom obliku. Nikada ti nisam odrekao tu tvoju veliku moć, moć izbora.

A šta si ti učinio s tom ogromnom snagom? Pogledaj se. Pomisli na izbore koje si napravio u životu i seti se sada onih trenutaka gorčine, trenutaka kada bi pao na kolena, samo kada bi mogao ponovo da biraš. Što je prošlo, prošlo je... a sada znaš i četvrti veliki zakon sreće i uspeha... Koristi mudro svoju moć izbora.

Izaberi ljubav... radije nego mržnju.
Izaberi smeh... radije nego plač.
Izaberi stvaranje... radije nego uništavanje.
Izaberi istrajnost... radije nego odustajanje.
Izaberi hvalu... radije nego ogovaranje.
Izaberi da vidaš rane... radije nego da ranjavaš.
Izaberi davanje... radije nego kradu.
Izaberi delanje... radije nego oklevanje.
Izaberi razvoj... radije nego truljenje.
Izaberi molitvu... radije nego kletvu.
Izaberi život... radije nego smrt.

Sad ti je jasno da tvoje nesreće nisu bile po mojoj volji, jer ti si onaj koji je imao moć, i sve radnje i misli koje su te odvele među ljudski otpad tvoje su, a ne moje delo. Moji moćni darovi bili su previše za tvoj slabi karakter. Sad si postao mudriji i plodovi zemlje biće tvoji. Više si od ljudskog bića - postaješ sve ljudskiji. Sposoban si za velika dela. Tvoj potencijal je neograničen. Koje od mojih stvorenja, osim tebe, ima moć nad vatrom? Koje od mojih stvorenja, osim tebe, razume gravitaciju, koje je stiglo do neba, pobedilo bolesti, morije i suše?

Nikada se više ne ponižavaj! Nikada se nemoj zadovoljavati mrvicama!
Nikada ne skrivaj svoje talente, od danas, pa nadalje! Seti se kako deca kažu, „kada budem veliki dečko". A šta je to? Jer, veliki dečaci kažu „kada odrastem". A kada odrastu, kažu „kada se oženim". Ali, biti oženjen - šta je to, uopšte? Onda se misao menja u „kada se penzionišem". A kada i to stigne, osvrnu se i pogledaju za sobom; tada vide da je sve pomeo neki ledeni vetar i da su, nekako, sve propustili i da je sve otišlo u nepovrat.

Uživaj danas u današnjem danu... a sutra u sutrašnjem. Izveo si najveće čudo na svetu. Povratio si se iz žive smrti. Više nećeš žaliti sebe i svaki će ti novi dan biti izazov i radost. Ponovo si rođen... ali, kao i ranije, opet možeš da biraš izmedu neuspeha i očajanja, ili uspeha i sreće. To je tvoj izbor. Samo tvoj. Ja mogu samo da gledam, kao i ranije... ponosan... ili žalostan.
Seti se, dakle, koja su četiri zakona sreće i uspeha.

Nabroj svoje blagoslove. Proglasi svoju jedinstvenost. Predi još jedan kilometar. Koristi mudro svoju moć izbora. I još jedan, da bi dopunio ova četiri. Čini sve s ljubavlju... voli sebe, voli druge, i voli mene. Obriši suze. Posegni za mojom rukom, uhvati je - i uspravi se. Pusti da pokidam taj mrtvački pokrov koji te je sputao. Danas ti je obznanjeno:
Ti si najveće čudo na svetu!

Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje ....(Ivo Andrić)

“Ko je bio voljen, zaboravio je. Uspomene imaju samo oni koji su voleli”. (Dušan Radović)

Og Mandino - Najvece cudo na svetu

Izvanredna motivaciona literatura, inace knjiga je rasporedjena u deset Svitaka, ovo je Svitak broj 1.

Danas započinjem novi život. Danas odbacujem svoju staru kožu, koja je dugo podnosila brazgotine neuspeha i trpela od rana osrednjosti. Danas se ponovo rađam i mesto mog dolaska na svet je ovaj vinograd u kojem ima voća za sve.

Danas ću ubrati zrna mudrosti sa najbogatijih i najsočnijih čokota u vinogradu, sa loza koje su, iz naraštaja u naraštaj, zasađivali najmudriji u mom zanatu. Danas ću okušati ukus grožđa sa tih čokota i u sebe uneti seme uspeha, pohranjeno u svakom zrnu i novi život, zastrujaće mojim krvotokom.

Put, koji sam za sebe odabrala je prepun mogućnosti, pa ipak, prate ga i očaj i čemer i na njemu leže rasuta tela onih koji su pretrpeli neuspeh, i kada bi se naslagala jedna preko drugih, nadvisila bi i bacila senku i na najveću piramidu na ovoj zemlji.

Pri svemu tome, za razliku od drugih, neću doživeti neuspeh, jer u rukama držim mape koje će mi pokazivati put preko opasnih voda, do obala, koje su mi se koliko juče činile neostvarivim snom. Neuspeh mi više neće biti jedina plata za borbu koju vodim.

Baš kao što priroda nije mom telu dala ništa što bi mu pomoglo da bude neosetljivo na bol, tako ni mom životu nije darivala baš ništa što bi mu pomoglo da podnese neuspeh. Kao i bol, i neuspeh je stran mom životu. U prošlosti sam neuspeh prihvatala kao što prihvatam i bol. Sada ga odbacujem i pripravna sam za mudrost i načela što će me iz senki izvesti na svetlost dana i dovesti me do bogatstva, položaja i sreće, koji daleko prevazilaze i moje najmahnitije snove, tako da će mi se čak i zlatne jabuke iz Hisperidskog vrta, činiti pravednom nagradom. Vreme uči svemu onoga ko živi zauvek, ali ja ne raspolažem dobrobiti večnosti.

Pa ipak, tokom vremena koje mi je dodeljeno, moram uvećavati umeće strpljivosti, budući da priroda nikad ne dela u žurbi. Da bi se stvorilo maslinovo drvo, koje je vladalac nad svim drugim drvećem, neophodno je stotinu godina. Opet, luk doživljava starost sa samo devet nedelja. Do sada sam živela kao stručak luka i to me nije zadovoljavalo. Sada, pak, namerna sam da postanem poput maslinovog drveta i uistinu najveća među svim u mome poslu. A kako da to postignem?

Nemam ni znanja ni iskustva koja bi mi pomogli da postignem veličinu, često sam se već spoticala u neznanju i zapadala u virove samosažaljenja. Ipak, odgovor je jednostavan. Svoj novi put, započeću neopterećena težinom nepotrebnog znanja i bez sputanosti nesmislenim iskustvom. Priroda me je već obdarila znanjem i instiktima daleko moćnijim od bilo koje šumske zveri, a i vrednost iskustva se precenjuje i najčešće to čine stari ljudi, koji glavama klimaju mudro i zbore glupo.

Uistinu, iskustvo nas uči temeljito, ali njegove upute istovremeno proždiru čovekove godine. I tako, poduke iskustva gube u valjanosti kada se javi trenutak potrebe za njihovom posebnom mudrošću. Na kraju, ispostavlja se da je bilo traćeno na već mrtve ljude. Pored toga, iskustvo se može uporediti sa modom. Ono što je uspešno danas, sutra se može pokazati i neprikladnim i nekorisnim. Samo načela opstaju i upravo njima sada raspolažem, pravila što će me odvesti do veličine, sadržana su u rečima ispisanim na ovim svicima. Ono čemu će me oni naučiti, više je kako da izbegnem neuspeh, nego kako da postihgnem uspeh, jer, šta je uspeh, nego stanje svesti.

Ni dva mudraca, među hiljada drugih, neće uspeh opisati istim rečima. Opet, s druge strane, za neuspeh je dovoljna jedna jedina reč. Neuspeh čini čoveka nesposobnim da ostvari ciljeve što ih je u životu sebi postavio, ma kakvi ti ciljevi bili.

U stvari, jedina prava razlika između onih koji jesu i onih koji nisu uspeli, stiče se u različitosti njihovih navika. Dobre navike su ključ svakog uspeha. Rđave navike, opet, predstavljaju još neotključana vrata koja vode u neuspeh. I tako, prvo pravilo, koje nameravam da sledim i koje dolazi ispred svih drugih jeste sledeće: Izgradiću u sebi dobre navike i postaću njihov rob.

Kao dete, bila sam rob svojih impulsa, sada sam kao i svi ostali rob svojih navika. Svoju slobodnu volju sam godinama stavljala u službu svojih brojnih navika, i ono što sam u prošlosti činila, već je obeležilo stazu, koja ozbiljno preti da mi zatoči budućnost.

Mojim postupcima upravljaju moj apetit, moje strasti, predrasude, pohlepa, ljubav, sredina u kojoj se krećem i navike, ali najgori tiranin između svega toga, jesu navike. Pa, prema tome, ako već moram da budem zatočenik navika, neka to bar budu dobre navike. Moje rđave navike, moraju biti počupane kao korov i nove brazde uzorane da se u njih baci dobro seme. Stvoriću dakle sebi dobre navike i postati njihov rob.

Ali, kako da dođem do tog velikog postignuća? To je moguće postići pomoću ovih svitaka, jer svaki svitak sadrži po jedno načelo koje će iz mog života odstraniti po jednu rđavu naviku i zameniti je po jednom dobrom, koja će me za još jedan korak, približiti uspehu. Jer, jedan je od zakona prirode, da se jedna navika može zameniti samo drugom.

I stoga, kako bih porukama ispisanim na svicima omogućila da obave namenjeni im zadatak, moraću se strogo pridržavati prve od svojih novih navika, koja glasi:

Svaki od svitaka čitaću i pročitavaću na propisani način tokom 30 dana, pre nego što predjem na naredni svitak.

Najpre, čitaću bezglasno reči svitka čim izjutra ustanem iz postelje. Potom, ponovo ću ih čitati bezglasno po završetku podnevnog obeda. Najzad, pročitaću ih još jednom sa dolaskom večeri, ali, što je najvažnije, ovom prilikom naglas. Sledećeg dana, postupiću isto kao i prethodnog i tako ću nastaviti da činim tokom narednih trideset dana. Potom, uzeću isti svitak i sa njim isto činiti tokom 30 dana. Nastaviću da isto postupam i sa ostalim svicima.

Živeću sa svakim od svitaka tokom 30 dana, sve dok mi to iščitavanje ne postane navika. Ali, šta će se postići ovakvom navikom? U tome se upravo i krije tajna svih ljudskih postignuća. Dok reči iz svitaka budem ponavljala iz dana u dan, ubrzo će postati deo mog delatnog uma, međutim, što je mnogo važnije, one će se zavući i u onaj moj drugi um, onaj tajanstveni izvor koji nikada ne spava, onaj koji stvara moje snove i koji me često navodi na postupke koje ni sama ne mogu da razumem.

I kada se reči svitka stalože u tom mom tajanstvenom umu, počeću svakog jutra da se budim sa osećanjem obodrenosti, kakvo nikada ranije nisam upoznala. Snaga će mi narasti, kao i bodrost i želja da se suočim sa svetom ukloniće strahove sa kojim sam se budila sa izlaskom sunca i biću srećnija no što sam ikad verovala da mogu biti u ovom svetu čemera i sukoba. Na kraju, doći ću do toga da se prema svemu sa čim ću se suočiti, odnosim kako mi svici nalažu da se odnosim i ubrzo ću sve što činim u prilog nečemu ili nasuprot nečemu, činiti sa lakoćom, jer sve što čovek čini uz vežbu, vremenom postaje lako.

Na taj se način rađa nova dobra navika, jer kada nešto što čovek čini postaje lako zahvaljujući stalnom ponavljanju, on u tome nalazi i zadovoljstvo. A kada u tome nalazi zadovoljstvo, u čovekovoj je prirodi da često to i ponavlja. Kada nešto stalno činim, to mi postaje i navikom, ja postajem njen rob, i budući da se radi o dobroj navici, to je upravo ono što i želim.

Danas započinjem svoj novi život. I svečano se zaklinjem sebi samoj, da ništa neće moći da uspori razvojni put mog novog života. Neću propustiti ni jedan dan da čitam ove svitke, jer izgubljeni dan, ne može se nadoknaditi, niti se može pokriti nekim drugim. Neću i ne smem narušiti tu naviku svakodnevnog čitanja ovih svitaka, jer uistinu, nekoliko časaka koje ću svakodnevno posvetiti svojoj novoj navici, mala su cena za sreću i uspeh, koji me očekuje.

I dok budem čitala i pročitavala reči na svicima što slede, ni za trenutak neću dozvoliti da me kratkoća bilo kog zapisa, ili jednostavnost reči u njemu, navede da se prema poruci sadržanoj u njemu odnosim sa nipodaštavanjem. Hiljade grozdova potrebno je iscediti da bi se dobio jedan jedini vrč vina, a i koštica i ljuska, daju se za hranu peradi. Isti je slučaj i sa grožđem drevne mudrosti.

Mnogo je toga što otpadne i što vetrovi razveju. Samo pročišćena i drevna istina, najčistija istina nalazi se u rečima što slede. Ispijaću je onako kako mi se nalaže i neću dopustiti da mi se i jedna kap prospe. A seme uspeha ću progutati. Danas mi se moja stara koža pretvara u prah. Hodaću uspravno među ljudima, ali me oni neće prepoznati, jer od danas sam nova osoba, sa novim životom.

Bora Stankovic - Kostana
Mitka

I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.

Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!
Kostana

Koju, gazda-Mitke?
Mitka

Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!

Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...

I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!

Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!

Gazdarica - Fjodor M. Dostojevski

Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo. Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu.

Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala. Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci.

Ceo svet ces obici, pod nebo otici - neces naci bolje ljube, ako bas tvoje srce ljubu zeli. Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuce moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na nas naisao;

volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sto je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato sto bih slatko bila i robinja onome, cije sam srce poznala. . . ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana!

Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teska nemoc; samo ucini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noc kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?

Opijajte se

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje.Da ne biste osecali strasno breme Vremena koje vam slama pleca i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.
A cime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se.
Pa ako se katkad, na stepenistu kakve palate, na zelenoj travi u nekome jarku, u sumornoj samoci svoje sobe probudite, kad je pijanstvo vec popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, casovnik, sve sto juri, sve sto huci, sve sto peva, sve sto govori, zapitajte koji je cas; i vetar, talas, zvezda, ptica, casovnik odgovorice vam:
"Cas je da se opijate! Da ne biste bili mucenicko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja."

Charles Baudelaire

Preporuceno - Iselin C. Herman

Lebdim od ceznje za covekom koga ne poznajem - poznajem mu rukopis, ali ne i ruku; poznajem reci, ali ne i usta. Lebdim od ceznje i zavisti prema papiru po kojem pisem i koji ce se ukoro naci medju tvojim rukama, pod tvojim pogledom. Na smenu mislim na tebe kao "Ti" i kao "On".

Zamisli kako je to biti tu - medju njegovim rukama i pod tvojim pogledom!

Zavidim vodi, koja ujutru klizi niz tebe; kap po kap, pretvara se u trake koje klize niz nago telo. Zavidim ceslju, koji ti prolazi kroz kosu i solji koju on prinosi usnama. Zavidim nozu koji drzi u ruci - ruci koja sece hleb. Hlebu koji on grize.

Koji bih carsav vise volela da budem: onaj na koji leze, kada nag odlazi u krevet, ili onaj koji navlaci preko sebe kad spava? Mislim da bih vise volela da da budem onaj koji navlaci preko sebe, onaj koji se uvija oko njegovog tela, koji uvuce izmedju nogu i pod pazuh. Onaj koji on mirise kad je cist, i koji ce zamirisati na njega tokom noci. I ne usudjujem se da mislim na to...

Velika očekivanja - Charles Dickens

Gola istina je,
kada sam voleo Estelu ljubavlju čoveka,
voleo sam je prosto zato što je za mene bila neodoljiva.

Jednom zauvek, znao sam svoju žalost,
često i često, iako ne uvek,
da sam je voleo nasuprot razumu,
nasuprot obećanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreći,
nasuprot svim mogućim obeshrabrenjima.

Jednom zauvek,
nisam je voleo ništa manje zato što sam sve ovo znao,
I to me nije ništa više obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savršenstvo.

Do kraja mog života...

Do kraja mog života dva me dana nikada više neće brinuti.
Prvi dan je juče, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juče je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.
Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.
Uz Božju pomoć, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuće večnosti, juče i sutra, postoji mogućnost da pokleknem pod njihovim opterećenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života teče danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga dana provedem na sledeći način...
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfučijeve i Zoroastrove (Zaratustrine) i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili neprijatelju, strancu ili članu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;
- da vodim računa o svojim rečima i svojoj ćudi, da se čuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vređam;
- da sve koje susrećem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reči ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, ćutnje;
- da budem saosećajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajući da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;
- da što pre budem dobar sa svima, imajući uvek na umu da je život prekratak da bismo ga
trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitničavi ili neljubazni.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...da neprestano podsećam sebe da ću više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao u proleće;
- da shvatim da me život uvek nagraduje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne
uradim ili ne isporučim više od onoga za šta sam plaćen, nikada neću ni imati razioga da očekujem nešto preko toga;
- da uvek dam od sebe više nego što se od mene očekuje, na poslu, u igri ili kod kuće; da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je reč, shvatajući da nikada neću moći da spoznam pravu sreću ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;
- da istrajem u onome što radim, čak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me Anđeo sreće i ćup zlata čekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da postavim sebi ciljeve koje treba da postignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od časa do časa vodi samo jednom odredištu, luci nesreće;
- da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna počast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;
- da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da će me neko izvesno čuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;
- da uvek iznova podsećam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji
moram da uložim da bih ga postigao;
- da se grčevito držim svojih snova i planova za lepšu budućnost, jer ako ih se odreknem, možda ću i dalje postojati, ali to više neće biti život.
Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da strernim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajući da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, vcć samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;
- da ne podležem strahu od neuspeha, jer ću tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao,
a ne dole, na zamke koje mi stalno prete;
- da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga ću da naučim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srećne sudbine;
- da se podsetim da su promašaji, čak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve
što je lažno odvešće me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazaće mi na neku grešku, koju ću kasnije pažljivo izbegavati;
- da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisećajući one priče koju sam često čuo, o čoveku koji je bio nesrcćan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo čoveka koji nije imao noge.
Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...
- da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osećanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;
- da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim nečijim pohvalama ili ljubav-
lju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osećam i koliko sam uključen u svet oko sebe;
- da odolim iskušenju da nadmašim tuda dostignuća, jer ta patetična, pa ipak uobičajena težnja nije ništa više do znak nesigumosti i slabosti, a ja nikada neću biti svoj ako dopustim drugima da određuju moje standarde;
- da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da
moje uzbuđenje i revnost pri bilo čemu što radim, savladaju svaku teškoću, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;
- da se uvek podsećam da moram da uložim vreme i energiju u povećanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, čekajući da im uspeh sam dođe, a ja sada znam da jedina šansa da se dođe do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.
Do kraja mogživota ovog tako izuzetnog da-na, molim Te, pomozi mi, Gospode...
- da drugima činim ono što bih želeo da oni čine meni, da u svakom času od sebe dajem više
nego što se očekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snade, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.
Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošću, spasavajući druge kao što si Ti spasio mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz.mene celog ovog dana...


izvor: knjiga ''Najveće čudo na svetu'', pisac Og Mandino

DESET ZAVJETA USPJEHA

1. Nikada više neću sebe ni potcjenjivati ni sažaljevati.
2. Nikada više neću dopustiti sebi da osvit dočekam bez putokaza.
3. Uvijek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ponesenosti.
4. Nikada više neću se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru.
5. U svakoj nedaći nastojaću da pronađem sjeme konačnog trijumfa.
6. Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu.
7. Uvijek ću čitavog sebe posvećivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.
8. Nikada više neću stajati i čekati, u nadi da će mi se prilika sama od sebe ukazati.
9. Uvijek ću, svake večeri, procjenjivati sve što sam uradio tokom dana.
10. Uvijek ću, molitvama, nastojati da ostanem u dodiru sa svojim Tvorcem.



1. Nikada više neću sebe ni potcjenjivati ni sažaljevati.

Rođen sam da uspijem, ne da trpim neuspjehe. Rođen sam da visoko dižem glavu, ne da je poginjem u porazima. Rođen sam da kušam slasti pobjede, ne da kukam i jadikujem.
Šta se to onda sa mnom zbilo? Ne postoji čovjek koga drugi mogu toliko zavaravati, koliko je on sam u stanju da zavara samog sebe. Kukavica je ubijeđen da je, zapravo, samo oprezan, a tvrdica da, samo, vodi računa o svakoj pari. Ništa nije lakše nego se samozavaravati, jer je najlakše povjerovati u ono što želimo da povjerujemo. Niko, u čitavom mom životu, nije me obmanjivao toliko koliko sam to sam sa sobom činio.
Vrijeme je da u ogledalu stanem proučavati odraze svoga lica, sve dok ne shvatim da je najgori neprijatelj koga imam... da sam to ja sam.
Poznato je da u svijetu postoje tri vrste ljudi. Prvi uče na vlastitim iskustvima – to su oni mudri. Drugi uče iz tuđih iskustava – i to su oni srećni. Treći ne uče ni iz vlastitih ni iz iskustava drugih – i to su budale. Ali ja neću da budem u skupini ovih trećih.
Tuga i porazi koji su me pratili kroz život nisu samo i jedino moji. Čak i najumniji i najuspješniji ljudi ovog našeg svijeta imaju trenutke kada im se srca slamaju i kada doživljavaju poraze, ali oni su za razliku od mene, shvatili – da nema spokoja bez nevolja, da nema predaha bez naprezanja, smijeha bez čemera, niti pobjede bez borbe, i da je to cijena koju uvijek plaćamo u životu. Bilo je trenutaka kada sam spremno i laka srca plaćao tu cijenu. Ali, česta razočaranja i porazi postepeno su krunili moju samouvjerenost i hrabrost – baš kao što vodene kapi vremenom izdube i najtvrđu stijenu.
Nisam više jedan od onih živih mrtvaca, koji uvijek ostaju u sjenci drugih, krijući se iza bijednih izgovora i opravdanja dok godine uzaludno prolaze.
Neuspjeh, je u izvjesnom smislu, otvoren put prema uspjehu, to iskustvo nam ukazuje na neku moguću grešku koju ćemo, kasnije, nastojati da brižljivo uklonimo. Staza kojom sam hodio, često kvašena mojim suzama, nije bila protraćeno putovanje.
Nikada se više neću sa žaljenjem obazirati za prošlošću. Ona se više nikada neće vratiti. Umjesto toga, uz pomoć Boga i ovog zavjeta uspjeha, oblikovaću sadašnjost, jer se radi o mojoj sadašnjosti, i krenuću dalje, naprijed bez straha, lišen sumnji i odbacivši svako očajanje, u susret budućnosti koja je u Božijim rukama.
Stvoren sam po liku i obličju Božijem, i nema ničeg što, ukoliko se potrudim, ne mogu da postignem.
Hvala ti, Gospode, što danas svoju igru igraš sa mnom i što u moj um i srce stavljaš ovaj dragocjeni zavjet. Nalazio sam se na najnižoj oseki svog života; ali trebalo je da znam da je baš to trenutak kada nova plima počinje da se razrasta.
Od ovog časa, stajaću na sopstvenim nogama, i užasne štake samosažaljenja i samoprezira odbaciću jednom zauvijek. Bog nema miljenike. Svi smo mi načinjeni od iste gline.
Nikada više neću sebe ni potcjenjivati ni sažaljevati.


2. Nikada više neću dopustiti sebi da osvit dočekam bez putokaza.

Već sam drugačija i bolja osoba. Najzad sam se oslobodio svoje čahure očajavanja i zahvalan sam Bogu na tome. Već sam u svojim očima umnogostručio svoju vrijednost. Poznata je velika istina; jedina važna cijena je ona koju sebi i samima pripisujemo. Ukoliko sebi određujemo odveć nisku cijenu, i svijet će se s njom saglasiti. Ali ako prikažemo sebe u najboljoj svjetlosti, svijet će i tu našu procjenu sebe samih spremno prihvatiti. Ovo je prekretnica mog života i ja ne mogu i neću okrenuti leđa tom izazovu, kao što sam toliko puta činio u prošlosti.
U prošlosti, budući da sam imao tako malo vjere u svoje sposobnosti, imati bilo kakav cilj, veliki ili mali, izgledalo je kao puka ludost. Zbog čega, pitao sam se, pred sobom imam sitne i beznačajne ciljeve – da li samo stoga da bih zadovoljio svoju oskudnu nadarensot? I tako, svakog dana, izlazeći u svijet, stalno se spotičući, bez kormila i bez mapa, u nadi da ću nekako preživjeti do smiraja dana, sve vrijeme sam sebe protivno ubjeđivao da samo treba da sačekam pravi trenutak, ili da mi se sreća promijeni, a ipak, ni za časak istinski ne vjerujući da će mi se budućnost ma u čemu razlikovati od prošlosti.
Plutati, tako, iz dana u dan, veoma je lako. Nisu potrebni nikakvo umijeće, ni napor, ni bolni trud. Iz dana u dan govorim sebi: „Počeću sutra.“ Tada nisam znao da se ta „sutra“ mogu naći samo u kalendarima budala. Slijep za vlastite mane, svjesno sam traćio svoj život, sve bih još uvijek odlagao, dok ne bi bilo prekasno. Jer, postoji neizmjerna razlika između kasniti i zakasniti.
Imati uvijek namjeru da se započne nov i bolji život, ali nikako ne nalaziti vremena da se to i učini, isto je što i odreći se hrane i pića i spavati iz dana u dan, sve dok smrt ne dođe. Bio sam ubijeđen da su jedini vrijedni ciljevi oni najviši, koji donose bogatstvo, slavu i moć. Mudri ljudi nikada ne postavljaju sebi visoke ciljeve. Oni takve ciljeve nazivaju snovima i skrivaju ih u svom srcu. Potom, svako jutro dočekuju sa ciljem koji će se ostvariti baš tog dana, sigurni da će sve što su zamislili biti okončano prije nego što pođu na počinak.
Uistinu, nije to teško postići – pošto jednom budem naučio da zauzdavam svoje nestrpljenje i da život živim od jednog do drugog dana. A mogu to da učinim. I učiniću.
Bitka za uspjeh je napola izvojevana kada čovjek stekne naviku da sebi postavlja ciljeve i da ih ostvaruje. Čak i najjednoličniji domaći posao postaće podnošljiv ukoliko svaki dan provodim sa sviješću o tome da me svak izadatak, ma koliko zamoran bio, za još jedan korak bliži ostvarenju mojih snova. Savršeno sam sada ubijeđen da život, baš kao i zaigrana djeca, može biti ispunjen radošću – kada se čovjek probudi sa saznanjem da ga već čeka jasno obilježena staza.
Znam sada gdje sam. Ali isto tako znam i kuda ciljevi koje sam sebi zacrtao želim da me odvedu. Ono što je najvažnije jeste da sam već raskrstio sa sumornom prošlošću kada dani nisu imali ni početka ni kraja.
Danas, zadaću sebi novi cilj! I narednog dana! I dana koji dolaze poslije njega! Prošlost je mrtva i pokopana – i umalo da budem pogreben zajedno s njom. Ali dosta suza! Neka sunčevi zraci obasjaju današnja obećanja... vas i mene s njima.
Nikada više neću dopustiti sebi da osvit dočekam bez putokaza.


3. Uvijek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ponesenosti.

Budan sam. Prožet sam radosnim iščekivanjem. Osjećam nepoznate potrese u svom srcu, dok, evo, dobrodošlicom pozdravljam svaki novi dan, ispunjen radošću i samopouzdanjem, umjesto samosažaljenjem i strahom. Svakog dana zakoračiću u svijet u pratnji tri moćna, nova saveznika: samopouzdanja, ponosa i ponesenosti. Ubijeđen sam da mogu da se uhvatim u koštac sa svakim izazovom; ponos od mene zahtijeva da sve izvedem u skladu sa svojim najboljim mogućnostima; i sve ću izvesti zahvaljujući tome što sam ponovo otkrio onu čudesnu moć koja mi je u životu nedostajala još od djetinjstva – moć silne ponesenosti.
Neuspjesi, samotnost, nemoć, čemer, uznemirenost i očaj što su me pritiskali u prošlosti nestali su onog, ne tako davnog dana, kada sam ponovo naučio da se osmjehujem. I to kandilo sreće i ljubavi sa najvećim uživanjem dijelim s drugima. Ljudska ponesenost ruši predrasude i sve što joj stoji na putu, s prezirom odbacuje nerad, juriša na tvrđavu svog cilja i, poput lavine, satire i prekriva sve prepreke. Naučio sam veliku lekciju – silina moje ponesenosti čini moju vjeru u djela. A sa vjerom ne mogu omašiti. Neki među nama osjećaju se ponesenim tek na mahove, a neki u takvom stanju ostaju po čitav dan, pa i duže. I jedno i drugo je dobro; ali ja moram i hoću da svoju ponesenost održavam trajno, iskreno i bez ostatka, tako da svoj današnji uspjeh mogu ponoviti i sutradan i sljedeće nedjelje i sljedećeg mjeseca.
Oduševljenost za sve što radim, uz ozbiljan trud, postaće mi navika. Najprije moramo izgraditi svoje navike, a onda, bile dobre ili rđave, one će uobličavati nas. Radosna ponesenost predstavljaće kočije za put u bolji život. Radosni podsticaj što ga u sebi nosimo u stanju je da pomjera planine i da očarava one koji su klonuli duhom i nalaze se u stanju beznađa. On je genij iskrenosti i čak je istini teško da bez njega izvojuje pobjedu. Kao i mnogi drugi, i ja sam provodio život sa lažnim predstavama o valjanim nagradama, u uvjerenju da udobnost i raskoš treba da mi budu ciljevi – dok jedino što nam je potrebno da budemo srećni jeste da imamo nešto što će nas činiti ponesenim. Silina te ponesenosti značiće za moju budućnost više nego što proljetna kiša znači za rast usjeva. Od sada ću da se u dnevne obaveze upuštam sa svom energijom kojom raspolažem i sa najvećom zainteresovanošću. Zahvaljujući tome, rezultati koje ću postizati biće bolji nego ikada; sati će mi brzo prolaziti; i ukoliko mi iz dana u dan, taj dotok ponesenosti ne presahne, siguran sam da ću biti od veće koristi i sebi samom i svem svijetu. Ne postoji ljudsko biće, ne postoji zanimanje, ne postoje nedaće na koje ne bi bio u stanju da utičem ovakvim svojim pristupom.
Kao mladić koji silno voli svoju djevojku, ima istančan osjećaj i dublji uvid, u predmetu svoje ljubavi uočava bezbroj vrlina i vrijednosti koje drugima ostaju nevidljive, tako ću i ja, prožet silnom ponesenošću, postepeno sticati moć najviše spoznaje i najdubljeg sagledavanja, sve dok ne budem u stanju da uočim ljepotu i vrline na koje drugi ostaju slijepi; ljepotu i vrline koje su u stanju da pruže bogatu nadoknadu za mnogo teškog rada, odricanja, nedaća, pa čak i proganjanja. Uz silinu ponesenosti moći ću da posrnem – jer, ne zaboravimo, to se povremeno događa i najnadarenijima – ponovo ću se uspraviti i nastaviti sa svojim životom.
Osjećam se zaista ushićenim, znajući da u rukama imam čudesnu knjigu (Bibliju) i ovaj zavjet koji će promijeniti čitav moj život. Danas ću visoko podići svoju buktinju i svima dijeliti osmijehe.
Uvijek ću svoje dane oblivati zlatnim sjajem radosne ponesenosti.


4. Nikada više neću se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru.

U posjedu sam čudesne moći. Poznata mi je tajna kako da utičem na misli i ponašanje drugih, kada se nađu u mom društvu. Tokom vijekova, ovo je znanje, samo po sebi, pametno iskorišteno, omogućilo stotinama ambicioznih pojedinaca da se uspnu do najviših stepenika slave, bogatstva i moći. Nažalost, tek je nekolicina među njima bila svjesna moći kojom raspolažu; ogromna većina drugih, zbog svog neznanja, platila je visoku cijenu čemerom i slomljenim srcem.
Sve do sada i sâm sam pripadao toj žalosnoj skupini, sve vrijeme uništavajući svoje izglede na uspjeh i sreću, jer sam pogrešno koristio moć za koju nisam ni znao da je posjedujem. Zahvaljujući ovoj čudesnoj knjizi (Bibliji), oči su mi se najzad otvorile. Tajna je tako jednostavna da je svako dijete može razumjeti, i nagonski je koristiti za svoju dobrobit. Na druge možemo uticati ukoliko se prema njima ophodimo na isti način na koji bismo željeli da se i oni ophode prema nama. Svi smo mi slike i prilike jedni drugih, sa istim čulima, istim osjećanjima, istim nadama, istim strahovima, istim zabludama i istom krvlju.
Sam čovjek ne može da postigne uspjeh. Ne postoji ni čovjek ni žena koji su, isključivo, sami sebe stvorili. Shvatam, saglasno s tim, da bez pomoći drugih ne mogu da ostvarim svoje ciljeve. Ali zbog čega bi itko želio da doprinese mom uspjehu?
Kada god bih se namrgodio, u odgovor bi mi došlo namršteno lice.
Kada god bih povikao u bijesu, čuo bih odjek gnjevnih glasova.
Kada god bih se požalio, mrki pogledi bi me prostrijelili.
Kada god bih stao da kunem, uvijek mi je mržnja stizala u odgovor.
Uvijek sam optuživao druge zbog svojih nedaća; ali sada uviđam da je greška bila na mojoj strani.
Konačno, oči su mi se otvorile. Obavezujem se da ću se ovog posebnog zavjeta uspjeha pridržavati čitavog života.
Upućivaću osmijehe, podjednako, i prijateljima i neprijateljima, i davaću sve od sebe, sada kada znam da je jedan od najdubljih poriva u prirodi ljudi u tome da dobiju priznanje; da u svima nađem vrijednosti koje valja cijeniti. Uistinu, u svakome od nas postoje odlike koje zaslužuju hvalu i sve što je potrebno jeste da budem siguran da hvale odajem iz srca i glasom u kome se lako prepoznaje iskrenost.
Odavati hvalu, osmjehivati se, pokazivati zainteresovanost za druge, u podjednakoj je mjeri dobrobitno kako za onog koji daje, tako i za onog koji prima. Osmijeh je najjeftiniji poklon kojim bilo koga mogu darivati; a opet, njegova moć u stanju je da nadjača i sama kraljevstva. Oni prema kojima se odnosim ljubazno, riječima hvale, ubrzo će početi da shvataju da i u meni postoje vrijednosti koje nikada nisu zapazili.
Mojim danima prituživanja i žaljenja na druge napokon je došao kraj. Nema ničeg jednostavnijeg od nalaženja mana. Nikakva nadarenost, nikakvo samoodricanje, nikakva pamet i nikakav poseban karakter nisu potrebni da bi čovjek gunđao. Ali, ja takav više neću da budem. Život nije sačinjen od velikih žrtvi ili dužnosti, već od malenih stvari, pri čemu su osmijesi ljudi, ljubaznost i sitna darivanja, upućeni kada god je i gdje god je to moguće, ono što zadobija i trajno vezuje svako srce. Najbolje dijelove čovjekovog života čine upravo sitni izrazi razumijevanja i pažnje. Svake noći, kada se povučem na počinak, molim se da sam minulog dana bar jedno ljudsko biće učinio srećnijim. I kako mogu da ne uspijem? Ako se od ovog trenutka budem držao ovog zavjeta u budućem vremenu, i sam zrak što ga sada udišem zasijaće ljubavlju i dobrim željama.
Nikada više neću se ophoditi neljubazno ni prema jednom živom stvoru.


5. U svakoj nedaći nastojaću da pronađem sjeme konačnog trijumfa.

Ni sunce ne blista uvijek. Ni grožđe ne sazrijeva uvijek. Ni grobari nisu uvijek dokoni, niti mir vlada vječno. Premda sam već okusio opojno vino uspjeha, zahvaljujući ovim zavjetima, jasno mi je da se ne mogu nadati da ću ostatak života provesti hodajući po planinskim vrhovima. I dalje će biti dana i nedjelja i mjeseci kada će jedini ishod svega što pokušavam biti osujećenje i neuspjeh. Da li smo zaštićeni i bezbjedni? Od čega? Od bolesti? Nezaposlenosti? Pljačke? Imamo li brojne prijatelje i porodicu koja nas voli? Ali, da li je prijateljstvo nešto u što se možemo pouzdati? Da li će njihova ljubav potrajati?
Strah od zle kobi koja vodi u neuspjeh baca svoju strašnu sjenku na sve dane našeg života. Oblici i boje joj se mijenjaju, zamišljena je ili stvarna, zbrkana je ili jasna, privremena je ili trajna. Prijetnja od zle kobi unosi pometnju u radnika koji se trudi da sačuva svoj posao, oca koji se moli da smogne sredstva da prehrani svoju porodicu, trgovca koji se nada da će prodati svoju robu, vojnika koji predvodi svoje drugove u bici. Prijetnja zlom kobi muči sve podjednako – i princa i prosjaka, i mudrog i nepametnog, i sveca i zločinca. Ranije, naprosto nisam znao kako da se nosim sa tom prijetnjom, i rane što su mi otvorili moji porazi bile su dovoljno ozbiljne da pomrače moje nade i da unište moje težnje. Ali, tako više neće biti! Ovo je moj novi život i sada mi je poznata tajna kako da se, kada se na mene sruče, okoristim u svojim porazima.
Nema bolje učiteljice od zle kobi. Svaki poraz, svako slamanje srca, svaki gubitak, nose u sebi vlastito sjeme, vlastitu pouku kako da sljedećom prilikom poboljšam svoj učinak. Nikada više neću doprinijeti svom padu, tako što ću odbijati da se suočim sa istinom i učim iz sopstvenih grešaka. Iskustvo je najvrijedniji sažetak patnje; pa ipak, jedna od najtegobnijih činjenica života jeste da mudrost ne može biti prenesena na druge. Sve mora proći kroz svoju vlastitu školu, i za svakoga od nas lekcije su drugačije. Ne postoji drugi put. Zla kob je, naprosto, uvijek prva staza koja vodi do istine, i ja sam pripravan da naučim sve što mi je potrebno da znam kako bih poboljšao uslove svog života. Već sam pripremljen da se nosim sa svakom nedaćom.
Svakoga dana zatičem sebe na samom rubu uzane staze. Iza mene je nesaglediv ambis prošlosti. Ispred mene je budućnost, koja će progutati sve što me danas bude snašlo. I bez obzira na to kakva me sudbina čeka, znam da ću uživati, ili patiti, samo jedan kratki tren. Ali, zla kob nikada neće uništiti onoga ko ima hrabrosti i vjere. Svi smo mi iskušani u proždirućem ognju, ali iz njega svi ne izlazimo. Sve će minuti.
Sada uviđam da i zla kob ima svoje prednosti, premda ih često nismo svjesni. To su jedine terazije na kojima mogu mjeriti one koji se izjašnjavaju kao moji prijatelji, i spoznati istinu. Istovremeno, to je stanje pri kojem ponajlakše postajem svjestan svog unutarnjeg sebe; ono je to koje ima čudesnu sposobnost da iz mene na vidjelo dana izvlači svojstva koja bi, pod povoljnim okolnostima, vjerovatno ostala skrivena.
Prijetnja zlom kobi prati nas od kolijevke do groba. Dragi kamen može se izbrusiti samo trenjem; ja se, opet, mogu usavršiti samo kroz iskušenja. Dobro je sušiti se na toploti i kvasiti se na kiši života. Ipak, ukoliko se okrenem Bogu, a to ću od sada i činiti, svaki trenutak zle kobi može se preobratiti u trijumfalnu prekretnicu mog života.
Kada god se, u buduće, na mene sruči strašan poraz, uvijek ću nastojati, kada prvi bol mine, da istražim kako bih zlu kob mogao usmjeriti na dobro. Kakve samo velike mogućnosti može otvoriti takav trenutak... Gorak korijen što ga držim u ruci preobraziti u mirisavi cvjetni vrt!
Da, u svakoj nedaći nastojaću da pronađem sjeme konačnog trijumfa.


6. Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu.

Predugo sam se zavaravao. Samo sam na riječima bio na usluzi onima koji su me zapošljavali, i nisam prestajao da zanovijetam zbog svakog sata onoga što sam smatrao gnjavažom od posla. Rad je za mene predstavljao žalostivu cijenu koju sam morao da plaćam da bi opstao, budući da, kako mi se činilo, bogovi pri mom rođenju nisu bili spremni da mi stave zlato u ruke i krunu na glavu. Kakva sam samo budala bio!
Danas znam da je plod nastao radom najslađe od svih zadovoljstava. Zahvaljujući ovim zavjetima i svetoj knjizi Bibliji, oči su mi se napokon otvorile. Kako bi mi samo poslovi lakše pali da sam dao sve od sebe da ih najvaljanije obavljam, umjesto što sam vrijeme provodio tražeći izgovore što im se ne posvećujem onoliko koliko je potrebno. Ove zavjete uspjeha koji izgrađuju bolji život čovjeka, i ističu njegovu pravu vrijednost, nažalost, mnogi će odbaciti, smatrajući njene zahtjeve preteškim. Stvarni uspjeh i neuhvatljiva sreća biće na koncu moji, ukoliko odlučim da svakoga dana dajem od sebe više no što mi je po plati određeno. Postoji još jedan i djelatniji način da se upamti najteži zakon života: ukoliko se od mene zatraži da propješačim jednu milju, od svoje ću volje propješačiti višestruko duži put. I evo, ja započinjem danas.
Oni koji su dospjeli do vrha upravo su oni koji se nisu zadovoljili da čine samo ono što se od njih zahtijeva. Oni čine više. Oni su ti koji pješače još jednu dodatnu milju, i još jednu, ni za trenutak ne pomišljajući kakvu će nadoknadu za to dobiti. Oni dobro znaju da ih, na kraju, čeka nagrada.
Postoji samo jedan siguran način da čovjek ostvari svoje ciljeve, a to je mukotrpan rad, i mentalni i fizički. Ako ne bih bio spreman da platim tu cijenu, da obavljam svaki posao najbolje što mogu, moram biti pripravan da se prepustim budućnosti ispunjenoj suzama i čemerom – samosažaljivo se tukući po grudima zbog ispraznosti života, lišenog osmijeha i dobitka.
Čak i ako mrzim posao koji moram da obavim, od danas ni jedan zadatak neće mi se činiti preteškim, pod uslovom da nikako ne zaboravim da sam Božije dijete, rođeno da bi pobjeđivalo. Kakav god posao da stoji preda mnom, od danas ću da ga obavljam s ljubavlju, i nikada neću omašiti.
Tajna istinske ljubavi prema radu stiče se u nadi u uspjeh u datom poslu – ali, ne zbog podsticaja izraženog kroz novac, ili zbog vremena na nj utrošenog, ili zbog primjenjene vještine, već zbog ponosa i osjećaja zadovoljstva što ih sam rad pruža. Najdostojnija nagrada za nešto što čovjek dobro obavi jeste činjenica da je to nešto dobro obavljeno.
I, od sada, kada mi se radni dan privede kraju, ostaću za svojim poslom bar još malčice i učiniti da taj dodatni napor bude ulaganje u moju sutrašnjucu. Ali, istovremeno, ukoliko svoj posao obavljam na ovakav način, ukoliko istrajem u tome da propješačim bar još jednu dodatnu milju, moram se pripremiti za poruge onih koji svoje dnevne obaveze nikada ne ispunjavaju kako valja. Pa, neka bude i tako.
Šta je najbolje za jednu rijeku? Razumije se, da neprestano teče. Zaustavi li se, počinje da smrdi. Isto tako, i za mene, najbolje je ono što moj tok čini živim. Tek malen broj ljudi u punoj mjeri shvata koliko je njihova sreća zavisna od njihovog rada; od činjenice da su nečim uposleni. Bez svog rada nisam ništa. Ključna tajna sreće jeste nešto raditi.
Obavljaću, od sada, svoje poslove što mi je predanije moguće – ne samo ono što me slijedi, već još malčice više... I to „malčice više“ vremenom će postati vrijednije od svega drugog. I ako budem trpio, što će sigurno biti slučaj, i ako budem posumnjao u vrijednost svojih napora, što će se sigurno događati, ipak neću odustajati od svojih obaveza. I upravo, iz sumnji i trpljenja proisteći će veličanstvena radost življenja. Ovaj poseban zavjet uspjeha od danas želim da slijedim.
Nikada više neću dopustiti sebi da neki zadatak ne obavim najbolje što mogu.


7. Uvijek ću čitavog sebe posvećivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.

Svoje napore razasuo sam u premnogo pravaca. Bezbroj godina utrošio sam spuštajući posude u prazne bunare. I, sve vrijeme nisam prestajao da se nadam da će mi uspjeh, sreća i bogatstvo pripasti jednog dana. Uzalud sam čekao. I, da nije bilo ovih zavjeta, mogao sam čekati zauvijek. Žalosno, zaista. Kada se uputi ulicom na kojoj piše „uskoro“, čovjek se na kraju nađe pred kućom na kojoj stoji „nikad“. Sve je to sada iza mene. Sada znam zbog čega mi je uspjeh stalno izmicao.
Čovjek koji se neprestalno lomi koju od dviju stvari da učini, na koncu neće učiniti ni jednu. Ukoliko se kolebam između dva plana, između jednog i drugog cilja, i sve vrijeme se povijam na vjetru, poput ljiljana, u svakom smjeru u kojem pokazuje igla na kompasu, nikada neću postići ništa; ni veliko, ni korisno. U ovom svijetu napreduju samo oni koji se, u datom trenutku, usredsređuju na samo jednu stvar. U velike ljude ili velike žene računaju se samo oni koji nikad ne iskoračuju van onoga što čini njihovu izuzetnost.
Veliku razliku između onih koji uspijevaju i onih koji ne uspijevaju ne čini količina posla koju i jedan i drugi obave, već količina pametno obavljenog posla. Mnogi poslove koji im se povjere obavljaju nesređeno, tako da ono što su izgradili jednom, ruše drugom rukom. Od sada ću ja postupati drugačije.
Nikada više neću dozvoliti sebi da ostavljam neki posao, u koji bi bilo potrebno da uložim čitavo svoje biće. Od ovog časa, ono što činim činiću kao da ništa drugo na svijetu nema nikakvu važnsot. Izrastanje hiljada hrastovih šuma počiva na jednom jedinom žiru. Usredsređenost i istrajnost učinili su da na egipatskim pustarama budu sazidane piramide.
Majstor posvećen samo jednom zanatu u stanju je da prehranjuje svoju porodicu; ali majstor od sedam zanata nije u stanju ni sebe da izdržava. Nijedan vjetar nije dovoljno dobar za moreplovca koji ne zna u koju luku da se uputi.
A ja sada znam kuda želim da krenem i znam, takođe, i kako da stignem tamo kamo sam se uputio. Onaj koji rasipa svoje napore ne može se nadati da će uspjeti.
Ukoliko jednog salamandera presječemo na dvoje, njegov prednji dio nastaviće da juri naprijed, a njegov zadnji dio unatrag. Na isti način napreduje i onaj koji dijeli svoje težnje. Uspjeh ne trpi rasipanje energije.
Spreman sam za velike promjene u svom životu. Moj glas, moj način oblačenja, moj izgled, čak i sami moji pokreti i gestovi izmjeniće se kada budem počeo da živim život ispunjen svrhom.
Čovjek koji nešto veoma dobro zna, i čini to bolje no iko drugi; čak i ako se radi o pukom umijeću gajenja sočiva, zaslužuje krunu kojom će biti okrunjen, jer on gaji najbolje sočivo i zaslužuje sve hvale.
Ja ću biti taj koji će odabirati svoje ciljeve. Ukoliko od života ne tražim ništa posebno, upravo ću to i dobiti. Pčela nije jedini insekt koji slijeće na ružu, ali jeste jedini koji s nje odnosi med.
Često nam govore da u životu treba da ciljamo navisoko; ali, zapravo, treba da ciljamo na ono što možemo dosegnuti. Imati opšti cilj, naprosto, nije dovoljno. Strijela odapeta sa luka ne obzire se šta na svom putu može pogoditi, već stremi pravo svojoj meti. Grmljavina što se razastire nadaleko i naširoko beznačajna je u poređenju s jednim jedinim, usredsređenim na jednu tačku udarom munje. Ukoliko uz pomoć uveličavajućeg stakla, usmjerim sunčeve zrake, čak i u dane najmrzlije zime, sa lakoćom mogu da potpalim vatru. I najslabiji živi stvor, ukoliko sve svoje snage usredsredi na jedan jedini cilj, može postići izvrstan rezultat, dočim je moguće da i onaj najsnažniji, ukoliko se rasipa na više poslova odjednom, ne postigne baš ništa. Postojano i neprestalno kapajući, kapi vode biće u stanju da izdube i najtvrđe stijene, dok silovita, žurna bujica, uz zastrašujuću grmljavinu prohuji pored njih, ne ostavljajući za sobom nikakav trag. A ja ću ostaviti tragove za sobom. I svijet će znati da sam bio ovdje.
Uvijek ću čitavog sebe posvećivati zadatku koji u datom trenutku stoji preda mnom.


8. Nikada više neću stajati i čekati, u nadi da će mi se prilika sama od sebe ukazati.

Ranije sam bio slijep, nikako nisam uspijevao da prepoznam prilike što su mi se ukazivale. Nikada nisam uočio onu zlatnu kočiju što je stajala i čekala da me preveze u bolji život, zato što sam besciljno tumarao sporednim stazama života. Moj pogled je bio zamućen i pun suza izazvanih samosažaljenjem. Ali, moj stav više mi ne zamućuje pogled, pošto sam svoj stav promijenio.
Danas shvatam da se prilike nikada ne ukazuju, sa svim onim što sa sobom nose, bogatstvo, uspjeh ili časti, ispisani krupnim ili vidljivim slovima. U sve što preduzimam moram uložiti sve svoje napore, jer, u protivnom, moguće je da ni najvećih mogućnosti ne budem svjestan, naprosto, s toga što se zvonce nije oglasilo. Suočavati se odvažno i istrajno sa svakim zadatkom, ma koliko on težak i naporan bio, jedini je način da budem siguran da ću izgubiti veliku priliku kada se pojavi, bez obzira da li će se obznaniti uz jek truba ili će se, kao što najčešće biva, skrivati pod plaštom prašine.
Onaj stari ja, koji je prezirao svakodnevni rad i koji je svoje osjećanje istresao na svakoga s kim bi došao u dodir, naprosto nije bio sposoban da se posveti drugoj opsadi prilike što bi mu se ukazala. A danas, zahvaljujući ovim zavjetima, iznova gradim svoj život i voljan sam da hodim uzdignute glave, u traganju za prilikama sa istom onom neumoljivošću sa kojom lav kreće u potragu za svojim plijenom.
Danas se osvrćem unazad samo zbog uspomena. Postoji jedna stara poslovica, koja kaže: „Uživaj u onom malom što imaš, dok budale traže nešto više.“ I ja sam u to vjerovao i u skladu sa tim se ponašao; jer, ne govore li sve stare poslovice suštu istinu? Ne, ne govore! Započinjem novi život, i obrnuo sam naglavce tu poslovicu, na isti način na koji sam izmjenio i svoje ponašanje iz prošlosti. I, što se mene tiče, sada ta poslovica kaže: „Dok budala uživa u onom malom što ima, ti ćeš potražiti nešto više!“
Tokom ovih nekoliko nedjelja već sam u znatnoj mjeri poboljšao mnoga svojstva svog karaktera, tako da sada bolje umijem da prepoznam priliku i da od nje uzmem svoj dio. Zahvaljujući svakodnevnom ponavljanju riječi ovog zavjeta već sam iz sebe iščupao rđave navike koje su me povlačile unazad, a s obnavljanjem svog života tek sam započeo. Počinjem odavde gdje se sada nalazim i sa svim nedostatcima hvatam se u koštac, jednim po jednim, i da uz pomoć Gospodnju porazim svoje slabosti, zaista ću postati bolji. I sada, kada sam odbacio svoj preteški jaram prošlosti, i kada sam napokon podigao pogled, u prilici sam da vidim, gdje god da pogledam, otvorena vrata koja me vode u novi - bolji život.
Svakoga dana kada sebi postavljam zadatke, na sam vrh spiska staviću podsjetnik; da uvijek treba da budno motrim na prilike koje mi se mogu ukazati. I svakog jutra, kada se probudim, krenuću u susret danu sa osmjehom, bez obzira na to kakve me neprijatne dužnosti očekuju. Prilike, baš kao ni ljubav, nikada se ne odazivaju na čemer i očaj. Mudri su oni ljudi i žene koji umiju ne samo da pronađu, već i, još više, da sebi stvaraju prilike.
Zbog čega toliki među nama posmatraju kako zlatni trenuci rijeke života prolaze pokraj nas, a stvarno ne vide ništa osim pijeska? Zbog čega, kada nam anđeli dođu u pohode, toga postajemo svjesni tek kada nas napuste?
Mogućnosti što nam se ukazuju često su tako sićušne da ih ni ne primjećujemo; pa ipak, u njima je često sadržano sjeme velikih preduzeća. Isto tako, prilike se nalaze posvuda i stoga moram uvijek držati spremnu udicu. Moguće je da velika riba naiđe baš kada je najmanje očekujem.
Više ne cvilim i ne proklinjem svijet zbog toga što me dobre stvari u životu mimoilaze. I dalje sam nezadovoljan onim što me je zapalo u životu, ali je to sada, nezadovoljstvo koje izdržava bure i pretražuje nebo, ogledajući se za plavetnilom i zvijezdama. Postoje dvije vrste nezadovoljstva na ovom svijetu – nezadovoljstvo koje goni na rad, i nezadovoljstvo koje čovjeka navodi da u očaju krši ruke. Nezadovoljnici prve vrste dobijaju ono što žele, dok nezadovoljnici druge vrste gube i ono što već imaju. Za one prve uspjeh je jedini lijek, dok za one druge nikakvog lijeka nema.
A ja znam koji sam od njih. I dopada mi se onaj koji sam.
Hvala ti, Gospode.
Jasno mi je, sada, da prilika nikom ne kuca na vrata. Vrata će se otvoriti samo kad ja pokucam. A kucaću i često i bučno.
Nikada više neću stajati i čekati u nadi da će m ise prilika sama od sebe ukazati.


9. Uvijek ću, svake večeri, procjenjivati sve što sam uradio tokom dana.

Bio sam odveć popustljiv prema sebi. Prije nego što bih se povukao na počinak, nikada nisam odvajao vrijeme da odvagnem cijenu dobra i zla sa kojima sam se tog dana susreo. Nikada nisam, hrabro i iskreno, nastojao da preispitam svoje misli, riječi i djela datog dana, kako bih bolje uobličio misli i riječi i djela za sutrašnji dan.
Po isteku svakog dana, smatrao sam da je sve okončano. Svaki gorak promašaj, svaki neuspjeh, svaka nedaća koji bi mi pomračili dan, bili bi predavani zaboravu. Uvijek sam sebi govorio: „Pa, sutra je novi dan. Možda će život biti blaži prema meni.“ Koješta!
Uviđam, sada, da je svijet tržnica na kojoj sve ima utvrđenu cijenu i da moram ostati pri svojoj odluci što god kupovao svojim vremenom, radom ili domišljatošću – bilo da je u pitanju bogatstvo, spokoj, slava, samopoštovanje ili znanje. Nikada se ne smijem ponašati kao dijete koje, pošto je od više stvari došlo do jedne koju želi, istog časa poželi što nije dobilo i ono drugo. Sada sam siguran da ću trajne i vrijedne stvari sticati u znoju i mukotrpnim radom. Jedini način, po meni, na koji to sa punom izvjesnošću može biti ostvareno, jeste da svakodnevno, prije no što se prepustim snu, uradim jednu sasvim određenu vježbu, da ću svake večeri procjenjivati sve što sam uradio tokom dana.
I najgore od mojih mana, i najlošije moje navike, ukoliko se budem njima pozabavio svakog dana, na kraju će izgubiti u snazi. Zaista, moj život postaje vrijedniji i drugačiji nakon takvog ličnog samoobračuna.
Svake večeri se pitam:
- Koju sam to svoju slabost danas savladao?
- Kojoj sam se strasti odupro?
- Kakvom sam iskušenju odolio?
- Kakvu sam novu vrlinu stekao?
Posredstvom ovih zavjeta, već sam počeo da svaki novi dan dočekujem spreman, tako da je nepregledni drum kojim putujem dobro obilježen putokazima.
Uvijek, svako veče, započeću sa preispitivanjem svojih riječi i svojih postupaka tokom svakog sata u minulom danu, i pri tom neću dozvoliti da išta promakne mom procjenjivanju; jer, zbog čega bih zazirao da se suočim sa svojim greškama, kad mogu da sebe ukorim, kao i da sebi oprostim? Nekad sam znao biti preoštar u svojim riječima koje su sjekle poput mača, iznoseći svoje mišljenje, iako je ono što sam iznosio bilo istinito, nije donijelo ništa dobro. Naučio sam da sve istine ne treba iznositi u svakom trenutku. Trebalo je da držim jezik za zubima; jer, nema nikakvog smisla nadmetati se sa budalama, ni sa svojim pretpostavljenima.
Iskustvo je izraz kojim su ljudi uvijek označavali svoje ludosti, odnosno stvari zbog kojih žale. Današnje lekcije mogu postati sutrašnji temelj boljeg života – pod uslovom, naravno, da učim na njima. To, upravo, i namjeravam da činim. Od sada ću da razmotrim svoje postupke, da osmotrim sebe na način na koji bi to moj najveći neprijatelj učinio, i tako ću postati svoj najbolji prijatelj. Neka se tama spusti, ali san neće sići na moje oči sve dok, u cjelosti, još jednom ne prođem kroz sva zbivanja minulog dana.
Šta je ostalo neobjavljeno, a trebalo je da bude objavljeno?
Šta je, od onoga što sam obavio, moglo biti obavljeno još bolje?
Postoji jedno posve posebno osjećanje zadovoljstva, i ponosa, kad čovjek posmatra svoje zaokruženo, cjelovito, jasno i dovršeno djelo; to je osjećanje koje površne, nemarne, aljkave i neuredne osobe nikada neće upoznati. Čak i najbeznačajniji zadatak, ukoliko se valjano obavi, postaje pravo čudo postignuća, djelo umjetnosti.
Nakon preispitivanja i preocjenjivanja uvijek dolazi poboljšanje. Svi bi mi trebalo da budemo mudriji sutra, nego što smo bili danas.
Da li sam proživio dan ne sažaljavajući samog sebe?
Da li očekujem svitanje spreman i sa putokazima i ciljem pred sobom?
Da li sam bio ljubazan i prijatan sa svima sa kojima sam se susreo?
Da li sam pokušao da propješačim i onu dodatnu milju?
Da li sam ostajao budan na svaku priliku koja bi mi se ukazala?
Da li sam tragao za dobrim stranama u svakom problemu koji bi mi se ispriječio?
Da li sam sa osmijehom dočekao sve izlive gnjeva i mržnje?
Da li sam usredsređivao sve svoje snage na svrhu koju sam imao u vidu?
I šta bi moglo biti korisnije od svakodnevnog preispitivanja mog života, tako da mogu da živim osnažen ponosom i zadovoljstvom?
Moji se dani nikada neće završiti sa smirajem sunca. Jer, od sada, uvijek će postojati još jedan zadatak koji se mora obaviti.
Uvijek ću, svake večeri, procjenjivati sve što sam uradio tokom dana.


10. Uvijek ću, molitvama, nastojati da ostanem u dodiru sa svojim Tvorcem.

Obećavam... Zaklinjem se... Zavjetujem se... Da nikada neću smetnuti s uma da je najveći dar kojim me Gospod darivao moć molitve. U trenucima trijumfa ili očaja, ljubavi ili beznađa, ushićenosti ili bola, prihvatanja ili odbacivanja, uspjeha ili neuspjeha – uvijek sam u mogućnosti da u molitvama upalim plamičak vjere u svom srcu; i on će me bezbjedno provesti kroz magle sumnji, preko bezmjerne tmine ispraznosti, putem uzanih, trnovitih staza bolesti i čemera, i mimo obmanjujućih prostora iskušenja.
Sada dobro znam da će Gospod slušati samo ono što govori moje srce. Izjutra, molitva će biti ključ koji će preda me staviti sva blaga Gospodnjeg blagoslova; i, s večeri, ona će biti ključ koji će me držati pod svojom zaštitom.
Sve dotle dok postoji mogućnost da se čovjek moli, postojaće i nada i hrabrost. Bez molitve, gotovo se ništa ne može postići; sa njom, opet, sve postaje moguće. I zato će mi ovaj deseti i posljednji zavjet zauvijek ostati putokaz koji će me voditi u životu. Što manje riječi, bolja molitva. A među mojim molitvama naći će se i ove jednostavne riječi...


Molitva najvećem prijatelju

Moj najveći, posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me saslušaš. I samom ti je znano koliko se silno trudim da opravdam vjeru koju imaš u mene.
Hvala ti, takođe, i za ovo mjesto na kojem sada prebivam. I neka me nikad, ništa, ni posao ni zabava, ma koliko časti ili zadovoljstva u sebi nosili, ne odvoje na duže vrijeme od ljubavi koja drži na okupu moju milu porodicu.
Pouči me kako da igru života igram pošteno, odvažno, samouvjereno i srčano.
Daruj mi nekoliko prijatelja koji će me razumjeti, a ipak mi i dalje ostati prijatelji.
Podari mi blagostivo srce, kao i um koji neće zazirati od putovanja, premda na mom drumu, možda, neće biti putokaza.
Omogući mi da imam smisao za humor, kao i, tu i tamo, malo slobodnog vremena koje ću provesti u dokolici.
Pomozi mi da se izborim za najviša, opravdana priznanja za zasluge, za težnje koje u sebi nosim i za prilike što ih stvaram; a opet, učini da ne zaboravim da predusretljivo i prijateljski pružim ruku svima onima kojima su potrebni ohrabrenje i pomoć.
Daj mi snagu da se suočim sa svime što će naići, kako bih bio odvažan u opasnosti, postojan u nedaćama, umjeren u gnjevu i uvijek pripravan za svaki obrt sreće.
Omogući mi da se osmjehujem umjesto da se mrgodim, da sijem ljubazne umjesto grubih i gorkih riječi.
Učini da budem samolistan prema čemeru drugih, da shvatim da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko mogao izgledati da je ispunjen vedrinom.
Učini da uvijek ostanem dostojanstven u svakom svom životnom preduzeću – da ne budem, neosnovano, pun sebe, isto tako, da ne podliježem ni još ozbiljnijoj grešci, samopotcjenjivanju.
U čemeru, neka mi dušu čini vedrom saznanje da bez sjenki ne bi bilo ni sunčeve svjetlosti.
U neuspjehu, učini da sačuvam vjeru.
U uspjehu, učini da ostanem smjeran.
Učini da postojano odrađujem svoj dio posla, pa i preko toga, što većma mogu; i kada svoj posao privedem kraju, zaustavi me i isplati onoliko koliko misliš da zaslužujem. I omogući mi, na kraju, da s ljubavlju u srcu izreknem... jedno zahvalno: „AMIN“.

Iz knjige „Najveći trgovac na svijetu“, čiji je autor Og Mandino

Jens Kristian Grendal - “Tišina u oktobru”

Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Fernando Pesoa iz "Knjige nespokoja"

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

F.Pesoa iz "Knjige nespokoja"

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob.

Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

Desanka Maksimović

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.

Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Borisav Stankovic - Uvela ruza

Opet sam te snevao! Kao žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!

Adrian Predrag Kezele - Izmedju mene i tebe

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

Nizami - Medznun i Lejla

Sve sto nas snadje ima svoj smisao, a ipak to tesko shvacamo. Takodjer, u Knjizi zivota, svaki list ima dvije strane. Jednu ispisujemo mi, ljudi, nasim planovima, zeljama i nadanjima, ali drugu puni odredjenje, i ono sto ono odredi; rijetko se sa nasim ciljem podudari.

Ko moze rukopis sudbine unaprijed razaznati? Ali, ako sta isprva nismo mogli procitati, poslije moramo pretrpjeti. Nasa razmisljanja i htijenja zadiru u buducnost, i zbog te zaokupljenosti placamo, da nam nas racun ne bi iskliznuo.

Tako ti vidis ruzu, udises njen miris i zelis je posjedovati, a umjesto toga trn povrijedi tvoju ruku, i ti je sebi krvavu povuces... Cesto patimo od gladi, zedji i ceznje a da i ne promislimo da bi mozda sitost za nas propast bila i da bas u oskudici lezi nas spas.

Pa posto se ljudska volja i sudbina tako cesto jedna drugoj protive, predanost je bolja od pobune. Jer ne zaboravi: ono sto ti je kao sirce izgledalo, u stvarnosti cesto biva med.

Traži više - Daniil Harms

Traži više od onoga što možeš naći.
Ne ispisuj uzalud riječi.
Stanite! Zaustavite se i počujte neobičnu priču. Čak ne znam ni otkuda početi. To je jednostavno nevjerovatno!
Mrzim ljude koji mogu prozboriti sedam puta zaredom.
Nema ničeg dosadnijeg na svijetu od toga da netko ili priča svoj san ili kako je bio u ratu ili pak kako je putovao na jug.
Blagoglagoljivost je majka nedarovitosti!
Brojevi, kakav važan dio prirode! I rast i djelovanje, sve je broj.
A riječ, to je snaga.
Broj i riječ - naša su majka.

Nečista krv - B. Stanković

Žali, diko, i ja cu žaliti.

Odmah sve prihvatiše. I žene oko Sofke digoše se. I one odoše tamo, izmešaše se sa devojkama. I one poceše da se umivaju, polivaju vodom, pevajuci zajedno sa njima. Žene su se poznavale po jacini i širini glasova. Voda otuda iz kurni, od mnogih polivanja, poce u mlazevima da se razleva ovamo oko Sofke i oko teršena. A pesma sve jaca, strasnija. I to kao navlaš sve oko onoga: kako nije blago ni srebro ni zlato, i kako kao da je ona tobož imala dragog, volela se sa njim, pa sada ne polazi za njega - i one, videci kako joj je teško, sažaljevaju je, i da bi je utešile, pevaju te pesme o rastanku. Hoce da joj pokažu kako ona nije sama, kako eto i med njima ima
koje su isto tako nesrecne, tužne, venu. A Sofka je znala da to kod nje nije. I zato joj još teže padalo.

Gotovo sama, poklopljena nicke, opkoljena parom, vodom, pesmom, osecala je kako je para guši, kako zajedno sa parom guta reci tih pesama. A oni udarci tokmaka na vratima od Ciganki, koje su, poslužujuci svaki cas ulazile i izlazile, kao maljevi je lupaju po glavi i u mozgu joj ostaju. A pesma, zvuk tasova sve jaci, sve bešnji. Dok jedna, a to baš ona koja se tužila kako je strina Pasa ujeda, vitka, crnpurasta i bežeci od drugarica koje su je jurile, polivale vodom, da joj se sva kosa bila slepila po njenom krasnom vitkom
telu, otrca ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu:

Da znaš, diko, da znaš, diko

kako venem za te.

Pa odjednom prekinu i, kao da se ona sutra udaje, poce da žali, narice:

Jao, jao, je l' te, diko, žao,

Je l' te žao, što se rastajemo?

- Teto, hajde!

Sofka se diže. Osecala je da nece moci izdržati, da ce puci.

I, kada udje u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeci se za glavu, cisto pade do cesme i grunu u plac. Simka, kada to vide, brzo se okrete i nedajuci Ciganki da i ona ude, vidi, presrete je i naredi joj da stoji spolja i jako, dobro da drži zastirac, kako se ne bi ništa videlo. Ciganka ostade spolja držeci cvrsto zastor, da se ne leluja, tajanstveno smešeci se, misleci da se zato kriju što ce Simka sada Sofki, trljajuci je i kupajuci, davati madije, cari za muža.

A, medutim, Sofkinim odlaskom žene i devojke kao da se sasvim oslobodile. Od pare, toplote, rasparene i omekšane do kostiju, da izlude od besa, pevale su. Amam bruji. Cak i amamdžika ušla. I ona obucena, sa pletivom o vratu, zagledala se. A sve nadvisuje i vodi ona ista devojka. Stoji na sredi, digla tas više glave i jednako peva. Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveci:

Jao, jao, je l' te, diko, žao?

Je l' te žao što se rastajemo?

Rastajemo, a...

Medutim, ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu. Umalo što nije na glas jaukala, tako je plakala. Puce joj sve pred ocima. Bi joj sve jasno: da ovo što joj sada toliko teško, ovoliki jad i, bol; da ovo što ona eto sada place kao nikada, jer je ni rodena mati ne vidi da se pred njom ikad zaplaka a kamo ovoliko kao što sad place, da cisto oseca kako joj se srce cupa i snaga raspada - da sve to nije zbog toga što polazi za nedragog, vec da je zbog drugog neceg što je vece, gore.

Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da ce doci ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada vec je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, cekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle vencanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za cim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida... Kida samu sebe.

- Uh, uh, teto, teto!

Zivot je otok u moru samoce i izdvojenosti - Khalil Gibran

Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.

Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.

Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.

Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.

Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.

Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.

Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.

Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.
Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.

Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.

Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala - Paulo Koeljo

Ponekad nas obuzima osecanje neke tuge koje ne uspevamo da obuzdamo . Uvidjamo da je carobni trenutak toga dana prosao, a da nismo nista ucinili. Dakle, zivot skriva svoju caroliju i svoju umetnost.

Treba da slusamo ono dete koje smo nekada bili i koje i dalje postoji u nama. To dete se razume u carobne trenutke. Mozemo ugusiti njegov plac, ali ne mozemo ucutkati njegov glas.

To dete koje smo nekada bili ostaje i dalje prisutno. Blazeni malisani, jer njihovo je Carstvo Nebesko .

Ako se ne radjamo iznova, ako nismo kadri da posmatramo svet s onom istom blazenoscu i odusevljenjem kao u detinjstvu, onda zivot gubi svaki smisao.

Ima mnogo nacina da se izvrsi samoubistvo. Oni koji pokusaju da ubiju svoje telo, krse Bozji zakon. Oni koji se trude da ubiju svoju dusu, takodje krse Bozji zakon, iako je, ljudskim ocima, njihov zlocin manje ocigledan.

Obratimo paznju na ono sto nam govori dete koje smo sacuvali u svome srcu. Nemojmo se stideti zbog njega. Nemojmo dopustiti da to dete oseti strah, zato sto je napusteno i zato sto ga gotovo nikada ne slusamo.

Dozvolimo mu da makar i na kratko drzi u rukama uzde nase sudbine. To dete zna da su svi dani razliciti.

Ucinimo sve da to dete ponovo oseti ljubav. Ucinimo mu po volji - cak i ako to zahteva od nas da se ponasamo drugacije nego sto smo navikli, cak i ako drugima to bude izgledalo glupo.

Imajmo na umu da je ljudska mudrost samo ludost pred Bogom. Ako budemo slusali dete koje nosimo u dusi, nase oci ce povratiti sjaj. Ako ne izgubimo dodir s tim detetom, necemo izgubiti dodir sa zivotom.

Trag

Zelim:
Da poslije snova
Ne ostane trag moj na tvom tijelu.

Da poneses od mene samo
Tugu i svilu bijelu
I miris blag...

Puteva zasutih liscem svelim
Sa jablanova.


Autor: Miloš Crnjanski